Din Kunc - Sevanje

Ona se nasloni na kuhinjski pult jer su joj noge iznenada postale slabe. Spenser nastavi: ,,l.aura, draga, samo ti znaš šta je najbolje za tebe, ali osim ako nisu voljni da sto hiljada bude početna cena na aukciji, ja bih razmislio o tome da ih odbijem." ,,Da odbijem sto hiljada dolara?" pitala ga je sa nevericom. „Hoću da ovo pošaljem u još šest ili osam kuća, da dogovorimo datum za aukciju i da vidimo šta će se desiti. Mislim da znam šta će se desiti, Laura, mislim da će im se knjiga dopasti koliko i meni. Sa druge strane... možda i neće. To je teška odluka, i ti treba da se malo povučeš i razmisliš o tome pre nego što mi odgovoriš." Istog trenutka kada se Spenser oprostio i spustio slušalicu, Laura je pozvala Denija na posao i rekla mu za ponudu. On reče: „Ako neće da je stave kao početnu cenu, odbij ih.“ „Ali Deni, možemo li to sebi da priuštimo? Mislim, moja kola su stara jedanaest godina i u stanju su raspada. Tvoja su skoro četiri..." „Slušaj, šta sam ti rekao u vezi te knjige? Zar ti nisam rekao da je ona ti, odraz onoga što si ti?“ „Sladak si, ali...“ „Odbij ih. Slušaj, Laura. Ti misliš da je odbijanje sto hiljadarki pljuvanje u lice bogova sreće, da je kao prizivanje munja o kojima si mi pričala. Ali ti si zaradila tolike pare, i sudbina te u tome ne može prevariti.“ Pozvala je Spensera Kina i saopštila mu svoju odluku. Uzbuđena, nervozna, već osećajući da joj je izmaklo sto hiljada dolara, Laura se vratila za radni sto i sela ispred pisaće mašine zureći u nedovršenu kratku priču, sve dok nije postala svesna mirisa pileće supe za koju se setila da ju je ostavila na

šporetu. Ona pojuri u kuhinju i vide da je od supe ostalo samo santimetar tečnosti jer je ostalo ukuvalo, a zagorele knedlice su se zalepile za dno lonca. U dva i deset, što je po njujorškom vremenu bilo pet i deset, Spenser je ponovo pozva da joj kaže da je Viking pristao da sto hiljada bude početna cena. „Znači, sada je najmanje što možeš da dobiješ za ’Sadarak’ – sto hiljada. Mislim da ću kao dan za aukciju odrediti 26. septembar. Biće to velika aukcija, Laura. Osećam da će biti velika." Ostatak poslepodneva je provela pokušavajući da bude ushićena, ali nije mogla da se otrese zabrinutosti. „Sadarak" je već bio veliki uspeh, bez obzira šta će se dogoditi na aukciji. Nije imala razloga za zabrinutost, ali ju je ona i dalje pritiskala. Deni je tog dana došao sa posla noseći flašu šampanjca, buket ruža i bombonjeru sa čokoladnim bombonama. Seli su na kauč, grickali čokoladice, pijuckali šampanjac i razgovarali o budućnosti koja im je izledala blistavo – pa ipak, njena zabrinutost nije jenjavala. Najzad, ona reče: „Ne želim bombonjeru, šampanjac, ruže ili sto hiljada dolara. Želim tebe. Vodi me u krevet." Dugo su vodili ljubav. Kasno popodnevno sunce zašlo je sa prozora a talas noći ih je prekrio pre nego što su se razdvojili iz slatkog, žudnog zagrljaja. Ležeći kraj nje u tami, Deni nežno poljubi njene grudi, njen vrat, njene oči i, najzad, njene usne. Ona shvati da je njena zabrinutost konačno nestala. Nije seksualno zadovoljenje odagnalo njen strah. Intimnost, potpuno predavanje i osećaj da sa nekim deli svoje nade, snove i sudbinu bih su taj istinski lek – veliki, lepi osećaj porodice koji je uz njega imala bio je talisman koji je efikasno odbio hladnoću sudbine. *

U sredu 26. septembra Deni je uzeo slobodan dan na poslu da bi bio uz Lauru kada stignu vesti iz Njujorka. U pola osam ujutro, pola jedanaest po Njujorškom vremenu, Spenser Kin pozva Lauru da je izvesti da je Random haus prvi ponudio više od početne cene. „Sto dvadeset i pet hiljada, a tek smo krenuli." Dva sata kasnije Spenser pozva ponovo. „Svi šu otišli na pauzu za ručak, tako da će biti zatišje. Sada smo stigli do trista pedeset hiljada i šest kuća se još uvek nadmeću." „Tri stotine i pedeset hiljada?“, ponovi Laura. U kuhinjsku sudoperu, gde je prao sudove od doručka, Deni ispusti tanjir. Kada je spustila slušalicu i okrenula se ka njemu, on se isceri i reče: „Reci ako grešim, ali da nije to ona knjiga za koju si rekla da je tupavo brljezganje?" Četiri i po sata kasnije, dok su sedeli za stolom i pravili se da su koncentrisani na jamb – njihovu nepažnju je odavala obostrana nesposobnost da zbroje kolone sa i malo matematičke tačnosti – Spenser Kin ponovo pozva. Deni je pratio do kuhinje da bi slušao njene odgovore. Spenser reče: „Sediš li, draga?" „Spremna sam, Spenseru. Ne treba mi stolica. Reci mi." „Gotovo je. Sajmon i Šuster. Jedan milion dve stotine i dvadeset i pet hiljada dolara." Slaba usled šoka, drhteći, razgovarala je sa Spenserom narednih desetak minuta, a kada je prekinula vezu nije bila sigurna o čemu su opšte razgovarali pošto joj je rekao sumu. Deni je u očekivanju gledao u nju, i ona shvati da on ne zna šta se desilo. Reče mu ime kupca i cifru. Na trenutak su se gledali u tišini.

Zatim ona reče: „Mislim da bi sada možda mogli da imamo bebu.“ 8 Stefan se nalazio na vrhu brda i škiljio je napred, u parče puta zasutog snegom dugačko petstotinak metara gde će se sve dogoditi. Sa njegove leve strane, prema kolovoznoj traci koja je vodila na jug, postepeno se spuštala padina obrasla drvećem. Sa desne strane se nalazila traka koja je vodila na sever i ona je bila oivičena zemljanom bankinom, širokom samo metar i dvadeset centimetara, iza koje se planina spuštala dalje čineći duboku klisuru. Nikakva ograda nije štitila putnike od tog smrtonosnog ambisa. Na dnu padine put je skretao ulevo i gubio se sa vidika. Između tog skretanja ulevo i vrha brda na koje se upravo bio popeo, ovaj put sa dve trake je bio prazan. On iznenada shvati da nije ni trebalo da pokuša da se odveze do Pakardovih, ne posle tolikog kašnjenja u dolasku. Umesto toga, trebalo je da odustane od ideje da zaustavi Pakardove i da pokuša da identifikuje i zaustavi vozilo Robertsonovih dalje niz put od Eroheda. To bi podjednako dobro upalilo. Sada je prekasno. Stefan nije imao vremena da se vrati niti je smeo da rizikuje vozeći dalje, ka Pakardovim. Nije znao tačan trenutak njihove smrti, ne u sekundu, ali se katastrofa brzo približavala. Ako bi pokušao da pređe samo još jedan kilometar i da ih zaustavi pre nego što stignu do sudbinskog nagiba, mogao bi stići do kraja padine i, skrećući, proći pored njih u suprotnom smeru – u kom slučaju ne bi imao mesta da se okrene, da ih sustigne i zaustavi ih pre nego što ih direktno udari kamion

Robertsonovih. On polako zakoči i pređe preko trake koja vodi ka jugu, i zaustavi „džip” na širem delu zemljane bankine, od prilike na polovini nagiba, toliko blizu ivici nasipa da nije mogao da izađe sa strane vozača. Srce mu je gotovo bolno bubnjalo dok je parkirao kola, podizao ručnu kočnicu, gasio motor, skliznuo preko sedišta i izašao kroz suvozačka vrata. Pahulje snega i ledeni vetar šibnuše mu u lice, a celom dužinom planinske kose vetar je zavijao i vrištao poput mnoštva glasova, možda glasova tri sestre Sudbine iz grčkih mitova, rugajući se njegovom očajničkom pokušaju da spreči ono što su one dosudile. 9 Nakon što je primila uredničke ispravke, Laura se prihvatila jednostavne revizije „Šadaraka”, i polovinom decembra 1979. dostavila je izdavaču konačnu verziju rukopisa. Sajmon i Šuster je kao datum izlaska knjige iz štampe odredio septembar 1980. Za Lauru i Denija je to bila toliko dinamična godina da je ona samo registrovala krizu talaca u Iranu i predsedničku kampanju, a bila je tek bledo svesna bezbrojnih požara, padova aviona, prosipanja toksičnih materija, masovnih ubica, poplava, zemljotresa i svih drugih tragičnih događaja koji su predstavljali vesti. Te godine su ona i Deni kupili svoju prvu kuću – četiri spavaće sobe, dva i po kupatila, u španskom stilu u Oranž Parku – i iselili se iz svog stana u Tustinu. Laura je započela svoj treći roman „Zlatnu ivicu“, i kada ju je Deni jednog dana upitao kako napreduje ona mu je rekla: „Tupavo baljezganje", na šta je Deni rekao: ,,To je odlično!". Prvog septembra, nakon primanja zamašnog čeka od MGM-a na ime prava za film prema

„Šadaraku”, Deni je dao otkaz na mesto u brokerskoj kući i postao njen finansijski menadžer. U nedelju 21. septembra, tri nedelje pošto se pojavio u knjižarama, „Šadarak” je dospeo na listu bestselera Njujork tajmsa, na dvanaesto mesto. Petog oktobra 1980, kada je Laura rodila Kristofera Roberta Pakarda, „Šadarak” je doživljavao treći tiraž, bio je udobno pozicioniran na osmom mestu na Tajmsovoj listi, i dobio je ono što je Spenser Kin nazvao „gromoglasno dobar” prikaz na petoj strani književnog dodatka u tim istim novinama. Dečak je došao na svet u 14.23 u većoj bujici krvi od one koja obično izbaci bebe iz prenatalne tame. Izmučena bolovima i krvarenjem, Laura je morala da primi litru i po tečnosti tokom poslepodneva i večeri. Međutim, noć je provela bolje nego što je očekivano, i ujutro je bila bolna i izmorena, ali van opasnosti. Narednog jutra, tokom poseta, Telma Ekerson je došla da vidi bebu i novopečenu majku. Još se oblačila u pank stilu, ispred svog vremena – kosa joj je bila duga sa leve strane glave, i sa belom prugom kao Frankenštajnova mlada, a kratka sa desne strane glave i bez pruge. Ona je uletela u Laurinu sobu, prvo prišla Deniju, bacila se na njega i čvrsto ga zagrlila, rekavši: „Bože, što si velik. Pravi mutant. Priznaj, Pakarde, tvoja majka je možda bila čovek, ali otac ti je medved grizli." Zatim je prišla krevetu na kom je ležala Laura, poduprta sa tri jastuka, i poljubila je u čelo i obraz. „Bila sam u jaslicama pre nego što sam došla ovamo, virila sam kroz staklo i videla Kristofera Roberta – predivan je. Ali, mislim da će ti trebati svi milioni koje možeš da dobiješ za tvoje knjige, dete, jer će se taj dečak ugledati na svog oca, pa će vaši računi za hranu doći i do trideset hiljada mesečno. Dok prestane da piški u gaće, već će vam pojesti i nameštaj." Laura reče: „Drago mi je da si došla, Telma.“

„Ovo da propustim? Možda da nastupam u nekom klubu u Bajonu, u Nju Džerziju, koji drži mafija, i da moram da otkažem naš deo da bi doletela ovamo, možda bi tada propustila ovo, jer kad prekršiš ugovor sa tim tipovima oni ti odseku palčeve i nateraju te da ih koristiš kao čepiće. Ali bila sam zapadno od Misisipija prošle noći kada sam i dobila vest, i samo bi me nuklearni rat ili sastanak sa Polom Makartnijem mogao sprečiti da ne dođem.“ Pre skoro dve godine Telma je konačno dobila mesto na sceni u ’lmpruvu’, i bila je hit. Angažovala je agenta i počela da dobija novac za nastupe u lošim, trećerazrednim – pa zatim i drugorazrednim – klubovima širom zemlje. Laura i Deni su se dva puta odvezli u Los Anđeles da bi gledali njen nastup, koji je bio urnebesno smešan. Sama je pisala svoje tekstove i izvodila ih sa osećajem za smešno koji je imala od detinjstva, ali ga je još razvila tokom proteklih godina. Njen nastup je imao jedan neobičan aspekt koji će je ili načiniti nacionalnim fenomenom ili će je učiniti potpuno nepoznatom: kroz njene šale se stalno provlačila jedna nit melanholije, neka vrsta tragike života koja je postojala istovremeno sa njegovim čudima i humorom. U stvari, ona je bila slična tonu Laurinih romana, ali ono što se dopadalo čitaocima knjiga teško da bi se moglo dopadati publici koja je plaćala da gleda smehotresne predstave. Telma se nagla preko ograde kreveta, pobliže pogledala u Lauru i rekla: „Hej, bleda si. A ti krugovi oko tvojih očiju..." „Telma, draga, žao mi je da razbijem tvoje iluzije, ali bebe u stvari ne donose rode. Majke moraju da ih izbace iz sopstvene materice, a to je tesan otvor.“ Telma ju je ozbiljno pogledala, a zatim je jednako ozbiljno pogledala u Denija, koji je prišao krevetu sa druge strane i uzeo Lauru za ruku. „Šta nije u redu?“

Laura uzdahnu, nelagodno se trže i malo promeni položaj. Zatim reče Deniju: „Vidiš? Rekla sam ti da je pravi pas-tragač.“ ,,Da je trudnoća bila teška?", upita Telma. „Trudnoća je bila prilično laka“, odvrati Laura. „Porođaj je bio problematičan." „Nisi valjda... skoro umrla, Šejnova?" ,,Ne, ne, ne“, reče Laura, a Deni je čvršće uhvati za ruku. „Ništa nije bilo toliko dramatično. Od početka smo znali da će verovatno biti nekih teškoća, ali smo imali najboljeg lekara, i on je sve pomno pratio. Samo... Neću moći da imam više dece. Kristofer je naše posledne dete.“ Telma pogleda u Denija, potom u Lauru, i tiho reče: „Žao mi je." „Sve je u redu“, reče Laura, prisilivši se da se osmehne. „Imamo malog Krisa, a on je predivan." Nastupila je neprijatna tišina, i najzad Deni reče: „Ja još nisam ručao a umirem od gladi. Trknuću do kafeterije na pola sata.“ Laura se osmehnu. ,,On je divan čovek." Telma spusti ogradu sa jedne strane kreveta i upita: „Ako se popnem ovde i sednem kraj tebe, neću ti protresti sve iznutra, je l’ da? Nećeš odjednom prokrvatiti svud po meni, zar ne, Šejnova?" „Trudiću se da to sprečim." Telma se oprezno smesti na visoki bolnički krevet, a potom Laurinu šaku obuhvati obema svojim šakama. „Čuj, pročitala sam ’Šadarak’ i mislim da je prokleto dobar. On je baš ono što svi pisci pokušavaju da napišu, ali retko u tome uspevaju." „Slatka si.“ ,,Ja sam žestoka, cinična, praktična ženetina. Slušaj,

ozbiljno mislim to o knjizi. Briljantna je. U njoj sam videla i Bobinu Bovmejn i Tami. I Boni, psihologa za siročiće. Imena su drugačija, ali ja sam ih videla. Savršeno si ih uhvatila, Šejnova. Bože, bilo je momenata kada si mi sve to oživela, momenata kada sam se ježila niz kičmu tako jako da sam morala da ostavim knjigu i da se prošetam na suncu. A bilo je trenutaka kada sam se smejala kao luda.“ Lauru je boleo svaki mišić, svaki zglob. Nije imala snage da se odgurne od jastuka i da zagli svoju prijateljicu. Samo je rekla: „Volim te, Telma." „Jegulja nije tamo, naravno." „Čuvam ga za neku drugu knjigu." ,,I mene, dođavola. Ni ja nisam u knjizi iako sam najživopisniji lik koji si ikada upoznala!" „Čuvam te za knjigu koja će biti cela o tebi“, reče Laura. „Ozbiljno? Sigurno?" ,,Da. To nije ova na kojoj sad radim, nego naredna." „Čuj, Laura, bolje bi ti bilo da me učiniš sjajnom, ili ću te tužiti. Čuješ li me?“ „Čujem te.“ Telma se ugrize za usnu pa reče: „Hoćeš li...“ ,,Da. Staviću u nju i Rut.“ Poćutale sn malo, samo se držeći za ruke. Lauri suze zamagliše pogled, ali lh ona ne proli, i kroz njih vide da i Telma trepće zadržavajući suze. „Nemoj. Razmazaćeš sve te slojeve pankerske senke za oči.“ Telma podiže jednu nogu. „Zar ove čizme nisu čudne? Crna koža, špicasti vrhovi, okovane štikle. U njima izgledam kao neki sadista. zar ne?“ „Kada si ušla ovamo, prva stvar koja mi je pala na pamet

bila je koliko si muškaraca izbičevala u poslednje vreme.“ Telma uzdahnu i glasno šmrknu da bi pročistila nos. „Šejnova, slušaj me i to dobro. Taj tvoj talenat je možda dragoceniji nego što ti misliš. Ti možeš da uhvatiš ljudski život i da ga staviš na papir, a kada ti ljudi umru papir ostaje, i njihov život još postoji. Ti možeš da staviš osećanja na papir i da bilo ko, bilo gde, otvori tu knjigu i oseti to isto, možeš da dotakneš srce i da nas podsetiš šta znači biti čovek u svetu koji je sve više sklon zaboravljanju. To je taj talenat i razlog da živiš, a to je više nego što je većina ljudi ikada imala. Tako da... pa, znam koliko si želela da imaš porodicu... troje ili četvoro dece, uvek si govorila... tako da znam koliko te sada boli. Ali imaš Denija i Kristofera i taj čudesan talenat, a sve to jako mnogo znači." Laurin glas je bio nesiguran. „Ponekad... Tako se plašim." „Čega se plašiš dušo?" „Želela sam veliku porodicu zato... onda bi mi oni bili teže oduzeti." „Niko ti neće biti oduzet." „Kada imam samo Denija i malog Krisa... samo njih dvojicu... nešto se može dogoditi." „Neće se ništa dogoditi." „Onda ću biti sama." „Neće se ništa dogoditi", ponovi Telma. „Nešto se izgleda uvek dogodi. To je život." Telma se bolje namesti na krevetu, opruži se pored Laure i nasloni glavu na Laurino rame. „Kada si rekla da je porođaj bio težak... i to kako izgledaš, tako si bleda... ja sam se prepala. Imam prijatelje u L.A, naravno, ali sve su to ljudi iz šou-biznisa. Ti si jedina stvarna osoba sa kojom sam bliska iako se ne viđamo često, i pomisao da si ti skoro mogla..." „Ali nisam."

„Mogla si.“ Telma se kiselo nasmeja. ,,Dođavola, Šejnova, jednom siroče – uvek siroče, uh?“ Laura ju je samo držala i gladila po kosi. Ubrzo nakon Krisovog prvog rođendana Laura je završila „Zlatnu ivicu”. Objavljena je deset meseci kasnije i pre dečakovog drugog rođendana knjiga je zauzela prvo mesto na Tajmsovoj bestseler listi, što je za Lauru bilo prvi put. Deni je vodio Laurine finansije tako marljivo, oprezno i dobro da su u roku od nekoliko godina, uprkos velikom porezu na prihod, bili ne samo bogati – i pre su bili bogati prema svim standardima – nego jako bogati. Nije znala kako da se prema tome postavi. Nikada nije očekivala da će biti bogata. Kada je razmišljala o njihovom zavidnom položaju, mislila je da bi možda trebalo da bude oduševljena ili, znajući kakav je svet, užasnuta, ali ona u odnosu na novac nije osećala ni jedno ni drugo. Sigurnost koji joj je novac obezbedio bila je dobrodošla, ona joj je jačala samopouzdanje. Ali oni nisu nameravali da se sele iz svoje udobne kuće sa četiri spavaće sobe iako su mogli da priušte sebi pravi posed. Novac je bio tu, i to je bilo to – više o njemu nije razmišljala. Život nije novac. Život su Deni i Kris i, u manjoj meri, njene knjige. Sa bebom u kući, ona više nije ni mogla ni želela da radi šezdeset sati nedeljno za kompjuterom. Kris je pričao, hodao, i nije ispoljavao ništa od ćudljivosti ili besmislenih pobuna koje su priručnici za decu opisivali kao normalno ponašanje za uzrast od dve do tri godine. Uglavnom joj je predstavljao uživanje, bio je pametan i radoznao dečkić. Provodila je sa njim što je više vremena mogla, a da ne rizikuje da ga razmazi. Njen četvrti roman „Zadivljujuće bliznakinje Eplbi” objavljen je tek u oktobru 1984, dve godine nakon „Zlatne ivice”, ali nije bilo pada interesovanja od strane publike, što se ponekad dešava ako pisac ne objavi svake godine jednu knjigu.

Avans za prodaju te knjige je bio najveći do tada. Prvog oktobra, Laura je sedela na sofi u dnevnoj sobi i sa Denijem i Krisom na televiziji gledala crtani Ptica trkačica – „Vuuum, vuuum!“, viknuo bi Kristofer svaki put kada bi Ptica trkačica nestala u oblaku prašine – i jela kokice, kada ju je iz Čikaga nazvala Telma, plačući. Laura se prebacila na telefon u kuhinji, ali je sa televizora u dnevnoj sobi, koja je bila spojena sa kuhinjom, dopiralo zvuk mučenika kojota koji je, pokušavajući da digne u vazduh svog nepobedivog protivnika, umesto njega sebe digao u vazduh, tako da je Laura rekla: „Deni, bolje da se javim iz radne sobe.“ U protekle četiri godine, od kako se rodio Kris, Telmina karijera je krenula uzlaznim putem. Imala je nastupe u nekoliko klubova u okviru kazina u Vegasu. („Hej, Šejnova, mora da sam prilično dobra budući da su konobarice skoro gole, sve u sisama i butkicama, a ponekad tipovi iz publike stvamo gledaju u mene, a ne u njih. S druge strane, možda se za mene lepe samo pederi.") Prethodne godine ona je napredovala do glavnog šouprograma, emisije „Grand” u produkciji MGM-a, izvodeći tačku koja je najavljivala nastup Dina Martina, i četiri puta se pojavila u šou-programu „Večeras”, sa Džonijem Karsonom. Pričalo se da će dobiti ulogu na filmu ili čak u televizijskoj seriji, gde bi bila glavna glumica, i izgleda da se etablirala kao zvezdakomičarka. Sada se nalazila u Čikagu, kao glavna zvezda predstave u najpoznatijem klubu u tom gradu. Možda je upravo dugački niz pozitivnih događaja u njihovim životima bilo ono što je uspaničilo Lauru kada je čula Telmin plač. Laura je već neko vreme iščekivala da nebo padne sa užasavajućom iznenadnošću koja bi uhvatila „male piliće” nespremne. Sada se skljokala u stolicu za radnim stolom, zgrabila slušalicu i rekla: „Telma? Šta je bilo, šta se desilo?" „Pročitala sam.... tvoju novu knjigu."

Laura nije znala šta je u „Zadivljujućim bliznakinjama Eplbi” moglo tako duboko da potrese Telmu, a zatim se iznenada zapita da nema nečeg uvredljivog u opisu karaktera Keri i Sandre Eplbi. Iako nijedan od glavnih događaja u priči nije bio isti kao u životima Rut i Telme, bliznakinje Eplbi su se, naravno, bazirale na Ekersonovim. Ali obe ličnosti su bile ocrtane sa mnogo ljubavi i humora – sigumo u njima nije bilo ničega što bi moglo da uvredi Telmu. Laura je, u panici, pokušala da sve to odjednom kaže. ,,Ne, ne, Šejnova, beznadežna budalice", rekla je Telma između dva napada suza. „Nisam uvređena. Ne mogu da prestanem da plačem zato što si ti uradila najlepšu stvar. Keri Eplbi je ona Rut kakvu sam ja oduvek znala, ali si ti u knjizi dala Ruti dugačak život. Dala si Ruti život, Šejnova, a to je mnogo bolja, pakleno bolja stvar nego što je Bog uradio u stvarnom životu." Razgovarale su satima, uglavnom o Rut, sećajući se, ne više uz reku suza nego sa ljubavlju. Deni i Kris su se pojavljivali na otvorenim vratima radne sobe nekoliko puta, i Laura im je slala poljupce, ali je ostala na vezi sa Telmom zato što je to bio onaj od retkih trenutaka u životu kada je sećanje na mrtve bilo važnije od staranja o potrebama živih. Dve nedelje pred Božić 1985, kada je Kris imao nešto više od pet godina, kišna sezona u južnoj Kaliforniji je počela sa pljuskom od kojeg su listovi palmi krckali kao kosti, potukavši preostale cvetove, i poplavivši ulice. Kris nije mogao da se igra napolju. Njegov otac nije bio kod kuće, jor je obilazio potencijalnu investiciju u vidu nekretnine, a dečak nije bio raspoložen da se sam igra. Iznalazio je razloge da uznemirava Lauru u radnoj sobi, tako da je ona pre jedanaest sati odustala od pokušaja da radi na knjizi. Poslala ga je u kuhinju da u plakaru pronađe kecelje, obećavši da će mu dozvoliti da joj pomogne u mešenju čokoladnih kolača.

Pre nego što mu se pridružila, iznela je čizme ser Tomija Žapca, kišobrančić i maleni šal iz ormana u spavaćoj sobi, gde ih je čuvala upravo za ovakav dan. Zatim je, na putu ka kuhinji, te stvari stavila pored ulaznih vrata. Kasnije ga je, kada je stavila tepsiju sa kolačima u rernu, poslala do ulaznih vrata da pogleda da li je poštar isporučio paket koji je kazala da očekuje. Kris se vratio sav crven od uzbuđenja. „Mama, dođi da vidiš, dođi da vidiš." U predsoblju joj je pokazao tri minijaturna predmeta, a ona je rekla: „Pretpostavljam da to pripada ser Tomiju. O, zar sam zaboravila da ti kažem za podstanara kojeg smo uzeli? Fini, imućni žabac iz Engleske, koji je došao po kraljičinoj naredbi." Ona je imala osam godina kada je njen otac izmislio ser Tomija, i ona je tog fabuloznog žapca prihvatila kao zabavnu izmišljotinu, ali Kris je imao samo pet godina i sve je shvatio mnogo ozbiljnije. „Gde će on spavati – u gostinskoj sobi? Šta ćemo onda da radimo kada deka dođe da naš poseti?" „Iznajmili smo ser Tomiju sobu na tavanu", odvrati Laura, ,,i nipošto ne smemo da mu smetamo niti da bilo kome kažemo za njega, osim tati, jer je ser Tomi ovde na tajnom zadatku za Njeno veličanstvo." Gledao je u nju razrogačivši oči, i ona je htela da se smeje ali se nije usudila. Kris je imao tamnu kosu i oči, kao ona i Deni, ali crte njegovog lica su bile nežne, više majčine nego očeve. Uprkos njegove krhkosti u njemu je postojalo nešto što joj je govorilo da će na kraju ipak izrasti u visokog i krupnog čoveka kao što je Deni. On se naže ka njoj i prošaputa: ,,Je l’ ser Tomi špijun?“ Čitavog poslepodneva, dok su pekli kolače, raspremali, igrali se nekoliko igara, Kris je bio pun pitanja o ser Tomiju.

Laura je otkrila činjenicu da je smišljanje priča za decu na neki način zahtevnije od pisanja romana za odrasle. Deni je stigao kući oko pola pet i povikao pozdrav iz hodnika koji je povezivao kuću sa garažom. Kris je odskočio od malog kuhinjskog pulta, za kojim su on i Laura igrali karte, i žurno ućutkao svog oca: „Šššš, tata, ser Tomi možda spava, imao je dugačak put, on je kraljica Engleske, i špijunira na našem tavanu!“ Deni se namršti. „Odem od kuće na par sati i za to vreme nas okupiraju britanski špijuni-travestiti pokriveni krljuštima?" Te noći u krevetu, nakon što je Laura vodila ljubav sa takvom strašću kakva je i nju samu iznenadila, Deni reče: „Šta je to danas ušlo u tebe? Cele večeri si bila tako... poletna, tako vedra." Priljubivši se uz njega pod pokrivačem, uživajući u osećaju njegovog nagog tela uz svoje, ona reče: ,,O, ne znam, to je prosto zato što sam živa, i Kris je živ, i ti si živ, i zajedno smo. A i ta stvar sa Tomijem Žapcem." „Pali te?“ „Pali me, da. Ali to je više od toga. To je... pa nekako mi se čini da život ide dalje, da uvek ide dalje, da se ciklus obnavlja – je l’ zvučim kao ludak? – i da će se i naši životi nastaviti još dugo, dugo godina." ,,Pa, hm, mislim da si u pravu", reče on. „Osim ako ne budeš toliko energična svaki put kad vodimo ljubav, u kom slučaju ćeš me ubiti za oko tri meseca." U oktobru 1986, kada je Kris napunio šest godina, objavljen je Laurin peti roman „Beskrajna reka”. Pozdravljen je klicanjem od strane kritike i prodavao se bolje od bilo kojeg prethodnog naslova. Njen izdavač je predvideo toliki uspeh: ,,Ta knjiga ima sav humor, svu napetost, svu tragiku, svu

tu uvrnutu mešavinu koja čini romane Laure Šejn, ali nekako nije toliko mračan kao drugi, i to ga čini naročito privlačnim." Već dve godine su Deni i Laura vodili Krisa na planine San Bernardino, najmanje jedan vikend mesečno, do jezera Erohed i do Big Bera, i to i leti i zimi, da bi se postarali da on nauči da nije ceo svet prijatno ali potpuno urbanizovano i uređeno kraljevstvo okruga Oranž. Sa stalnim procvatom njene krijere i uspesima Denijevih investicionih strategija, a uzimajući u obzir njenu novu odlučnost ne da gaji optimizam već da ga živi, oni su zaključili da je došlo vreme da malo povlađuju sebi, pa su kupili kuću u planinama. Bila je to kuća napravljena od kamena i drveta sekvoje, sa jedanaest spavaćih soba, na trideset jutara zemlje, uz magistralni put 330, samo nekoliko kilometra južno od Big Bera. To je bila, u stvari, mnogo skuplja kuća od one u kojoj su živeli tokom radne nedelje. Imanje je uglavnom bilo pošumljeno raznim vrstama borova, tako da nisu mogli da vide ni najbliže susede. Za vreme njihovog prvog vikenda u kući, dok su pravili Sneška Belića, pojavila su se tri jelena na ivici šume, na samo dvadesetak metara udaljenosti od njih, i radoznalo ih posmatrali. Kris je bio uzbuđen zbog jelena, i do trenutka kada su ga stavili na spavanje te večeri, bio je potpuno ubeđen da su to Deda Mrazovi jeleni. Ovamo je debeli veseljak dolazio posle Božića, insistirao je on, a ne, kako se to smatra, na Severni pol. Knjiga „Vetar i zvezde” je izašla u oktobru 1987, i opet je bila veći hit od bilo koje prethodne knjige. Film koji je snimljen prema „Beskrajnoj reci” je imao premijeru te godine na Dan zahvalnosti, i imao je najveću posetu u prvoj nedelji prikazivanja od svih filmova te godine. U petak 8. januara 1988, veseli zbog toga što će „Vetar i zvezde” zadržati prvo mesto na Tajmsovoj nedeljnoj listi već petu nedelju za redom, oni su se, poslepodne, čim se Kris vratio iz škole, odvezli do Big Bera. U sledeći utorak je bio Laurin

trideset i treći rođendan, i oni su nameravali da ga proslave ranije, samo njih troje, visoko u planinama, sa snegom koji liči na šlag na torti i vetrom da joj peva. Privikli na njih, jeleni su se u subotu ujutru usudili da priđu kući na samo desetak metara. Ali Kris je sada imao sedam godina i u školi se šuškalo da Deda Mraz ne postoji, tako da više nije bio tako siguran da to nisu samo obični jeleni. Vikend je bio savršen, možda čak najbolji od svih koje su proveli u planini, ali morali su da ga skrate. Nameravali su da krenu u ponedeljak u šest sati ujutro, da bi se vratili u okrug Oranž taman na vreme za Krisovu školu. Međutim, jaka oluja je zahvatila oblast kasno u subotu posle podne, pre nego što je najavljeno, i mada su bili na oko devedeset minuta udaljenosti od blage temperature uz obalu, vremenska prognoza je govorila o pola metra novog snega koji će pasti do jutra. Ne želeći da rizikuju da budu odsečeni zbog snega i da Kris propusti dan u školi – što je bilo moguće čak i sa njihovim „blejzerom”, koji je imao pogon na sva četiri točka – zatvorili su veliku kuću od kamena i drveta i krenuli ka magistralnom putu 330 kada je bilo nešto posle četiri sata poslepodne. Južna Kalifornija je jedan od malobrojnih delova sveta gde možete iz zimskih uslova do suptropskih vrelina stići za manje od dva sata, i Laura je uvek uživala – i divila se – tom putovanju. Njih troje su bili obučeni za zimu: vunene čarape, čizme, topao donji veš, debele pantalone i džemperi, skijaške jakne. Ali za sat i petnaest minuta biće u blažoj klimi, gde niko nije bio zabundan, a za dva sata će stići u toplo podneblje, gde se nose kratki rukavi. Laura je vozila dok su se Deni, koji je sedeo pored nje, i Kris, koji je sedeo na zadnjem sedištu, igrali asocijacija, igre rečima koju su smislili na prethodnim putovanjima da bi se zabavili. Sneg, koji je brzo padao, prekrivao je čak i one delove puta koji su bili zaštićeni drvećem sa obe strane, a otvorene

delove puta su zasipale pahulje, kovitlajući se u rojevima, nošene kapricioznim strujama snažnog planinskog vetra, napola zamračujući vidokrug. Laura je vozila oprezno, ne obazirući se na to da dvosatno putovanje pretvori u tri ili četiri sata puta – budući da su ranije krenuli, imali su mnogo više vremena, sve vreme ovoga sveta. Kada je izašla iz velike krivine, nekoliko kilometara južnije od njihove kuće, i počela da se spušta, ugledala je crveni „džip” parkiran sa desne strane iznad njih i čoveka u mornaričkoj jakni koji je stajao na sredini puta. On je silazio niz padinu i mahao rukama dajući im znak da se zaustave. Nagnuvši se napred i škiljeći između brisača koji su radili, Deni reče: „Izgleda da su mu otkazala kola, treba mu pomoć." „Patrola Pakardovih stiže u pomoć!“, dreknuo je Kris sa zadnjeg sedišta. Dok je Laura usporavala, čovek na putu je počeo da žustro pokazuje da se zaustave sa desne strane. Deni uznemireno reče: „Nešto je čudno u vezi njega...“ Da, zaista čudno. On je bio njen anđeo-čuvar. Videti ga ponovo, nakon svih tih godina, šokiralo je i preplašilo Lauru. 10 Samo što je izašao iz ukradenog „džipa”, kada se pojavio „blejzer”, izlazeći iz krivine u podnožju padine. Pojurivši ka njemu, on vide da Laura usporava prelazeći trećinu nagiba ali je još uvek bila na sred puta, pa poče još mahnitije da joj signalizira da stane skroz sa strane, što je moguće bliže nasipu. Isprva ona nastavi da polako vozi, kao da nije sigurna da li je on vozač u nevolji ili predstavlja opasnost, ali kada su se toliko

približili jedno drugom da je mogla da mu vidi lice i možda da ga prepozna, smesta mu se povinovala. Dok je ona ubrzavala i naterala „blejzer” na širi deo zemljane bankine, samo par metara ispod Stefanovog „džipa”, on promeni pravac i dotrča do nje, a zatim širom otvori vrata sa njene strane. ,,Ne znam da li je dovoljno to što ste sišli sa puta. Izađite napolje i popnite se uz nasip, brzo, odmah!“ Deni reče: „Hej, čekaj, šta...“ „Uradi kako je rekao!", povika Laura. „Krise, hajde, izlazi napolje!" Stefan zgrabi Lauru za ruku i pomože joj da izađe iz kola. Dok su se Deni i Kris žurno iskobeljavali iz auta, Stefan kroz zavijanje vetra začu zvuk motora. On pogleda nagore, uz dugački nagib, i ugleda veliki kamion sa prikolicom kako se popeo na vrh brda i kako sada kreće ka njima. Vukući Lauru sa sobom, on potrča ka prednjem delu „blejzera”. Njen čuvar reče: „Penji se uz nasip, kreni“, i poče da se penje uz debeli nanos nabijenog sleđenog snega, koji se zatim stepenasto spuštao ka obližnjem drveću. Laura pogleda na gore, uz put, i ugleda kamion na oko četristo metara od njih i samo stotinak metara od vrha brda, kako počinje dugačko, mučno klizanje niz opasan nagib i to okrenut postrance. Da se nisu zaustavili, da ih njen čuvar nije zadržao, bili bi tačno ispod vrha brda kada je kamion izgubio kontrolu – već bi bili udareni. Deni je, stojeći pored nje i noseći Krisa, koji se čvrsto držao za njega na leđima, očigledno video opasnost. Kamion je mogao nekontrolisano da klizi celom dužinom brda i da udari u „džip” i „blejzer”. Prteći Krisa, on žurno poče da se penje uz

snežni nasip, vičući Lauri da krene. Ona poče da se penje, rukama tražeći oslonac, a čizme zabijajući u sneg dok se uspinjala. Sneg nije imao samo koru leda, nego je ceo bio sleđen i tvrd poput mermera, ali na nekim mestima je bio šupalj i odvaljivao se u komadima, tako da ona nekoliko puta umalo da padne na leđa, pravo na bankinu puta. Dok je ona stigla do svog anđela-čuvara, Deni i Kris su se već nalazili gotovo pet metara iznad puta, na uzanom ali suvom kamenom ispustu u blizini drveća, tako da joj se njeno penjanje učinilo kao da traje minutima. Ali, njen osećaj za vreme je bio iskrivljen zbog straha, jer kada je pogledala uz put, videla je da kamion još uvek klizi ka njima, da je udaljen pedesetak metara, da se okreće pun krug oko sebe, i da je potom opet okrenut postrance. Kamion je stizao kroz vejavicu, kao na usporenom filmu, sudbina u vidu nekoliko tona čelika. U njegovoj velikoj prikolici bila je grtalica za sneg, koja očigledno nije bila pričvršćena lancima niti na bilo koji drugi način – vozač se glupo oslonio na inerciju da ga drži na mestu. Ali sada je grtalica treskala o bočne strane prikolice i napred, o zadnji zid vozačke kabine. Tokom tih četiristo metara klizanja njeno naglo pomeranje doprinelo je nestabilnosti vozila na kojem se nalazila, tako da je izgledalo kao da će se kamion, koji se opasno naginjao, otkotrljati oko svoje ose umesto da se ponovo okrene pun krug. Laura je videla kako se vozač bori sa volanom i kako žena pored njega vrišti, pa je pomislila: O, bože, jadni ljudi! Kao da joj je pročitao misli njen čuvar povika kroz vetar: „Pijani su, oboje, i nemaju lance na točkovima!" Ako već toliko znaš o njima, pomislila je ona, mora da znaš i ko su oni, pa zašto ih onda nisi zaustavio, zašto nisi i njih spasao? Sa užasnim treskom prednji deo kamiona zabi se u jednu stranu „džipa”, i žena, pošto nije bila vezana pojasom, izlete

kroz vetrobran i ostade da visi jednim delom tela u kabini a drugim na haubi... Laura povika: ,,Kris!“, ali vide da je Deni već skinuo dete sa leđa i da ga je zagrlio, okrenuvši mu glavu od prizora. Sudar nije zaustavio kamion – imao je preveliko ubrzanje, a i asfalt je bio previše klizav da bi ga mogle zaustaviti gume na kojima nije bilo lanaca. Ali, snažan udarac je promenio pravac klizanja kamiona naglo ga okrenuvši tako da je sada išao unatraške niz brdo, i grtalica uz snažan prasak probi zadnju stranu, odlete napolje i slete na krov parkiranog ,,blejzera”, tako da je zdrobila i vetrobran. Tren kasnije zadnji deo prikolice udari o prednji deo „blejzera” sa tolikom žestinom da odgurnu vozilo tri metra unazad uprkos njegove moćne ručne kočnice. Posmatrajući razaranje sa bezbednosti nasipa, Laura zgrabi Denijevu ruku, zgrožena time što su mogli biti povređeni, ili čak mrtvi, bilo da su se sklonili ispred ili iza „blejzera”. Zatim kamion odskoči sa „blejzera”; krvava žena pade nazad u kabinu; i, klizeći sporije ali i dalje nekontrolisano, izudarani kamion se okrete za trista šezdeset stepeni u sablasno gracioznom baletu smrti, krenuvši ukoso niz zavejani kolovoz, pa preko zemljane bankine i neograđene ivice izlete u prazninu, dole, izgubi se iz vida, nestade. Iako se ništa više strašno nije videlo, Laura prekri lice rukama, kao da pokušava da blokira mentalnu sliku kamiona koji nosi svoje putnike niz stenoviti, goletni zid klisure, kotrljajući se stotinama metara. Vozač i njegova saputnica će biti mrtvi i pre nego što udare u podnožje. Čak i kroz urlanje vetra, ona je čula kako kamion udara o jednu izbočenu stenu, pa zatim O još jednu. Ali, za par sekundi buka njegovog žestokog padanja zamre, i oslade samo zvuk besnog vrištanja oluje. Ošamućeni, klizeći i pipajući, oni se konačno spustiše niz nasip do dela zemljane bankine između „džipa” i „blejzera”, gde

su po snežnom prekrivaču bili razbacani komadići stakla i metala. Ispod „blejzera" se dizao oblak pare, tamo gde je vrela tečnost iz hladnjaka sipila na smrznuto tlo, a uništeno vozilo je škripalo pod težinom grtalice posađene na njegov krov. Kris je plakao. Laura poseže ka njemu. On joj dotrča u zagrljaj, ona ga podiže i stisnu uz sebe dok je jecao. Ošamućen, Deni se okrete ka njihovom spasiocu. ,,Ko... ko si, za ime boga, ti?“ Laura je zurila u svog čuvara, shvatajući da joj je teško da se pomiri sa činjenicom da je to stvarno on. Nije ga videla već dvadeset godina, otkako je imala dvanaest, od onoga dana kada ga je spazila na groblju kako gleda pokop njenog oca iz šumice crvenih lovora. Nije ga videla izbliza gotovo dvadeset i pet godina, od kada je ubio narkomana u dućanu njenog oca. Kada je nije spasao od Jegulje, kada ju je ostavio da se sama pobrine za njega, ona je počela da gubi veru, a sumnja joj se produbila kada nije došao da spase ni Ninu Dokvajler, ni Rut. Prolaskom tolikih ggdina, on je postao lik iz snova, više mit nego stvarnost, a u poslednjih nekoliko godina uopšte više nije mislila na njega, baš kao što je Kris sada napuštao veru u Deda Mraza. Još uvek je imala poruku koju joj je on ostavio na stolu nakon očeve sahrane. Ali odavno je ubedila sebe da tu poruku nije napisao njen čarobni anđeo-čuvar, nego Kora ili Tom Lens, očevi prijatelji. Sada ju je ponovo spasao, čudesno, i Deni je želeo da zna ko je, za ime boga, on, i to je takođe i Laura želela da zna. Najčudniji deo svega je bilo to što je izgledao isto kao kada je ubio narkomana. Identično. Odmah ga je prepoznala, posle toliko vremena, zato što nije ostario. I dalje je izgledao kao da ima oko trideset i pet godina. Neverovatno, ali godine na njemu uopšte nisu ostavile trag, nije imao ni jednu jedinu sedu vlas u plavoj kosi, nijednu boru. lako je bio očevih godina onog krvavog dana u radnji, sada je bio njenih godina ili tu negde. Pre nego što je Stefan uspeo da odgovori na Denijevo

pitanje, ili da iznađe način izbegne odgovor, jedna kola se pojaviše na vrhu brda i zaputiše se ka njima. Bio je to poslednji model „pontijaka”, opremljen lancima na točkovima koji su pevali po kolovozu. Vozač je očito video štetu na „džipu” i „blejzeru” i spazio sveže tragove klizanja kamiona koje još uvek nije izbrisao vetar i sneg. Usporio je – smanjenjem brzine pesma lanaca se brzo pretvorila u zveket – a zatim je prešao preko kolovoza u suprotnu traku. Umesto da celim putem ide zemljanom bankinom pored druma, auto nastavi ka njima pogrešnom trakom i zaustavi se na samo pet metara od njih, u blizini „džipa”. Kada je otvorio vrata i izašao iz „pontijaka", vozač – visok čovek u tamnoj odeći – je nosio neki predmet koji Laura prekasno prepoznade kao poluautomatsku pušku. Njen anđeo-čuvar reče: „Kokoška!" U trenutku dok je njegovo ime izgovarano, Kokoška otvori vatru. Iako je prošlo više od petnaest godina od kako je bio u Vijetnamu. Deni je reagovao instinktom vojnika. Dok su meci rikošetirali o „džip” ispred i „blejzer” iza njih, Deni zgrabi Lauru i gurnu nju i Krisa na zemlju između dvoja kola. Dok je padala ispod linije vatre Laura je videla kako Deni biva pogođen u leđa. Bio je pogođen najmanje jednom, možda dvaput, i ona se trže kao da je tane pogodilo nju. On pade na kolena pored prednjeg dela „blejzera”. Laura zavrišta i, držeći Krisa jednom rukom, poseže ka svom suprugu. Još uvek je bio živ i zaljuljao se na kolenima, ka njoj. Lice mu je bilo belo kao sneg koji je padao oko njih, i ona je imala bizaran i užasan osećaj da gleda u lice duha, a ne živog čoveka. „Lezi ispod ’džipa’, reče Deni, odgurujući njenu ruku. Glas mu je bio hrapav i isprekidan, kao da mu se nešto slomilo u

grlu. „Brzo!" Jedan metak je potpuno prošao kroz njega. Svetla krv je natopila prednji deo njegove plave perjane jakne. Ona je oklevala, a on krenu ka njoj četvoronoške i gurnu je ka „džipu”, udaljenom samo metar od njih. Još jedan glasan rafal poluautomatske puške zaparao je ledeni vazduh. Napadač će nesumijivo krenuti napred, ka „džipu”, i pobiti ih ovako šćućurene. Pa ipak, nisu imali kuda da pobegnu: ako krenu ka nasipu i drveću, pobiće ih mnogo pre nego što stignu do druge strane, a ni sa druge strane nije bilo ničeg drugog do strmog zida klisure – ako budu bežali gore ići će licem ka njemu, a ako krenu nizbrdo okrenuće mu leđa, zbog čega će biti još lakše mete. Poluautomatska puška zaštekta. Stakla se rasprsnuše. Meci zaprštaše po metalnim oplatama jakim pok-tvang zvukom. Puzeći ka „džipu” i vukući Krisa sa sobom, Laura vide kako njen čuvar skliznu u uzak prostor između „džipa” i snegom okovanog nasipa. Čučnuo je ispod blatobrana, tako da ga čovek kojeg je nazvao Kokoška ne može videti. Tako uplašen, više joj nije izgledao magično – ne kao anđeo-čuvar već kao običan čovek. Staviše, on više nije bio ni spasilac, već uzročnik smrti jer je njegovo prisustvo privuklo ubicu. Na Denijovo požurivanje ona se hitro zakoprcala ka „džipu”. Kris se takođe koprcao u tom pravcu, više ne plačući, već držeći se hrabro zbog oca. Ali, on nije video da mu je otac pogođen jer mu je lice bilo pritisnuto uz Laurine grudi, uz njenu skijašku jaknu. Sakrivanje ispod „džipa” je izgledalo besmisleno, jer će ih Kokoška i tamo pronaći. On nije mogao biti toliko glup da ne pogleda ispod „džipa” kada je to bilo jedino mesto na kojem su mogli da se sakriju, tako da su oni u najboljem slučaju samo dobili malo na vremenu, najviše još par

minuta života. Kada se potpuno uvukla ispod „džipa”, povukavši Krisa uz sebe da ga još više zaštiti svojim telom, Laura ču Denija, koji je bio ispred vozila, kako joj govori: „Volim te,“ Preseče je bol kad shvati da te dve kratke reči znače njegovo zbogom. Stefan skliznu između „džipa” i prljave gomile snega uz nasip. Tu je bilo malo prostora, nedovoljno za njega da otvori vrata „džipa” i izađe kada se tu parkirao, jedva toliko prostora da se stisne i provuče ka zadnjem braniku gde ga Kokoška ne očekuje, gde bi mogao da ispali jedan dobar pogodak pre nego što se Kokoška okrene i zaspe ga mecima. Kokoška. Nikada u životu nije bio toliko zaprepašten kao kada je Kokoška izašao iz tog „pontijaka”, To je značilo da su na institutu svesni njegovih izdajničkih aktivnosti. Bili su takođe svesni i toga da se on isprečio između Laure i njene prave sudbine. Kokoška je krenuo na „Put sevanja” sa namerom da eliminiše izdajnika i, očigledno, i Lauru. Stefan se sada, držeći nisko glavu, žurno provlačio između „džipa” i nasipa. Poluautomatska puška zaštekta i stakla iznad njega se rasprsnuše. Za leđima mu se nalazio snežni nasip iz kojeg su na mnogim mestima virili sleđeni komadi koji su ga bolno ubadali – kada bi ih dovoljno jako pritisnuo, trpeći bol, led bi se lomio a sneg ispod njega bi se sabijao taman toliko da mu napravi put. Vetar je šibao kroz uski prostor u kojem se nalazio, brišući između metala i snega, tako da mu se činilo da nije sam, nego u društvu nekog nevidljivog stvorenja koje mu je vikalo i frfljalo u lice. On je video kako se Laura i Kris praćakaju ispod „džipa”, ali je znao da će im taj zaklom pružiti samo nekoliko minuta sigurnosti, možda još i manje. Kada Kokoška bude stigao do prednjeg dela „džipa" i ne bude ih tamo našao, pogledaće ispod

vozila, spustiće se do nivoa puta i otvoriće vatru, saseći će ih na parčiće u tom njihovom zatvoru. A šta je sa Denijem? On je tako ogroman čovek, širokih grudi, sigurno prevelik da bi brzo skliznuo pod „džip”. I, već je bio pogođen – mora da je ukočen od bola. Osim toga, Deni nije čovek koji bi se krio od nevolja, čak ni ove vrste. Najzad, Stefan stiže do zadnjeg branika. Oprezno, on proviri napolje i ugleda „pontijak” na oko dva i po metra udaljenosti, u suprotnoj traci, otvorenih vrata sa strane vozača i upaljenog motora. Kokoška nije bio tamo. Sa pištoljem u ruci, Stefan se odalji od nasipa i krenu iza „džipa”. Čučao je priljubljen uz vrata prtljažnika i virnuo preko suprotnog kraja zadnjeg branika. Kokoška se nalazio na sred puta i kretao se ka „džipu”, ubeđen da su se svi tamo sakrili. Njegovo oružje je bio ,,uzi” sa produženim okvirom za metke, koji je izabrao za ovu misiju jer nije bio anahroničan. Kada je stigao do mesta između „džipa” i „blejzera”, Kokoška ponovo otvori vatru, brišući poluautomatskom puškom sa leva nadesno. Meci zavrištaše po metalu, probušiše gume i sa tupim zvukom se zabiše u nasip. Stefan zapuca u Kokošku i promaši. Iznenada, sa ludačkom hrabrošću, Deni Pakard se baci na Kokošku, sa mesta na kome se skrivao ispred „džipa”, toliko nisko da mora da je ležao na tlu, dovoljno nisko da je bio ispod kiše metaka koja je sipala iz poluautomatske puške. Deni je bio ranjen od prve pucnjave ali još uvek brz i snažan, tako da se na trenutak činilo da može da stigne do ubice i da ga onesposobi. Kokoška je brisao „uzijem" sa leva nadesno i već je kretao sa mesta na kom je stajao kada je ugledao kako se Deni baca ka njemu, tako da je morao da promeni pravac i da okrene cev. Da je bio samo pola metra bliže „džipu” umesto što je bio na sred ceste, ne bi imao vremena da puca na Denija. „Deni, ne!“, povika Stefan, ispaljujući tri metka u pravcu

Kokoške iako je Pakard već krenuo na njega. Ali, Kokoška je imao potrebnu distancu i uspeo je da okrene ubistvenu cev pravo na Denija, kada je između njih još bilo oko metar prostora. Deni je poleteo unazad usled udara nekoliko metaka. Stefana nije tešilo to što je, premda je Deni pogođen, pogođen i Kokoška, i to sa dva metka iz njegovog pištolja – jednim u levu butinu a drugim u levo rame. Kokoška je bio oboren. Ispustio je poluautomatsku pušku dok je padao; ona se zarotirala po asfaltu. Ispod „džipa”, Laura je vrištala. Stefan ustade iz zaklona iza zadnjeg branika i potrča ka Kokoški, koji je ležao na tlu desetak metara niže, u blizini „blejzera”. Kliznuo je na snegom pokrivenom kolovozu, ali je uspeo da održi ravnotežu. Gadno ranjen i nesumljivo u šoku, Kokoška je ipak uspeo da vidi da mu Stefan prilazi. Otkotrljao se do „uzija” koji se zaustavio pored zadnjeg točka „blejzera”. Stefan je u trku opalio tri puta, ali nije imao stabilnost potrebnu za dobro ciljanje, a i Kokoška se kotrljao od njega, tako da je promašio prokletnika. Zatim se Stefan na sredini puta ponovo okliznuo i pao na jedno koleno, udarivši se tako jako da mu bol sevnu kroz butinu skroz do kuka. Kotrljajući se, Kokoška uspe da dohvati poluautomatsku pušku. Shvatajući da nikako neće stići do njega na vreme, Stefan se spusti naj oba kolena i podiže pištolj, držeći ga obema rukama. Bio je udaljen pet-šest metara od Kokoške – nije bio daleko. Ali, čak je i dobar strelac mogao promašiti sa te udaljenosti kada su okolnosti bile loše, a njegove su bile grozne: panika, čudan ugao pucanja, olujni vetar koji je mogao da skrene metak. Dole niz put, ležeći na zemlji, Kokoška otvori vatru istog

trenutka kada je dohvatio ,,uzi”, čak i pre nego što je okrenuo oružje, ispalivši prvih dvadeset metaka ispod „blejzera”, izbušivši prednje gume tog automobila. Dok je Kokoška okretao pušku ka njemu, Stefan promišljeno ispala poslednja tri metka. Uprkos vetru i uglu morao je da pogodi, jer ako bi promašio ne bi imao vremena da ponovo napuni pištolj. Prvi metak promaši. Kokoška nastavi da okreće pušku i luk paljbe doseže prednji ded „džipa”. Laura je bila ispod „džipa”, sa Krisom, a Kokoška je pucao sa nivoa tla, tako da je sigurno nekoliko metako prošlo ispod vozila. Stefan ponovo opali. Tane pogodi Kokošku u gornji deo tela i paljba prestade. Stefanov sledeći, i poslednji, metak pogodi Kokošku u glavu. Bilo je gotovo. Vireći ispod „džipa”, Laura je videla Denijev neverovatno hrabar juriš i videla ga je kako pada na leđa, ostaje nepokretan i znala je da je mrtav, ovoga puta nema odlaganja smrti. Protrese je udar tuge, poput užasnog bljeska eksplozije, i ona vide budućnost bez Denija, jednu tako užasno sivu i zastrašujuće snažnu sliku da se gotovo onesvestila. Zatim pomisli na Krisa, još uvek živog i pored nje. Ona uspe da blokira tugu, znajući da će se ona kasnije vratiti – ako preživi. Ono što je sada bilo važno bilo je da Kris preživi i da ga, ako je to moguće, zaštiti od prizora očevog mecima izrešetanog tela. Denijevo telo joj je blokiralo deo prizora, ali je videla da je Kokoška pogođen. Videla je kako se njen čuvar približava oborenom ubici, i za trenutak joj se učini da je najgore prošlo. Zatim se njen čuvar okiiznu i pade na jedno koleno, a Kokoška poče da se kotrlja ka poluautomatskoj pušci koju je ispustio. Uslediše pucnji. Mnogo metaka u par sekundi. Ona začu nekoliko metaka kako fijuču pored „džipa”, zastrašujuće blizu,

kako olovo seče vazduh ubistvenim šapatom koji joj se učinio glasnijim od bilo kojeg drugog zvuka na svetu. Tišina koja je usledila posle pucnjave je u prvom momentu bila potpuna. Isprva, ona nije čula ni vetar ni jecaje svog sina. Zatim je postepeno okružiše zvuci. Laura vide da je njen čuvar još uvek živ, i jedan deo nje oseti olakšanje, ali jedan deo nje je bio iracionalno besan na to što je on preživeo iako je upravo on dovukao Kokošku za sobom, a Kokoška je ubio Denija. Sa druge strane, Deni (i ona i Kris) bi svakako sigurno poginuli u sudaru sa kamionom da se on nije pojavio. Ko je, dođavola, on bio? Odakle je došao? Zašto mu je toliko stalo do nje? Bila je preplašena, besna, u šoku, ranjenog srca i potpuno zbunjena. Očigledno u bolovima, njen čuvar ustade i odhrama do Kokoške. Laura se prevrnu, tik pored Denijeve nepomične glave, da bi mogla da gleda direktno nizbrdo. Nije mogla baš tačno da vidi šta njen čuvar radi iako joj se činilo da otvara Kokoškinu odeću. Nakon nekog vremena on se hramljući uputi nazad uzbrdo, noseći nešto što je uzeo sa tela. Kada je došao do „džipa” čučnuo je i pogledao ispod njega, u nju. „Izađi. Gotovo je.“ Lice mu je bilo bledo i u proteklih nekoliko minuta kao da je ostario barem onih dvadeset i pet godina koliko je trebalo. On pročisti grlo. Tonom koji je zvučao kao iskreno kajanje, on reče: „Žao mi je, Laura. Tako mi je strašno žao.” Ona se potrbuške zakoprca ka zadnjem delu „džipa”, udarajući glavom u šasiju. Vukla je Krisa i terala ga da je prati, jer ako bi se izmigoljili bliže prednjem delu, dečak bi mogao da vidi oca. Njen čuvar ih dohvati i izvuče na otvoreno. Laura sede pored zadnjeg branika i ščepa Krisa.

Drhteći, dečak reče: „Hoću tatu.“ I ja ga trebam, pomisli Laura. O, bebice, i meni treba, toliko mi treba, jedino što mi treba na celom svetu je tvoj tata. Oluja je sada dostigla punu snagu mećave, sipajući sneg sa neba pod ogromnim pritiskom. Popodne je prelazilo u suton, svetlo je bledelo, a grozan, sivi dan oko njih nestajao je u čudnoj, fosforescentnoj tami snežne noći. Po ovakvom vremenu je malo ljudi putovalo, ali je bilo izvesno da će neko uskoro naići. Nije prošlo više od desetak minuta od kako je Stefan zaustavio Lauru u „blejzeru”, ali čak i na ovako zabačenom putu, po oluji, zastoj u saobraćaju neće još dugo potrajati. Stefan je morao da popriča sa njom i napusti je pre nego što se upetlja u posledice ovog krvavog događaja. Sedajući na pete ispred nje i uplakanog dečaka, iza „džipa”, Stefan reče: „Laura, ja moram da odem odavde, ali brzo ću se vratiti, za samo par dana...“ ,,Ko si ti?“, besno ga je upitala. „Nemamo sada vremena za to.“ „Hoću da znam, proklet bio. Imam prava da znam." ,,Da, imaš, i reći ću ti za par dana. Ali, sada moramo da smislimo priču, kao onda, u radnji tvog oca. Sećaš li se?“ „Idi dođavola.“ Ne uzbuđujući se, on reče: ,,To je za tvoje dobro, Laura. Ne možeš vlastima reći pravu istinu zato što ona neće zvučati ubedljivo, zar ne? Misliće da si sve izmislila! Naročito kada me budeš videla kako odlazim... Pa, ako im kažeš kako sam otišao, biće ili sigurni u to da si nekako sarađivala sa ubicom, ili da si luda.“ Ona je besno gledala u njega i ćutala. Nije je krivio za to što je bila besna. Možda je čak želela da je mrtav, ali on je i to

shvatao. Jedina osećanja koja je ona u njemu pobuđivala bila su ljubav, sažaljenje i duboko poštovanje. On reče: „Reći ćeš im da su, kada ste ti i Deni izašli iz krivine na dnu brda i počeli uspon, na putu bila tri automobila: „džip”, koji je bio parkiran uz nasip, „pontijak", koji je bio u suprotnoj traci, baš kako i sada stoji, i još jedan auto koji je bio u traci koja vodi na sever. Bilo je... Četiri muškarca, dvojica su imali oružje, i izgleda da su nateraii „džip” da siđe sa puta. Vi ste prosto naleteli u pogrešno vreme. Oni su u vas uperili poluautomatsku pušku i naterali vas da siđete sa puta, i da svi izađete iz auta. U jednom momentu si ih čula da pričaju o kokainu... nešto u vezi droge, ne znaš šta, ali oni su se svađali oko droge, i izgleda da su jurili tipa iz 'džipa’..." „Dileri droge ovde, u sred nedođije?", upita ona prezrivo. „Možda u okolini imaju laboratoriju u kojoj je prave – možda brvnaru u šumi u kojoj prave PCP. Slušaj, ako priča bude imala bilo kakvu logiku, oni će želeti da u nju poveruju. Prava priča nema nikakve logike, tako da ne možeš da je ispričaš. Znači, reći ćeš im da su Robertsonovi došli sa vrha brda u svom kamionu – naravno, ti ne znaš njihovo prezime – put je bio zakrčen svim tim kolima, pa kada su oni počeli da koče, kamion je počeo da klizi...“ „Imaš neki naglasak", upade ona besno. „Slab, ali ja sam ga osetila. Odakle si?“ „Sve ću ti to reći za nekoliko dana“, odvrati on nestrpljivo, gledajući gore-dole po zavejanom putu. „Obećavam ti, ali sada ti meni obećaj da ćeš poraditi na ovoj izmišljenoj priči, da ćeš je doterati najbolje što možeš, i da im nećeš reći istinu." „Ja i nemam nikakvog izbora, zar ne?" „Nemaš,“ odvrati on, osetivši olakšanje što je shvatila svoju situaciju.

Ona zagrli svog sina i ne reče ništa. Stefan ponovo poče da oseća bol u svojim polusmrznutim stopalima. Žestina akcije se rastapala, ostavljajući ga da se trese od drhtavice. On joj predade kaiš koji je skinuo sa Kokoške. „Stavi ovo u svoju jaknu. Ne dozvoli da ga iko vidi. Kada dođeš kući, sakrij ga negde." „Šta je to?“ „Kasnije. Trudiću se da se vratim za nekoliko dana. Samo par dana. Sada mi samo obećaj da ćeš ga sakriti. Nemoj biti radoznala, nemoj ga navući i, za ime boga, nipošto ne pritiskaj žuto dugme na njemu." ,,Zašto?“ „Zato što ne želiš da odeš tamo gde će te ono odvesti." Ona zbunjeno zatrepta. „Odvesti?" „Objasniću, ali ne sada.“ „Zašto ne možeš to da poneseš, šta god to bilo?“ „Dva pojasa, jedno telo – to je anomalija, izaziva neku vrstu poremećaja u energetskom polju, i samo bog zna gde bi me moglo odneti, i u kakvom stanju." ,,Ne razumem. O čemu ti to pričaš?" „Kasnije. Ali, Laura, ako ja iz nekog razloga ne budem uspeo da se vratim, ti moraš preduzeti mere opreza." „Kakve mere opreza?" „Naoružaj se. Budi spremna. Nema razloga da krenu za tobom ako budu uhvatili mene, ali bi mogli. Samo da bi mi dali lekciju, da bi me pokorili. Oni žive od osvete. A ako krenu za tobom... doći će u grupi, i biće dobro naoružani." ,,Ko su, dođavola, oni?“ Ne odgovorivši, on ustade, trgnuvši se od bola u desnom kolenu. Spremio se da pođe, bacivši poslednji, dug pogled ka njoj. Zatim joj okrenu leđa, ostavivši je na zemlji u hladnom snegu, naslonjenu na izubijani i izrešetani „džip”, sa

preplašenim detetom i mrtvim mužem. Polako je krenuo ka sredini kolovoza gde je izgledalo da više svetlosti dolazi od snega na asfaltu nego od neba. Ona ga pozva, ali on ju je ignorisao. Svoj prazan pištoj je stavio u futrolu ispod jakne. Gurnuo je ruku u košulju, napipavao i konačno pod prstima osetio žuto dugme na svom pojasu za putovanje, a zatim poče da okleva. Poslali su Kokošku da ga zaustavi. Sada će na institutu željno iščekivati da vide ko će se vratiti. Mogao bi da bude uhapšen odmah po dolasku. Verovatno više nikada neće imati priliku da krene „Putem sevanja” i da joj se vrati kao što je obećao. Iskušenje da ostane je bilo ogromno. Međutim, ako bi ostao, samo bi poslali nekog drugog da ga ubije, i on bi proveo ostatak života bežeći pred ubicama – gledajući pri tome kako se svet oko njega menja na načine koji su i suviše strašni da bi to mogao da podnese. Sa druge strane, ako se bude vratio, postoji mala nada da bi ipak mogao da uništi institut. Dr Penlovski i ostali očigledno znaju sve o njegovom mešanju u prirodan tok događaja u životu ove žene, ali možda ne znaju da je postavio eksploziv na tavanu i u podrumu instituta. U tom slučaju, ako bi mu pružili priliku da samo na trenutak dođe do svoje kancelarije, mogao bi da pritisne skriveni okidač i da baci celu zgradu – zajedno sa svim podacima – u pakao, gde i pripada. Verovatnije je da su našli pakovanja eksploziva i da su ih uklonili. Ali, dokle god postoji bilo kakva verovatnoća da može da jednom zauvek okonča projekat vezan za „Put sevanja”, bio je moralno obavezan da se vrati na institut, čak i ako bi to značilo da više nikada neće videti Lauru. Dok je dan nestajao, oluja kao da je oživljavala sa novom žestinom. U planinama iznad magistralnog puta vetar je urlao i šibao kroz ogromne borove, a grane su pravile zloslutan šuškav zvuk, kao da se neko ogromno mnogonogo stvorenje spušta niz

padinu. Pahuljice su postale male i suve, gotovo kao parčići leda, i činilo se kao da izjedaju svet, da ga glačaju kao što šmirgl-papir glača drvo, sve dok na kraju ne bude bilo ni vrhova ni dolina, ničeg osim jako uglačanog polja dokle god seže pogled. Sa rukom još uvek pod jaknom i košuljom, Stefan pritisnu žuto dugme tri puta sa kratkim pauzama, pokrenuvši navođenje. Vraćao se u svoje vreme sa strahom i žaljenjem. Držeći Krisa, čiji plač je zamirao, Laura je sedela na tlu iza „džipa” i gledala kako njen čuvar, pored zadnjeg dela Kokoškinog „pontijaka”, odlazi u mećavu. Zaustavio se na sredini kolovoza i ostao da stoji tamo jedan duži trenutak, leđima okrenut njoj, a zatim se desila neverovatna stvar. Prvo je vazduh postao težak; bila je svesna čudnog pritiska, nečeg što nikada pre nije osetila, kao da je zemaljska atmosfera postala zgusnutija usled neke kosmičke kataklizme, tako da ona iznenada oseti da ne može da diše. Vazduh je dobio i neki čudan miris, egzotičan ali poznat, i nakon par sekundi ona shvati da se oseća na vrele strujne žice i spržene instalacije, veoma nalik onome što je osetila u svojoj kuhinji pre nekoliko nedelja kada joj je pregoreo toster. Taj smrad je imao primese oštrog ali ne neprijatnog mirisa ozona, što je bio isti miris koji bi ispunio vazduh tokom svake jake grmljavine. Pritisak je postajao sve jači, sve dok nije počela da se oseća kao da je zakucana u zemlju, a vazduh je svetlucao i mreškao se kao da je voda. Uz zvuk poput ogromnog čepa koji iskače iz flaše, njen čuvar nestade iz purpurnosivog zimskog sumraka. Istovremeno sa tim pop došao je i veliki vuuuš vetra, kao da je ogromna količina vazduha jurnula da popuni neku prazninu. Zaista, na trenutak se osetila kao da je uhvaćena u vakumu i da ne može da udahne. Zatim je gušećeg pritiska nestalo, vazduh je ponovo mirisao samo na sneg i borove i sve

je opet bilo normalno. Izuzev, naravno, što posle svega što je videla ništa više nikada neće biti normalno za nju. Noć je postala veoma mračna. Bez Denija, bila je to najcrnja noć u njenom životu. Samo je jedno svetlo preostalo da osvetli njenu borbu prema nekoj udaljenoj nadi da će naći sreću: Kris. On je bio poslednje svetlo u njenoj tami. Kasnije su se na vrhu brda pojavila jedna kola. Svetlo farova se probijalo kroz mrak i žestoku vejavicu. Ona se sa mukom uspravila i povela Krisa na sredinu puta. Mahala im je da stanu. Dok su kola silazila i usporavala, ona se iznenada upita da nije možda zaustavila još jednog čoveka koji će sa poluautomatskom puškom izaći iz auta i osuti paljbu. Nikada više se neće osećati bezbedno.

Četiri ---------------------------------------------------------------------------- UNUTRAŠNjA VATRA 1 U subotu 13. avgusta 1988, sedam meseci nakon Denijeve pogibije, Telma Ekerson je došla na četiri dana u planinsku kuću. Laura je bila u dvorištu iza kuće, obavljajući svoje redovno gađanje u metu pištoljem marke „smit i veson .38 čifs spešl”. Samo što ga je ponovo napunila, vratila okvir na mesto i krenula da namesti svoje slušalice za prigušivanje pucnja na glavu, kada je čula automobil kako se približava dugačkim pošljunčanim prilaznim putem koji je vodio od magistralnog puta do kuće. Ona podiže dvogled sa zemlje pored nje i kroz njega pažljivo osmotri vozilo da bi se uverila da se ne radi o nekim neočekivanim posetiocima. Kada za volanom ugleda Telmu, ona odloži dvogled i nastavi da puca u metu – koja je bila u obliku ljudske glave i torza – vezanu za bale sena pored zadnje ograde. Sedeći na travi pored nje, Kris je odvadio još šest metaka iz kutije, pripremivši ih da joj ih doda kada ispali poslednji metak koji je sada imala u okviru. Dan je bio topao, vedar i suv. Stotine cvetova poljskog cveća se šarenilo duž ivice dvorišta, tamo gde se završavao travnjak a počinjala visoka trava i korov, u blizini šume. Po travi su se, do nedavno, igrale veverice, a ptice su pevale, ali ih je pucanje preplašilo i privremeno oteralo. Moglo se očekivati da će Laura povezati muževljevu smrt sa ovom planinskom kućom i da će je prodati. Međutim, ona je

pre četiri meseca prodala kuću u okrugu Oranž i sa Krisom se preselila u planine San Bernardino. Ona je verovala da je ono što im se desilo prethodnog januara na magistralnom putu moglo da se dogodi bilo gde. Nije trebalo kriviti mesto, kriva je bila njena sudbina i misteriozne sile koje su delovale u njenom životu, punom čudnih nesreća. Intuitivno je znala čak i da njen čuvar nije došao da je spasi na tom delu snežnog puta, on bi ušao u njen život na nekom drugom mestu, u nekom drugom kriznom momentu. A i na tom mestu bi se pojavio Kokoška sa poluautomatskom puškom, i odigrao bi se identičan niz nasilnih, tragičnih đogađaja. Kuća u okrugu Oranž je sadržavala više uspomena na Denija nego kuća od kamena i drveta koja se nalazila južno od Big Bera. Bila je sposobnija da se nosi sa svojom tugom u planinama nego u Oranž Parku. Pored toga, čudno, ali u planinama se osećala sigurnije. U gusto naseljenim predgrađima okruga Oranž, gde su ulice i putevi vrveli od više od dva milona ljudi, neprijatelja bi u gužvi mogla da prepozna tek kada se on odluči na napad. Međutim, u planinama su stranci bili jako upadljivi, pogotovo što se njihova kuća nalazila usred poseda velikog trideset jutara. Ona nije zaboravila ni upozorenje svog čuvara: Naoružaj se. Budi spremna. Ako krenu na tebe... doći će u grupi. Kada je Laura ispalila poslednji metak iz pištolja i skinula štitnike za uši, Kris joj dodade još šest metaka. Potom i on ukloni svoje štitnike za uši i otrča do mete da bi proverio preciznost pogodaka. Kraj zadnje ograde bile su naređane bale sena visine dva metra, dubine metar i dvadeset santimetara i širine četiri metra. Iza njih su se nalazila jutra borove šume, deo njihovog poseda, tako da nije bilo potrebe za ovako složenim držačem za mete, ali ona nije želela da bilo koga pogodi. Barem ne slučajno. Kris priveza novu metu i vrati se do Laure držeći staru.

„Dva pogotka od šest metaka, mama. Dva smrtna, dve ozbiljne rane, ali čini mi se da ti se cev malo zanosi ulevo.“ ,,Da vidimo mogu li to da ispravim." „Samo si počela da se zamaraš, to je sve“, reče Kris. U travi oko nje bilo je razbacano preko sto pedeset praznih čaura. Ručni zglobovi, ruke, ramena i vrat su počinjali da je bole od uzastopnih trzaja, ali ona je htela da ispuca još jedan okvir pre nego što završi vežbu za taj dan. Iza nje, a ispred kuće, čuo se zvuk zatvaranja vrata na Telminim kolima. Kris ponovo stavi štitnike na uši i uze dvogled da kroz njega gleda u metu dok njegova mama puca. Nalet tuge udari Lauru kada je zastala da pogleda u dete, ne samo zato što je ostao bez oca nego i zato što nije bilo fer da dete koje za dva meseca puni tek osam godina već zna koliko je život opasan i da stoga živi stalno očekujući nasilje. Davala je sve od sebe da mu obezbedi što je moguće više zabavnih stvari u životu: još uvek su se igrali priče o Tomiju Žapcu iako Kris više nije verovao da je on stvaran, putem velike kolekcije knjiga za decu Laura mu je pokazivala kako da u knjigama pronađe zadovoljstvo i beg, a potrudila se i da vežbu gađanja u metu predstavi kao igru i da tako skrene fokus sa smrtno važne potrebe da moraju biti spremni da se odbrane. Stvarnost nije mogla da bude sakrivena od dečaka, i nije se moglo izbeći to da ona napravi dubok i trajan uticaj na njega. Kris spusti dvogled i pogleda u nju da vidi zašto ne puca. Ona mu se osmehnu. On joj uzvrati osmehom. Imao je toliko mio osmeh da joj se srce cepalo. Ona se okrete ka meti, podiže pištolj, zgrabi ga sa obe ruke i opali prvi metak iz nove serije. Kada je ispalila četvrti metak, Telma stade do nje. Telma je stajala prstima zapušivši uši, trzajući se. Laura ispali dva preostala metka i ukloni štitnike za uši, a

Kris ode da donese metu. Buka pucanja je još odjekivala planinom kada se Laura okrenula ka Telmi i zagrlila je. „Kakva je to priča sa pištoljem?", upita Telma. „Hoćeš da napišeš novi film za Klinta Istvuda? Ne, ej, još bolje, napiši ženski pandan Klintove uloge – Prljavu Harijetu. I ja sam prava osoba za tu ulogu – žestoka, hladna, sa podrugljivim kezom koji zasenjuje i Bogijev." „Imaću te na umu za tu ulogu", odvrati Laura, ,,ali ono što bih zaista želela da vidim je da Klint to odigra u ženskoj odeći.“ „Hej, pa ti još imaš smisla za šalu, Šejnova." „Zar si mislila da sam ga izgubila?" Telma se namršti. „Nisam znala šta da mislim kad sam te videla kako pucaš. Izgledala si zlobno kao zmija sa zuboboljom." „Samoodbrana", reče Laura. „Svaka dobra devojčica bi trebala da je nauči." „Praštala si kao profi." Zatim Telma uoči svetlucanje praznih čaura u travi. „Koliko često to radiš?" „Tri puta nedeljno po nekoliko sati." Kris se vratio sa metom. „Ćao, tetka Telma. Mama, ovaj put imaš četiri smrtna pogotka, jednu ranu i promašaj, od šest metaka." „Smrtni pogoci?" „Još uvek zanosi ulevo, šta misliš?", upita Laura dečaka. On joj pokaza metu. „Ovaj put ne toliko." Telma reče: „Hej, Kristofere Robine, je l’ to sve što ću dobiti – jedno vašljivo ’Ćao, tetka Telma’?" Kris spusti metu na gomilu drugih meta koje je tu ranije odložio, ode do Telme, zagrli je i poljubi. Primetivši da više nije sređena u pank fazonu, on reče: „Bože, šta ti se to desilo tetka Telma? Izgledaš

normalno." ,,Ja – izgledam normalno? Kako to da shvatim – kao kompliment ili kao uvredu? Zapamti dete, čak i ako tvoja stara tetka Telma izgleda normalno – ona to nije. Ona je genije komedije, zaslepljujuće smešna, legenda u svom ličnom albumu. U svakom slučaju, zaključila sam da je pank demode." Zatim se Telma angažova da im pomogne da skupe prazne čaure. „Mama je sjajan strelac", reče Kris ponosno. ,,I bolje bi joj bilo da je sjajna, pored sve te vežbe. Ovde ima toliko metala da bi se od njega mogle napraviti kuglice za celu vojsku amazonskih ratnica." Kris upita svoju majku: „Šta to znači?" „Pitaj me za deset godina“, odvrati Laura. Kada su ušli u kuću, Laura zaključa kuhinjska vrata. Sa dve sigurnosne brave. Zatim namesti kapke na prozorima tako da ih niko ne može videti. Telma je pažljivo posmatrala ove rituale, ali ništa nije rekla. Kris pusti video kasetu sa filmom „Otimači izgubljenog kovčega” u dnevnoj sobi i smesti se ispred televizijskog ekrana, sa velikom kesom kokica i „koka-kolom”. Laura i Telma sedoše za sto u susednoj kuhinji i počeše da piju kafu dok je Laura rastavljala i čistila svoj pištolj. Kuhinja je bila velika i prijatna prostorija, uređena u tamnom drvetu, sa dva zida na kojima su se videle cigle, sa bakarnim detaljima, bakarnim posuđem koje je visilo na kukama i tamnoplavim keramičkim pločicama na podu. Bila je to ona vrsta kuhinje u kojoj su porodice iz komičnih televizijskih serijala raspravljale njihove nesuvisle krize i dostizale transcedentalno prosvetljenje (iskreno) trideset minuta svake nedelje, minus reklame. Čak je i Lauri ona izgledala kao čudno

mesto za čišćenje oružja, primarno smišljenog da ubija druga ljudska bića. „Stvarno se plašiš?", upita Telma. „Možeš da se kladiš na to.“ „Ali, Deni je ubijen jer niste imali sreće, pa ste zalutali usred neke rasprave o drogi. Ti ljudi su odavno nestali, zar ne?" „Možda nisu.“ ,,Pa ako se plaše da bi ih ti mogla prepoznati, došli bi da te srede još odavno." „Neću da rizikujem." „Moraš da usporiš, dete. Ne možeš ostatak života provesti u očekivanju da će te neko zaskočiti iz žbunja. Dobro, možeš da držiš oružje po kući. To je verovatno pametno. Ali, zar više nikada nećeš izaći u svet? Ne možeš nosati pištolj sa sobom svuda kud ideš." ,,Da, mogu. Imam dozvolu." „Dozvolu da nosiš oružje?" „Nosim ga uvek sa sobom, u torbi." „Isuse, kako si dobila dozvolu za nošenje?" „Moj suprug je ubijen pod čudnim okolnostima od strane nepoznatih lica. Te ubice su pokušale da ubiju i mene i mog sina – i još uvek su na slobodi. Povrh toga, ja sam bogata i prilično poznata žena. Bilo bi pomalo čudno da nisam dobila dozvolu da nosim oružje." Telma je neko vreme ćutke ispijala kafu, posmatrajući kako Laura čisti pištolj. Najzad reče: „Malo mi je sablasno, Šejnova, da te gledam tako ozbiljnu u vezi svega toga, toliko napetu. Mislim, prošlo je već sedam meseci od kako je... Deni umro. A ti si uzbuđena kao da je neko juče pucao u tebe. Nećeš izdržati toliki stepen tenzije ili spremnosti, ili kako god da ga zoveš. To je put u ludilo. Paranoju. Moraš se suočiti sa činjenicom da ne možeš biti na oprezu do kraja života, svakog trenutka."

,,Pa ipak mogu, ako moram." „O, da? A šta je upravo sada? Tvoj pištolj je rastavljen. šta ako neki podivljali koljač sa tetovažama po jeziku počne da šuta u kuhinjska vrata?" Kuhinjske stolice su imale gumene točkiće tako da kada se Laura iznenada odgurnula od stola, ona je brzo otkotrlja do pulta pored frižidera. Laura potom otvori fioku i izvadi još jedan pištolj. Telma upita: „Šta – ja znači sedim usred arsenala?" Laura vrati drugi pištolj u fioku. „Hajde. Povešću te u obilazak." Telma je pratila do ostave. Tamo je, okačena sa unutrašnje strane vrata, visila poluautomatska puška marke ,,uzi”. ,,To je automatska puška. Da li je legalno imati jednu takvu pušku?“ ,,Sa saveznim odobrenjem možeš ih kupiti u prodavnicama oružja, premda možeš da dobiješ samo poluautomatsku pušku – nelegalno je prepraviti ih da dobiješ pravu automatsku paljbu." Telma je pažljivo posmatrala, a zatim uzdahnula. ,,Da li je ova prepravljena?" ,,Da. To je automatska puška. Ali, ja sam je tako i kupila od jednog ilegalnog prodavca oružja, a ne u prodavnici." „Ovo je stvarno sablasno, Šejnova. Zaista." Laura je zatim odvela Telmu u trpezariju i pokazala joj pištolj koji je bio zalepljen sa donje strane stola. U dnevnoj sobi se nalazio četvrti pištolj zalepljen sa donje strane stola koji se nalazio odmah pored jedne od sofa. Drugi prepravljeni ,,uzi” je visio sa unutrašnje strane ulaznih vrata, u predsoblju. Pištolji su bili sakriveni u fiokama stola u radnoj sobi, u kancelariji na spratu, u glavnom kupatilu i u noćnom stočiću u njenoj spavaćoj

sobi. Na kraju, pokazala joj je i treći ,,uzi”, koji je takođe držala u svojoj spavaćoj sobi. Zureći u ,,uzi” koji je Laura izvukla ispod kreveta, Telma reče: „Sva gore i gore. Da te ne znam dobro, Šejnova, mislila bih da si poludela, da si šiznuti paranoični ljubitelj pištolja. Ali, budući da te poznajem, ako si stvarno ovoliko uplašena, mora biti da imaš neki razlog. I šta je sa Krisom pored svog ovog oružja?" ,,On zna da ne sme da ga dira, a ja znam da mogu da imam poverenja u njega. Da li si znala da većina porodica u Švajcarskoj ima nekog svog pripadnika u narodnoj vojsci – skoro svaki muški građanin je spreman da brani svoju državu – i da postoji oružje u gotovo svakoj kući, a da ipak imaju najmanji broj slučajnih povreda iz vatrenog oružja na svetu? To je zato što je oružje način života. Decu, od najranijeg uzrasta, uče da ga poštuju. Kris će biti sasvim dobro." Dok je Laura vraćala ,,uzi” pod krevet, Telma upita: „Kako si, zaboga, uspela da pronađeš ilegalnog prodavca oružja?" „Ja sam bogata, sećaš se?” ,,A novac može sve? Dobro, možda je to tačno. Ali, hajde, kako to da devojčica kao što si ti uspe da nađe prodavca oružja? Oni se ne reklamiraju po časopisima o oružju, pretpostavljam." Ja sam sprovodila istraživanja za nekoliko komplikovanih romana, Telma. Tako sam naučila kako da pronađem bilo koga i bilo šta što mi treba.” Telma je ćutala dok su se vraćale u kuhinju. Iz dnevne sobe je dopirala herojska muzika koja prati sve podvige Indijane Džonsa. Laura je ponovo zauzela svoje mesto za stolom i nastavila da čisti pištolj, a Telma im je obema sipala svežu kafu. „Hajde da budemo iskrene, dete. Ako stvamo postoji neka

ozbiijna pretnja koja opravdava sav ovaj arsenal, onda ona prevazilazi tvoje moći. Zašto ne angažuješ telohranitelje?” „Nikom ne verujem. Nikome, osim Krisu i tebi. I Denijevom ocu, ali on je na Floridi." ,,Ali, ne možeš i dalje živeti ovako – sama, uplašena...” Uvlačeći spiralnu četku u burence pištolja, Laura reče: „Bojim se, da, ali se bolje osećam kada sam na oprezu. Čitavog svog života sam samo stajala dok su ljudi koje sam volela otimani od mene. Nisam ništa činila povodom toga, samo sam trpela. Pa, dođavola s tim. Od sada ću se boriti. Ako bilo kome padne na pamet da mi otme Krisa, moraće da pređu preko mene da bi ga uhvatili, moraće da se izbore sa mnom.“ „Laura, znam kroz šta prolaziš. Ali slušaj, hajde da ja sada odglumim psihoanalitičara i da ti kažem da su tvoje reakcije više usmerene na preterivanje u pogledu bespomoćnosti pred licem sudbine nego na stvarnu opasnost. Ne možeš sprečiti Usud, dete. Ne možeš igrati poker protiv Boga i očekivati da ćeš pobediti zato što imaš pištoij u tašni. Misiim, izgubila si Denija nasiljem, da, i moglo bi se reći i da bi Nina Dokvajler sada bila živa da je neko prosvirao metkom Jegulju kada je on prvi put to zaslužio, ali to su jedini slučajevi kada su životi onih koje si volela mogli biti sačuvani oružjem. Tvoja majka je umrla na porođaju. Tvoj otac je umro od srčanog udara. Izgubile smo Rut u požaru. Znati da se odbraniš oružjem je dobro, ali moraš zadržati distancu, moraš imati osećaj za humor u pogledu naše ranjivosti kao vrste ili ćeš završiti u instituciji u kojoj ljudi razgovaraju sa deblima i jedu sopstvene potkošulje. Daleko bilo, ali šta ako Kris dobije rak? Ti si savršeno pripremljena da razneseš svakog ko ga dotakne, ali rak ne možeš ubiti pištoljem, a ja se bojim da si ti tako ludački rešena da ga zaštitiš da ćeš se raspasti na deliće ako se tako nešto bude desilo – nešto za što nemaš rešenje, za šta niko nema rešenje. Brinem se za tebe, dete.“

Laura klimnu glavom i oseti nalet topline prema svojoj prijateljici. „Znam da se brineš, Telma. Ali, ne moraš. Trideset i tri godine ja sam samo trpela. Sada uzvraćam udarce najbolje što mogu. Ako ja ili Kris obolimo od raka uzeću najbolje specijaliste, dobićemo najbolju moguću terapiju. I ako sve to propadne, ako, na primer, Kris umre od raka, tek tada ću prihvatiti poraz. Borba ne isključuje trpljenje. Mogu da se borim, a ako izgubim, još uvek mogu da trpim." Dugo vremena je Telma samo gledala u nju preko stola. Najzad, ona klimnu glavom. ,,To je ono što sam se nadala da ću čuti. Dobro. Razgovor završen. Pređimo na druge teme. Kada si planirala da kupiš tenk, Šejnova?" „Isporučiće mi ga u ponedeljak." „Snajperi, granate, bazuke?" „Utorak. Šta je bilo sa filmom u kojem glumi Edi Marfi?“ „Potpisali smo ugovor pre dva dana", odvrati Telma. „Stvarno? Moja Telma će biti zvezda u filmu sa Edijem Marfijem?" „Tvoja Telma će se pojaviti u filmu sa Edijem Marfijem. Mislim da još ne zaslužujem epitet zvezde." „Imala si četvrtu ulogu po važnosti u onom filmu sa Stivom Martinom, treću u filmu sa Čevijem Čejsom. A ovo je druga uloga, je l’ tako? Koliko puta si vodila šou Večeras? Osam puta, je l’ tako? Priznaj, ti jesi zvezda." ,,Sa malim prečnikom, možda. Nije li to čudno, Šejnova? Nas dve smo došle niodakle, iz doma Mekajlor, i uspele smo da dođemo na vrh. Čudno, zar ne?“ „Nije tako čudno", odvrati Laura. „Loša sudbina jača, a jaki uspevaju. I opstaju.

2 Stefan je napustio snežnu noć na planinama Sen Bernardino i u trenutku se našao u kapiji sa suprotnog kraja „Puta sevanja”. Kapija je ličila na veliko bure, poput onih koja su bila popularna u putujućim cirkusima, osim što je unutrašnja strana ovog bureta bila od jako uglačanog bakra a ne od drveta, i nije se pomeralo pod nogama. Bure je imalo oko dva i po metra u prečniku i bilo je visoko oko tri i po metra, a nekoliko stepenica je vodilo iz njega u glavnu laboratoriju u prizemlju instituta, gde je očekivao da će ga dočekati naoružani ljudi. Laboratorija je bila prazna. Zaprepašćen, Stefan je stajao jedan momenat u svojoj jakni prekrivenoj snežnim pahuljama, i gledao oko sebe u neverici. Tri zida prostorije, velike devet sa dvanaest metara, bili su, od poda do plafona, prekriveni mašinama koje su romorile i žmirkale same od sebe. Većina svetala na tavanici je bila ugašena, tako da je soba bila u mekom, sablasnom svetlu. Mašine su bile u funkciji kapije i pokazivale su nizove cifara i zbirova koji su svetluclai zeleno ili narandžasto, jer kapija – koja je bila rupa u vremenu, tunel za bilo kada – nikada nije isključivana. Kada bi se jednom zatvorila, mogla bi biti ponovo otvorena samo uz velike teškoće i sa ogromnim utroškom energije; ali dok je stajala otvorena mogla se održavati sa srazmemo malo napora. Tih dana, budući da primarni istraživački rad više nije bio usmeren na razvijanje same kapije, glavnu laboratoriju su radnici instituta posećivali samo da bi rutinski održavali mašine i, naravno, kada se odvijalo putovanje kroz nju. Da su se okolnosti drugačije razvijale, Stefan nikada ne bi bio u prilici da vrši proračune u tajnosti i da ide na neodobrena putovanja koja je preduzimao da bi nadgledao – a ponekad i ispravljao – događaje u Laurinom životu.

Ali, iako nije bilo neobično da laboratorija bude prazna najveći deo dana, sada je to bilo neverovatno čudno, jer su oni poslali Kokošku da ga zaustavi i sigurno je trebalo da nestrpljivo čekaju da saznaju kako je Kokoška prošao u onim vetrovitim kalifornijskim planinama. Morali su uzeti u obzir mogućnost da Kokoška neće uspeti, da će se pogrešna osoba vratiti iz 1988. i da kapija mora biti čuvana sve dok se ta situacija ne reši. Gde je bila tajna policija u svojim crnim mantilima sa naramenicama? Gde su bile puščane cevi za koje je verovao da će ga dočekati? On pogleda u veliki sat na zidu i vide da je šest minuta posle jedanaest sati po lokalnom vremenu. Toliko je i trebalo da bude. Pošao je na put u pet minuta do jedanaest sati istog jutra, a svako putovanje je trajalo tačno jedanaest minuta. Niko nije znao zašto je to tako, ali bez obzira na to koliko bi vremena putnik proveo na drugom kraju svog puta, prošlo bi samo jedanaest minuta do njegovog povratka. Stefan je u planinama Sen Bernardino proveo gotovo sat i po vremena, ali je isparilo samo jedanaest minuta njegovog života u njegovom vremenu. I da je sa Laurom ostao mesecima pre nego što je pritisnuo žuto dugme na svom pojasu i tako aktivirao navođenje, još uvek bi se na institut vratio za samo – i to tačno toliko – jedanaest minuta pošto što ga je napustio. Ali, gde su bile vlasti, puške, besne kolege koje dobacuju uvrede? Pošto su otkrili njegovo mešanje u događaje u Laurinom životu, pošto su poslali Kokošku da sredi njega i Lauru, zašto su otišli od kapije kada je trebalo da čekaju samo jedanaest minuta da bi saznali ko je pobedio u sukobu? Stefan skide čizme, jaknu i ramenu futrolu za pištolj i odloži ih u ugao, iza neke opreme, tako da se ne vide. Na tom mestu je bio ostavio i svoj beli laboratorijski mantil pre nego što je pošao na put, i sada se ponovo uvuče u njega. Zbunjen, još uvek zabrinut uprkos nedostatku

neprijateljskog odbora za doček, on izađe iz laboratorije u hodnik u prizemlju i ode, očekujući nevolje. 3 U nedelju ujutro u pola dva, Laura je sedela za svojim kompjuterom u kancelariji spojenoj sa njenom spavaćom sobom, obučena u pižamu i kućnu haljinu, pijuckajući sok od jabuke i pišući novu knjigu. Jedina svetla u prostoriji su dolazila od zelenih elektronskih slova koja su svetlucala na ekranu kompjutera i od male stone lampe usmerene na odštampane stranice njenog jučerašnjeg rada. Pištolj je bio položen na radni sto, pored papira. Vrata, koja su vodila u mračni hodnik, bila su otvorena. Ona u poslednje vreme nije zatvarala nijedna vrata, osim vrata kupatila, jer bi je, pre ili kasnije, zatvorena vrata mogla sprečiti da čuje potajno kretanje uljeza u drugom delu kuće. Kuća je bila obezbeđena odličnim alarmnim sistemom, ali je ona za svaki slučaj držala otvorena unutrašnja vrata. Čula je Telmu da dolazi kroz hodnik i okrenula se upravo kada je njena prijateljica provirila kroz vrata. „Žao mi je ako sam napravila buku koja te je probudila," „Jok. Mi, radnici noćnih klubova, radimo do kasno. Ali zato ja spavam do podneva. Šta je sa tobom? Da li si ti obično budna u ovo doba?“ „Više ne spavam dobro. Četiri ill pet sati sna je za mene dosta. Umesto da ležim u krevetu i vrpoljim se, ja ustanem i pišem." Telma dovuče stolicu, sede i stavi stopala na Laurin sto. Njen izbor odeće za spavanje je bio čak i drečaviji nego kada je bila mala: vrećaste svilene pižame sa crvenim, zelenim, plavim i žutim apstraktnim šarama u obliku kvadrata i krugova.

„Drago mi je što još uvek nosiš papuče sa zekama", reče Laura. ,,To pokazuje izvesnu stalnost ličnosti." ,,To sam ja. Čvrsta kao stena. Više ne mogu da kupim papuče sa zekama u svom broju obuće, tako da moram da kupim krznene papuče za odrasle i dečije papuče, da odsečem oči i uši sa malih papuča i da ib prišijem na velike. Šta to pišeš?" „Ogorčeno mračnu knjigu." „Zvuči kao prava stvar za provod na plaži, vikendom.“ Laura uzdahnu i opusti se u svojoj fotelji sa naslonom na federe. ,,To je roman o smrti, o nepravednosti smrti. Glup projekat, budući da pokušavam da objasnim neobjašnjivo. Pokušavam da objasnim smrt svom idealnom čitaocu zato što ću je tada možda i ja najzad razumeti. To je knjiga o tome zašto treba da se borimo i idemo dalje uprkos saznanju o sopstvenoj smrtnosti, zašto treba da uzvraćamo udarce i da trpimo." ,,Je l’ za to postoji veliko tržište?" Laura se nasmeja. „Verovatno uopšte nema tržišta za to. Ali, kada jednom ideja spopadne pisca... pa, to je kao unutrašnja vatra koja te isprva greje i bude ti lepo, a zatim počne da te proždire živog, da te sagoreva iznutra. Ne možeš prosto da odeš od vatre, ona nastavlja da gori. Jedini način da je ugasiš je da napišeš prokletu knjigu. U svakom slučaju, kada me je ta ideja spopala, ja sam se okrenula finoj maloj knjizi za decu, koju pišem, o ser Tomiju Žapcu." „Luda si, Šejnova." „Ko od nas dve nosi papuče sa zekama?" Pričale su o svemu, sa lakoćom drugarstva koje je trajalo već dvadest godina. Možda je u pitanju bila Laurina usamljenost, jača sada nego u prvim danima posle Denijevog ubistva, ili je to bio strah od nepoznatog, ali koji god da je bio razlog, ona poče da priča o svom anđelu-čuvaru. Na celom svetu

samo bi Telma mogla da poveruje u tu priču. Ustvari, Telma je bila očarana – ubrzo je spustila stopala sa stola i ispravila se u stolici – i nijednom nije izrazila nevericu kako se priča odmotavala od dana kada je Laurin anđeo-čuvar pogodio narkomana sve do njegovog nestanka na planinskom putu. Kada je Laura ugasila tu unutrašnju vatru, Telma reče: „Zašto mi nisi rekla ništa o tom... tom čuvaru ranije? Još u Mekajloru?" ,,Ne znam. Činio mi se nekako... magično. Nešto što treba da zadržim za sebe jer ako nekome kažem, razbiću čini i nikada ga više neću videti. Zatim, kada me je ostavio da se sama izborim sa Jeguljom, pošto ništa nije učinio da spase Rut, pretpostavljam da sam prestala da verujem u njega. Ni Deniju nikada nisam rekla za njega zato što on, u vreme kada sam upoznala Denija, za mene nije bio ništa stvarniji od Deda Mraza. Onda, iznenada... eto njega ponovo, na putu.“ ,,Te noći u planini on je rekao da će se vratiti za nekoliko dana i sve ti objasniti...?" „Ali od tada ga nisam videla. Čekam već sedam meseci i mislim o tome da kada se neko iznenada stvori to može biti ili moj čuvar ili, podjednako lako, neki drugi Kokoška sa poluautomatskom puškom." Priča je uzbudila Telmu i ona se vrpoljila na stolici kao da je tresu strujni udari. Najzad, ona ustade i poče da se šetka. „Šta je sa Kokoškom? Jesu li policajci otkrili bilo šta u vezi njega?" „Baš ništa. Nije nosio nikakva dokumenta. „Pontijak” koji je vozio bio je ukraden, baš kao i crveni „džip”. Tražili su njegove otiske prstiju u svim dosijeima koje imaju i ostali su praznih ruku. Ne znaju ko je on bio, odakle je došao ni zašto je hteo da nas pobije." „Imala si dosta vremena da razmisliš o svemu tome. Pa, imaš li neke ideje? Ko je taj čuvar? Odakle je došao?"