Harlan Coben - Suma

Harlan Koben ŠUMA Prevela Dubravka Srećković Divković

Licem mu liju suze. Iz dubine pluća pa između usana silovito izbija jeziv grlen jecaj. Otac diže ašov i udara u tle. Sečivo raskida zemlju kao vlažno meso...

Posvećeno Aleksu Kobenu Tomasu Bredbiru Eni van der Hejde Trima radostima kojima sam sa zadovoljstvom kum.

PROLOG Vidim oca sa onim ašovom. Licem mu liju suze. Iz dubine pluća pa između usana silovito izbija jeziv grlen jecaj. Otac diže ašov i udara u tle. Sečivo raskida zemlju kao vlažno meso. Meni je osamnaest godina i to mi je najživlje sećanje na oca: u šumi, sa tim ašovom. Ne zna da ga posmatram. Krijem se iza stabla dok on kopa. To radi jarosno, kao da ga je zemlja razljutila pa sad hoće da joj se sveti. Nikada dosad nisam video oca gde plače, čak ni kad mu je umro rođeni otac, niti pak kad je majka pobegla i ostavila nas, niti kad je prvi put čuo šta je bilo s mojom sestrom Kamilom. Ali sada plače. Plače bez stida. Suze mu se u slapovima, nesputano, rone niz lice. Jecaji odjekuju među drvećem. Prvi put ga tako uhodim. Subotom se uglavnom pretvara kako ide na pecanje, ali ja u to nikad nisam istinski poverovao. Mislim da sam uvek znao da mu je tajno odredište ovo mesto, ovo strašno mesto. Jer pokatkad je odredište i meni. Stojim iza stabla i posmatram ga. To ću raditi još osam puta. Nikad ga ne prekidam. Nikad se ne razotkrivam. Mislim da ne zna da sam tu. Zapravo sam u to siguran. A onda, jednoga dana, zaputivši se ka kolima, otac će me suvih očiju pogledati i reći: “Danas ne, Pole. Danas idem sam.” Posmatram ga kako se odvozi. Odlazi u tu šumu poslednji put. Na samrtnoj postelji, gotovo dve decenije potom, otac me hvata za ruku. Pod jakim je lekovima. Ruke su mu hrapave i žuljevite. Čitavog života njima se služio, čak i onih zlatnih godina u jednoj zemlji koja više ne postoji. Imao je sirovu spoljašnjost, sva mu je koža bila spečena i tvrda, maltene kao nekakav kornjačin oklop. Raspinju ga neopisivi telesni bolovi, ali suza nema. Samo sklapa oči i trpi. Otac mi je uvek ulivao osećaj sigurnosti, pa tako čak i sad, iako sam odrastao i imam sopstveno dete. Pre tri meseca, dok je još bio pri snazi, izašli smo u jedan bar. Izbila je tuča. Otac je stao pred mene,

spreman da se dohvati sa svakim ko mi priđe. I dan-danas. Eto kako je to. Posmatram ga u postelji. Razmišljam o onim danima u šumi. Razmišljam o tome kako je kopao, kako je na kraju prestao, kako sam mislio da je odustao kad je majka otišla. “Pole?” Otac je odjednom usplahiren. Imam želju da ga molim da ne umre, ali to ne bi bilo pravo. I pre sam mu dolazio. Stanje se ne popravlja, ni za koga. “Dobro je, tata”, kažem mu. “Sve će biti dobro.” On se ne smiruje. Pokušava da sedne. Hteo bih da mu pomognem, ali on me odguruje. Gleda me duboko u oči i ja nazirem bistrinu, ili je možda posredi jedna od onih obmana u koje na kraju sami sebe ubedimo. Poslednja, lažna uteha. Jedna suza mu se otkida iz oka. Posmatram je kako mu polako klizi niz obraz. “Pole”, kaže mi moj otac, sa još snažnim ruskim izgovorom u glasu. “I dalje moramo da je nađemo.” “I hoćemo, tata.” Ponovo mi proverava lice. Klimam glavom, umirujem ga. Ali čini mi se da on ne traži umirenje. Prvi put mi se čini da traži krivicu. “Jesi li znao?”, pita, a glas mu je jedva čujan. Osećam kako mi čitavo telo podrhtava, ali ne trepćem, ne odvraćam pogled. Pitam se šta li vidi, u šta veruje. No to nikad neću znati. Jer tada, upravo tada, moj otac sklapa oči i umire.

PRVO POGLAVLJE Posle tri meseca Sedeo sam u sali za fizičko osnovne škole i posmatrao svoju šestogodišnju kćer Karu kako nervozno održava ravnotežu na gredi, odignutoj od poda možda deset centimetara, ali kroz nepun sat gledaću lice mučki ubijenog čoveka. Niko zbog toga ne bi trebalo da se sablažnjava. S godinama sam, na najstrašnije moguće načine, naučio da je klimav taj zid između života i smrti, između najizuzetnije lepote i nepojmljive ružnoće, između najnevinije pozornice i jezive klanice. Dovoljan je puki časak da proletiš kroz njega. Jednog trena život deluje kao idila. Sediš bezazleno u sali za fizičko osnovne škole. Tvoja se ćerčica vrti. Glas joj je malo ošamućen. Oči su joj zatvorene. Na licu joj vidiš izraz njene majke, onaj s kojim je imala naviku da sklapa oči i osmehuje se, i prisećaš se koliko je uistinu klimav taj zid. “Kope?” Bila je to moja svastika Greta. Okrenuo sam se ka njoj. Greta me je posmatrala sa uobičajenom brigom. Osmehnuo sam se da joj je razvejem. “O čemu razmišljaš?”, prošaputala je. Znala je. No svejedno sam slagao. “O portabl kamerama”, rekao sam. Ostali roditelji bili su zauzeli sve stolice na sklapanje. Stajao sam pozadi, prekrštenih ruku, naslonjen na cementni zid. Nad vratima su virila istaknuta pravila, a na sve strane bile su raštrkane one nesnosno zašećerene krilatice pune nadahnuća, u stilu: “Nemoj mi reći da je nebo granica kad na Mesecu ima čovečjih stopa”. Stolovi za užinu bili su sklopljeni. Naslonio sam se uz njih, osećajući hladnoću čelika i metala. Sale u osnovnim školama ni za trun se ne menjaju iako mi starimo. Samo kao da se smanjuju. Pokazao sam rukom na roditelje. “Ovde ima više kamera nego dece.” Greta je klimnula glavom.

“A i ti roditelji, sve živo snimaju. Mislim, doslovno sve živo. Šta s time rade? Da li neko stvarno to gleda opet od početka do kraja?” “A ti ne gledaš?” “Radije bih se porađao.” Na ovo se osmehnula. “Ne”, reče, “ne bi, bogme.” “Dobro, de, možda i ne bih, ali zar nismo svi odrasli uz Em-Ti-Vi? Hitri rezovi. Brojni uglovi. Ali da snimaš samo ovako klot, da tome podvrgavaš blaženo nesvesnog prijatelja ili nekog iz porodice...” Otvoriše se vrata. Istog časa kad su ta dvojica koraknula u salu, znao sam da su policajci. Sve i ako nisam imao neko preterano iskustvo, ipak sam ja okružni tužilac okruga Eseksa, gde spada i prilično nasilan grad Njuark, pa bih morao znati. Televizija zaista neke stvari ne prikazuje kako treba. Način na koji se odeva većina policajaca, recimo; pa ni očevi u budžovanskom predgrađu Ridžvudu ne oblače se tako! Ne udevamo se u svečana odela kad dolazimo da gledamo svoje klince kako izvode kao bajagi gimnastiku. Dolazimo u somotu ili teksasu, sa džemperom na ve-izrez preko majice. A ova dvojica su bila u odelima koja su im stajala kao tuđa, nekakve smeđe nijanse koja je mene podsećala na iverje posle oluje. Nisu se osmehivali. Oči su im skenirale salu. Poznavao sam se s većinom policajaca u našem području, ali ove tipove nisam znao. To me i jeste uznemirilo. Kao da nešto nije bilo u redu. Znao sam da ništa nisam uradio, naravno, ali u stomaku mi je ipak malo zatreptalo: “Nevin sam, ali se svejedno osećam krivim.” Moja svastika Greta i njen Bob imali su troje dece. Najmlađa, Medison, imala je šest godina i išla u odeljenje s mojom Karom. Greta i Bob su mi bili neverovatna pomoć. Kad je umrla moja Džejn, Gretina sestra, doselili su se u Ridžvud. Greta tvrdi kako su to i ovako i onako nameravali. Ja sumnjam u tu izjavu. Ali toliko sam zahvalan da ne pravim pitanje. Ni da zamislim ne mogu na šta bi mi život ličio bez njih. Obično drugi očevi stoje pozadi sa mnom, ali kako je ovo bio dnevni događaj, veoma ih je malo prisustvovalo. Obožavaju me sve majke, sem one jedne što me je upravo streljala očima preko kamere zato što je čula moje čantranje protiv snimanja. Ne obožavaju me zbog mene, razume se, već zbog moje priče. Žena mi je umrla pre pet godina i ćerku odgajam sam. U gradu ima i drugih samohranih roditelja, većinom razvedenih majki, ali meni neviđeno popuštaju. Ukoliko zaboravim da

napišem poruku, ili ako dođem po ćerku sa zakašnjenjem, ili je pustim da jede stojeći za pultom, druge majke ili žene iz školske službe uskaču i pripomažu. Njima je moja muška bespomoćnost slatka. Kad bilo šta slično uradi neka samohrana majka, onda je ona nemarna i zna se šta joj sleduje, nipodaštavanje superiornih mama. Deca su se i dalje premetala ili kršila, zavisno od toga kako je ko rad da to gleda. Ja sam posmatrao Karu. Znala je opasno da se koncentriše i sasvim se lepo snalazila, ali podozrevao sam da je na oca povukla slabu koordinaciju. Bile su tu, kao ispomoć, srednjoškolke iz gimnastičkog tima. Bile su starije, imale su možda sedamnaest-osamnaest godina. Ona što je motrila na Karu dok je izvodila pokušaj koluta ličila mi je na moju sestru. Na moju sestru Kamilu koja je nastradala kad je bila otprilike tih mladih godina, a mediji mi nikada ne dozvoljavaju da na to zaboravim. No možda je to i dobro. Sestra bi mi se sad bližila četrdesetoj, u najmanju ruku bi bila vršnjakinja većini ovih majki. Čudno je tako o tome razmišljati. Ja Kamilu zauvek vidim kao šiparicu. Teško je zamisliti gde bi sad bila, gde bi sad trebalo da jeste, kad bi sedela na nekoj od tih stolica, sa spetljanim, srećnim, zabrinutim, pre svega majčinskim osmehom na licu, dok snima li snima svoj podmladak. Pitam se kako bi izgledala danas, ali ponovo vidim samo tu šiparicu koja je umrla. Može delovati da sam donekle opsednut smrću, ali ogromna je razlika između ubistva moje sestre i prerane smrti moje žene. Prva smrt, sestrina, usmerila me je ka mome trenutnom poslu i putanji karijere. Protiv te nepravde mogu da se borim u sudnici. I borim se. Nastojim da svet načinim bezbednijim, nastojim da one koji bi druge povredili strpam iza rešetaka, nastojim da drugim porodicama pružim nešto što moja porodica nikada nije uistinu dobila, a to je konačno zatvaranje slučaja. Posle te druge smrti, ženine, našao sam se bespomoćan i sjeban, i šta god sada radio, nikad neću moći da ispravim stvar. Direktorka je zalepila onaj bajagi brižan osmeh na karminom nacapana usta pa se zaputila ka policajcima. Uvukla ih je u razgovor, ali ni jedan ni drugi nisu je čak ni pogledali. Posmatrao sam im oči. Kad je viši policajac, izvesno glavni, stigao do moga lica, zastao je. Ni on ni ja se načas nismo mrdali. Najneprimetnije je naherio glavu, dajući mi znak da izađem iz tog bezbednog utočišta smeha i premetanja. Jednako

neprimetno sam klimnuo glavom. “Kuda ćeš”, upita me Greta. Ne volim da zvučim surovo, ali Greta je bila ona ružnija sestra. Ličile su, ona i moja ljupka mrtva nevesta. Videlo se da su od istih roditelja. Ali sve što je kod moje Džejn delovalo čulno, kod Grete naprosto nije stajalo kako treba. Moja žena je imala malo duži nos zbog koga je odnekud izgledala još seksepilnije. Greta ima dugačak nos koji deluje, kako da kažem, veliko. Oči moje žene, široko razmaknute, stvarale su neku egzotičnu privlačnost. Greti taj isti široki razmak daje donekle reptilski izgled. “Nisam ni ja siguran”, odgovorih. “Posao?” “Možebiti.” Osvrnula se ka ona dva po-svoj-prilici-policajca, a onda opet k meni. “Nameravala sam da vodim Medison u Frendli na ručak. Hoćeš da povedem Karu?” “Svakako, to bi bilo super.” “Mogu i da svratim po nju posle časova.” Klimnuo sam glavom. “I to bi bila pomoć.” Greta me je tad nežno poljubila u obraz, što retko radi. Ja sam se zaputio napolje. Za mnom su se razlegali talasi dečjeg smeha. Otvorio sam vrata i stupio u hodnik. Ona dva policajca pošla su za mnom. Ni školski hodnici se nikada nešto posebno ne menjaju. Imaju onaj eho maltene kao u avetinjskim kućama, neku čudnu polutišinu i slab ali jasno prepoznatljiv miris koji ujedno i smiruje i uzbuđuje. “Vi ste Pol Kopland?”, upitao je onaj viši. “Da.” Pogledao je u svog nižeg partnera. Niži je bio gojazan, nije mu se video vrat. Glava mu je imala oblik bloka od šljake. I koža mu je bila hrapava, pa je doprinosila tom prividu. Iza ugla naiđe odeljenje đaka, možda četvrtaka. Svi su od napora bili zajapureni. Verovatno su upravo dolazili sa igrališta. Prošli su pored nas, a za njima izmrcvarena učiteljica. Uputila nam je namučen osmeh. “Možda bi trebalo da popričamo napolju”, kaza onaj viši. Slegoh ramenima. Pojma nisam imao šta može biti posredi. Jesam imao masku nevinoga, ali i iskustvo i znanje da s policajcima nikada ništa nije onako kako izgleda. Ovo se nije ticalo krupnog slučaja koji je

ispunjavao novinske naslove, a na kom sam trenutno radio. Da jeste to, zvali bi me na kancelariju. Dobio bih poruku na mobilni ili na blekberi. Ne, ovi su ovde bili zbog nečega drugog, nečega ličnog. I ponovo sam znao da nisam uradio ništa što ne treba. Ali nagledao sam se svojevremeno svakojakih osumnjičenih, i svakojakih reakcija. Da se iznenadiš. Na primer, kad policija drži glavnog osumnjičenog u pritvoru, često ga pred kraj ostavi satima zaključanog u sobi za saslušanja. Pomislio bi čovek da će se krivci peti po zidovima, ali većinom biva suprotno. Najviše se uzvrpolje i uznemire nevini. Pojma nemaju zašto su tu niti šta je policija greškom pomislila da su uradili. Krivci često zadremaju. Stali smo napolju. Sunce je bleštalo. Onaj viši žmirnu i diže dlan da natkrili oči. Šljaka Blok nikome nije pružao takvu satisfakciju. “Ja sam detektiv Taker Jork”, reče onaj viši. Izvadi na to značku, a onda pokaza u pravcu Šljaka Bloka. “Ovo je detektiv Don Dilon.” I Dilon izvadi značku. Pokazaše mi obeležja. Ne znam zašto to rade. Koliko je uopšte teško falsifikovati ta čuda? “Izvolite?”, progovorih. “Imate li nešto protiv toga da nam kažete gde ste bili sinoć?”, upita Jork. Na takvo pitanje trebalo je da zatrešte sirene. Trebalo je da ih istog časa podsetim na to ko sam, te da neću odgovoriti ni na jedno pitanje bez prisustva advokata. Ali ja sam advokat. I to opasno dobar. A kad sam sebe zastupaš, to te, dabome, pravi glupljim nego da je obrnuto. I ja sam čovek. Kad te nabode policija, čak i ako imaš iskustvo kao što je moje, želiš da im se umiliš. Ne možeš se odupreti tom osećanju. “Bio sam kod kuće.” “Može li neko to da potvrdi?” “Moja ćerka.” Jork i Dilon osvrnuše se ka školi. “To je ona mala što se tamo premetala?” “Da.” “Još neko?” “Ne bih rekao. O čemu je reč?” Sav razgovor obavljao je Jork. Oglušio se o moje pitanje. “Poznajete li izvesnog Manola Santijaga?” “Ne.” “Jeste li sigurni?”

“Prilično siguran.” “Zašto samo prilično?” “Znate li vi ko sam ja?” “Aha”, kaza Jork. Zatim se nakašlja u pesnicu. “Da ne biste možda da kleknemo ili da vam poljubimo prsten, ili šta već?” “Nisam na to mislio.” “E pa lepo, onda se razumemo.” Nije mi se svideo ovakav stav, ali sam se manuo ćorava posla. “Dakle, zašto ste samo ‘prilično sigurni’ da ne poznajete Manola Santijaga?” “Hoću reći da mi ime nije poznato. Ne bih rekao da ga poznajem. Ali može biti neko kome sam bio tužilac, ili je pak on bio svedok u nekom mom slučaju, ili sam ga, do đavola, pre deset godina upoznao na nekom dobrotvornom skupu.” Jork klimnu glavom, bodreći me da nastavim da trtljam. Oćutao sam. “Imate li nešto protiv toga da pođete s nama?” “Kuda?” “Neće vam oduzeti mnogo vremena.” “Neće oduzeti mnogo vremena”, ponovih. “To mi ne zvuči kao neko mesto.” Policajci se načas zgledaše. Ja sam nastojao da izgledam kao da neću popustiti. “Sinoć je ubijen izvesni Manolo Santijago.” “Gde?” “Leš mu je bio na Menhetnu. U oblasti Vašington hajtsa.” “A kakve to veze ima sa mnom?” “Mislili smo da biste možda bili u stanju da pomognete.” “Kako da pomognem? Već sam vam rekao. Ne poznajem ga.” “Vi ste rekli” - Jork se tobož podsećao gledajući u beležnicu, ali to je bilo samo efekta radi; ništa nije zapisao dok sam ja govorio - “kako ste ‘prilično sigurni’ da ga ne poznajete.” “Onda sam siguran. U redu? Siguran sam.” Sklopio je beležnicu s teatralnim zamahom. “Gospodin Santijago je poznavao vas.” “Otkud to znate?” “Radije bismo da vam pokažemo.” “A ja bih radije da mi kažete.”

“Gospodin Santijago je” - Jork je oklevao kao da ručno bira narednu reč - “imao kod sebe izvesne predmete.” “Predmete?” “Da.” “Možete li malo određenije?” “Predmete”, reče on, “koji ukazuju na vas.” “Ukazuju na mene kao šta?” “Ti si gos’n O. T.?” Konačno je progovorio i Dilon Šljaka Blok. “To znači okružni tužilac”, rekoh. “Zabole me.” Pokrenuo je masivni vrat i upro mi prst u grudi. “Stvarno mi već postaje puna ona stvar tebe.” “Pardon?” Dilon mi se unese u lice. “Je l’ mi tebi izgledamo kao da smo došli po smrdljive časove iz jezika?” Mislio sam da mu je pitanje retoričko, ali on je čekao. Na kraju rekoh:“Ne.” “Onda me slušaj. Imamo mrtvaca. Tip je s tobom i te kako povezan. Hoćeš li da pođeš i pomogneš da se to raščisti, ili bi da se još igraš tih igrica reči zbog kojih deluješ sumnjiv kao crni đavo?” “Znate li vi s kim razgovarate, detektive?” “S likom koji se kandiduje za viši položaj, pa ne bi voleo da ovo iznesemo direktno u štampu.” “Vi to meni pretite?” Umeša se Jork. “Niko ničim ne preti.” Ali Dilon me jeste čačnuo u živo meso. Tačno je bilo da je moje naimenovanje još samo privremeno. Moj prijatelj, trenutni guverner Države vrtova 1 , postavio me je za vršioca dužnosti okružnog tužioca. Ozbiljno se pričalo i o mojoj kandidaturi u Kongres, možda čak i za neko prazno mesto u Senatu. Slagao bih kad bih rekao da nemam političkih ambicija. Skandal pa čak i senčica lažnog skandala ne bi mi nimalo koristili. “Ne vidim kako mogu da vam pomognem”, rekoh. “Možda ne možeš, a možda i možeš.” Dilon obrte svoj šljaka blok. “Ali želiš da pomogneš ukoliko si u mogućnosti, zar ne?” “Naravno”, potvrdih ja. “Hoću reći, ne bih da vam ona stvar bude punija nego što mora.”

Na to se zamalo pa osmehnuo. “Onda ulazi u kola.” “Danas po podne imam važan sastanak.” “Dotle te vraćamo.” Očekivao sam olupani ševrolet kapris, ali kola su bila odličan ford. Seo sam pozadi. Moji novi prijatelji seli su napred. Tokom vožnje nismo razgovarali. Na Vašingtonskom mostu bilo je zagušenje, ali mi smo samo odvrnuli sirenu i prokliznuli kroz gužvu. Kad smo se našli na menhetnskoj strani, Jork je progovorio. “Mišljenja smo da bi Manolo Santijago moglo biti lažno ime i prezime.” Ja izustih:“A-ha”, pošto nisam znao šta drugo da kažem. “Znate, nemamo konačnu identifikaciju žrtve. Našli smo ga sinoć. Vozačka mu glasi na ime Manolo Santijago. Proverili smo. Izgleda da mu to nije pravo ime. Uzeli smo otiske. Nismo našli nijedne koji se poklapaju. I tako ne znamo ko je on.” “Pa ste mislili da ću ja znati?” Nisu se potrudili da odgovore. Jorkov glas je bio vedar kao prolećni dan. “Vi ste udovac, gospodine Koplande, je li tako?” “Tako je”, rekoh ja. “Sigurno je grbavo kad sam odgajaš dete.” Ništa ne kazah. “Žena vam je imala rak, ako smo dobro razumeli. Aktivno ste uključeni u neku organizaciju koja traži lek.” “A-ha.” “Svaka čast.” A oni to kao ne znaju. “Sigurno vam je ovo čudno”, kaza Jork. “Kako to mislite?” “Što ste na kontra strani. Obično ste vi taj koji postavlja pitanja, ne odgovarate na njih. Sigurno vam je malčice neobično.” Osmehnuo se u retrovizor. “Hej, Jork?”, rekoh ja. “Molim?” “Da nemate kod sebe neki program predstave?”, upitah. “Šta?” “Program predstave”, rekoh. “Da vam vidim ranija dostignuća,

znate već, pre nego što mi odglumite tu priželjkivanu ulogu Dobrog policajca.” Jork se na to zacereka. “Samo kažem da jeste sve to čudno. Mislim, je li vas nekad pre ispitivala policija?” Bilo je to trik-pitanje. Naravno da su znali. Kad sam imao osamnaest godina, bio sam brigadir u letnjem kampu. Četvoro kampera - Gil Perez i njegova devojka Margot Grin, te Dag Bilingam i njegova devojka Kamila Kopland (iliti moja sestra) - jedne kasne noći su se išunjali u šumu. Nikad ih više niko nije video. Samo su dva leša uopšte i nađena. Sedamnaestogodišnja Margot Grin nađena je prerezanog grla na manje od sto metara od kampa. Dag Bilingam, takođe sedamnaestogodišnjak, nađen je na osamsto metara. Imao je nekoliko ubodnih rana, ali uzrok smrti je takođe bilo prerezano grlo. Tela ovo drugo dvoje, Gila Pereza i moje sestre Kamile, nikada nisu našli. Taj slučaj je ispunio naslovne strane svih novina. Vejn Stjubens, bogatunski sin i brigadir u kampu, uhvaćen je dve godine nakon toga, posle svog trećeg leta terora - ali tek pošto je ubio najmanje još četvoro klinaca. Prozvali su ga “Letnji Koljač”, što je baš jeftin nadimak. Vejnove sledeće dve žrtve nađene su u blizini muškog kampa u Manciju u Indijani. Naredna je bila u jednom od onih mešovitih kampova, u Vajeni u Virdžiniji. Poslednja žrtva je bila u sportskom kampu u Pokonosu. Većini je bilo prerezano grlo. Svi su bili zakopani u šumi, neki i pre nego što su izdahnuli. Da, kao kad si živ zakopan. Prošlo je podosta vremena dok su locirali leševe. Tog malog iz Pokonosa, recimo, pronašli su tek posle šest meseci. Većina stručnjaka veruje da ih još ima tamo negde, još pod zemljom, duboko u šumi. Poput moje sestre. Vejn nikad nije priznao, i uprkos tome što je već osamnaest godina u maksimalno obezbeđenoj kaznenoj ustanovi, tvrdi da nema nikakve veze sa ona četiri ubistva kojima je sve i počelo. Ne verujem mu. Činjenica da su najmanje još dva tela negde tamo vodi ka spekulacijama i misteriji. Donosi Vejnu veću pažnju. Mislim da mu se to sviđa. Ali to neznano, taj prosev, i dalje boli kao đavo. Voleo sam sestru. Svi smo je voleli. Većina ljudi veruje da je smrt nešto najokrutnije što postoji. Nije tako. Posle nekog vremena, nada postaje mnogo gora gospodarica. Kad živiš s njom onoliko koliko živim

ja, s vratom neprekidno na dželatskom panju, pod dignutom sekirom danima, pa mesecima, pa godinama, žudiš da se obruši i odrubi ti glavu. Većina je uverena da je moja majka pobegla zato što mi je sestra ubijena. Ali istina glasi upravo obrnuto. Majka nas je ostavila zato što to nikad nismo mogli da dokažemo. Želeo sam da nam Vejn Stjubens ispriča šta joj je radio. Ne da bismo joj priredili propisnu sahranu ili tako nešto. Lepo bi bilo, ali nije to poenta. Smrt je čista, razorna kao kugla za rušenje. Pogađa, mrvi te, krećeš s gradnjom iznova. Ali neznanje, ta sumnja, taj tračak, zbog njih smrt više liči na rad termita ili kakvog neumornog bacila. Izjeda te iznutra. Ne možeš da zaustaviš trulež. Ne možeš da gradiš iznova jer će te ta sumnja, naprosto, neprekidno glodati. I još glođe, čini mi se. Po tom delu mog života, koliko god ja želeo da ga zadržim u privatnosti, večito su kopali mediji. Čak i najovlašnija pretraga na Guglu dovela bi u vezu moje ime s misterijom Nestalih kampera, kako su ih neko kratko vreme zvali. Ma šta više reći, na Diskaveriju ili Kortu još se daje priča snimljena po tim “istinitim zločinima”. Tamo je i moje ime među izvorima. Ispitivala me je policija. Saslušavala me. Čak sam bio i osumnjičen. Dakle, ova dvojica izvesno znaju. Odabrao sam da ne odgovorim. Jork i Dilon nisu terali dalje. Kad smo stigli u mrtvačnicu, poveli su me dugim hodnikom. Niko nije progovarao. Nisam bio siguran šta o svemu tome da mislim. To što je Jork rekao sad je delovalo smisleno. Jesam na drugoj strani. Nagledao sam se svedoka kako koračaju upravo ovim putem. U mrtvačnici sam viđao sve moguće reakcije. Na identifikaciji se pri početku obično drže stoički. Nisam siguran zašto. Možda da se psihički ojačaju za dalje? Ili pak u njima još tinja trunčica nade? - ponovo ta reč. Kako god bilo, nada brzo nestane. Pri identifikaciji nikad ne grešimo. Ako mislimo da pred nama leži neko kog volimo, to je to. Mrtvačnica nije mesto gde se u minut do dvanaest odigravaju čudesa. Nikad to ne biva. Znao sam da me motre, da mi proučavaju ponašanje. Postao sam pojačano svestan svojih koraka, držanja tela, izraza lica. Trudio sam se da delujem neutralno, a onda še zapitao zašto se uopšte bakćem time. Doveli su me do prozora. U sobu se ne ulazi. Ostaješ iza stakla.

Prostorija je bila sva u pločicama, tako da se može jednostavno oprati crevom, bez potrebe za gnjavažom oko dekora ili sa čistačima. Sva kolica sem jednih bila su prazna. Leš je bio prekriven čaršavom, ali video se kartončić o nožnom palcu. Stvarno ih koriste. Zagledao sam se u taj palac što je štrčao ispod čaršava, bio mi je potpuno nepoznat. Eto šta sam pomislio. Ne prepoznajem palac tog čoveka. Mozak se zaista smešno ponaša kad je pod stresom. Neka žena s bolničkom maskom pogura kolica bliže prozoru. Meni kroz glavu prolete, od svega na svetu baš to, dan kad mi se rodila ćerka. Pamtio sam porodilište. Prozori su bili vrlo slični, sa tim tankim tračicama folije koje oblikuju romboide. Medicinska sestra, visine i građe kao ova sad u mrtvačnici, pogurala je malecka kolica s mojom ćerčicom bliže prozoru. Baš ovako. Računam da bih pod normalnim okolnostima u tome video neko mudro dublje značenje, početak života, kraj života, ali ne i danas. Povukla je gornji deo čaršava. Pogledao sam nadole, u lice. Sve oči bile su uprte u mene. To sam znao. Pokojnik je bio otprilike mojih godina, trideset i nešto do trideset pet. Imao je bradu. Činilo se da mu je glava izbrijana. Stavili su mu bili bolničku kapu. Pomislio sam kako je prilično tupava ta bolnička kapa, ali znao sam zašto je tu. “Metak u glavu?”, upitao sam. “Da.” “Koliko puta?” “Dvaput.” “Kalibar?” Jork se nakašljao, kao da pokušava da me podseti kako ovo nije moj slučaj. “Poznajete ga?” Još jednom sam pogledao. “Ne”, rekoh. “Jeste li sigurni?” Krenuo sam da klimnem glavom. Ali nešto me zaustavi. “Šta bi?”, upita Jork. “Zašto sam ja ovde?” “Hteli smo da vidimo da li znate...” “U redu, ali otkud vam ta pomisao da ću ga ja znati?” Kliznuo sam očima postrance i video kako se Jork i Dilon zgledaju. Dilon sleže ramenima, te odgovor preuze Jork. “U džepu je imao vašu adresu”, reče. “A imao je i svežanj isečaka iz novina, o vama.”

“Ja sam javna ličnost.” “Da, to znamo.” Zaćutao je. Ja se okrenuh prema njemu. “Šta još?” “Isečci i nisu bili o vama. Ne u pravom smislu.” “Nego o čemu?” “O vašoj sestri”, reče on. “I o onome što se dogodilo u toj šumi.” Soba se nakrenula za deset stepeni, ali hej! - ta bili smo u mrtvačnici. Upeo sam se da se oglasim nonšalantno. “Možda je zaluđenik za ubistva. Ima ih na tone.” Oklevao je. Videh kako se opet zgleda s partnerom. “Šta još?”, upitah. “Na šta mislite?” “Šta je još imao kod sebe?” Jork se okrete ka nekome nižeg čina, kog dotle nisam čak ni primetio da tamo stoji. “Možemo li gospodinu Koplandu pokazati lične predmete?” Nisam odvajao oka od mrtvačevog lica. Imalo je ožiljke od bubuljica i bore. Pokušavao sam da ih u mislima izgladim. Nisam ga poznavao. Manolo Santijago bio mi je nepoznat. Neko izvadi crvenu najlonsku kesu za dokaze. Istresli su je na sto. Izdaleka sam ugledao plave farmerke i flanelsku košulju. Bili su tu još i novčanik i mobilni telefon. “Proverili ste mobilni?”, upitah. “Aha. Za jednokratnu upotrebu je. Memorija je prazna.” Otrgao sam pogled od mrtvačevog lica i prišao stolu. Noge su mi klecale. Tu su bili presavijeni listovi hartije. Pažljivo sam jedan raširio. Članak iz Njuzvika. U njemu je bila slika četvoro mrtvih mladića i devojaka, prvih žrtava Letnjeg Koljača. Uvek su počinjali sa Margot Grin zato što je njeno telo odmah nađeno. Još čitav dan im je bio potreban da lociraju Daga Bilingama. Ali glavno interesovanje vladalo je za ovo drugo dvoje. Nađena je krv i iskidana odeća koja je pripadala Gilu Perezu i mojoj sestri, ali tela nisu. Zašto nisu? Odgovor je prost. Šuma je bila ogromna. Vejn Stjubens ih je dobro sakrio. Ali kod nekih ljudi, onih koji vole dobru zaveru, ta priča nije prolazila. Zašto samo to dvoje nije nađeno? Kako je Stjubens uspeo tako brzo da prenese i zakopa leševe? Da nije imao pomoćnika? Kako

ih je prevukao? Šta je, pre svega, to četvoro uopšte radilo u šumi? Čak i danas, osamnaest godina po Vejnovom hapšenju, narod priča o “duhovima” u toj šumi, ili kako tamo u napuštenoj brvnari živi neka tajna sekta, ili odbegli duševni bolesnici, ili ljudi s kukama namesto ruku ili oni koji su plod nekog morbidnog, po zlu pošlog medicinskog ogleda. Priča narod o čoveku-bauku, kako su nađeni njegovi izgoreli ostaci, pored logorske vatre, još okruženi kostima dece koju je jeo. Priča o tome da se noću još čuje kako Gil Perez i moja sestra Kamila zavijaju za osvetom. Mnoge sam noći proveo tamo, sam u toj šumi. Nikad nisam čuo ničije zavijanje. Pogled mi je kliznuo pored slika Margot Grin i Daga Bilingama. Sledeća je bila fotografija moje sestre. Isti taj snimak video sam milion puta. Mediji su ga voleli zato što je izgledala predivno obično. Devojka iz susedstva, najdraža bebisiterka, slatka šiparica koja živi u istom delu ulice. Nije to uopšte bila Kamila. Ona je bila vragolasta, sa živim očima i pritajenim osmehom koji je govorio “ma ko te šiša!”, i kojim je nagonila momke da ustuknu. Ova slika nimalo nije ličila na nju. Ona je bila nešto mnogo više. A možda ju je to i stajalo glave. Taman sam hteo da pređem na poslednju sliku, na sliku Gila Pereza, kad me nešto natera da zakočim. Srce mi zastade. Znam da zvuči teatralno, ali tako sam se osetio. Pogledao sam u hrpu novčića iz džepa Manola Santijaga i ugledao to nešto, i bilo je kao da mi je neka ruka posegla u grudi i stisla mi srce, tako snažno da više nije moglo da bije. Uzmakao sam. “Gospodine Koplande?” Ruka mi je poletela kao da ima sopstvenu volju. Posmatrao sam kako mi prsti pažljivo dohvataju taj predmet i dižu ga u visinu očiju. Bio je to prsten. Ženski prsten. Pogledao sam u sliku Gila Pereza, momka koji je ubijen s mojom sestrom u šumi. Proleteo sam kroz dvadeset godina pamćenja. I setio se ožiljka. “Gospodine Koplande?” “Pokažite mi njegovu ruku”, rekao sam. “Oprostite?”

“Ruku.” Okrenuo sam se natrag ka prozoru i pokazao na leš. “Pokažite mi tu prokletu ruku.” Jork dade znak Dilonu. Dilon pritisnu dugme interkoma. “Hoće da vidi tipu ruku.” “Koju?”, upita žena u mrtvačnici. Oni pogledaše u mene. “Ne znam”, rekoh. “Pa valjda obe.” Izgledali su zbunjeno, ali žena posluša. Čaršav bi povučen. Sad su mu prsa bila maljava. Bio je krupniji, najmanje petnaest kila teži nego tada, u ono vreme, ali nije ni čudo. Izmenio se. Svi smo se izmenili. Ali ja nisam tražio promene. Pregledao sam ruku, tragao za reckastim ožiljkom. Bio je tamo. Na levoj mišici. Nisam se zagrcnuo niti išta slično. Kao da se upravo izmakao deo moje stvarnosti, a ja sam previše obamro da bih išta preduzeo. Samo sam stajao. “Gospodine Koplande?” “Poznajem ga”, rekoh. “Ko je to?” Pokazao sam na sliku iz časopisa. “Zove se Gil Perez.”

DRUGO POGLAVLJE U neka davna vremena je profesorka Lusi Gold, s doktoratom i iz engleskog i iz psihologije, volela svoje radne sate u kabinetu. Bila joj je to prilika da sedi oči u oči sa studentima i istinski ih upoznaje. Volela je kad oni tihi, što sede pozadi, oborenih glava, hvataju beleške kao da im ona diktira; volela je kad oni kojima kosa visi preko lica, kao zaštitna zavesa, dođu na njena vrata i dignu oči pa joj kažu šta ih tišti. Ali većinom su se, kao sada, pojavljivali nametljivci, oni koji smatraju da bi im ocena morala zavisiti isključivo od pokazanog entuzijazma, da će biti utoliko veća ukoliko više vremena ugrabe nasamo s profesorkom, kao da u ovoj zemlji ekstrovertni nisu već dovoljno nagrađeni. “Profesorka Gold”, reče devojka po imenu Silvija Poter. Lusi je zamisli malčice mlađu, u srednjoj školi. Sigurno je bila nesnosna devojka koja ujutru pred važan kontrolni stiže kukajući kako je skroz pukla, a onda na kraju prva uradi, izveštačeno predajući ranije svoj list, na kom će joj biti upisano pet plus, pa onda do kraja časa upisuje u svesku dodatne beleške. “Da, Silvija?” “Kad ste danas na predavanju čitali onaj Jejtsov odlomak, mislim, baš me je potreslo. Ta razlika između golih, reči i vašeg umeća da koristite svoj glas, znate ono, kao profesionalna glumica...” Lusi Gold padala je u iskušenje da kaže: “Učini mi uslugu pa mi samo razvuci neku pitu”, ali umesto toga je zadržala osmeh. Nije to bio lak zadatak. Pogledala je na sat, a onda se osetila kao skot što to radi. Silvija je student koji se maksimalno trudi. To je sve. Svi mi nalazimo svoj način da se izborimo, da se prilagodimo i preživimo. Silvijin način je verovatno mudriji i manje destruktivan nego kod većine. “A uživala sam i dok sam pisala ovaj poslednji rad”, reče ova. “Drago mi je.” “Rad mi je o... ovaj, o tome kad sam prvi put, ako razumete na šta mislim...” Lusi klimnu glavom. “Radovi ostaju poverljivi i anonimni, to

pamtiš?” “O, da, znam.” Sad je devojka oborila pogled. Lusi se zapita zašto. Silvija nikad ne obara pogled. “Kad ih budem sve pročitala”, reče Lusi, “mogle bismo, ako želiš, da popričamo o tvom radu. Nasamo.” Još je držala oborenu glavu. “Silvija?” Devojčin glas bio je veoma tih. “U redu.” Radni sati su bili istekli. Lusi se išlo kući. Upinjala se da ne zvuči mlako kad je upitala:“Hoćeš da o njemu popričamo sad?” “Ne.” Silvijina glava još je bila oborena. “Onda u redu”, kaza Lusi, upadljivo gledajući na sat. “Kroz deset minuta imam sastanak kolektiva.” Silvija ustade. “Hvala vam na konsultacijama.” “Meni je bilo zadovoljstvo, Silvija.” Silvija je izgledala kao da bi još nešto da kaže. Ali ništa ne reče. Pet minuta potom, Lusi je stajala kraj prozora i gledala naniže, u unutrašnje dvorište. Silvija je izašla, obrisala lice, visoko digla glavu, na silu se osmehnula. Krenula je skakutavim korakom kroz univerzitetsko dvorište. Lusi ju je posmatrala kako maše kolegama studentima, prilazi jednom društvancetu, utapa se među druge, sve dok nije postala nerazaznatljiv deo mase. Lusi se okrenu. Ulovila je svoj odraz u ogledalu i nije joj se dopalo ono što je videla. Da nije ta devojka vapila za pomoć? Verovatno, Lus, a ti joj nisi izašla u susret. Baš ti svaka čast, prava si zvezda. Sela je za sto i otvorila najdonju fioku. U njoj je bila votka. Dobra je votka. Od votke ne bazdiš. Vrata kabineta se otvoriše. Tip koji je ušao imao je dugu crnu kosu zadenutu iza ušiju i nekoliko minđušica. Nije bio obrijan, kakva je već moda, lep onako kako su lepi momci kad krenu da matore. U bradi je imao srebrnu medicinku koja je stalno privlačila pogled, nisko spuštene pantalone su mu se jedva držale na kukovima uz pomoć kaiša s nitnama, a na vratu je imao tetovažu koja je poručivala: razmnožavajte se često. “Ti mi”, reče on naciljavši svoj najlepši osmeh u njenom pravcu,

“izgledaš fenomenalno zgodna za obradu.” “Hvala, Loni.” “Ma ne, stvarno to mislim. Fenomenalno zgodna za obradu.” Loni Berger joj je bio asistent, iako njenih godina. Neprekidno je bio zapleten u toj zamci obrazovanja, stičući novu diplomu, muvajući se po krugu univerziteta, sa izdajničkim tragovima starosti oko očiju. Loniju je već postajao dosadan bedni virtualni internet seks u krugu fakulteta, pa je pravio izlete i pomerao granice, nabacujući se svakoj kojoj može. “Trebalo bi da nosiš nešto što malo više otkriva dekolte, možda neki od onih novih bruseva sa umecima”, dodade Loni. “Pa bi možda momci malo više pazili na predavanjima.” “Aha, baš sam to htela.” “Ozbiljno, šefice, kad si ga poslednji put imala?” “Pre osam meseci, šest dana i otprilike” - Lusi pogleda na sat - “četiri sata.” On se nasmeja. “Zezaš me, je li?” Ona se samo zapilji u njega. “Ištampao sam radove”, dodade on. Te poverljive, anonimne radove. Predavala je predmet koji su na univerzitetu prozvali “kreativno zaključivanje”, a koji se bavio spojem snažne psihičke traume s kreativnim pisanjem i filozofijom. Istini za volju, Lusi ga je volela. Trenutni zadatak: svaki student trebalo je da napiše rad o nekom traumatičnom događaju iz svog života, o nečemu što inače ni sa kim ne bi podelio. Imena se neće pominjati. Neće biti ocena. Ukoliko anonimni student ostavi u dnu stranice napomenu da ga je dozvoljeno obznaniti, Lusi će možda pročitati nekoliko takvih pred svima, radi diskusije, i dalje čuvajući ime autora u tajnosti. “Jesi li počeo da ih čitaš?”, upita ona. Loni klimnu glavom i sede na stolicu koju je pre neki minut zauzimala Silvija. Sa zamahom diže noge na sto. “Kao i obično”, reče. “Jeftina erotika?” “Pre bih to nazvao mekim pornićem.” “U čemu je razlika?” “Ubij me ako znam. Jesam ti pričao za moju novu žensku?” “Ne.” “Smokvica.”

“A-ha.” “Ozbiljno. Konobarica. Najjebozovnije dupe s kojim sam ikad izlazio.” “A ja o tome želim da slušam zato što...?” “Ljubomorna si?” “Aha”, reče Lusi. “Kako da ne. Daj te radove, može?” Loni joj dodade nekoliko listova. Oboje krenuše da kopaju. Nakon pet minuta, Loni odmahnu glavom. Lusi reče:“Šta je?” “Koliko godina ima većina ovih klinaca?”, upita Loni. “Možda dvadeset, je li tako?” “Tako je.” “A ljubavne igrarije im uvek traju, pa tako, dva sata?” Lusi se osmehnu. “Bujna mašta.” “Jesu li momci mogli toliko kad si ti bila mlada?” “Ne mogu toliko čak ni sad”, odvrati ona. Loni izvi obrvom. “To je zato što si jebozovna. Ne mogu da se suzdrže. Ti si kriva, stvarno.” “Hm.” Lupnula je gumicom olovke o donju usnu. “Ovo ti nije prvi put da se služiš tom replikom, je li?” “Misliš da mi treba nova? A kako ti zvuči: ‘Ovo mi se nikad pre nije desilo, kunem se!’?” Lusi puhnu kroz usne. “Izvini, hajde ponovo.” “Jebi ga.” Vratiše se čitanju. Loni zviznu i zavrte glavom. “Možda smo samo mi rasli u pogrešnoj eri.” “Definitivno.” “Lus?” On je pogleda preko papira. “Stvarno ti treba da ga dobiješ malo.” “A-ha.” “Voljan sam da pomognem, znaš. Nisam ničim vezan.” “A gospođica Konobarica Smokvica?” “Nismo toliko isključivi.” “Jasno.” “Dakle, to što ja predlažem čisto je fizička stvar. Međusobno čišćenje sulundara, ako me razumeš.” “Pst, čitam.”

Shvatio je nagoveštaj. Posle pola sata, Loni ispravi leđa i zagleda se u nju. “Šta je?” “Pročitaj ovaj”, reče. “Zašto?” “Samo ga pročitaj, važi?” Ona sleže ramenima, spusti rad koji je čitala - još jednu priču o devojci koja se napila s novim momkom i završila u trojci. Lusi se načitala priča o trojkama. Izgleda da se nijedna nije dešavala bez uloge alkohola. No minut potom na sve to je zaboravila. Zaboravila je da je odrasla sama, da nema žive rodbine, da je profesor na fakultetu, i da je u svom kabinetu što gleda na dvorište, ili da Loni još sedi pred njom. Lusi Gold je iščezla. A na njenom mestu našla se jedna mlađa žena, zapravo devojka, drugačijeg imena, na pragu zrelosti ali još u najvećoj meri devojka: Ovo se dogodilo kad sam imala sedamnaest godina. Bila sam u letnjem kampu. Radila sam tamo kao BI. To je skraćeno od “brigadir-instruktor”. Lako sam dobila taj posao pošto je plac pripadao mom tati... Lusi je zastala. Pogledala je naslovnu stranicu. Imena nije bilo, naravno. Studenti su radove slali imejlom. Loni ih je ištampao. Trebalo bi da se ne može saznati ko je poslao koji rad. To je delom bilo radi ohrabrenja. Čak nisu morali brinuti ni hoće li ostaviti otiske prstiju. Samo pritisneš anonimno dugme Pošalji. Bilo je to najlepše leto u mom životu. Makar do te poslednje noći. Čak i sada znam da nikada više neću proživeti takve dane. Uvrnuto, zar ne? Ali jednostavno znam. Znam da nikada, nikada više neću biti tako srećna. Nikada. Osmeh mi je sada drugačiji. Tužniji, kao da se skrhao i ne može se popraviti. Tog leta sam volela jednog momka. Nazvaću ga P., zarad priče. Bio je godinu dana stariji od mene, na dužnosti mlađeg brigadira. Čitava porodica mu je bila u kampu. Njegova sestra je tamo radila, a otac mu je bio doktor. Ali ja sam ih jedva i

primećivala, jer onog časa kad sam upoznala P., osetila sam kako me je steglo pod grudima. Znam šta sad mislite. Obična glupa letnja romansa. Ali nije bilo tako. A sad strepim da nikada nikoga neću voleti kao što sam volela njega. Zvuči budalasto. Tako svi misle. Možda su i upravu. Ne znam. Još sam veoma mlada. Ali ne osećam se tako. Činise kao da sam imala jednu šansu za sreću, i odgurnula je. U Lusinom srcu krenula je da se otvara jama, sve šira. Jedne noći pošli smo u šumu. Nasuprot propisima. U kampu su vladala stroga pravila. Niko ih nije znao bolje od mene. Na tom mestu sam provodila leta od svoje devete godine. To je bilo kad je tata kupio taj plac. Ali P. je bio na “noćnoj” dužnosti. A kako je plac pripadao tati, imala sam pristup svuda. Baš smo pametni, jelda? Dvoje zaljubljenih klinaca koji bi trebalo da čuvaju ostale u kampu? Dajte mi predaha! On nije hteo da ide, zato što je smatrao da treba da stražari, ali hej! - i ja sam znala kako da ga namamim. Sad zbog toga žalim, naravno. Ali uradila sam to. I tako smo se zaputili u šumu, nas dvoje. Sami. Šuma je bila ogromna. Ako pogrešno skreneš, možeš se u njoj zauvek izgubiti. Čula sam bila priče o deci koja su tamo zašla i nikad se nisu vratila. Neki vele da ta deca još tumaraju po šumi, žive kao životinje. Neki vele da su umrla ili još i gore. Uostalom, znate kakve su već te bajke uz logorsku vatru. Ja sam se takvim pričama smejala. Nikad ih se nisam plašila. Sad uzdrhtim na samu pomisao. Hodali smo i nismo zastajali. Znala sam put. P. me je držao za ruku. Šuma je bila veoma mračna. Nismo videli dalje od tri metra pred sobom. Začuli smo šuškanje i shvatili da u šumi nekog ima. Ja sam se skamenila, ali pamtim kako se P. osmehnuo u tami i kako je smešno odmahivao glavom. Znate već, jedini povod za sastanke kampera u šumi bilo je to što je posredi bio, dakle, mešoviti kamp. Imao je muški deo, i ženski deo, i između ovaj

prst šume. Zaključite sami. P. je uzdahnuo. “Bolje da proverimo šta je”, rekao je. Ili nešto slično. Ne sećam se tačno njegovih reći. Ali ja nisam htela. Htela sam da budem sama s njim. U lampi su mi bile crkle baterije. Još pamtim koliko mi je brzo lupalo srce kad smo zašli među drveće. Eto mene u mraku, držim se za ruke s momkom koga volim. Dodirnuće me i ja ću se samo rastopiti. Znate taj osećaj? Kad ne možete podneti da od nekoga budete razdvojeni i pet minuta? Kad sve povezujete s njime? Uradite nešto, bilo šta, i zapitate se: “A šta bi on o ovome mislio?” Suludo je to osećanje. Predivno, ali i bolno. Toliko si ranjiv i podložan da to zastrašuje. “Pssst”, šapuće on. “Samo stani.” Radimo tako. Stajemo. P. me povlači iza jednog drveta. Obujmljuje mi lice obema šakama. Ima krupne šake i ushićuje me taj dodir. Zabacuje mi lice naviše, a onda me ljubi. Osećam svuda ono treperenje koje počinje u središtu srca a onda se širi. On misklanja jednu ruku s lica. Spušta je na moj grudni koš, do same dojke. Počinjem da gorim od želje. Glasno stenjem. I dalje se ljubimo. Kako je strasno to bilo! Nismo mogli prići jedno drugom dovoljno blizu. Svaki deo mene je buktao. On mi je zavukao ruku pod bluzu. O tome više neću. Zaboravila sam bila na ono šuškanje u šumi. Ali sada znam. Trebalo je nekome da javimo. Trebalo je da ih sprečimo da zalaze dublje u šumu. Ali mi to nismo uradili. Umesto toga, vodilismo ljubav. Toliko sam se unela u nas dvoje, u to što smo radili, da isprva nisam čula čak ni krike. Mislim da ih nije čuo ni P. Ali krici su uporno navirali; znate kako ljudi opisuju svoja iskustva dodira sa smrću? Eto, tako je bilo, samo nekako suprotno. Kao da smo se oboje zaputili ka nekoj predivnoj svetlosti a da su krici konopac koji pokušava da nas povuče natrag, iako ne želimo da se vratimo. Prestao je da me ljubi. I tu nastupa ono strašno.

Nikad me više nije poljubio. Lusi je prevrnula list, ali nije bilo dalje. Oštro je digla glavu. “Gde je ostatak?” “To je sve. Rekla si im da šalju u delovima, sećaš se? I to je sve što ima.” Ponovo je pogledala u stranice. “Je li sve u redu, Lus?” “Ti dobro stojiš s kompjuterima, je li, Loni?” Ponovo je izvio obrvom. “Bolje nego sa ženskama.” “Da li ti delujem kao da mi je do zezanja?” “U redu, u redu, da, dobro stojim s kompjuterima. Zašto?” “Moram da saznam ko je ovo pisao.” “Ali...” “Moram”, ponovi ona, “da saznam ko je ovo pisao.” Presreo joj je pogled. Načas joj je promatrao lice. Znala je šta želi da joj kaže. To je izdaja svega što rade. Čitali su ovde razne jezive priče, ove godine čak i jednu o incestu između oca i kćeri, i nikada nisu pokušavali da uđu u trag onome ko je pisao. Loni reče:“Hoćeš da mi kažeš u čemu je stvar?” “Ne.” “Ali tražiš od mene da pogazim sve principe poverljivosti koje smo dosad ovde uspostavili?” “Da.” “Toliko ti je zapelo?” Samo ga je pogledala. “Eh, ma šta i ja tu tupim”, reče Loni. “Videću šta mogu.”

TREĆE POGLAVLJE “Slušajte šta vam pričam”, ponovio sam. “To je Gil Perez.” “Tip koji je nastradao zajedno s tvojom sestrom pre dvadeset godina?” “Očigledno”, rekoh, “nije nastradao.” Mislim da mi nisu poverovali. “Možda mu je brat?”, pokuša Jork. “S prstenom moje sestre?” Dilon dodade: “Takvi prstenovi nisu nikakva retkost. Pre dvadeset godina bili su glavni modni krik. Mislim da je i moja sestra imala isti takav. Dobila ga za šesnaesti rođendan, čini mi se. Je li prsten tvoje sestre imao nešto ugravirano?” “Ne.” “Dakle, ne znamo pouzdano.” Malo smo porazgovarali, ali nije imalo nešto mnogo da se doda. Zaista nisam ništa znao. Ostaćemo u kontaktu, rekli su. Naći će porodicu Gila Pereza i videće da li će identifikacija biti potvrdna. Ja nisam znao šta da radim. Osećao sam se rastrojeno, otupelo i pometeno. Blekberi i mobilni krenuli su da mi lude. Sad sam već kasnio na sastanak s braniocima u najkrupnijem slučaju u mojoj karijeri. Dva bogata akademska ljubitelja tenisa iz bogataškog naselja Šort hils našla su se pod optužbom za silovanje šesnaestogodišnje Afroamerikanke iz Irvingtona, po imenu - a naravno, to ime joj nimalo nije išlo u korist - Šamika Džonson. Suđenje je već bilo počelo, pa je odloženo, i sad sam se nadao da ćemo se nagoditi oko zatvorske kazne, te da nećemo biti primorani da krenemo iznova. Policajci su me odbacili do moje kancelarije u Njuarku. Znao sam da će protivnički tabor moje kašnjenje protumačiti kao zanatsku caku, ali nije tu mnogo šta ni moglo da se uradi. Kad sam ušao u kancelariju, dva glavna branioca već su sedela. Branilac Mort Pabin je ustao i grmnuo: “Kučkin sine! Znaš li koliko je sati? Znaš li?” “Morte, jesi li ti to smršao?”

“Nemoj sad da mi krećeš s tim kenjanjem.” “Čekaj, ne, nije to. Nešto si mi viši, zar ne? Izrastao si. Baš kao pravi dečko.” “More teraj se, Kope! Sedimo ovde sat vremena!” Drugi advokat, Fler Hikori, samo je sedeo, prekrštenih nogu, ne hajući ni za šta na svetu. Upravo sam na Flera i obratio pažnju. Mort je bio bučan, odvratan, razmetljiv. Fler je pak bio branilac od kog sam strepeo kao ni od jednog drugog. Bio je nešto skroz drugo od svega što bi se očekivalo. Pre svega, Fler je - kleo se da mu je to pravo ime, ali ja sam gajio određene sumnje - bio homoseksualac. U redu, jaka stvar. Mnogi advokati su homoseksualci, ali Fler je bio gej gej, kao dete ljubavi rođeno u nezakonitoj vezi Liberačija s Lajzom Mineli, odraslo isključivo na Barbari Strejsend i slađanim pesmicama. Fler taj utisak nije prigušivao zarad sudnice; namerno ga je svima poturao pod nos. Pustio je Morta da besni još minut-dva. Fler je istezao prste i razgledao negovane nokte. Činilo se da je zadovoljan manikirom. A onda je digao ruku i lelujavim zamahom ućutkao Morta. “Dosta”, reče Fler. Bio je u ljubičastom odelu. Ili se možda ta boja zove modri patlidžan ili morski puž, tako nešto. Ne razumem se baš u boje. Košulja mu je bila u istoj nijansi kao i odelo. Isto tako i poširoka kravata. Isto tako i maramica u prsnom džepu. Isto tako i - blagi bože - cipele. Fler primeti da sam mu zapazio odeću. “Sviđa ti se?”, upita me Fler. “Barni se pridružuje grupi Vilidž pipi”, rekoh ja. Fler se namršti na mene. “Molim?” “Barni, Vilidž pipi”, kaza on pućeći usne. “Jesi li mogao da nađeš neke prevaziđenije i izlizanije pop reference?” “Hteo sam da te uporedim s ljubičastim teletabijem, ali nisam mogao da se setim kako se zove.” “Tinki Vinki. A to je još prevaziđenije.” Prekrstio je ruke i uzdahnuo. “Dakle, sad kad smo svi zajedno u ovoj očigledno hetero dekorisanoj kancelariji, možemo li više da pustimo naše klijente da uđu pa da pregrmimo ovo?” Pogledao sam ga u oči. “Oni su to uradili, Flere.”

Nije ni hteo da poriče. “Stvarno misliš da posadiš tu udarenu striptizetu-jebaljku-prostitutku na klupu?” Nameravao sam da je branim, ali on je već znao činjenice. “Mislim.” Fler jedva suspregnu osmeh. “A ja ću je”, reče, “uništiti.” Ništa nisam kazao. Uništiće je. Znao sam to. U tome i jeste bila kvaka kod njegovog nastupa. Ima da te secka i cedi, i još će te naterati da ga zavoliš. Viđao sam ga i pre kako to radi. Pomislio bi čovek da u poroti sedi bar nekolicina homofoba te da će ga mrzeti ili ga se plašiti. Ali za Flera to nije važilo. Porotnice su želele da idu s njim u kupovinu i da mu pričaju o manama svojih muževa. Muškarcima je delovao toliko bezopasno da su smatrali kako nema šanse da ih prevede žedne preko vode. A zahvaljujući tome je postizao ubitačnu odbranu. “Šta tražiš?”, upitao sam. Fler se isceri. “Nervozan si, je li?” “Samo se nadam da ću poštedeti žrtvu silovanja od tvoga siledžijstva.” “Moi?” On prinese ruku grudima. “Uvređen sam.” Samo sam ga posmatrao. Dok sam ga tako gledao, otvoriše se vrata. Uđe Loren Mjuz, moja glavna istražiteljka. Mjuzova je bila mojih godina, oko trideset pete, i radila je kao istražitelj ubistava kod mog prethodnika Eda Stajnberga. Sela je bez ijedne reči, čak i bez pozdravnog mahanja. Okrenuh se natrag ka Fleru. “Šta želiš?”, ponovo upitah. “Za početak”, kaza Fler, “želim da se gospođica Šamika Džonson izvini što je dvojici finih časnih momaka narušila dobar glas.” Još sam ga posmatrao. “Ali nagodićemo se i ako odmah povučete sve optužbe.” “Samo ti maštaj.” “Kope, Kope, Kope.” Fler je vrteo glavom i coktao. “Rekao sam ne.” “Zanosan si kad si tako muževan, ali to već znaš, zar ne?” Fler dobaci pogled Loreni Mjuz. Njenim licem prominu pogođen izraz. “Blagi bože, šta si to obukla?” Mjuzova se ispravi onako sedeći. “Molim?” “Tvoja garderoba. Kao iz nekog groznog rijaliti šoua sa Foksa: Kad se policajke same oblače. Blagi bože. A tek cipele...”

“Praktične su”, reče Mjuzova. “Dušo moja mila, modno pravilo broj jedan: reč cipele i reč praktične nikad ne bi smele da se nađu u istoj rečenici.” Ne trepnuvši okom, Fler se opet obrte ka meni. “Naši klijenti pristaju na optužbu za maltretiranje i na uslovnu kaznu.” “Ne.” “Smem li ti reći samo dve reči?” “Te dve reči svakako neće biti cipele i praktično?” “Ne, već nažalost nešto što je tebi mnogo neprijatnije: Kol i Džim.” Zaćutao je. Ja pogledah u Mjuzovu. Ona se promeškolji na sedištu. “Ta dva imenceta”, produži Fler pevuckavim glasom. “Kol i Džim. Muzika za moje uši. Znaš o čemu govorim, Kope?” Nisam zagrizao mamac. “U izjavi tvoje tobožnje žrtve... čitao si njenu izjavu, zar ne? .. .u njenoj izjavi jasno se kaže da su se silovatelji zvali Kol i Džim.” “To ništa ne znači”, kazah. “E pa gledaj, srećo moja - i pokušaj da malo obratiš pažnju, pošto mislim da bi ovo moglo biti veoma važno za tvoj slučaj - naši klijenti se zovu Bari Maranc i Edvard Dženret. Ne Kol i Džim. Bari i Edvard. Izgovori naglas sa mnom. Hajde, možeš ti to. Bari i Edvard. Elem, zvuče li ti iole ta dva imena kao Kol i Džim?” Na ovo pitanje odgovorio je Mort Pabin. Iskliberio se i rekao: “Ne, ne zvuče, Flere.” Ja sam ćutao. “A tako glasi, vidiš, izjava tvoje žrtve”, produži Fler. “Stvarno je predivna, šta ti misliš? Čekaj malo, da je nađem. Prosto obožavam da je čitam. Morte, je li kod tebe? Ne, čekaj, tu je.” Fler je bio stavio polumesečaste naočari. Nakašlja se i izmeni glas. “‘Ta dva momka što su to uradila. Zvali su se Kol i Džim.’” Spustio je hartiju i digao pogled kao da iščekuje aplauz. “U njoj je nađena sperma Barija Maranca”, rekoh ja. “O, da, ali mladi Bari, lep dečko, uzgred, a obojica znamo da to ima veze, priznaje da je nešto ranije te večeri po obostranom sporazumu imao odnos s tvojom revnosnom mladom gospođicom Džonson. Svi znamo da je Šamika bila u njihovom internatu, to nije sporno, jelte?” Nije mi se ovo dopalo, ali rekoh:“Ne, to nije sporno.” “U stvari, obojica se slažemo oko toga da je Šamika Džonson te

prethodne nedelje bila tamo u svojstvu striptizete.” “Egzotične igračice”, ispravih ga ja. On me samo pogleda. “Pa je tako opet došla. Bez zarade i prometa novca. I tu se možemo složiti, je li tako?” Nije se ni potrudio da sačeka moj odgovor. “A ja mogu naći pet-šest momaka koji će potvrditi da je prema Bariju bila veoma srdačna. Ma hajde, Kope. I pre si naletao na ovakve slučajeve. Radi kao striptizeta. Maloletna je. Ušunjala se na proslavu bratstva na koledžu. Pričvrljio je lep i bogat klinac. I onda je otkačio ili je nije zvao, ili šta već. I ražestila se.” “I ostala puna modrica”, rekoh ja. Mort tresnu o sto pesnicom nalik kamionu-ubici. “Ona samo traži masnu dnevnicu”, reče. Fler kaza:“Pusti sad, Morte.” “More zajebi. Svi znamo kakva je igra posredi. Nagazila ih je zato što su puni ko brod.” Mort mi uputi svoj najuspešniji ledeni pogled. “Znaš da ta kurva ima dosije, tačno? Šamika” - posprdno joj je otegao ime, što me je iznerviralo - “već ima i svog advokata. Namerava da izmuze naše momke. Znači - beštiji samo treba masna dnevnica. To je sve. Jedna ogromna dnevnica.” “Morte?”, rekoh. “Šta je?” “Psst, sad odrasli pričaju.” Mort se prezrivo iskezi. “Nisi ni ti ništa bolji, Kope.” Čekao sam. “I ti njih goniš samo zato što su bogati. I svestan si toga. I glumiš u medijima to sranje o sirotinji protiv bogataša. Ne pretvaraj se da ne glumiš. A znaš šta je tu trulo? Znaš šta mi ide na onu stvar?” Tog jutra sam već nekom napunio onu stvar, a sad još zbog mene nekome nešto i ide na nju. Baš izuzetan dan za mene. “Reci mi, Morte.” “Što je to prihvaćeno u našem društvu”, kaza on. “Šta je prihvaćeno?” “Mržnja prema bogatašima.” Mort razjareno razmahnu rukama uvis. “Neprestano to slušamo. ‘Mrzim ga, vidi kako je bogat.’ Pogledaj Enron i one druge skandale. Sad je to predrasuda koja se podstiče - mržnja prema bogatašima. Da se ja nešto usudim pa izjavim: ‘Hej, a ja mrzim siromahe’, obesili bi me. Ali da prozivaš bogate? Za to imaš

zeleno svetlo. Svima je dozvoljeno da mrze bogataše.” Pogledao sam ga. “Možda bi trebalo da osnuju grupu za podršku.” “More nosi se, Kope.” “Ne, ozbiljno to mislim. Tramp, pa oni Halibertoni. Mislim, svet nije pravedan prema njima. Grupa za podršku. Eto šta bi trebalo da imaju. Možda da prikupljaju fondove preko televizije ili tako nešto.” Fler Hikori ustade. Teatralno, dabome. Maltene sam očekivao da izvede kniks. “Mislim da smo ovde završili. Vidimo se sutra, lepotane. A ti...” - on pogleda u Loren Mjuz, zinu, zatvori usta pa se strese. “Flere?” On me pogleda. “To s Kolom i Džimom”, rekoh. “To samo dokazuje da devojka govori istinu.” Fler se osmehnu. “A kako to, moliću?” “Tvoji momci su bistri. Nazivali su jedan drugoga Kol i Džim, pa će ona to i reći.” Izdigao je obrvu. “Misliš da će to proći?” “A što bi inače to izjavila, Flere?” “Pardon?” “Hoću da kažem, kad bi Šamika htela da smesti tvojim klijentima, što se onda ne bi poslužila njihovim pravim imenima? Što bi izmišljala čitav taj dijalog između Kola i Džima? Izjavu si pročitao. ‘Okreni je ovako, Kole.’ ‘Presavij je, Džime.’ ‘Opa, Kole, ovo joj se sviđa.’ Što bi sve to izmišljala?” Odgovori Mort. “Zato što je to kurva alava na pare, glupa kao noga?” Ali ja sam već video da sam kod Flera ubrao poen. “Nije baš logično”, rekoh mu. Fler mi se unese u lice. “Da ti ja kažem, Kope: ne mora ni da bude logično. To znaš. Možda jesi u pravu. Možda nije logično. Ali, znaš, to vodi u konfuziju. A konfuzija ima glavnu draž za mog najmilijeg muškarčinu, gospodine Opravdana Sumnjo.” Osmehnuo se. “Možda i imaš neke fizičke dokaze. Ali lepo, samo ti izvedi tu devojku na klupu, neću ja uzmaknuti. Biće gem, set, meč. Obojica to znamo.” Krenuli su ka vratima. “Baj-baj, druže moj. Vidimo se na sudu.”

ČETVRTO POGLAVLJE Mjuzova i ja nekoliko časaka nismo progovarali. Kol i Džim. Ta imena su nas spustila na zemlju. Položaj glavnog istražitelja gotovo uvek zauzima muškarac, doživotni nameštenik, grub momak koji je malčice oguglao od svega što je godinama gledao, sa stomačinom i teškim uzdahom, i vrlo ofucanim mantilom. Muški je posao provoditi bezazlenog okružnog tužioca, politički angažovanog kao što sam ja, kroz obruče zakonskog sistema Eseksa. Loren Mjuz je bila visoka možda metar i po, a teška otprilike kao prosečna učenica četvrtog razreda. Moj izbor Mjuzove izazvao je među veteranima malo pokvarenog talasanja, ali tu sam ja imao ličnu predrasudu: više sam voleo da zapošljavam neudate žene određenih godina. One marljivije rade i odanije su. Znam, znam, ali u svakom pojedinačnom slučaju to mi se potvrdilo kao tačno. Nađeš neudatu ženu od, recimo, trideset tri godine: ona živi za karijeru i podariće ti sate i sate posvećenog rada, što od onih udatih, s decom, nikada nećeš dočekati. Da budem pošten, Mjuzova je takođe bila i neverovatno darovit istražitelj. Sviđalo mi se da pretresam predmete s njom. Ja sam to zvao “mjuzganje”, ali sad već s razlogom gunđate. A upravo u tom trenu je zurila u pod. “Šta ti se mota po glavi?”, upitah je. “Jesu li ove cipele stvarno toliko ružne?” Posmatrao sam je i čekao. “Prosto rečeno”, kaza ona, “ako ne nađemo objašnjenje za Kola i Džima, najebali smo.” Zapiljih se u tavanicu. “Šta je bilo?”, upita Mjuzova. “Ta dva imena.” “Šta je s njima?” “Zašto?”, upitah po ko zna koji put. “Zašto Kol i Džim?” “Ne znam.” “Ispitala si ponovo Šamiku?” “Jesam. Priča joj je zastrašujuće konsistentna. Koristili su ta dva

imena. Mislim da si u pravu. Jednostavno su napravili sebi odstupnicu, da bi joj priča zvučala nedotupavno.” “Ali zašto baš ta dva imena?” “Verovatno su ih nasumice izabrali.” Namrštih se. “Nešto nam promiče, Mjuzova.” Klimnula je glavom. “Znam.” Uvek mi je sasvim lepo išlo od ruke razdvajanje segmenata života. Svima to ide od ruke, ali meni naročito. U sopstvenom svetu mogu da stvorim zasebne kosmose. Mogu da rešavam jedan aspekt života a da ga uopšte ne mešam s nekim drugim. Neki ljudi gledaju gangsterski film i pitaju se kako kriminalac može da bude tako nasilan na ulici a tako nežan kod kuće. Ja to kapiram. Imam tu sposobnost. Ne pravim se važan. Nije to nužno i pohvalan atribut. Ta odlika štiti, da, ali viđao sam kakve sve činove može da opravda. I tako sam proteklih pola sata odbijao od sebe nametljiva pitanja: ako je Gil Perez sve ovo vreme bio živ, gde je boravio? Šta se dogodilo one noći u šumi? I naravno, najkrupnije pitanje: ukoliko je Gil Perez preživeo tu jezivu noć... Da li je preživela i moja sestra? “Kope?” Bila je to Mjuzova. “Šta se dešava?” Poželeo sam da joj ispričam. Ali nije bio trenutak. Morao sam najpre sve sam da preberem. Da razlučim šta je šta. Da utvrdim da li je mrtvac zaista Gil Perez. Ustao sam i krenuo ka njoj. “Kol i Džim”, rekoh. “Moramo da dokučimo šta sve to kog mojega znači, i to brzo.” Moja svastika Greta i njen Bob živeli su u kućerini u novom slepom sokaku koji izgleda gotovo u dlaku isto kao svaki drugi slepi sokak u Severnoj Americi. Placevi su premali za ogromne zgrade od zidane cigle što se protežu po njima. Kuće su raznorodnih oblika i nijansi, ali nekako i dalje izgledaju sve istovetno. Sve je malčice previše ulickano, u pokušaju da se postigne privid starine, te samo izgleda još lažnije. Gretu sam prvu upoznao, pre moje žene. Još nisam imao ni punih dvadeset godina kad mi je majka pobegla od kuće, ali upamtio sam nešto što mi je rekla nekoliko meseci pre nego što je Kamila zašla u

onu šumu. Bili smo najveća sirotinja u našem prilično mešovitom gradu. Došli smo kao imigranti iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza kad sam ja imao četiri godine. Bili smo se lepo otisnuli, stigli smo u SAD kao junaci, ali veoma brzo je sve krenulo vrlo naopako. Živeli smo u Njuarku, na poslednjem spratu kuće u kojoj su stanovale još tri porodice, mada smo pohađali Kolumbijsku srednju školu na Mejplvudu. Moj otac Vladimir Kopinski (što je on poenglezio u Kopland), svojevremeno doktor u Lenjingradu, nije mogao dobiti dozvolu za rad u ovoj zemlji. Na kraju je postao moler. Moja majka, krhka lepotica po imenu Nataša, nekada ponosita, obrazovana kći fakultetskih profesora aristokratskog porekla, prihvatila se čišćenja kod bogatijih porodica na Šort hilsu i u Livingstonu, ali nikada nijedan posao nije uspela preterano dugo da zadrži. Pomenutog dana moja sestra Kamila je došla kući iz škole i zadirkujućim glasom objavila kako je ta devojčica iz bogataške kuće bacila oko na mene. Majku je to ushitilo. “Treba da je pozoveš da izađete”, rekla mi je. Ja sam iskrivio lice. “Jesi li je videla?” “Jesam.” “Onda znaš”, kazao sam, onako kako bi to izgovorio sedamnaestogodišnjak. “Pravi gabor.” “Ima jedna stara ruska izreka”, suprotstavila se majka dižući prst da naglasi poentu. “Bogata devojka je lepa kad stoji na svom novcu.” Ta mi je misao prva prošla kroz glavu kad sam se upoznao s Gretom. Njeni roditelji, moji potonji tast i tašta, a valjda još i sad deda i baba moje Kare, plivaju u lovi. Moja žena je potekla iz bogate kuće. Sve je to preneto na Karin račun. Ja sam samo izvršilac. Džejn i ja smo dugo i pomno diskutovali o tome u kom bi uzrastu trebalo na Karu preneti glavnicu. Roditelji ne vole da toliko novca nasledi malo dete, ali hej, pa s druge strane to je njen novac. Moja Džejn je postala krajnje praktična otkako su joj doktori izrekli smrtnu presudu. Ja to nisam mogao da slušam. Svašta naučiš kad neko koga voliš krene da svodi račune. Saznao sam da moja žena ima čudesnu snagu i hrabrost kakve bih pre njene bolesti smatrao neshvatljivim. A ustanovio sam i to da ih ja nemam ni za lek. Kara i Medison, moja svastičina, igrale su se na kolskoj stazi. Dani su počinjali da dužaju. Medison je sedela na asfaltu i nešto crtala

komadićima krede nalik na cigare. Moja kći je vozila ona motorizovana spora kolca koja su danas hit hitova među malim narodom ispod šest godina. Deca koja ih imaju nikad se njima ne igraju. Njima se vozaju samo gosti na dečjim druženjima. Dečja druženja. Bože, kako mi je odvratna bila ta reč. Izašao sam iz auta i doviknuo:“Hej, klinčerosi!” Čekao sam da dve šestogodišnjakinje prekinu to što su već radile, te da mi pritrče i obaviju me ogromnim zagrljajima. Aha, ma kako da ne. Medison je gledala u mom smeru, ali nije mogla delovati manje zainteresovano sve i da su joj hirurški odstranili mozak. Moja rođena kći pravila se da me ne čuje. Vozala je barbi džip ukrug. Baterija se naglo praznila, pa se električno vozilo vrtelo sporije nego što se moj stric Moris hvata za ček. Greta je otvorila vrata s mrežicom. “Hej!” “Hej”, rekao sam ja. “Dakle, kako je prošao ostatak gimnastičke priredbe?” “Ne brigaj”, kazala je Greta natkriljujući oči dlanom, tobož pozdravljajući po vojnički. “Sve imam na videu.” “Baš si slatka.” “I dakle, kako je bilo sa ona dva pandura?” Slegao sam ramenima. “Običan posao.” Nije to kod nje prošlo, ali nije me ni gnjavila. “Karin ranac je unutra.” Pustila je vrata da se zatvore za njom. Iza kuće su nailazili radnici. Bob i Greta su pravili bazen sa odgovarajućim krajolikom. O tome su već nekoliko godina razmišljali, ali hteli su da pričekaju dok Medison i Kara ne odrastu dovoljno da bazen ne predstavlja opasnost. “Hodi”, rekao sam ćerki, “treba da idemo.” Kara se ponovo oglušila o mene, praveći se da joj zvrjanje ružičastog barbi džipa nadjačava slušne sposobnosti. Namrštio sam se i krenuo ka njoj. Kara je bila nemoguće tvrdoglava. Voleo bih da kažem: “Na majku”, ali moja Džejn je bila najstrpljivija i najrazboritija žena na svetu. Pravo čudo. U svojoj deci prepoznaš i svoje dobre i rđave osobine. U Karinom slučaju, činilo se da su sve rđave osobine nasleđene od oca. Medison spusti kredu. “Hajde, Kara.” Kara se pravila da ni nju ne čuje. Medison me pogleda, sleže

ramenima i uputi mi onaj dečji uzdah koji izražava sav umor od ovoga sveta. “Zdravo, teča Kope.” “Hej, mila! Je li vam lepo prošlo druženje?” “Ne”, odgovori Medison podbočivši se. “Kara se nikad ne igra sa mnom. Samo se igra mojim igračkama.” Upeo sam se da delujem saosećajno. Izađe Greta s rancem. “Domaći smo već uradili”, reče. “Hvala ti.” Ona odmahnu rukom. “Kara, zlato moje! Otac ti je ovde.” Kara se pravila da ni nju ne čuje. Znao sam da se bliži nastup gneva. I to je valjda povukla na oca. U našem diznijevskom viđenju sveta, odnos između oca udovca i ćerke sadrži čaroliju. Pogledajte maltene svaki dečji film, Malu sirenu, Lepoticu i zver, Malu princezu, Aladina, i shvatićete o čemu govorim. U filmovima deluje da je žestoka stvar kad nemaš majku, a kad bolje promisliš, to je zaista izvitopereno. U stvarnom životu, devojčicu ne može zadesiti ništa gore nego da ostane bez majke. Progovorio sam odlučnim glasom. “Kara, sad idemo.” Lice joj je bilo narogušeno. Pripremao sam se za sukob, ali srećom se umešaše bogovi. Barbi baterija potpuno je crkla. Ružičasti džip se zaustavi. Kara pokuša da trzanjem potera vozilo još koji pedalj, ali auto ni makac. Ona uzdahnu, izađe iz džipa i pođe ka mojim kolima. “Pozdravi se s tetka Gretom i sestrom.” Ona to učini tako nadureno da bi joj i pubertetlija pozavideo. Kad smo stigli kući, Kara je uključila televizor ne pitajući za dozvolu i spremila se da gleda Sunđer Boba. Meni se čini da je Sunđer Bob na programu bez prestanka. Pitam se ima li neki kanal koji pušta samo Sunđer Boba. Isto tako se čini da postoje samo tri epizode. Ali to, međutim, kao da ne sputava decu. Taman sam zaustio nešto da kažem, ali oćutah. U tom trenu mi je upravo i odgovaralo da joj nešto odvuče pažnju. Još sam pokušavao da sklopim šta se to dešava, i sa slučajem silovanja Šamike Džonson i sa ovim iznenadno vaskrslim pa ubijenim Gilom Perezom. Priznajem da je moj značajni sudski slučaj, najznačajniji u karijeri, sve više klimao. Krenuo sam da pripremam večeru. Najčešće smo uveče jeli izvan kuće ili naručivali hranu. Jeste da imam dadilju - kućnu pomoćnicu, ali imala je slobodan dan. “Jede li ti se hot-dog?”

“Svejedno.” Uto zazvoni telefon. Digoh slušalicu. “Gospodin Kopland? Ovde detektiv Taker Jork.” “Da, detektive, izvolite?” “Locirali smo roditelje Gila Pereza.” Osetio sam kako mi ruka jače stiska slušalicu. “Jesu li identifikovali telo?” “Još ne.” “Šta ste im rekli?” “Čujte, bez uvrede, gospodine Koplande, ali tako nešto se baš i ne priča preko telefona, znate? ‘Možda je vaš pokojni sin bio sve ovo vreme živ - i da, o, upravo je ubijen.’” “Razumem.” “Dakle, bili smo vrlo neodređeni. Nameravamo da ih dovedemo pa ćemo videti možemo li da dobijemo identifikaciju. Ali tu se javlja to drugo pitanje: koliko ste sigurni da je to Gil Perez?” “Prilično siguran.” “Jasno vam je već da to nije baš sasvim dovoljno.” “Jasno mi je.” “A u svakom slučaju, kasno je. Moj partner i ja smo završili s poslom. Zato ćemo sutra ujutru poslati jednog našeg čoveka da doveze Perezove.” “Pa šta je onda ovo, zvali ste me da se propitamo za zdravlje?” “Tako nešto. Razumem zašto se zanimate. Pa bi možda valjalo da budete ovde ujutru, znate, za slučaj da iskrsnu neka nezgodna pitanja.” “Gde?” “Opet u mrtvačnici. Treba vam prevoz?” “Ne treba, znam put.”

PETO POGLAVLJE Nekoliko sati potom, ušuškao sam ćerku u krevet. Kara mi nikad ne zadaje muke kad treba legati. Imamo predivne navike. Čitam joj. Ne radim ja to zato što mi tako kažu svi časopisi za odgoj dece. Čitam zato što ona to obožava. Nikad je ne uspava. Čitam joj svake večeri i nijednom nije čak ni zakunjala. Meni se dešavalo. Pojedine knjige su grozne. Zaspim tako, na njenom krevetu. Ona me pušta. Nisam uspevao da držim korak s njenom nenasitom glađu za knjigama koje ću joj čitati, pa sam uzeo da nabavljam audio-knjige. Čitam joj, a onda sme da odsluša jednu stranu kasete, obično od četrdeset pet minuta, pre nego što nastupi čas da zatvori oči i zaspi. Kara to razume i sviđa joj se takvo pravilo. Upravo sad joj čitam Roalda Dala. Sluša razrogačenih očiju. Prošle godine, kad sam je vodio da gleda pozorišnu predstavu Kralja lavova, kupio sam joj jezivo preskupog Timona igračku. Sad ga čvrsto drži pod desnom miškom. I Timon je prilično nenasit slušalac. Završio sam s čitanjem i poljubio Karu u obraz. Mirisala je na dečji šampon. “Laku noć, tata”, rekla je. “Laku noć, lutkice.” Deca. Jednog časa su kao gadno neraspoložena Medeja, drugog kao anđeli koje je bog poljubio. Pritisnuo sam dugme kasetofona i ugasio svetlo. Zaputio sam se u kućnu kancelariju i uključio kompjuter. Veoma sam navučen na svoje radne fajlove. Otvorio sam slučaj silovanja Šamike Džonson i zadubio se u njega. Kol i Džim. Moja žrtva nije spadala u one koje kod porote izazivaju saosećanje. Šamika je imala šesnaest godina i vanbračno dete. Dvaput su je hapsili zbog dosađivanja ljudima, jednom zbog posedovanja marihuane. Radila je kao egzotična igračica na zabavama, i tačno je, to jeste eufemizam za reč striptizeta. Ljudi će se zapitati šta je to radila na toj zabavi. Takve okolnosti me ne obeshrabruju. Teraju me da se borim još jače. Ne zato što marim da budem politički korektan, već zato što jesam borac, veliki borac za pravdu. Da je Šamika bila plavokosa

potpredsednica studentskog odbora, iz kao sneg belog Livingstona, a momci crnci, mislim - dajte, ljudi. Šamika je bila ličnost, ljudsko biće. Nije zasluživala to što su joj Bari Maranc i Edvard Dženret uradili. I zato mi i jeste bila namera da ih zakucam dupetom uza zid. Vratio sam se na početak slučaja i krenuo opet da ga prosejavam. Taj internat studentskog bratstva bio je bogatunsko mestašce s mermernim stubovima i grčkim slovima, sa svežom farbom i novim tepisima. Proverio sam spisak telefonskih poziva. Bilo ih je pravo čudo, svaki klinac je imao vlastitu liniju, a da ne i pominjem mobilne, poruke, mejlove, blekberije. Jedan istražitelj Mjuzove ušao je u trag svakom svakcijatom telefonskom pozivu iz internata te noći. Bilo ih je više od stotinu, ali nijedan se nije izdvajao. Ostali računi bili su najobičniji - za struju, vodu, recka u obližnjoj prodavnici pića, domarove popravke, kablovska, onlajn usluge, Netflix, pica naručena preko Interneta... Stoj malo. Promislio sam o ovome. Promislio sam o žrtvinoj izjavi, nisam morao opet da je čitam. Bila je grozna i vrlo određena. Dva momka su primoravala Šamiku na sve i svašta, obrtala je u raznorazne položaje, sve vreme razgovarala. Ali nešto u svemu tome, u tom njihovom pomeranju i nameštanju Šamike... Zazvoni mi telefon. Zvala je Loren Mjuz. “Lepe vesti?”, upitah. “Samo ukoliko je tačna ona izreka: ‘Kad nema vesti, i to je dobra vest.’” “Nije tačna”, rekoh. “Jebi ga.” “Ima li nešto novo kod tebe?”, upitala je zatim. Kol i Džim. Šta mi to, do đavola, izmiče? Bilo je tu, nadohvat ruke. Znate taj osećaj, kad je nešto eto odmah tu iza ugla, kao ime onog psa iz serije Petikout džankšn, ili kako se ono zvaše onaj bokser što ga je u Rokiju III igrao Mister Ti. Tako je i sad bilo. Tik izvan dohvata. Kol i Džim. Odgovor je bio tu negde, samo što se krio, tik iza tog mentalnog ugla. Đavo nek me nosi ako ne bih terao sve dok ne nahvatam tog malog skota i ne prikucam ga uza zid. “Još nema”, rekoh. “Ali radićemo i dalje na tome.”

Sutradan, rano izjutra, detektiv Jork je sedeo preko puta gospođe i gospodina Pereza. “Hvala vam što ste došli”, rekao je. Dvadeset godina pre toga gospođa Perez je radila u perionici kampa, ali ja sam je od one tragedije samo jednom video. Bilo je to na susretu porodica žrtava, bogatih Grinova, još bogatijih Bilingama, siromašnih Koplanda, još siromašnijih Pereza, u ogromnoj raskošnoj kancelariji nedaleko od mesta gde smo se sad nalazili. U toku je bila kolektivna parnica, četiri porodice protiv vlasnika kampa. Perezovi tog dana maltene nisu zucnuli. Sedeli su i slušali, puštajući ostale da melju i preuzmu vođstvo. Pamtim kako je gospođa Perez držala na krilu tašnicu i stiskala je. Sad ju je držala na stolu, ali svejedno su joj obe ruke počivale oko nje kao mengele. Nalazili su se u sobi za saslušanja. Po predlogu detektiva Jorka, posmatrao sam ih kroz jednosmerno ogledalo. Još nije želeo da me vide. Imalo je tu logike. “Zašto smo ovde?”, upitao je gospodin Perez. Perez je bio nabijene građe, a košulja mu je bila za broj manja, pa mu se dugmad napinjala na stomaku. “Nije baš lako objasniti.” Detektiv Jork okrznu pogledom ogledalo, i dok je očima lutao po njemu, znao sam da mene traži. “Zato ću odmah i izaći na čistac.” Gospodin Perez zažmiri. Gospođa Perez jače stisnu tašnicu. Ja se zapitah da li je to ona ista tašnica od pre petnaest godina. Blesavo je kuda sve pamet luta u takvim trenucima. “Juče se na Menhetnu, u delu Vašington hajtsa, dogodilo ubistvo”, reče Jork. “Telo smo našli u jednoj uličici kod Sto pedeset sedme ulice.” Nisam odvajao pogled od njihovih lica. Perezovi ništa nisu odavali. “Žrtva je muškog pola i reklo bi se da je imala između trideset pet i četrdeset godina. Visoka je sto sedamdeset osam centimetara i teška sedamdeset kila.” Glas detektiva Jorka hvatao je profesionalni ritam. “Taj čovek se služio lažnim imenom, te tako imamo muke da ga identifikujemo.” Jork zaćuta. Klasična tehnika. Da se vidi hoće li se ispitanici oglasiti s nečim. Oglasio se gospodin Perez. “Nije mi jasno kakve to veze ima s nama.” Oči gospođe Perez kliznuše ka mužu, ali ostatak tela joj ne

mrdnu. “Upravo stižem do toga.” Maltene sam video kako Jorku rade točkici u glavi dok se pita koji pristup da zauzme, kako da krene s pričom o isečcima u džepu, o prstenu, o čemu već. Maltene sam ga mogao zamisliti kako u sebi uvežbava te reči i shvata koliko kretenski zvuče. Isečci, prstenje, to ništa izistinski ne dokazuje. Odjednom se i u meni samom javiše sumnje. Pogledaj gde smo, u trenutku kad će se svet Perezovih svakog časa raščerečiti kao zaklano tele. Bilo mi je milo što sam iza stakla. “Doveli smo jednog svedoka da identifikuje telo”, nastavi Jork. “Tom svedoku se čini da bi žrtva mogla biti vaš sin Gil.” Gospođa Perez zažmuri. Gospodin Perez se ukoči. Nekoliko časaka niko nije progovarao, niko se nije pomicao. Perez nije gledao u ženu. Ona nije gledala u njega. Samo su sedeli, skamenjeni, pred tim rečima što su još lebdele u vazduhu. “Naš sin je ubijen pre dvadeset godina”, naposletku izusti gospodin Perez. Jork klimnu glavom jer nije bio siguran šta da kaže. “I vi sad velite da ste konačno našli njegov leš?” “Ne, ne bih rekao. Vašem sinu je bilo osamnaest godina kad je nestao, jesam li u pravu?” “Još malo pa devetnaest”, odgovori gospodin Perez. “Taj čovek - ta žrtva - kako sam već pomenuo, verovatno je imao blizu četrdeset.” Perezov otac se zavali. Majka se još nije micala. Ulete Jork. “Telo vašeg sina nikad nije nađeno - jesam li u pravu?” “Da li vi to nama pokušavate da kažete...?” Tu je gospodinu Perezu zamro glas. Niko nije uskočio niti rekao: “Da, tačno tu mogućnost nagoveštavamo – da je vaš sin Gil sve ovo vreme bio živ, svih dvadeset godina, ne pričajući to ni vama niti ikome drugome, a sad kad ste konačno imali priliku da se ponovo nađete sa svojim nestalim detetom, njega su ubili. Život je kao dim, zar ne?” Gospodin Perez izusti:“To je sumanuto.” “Znam kako vam po svoj prilici zvuči...” “Na osnovu čega mislite da je to naš sin?” “Već sam rekao, imamo svedoka.” “Koga to?”

Tada sam prvi put čuo gospođu Perez da je progovorila. Samo što nisam čučnuo da se sakrijem. Jork je nastojao da zvuči umirujuće. “Čujte, razumem da ste se potresli...” “Potresli?” Ponovo otac. “Znate li kako je to... možete li da zamislite...?” Glas mu je opet zamro. Žena mu je položila ruku na podlakticu. Malčice se ispravila, načas se okrenula ka staklu, te sam bio ubeđen da me je videla kroz njega. A onda je pogledala Jorka u oči i rekla: “Pretpostavljam da čuvate telo.” “Da, gospođo.” “I zato ste nas ovamo i doveli. Hoćete da pogledamo i utvrdimo je li to naš sin.” “Da.” Gospođa Perez ustade. Muž ju je posmatrao; izgledao je sitno i bespomoćno. “U redu”, reče ona. “A da to obavimo?” Gospodin i gospođa Perez pođoše hodnikom. Pratio sam ih na diskretnom rastojanju. Sa mnom je bio Dilon. Jork je ostao uz roditelje. Gospođa Perez je držala glavu visoko. Još je čvrsto stiskala tašnicu, kao da se boji džeparoša. Hodala je za korak ispred muža. Koliko bi seksistička bila pomisao da bi trebalo da je obratno, da se majka sruši, a otac da izdrži. Gospodin Perez je bio jak u “predstavi”. Sad kad je bomba pukla, vođstvo je preuzela gospođa Perez, a njen muž kao da se sa svakim korakom sve više smanjivao. Sa onim izlizanim linoleumom i zidovima od hrapavog betona, hodnik je kao jaje jajetu nalikovao hodnicima u državnim institucijama, samo je još falio birokrata koji se dosađuje naslonjen na zid u vreme pauze za kafu. Koraci su odjekivali. Gospođa Perez je nosila masivne zlatne narukvice. Čuo sam ih kako zveckaju u ritmu njenog hoda. Kad su skrenuli desno kod istog onog prozora pred kojim sam ja stajao juče, Dilon je stavio ruku pred mene, maltene zaštitnički, kao da sam ja klinac na prednjem sedištu auta, a on upravo naglo zakočio. Išli smo dobrih deset koraka iza njih, manevrišući tako da im ostanemo van vidnog polja.

Nisu im se lepo mogla videti lica. Gospodin i gospođa Perez stajali su blizu jedno drugome. Nisu se dodirivali. Video sam gospodina Pereza kako poginje glavu. Imao je plav blejzer. Gospođa Perez je imala tamnu bluzu, bezmalo boje sasušene krvi. Na sebi je nosila silno zlato. Posmatrao sam kako sad neko drugi, ovoga puta visok muškarac s bradom, gura kolica ka prozoru. Leš je bio prekriven čaršavom. Kad ih je dogurao kud treba, bradonja je pogledao u Jorka. Jork je klimnuo glavom. Ovaj je pažljivo odigao čaršav, kao da je pod njim nešto lomljivo. Ja sam se bojao da ne napravim neki šum, ali sam se ipak malčice nagao telom nalevo. Želeo sam da gospođi Perez vidim makar delić lica, makar iverak profila. Pamtim kako sam čitao o žrtvama mučenja, da žele da imaju vlast nad nečim, nad bilo čim, pa se tako svom snagom bore da ne viču, da ne grče lice, da ništa ne pokažu, da ne pruže mučiteljima ni najmanje zadovoljstvo. Nešto na licu gospođe Perez podsetilo me je na to. Bila se psihički pripremila. Udarac je dočekala malo se stresavši, ništa više. Još malo je piljila. Niko nije progovarao. Shvatih da sam prestao da dišem. Pažnju preusmerih na gospodina Pereza. Oči su mu bile uprte u pod. Bile su vlažne. Videh kako mu usnama prominu drhtaj. Ne odvraćajući pogled, gospođa Perez reče:“Ovo nije naš sin.” Muk. Nisam to očekivao. Jork kaza:“Jeste li sigurni, gospođo Perez?” Nije odgovorila. “Bio je mlad momak kad ste ga poslednji put videli”, nastavi Jork. “Ako dobro shvatam, nosio je dugu kosu.” “Jeste.” “Ovom čoveku glava je obrijana. I ima bradu. Prošlo je mnogo godina, gospođo Perez. Molim vas, ne žurite.” Gospođa Perez napokon otrže oči od leša. Upravila je pogled u Jorka. Jork zamuče. “Ovo nije Gil”, ponovi ona. Jork proguta knedlu, pa pogleda u pravcu oca. “Gospodine Pereze?” Ovaj uspe da klimne glavom, pa se nakašlja. “Nije mu ni nalik.” Oči mu se sklopiše, a licem prominu još jedan drhtaj. “Samo je...” “Samo su godine te”, dovrši gospođa Perez umesto njega. Jork kaza:“Nisam siguran da vas pratim.” “Kad na takav način izgubite sina, zauvek ostane pitanje. Za nas će

on uvek biti mlad momak. Ali da je poživeo, sad bi bio, da, istih godina kao ovaj ogrubeli čovek. Dakle, pitaš se kakav bi bio. Da li bi bio oženjen. Imao decu. Kako bi izgledao.” “I vi ste uvereni da ovaj čovek nije vaš sin?” Osmehnula se najtužnijim osmehom koji sam ikada video. “Da, detektive, uverena sam.” Jork klimnu glavom. “Izvinite što sam vas ovamo dovodio.” Taman su se okrenuli da pođu, kad se ja oglasih:“Pokažite im ruku.” Svi se obrnuše prema meni. Laserski pogled gospođe Perez nanišani me. Bilo je tu nečega, nekog čudno pritajenog osećanja, možda izazova. Prvi progovori gospodin Perez. “Ko ste vi?”, upita. Nisam skidao oka s gospođe Perez. Bio joj se vratio onaj tužni osmeh. “Vi ste mali Koplandov, je li tako?” “Da, gospođo.” “Brat Kamile Kopland.” “Da.” “Jeste li to vi bili na identifikaciji?” Želeo sam da objasnim za isečke i prsten, ali osećao sam da mi izmiče vreme. “Ruka”, rekoh. “Gil je imao onaj strašni ožiljak na ruci.” Ona klimnu glavom. “Jedan naš komšija držao je lame. Imao je ogradu od bodljikave žice. Gil se vazda vešto peo. Kad mu je bilo osam godina, pokušao je da uđe u tor. Okliznuo se i žica mu se zarila duboko u rame.” Okrenula se ka mužu. “Koliko mu je ono konaca bilo potrebno, Horhe?” Sad se i Horhe Perez tužno osmehivao. “Dvadeset dva.” Nije tako glasila priča koju nam je ispričao Gil. Bio je ispreo bajku o tuči s noževima, koja je donekle zvučala kao rđava varijacija Priče sa zapadne strane. Nisam mu poverovao čak ni tad, kao klinac, pa me ova nepodudarnost i nije baš iznenadila. “Sećam ga se iz kampa”, rekoh. A onda bradom pokazah prema staklu. “Pogledajte mu ruku.” Gospodin Perez odmahnu glavom. “Ali već smo rekli...” Njegova žena diže šaku, ućutkujući ga. Bez pogovora. Ovde je ona bila vođa. Klimnula je glavom u mome pravcu, a onda se opet okrenula ka staklu. “Pokažite mi”, reče.

Muž je izgledao zbunjeno, ali i on joj se pridruži pred prozorom. Ovoga puta ona ga uhvati za ruku i steže je. Bradonja je već bio odgurao kolica. Jork kucnu u staklo. Bradonja se trže i uspravi se. Jork mu rukom dade znak da vrati kolica do prozora. Ovaj to uradi. Priđoh bliže gospođi Perez. Osećao sam joj miris parfema. Bio mi je maglovito poznat, ali nisam se mogao setiti odakle. Stajao sam na tridesetak centimetara iza njih i posmatrao između njihovih glava. Jork pritisnu belo dugme interkoma. “Molim vas, pokažite im ruke.” Bradonja povuče čaršav, ponovo primenjujući onu nežnu, poštovanja punu tehniku. Ožiljak je bio tu, ljuta posekotina. Na licu gospođe Perez ponovo se pojavi osmeh, ali kakav? - tužan, srećan, smeten, lažan, izvežban, spontan? - to nisam umeo reći. “Leva”, reče ona. “Molim?” Ona se osvrte k meni. “Ovaj ožiljak je na levoj ruci”, reče. “Kod Gila je bio na desnoj. Uz to, Gilov ožiljak nije bio toliko dugačak i dubok.” Gospođa Perez okrenu se prema meni i položi mi dlan na mišicu. “To nije on, gospodine Koplande. Jasno mi je zašto toliko silno želite da to bude Gil. Ali nije on. Neće nam se on vratiti. Kao ni vaša sestra.”

ŠESTO POGLAVLJE Kad sam se vratio kući, Loren Mjuz je šetkala kao lav oko ranjene gazele. Kara je bila na zadnjem sedištu auta. Kroz sat vremena imala je čas igranja. Nisam je vozio ja. Naša dadilja Estela danas je opet bila tu. Vozila je ona. Estelu plaćam i preplaćujem, i briga me za to. Našao si nekog valjanog ko još i vozi? Onda mu plati koliko god ti zatraži. Uterao sam kola na stazu. Naša kuća, sa tri spavaće sobe i poluspratom, imala je ličnost koliko i onaj hodnik u mrtvačnici. To je trebalo da nam bude “početna” kuća. Džejn je želela da napredujemo do kućerine, možda na Frenklin lejksu. Nije me mnogo zanimalo gde živimo. Nisam zaluđen za kuće i kola i u najvećoj meri bih pustio Džejn da u takvim stvarima istera svoje. Nedostajala mi je moja žena. Loren Mjuz je bila razvukla osmeh koji nije mogla da suspregne. Slab bi pokeraš bio od Mjuzove, to je izvesno. “Imam sve račune. Snimke iz kompjutera takođe. Sve živo.” Potom se okrenula mojoj ćerki. “Ćao, Kara.” “Loren!”, dreknula je Kara. Iskočila je iz kola. Kari se Mjuzova dopadala. Ume Mjuzova s decom. Nikad se nije udavala, nije imala svoje dece. Neku nedelju pre toga bio sam upoznao njenog najnovijeg momka. Nije bio njena klasa, ali opet - izgleda da je to standard kod neudatih žena određenih godina. Mjuzova i ja smo rasprostrli po podu moje radne sobe sve izjave sporednih svedoka, policijske izveštaje, zapise telefonskih razgovora, račune internata. Krenuli smo od tih računa, a njih je bila tona, čoveče. Za svaki mobilni. Za svako naručeno pivo. Za svaku onlajn kupovinu. “Dakle”, reče Mjuzova, “za čime tragamo?” “Ubij me ako znam.” “Mislila sam da nešto imaš.” “Samo predosećaj.” “Ma ne zafrkavaj. Nemoj mi, molim te, reći da glumiš vidovnjaka.” “Taman posla”, kazah ja. Nastavili smo da tražimo. “Dakle”, reče ona, “u osnovi brljamo po ovim papirima i tražimo znak na kom piše ‘Veliki putokaz onuda’?”

“Tražimo”, rekoh ja, “katalizator.” “Fina reč. U kom pravcu tražimo?” “Ne znam, Mjuzova. Ali odgovor je ovde. Samo što mi oči ne istera.” “Dooobro”, reče ona, uz velik trud uspevši da ne zakoluta očima. I tako produžismo potragu. Picu su naručivali bezmalo svake noći, osam komada, iz pica-servisa, iznos skinut direktno s kreditne kartice. Imali su Netflix pa su mogli da iznajmljuju DVD izdanja običnih filmova, po tri izjednom, isporuka na vrata, a ponekad su zvali i HotFlixxx, pa su isto tako dobavljali porniće. Naručivali su golf-majice s logom bratstva. Logo je bio i na lopticama za golf, na toni loptica. Nastojali smo da ih makar kako razvrstamo. Nisam pojma imao zašto. Uzeo sam jedan račun od HotFlixxx i pokazao ga Mjuzovoj. “Jeftino”, rekoh. “Zahvaljujući Internetu, pornići su lako dostupni te ih tako široke mase i mogu priuštiti.” “Baš je lepo to znati”, kazah ja. “Ali možda bi nam moglo poslužiti za prolaz”, reče Mjuzova. “Šta to?” “Mladi momci, vatrene ženske. U ovom slučaju ženska.” “Objasni”, rekoh. “Hoću da zaposlim nekoga ko nije u kancelariji.” “Koga to?” “Privatnu špijunku Singl Šejker. Čuo si za nju?” Klimnuh glavom. Čuo sam. “Zaboravi šta si čuo”, kaza ona. “Jesi li je video?” “Ne.” “Ali si čuo?” “Aha”, rekoh, “čuo sam.” “E pa, nije preterivanje. Singl Šejker ima telo koje ne samo što zaustavlja saobraćaj nego se na njega diže i autoput i ograda. I veoma je vešta. Ako neko može da navuče te advokatima naoružane studentiće da propevaju, onda je to Singl.” “Važi”, rekoh. Posle više sati - ne znam da kažem čak ni koliko sati - Mjuzova krenu da ustaje. “Nema ovde ničega, Kope.” “Izgleda da nema, je li?”