znači. Rekoh joj da nikad nisam bio u tom gradu, ali da, jasno, znam dosta o Kalkuti. “E pa takva je kao što ste čuli”, kaza ona. “I još gora.” Ponovo ništa ne rekoh, pitajući se na šta li cilja. “Ja imam životni plan”, reče ona. “Prvi deo je bio da dođem ovamo. U Sjedinjene Države.” “A drugi deo?” “Nema šta ljudi ovde ne rade, samo da uspeju. Neki igraju loto. Neki sanjaju da postanu, šta ja znam, profesionalni atletičari. Neki se okreću kriminalu, ili izvode striptiz, ili se prodaju, ja znam šta je moje preimućstvo. Lepa sam. Takođe sam dobar čovek i naučila sam kako da budem” - zastala je i promislila o svojim rečima - “fina prema muškarcu. Nezamislivo ću ga usrećiti. Slušaću ga šta priča. Biću uz njega. Razvedravaću ga. Pretvaraču mu noći u nešto posebno. Davaću mu se kad god poželi i kako god poželi. I to ću činiti rado.” Leeepo, pomislih. Bili smo nasred prometne ulice, ali kunem se da je vladala takva tišina da se moglo čuti kako zrikavac zriče. Usta su mi bila suva kao barut. “Manolo Santijago”, izustih glasom koji kao da je dopirao iz neke daljine. “Jeste li smatrali da bi možda on mogao biti taj čovek?” “Smatrala sam da bi mogao”, kaza ona. “Ali nije bio. Vi mi izgledate fini. Kao da biste prema ženi lepo postupali.” Raja Sing se možda primakla da me zaštiti, nisam baš siguran. Ali odjednom je delovala bliže. “Vidim da vas nešto muči. Da noću ne spavate kako treba. Dakle, po čemu znate, gospodine Koplande?” “Šta po čemu znam?” “Da ja nisam ona prava? Da nisam ona koja će vam doneti opojno blaženstvo? Da uz mene ne biste spavali dubokim snom?” Opa. “Pa i ne znam”, rekoh. Samo se zagledala u mene. Osetio sam taj pogled do nožnih prstiju. O, jeste me vukla za nos. To sam znao. A opet, taj neposredni pristup, ta njena otvorenost bez ikakvog laži-maži... Bili su mi čudesno dražesni. Ili me je možda samo opet zaslepila lepota. “Moram da idem”, rekoh. “Moj broj imate.” “Gospodine Koplande?” Pričekah.
“Zašto ste zaista ovde?” “Oprostite?” “Zbog čega vas lično zanima Manolovo ubistvo?” “Mislim da sam to objasnio. Ja sam okružni tužilac.” “Niste vi zato ovde.” Čekao sam. Ona je samo zurila u mene. Naposletku upitah: “Otkud vam to što ste sad rekli?” Njen odgovor me tresnu kao levi kroše. “Jeste li ga vi ubili?” “Molim?” “Kažem...” “Čuo sam vas. Naravno da nisam. Otkud vam dunu da me to pitate?” Ali Raja Sing me otkači. “Do viđenja, gospodine Koplande.” Uputila mi je još jedan osmeh od kog sam se osetio kao riba ispuštena na molo. “Nadam se da ćete naći to što tražite.”
DVANAESTO POGLAVLJE Lusi je htela da izgugluje ime “Manolo Santijago” - verovatno je neki reporter koji piše priču o onome prokletniku Vejnu Stjubensu, Letnjem Koljaču - ali u kabinetu ju je čekao Loni. Nije digao pogled kad je ušla. Ona zastade nad njim, ciljajući na to da ga blago zastraši. “Znaš ko je poslao rad”, reče. “Nisam sasvim siguran.” “Ali?” Loni duboko udahnu, pripremajući se, kako se nadala, da uroni u posao. “Razumeš li se dobro u praćenje imejlova?” “Ne”, reče Lusi vraćajući se za svoj sto. “Kad ti stigne imejl, znaš da sadrži one karakuke koje označavaju put kretanja, ESMTP, identifikacioni broj poruke?” “Pretvaraj se da znam.” “U osnovi pokazuje kako ti je imejl stigao. Kuda je prošao, odakle je potekao, kojim se putem internetske poštanske službe kretao da bi stigao iz tačke A u tačku B. Kao pregršt poštanskih maraka.” “Dobro.” “Naravno, ima načina da se pošalje anonimno. Ali čak i ako to uradiš, obično ostanu neki tragovi.” “Divno, Loni, super.” Vrdao je. “Dakle, smem pretpostaviti da si neke takve tragove našao u imejlu s tim radom?” “Da”, reče Loni. Sad je digao pogled i uspeo da se osmehne. “Više te neću pitati zašto hoćeš da znaš to ime.” “Dobro je.” “Zato što te poznajem, Lusi. Kao i većina dobrih riba, nesnosno ideš uz nos. Ali si isto tako i zastrašujuće moralna. Ako moraš da izdaš poverenje svoje grupe - da izdaš svoje studente, i mene, i sve u šta veruješ - onda sigurno postoji debeo razlog. Nešto što je pitanje života i smrti, kladim se.” Lusi ništa ne reče. “Jeste pitanje života i smrti, je li tako?” “Samo mi reci, Loni.” “Taj imejl je došao iz banke kompjutera u Frostovoj biblioteci.”
“Biblioteci”, ponovi ona. “Pa tamo ima valjda, šta ga znam, pedeset kompjutera?” “Otprilike toliko.” “Dakle, nikad nećemo dokučiti ko ga je poslao.” Loni načini glavom pokret koji je govorio i da i ne. “Znamo u koje vreme je poslat. U šest i četrdeset posle podne, prekjuče.” “A kako će nam to pomoći?” “Studenti koji se služe kompjuterom. Moraju da se prijave. Ne moraju da se prijave za neki određen kompjuter - taj problem je osoblje rešilo još pre dve godine, ali da bi dobio kompjuter, moraš ga rezervisati za određen sat. Pa sam tako otišao u biblioteku i uzeo raspored korišćenja. Uporedio sam spisak studenata u tvojoj grupi sa onima koji su se prekjuče prijavili za korišćenje kompjutera između šest i sedam uveče.” Zaćutao je. “I?” “Poklapa se samo jedan student iz tvoje grupe.” “Ko?” Loni priđe prozoru. Zagleda se dole u dvorište. “Daću ti naznaku”, reče. “Loni, stvarno nisam raspoložena...” “Laktovi su joj”, reče on, “prilično upadljivi.” Lusi se skameni. “Silvija Poter?” Još joj je bio okrenut leđima. “Loni, ti to meni kažeš kako je onaj rad pisala Silvija Poter?” “Da”, reče on. “Upravo to ti kažem.” U povratku u kancelariju, pozvao sam Loren Mjuz. “Treba mi još jedna usluga”, rekoh. “Okini.” “Da mi nađeš sve što možeš o jednom telefonskom broju. Čiji je bio taj telefon. Koga je tip zvao. Sve.” “Kako glasi broj?” Izdiktirah joj broj koji mi je dala Raja Sing. “Daj mi deset minuta.” “I to je to?” “Ej, nisam ja postala glavni istražitelj zato što imam dobro dupe.”
“Ko to kaže?” Ona se nasmeja. “Volim kad si malčice bezobrazan, Kope.” “Nemoj da ti pređe u naviku.” Prekinuh vezu. Ona replika mi je bila neumesna - ili je pak bila opravdan odgovor na njenu šalu o “dobrom dupetu”? Previše uprošćeno bi bilo kritikovati političku korektnost. Krajnosti su lake mete za ismevanje. Ali takođe sam viđao i na šta liči radno mesto kad se takvi zaposleni puste da se razobadaju. Zna da bude zastrašujuće i mračno. To vam je kao sa ovim današnjim naizgled preteranim merama opreza u vezi s decom. Dete mora da ima biciklističku kacigu po svaku cenu. Na igralištima mora da se koristi specijalna podloga, ne smete imati penjalicu gde dete može previsoko da se popne, i dabome, dete vam ne sme ići samo čitave tri ulice bez pratnje, a pazite, gde je tu još i štitnik za usta i oči? I stvarno je lako sprdati se s time, a onda i neki pametnjaković pošalje cirkularni imejl u kom veli: “Pobogu, mi smo sve to radili, pa smo opet preživeli”. Ali istina glasi da mnoga deca ne prežive. Deca su u ono vreme imala ogromnu slobodu. Nisu znala kakva zla vrebaju u tami. Neka su išla u kampove u to vreme kad se bezbednosti pristupalo opušteno, i kad su decu puštali da budu deca. Neka od te dece po noći su se iskrala u šumu i niko ih nikad više nije video. Lusi Gold okrenula je broj sobe Silvije Poter. Niko se nije javljao. Nije ni čudo. Pogledala je u školski telefonski imenik, ali tamo nisu imali unete brojeve mobilnih. Lusi se sećala da je viđala Silviju kako koristi blekberi, pa joj je mejlom poslala kratku poruku, moleći je da joj se javi čim pre. Nije prošlo ni deset minuta, a Silvija je odgovorila. “Hteli ste da vam se javim, profesorka Gold?” “Jeste, Silvija, hvala ti. Reci mi, da li bi mogla da svratiš do mene u kabinet?” “Kad?” “Sad, ako je moguće.” Nekoliko časaka tišine. “Silvija?” “Samo što mi nije počeo čas engleske književnosti”, reče ona. “Danas predstavljam svoj završni rad. Mogu li da svratim pošto to obavim?”
“Taman fino”, reče Lusi. “Trebalo bi da sam kod vas za dva sata.” “Odlično, biću ovde.” Opet tišina. “Možete li mi reći o čemu je reč, profesorka Gold?” “Nije ništa hitno, Silvija, ne sekiraj se. Videćemo se posle tvog časa.” “Hej!” Bila je to Loren Mjuz. Novo jutro, ja sam ponovo išao u sudnicu. Kroz nekoliko minuta trebalo je da Fler Hikori počne sa unakrsnim ispitivanjem. “Hej”, odvratih. “Izgledaš kao da te je poplava izbacila.” “Au, kakav iskusan detektiv.” “Sekirao si se zbog ovog ispitivanja?” “Nego šta sam.” “Biće sve u redu sa Šamikom. Odradio si strava posao.” Klimnuo sam glavom pa se upeo da se u mislima vratim na tu igru. Mjuzova je hodala naporedo sa mnom. “O!”, reče. “Onaj telefonski broj koji si mi dao. Rđava vest.” Pričekao sam. “Bio je za jednokratnu upotrebu.” Što će reći da ga je neko kupio za keš, sa ograničenim brojem minuta, i nije ostavio ime. “Nije mi bitno ko ga je kupio”, rekoh. “Samo mi trebaju odlazni i dolazni pozivi.” “Čupav posao”, reče ona. “I nemoguć putem standardnih izvora. Ko god da je to bio, kupio ga je preko neta kao jedna nepostojeća kompanija od druge nepostojeće kompanije. Trebalo mi je vremena dok sam svemu ušla u trag i izvršila dovoljno jak pritisak da dobijem zabeleške.” Zavrteo sam glavom. Ušli smo u sudnicu. “Još nešto”, reče ona. “Čuo si za VDP?” “Vrhunska detektivska potraga”, rekoh ja. “Tačno tako, najveća privatna firma za praćenje u državi. Singl Šejker, ta ženska koju sam poslala na ove iz internata, svojevremeno je tamo radila. Šuška se da se o tebi vodi istraga do uništenja i da se ne štedi novaca.”
Bio sam stigao do čela dvorane. “Divno.” Pružih joj staru fotografiju Gila Pereza. Ona je pogleda. “Šta?” “Da li nam je Farel Linč još na kompjuterima?” “Jeste.” “Traži mu da na ovome uradi pretpostavljeni proces starenja. Neka mu doda dvadeset godina. Kaži mu da mu napravi i izbrijanu glavu.” Loren Mjuz je taman htela da produži s pričom, ali nešto na mome licu je ućutka. Slegla je ramenima i skrenula u stranu. Ja sam seo. Uđe sudija Pirs. Svi ustadosmo. A onda na klupu za svedoke sede Šamika Džonson. Fler Hikori ustade i pažljivo zakopča sako. Ja se namrštih. Poslednji put sam takvo nežnoplavo odelo, baš te nijanse, video na nekoj reprezentativnoj fotografiji iz sedamdeset osme. Osmehnuo se Šamiki. “Dobro jutro, gospođice Džonson.” Šamika je delovala prestrašeno. “Dobro jutro”, izusti. Fler se predstavi, kao da su eto baš upravo slučajno naleteli jedno na drugo na nekom koktelu. Krenuo je redom kroz istorijat Šamikinih prestupa. Bio je blag ali odlučan. Hapšena je zbog prostitucije, je li to tačno? Hapšena je zbog droge, je li to tačno? Optužena je za džeparenje mušterije i krađu osamdeset četiri dolara, je li to tačno? Nisam ulagao prigovore. Posle dvadeset minuta, Fler punim žarom krenu na ispitivanje. “Pušili ste nekad marihuanu, je li tako?” Šamika reče:“Da.” “Jeste li je pušili u noći navodnog napada na vas?” “Ne.” “Ne?” Fler položi ruku na prsa kao da ga je taj odgovor do srži prenerazio. “Hmm. Konzumirate li alkohol?” “Konzu-šta?” “Jeste li pili nešto alkoholno? Pivo, ili možda vino?” “Ne.” “Ništa?” “Ništa.” “Hmm. A neko obično piće? Možda gazirani sok?” Hteo sam da uložim prigovor, ali opet sam se odlučio za strategiju da je pustim da se izbori sama koliko god može. “Popila sam malo punča”, reče Šamika.
“Punča, aha. I to je bilo bezalkoholno?” “Tako su oni rekli.” “Ko?” “Momci.” “Koji momci?” Oklevala je. “Džeri.” “Džeri Flin?” “Aha.” “I ko još?” “A?” “Rekli ste ‘momci’. U množini. Kao kad ih ima više od jednog. Džeri Flin se broji kao jedan. Dakle, ko vam je to još rekao da je taj punč koji ste pili... - uzgred, koliko ste čaša popili?” “Ne znam.” “Više od jedne?” “Pretpostavljam.” “Molim vas, nemojte da pretpostavljate, gospođice Džonson. Da li biste rekli da je to bilo više od jedne?” “Verovatno, aha.” “Više od dve?” “Ne znam.” “Ali moguće je?” “Aha, možda.” “Dakle, možda više od dve. Više od tri?” “Ne bih rekla.” “Ali ne možete biti sigurni?” Šamika sleže ramenima. “Moraćete jasno da se izrazite.” “Mislim da nisam popila tri. Verovatno dve. Možda čak ni toliko.” “A jedina osoba koja vam je rekla da je to bezalkoholni punč bio je Džeri Flin. Je li to tačno?” “Mislim da jeste.” “Maločas ste rekli ‘momci’, u množini. Ali sad kažete da je posredi samo jedna osoba. Da li vi to menjate iskaz?” Ustadoh. “Prigovor!” Fler me odbi odmahom ruke. “U pravu je, sitnica, idemo dalje.” Nakašljao se pa se podbočio o desni kuk. “Jeste li te noći uzimali kakvu
drogu?” “Ne.” “Niste čak ni dim povukli, recimo iz džointa marihuane?” Šamika zavrte glavom, a onda, setivši se da mora da govori, naže se ka mikrofonu i reče:“Ne, nisam.” “Hmmm, dobro. Dakle, kad ste poslednji put uzimali neku drogu?” Ponovo ustadoh. “Prigovor. Reč droga može da se odnosi na bilo šta - na aspirin, tilenol...” Fler je delovao razgaljeno. “Ne čini vam se da ovde svi znaju o čemu pričam?” “Radije bih da sve bude razjašnjeno.” “Gospođice Džonson, ovde pričamo o protivzakonitim drogama. Kao što je marihuana. Ili kokain. Ili LSD ili heroin. Tome slično. Razumete me?” “Aha, mislim da razumem.” “Dakle, kad ste poslednji put koristili neku protivzakonitu drogu?” “Ne sećam se.” “Kazali ste kako niste uzimali nikakvu drogu na veče kad je bila zabava.” “To je tačno.” “A veče uoči zabave?” “Ne.” “A veče pre toga?” Šamika se malčice uzvrpolji, a kad je rekla: “Ne”, nisam bio siguran da joj verujem. “Da vidimo mogu li vam pomoći da utvrdimo tačno vreme. Sin vam ima petnaest meseci - je li to tačno?” “Aha.” “Jeste li koristili neke protivzakonite droge otkako se rodio?” Glas joj je bio veoma tih. “Aha.” “Možete li nam reći kakve?” Ponovo ustadoh. “Prigovor. Imamo odgovor. Gospođica Džonson je u prošlosti koristila droge. To niko ne poriče. Zbog toga ono što su branjenici gospodina Hikorija uradili nije ništa manje užasno. U čemu je onda razlika?” Sudija pogleda u Flera. “Gospodine Hikori?” “Verujemo da je gospođica Džonson redovni uživalac droge.
Verujemo da je te noći bila drogirana te da bi porota trebalo to da ima na umu pri vršenju procene verodostojnosti njenog iskaza.” “Gospođica Džonson već je izjavila da te noći nije uzimala nikakve droge niti je konzumirala” - ovu reč sam sarkastično naglasio - “bilo kakav alkohol.” “A ja”, reče Fler, “imam pravo da posumnjam u njeno sećanje. Taj punč je zaista bio jak. Dovešću gospodina Flina, koji će posvedočiti da je vaša štićenica znala to kad je pila. Takođe hoću da se utvrdi da je ovo žena koja se ne usteže od droga, čak ni kao majka veoma malog deteta. “Uvaženi sude!”, dreknuh. “U redu, dosta je.” Sudija tresnu čekićem. “Možemo li nastaviti, gospodine Hikori?” “Možemo, uvaženi sude.” Sedoh na svoje mesto. Prigovor mi je bio glup. Izgledalo je kao da pokušavam da ga ometem, i još gore - pružio sam Fleru priliku za još veću rečitost. Strategija mi je bila da ćutim. Opala mi je disciplina, a to nas je koštalo. “Gospođice Džonson, vi ove momke optužujete za silovanje - je li to tačno?” Skočio sam na noge. “Prigovor. Ona nije pravnik niti su joj prisne zakonske definicije. Ispričala vam je šta su joj radili. Posao je suda da nađe ispravnu terminologiju.” Fler je opet delovao razgaljeno. “Ja od nje i ne tražim zakonsku definiciju. Radoznao sam kako će to reći svojim jezikom.” “Zašto? Da nećete da joj zadate vežbu iz poznavanja rečnika?” “Uvaženi sude”, reče Fler, “mogu li, molim vas, ispitati ovog svedoka?” “Zašto ne objasnite koji vam je cilj, gospodine Hikori?” “U redu, preformulisaću. Gospođice Džonson, kad razgovarate sa svojim prijateljima, da li im kažete da ste silovani?” Oklevala je. “Aha.” “M-da. A recite mi ovo, gospođice Džonson, znate li još nekog ko tvrdi da je silovan?” Opet ja. “Prigovor. Relevantnost?” “Dopustiću pitanje.” Fler je stajao blizu Šamike. “Možete odgovoriti”, reče kao da joj pomaže.
“Aha.” “Koga?” “Neke devojke s kojima radim.” “Koliko njih?” Digla je pogled kao da pokušava da se priseti. “Sećam se dve.” “I one su verovatno striptizete ili prostitutke?” “Oba.” “Mislite da je jedna jedno, a…” “Ne, obe se bave i jednim i drugim.” “Razumem. Da li su se ti zločini dogodili kad su radile ili kad su imale slobodno vreme?” Ponovo sam skočio. “Uvaženi sude, mislim, dosta je više. Gde je tu relevantnost?” “Moj poštovani kolega je u pravu”, reče Fler, punim zamahom ruke pokazujući u mome pravcu. “A kad je u pravu, on je u pravu. Povlačim pitanje.” Osmehnuo mi se. Polako sam seo, mrzeći svaki taj trenutak. “Gospođice Džonson, poznajete li neke silovatelje?” Ponovo ja. “Hoćete reći, osim vaših branjenika?” Fler mi samo uputi pogled, a onda se okrete ka poroti kao da veli: Bože mili, zar nije ovo bio najjeftiniji udarac svih vremena? A ako hoćete istinu: i bio je. Šamika pak reče:“Ne razumem šta me pitate.” “Nije ni važno, mila”, kaza Fler, kao da bi mu njen odgovor bio dosadan. “Na to ću se vratiti kasnije.” Mrzim kad Fler to kaže. “Za vreme tog navodnog napada, da li su moji branjenici gospodin Dženret i gospodin Maranc imali nekakve maske?” “Ne.” “Jesu li bili na ikoji način prerušeni?” “Ne.” “Jesu li pokušavali da sakriju lica?” “Ne.” Fler Hikori zavrte glavom kao da je to nešto najzagonetnije što je čuo. “A po vašoj izjavi, zgrabili su vas protiv vaše volje i uvukli vas u sobu. Je li to tačno?”
“Da.” “U sobu gde stanuju gospodin Dženret i gospodin Maranc?” “Da.” “Nisu vas napali napolju, u mraku, ili na nekom mestu koje se ne može povezati s njima? Je li to tačno?” “Da.” “Malo čudno, šta vi kažete?” Taman sam hteo opet da uložim prigovor, ali odustadoh. “Dakle, vaša izjava glasi da su vas ta dva muškarca silovala, da nisu imali maske niti su ikako bili prerušeni, da su vam štaviše pokazali lica, i da su to uradili u svojoj sobi uz najmanje jednog svedoka koji je posmatrao kako vas silom uvode. Je li to tačno?” Preklinjao sam u sebi Šamiku da ne zvuči neodlučno. Nije zvučala tako. “To deluje tačno, aha.” “Pa ipak, iz nekog razloga” - Fler je ponovo zvučao kao najzbunjeniji čovek na svetu - “služili su se lažnim imenima?” Bez odgovora. Dobro je. Fler Hikori nastavi da vrti glavom kao da je neko od njega zatražio da sabere dva i dva i dobije pet. “Vaši napadači su umesto svojih imena koristili nadimke Kol i Džim. Tako glasi vaša izjava, zar ne, gospođice Džonson?” “Jeste.” “Da li to vama zvuči iole logično?” “Prigovor” rekoh. “U tom brutalnom zločinu njoj ništa ne zvuči logično.” “O, razumem ja to”, kaza Fler Hikori. “Samo sam se nadao da bi gospođica Džonson, pošto je već bila tamo, možda imala teoriju o tome zašto bi pustili da im se lica vide i napali je u sopstvenoj sobi - a ipak se služili lažnim imenima.” Umilno se osmehnuo. “Imate li neku, gospođice Džonson?” “Šta imam li?” “Teoriju o tome zašto bi dva momka po imenu Edvard i Bari sebe nazivali Džim i Kol?” “Ne.” Fler Hikori vrati se do svog stola. “Nešto ranije sam vas pitao poznajete li neke silovatelje. Pamtite li to?” “Aha.”
“Dobro je. Poznajete li?” “Ne bih rekla da poznajem.” Fler klimnu glavom i uze list hartije. “A šta je s čovekom koji je trenutno na odsluženju kazne u Raveju pod optužbom za seksualni napad, a koji se zove, molim vas da obratite pažnju, gospođice Džonson - Džim Brudvej?” Šamika razrogači oči. “Mislite na Džejmsa?” “Mislim na Džima - ili Džejmsa, ako hoćete zvanično ime - Brudveja koji je ranije stanovao na Centralnoj aveniji broj 1189 u Njuarku, Nju Džerzi. Poznajete li ga?” “Aha.” Glas joj je bio tih. “Jesmo se poznavali.” “Jeste li znali da je sad u zatvoru?” Ona sleže ramenima. “Znam mnoge momke koji su sad u zatvoru.” “Uveren sam da znate” - u Flerovom glasu sad se prvi put začuo ujed - “ali nisam to pitao. Pitao sam jeste li znali da je Džim Brudvej u zatvoru.” “Nije on Džim. On je Džejms...” “Još jednom ću pitati, gospođice Džonson, a onda ću tražiti da sud zahteva odgovor...” Skočio sam. “Prigovor. Maltretira svedoka.” “Odbija se. Odgovorite na pitanje.” “Načula sam nešto”, kaza Šamika, a glas joj zazvuča skršeno. Fler teatralno uzdahnu. “Da ili ne, gospođice Džonson, jeste li znali da je Džim Brudvej trenutno na odsluženju kazne u državnom kaznenopopravnom zavodu?” “Da.” “Tako dakle. Pa je li bilo baš toliko teško da se kaže?” Opet ja. “Uvaženi sude...” “Nema potrebe za dramljenjem, gospodine Hikori. Nastavite.” Fler Hikori se vrati do svoje stolice. “Jeste li imali nekad odnos s Džimom Brudvejom?” “On se zove Džejms!”, ponovo reče Šamika. “Zovimo ga ‘gospodin Brudvej’ zarad ove rasprave, može? Jeste li imali nekad odnos s gospodinom Brudvejom?” Ovo nisam mogao da pustim tek tako. “Prigovor. Njen seksualni život je irelevantan za ovaj slučaj. Zakon je tu jasan.” Sudija Pirs pogleda u Flera.
“Ne pokušavam da ukaljam dobar glas gospođice Džonson niti da natuknem kako je ona žena lakog morala”, kaza Fler. “Pravozastupnik protivničke stranke već je veoma lepo objasnio da gospođica Džonson radi kao prostitutka i da je uključena u širok dijapazon seksualnih aktivnosti sa širokom lepezom muškaraca.” Kad ću se naučiti da držim jezik za zubima? “Zaključak koji pokušavam da izvedem jeste nešto sasvim drugo i nimalo neće postideti svedokinju. Priznala je da ima odnose s muškarcima. Činjenica da je među njima mogao biti i gospodin Brudvej ne udara joj baš crveno slovo na grudi.” “Stvaranje predrasude”, suprotstavih se. Fler me pogleda kao da sam pao s kruške. “Upravo sam vam objasnio zbog čega to ni slučajno nije posredi. Ali istina glasi da je Šamika Džonson optužila dva mladića za veoma težak prestup. Izjavila je da ju je silovao čovek po imenu Džim. Ja je pitam, jasno i glasno: da li je nekada imala seksualni odnos s gospodinom Džimom Brudvejom, ili Džejmsom, ako joj je tako draže - koji je trenutno na odsluženju kazne u državnom kazneno-popravnom zavodu?” Sad sam video kuda tera. A nije slutilo na dobro. “Dopustiću pitanje”, reče sudija. Ponovo sedoh. “Gospođice Džonson, jeste li imali nekada seksualni odnos s gospodinom Brudvejom?” Njoj se niz obraz skotrlja suza. “Aha.” “Više od jednom?” “Aha.” Činilo se da će Fler pokušati da bude određeniji, ali nije on bio tako glup da samo gomila činjenice u istom smeru. Malčice ga je skrenuo. “Jeste li nekad bili pijani ili drogirani za vreme seksa s gospodinom Brudvejom?” “Možebiti.” “Da ili ne?” Glas mu je bio blag ali odlučan. U njemu je sad bilo i nasilnog prizvuka. “Da.” Sad je jače plakala. Ustadoh. “Tražim kratko povlačenje, uvaženi sude.”
Fler obruši udarac pre no što je sudija stigao da odgovori. “Je li bio nekad još neki čovek uključen u vaše seksualne odnose s Džimom Brudvejom?” Sudnica planu. “Uvaženi sude!”, dreknuh. “Mir!” Sudija stade da treska čekićem. “Mir!” Dvorana se brzo umiri. Sudija Pirs se zagleda odozgo u mene. “Znam koliko vam je teško da slušate, ali ovo pitanje ću dopustiti.” Okrenuo se Šamiki. “Molim da odgovorite.” Sudski stenograf ponovo pročita pitanje. Šamika je samo sedela i puštala da joj suze liju niz lice. Kad je stenograf završio, Šamika reče: “Ne.” “Gospodin Brudvej će posvedočiti da…” “Pustio je nekog svog prijatelja da gleda!”, zavapi Šamika. “To je sve. Nikad mu nisam dala da me pipne! Čujete me? Nikad!” U sudnici je vladao muk. Ja sam pokušavao da držim glavu uspravno, da ne zažmurim. “Dakle”, reče Fler Hikori, “imali ste seksualni odnos s čovekom po imenu Džim.” “Džejms! On se zove Džejms!” “... a u sobi je bio još jedan čovek, i vi i dalje ne znate odakle vam imena Džim i Kol?” “Ne znam ja nikakvog Kola. A on se zove Džejms.” Fler Hikori joj priđe bliže. Lice mu je sad izražavalo brigu, kao da ga zanima šta joj je u duši. “Jeste li sigurni da ovo niste umislili, gospođice Džonson?” Glas mu je zvučao kao u onih televizijskih doktora za pomoć putem telefona. Obrisala je lice. “Aha, gospodine Hikori. Sigurna sam. I te kako sigurna.” Ali Fler se ne pokoleba. “Ne kažem nužno da lažete”, nastavi on, a ja progutah prigovor, “ali zar ne postoji šansa da ste možda popili malo previše tog punča - ne svojom krivicom, naravno, mislili ste da je bezalkoholan - i da ste onda sporazumno stupili u seksualni odnos, pa se samo u sećanju vratili u neki drugi vremenski period? Zar ne bi to objasnilo vašu upornu tvrdnju da se ta dvojica što su vas silovala zovu Džim i Kol?”
Već sam skočio na noge da kažem kako su to dva pitanja, ali Fler je opet znao šta radi. “Povlačim pitanje”, reče Fler Hikori, kao da je čitava ta petljavina nešto najtužnije za sve umešane stranke. “Nemam više pitanja.”
TRINAESTO POGLAVLJE Dok je čekala Silviju Poter, pokušavala je da izgugluje ime iz Irinog registra za posete: Manolo Santijago. Pretraga je dala mnoštvo stranica, ali ništa što bi joj pomoglo. Nije bio reporter - ili makar rezultati Gugla nisu ukazivali na to. Dakle, ko je on? I zašto bi dolazio njenom ocu u posetu? Mogla bi da upita Iru, naravno. Ukoliko se bude sećao. Prošla su dva sata. Potom tri, pa i četiri. Okrenula je broj Silvijine sobe. Niko se nije javljao. Pokušala je da ponovo pošalje imejl na blekberi. Bez odgovora. To nije valjalo. Otkud, do vraga, Silvija Poter zna njenu prošlost? Lusi je pogledala bazu studentskih podataka. Silvija Poter stanovala je u Kamenoj kući, dole u zajedničkom bloku. Rešila je da pređe preko i vidi šta može da sazna. U fakultetskim naseljima ima neke očevidne čarolije. Ne postoji štićenija, zaklonjenija celina, i premda je lako žaliti se na to, istovremeno tako i treba da bude. Neke biljke bolje rastu u vakuumu. To je mesto gde se osećaš bezbedan kad si mlad - ali kad si stariji, kao ona i Loni, pretvara se u mesto gde se skrivaš. Kamena kuća je nekada bila muški dom i klub bratstva Psi Ipsilon. Deset godina pre toga, fakultet je ukinuo muška bratstva, ocenjujući da su “antiintelektualna”. Lusi nije osporavala stav da bratstva imaju mnoštvo negativnih strana i konotacija, ali staviti ih van zakona bilo je preterano i malo odveć radikalno za njen ukus. Na obližnjem koledžu se upravo vodio slučaj u vezi s bratstvom i nekim silovanjem. Ali ako to ne bude bratstvo, onda će biti tim za lakros, ili grupa građevinaca u striptiz-baru, ili bahati rokeri u noćnom klubu. U odgovor nije bila sigurna, ali znala je da nije rešenje otarasiti se svake institucije koja ti se ne sviđa. Treba kažnjavati zločin, smatrala je, a ne slobodu. Spoljašnjost kuće još su krasile veličanstvene džordžijanske opeke. Unutrašnjost je pak bila lišena svake ličnosti. Bile su nestale tapete i drvene oplate, raskošni mahagoni njene višespratne prošlosti, a
zamenila ih je prljavobela i bež, sve je bilo neutralno. Njoj se činilo da je to šteta. Studenti su se vrzmali naokolo. Njen ulazak privukao je nekoliko pogleda, ali samo nekoliko. Treštali su stereo-uređaji - ili pre oni ajpod sistemi zvučnika. Vrata su zvrjala otvorena. Po zidovima su se videli Čeovi posteri. Možda više liči na oca no što je svesna. Univerzitetska naselja takođe su zastala u šezdesetima. Mogu se menjati mode i muzika, ali taj sentiment je uvek tu prisutan. Krenula je središnjim stepeništem, takođe sljuštene ličnosti. Silvija Poter je stanovala u zasebnoj sobi na spratu. Lusi nađe njena vrata. Na njima je stajala tabla što se može brisati, od onih gde se poruke ostavljaju markerom, ali na njoj nije imalo ni tačkice. Bila je postavljena ravno i savršeno centrirano. U vrhu je ime “Silvija” bilo napisano gotovo profesionalnim kaligrafskim rukopisom. Do imena je stajao ružičast cvet. Delovao je maltene kao da ne pripada tom svetu, pa i čitava ta vrata kao da su bila nešto izdvojeno, samostalno, iz druge epohe. Lusi pokuca. Niko se ne oglasi. Ona oproba kvaku. Brava je bila zaključana. Taman se već razmišljala da na vratima ostavi poruku - tome i služe te table - ali bilo joj je žao da žvrlja po njoj. A uz to joj se pomalo činilo i da nema svrhe. Već je zvala. Poslala je imejl. I ovo svraćanje je već korak previše. Zaputila se niza stepenice, no tad se glavna vrata Kamene kuće otvoriše. Uđe Silvija Poter. Ugleda Lusi i ukoči se. Lusi siđe niz preostale stepenike i stade pred Silviju. Ništa nije govorila, samo je nastojala da ulovi devojčin pogled. Silivija je pak šarala očima na sve strane, samo ne u Lusi. “O, dobro veče, profesorka Gold.” Lusi je i dalje ćutala. “Kasnio nam je čas, stvarno se izvinjavam. A onda sam imala da radim na ovom projektu za sutra. Pa sam zaključila da je kasno i da ste sigurno otišli, te da stvar može da pričeka i do sutra.” Neurotično je blebetala. Lusi je nije prekidala. “Hoćete da svratim sutra?”, upita Silvija. “Imaš li vremena sad?” Silvija pogleda na sat, mada bez stvarnog gledanja. “Stvarno sam u frci sa ovim projektom. Može li to da pričeka do sutra?”
“Za koga je projekat?” “Molim?” “Koji ti je profesor zadao taj rad, Silvija? Ako ti oduzmem previše vremena, napisaću ti opravdanje.” Ćutnja. “Možemo da svratimo u tvoju sobu”, reče Lusi. “Tamo da popričamo.” Silvija je konačno pogleda u oči. “Profesorka Gold?” Lusi je čekala. “Mislim da ne bih da razgovaram s vama.” “Tiče se tvog rada.” “Mog... ?” Zavrtela je glavom. “Ali poslala sam ga anonimno! Otkud biste znali koji je rad moj?” “Silvija...” “Rekli ste! Obećali ste! Da će radovi biti anonimni. To ste rekli.” “Znam ja šta sam rekla.” “Kako ste...?” Ispravila je leđa. “Ne želim da razgovaram s vama.” Lusi joj se obrati strogim glasom. “Moraćeš.” Ali Silvija nije odstupala. “Ne, ne moram. Ne možete me naterati. I... bože moj, kako ste mogli to uraditi? Reći nam da je rad anoniman i poverljiv, a onda...” “Zaista je važno.” “Ne, nije. Ne moram da razgovaram s vama. A ako išta zucnete o tome, reći ću dekanu šta ste uradili. Najuriće vas s posla.” Sad su drugi studenti zurili. Lusi je osećala da joj se situacija izmiče iz ruku. “Molim te, Silvija, moram da znam...” “Ništa!” “Silvija...” “Ništa nisam ja dužna da vam kažem! Ostavite me na miru!” Silvija Poter se obrte, otvori vrata i otrča.
ČETRNAESTO POGLAVLJE Kad je Fler Hikori završio sa Šamikom, sastao sam se sa Loren Mjuz u mojoj kancelariji. “Majku mu”, reče Loren. “Ovo je baš bilo gadno.” “Razreši mi to sa imenom”, rekoh ja. “Šta sa imenom?” “Nađi mi ima li ikog ko se zove Brudvej Džim ili Džej a da je, kako Šamika uporno tvrdi, poznat pod imenom Džejms.” Mjuzova se namršti. “Šta je bilo?” “Misliš da će to pomoći?” “Škoditi neće.” “Još joj veruješ?” “Daj, Mjuzova. Ovo je dimna zavesa.” “Ali dobra.” “Je li ta tvoja prijateljica Singl nešto saznala?” “Još ne.” Sudija je proglasio prekid za taj dan, bogu hvala. Fler me je saseckao u froncle. Znam da se naš posao tiče pravde, da nije nikakvo nadmetanje niti išta slično, ali ipak da se ne lažemo. Kol i Džim su se vratili, i to jači no ikad. Zazvoni mi mobilni. Pogledah ko zove. Broj mi nije bio poznat. Prinesoh telefon uvetu i rekoh:“Halo?” “Ovde Raja.” Raja Sing. Ta lepa indijska konobarica. Osetih kako mi se grlo suši. “Kako ste?” “Dobro sam.” “Jeste li se nečega setili?” Mjuzova me pogleda. Upeh se da joj uputim pogled koji stavlja do znanja da je razgovor privatan. Za sudskog istražitelja, Mjuzova ume da ima sporo paljenje. Ili to možda namerno radi. “Ima nešto što je verovatno trebalo ranije da kažem”, reče Raja Sing. Čekao sam.
“Ali ste banuli s neba pa u rebra. Iznenadili ste me. Još nisam sigurna kako bi bilo ispravno da postupim.” “Gospođice Sing?” “A da ne persiramo?” “Raja”, rekoh, “pojma nemam o čemu pričaš.” “Zato sam te i pitala zbog čega si stvarno tu. Sećaš se?” “Da.” “Znaš li zašto sam to pitala - šta zaista želiš?” Promislih pa nastupih sa iskrenim odgovorom: “Zbog neprofesionalnosti s kojom sam blenuo u tebe?” “Ne”, reče ona. “Dobro, predajem se. Zašto si pitala? A kad smo već kod toga, zašto si pitala jesam li ga ja ubio?” Mjuzova izvi obrvom. Nije me bilo preterano briga. Raja Sing mi ne odgovori. “Gospođice Sing?” A potom:“Raja?” “Zato”, reče ona, “što te je pominjao po imenu.” Pomislio sam da možda pogrešno čujem, pa zato upitah glupost. “Ko me je pominjao po imenu?” U glasu joj se začu prizvuk nestrpljenja. “A o kome pričamo?” “Manolo Santijago me je pominjao po imenu?” “Da, dabome.” “I nije ti ranije palo na um da bi to trebalo da mi kažeš?” “Nisam znala smem li da ti verujem.” “A zašto si se predomislila?” “Potražila sam te na Internetu. Zaista si okružni tužilac.” “Šta je Santijago pričao o meni?” “Kazao je da si za nešto lagao.” “Za šta to?” “Ne znam.” Bio sam uporan. “Kome je to rekao?” “Nekom čoveku. Ne znam kako se taj zove. Takođe je u stanu imao novinske isečke o tebi.” “U svom stanu? Učinilo mi se da reče kako ne znaš gde je stanovao.” “To je bilo dok ti još nisam verovala.” “A sad mi veruješ?” Na ovo pitanje nije mi neposredno odgovorila. “Svrati po mene u
r e s t o r a n k r o z s a t v r e m e n a ” , r e č e R a j a S i n g , “ p a ć u t i p o k a z a t i g d e j e M a n o l o ž i v e o.”
PETNAESTO POGLAVLJE Kad se Lusi vratila u kabinet, Loni je bio tamo i držao je snop hartija. “Šta je to?”, upita ona. “Nastavak onog rada.” Iz petnih žila se upela da mu ne istrgne listove iz ruke. “Jesi li našla Silviju?”, upita on. “Da.” “I?” “I onda se razbesnela na mene i nije htela da priča.” Loni sede na stolicu i zabaci noge na sto. “Hoćeš da ja probam?” “Mislim da to nije baš pametno.” Loni joj uputi neodoljiv osmejak. “Umem da budem prilično ubedljiv.” “Voljan si da se podmetneš samo da bi meni pomogao?” “Ako se mora.” “Ja bih se na tvom mestu vrlo zabrinula za svoju reputaciju.” Ona se zavali, stežući listove. “Jesi li već pročitao?” “Da.” Samo je klimnula glavom i krenula i sama da čita: P. se istrgao iz mog zagrljaja i poleteo ka mestu odakle su se čuli krici. Dozivala sam ga, ali on nije stao. Posle časak-dva, kao da ga je noć potpuno progutala. Pokušala sam da pođem za njim. Ali bilo je mračno. Šumu bi trebalo da sam poznavala bolje nego P. To mu je bila prva godina tamo. Glas koji je vrištao bio je ženski. Toliko sam uspela da zaključim. Zaputila sam se kroz šumu. Više nisam dozivala. Iz nekog razloga, plašila sam se da to radim. Želela sam da nađem P., ali nisam htela da iko zna gde sam. Znam da to ne zvuči preterano smisleno, ali tako sam se osećala. Bojala sam se. Bilo je mesečine. U šumi, mesečina menja boju svemu. Kao
ona neonska rasveta koju je nekada imao moj tata. To nazivaju crnim svetlima, iako više vuku na ljubičasto. Menjaju boju svemu oko sebe. Pa tako isto i mesec. I zato, kad sam konačno našla P. i videla čudnu boju na njegovoj košulji, nisam odmah shvatila šta je to. Nisam razaznala tu grimiznu nijansu. Više je ličila na vodnjikavu plavu. Pogledao me je. Očisu mu bile iskolačene. “Moramo da idemo”, rekao je. “I nikome nesmemo reći da smo uopšte bili ovde...” To je bilo sve. Lusi je dvaput pročitala. A onda je spustila priču. Loni ju je posmatrao. “Dakle”, kaza on razvukavši, “pretpostavljam da si pripovedač ove pričice ti?” “Molim?” “Pokušavam ovo da dokučim, Lusi, i došao sam do jedinog mogućeg objašnjenja. Ta devojka iz priče si ti. Neko piše o tebi.” “Gluposti”, kaza ona. “Ma daj, Lus. Imamo na toj gomili priče o incestu, vapaje u pomoć. I te klince čak i ne potražimo. A ti si se sva pogubila zbog ovog šumskog krimića.” “Pusti, Loni.” Zavrteo je glavom. “Oprosti, mila, nije mi to u prirodi. Čak i kad ne bi bila takva bombona i kad se ne bih trudio da ti se zavučem pod suknju.” Nije se potrudila čak ni da mu odbrusi. “Voleo bih da ti pomognem ako mogu.” “Ne možeš.” “Znam više nego što misliš.” Lusi diže pogled ka njemu. “O čemu to pričaš?” “Ovaj, uh, nećeš da se razbesniš na mene?” Čekala je. “Obavio sam malu pretragu o tebi.” Želudac joj se prevrte, ali nije dala da joj se to vidi po licu. “Lusi Gold ti nije pravo ime. Promenila si ga.” “Otkud to znaš?”
“Daj, Lus. Znaš li koliko je to lako pomoću kompjutera?” Ništa nije rekla. “Nešto u ovom radu stalno me je grickalo”, nastavi on. “To s kampom. Jesam bio mlad, ali pamtim da sam slušao o Letnjem Koljaču. Pa sam zato još malčice istražio.” On pokuša da joj uputi frajerski osmeh. “Trebalo bi da vratiš plavu boju kose.” “Bio je to težak period mog života.” “Mogu misliti.” “Zato sam i promenila prezime.” “O, to kapiram. Tvoja porodica je doživela veliki udarac. Htela si da se izvučeš iz toga.” “Da.” “A to se, iz nekog iščašenog razloga, sad vraća.” Klimnula je glavom. “Zašto?”, upita Loni. “Ne znam.” “Voleo bih da pomognem.” “Već ti rekoh, nisam sigurna kako bi.” “Smem li nešto da te pitam?” Slegla je ramenima. “Malčice sam kopnuo. Znaš da su na Diskaveriju pre neku godinu prikazivali emisiju o tim ubistvima?” “Znam”, reče ona. “Nisu pominjali da si ti bila tamo. U toj šumi te noći, hoću da kažem.” Ona ništa ne reče. “Dakle, u čemu je fora?” “Ne mogu o tome da pričam.” “Ko je P.? Pol Kopland, je li tako? Znaš da je sad okružni tužilac ili tako nešto?” Odmahnula je glavom. “I ne olakšavaš mi baš”, reče on. I dalje je držala usta stisnuta. “U redu”, kaza on ustajući. “Pomoći ću ti u svakom slučaju.” “Kako?” “Silvija Poter.” “Šta s njom?”
“Navešću je da progovori.” “Kako?” Loni se zaputi ka vratima. “Imam ja svoje načine.” Ponovo na putu ka indijskom restoranu, napravio sam mali zaobilazak i svratio na Džejnin grob. Nisam bio siguran zašto to radim. Nisam često svraćao - možda triput godišnje. Tu ne osećam istinski ženino prisustvo. Parcelu su izabrali njeni roditelji, zajedno sa Džejn. “To njima mnogo znači”, objasnila je na samrtnoj postelji. I jeste im značilo. Skretalo im je pažnju, naročito njenoj majci, i ulivalo im osećaj da rade nešto korisno. Meni nije bilo naročito stalo do toga. Poricao sam da će Džejn ikada umreti - čak i kad joj je postalo rđavo, veoma rđavo, i dalje sam mislio da će nekako pregurati. A smrt je za mene smrt - konačno stanje, završetak, nema ničeg što sledi zatim, linija finiša i ništa više. To ne menjaju ni raskošni kovčezi ni pažljivo održavani grobovi, čak ni kad su tako lepo održavani kao Džejnin. Kola sam ostavio na parkingu i krenuo stazom. Na njenom grobu bilo je svežeg cveća. Mi judejske vere ne stavljamo cveće. Na nadgrobni spomenik stavljamo kamičke. Sviđao mi se taj običaj, premda nisam siguran zašto. Cveće, tako živo i vedro, delovalo je mrsko naspram sivila njenog groba. Moja žena, moja prelepa Džejn, trune dva metra ispod tih sveže nasečenih krinova. Meni je to delovalo kao uvreda. Seo sam na betonsku klupu. Nisam se obratio ženi. Na kraju je bilo mnogo teško. Džejn se patila, ja sam posmatrao. Bar neko vreme. Dobili smo bolnički smeštaj - Džejn je želela da umre kod kuće - ali tu je ipak bilo njeno slabljenje, i miris, i raspadanje, i jecanje. Zvuk koji najviše pamtim, onaj koji mi još prodire u san, bilo je ono jezivo kašljanje, zapravo više davljenje, kad Džejn nije mogla da izbaci šlajm, pa ju je silno bolelo i bilo veoma neprijatno, i tako trajalo mesecima, a ja pokušavao da budem jak ali nisam bio jak, i Džejn je to znala. U jednom periodu na samom početku naše veze, Džejn jeste znala da gajim određene sumnje. Bio sam izgubio sestru. Majka me je ostavila. A sad sam, prvi put posle dužeg vremena, puštao u svoj život neku ženu. Pamtim jednu kasnu noć kad nisam mogao da zaspim, nego sam zurio u tavanicu, a Džejn je spavala tik do mene. Pamtim kako sam slušao njeno duboko disanje, tada tako milo i savršeno, tako drugačije
od onog u šta će se preobraziti na kraju. Udisaji su joj postajali sve kraći dok se polako budila. Obavila je ruke oko mene i primakla se. “Ja nisam ona”, nežno je rekla, kao da mi čita misli. “Ja te nikad neću napustiti.” Ali na kraju me jeste napustila. Posle njene smrti viđao sam se sa ženama. U nekoliko slučajeva sam se čak veoma emotivno uključio. Nadam se da ću jednoga dana naći neku i ponovo se oženiti. Ali u tom trenutku, dok sam razmišljao o toj noći u našem krevetu, shvatio sam da to verovatno nikad neće biti. Ja nisam ona, rekla je moja žena. A mislila je, naravno, na moju majku. Pogledao sam u spomenik. Pročitao sam ime moje žene. Naša draga majka, kći isupruga. Sa strana su bila kao neka anđeoska krila. Zamislio sam taštu i tasta kako ih biraju, traže anđeoska krila prave veličine, pravog dizajna, sve redom. Kupili su parcelu odmah do Džejn a da mi nisu rekli. Ako se ne budem opet ženio, pretpostavljam da će biti moja. Ako se pak oženim, e, onda ne znam šta će tast i tašta raditi s njome. Želeo sam da od Džejn zatražim pomoć. Želeo sam da je zamolim da potraži naokolo, tamo gde je već, da vidi može li naći moju sestru pa me obavestiti je li Kamila živa ili mrtva. Osmehivao sam se kao blesa. A onda sam prekinuo s time. Siguran sam da su mobilni telefoni nerado viđeni na grobljima. Ali smatrao sam da se Džejn ne bi ljutila. Izvadio sam telefon iz džepa i ponovo pritisnuo ono dugme s brojem šest. Soš se javio posle prvog zvona. “Moram da te molim za jednu uslugu”, rekoh. “Već sam ti kazao. Ništa preko telefona.” “Nađi moju majku, Soše.” Muk. “Možeš ti to. Molim te. U ime uspomene na mog oca i sestru. Nađi radi mene moju majku.” “A ako ne uspem?” “Uspećeš.” “Majka ti je odavno otišla.” “Znam.” “Jesi li uzeo u obzir mogućnost da možda ne želi da je iko nađe?” “Jesam.”
“I?” “I ništa”, rekoh. “Nije uvek onako kako želimo. Zato mi je nađi, Soše. Molim te.” Prekinuo sam vezu. Ponovo sam se zagledao u spomenik moje žene. “Nedostaješ nam”, glasno se obratih svojoj mrtvoj supruzi. “Kari i meni. Nedostaješ nam mnogo, mnogo.” A onda sam ustao i krenuo ka kolima.
ŠESNAESTO POGLAVLJE Raja Sing me je čekala na parkingu restorana. Onu plavetnu nošnju bila je zamenila farmerkama i teget bluzom. Kosa joj je bila vezana u čvrst konjski rep. Zbog toga nije imala ništa manje čudesno dejstvo. Zavrteo sam glavom. Samo što sam bio na ženinom grobu. A već se neumesno divim lepoti neke mlade žene. Zanimljiv je to svet. Uvukla se na suvozačko sedište. Predivno je mirisala. “Kuda idemo?”, upitah. “Znaš gde je Put broj sedamnaest?” “Znam.” “Odatle na sever.” Isterao sam auto s parkinga. “Želiš da kreneš da mi pričaš istinu?”, upitah. “Nikad te nisam ni lagala”, kaza ona. “Samo sam rešila da ti neke stvari ne kažem.” “Tvrdiš li još da si Santijaga upoznala naprosto na ulici?” “Tvrdim.” Nisam joj verovao. “Jesi li ga čula nekad da pominje prezime Perez?” Nije odgovorila. Bio sam uporan. “Gil Perez.” “Izlaz za sedamnaesticu ti je zdesna.” “Znam gde je izlaz, Raja.” Okrznuo sam pogledom njen savršeni profil. Zurila je kroz prozor, bolno prelepa. “Pričaj mi kad si ga to čula da me pominje po imenu”, rekoh. “Već sam ti kazala.” “Pričaj mi ponovo.” Udahnula je duboko, tiho. Načas je zažmurila. “Manolo je rekao da si lagao.” “Šta sam to lagao?” “Da si lagao u vezi s nečim gde je upletena” - oklevala je - “gde je upletena neka šuma ili lug ili tako nešto.”
Osetio sam kako će mi srce iskočiti iz gradi. “To je rekao? Šuma ili gaj?” “Da.” “Kako su mu tačno glasile reči?” “Ne sećam se.” “Pokušaj.” “‘Pol Kopland je lagao za ono što se dogodilo u toj šumi.’” Tad je naherila glavu. “Uh, čekaj.” Pričekao sam. A onda je rekla nešto zbog čega zamalo nisam skrenuo s puta. Rekla je:“Lusi.” “Molim?” “To je bilo to drugo ime. Kazao je: ‘Pol Kopland je lagao za ono što se dogodilo u toj šumi. Isto tako i Lusi.’” Sad je na mene bio red da od preneraženosti zaćutim. “Pole”, reče Raja, “ko je ta Lusi?” Ostatak puta prešli smo u tišini. Bio sam utonuo u misli o Lusi. Pokušavao sam da se setim dodira njene kose nalik žitu, njenog čudesnog mirisa. Ali nisam uspevao. U tome i jeste bila muka. Sećanja su se činila skroz zamagljenim. Nisam mogao da razlučim šta se stvarno zbilo, a šta sam izmaštao. Samo sam pamtio tu čaroliju. Pamtio sam telesnu žudnju. Oboje smo bili mladi i zeleni, oboje nespretni, oboje neiskusni, ali ličilo je na doživljaj iz neke pesme Boba Sigera, ili možda iz Mitloufovog “Slepog miša iz pakla”. Bože, ta žudnja. Kako je počela? I kad se žudnja naizgled pretočila u nešto blisko ljubavi? Letnje romanse imaju svoj kraj. I to spada u pogodbu. One se razvijaju poput izvesnih biljaka ili insekata, nesposobnih da prežive duže od jednog godišnjeg doba. Mislio sam da će kod Lusi i mene biti drugačije. Jeste bilo drugačije, sudim, ali ne onako kako sam ja to tad zamišljao. Iskreno sam verovao da nikad nećemo pustiti jedno drugo od sebe. Kako je mladež glupa. Taj apartman u lancu Amerisjuts bio je u Ramsiju, u Nju Džerziju. Raja je imala ključ. Otvorila je vrata sobe na trećem spratu. Rado bih vam opisao dekor, ali jedini prigodan izraz jeste “bez opisa”. Nameštaj je imao sav lični prizvuk jednog, hm, apartmana na putu koji se zove Broj sedamnaest, u severnom Nju Džerziju.
Kad smo kročili u sobu, Raja se oglasi tihim uzvikom. “Šta je bilo?”, rekoh. Oči joj preleteše po čitavoj sobi. “Na onom stolu su bile tone papira”, reče ona. “Fascikli, časopisa, hemijskih i običnih olovaka.” “Sad je prazan.” Raja otvori jednu fioku. “Nema mu ni odeće.” Obavili smo prilično podrobnu pretragu. Sve je bilo nestalo - nije bilo hartija, fascikli, novinskih članaka, četkice, ličnih predmeta, ničega. Raja sede na kauč. “Neko je dolazio i raščistio stan.” “Kad si ti poslednji put bila?” “Pre tri dana.” Krenuo sam ka vratima. “Hajde.” “Kuda ćeš?” “Nameravam da popričam s portirom.” Ali tamo je radio neki klinac. Uglavnom nam ništa pametno nije rekao. Stanar se prijavio kao Manolo Santijago. Plaćao je u kešu, ostavio je depozit. Soba je bila plaćena do kraja meseca. I ne, mali se nije sećao kako je izgledao gospodin Santijago, niti ičega u vezi s njime. To je jedan od problema u takvim zgradama. Ne mora se ulaziti kroz glavni hol. Lako je biti anoniman. Raja i ja zaputismo se natrag u Santijagovu sobu. “Rekla si da je bilo hartija?” “Da.” “Šta je u njima pisalo?” “Nisam špijunirala.” “Raja”, rekoh. “Šta je?” “Ovde moram da budem iskren. Ne prolazi kod mene baš skroz ta gluma da ništa ne znaš.” Samo me je pogledala onim prokletinjama od očiju. “Šta je?” “Hoćeš da ti verujem.” “Da.” “Zašto bih ti verovala?” Promislio sam o tome. “Lagao si kad smo se upoznali”, reče ona. “Šta sam slagao?”
“Kazao si kako samo istražuješ njegovo ubistvo. Kao regularni detektiv ili tako nešto. Ali to nije bilo tačno, zar ne?” Oćutah. “Manolo ti”, nastavi ona, “nije verovao. Čitala sam one članke. Znam da vam se pre dvadeset godina svima nešto dogodilo u toj šumi. Mislio je da si lagao u vezi s time.” Još sam ćutao. “A sad od mene očekuješ da ti sve kažem. Da li bi ti to uradio? Da si u mom položaju, da li bi rekao sve što znaš?” Počekao sam trenutak, pribirajući misli. Jeste bila u pravu. “Dakle, videla si novinske članke?” “Da.” “Onda znaš da sam tog leta bio u tom kampu.” “Znam.” “I znaš da je te noći nestala i moja sestra.” Klimnula je glavom. Okrenuh se k njoj. “Zato sam ovde.” “Ovde si da bi osvetio sestru?” “Ne”, rekoh. “Ovde sam da bih je pronašao.” “Ali ja sam mislila da je mrtva. Ubio ju je Vejn Stjubens.” “Tako sam i ja nekad mislio.” Raja se načas obrnula. A onda se zagledala pravo kroz mene. “Dakle, za šta si to lagao?” “Ni za šta.” Opet te oči. “Meni smeš da veruješ”, reče. “Pa i verujem ti.” Čekala je. Čekao sam i ja. “Ko je Lusi?” “Jedna devojka što je bila u kampu.” “Šta još? Na koji način je ona povezana sa ovim?” “Njen otac je bio vlasnik kampa”, rekoh. A onda dodadoh: “Takođe sam se u to vreme zabavljao s njom.” “I kako ste to oboje slagali?” “Nismo slagali.” “Pa o čemu je onda to Manolo govorio?” “Ubij me ako znam. To i pokušavam da saznam.” “Ne razumem. Otkud si tako siguran da ti je sestra živa?”
“Nisam siguran”, rekoh. “Ali mislim da postoji sasvim solidna šansa.” “Zašto?” “Zbog Manola.” “Što zbog njega?” Proučavao sam joj lice i pitao se da li me na nešto navlači. “Onomad si samo zaćutala kad sam pomenuo Gila Pereza po imenu”, rekoh. “U onim člancima bilo je i njegovo ime. I on je ubijen te noći.” “Nije”, rekoh. “Ne razumem.” “Znaš li zašto je Manolo istraživao to što se desilo te noći?” “Nikad nije rekao.” “Zar nisi bila radoznala?” Ona sleže ramenima. “Govorio je da se tiče nekog posla.” “Raja”, kazah, “Manolo Santijago mu nije bilo pravo ime.” Oklevao sam, da vidim hoće li uskočiti, hoće li se izleteti s nečim. Nije ništa uradila. “Pravo ime mu je bilo”, nastavih, “Gil Perez.” Trebao joj je časak da shvati šta sam joj rekao. “Taj momak iz šume?” “Da.” “Siguran si?” Dobro pitanje. Ali rekoh “Da” bez iole oklevanja. Ona promisli o tome. “I ti sad meni govoriš - ukoliko je to tačno - da je on sve vreme bio živ.” Klimnuh glavom. “A ako je on bio živ...” Raja Sing zaćuta. Zato ja dovrših umesto nje. “Možda je živa i moja sestra.” “Ili ih je možda”, kaza ona, “Manolo - Gil, svejedno kako ga zoveš - sve pobio.” Čudno. To mi nije bilo palo na pamet. A zapravo je imalo logike. Gil ih sve ubija, ostavlja dokazne tragove da je i on bio žrtva. No da li je Gil bio dovoljno lukav da tako nešto izvede? I kako da se onda objasni uloga Vejna Stjubensa? Sem u slučaju da Vejn govori istinu... “Ako je tako bilo”, rekoh, “saznaću.” Raja se namršti. “Manolo je rekao da ste ti i Lusi lagali. Ako ih je on
poubijao, zašto bi tako nešto kazao? Zašto bi prikupljao sve te papirčine i istraživao šta se dogodilo? Da je on to uradio, znao bi odgovore, zar ne?” Prošla je kroz sobu i stala tačno pred mene. Tako prokleto mlada i prelepa. Zapravo sam poželeo da je poljubim. “Šta mi to prećutkuješ?”, upitala je. Zazvoni mi mobilni telefon. Pogledah ko zove. Zvala je Loren Mjuz. Pritisnuh dugme i rekoh:“Šta se dešava?” “Imamo problem”, reče Mjuzova. Zažmurih i ostah čekajući. “Sa Šamikom. Hoće da povuče tužbu.” Kancelarija mi je u centru Njuarka. Stalno slušam kako je naš grad u procesu revitalizacije. Ja to ne vidim. Ovaj grad propada otkako pamtim. Ali dobro sam ga upoznao. Istorija je još prisutna, ispod površine. Ljudi su divni. Kao društvo, skloni smo da gradove trpamo u stereotipe, onako kako to činimo sa etničkim grupacijama ili manjinama. Lako je mrzeti ih izdaleka. Pamtim Džejnine konzervativne roditelje i njihovo zgražavanje na sve što je homoseksualno. Za njenu cimerku s fakulteta Helen nisu znali da je lezbejka. Kad su je upoznali, oboje su se naprosto zaljubili u nju. Nisu prestali da je vole ni kad su saznali da je lezbejka. Na kraju su zavoleli i njenu devojku. Tako to često biva. Lako je mrzeti pedere, crnce, Jevreje, Arape. Teže je mrzeti pojedince. I Njuark je takav. Možeš da ga mrziš kao celinu, ali tolike četvrti, i prodavci, i građani imaju neku draž i snagu kojima se ne možeš odupreti, već te uvlače, pa ti grad postaje drag i želiš da ga i sam uveličaš. Šamika je sedela u mojoj kancelariji. Jeste bila strahovito mlada, ali su joj se na licu videle ispisane nedaće. Život tu devojku nije milovao. Verovatno joj neće ni postati ništa lakši. Njen advokat Horas Foli previše se zalivao kolonjskom vodom i oči su mu bile previše razmaknute. I sâm sam advokat, pa ne volim predrasude koje ljudi gaje naspram moje profesije, ali bio sam vrlo ubeđen da bi ovaj tip stao pred kola hitne pomoći da ih uspori po svaku cenu, pa makar morao da skoči iz moje kancelarije na trećem spratu. “Voleli bismo da povučete optužbe protiv gospodina Dženreta i
gospodina Maranca”, reče Foli. “To ne mogu”, rekoh. Pogledah u Šamiku. Glavu nije držala pognutu, ali nije se baš ni pretrzala da me pogleda u oči. “Jesi li lagala juče na klupi?”, upitah je. “Moja branjenica nikad ne bi lagala”, reče Foli. Ne obratih pažnju na njega već se zagledah Šamiki u oči. Ona reče: “Ionako ih nikada nećete osuditi.” “Ti to ne znaš.” “Ozbiljni ste?” “Jesam.” Šamika mi se osmehnu kao da sam najnaivnije biće koje je bog ikada stvorio. “Vi to ne razumete, zar ne?” “O, razumem. Nude ti novac ako odustaneš. Sad je suma dosegla visinu za koju ovaj tvoj advokat, gospodin Kome-treba-tuš-kadpostoji-parfem, smatra da je razumno prihvatiti je.” “Kako ste me to nazvali?” Pogledah u Mjuzovu. “Hoćeš da otvoriš prozor, molim te?” “Otvorila, Kope.” “Hej! Kako ste me to nazvali?” “Prozor je otvoren. Slobodno skačite ako vam se skače.” Ponovo pogledah u Šamiku. “Ako sad odustaneš, to će značiti da je tvoje današnje i jučerašnje svedočenje bilo lažno. Značiće da si dala lažni iskaz. Značiće da je ova kancelarija trošila milione od poreza na tvoju laž - na tvoje lažno svedočenje. To je prestup. Ići ćeš u zatvor.” Foli reče: “Obraćajte se meni, gospodine Koplande, a ne mojoj branjenici.” “Da se vama obraćam? Pa ja u vašoj blizini ne mogu ni da dišem!” “Ovo neću trpeti...” “Pssst”, kazah ja. Zatim skupih šaku oko uveta. “Slušajte to šuškanje.” “Šta da slušam?” “Mislim da mi se tapete odlepljuju od vaše kolonjske vode. Ako pomnije oslušnete, čućete. Pssst, slušajte.” Čak se i Šamika malčice osmehnu. “Nemoj da odustaješ”, rekoh joj. “Moram.” “Onda ću te ja goniti.”
Taman je njen advokat spremno hteo da opet uleti u borbu, ali Šamika mu položi ruku na mišicu. “Nećete to uraditi, gospodine Koplande.” “Hoću.” Ali nije se dala nadmudriti. Blefirao sam. Ona je siromašna i preplašena žrtva silovanja kojoj se ukazala prilika da izvuče keš - više novca nego što bi verovatno do kraja života videla. Koji sam sad pa moj ja da joj držim pridike o vrednostima i pravdi? Ona i advokat ustadoše. Horas Foli reče: “Ujutru ćemo potpisati nagodbu.” Ništa nisam rekao. Donekle sam osetio olakšanje, i zbog toga me bi stid. Sad će Džejnker opstati. Uspomena na moga oca - u redu, i moja politička karijera - neće doživeti napad koji nije nužan. I što je najlepše, ništa ja tu nisam kriv. Nije to moja odluka. Šamikina je. Šamika mi pruži ruku. Ja je prihvatih. “Hvala vam”, reče. “Nemoj to da radiš”, kazah ja, ali u mojim pokušajima više nije bilo ostalo poleta. To je i sama mogla da vidi. Osmehnula se. Zatim su izašli iz kancelarije. Najpre Šamika, potom njen advokat. Za njim je ostala kolonjska voda kao memento. Mjuzova sleže ramenima i reče:“Šta ti tu možeš?” I sam sam se to pitao. Otišao sam kući i večerao s Karom. Za “domaći” je imala da po časopisima nađe slike crvenih predmeta i iseče ih makazama. To deluje kao vrlo lak zadatak, ali dabome, od onog što smo zajedno našli njoj ništa nije bilo po volji. Nisu joj se svidela crvena konjska kola, ni crvena haljina na manekenki, pa čak ni crveni vatrogasni kamion. Uskoro shvatih da je problem u tome što se preterano oduševljavam svime što ona nađe. Govorio sam:“Ova haljina je crvena, srećo! U pravu si! Mislim da će biti savršena!” Posle dvadesetak minuta uvideo sam u čemu grešim. Kad je naišla na sliku flaše kečapa, slegao sam ramenima i bezizražajno kazao: “Ja baš i ne volim kečap.” Zgrabila je makazice sa štitnicima na ručkama i prionula na rad. Deca. Dok je seckala, Kara je zapevala. Pesma je bila iz crtane serije po imenu Dora istraživač i u osnovi se svodila na pevanje reči “ranac” bez
kraja i konca, sve dok se prisutnom roditelju glava ne rasprsne u milion komada. Neka dva meseca pre toga bio sam načinio grešku i kupio joj Dorin Ranac koji priča (“ranac, ranac”, pa opet), u kompletu s Mapom koja priča (pesmica: “Ja sam mapa, ja sam mapa, ja sam mapa”, pa opet). Kad joj dođe Medison, često su se igrale Dore istraživača. Jedna bi preuzela ulogu Dore. Druga je bila majmun s prilično zanimljivim nadimkom “Čizma”. Ne susreću se često majmuni koji se zovu po obući. Upravo sam razmišljao o Čizmi, o tome kako se Kara i njena sestra od tetke natežu oko toga koja će biti Dora a koja Čizma, kad me nešto ošinu, kao da me je udario onaj grom iz poslovice. “Tata?” “Samo časak, pile moje.” Tako sam poleteo na sprat da se sva kuća tresla od mojih koraka. Gde su, do đavola, oni računi iz internata? Krenuh da razbacujem sve po sobi. Potrajalo je nekoliko minuta dok sam ih našao - nakon onog jutarnjeg sastanka, bio sam spreman da ih sve pobacam. Tras, evo ih. Stao sam da kopam po njima. Našao sam onlajn narudžbine, one mesečne obračune, a onda zgrabio telefon i okrenuo broj Mjuzove. Javila se posle prvog zvona. “Šta je bilo?” “Kad si bila na fakultetu”, upitah, “koliko si često provodila neprospavanu noć?” “Najmanje dvaput nedeljno.” “Čime si se održavala u budnom stanju?” “Čokoladicama ‘em-en-em’. Jela sam ih na tone. One s pomorandžom su kao amfetamini, kunem se.” “Nakupuj ih koliko god ti treba. Možeš čak i račun da podneseš.” “Sviđa mi se tvoj ton, Kope.” “Nešto sam smislio, ali ne znam imamo li vremena.” “Za vreme se ne sekiraj. Šta si i u vezi s čime smislio?” “U vezi”, rekoh ja, “s našim starim drugarima Kolom i Džimom.”
SEDAMNAESTO POGLAVLJE Okrenuo sam kućni broj pravozastupnika Folija Smrdljevka i probudio ga. “Ne potpisujte te papire do popodneva”, rekoh. “Zašto?” “Zato što ću se, ako to uradite, postarati da se moja kancelarija obruši svom silinom i na vas i na vašu branjenicu. Razglasiću svima da s Horasom Folijem mi ne sklapamo pogodbe, te da se uvek trudimo da njegov branjenik odsluži maksimalnu kaznu.” “Ne možete to raditi.” Ništa ne rekoh. “Ja prema svojoj branjenici imam nekakvu obavezu.” “Kažite joj da sam tražio još malo vremena. Kažite joj da je to u njenom interesu.” “A šta ovima drugima da kažem?” “Ne znam, Foli, možete da ustanovite kako nešto u dokumentaciji nije kako valja, nije bitno. Samo razvucite do popodneva.” “A po čemu je to u interesu moje branjenice?” “Ako me potera sreća te ih nabodem, moći ćete iznova da pregovarate s njima. Više šuški za vaš džep.” Poćutao je. A onda reče:“Ej, Kope?” “Molim?” “Ona je čudna mala. Mislim na Šamiku.” “U kom smislu?” “Većina bi odmah uzela novac. Ja sam morao da je poguram, jer iskreno, najbolji joj je potez da uzme novac dok je još vreme. Obojica to znamo. Ali ona nije htela ni da čuje sve dok je juče nisu poklopili sa onim Kolom i Džimom. Znate, pre toga, uprkos svemu što je rekla na sudu, više joj je bilo stalo da ih otera u zatvor nego da dobije novčanu nadoknadu. Zaista je htela pravdu.” “A vas to iznenađuje?” “Niste od juče u ovom poslu. A ja ga obavljam već dvadeset sedam godina. Čovek se pretvori u cinika. Dakle jest, i te kako me je iznenadila.”
“Ima li neku poentu sve to što mi pričate?” “Aha, ima. Znate već do čega je meni jedino stalo. Da dobijem svoju trećinu nagodbe. Ali kod Šamike je drugačija stvar. Za nju će ovaj novac značiti preokret u životu. Dakle, šta god da ste naumili, gos’n tužilac, nemojte da biste joj zafrknuli radnju.” Lusi je pila sama. Bila je noć. Lusi je stanovala u krugu fakulteta, u naselju za nastavnički kadar. Stan je bio više nego depresivan. Mnogi profesori su se ubijali od rada i štedeli novac u nadi da će uspeti da se isele iz prokletih nastavničkih stanova. Lusi je tu živela već godinu dana. Pre nje je u istom tom stanu tri decenije baba-devojaštva provela profesorka engleske književnosti Amanda Sajmon. Savladao ju je rak pluća u pedeset osmoj godini. Njeni tragovi još su trajali u mirisu dima. Uprkos tome što je Lusi odlepila sav itison i okrečila čitav stan, zadah cigareta je ostao. Pomalo je imala utisak da živi u pepeljari. Lusi je spadala u ljubitelje votke. Zagledala se kroz prozor. Iz daljine se čula muzika. Ovo je fakultetsko naselje. Tu uvek svira muzika. Pogledala je na sat. Ponoć. Uključila je vlastiti stereo-uređaj metalnog zvuka i otvorila plejlistu koju je krstila imenom “Laganice”. Sve pesme su bile ne samo spore već i skroz-naskroz srceparajuće. Dakle, piće svoju votku, sedeće u svom depresivnom stanu, mirisaće dim zaostao od jedne pokojnice, i slušače kukumavke o gubitku i čežnji i propadanju. Žalosno, ali ponekad je dovoljno osećati. Nije važno da li osećanje boli ili ne. Samo osećati. Upravo je Džozef Artur pevao “Med i mesec”. Pevao je svojoj jedinoj ljubavi kako bi je izmislio kad ne bi stvarno postojala. Je, kakva ideja. Lusi pokuša da zamisli nekog muškarca, dostojnog muškarca, kako to govori njoj. Zatim zavrte glavom, pitajući se. Zažmurila je i pokušala da sastavi deliće. Ništa se nije uklapalo. Prošlost se ponovo budila. Otkako je odrasla, Lusi je neprekidno bežala od one proklete šume i očevog kampa. Pobegla je na drugi kraj zemlje, čak u Kaliforniju, pa opet pobegla natrag, prevalivši čitav taj put. Promenila je prezime i boju kose. Ali prošlost ju je stalno pratila. Ponekad bi joj dopustila da preuzme vođstvo i opusti se - uljuljkala je u uverenje da je postigla dovoljno rastojanje između te noći i sadašnjice -
ali mrtvi bi uvek premostili jaz. Na kraju ju je ta strašna noć uvek stizala. No ovog puta... kako? Taj školski rad... kako je moguće? Silvija Poter se možda nije bila ni rodila kad je Letnji Koljač napao kamp PLUS (Peace - Love - Understanding - Summer). Šta ona može o tome da zna? Naravno, možda je i ona kao Loni otišla na net, malo istražila, iskopala da Lusi ima mutnu prošlost. Ili joj je možda neko drugi, stariji i mudriji, nešto rekao. Ali svejedno. Otkud zna? I kad smo već kod toga, kako iko zna? Samo je jedna osoba znala da je Lusi lagala u vezi sa onim što se te noći dogodilo. A Pol, naravno, nikad ne bi rekao. Zurila je kroz bistru tečnost u čaši. Pol Kopland. Još joj je bio pred očima, onako rukat i krakat, mršavih grudi, dugokos, sa osvajačkim osmehom koji obara s nogu. Za divno čudo, upoznali su se preko očeva. Polov matori, ginekolog u svojoj bivšoj zemlji, pobegao je od represije u Sovjetskom Savezu samo da bi je u obilju zatekao u dobrim starim SAD. Ira, Lusin bolećivi otac, nikad ne bi mogao odoleti takvoj tužnoj priči. Zato je Ira uposlio Vladimira Koplanda kao lekara u kampu. Pružio je njegovoj porodici priliku da preko leta pobegne iz Njuarka. Lusi je još videla taj prizor - njihov auto, olupana stara sijera, trucka se zemljanim putem, zatim staje, četvora vrata otvaraju se maltene istovremeno, četvoročlana porodica izlazi kao jedan. U tom času, kad je Lusi prvi put ugledala Pola i kad su im se susrele oči, samo je bilo tras, fiju, grom. A videlo se da je i on osetio to isto. Postoje u životu takvi retki trenuci - kad osetiš tu munju i ujedno si blažen i boli kao đavo, ali osećaš, istinski osećaš, i odjednom boje izgledaju jarkije, zvuci su razgovetniji, jelo ukusnije, i ne prestaješ, ni na trenutak, da razmišljaš o njemu, i znaš, naprosto znaš, da on to istovetno oseća prema tebi. “S neba pa u rebra”, izgovori Lusi naglas pa otpi još jedan gutljaj votke s tonikom. Kao u onim bljuzgavim pesmama koje neprekidno pušta. Osećanje. Nalet emocija. Uzlećeš ili padaš, nije ni važno. Ali više nije isto. Šta ono beše peva Elton Džon, u onim stihovima Bernija Topina, o votki s tonikom? Nešto u stilu kako ti treba nekoliko tonikvotki da opet ustaneš na noge. To kod Lusi ne pali. Ali čekaj, što bi sad pa odustajala? Neki glasić u njenoj glavi reče: Prestani da piješ.
Mnogo krupniji glas kaza glasiću da umukne kako ga ne bi išutirao u dupe. Lusi steže pesnicu i razmahnu kroz vazduh. “To, Glasino!” Nasmeja se, no taj zvuk, vlastiti usamljeni smeh u toj nemoj sobi, preplaši je. Sa liste “laganica” zapeva Rog Tomas, pitajući sme li da je zagrli samo načas dok se raspada, sme li da je zagrli samo načas dok oboje srljaju u ponor. Ona klimnu glavom. Da, sme. Rob ju je podsetio na to da je hladna, preplašena, razbijena i da, prokleta bila, želi da ovu pesmu sluša s Polom. Pol. On bi voleo da zna za ovo s radom. Dvadeset godina ga nije bila videla, ali pre šest godina Lusi ga je našla na Internetu. Nije to želela. Znala je da je ta vrata najbolje ostaviti zatvorena. Ali napila se - baš čudo za nju - i dok su neki ljudi skloni “pijanim pozivima”, Lusi je imala napad “pijanog guglovanja”. To što je našla otreznilo ju je ali je nije iznenadilo. Pol je bio oženjen. Radio je kao advokat. Imao je ćerčicu. Lusi je čak uspela da nađe sliku njegove žene lepotice iz dobrostojeće porodice, na funkciji u nekom dobrotvornom društvu. Džejn je - tako mu se žena zvala - bila visoka i vitka i imala je bisere. Dobro su joj stajali biseri. Posedovala je sve ono što ide uz bisere. Još jedan gutljaj. Možda se nešto i promenilo za tih šest godina, ali u to vreme je Pol živeo u Ridžvudu u Nju Džerziju, na nepunih trideset kilometara od mesta gde je sad Lusi. Pogledala je preko sobe u kompjuter. Polu bi trebalo reći, zar ne? I neće biti problem da se obavi još jedna hitra pretraga po Guglu. Samo koliko da nađe njegov telefon - ili još bolje, telefon njegove kancelarije. Mogla bi da mu se javi. U stvari, da ga upozori. Potpuno iskreno i časno. Bez nekih namera, bez skrivenih primisli, bez ičega sličnog. Spustila je tonik-votku. S one strane prozora padala je kiša. Kompjuter joj je već bio uključen. Skrinsejver joj je bio, da, onaj klasični Vindouz. Nikakve porodične slike s letovanja. Nikakvog slajdšoua dece, pa čak ni one usedeličke slabosti: fotografije kućnog ljubimca. Samo Vindouzov logo koji seva naokolo, kao da joj se monitor plazi. Jadno i bedno da nema kud dalje.
Ušla je na svoj houmpejdž i taman htela da krene s pisanjem kad se na vratima začu kucanje. Ona zastade, pričeka. Ponovo kucanje. Lusi pogleda na mali sat u desnom donjem uglu monitora. Dvanaest i sedamnaest noću. Izuzetno kasno za goste. “Ko je?” Ćutnja. “Ko...” “Silvija Poter.” U tom glasu osećale su se suze. Lusi ustade i otetura se u kuhinju. Izruči preostalo piće u sudoperu, pa gurnu bocu natrag u ormarić. Votka nema miris, bar ne jak, pa je taj deo rešen. Na brzinu se osmotrila u ogledalu. Izgledala je katastrofalno, ali tu sad i nije mogla mnogo šta da promeni. “Idem!” Otvorila je vrata, a Silvija ulete kao da je stajala naslonjena. Bila je mokra kao miš. Klima-uređaj bio je uključen na najjače. Lusi se za dlaku ne omače neka opaska o tome kako sama sebi radi o glavi, ali to bi zvučalo previše majčinski. Zatvorila je vrata. Silvija reče:“Izvinjavam se što dolazim ovako kasno.” “Ne sekiraj se. Bila sam budna.” Stala je nasred sobe. “Izvinjavam se za ono danas.” “U redu je.” “Ne, stvar je samo u tome...” Silvija se obazre. Obgrli se rukama. “Treba li ti peškir ili nešto tako?” “Ne.” “Da ti donesem nešto da popiješ?” “Dobro mi je.” Lusi pokaza Silviji da sedne. Silvija se sruči na Ikein kauč. Lusi je mrzela Ikeu i njena uputstva za sklapanje zasnovana isključivo na tehničkim crtežima, kao da im nameštaj dizajniraju Nasini inženjeri. Sad sede do devojke, čekajući. “Kako ste saznali da sam taj rad pisala ja?”, upita Silvija. “Nije bitno.” “Poslala sam ga anonimno.” “Znam.” “A vi ste rekli da će informacija biti poverljiva.”
“Znam. I izvinjavam se zbog toga.” Silvija obrisa nos i zagleda se nekud. S kose joj se još cedila voda. “Čak sam vas i slagala”, reče Silvija. “Kako to?” “U vezi sa onim što sam pisala. Kad sam prekjuče bila kod vas u kabinetu. Sećate se?” “Da.” “Pamtite li šta sam rekla, o čemu mi je rad?” Lusi načas promisli. “O tome kako ti je bilo pivi put.” Silvija se osmehnu, ali osmeh joj je bio prazan. “Valjda je to u nekom bolesnom smislu i tačno.” Lusi i o ovome promisli. A onda reče: “Nisam sigurna da te razumem, Silvija.” Silvija dugo nije ništa rekla. Lusi se seti da je Loni kazao kako će joj pomoći da devojku navede da progovori. Ali dogovor je bio da pričeka do jutra. “Je li ti svraćao večeras Loni?” “Loni Berger? Asistent na našoj klasi?” “Da.” “Ne. Što bi Loni svraćao kod mene?” “Nije važno. Dakle, sama si došla ovamo, iz čista mira?” Silvija proguta pljuvačku, poprimi nesiguran izraz. “Jesam li pogrešila?” “Ne, ni najmanje. Drago mi je što si ovde.” “Stvarno me je strah”, reče Silvija. Lusi klimnu glavom, nastojeći da deluje umirujuće, ohrabrujuće. Ako je bude pritiskala, samo će izazvati eksploziju u nevreme. Zato je čekala. Puna dva minuta je čekala pre no što je prekinula tišinu. “Nema razloga da te bude strah”, reče Lusi. “Šta mislite, šta bi trebalo da radim?” “Da mi sve ispričaš, važi?” “Pa i jesam ispričala. Mislim, veći deo.” Lusi se premišljala na koju kartu sad da zaigra. “Ko je P.?” Silvija se namršti. “Molim?” “U tvom radu. Pišeš o mladiću kog nazivaš P. Ko je P.?” “O čemu vi to?” Lusi zaćuta. Zatim ponovo pokuša.
“Ispričaj mi tačno zbog čega si ovde, Silvija.” Ali sad je Silvija počinjala da zazire. “Zašto ste danas dolazili u moju sobu?” “Zato što sam želela da pričamo o tvom radu.” “Pa zašto me onda pitate o nekom P.? Nisam pominjala nikakvog P. Otvoreno sam rekla da je to bio...” Reči su joj zapele u grlu. Sklopila je oči i prošaputala:“...moj otac.” Lusi zažmuri. Ona priča o incestu. Ona koja je nju i Lonija ispunila takvom jezom. Do đavola. Loni je izveo pogrešan zaključak. Nije Silvija pisala rad o toj noći u šumi. “Otac te je zlostavljao kad si imala dvanaest godina”, reče Lusi. Silvijino lice bilo je zagnjureno u dlanove. Jecaji su joj zvučali kao da joj ih neko trga iz grudi. Čitavo telo joj se treslo dok je klimala glavom. Lusi je posmatrala tu nesrećnu devojku, tako revnosnu da ugodi, i zamišljala tog oca. Pružila je ruku i položila je Silviji na mišicu. A onda se primakla bliže i obavila obe ruke oko nje. Silvija joj se priljubi na grudi i zaplaka. Lusi ju je umirivala, i ljuškala, i grlila.
OSAMNAESTO POGLAVLJE Nisam spavao. Nije ni Mjuzova. Uspeo sam da se na brzinu obrijem aparatom. Toliko sam zaudarao da sam se već premišljao da priupitam Horasa Folija mogu li od njega da pozajmim onu njegovu kolonjsku vodu. “Nabavi mi tu papirologiju”, rekao sam Mjuzovoj. “Čim budem mogla.” Kad nas je sudija prozvao, ja sam najavio svedoka koji je sve iznenadio. “Narod poziva Džeralda Flina.” Flin je bio onaj “fini” momak koji je pozvao Šamiku Džonson na zabavu. Stvarno je dobro i izgledao sa onom čak previše glatkom kožom, ljupko razdeljenim plavim kovrdžama, krupnim plavim očima koje su naizgled u sve zurile naivno. Kako je postojala mogućnost da se moj udeo u procesu okonča svakog trenutka, odbrana se postarala da Flin čeka u pripravnosti. Uostalom, računali su na njega kao na ključnog svedoka. Flin je bio nepokolebljivo podržao svoju internatsku sabraću. Ali jedno je lagati policiju, pa čak i u izjavi. Sasvim je nešto drugo to uraditi u toku “predstave”. Ponovo sam pogledao u Mjuzovu. Sedela je u poslednjem redu i nastojala da zadrži krut izraz lica. Ishod je bio zbrkan. Mjuzovu ne bih prvu izabrao za partnera u pokeru u parove. Zatražih od njega da kaže svoje ime radi zapisnika. “Džerald Flin.” “Ali vas zovu Džeri - je li to tačno?” “Da.” “Lepo, idemo onda od početka, može? Kad ste se prvi put susreli s tužiljom, gospođicom Šamikom Džonson?” Šamika je danas bila došla. Sedela je pri sredini drugog reda otpozadi, s Horasom Folijem. Zanimljivo mesto za sedenje. Kao da ne želi da se izlaže neprilici. Ranije ujutru bio sam čuo u hodnicima nekakvu dreku. Dženretovi i Marancovi nisu bili zadovoljni tim džumbusom sa Šamikinim odustajanjem u poslednjem trenutku. Pokušali su da je priklešte, ali nisu uspeli. Zato smo i počinjali sa
zakašnjenjem. No i dalje su bili spremni. Ponovo su namestili ona svoja lica za sud, zabrinuta, ozbiljna, uneta. To je samo privremeno odlaganje, računali su. Samo za koji sat. “Kad je došla u internat dvanaestog oktobra”, odgovorio je. “Upamtili ste datum?” “Da.” Načinio sam izraz kao da velim: Gle, gle, ala je to zanimljivo - iako zanimljivo i nije bilo. Naravno da zna datum. To je sad i deo njegovog života. “Zašto je gospođica Džonson bila u vašem internatu?” “Bila je unajmljena kao egzotična igračica.” “Vi ste je unajmili?” “Ne. Ovaj, hoću reći, unajmilo ju je čitavo bratstvo. Ali nisam je ja ni rezervisao niti išta tu radio.” “Razumem. Dakle, došla je u vaš internat i izvela egzotičnu igru?” “Da.” “I vi ste to igranje posmatrali?” “Jesam.” “Šta ste o njemu mislili?” Mort Pabin je bio na nogama. “Prigovor!” Sudija se već mrštio u mom pravcu. “Gospodine Koplande?” “Po rečima gospođice Džonson, na zabavu gde se silovanje dogodilo pozvao ju je gospodin Flin. Pokušavam da utvrdim zašto bi to učinio.” “Onda ga to i pitaj”, reče Pabin. “Uvaženi sude, smem li, moliću, da to izvedem na vlastiti način?” Sudija Pirs reče:“Pokušajte da preformulišete.” Okrenuh se opet ka Flinu. “Jeste li smatrali da je gospođica Džonson dobra kao egzotična igračica?” “Verovatno.” “Da ili ne?” “Ne baš sjajna. Ali da, jesam smatrao da je prilično dobra.” “Da li ste smatrali da je atraktivna?” “Aha, ovaj, valjda.” “Da ili ne?” “Prigovor!” Opet Pabin. “Na takva pitanja ne mora da odgovara sa ‘da’ ili ‘ne’. Možda je smatrao da je umereno atraktivna. Nije to uvek da
ili ne.” “Slažem se, Morte”, rekoh, iznenadivši ga. “Dopustite mi da to preformulišem, gospodine Fline - kako biste opisali njenu atraktivnost?” “Na skali od jedan do deset, recimo?” “To bi bilo izvrsno, gospodine Fline. Na skali od jedan do deset.” On promisli o tome. “Sedam, možda osam.” “Lepo, hvala vam. I u nekom trenutku te večeri, jeste li se obratili gospođici Džonson?” “Da.” “O čemu ste pričali?” “Ne znam.” “Pokušajte da se setite.” “Pitao sam je gde stanuje. Rekla je da živi u Irvingtonu. Pitao sam je da li ide u školu, ima li momka. Tako to. Kazala mi je da ima dete. Pitala je za šta ja učim. Kazao sam joj kako hoću na medicinu.” “Još nešto?” “U tom stilu je bilo.” “Razumem. Koliko ste dugo, po vašoj proceni, pričali s njom?” “Ne znam.” “Da vidimo mogu li onda ja da vam pomognem. Duže od pet minuta?” “Da.” “Duže od sat vremena?” “Ne, ne bih rekao?” “Duže od pola sata?” “Nisam siguran.” “Duže od deset minuta?” “Mislim da je duže.” Prekide me sudija Pirs, rekavši kako smo dobili odgovor te da krenem dalje. “Kako je gospođica Džonson otišla sa tog konkretnog događaja, ukoliko znate?” “Došla su kola po nju.” “O, a da li je te večeri ona bila jedina egzotična igračica tamo?” “Ne.” “Koliko ih je još bilo?”
“Ukupno ih je bilo tri.” “Hvala vam. Da li su te dve druge pošle s gospođicom Džonson?” “Da.” “Jeste li razgovarali s nekom od njih?” “Ne znam baš. Možda sam se pozdravio s njima.” “Da li bi bilo ispravno reći da je od te tri egzotične igračice Šamika Džonson jedina s kojom ste vodili razgovor?” Pabin je izgledao kao da hoće da uloži prigovor, ali je potom odlučio da odustane. “Da”, reče Flin. “Bilo bi ispravno.” Dosta je uvodnih pitanja. “Šamika Džonson u svom svedočenju kaže da je dodatni novac zaradila od seksualnog čina sa nekoliko mladića na toj zabavi. Znate li da li je to tačno?” “Ne znam.” “Stvarno? Dakle, vi se njenim uslugama niste koristili?” “Nisam.” “I nikad svoju sabraću niste čuli da su jednom jedinom rečju pomenuli kako je gospođica Džonson za njih izvela čin seksualne prirode?” Flin se našao u zamci. Ili će morati da slaže, ili da prizna da su učinili nešto nezakonito. Uradio je ono najgluplje od svega - odabrao je srednji put. “Možda sam čuo da se o tome šuška.” Lepo i kukavički, sad je tek izgledao kao pravi lažov. Nabacio sam svoj najlepši ton neverice. “Možda ste čuli da se o tome šuška?” “Da.” “Dakle, niste sigurni jeste li čuli da se o tome šuška”, rekoh, kao da sam upravo čuo nešto najsmešnije u životu, “ali možda i jeste. Naprosto ne možete da se setite jeste li ili niste čuli da se šuška. Tako glasi vaša izjava?” Ovoga puta ustao je Fler. “Uvaženi sude?” Sudija pogleda u njega. “Je li ovo slučaj silovanja ili gospodin Kopland sad radi prekovremeno?” Raširio je ruke. “Je li mu slučaj toliko slab, toliko nategnut, da sad kopa kako bi optužio ove momke za unajmljivanje prostitutke?” Ja uzvratih:“Nije to cilj mog pitanja.”
Fler mi se osmehnu. “Onda molim da ovom svedoku postavljate pitanja koja se tiču tog navodnog napada. Nemojte od njega tražiti da vam izvergla sve sitne prestupe svojih prijatelja koje je ikada video.” Sudija reče:“Idemo dalje, gospodine Koplande.” Smrdljivi Fler. “Jeste li od gospođice Džonson tražili njen broj telefona?” “Da.” “Zašto?” “Mislio sam da bih mogao da je pozovem.” “Svidela vam se?” “Bila mi je simpatična, da.” “Zato što je imala sedam, možda osam godina?” Mahnuo sam pre no što je Pabin stigao da se pokrene. “Povlačim pitanje. Da li ste u nekom trenutku zaista i pozvali gospođicu Džonson?” “Da.” “Možete li nam reći kad je to bilo, i prepričati nam najbolje što umete, moliću, šta je sve rečeno u tom razgovoru?” “Pozvao sam je posle deset dana i pitao hoće li da dođe na zabavu u internatu.” “Jeste li želeli da opet egzotično igra?” “Ne”, reče Flin. Videh da guta knedle i da su mu se oči sad malo ovlažile. “Zvao sam je kao gosta.” Pustio sam da to legne na svoje mesto. Gledao sam u Džerija Flina. Pustio sam porotu da ga pogleda. Na njegovom licu jeste bilo nečeg. Da li mu se dopala Šamika Džonson? Ostavio sam taj trenutak da potraje. Jer bio sam zbunjen. Mislio sam da je i Džeri Flin upleten u to - da je pozvao Šamiku i namestio je. Upinjao sam se da to razmrsim u glavi. Sudija reče:“Gospodine Koplande?” “Da li je gospođica Džonson prihvatila vaš poziv?” “Da.” “Kad ste rekli da ste je pozvali kao svog” - načinio sam prstima znake navoda - “gosta, da li ste zapravo mislili na ljubavni sastanak?” “Da.” Prošao sam s njime kroz taj susret i donošenje punča. “Jeste li joj rekli da u piću ima alkohola?”, upitah. “Da.” Ovo je bila laž. I izgledala je kao laž, ali hteo sam da naglasim koliko
je ta tvrdnja smešna. “Ispričajte mi kako je tekao taj razgovor”, rekoh. “Ne razumem pitanje.” “Jeste li pitali gospođicu Džonson da li je za neko piće?” “Da.” “I je li ona odgovorila potvrdno?” “Da.” “I šta ste onda rekli?” “Pitao sam je da li je za punč.” “A šta je ona rekla?” “Rekla je da jeste.” “I šta je onda bilo?” Promeškoljio se na stolici. “Rekao sam da u njemu ima alkohola.” Izvio sam obrvom. “Tako iz čista mira?” “Prigovor!”, skoči Pabin. “Šta iz čista mira? Rekao je da ima alkohola. Pitali ste i dobili odgovor.” Bio je u pravu. Nek im ostane ta očigledna laž. Mahnuo sam sudiji u znak da nastavljam. Krenuo sam da ga ispitujem o toj noći. Flin nije odstupao od priče koju je već ispričao, o tome kako se Šamika napila, kako je krenula da flertuje sa Edvardom Dženretom. “Kako ste reagovali kad se to dogodilo?” Slegao je ramenima. “Edvard je stariji. Ja sam novajlija. Dešava se.” “Dakle, mislite da je Šamiku impresioniralo to što je gospodin Dženret stariji?” Pabin ponovo odluči da ne ulaže prigovor. “Ne znam”, reče Flin. “Možda.” “O, uzgred budi rečeno, jeste li bili nekad u sobi gospodina Maranca i gospodina Dženreta?” “Naravno.” “Koliko puta?” “Ne znam. Mnogo puta.” “Zaista? Ali vi ste tek novajlija.” “Svejedno su mi drugari.” Načinio sam sumnjičavo lice. “Jeste li tamo bili više no jednom?” “Da.” “Više od deset puta?” “Da.”