Harlan Coben - Suma

“Ne, niste. Od muškarca se očekuje da bude zauvek veran, tačno? Upoznajem tipa. Razgovaram s njime telefonom - pre nego što smo se sreli uživo - i on mi priča kako nikad, nikad ne bi bio neveran, kako voli svoju ženu, bla-bla-truć. Ali tip je rugoba, radi kao bedno plaćeni menadžer prodaje ili tako nešto - te tako ja u sebi razmišljam: ‘A ko bi se uopšte na njega i primio?’ Je li tako?” “I dalje ne kopčam.” “Lakše je biti fin i častan kad nema iskušenja. Ali u ovakvim slučajevima VDP malčice izobličava stvarnost. Koristi mene kao mamac.” “Za šta?” “A šta vi mislite? Ako žena hoće da joj nahvatam muža u prevari, posao će mi biti da ga zavedem. Eto tako VDP radi. Muž će se zateći u baru ili tako negde. A mene će poslati kao” - ona načini prstima navodnike - “test vernosti.” “I?” “I mrzim da budem neskromna, ali pogledajte sami.” Singl raširi ruke. Čak i u onom landaravom džemperu, činila je zaista impresivan prizor. “Ako to nije nepoštena klopka, onda ne znam šta jeste.” “Zato što ste privlačni?” “Da.” Slegoh ramenima. “Ako je muž odan, ne bi trebalo da ima veze koliko je neka žena privlačna.” Singl Šejker iskrivi lice. “Molim vas!” “Šta ‘molim vas’?” “Vi se to namerno pravite tupi? Šta mislite, koliko bi mi teško bilo da obrlatim tog gospodina menadžera, na primer, i navedem ga da pogleda u mene?” “Jedno je gledati. Sve što je više od toga - deseta je stvar.” Singl pogleda u Mjuzovu. “On to ozbiljno?” Mjuzova sleže ramenima. “Da to ovako predstavim”, kaza Singl. “Obavila sam verovatno, hm, trideset-četrdeset takozvanih testova vernosti. Pogodite koliko me je oženjenih tipova odbilo.” “Pojma nemam.” “Dvojica.” “I nije pohvalan statistički podatak, priznajem.”

“Čekajte. Nisam završila. Ta dvojica. Znate li zašto su me odbili?” “Ne.” “Provalili su me. Shvatili su da je po svoj prilici nameštaljka. Obojica su razmišljala: ‘Čekaj. Zašto bi ovako dobra ženska nasrtala baš na mene?’ Primetili su zamku - eto zašto nisu naseli. Da li su zbog toga bolji od ostalih?” “Da.” “Kako to?” “Nisu naseli.” “Ali zar ne bi trebalo da je bitan i razlog? Neko bi mogao odbiti zato što se plaši da će ga žena uhvatiti. Da li je zbog toga iole moralniji od onog koji se ne plaši? Možda taj što se ne plaši čak i više voli svoju ženu. Možda je bolji i posvećeniji muž. Možda bi taj drugi da se kreše naokolo kao pomahnitao, ali je prevelik šonja i smotanko da bi to i izveo do kraja.” “I dakle?” “Dakle, samo iz straha - ne iz ljubavi, ne zarad bračnih zaveta, ne iz odanosti - on ostaje častan. I koji je od njih dvojice bolji? Šta je bitnije, čin ili srce?” “Teška pitanja, Singl.” “Šta biste vi odabrali, gospodine tužioče?” “Upravo tako. Ja sam tužilac. Kod mene se sve zasniva na činu.” “Čin nas određuje?” “Zakonski rečeno, da.” “Dakle, tip koji se previše plaši da bi izgurao do kraja - on je čist?” “Da. Nije izgurao do kraja. Nije bitno zašto. Niko ne kaže da svoj zavet mora da održi iz ljubavi. Strah može biti podjednako dobar razlog kao svaki drugi.” “A, ne”, kaza ona. “Ja se ne slažem.” “Svakom svoje. Ali sledi li iz ovog razgovora kakav zaključak?” “Zaključak je ovaj: VDP hoće prljav veš. Nije im važno kako će ga dobaviti. Ukoliko im ga tekuća stvarnost ne može pružiti - u prevodu: ako muž ne vara svoju ženu - oni će izobličiti stvarnost - u prevodu: naći će nekoga kao što sam ja da zavede muža. Da li sad kopčate?” “Mislim da kopčam. Moram da vodim računa ne samo o onome što sam možda počinio već i o onome što činim ili naizgled činim ili što me neko može navesti da činim.”

“Bravo.” “A vi nemate pojma ko im je obezbedio informacije koje se pominju u onom radu?” “Još nemam. Ali hej, vi ste me sad uposlili za kontrašpijunažu. Ko zna na šta ću natrapati?” Ona ustade. “Mogu li vam još oko nečeg pomoći?” “Ne, Singl, mislim da smo sve pretresli.” “Super. Uzgred, ovde mi je račun za slučaj Dženret-Maranc. Kome da ga dam?” Mjuzova reče:“Ja ću ga uzeti.” Singl joj pruži račun, a meni se osmehnu. “Uživala sam dok sam vas gledala na suđenju, Kope. Stvarno ste muški saterali one skotove.” “Ne bih to mogao bez vas”, rekoh ja. “Ma da! Nagledala sam se ja raznih tužilaca. Vi ste stvarno izuzetni.” “Hvala. Mada se sad nešto pitam. Po toj vašoj definiciji, da li smo se i mi, hm, upustili u izobličavanje stvarnosti?” “Ne. Vi ste mene angažovali da iskopam časne informacije. Nije bilo nikakvih klopki. Jeste, poslužila sam se svojim izgledom da iščupam istinu. Ali u tome nema ničeg ružnog.” “S tim se slažem”, rekoh. “Opa! Onda bolje da ostanemo kod te replike.” Prepletah prste pa ih zabacih na potiljak. “Sigurno nedostajete VDPu.” “Čujem da imaju novu zavodnicu. Navodno je veoma dobra.” “Ubeđen sam da nije kao vi.” “Ne oslanjajte se na to. U svakom slučaju, mogla bih pokušati da im je ukradem. Dobro bi mi došla još jedna zavodnica, a ova je dušu dala za blago drugačiji demografski profil.” “Što to?” “Ja sam plavuša. VDP-ova nova ženska je tamnoputa.” “Afroamerikanka?” “Ne.” I tad se patos poda mnom zaljuljao kad je Singl Šejker dodala: “Mislim da je iz Indije.”

TRIDESET PRVO POGLAVLJE Pozvao sam Raju Sing na mobilni. Singl Šejker bila je otišla, ali Mjuzova je ostala. Raja se javi posle trećeg zvona. “Halo?” “Možda si u pravu”, rekoh joj. “Gospodin Kopland?” Koliko je lažan bio taj akcenat! Kako sam na njega naseo? - ili sam jednim delom mozga to znao sve vreme? “Ne persiramo”, rekoh. “Važi, ovaj, Kope.” Glas joj je bio topao. Čulo se ono mudro izazivanje. “U čemu sam ja to možda u pravu?” “Po čemu znam da ti nisi ona prava? Po čemu znam da mi ne bi donela opojno blaženstvo?” Mjuzova zakoluta očima. A onda kao bajagi gurnu prst u grlo i odglumi kako silovito povraća. Pokušao sam da zakažem sudar za to isto veče, ali Raja nikako nije pristajala. Nisam navaljivao. Da sam navaljivao, možda bi postala sumnjičava. Utanačili smo vreme kad ćemo se naći ujutru. Isključio sam telefon i pogledao u Mjuzovu. Mjuzova zavrte glavom. “Ne počinji.” “Je li se stvarno tako izrazila? ‘Opojno blaženstvo?’” “Rekao sam: ne počinji.” Ona ponovo zavrte glavom. Pogledah na sat. Pola devet uveče. “Bolje da idem kući”, rekoh. “Važi.” “A ti, Mjuzova?” “Imam da završim neka posla.” “Kasno je. Idi kući.” Kao da me nije čula. “Dženret i Maranc”, reče. “Stvarno su te nagazili debelim đonom.” “Umem s time da izađem na kraj.” “Znam da umeš. Ali čudo jedno šta sve neće roditelj uraditi da zaštiti svoje dete.”

Taman sam hteo da napomenem da to razumem, da i ja imam ćerku, da nema šta ne bih uradio samo da je sačuvam od zla. Ali to bi zvučalo kao da joj pametujem. “Meni ništa nije čudo, Mjuzova. I ti ovde radiš svakog dana. Vidiš na šta su sve ljudi spremni.” “To i hoću da kažem.” “Šta to?” “Dženret i Maranc su čuli da ćeš ciljati na više mesto u službi. Zaključuju da ti je to slaba tačka. Zato kreću za tobom, rade sve što mogu da te obrukaju. Domišljato. Mnogi bi uzmakli. Tvoj slučaj je ionako tek dopola dovršen. Računali su da ćeš shvatiti poruku i leći na rudu.” “Prevarili su se. I?” “I ti misliš da će tek tako odustati? Misliš da će samo tebe zajahati? Ili misliš da sudija Pirs s nekim razlogom hoće da te vidi kod sebe sutra po podne?” Kad sam stigao kući, čekao me je mejl od Lusi. Sećaš se kako smo jedno drugo terali da čujemo neku pesmu? Ne znam jesi li čuo ovu, ali evo ti je. Neću biti toliko neposredna da kažem: misli na mene dok je budeš slušao. Ali nadam se da hoćeš. Voli te Lusi Daunloudovao sam pesmu koju mi je poslala. Bila je to prilično retka klasika Brusa Springstina, “Ponovo u tvom naručju”. Sedeo sam za kompjuterom i slušao je. Brus je pevao o ravnodušnosti i kajanju, o svemu što je odbacio i izgubio, a za čim opet žudi, te bolno moli da opet bude u njenom naručju. Zaplakao sam. Dok sam tu sedeo, sam, i slušao tu pesmu, razmišljao o Lusi, o onoj noći, zaista sam prvi put zaplakao otkako mi je žena umrla. Ubacio sam pesmu u ajpod i poneo je u spavaću sobu. Ponovo sam je pustio. Pa još jednom. I posle nekog vremena konačno mi je naišao san na oči.

Sutradan izjutra me je Raja sačekala ispred bistroa Dženis u Ho-HoKusu, gradiću na severu Nju Džerzija. Niko nije siguran da li mu se ime piše Hohokus, ili Ho Ho Kus, ili Ho-Ho-Kus. Neki kažu da potiče od indijanske reći koju je koristio Leni Lenap, čovek koji je držao ovaj komad zemlje sve dok 1698. nisu počeli da se doseljavaju Holanđani. Ali konačnog dokaza nema ni za ovo ni za ono, mada to matorce ne sprečava da se oko toga prepiru. Raja je bila u tamnim farmerkama i beloj dekoltovanoj bluzi. Smrt. Totalna smrt. Takvo dejstvo ima lepota, iako sam sad znao kakvi su joj ciljevi. Bio sam ljut, bio sam nasamaren, a ipak se nisam mogao odupreti osećanju da me privlači, i mrzeo sam sebe zato. S druge strane, iako je bila onako i lepa i mlada, nisam se mogao oteti pomisli da nije Lusina klasa. Svidelo mi se što sam to osetio. Za to sam se i uhvatio. Pomislio sam na Lusi i na lice mi se došunjao bleskast osmeh. Disanje mi je postalo pomalo plitko. Uvek je tako bilo kad je u blizini Lusi. Sad opet. Pa ti pokušaj da dokučiš ljubav. “Mnogo se radujem što si zvao”, reče Raja. “I ja.” Raja me ovlašno cmoknu u obraz. Od nje me zapahnu nežan dašak lavande. Pošli smo ka separeu u donjem delu bistroa. Preko čitavog jednog zida protezao se upečatljiv mural s naslikanim gostima u prirodnoj veličini, rad gazdine ćerke. Sve slikane oči kao da su nas pratile. Naš separe bio je poslednji, pod džinovskim satom. Poslednje četiri godine jeo sam u bistrou Dženis. Nikad nisam video taj sat da radi tačno. Gazdina mala šala, pretpostavljam. Seli smo. Raja mi uputi svoj najlepši osmeh namenjen da topi ljude. Ja sam pak razmišljao o Lusi. To je blokiralo efekat. “Znači”, rekoh, “ti si privatna špijunka.” Suptilnost tu ne bi delovala. Nisam imao ni vremena ni strpljenja. Nastavio sam pre nego što bi stigla da počne da poriče. “Radiš za Vrhunsku detektivsku potragu iz Njuarka u Nju Džerziju. Nisi stvarno zaposlena u indijskom restoranu. Trebalo je to da ukopčam čim ona žena na recepciji nije znala ko si.” Osmeh joj se pokoleba, ali ostade pod punim naponom. Ona sleže ramenima. “Kako si me provalio?”

“To ću ti reći posle. Koliko je u onom što si mi rekla bilo laži?” “Zapravo ne mnogo.” “Još nameravaš da se držiš priče kako ne znaš ko je stvarno bio Manolo Santijago?” “Taj deo je istinit. Nisam znala da je to Gil Perez sve dok mi ti nisi rekao.” Ovo me zbuni. “Kako ste se vas dvoje zaista upoznali?”, upitah. Ona se zavali i prekrsti ruke. “Nisam dužna ništa da ti govorim, znaš. Ovo su rezultati rada advokata koji me je uposlio.” “Na to možeš da se vadiš ako te je uposlio Dženret preko Morta ili Flera. Ali evo u čemu je problem: ti mene istražuješ. Ne možeš me ubediti da je otkriće Gila Pereza rezultat Dženretovog ili Marancovog rada.” Ništa nije rekla. “A kako tebi ne smeta da ganjaš mene, tako ću i ja ganjati tebe. Ja nagađam da nije bilo predviđeno da te razotkrijem. Nema razloga da VDP za to sazna. Ti pomogneš meni, ja pomognem tebi. Čist račun, duga ljubav. Molim da sad i ti dodaš svoju izreku.” Na ovo se osmehnu. “Susrela sam ga na ulici”, reče. “Baš kako sam ti i rekla.” “Ali ne slučajno.” “Ne, ne slučajno. Posao mi je bio da mu se približim.” “Zašto baš njemu?” Džon, vlasnik bistroa Dženis - pri čemu je Dženis njegova žena i šef - pojavi se kraj našeg stola. Rukova se sa mnom, upita me ko je ta ljupka dama. Upoznadoh ih. On joj poljubi ruku. Namrštih se na njega. On ode. “Tvrdio je da ima informacije o tebi.” “Ne razumem. Gil Perez dolazi u VDP...” “Za nas je bio Manolo Santijago.” “Tačno. U redu, Manolo Santijago dolazi i kaže kako vam može pomoći da iskopate moj prljav veš.” “Prljav veš je malo prejak izraz, Pole.” “Za tebe sam tužilac Kopland”, rekoh. “To ti je bio zadatak, zar ne? Da nađeš nešto što će me oljagati? Da pokušaš da me navedeš da uzmaknem?” Nije odgovorila. Nije ni morala.

“A ti nemaš tu privilegiju da se kriješ iza advokata, zar ne? Zato što Fler nijednom svom branjeniku nikad ne bi dopustio to da radi. Pa čak ni Mort, koliki god da je smor, nije toliko neetičan. I. Dž. Dženret vas je unajmio na svoju ruku.” “Nemam slobodu da to odajem. A iskreno, i nisam u poziciji da to znam. Ja radim na terenu. Ne pregovaram s mušterijom.” Nije me bilo briga za unutrašnje poslove njene kancelarije, ali činilo se da potvrđuje to što ja kažem. “Dakle, dolazi vam Manolo Santijago”, produžih. “Kaže da ima informacije o meni. Šta dalje?” “Nije hteo da kaže o čemu je tačno reč. Krenuo je da se prenemaže. Hteo je pare, mnogo para.” “I ti onda prenosiš tu poruku Dženretu.” Ona sleže ramenima. “A Dženret je voljan da plati. Zato kreni odatle.” “Insistirali smo da podnese dokaz. Manolo je krenuo da se izvlači na to da još mora da potvrdi neke detalje. Ali šta biva. Dotad smo ga već proverili. Znamo da mu Manolo Santijago nije pravo ime. Ali takođe znamo i da je nagazio na nešto krupno. Čak ogromno.” “Kao recimo?” Mladi kelner nam spusti čaše s vodom na sto. Raja malo otpi. “Kazao nam je kako zna šta se zaista dogodilo u noći kad je ono četvoro klinaca nastradalo u šumi. Kazao je kako može da dokaže da si u vezi s time lagao.” Ćutao sam. “Kako vas je našao?”, upitah. “Ne razumem te.” Ali ja sam razmišljao o tome. “Išli ste u Rusiju da kopate po prošlosti mojih roditelja.” “Ja nisam.” “Ne, mislim na istražitelje iz VDP. A takođe ste znali i za ta stara ubistva, i da me je šerif čak i saslušavao. Dakle...” Sad sam shvatio. “Dakle, ispitali ste sve koji su povezani sa slučajem. Znam da ste slali nekog kod Vejna Stjubensa. A to znači da ste otišli i Perezovima, je li tako?” “Ja ne znam, ali zvuči smisleno.”

“I eto kako je Gil za sve to čuo. Vi ste bili kod Perezovih. Zvala vas je njegova majka ili otac. On je uočio priliku da mazne novac. Zapucao je kod vas. Nije odao svoj pravi identitet. Ali je imao dovoljno podataka da vam probudi radoznalost. Te tako oni šalju tebe da ga, šta li, zavedeš.” “Da mu se približim. Ne da ga zavedem.” “Nije šija nego vrat. Znači, zagrizao je udicu?” “Muškarci obično zagrizu.” Prisetih se onoga što je rekla Singl. Nije mi se ponovo teralo sve isto iz početka. “I šta ti je ispričao?” “Gotovo ništa. Rekao nam je da si te noći bio s nekom devojkom. Samo to znam - a što sam ti i rekla. Sutradan pošto smo se upoznali, pozvala sam Manola na mobilni. Javio se detektiv Jork. Ostatak znaš.” “Dakle, Gil je pokušavao da vam nabavi dokaze? Da bi maznuo tu veliku lovu?” “Da.” Razmišljao sam. Bio je i kod Ire Silverstajna. Zašto? Šta mu je to Ira mogao reći?” “Je li Gil pričao bilo šta o mojoj sestri?” “Ne.” “Je li pričao išta o, ovaj, o Gilu Perezu? I o nekoj od žrtava?” “Ništa. Prenemagao se, rekoh ti. Ali bilo je jasno da zna nešto krupno.” “I onda završava mrtav.” Ona se osmehnu. “Zamisli tek šta je nama palo na um.” Dođe kelner. Zapisa narudžbinu. Ja sam uzeo salatu kuće. Raja naruči čizburger, izuzetan im je. “Slušam”, rekoh. “Neko nam saopštava da zna za tvoj prljav veš. Voljan je da nam za novac donese dokaz. A onda, pre nego što je stigao da nam kaže sve što zna, mrtav je.” Raja otkinu komadić hleba i umoči ga u maslinovo ulje. “Šta bi ti pomislio?” Preskočili odgovor koji se sam nametao. “Dakle, kad je Gil nađen mrtav, tvoj zadatak se promenio.” “Da.” “Sad je trebalo da se približiš meni.”

“Da. Mislila sam da ću te obrlatiti onom bespomoćnom pričom o Kalkuti. Delovao si mi kao taj tip muškarca.” “Kakav tip?” Ona sleže ramenima. “Jednostavno taj tip. Šta znam. Ali onda se nisi javio. Pa sam se ja javila tebi.” “Onaj apartman u Ramsiju. Onaj za koji si rekla da je Gil tu živeo...” “Iznajmili smo ga. Navlačila sam te da se izletiš.” “Pa ponešto ti i jesam rekao.” “Jesi. Ali nismo bili sigurni da li se to poklapa sa istinom i da li si iskren. Niko nije uistinu poverovao da je Manolo Santijago bio Gil Perez. Zaključili smo da mu je verovatno neki rođak.” “A ti?” “Ja sam ti, u stvari, verovala.” “Takođe sam ti rekao i da mi je devojka bila Lusi.” “To smo već znali. Štaviše, već smo je bili našli.” “Kako?” “Mi smo detektivska agencija - eto kako. Ali po Santijagovoj tvrdnji, i ona je slagala za nešto što se desilo u ono vreme. Zato smo zaključili da direktno ispitivanje neće upaliti.” “I umesto toga ste joj poslali onaj zapis.” “Da.” “Kako ste dobili one informacije?” “To ne znam.” “I onda je Loni Berger dobio posao da je uhodi.” Nije se ni trudila da odgovori. “Ima li još šta?”, upitah. “Ne”, reče ona. “Zapravo, ovo što si saznao dođe mi kao olakšanje. Bilo je u redu dok sam mislila da si možda ubica. A onda je naprosto postalo ljigavo.” Ustadoh. “Možda ćeš mi biti potrebna kao svedok.” “Neću svedočiti.” “Aha”, rekoh. “Tu rečenicu stalno čujem.”

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE Loren Mjuz se dala u istragu o porodici Perez. Odmah je primetila nešto čudno. Perezovi su držali bar, i to baš onaj gde se Horhe Perez susreo s Kopom. Mjuzovoj se ovo učinilo zanimljivim. Bila je to siromašna imigrantska porodica, a onda odjednom imaju nekretnine u vrednosti od preko četiri miliona dolara. Naravno, ako si pre nepunih dvadeset godina krenuo maltene s milionom, čak i uz najrazboritije odmereno ulaganje bi ta nova suma zvučala opravdano. Upravo dok se pitala šta to znači, ako išta znači, zazvoni joj telefon. Ona pruži ruku, uze slušalicu, pa je podglavi između ramena i uva. “Ovde Mjuzova.” “Ćao, luče, ovde Endru.” Endru Baret je bio njen čovek na koledžu “Džon Džej”, onaj tip iz laboratorije. Bilo je predviđeno da ovog jutra ode na teren starog kampa i krene s potragom za lešom pomoću novog radarskog uređaja. “Luče?” “Ja radim samo s mašinama”, kaza on. “Nisam baš spretan s ljudima.” “Shvatam. Dakle, ima li nekih problema?” “O, ne baš stvarno.” U glasu mu se čulo smešno pevuckanje. “Jeste li vi uopšte stigli tamo na teren?”, upita ona. “Zezaš me? Naravno da jesmo. Čim si mi dala zeleno svetlo, odmah sam se, ono, stvorio tamo. Sinoć smo pošli kolima, prenoćili u motelu Siks, i poranili s prvim zrakom sunca.” “I?” “I stigli smo u šumu, valjda. I krenuli da tražimo. XRJ - tako se zove taj uređaj, XRJ - malčice se ludirao, ali smo ga naterali da se prilično fino vrti. O, da, poveo sam i nekoliko studenata. To je okej, je li?” “Ne smeta mi.” “Tako sam i mislio. Ne poznaješ ih. Mislim, otkud bi ih znala. Dobri klinci, znaš, uzbuđeni što će malo da rade na terenu. Pamtiš već kako je to. Pravi policijski slučaj. Celu noć su guglovali, čitali o kampu i tako to.”

“Endru?” “Aha, izvini. Rekoh ti da se razumem u mašine, ne toliko u ljude. Naravno, mašinama ne predajem, jelda? Mislim, studenti su ljudi, od krvi i mesa, ali ipak...” Nakašljao se. “Dakle, u svakom slučaju, znaš kad sam rekao da je ovaj novi radarski uređaj - XRJ - pravi čudotvorac?” “Da.” “E pa, bio sam u pravu.” Mjuzova premesti slušalicu na drugo uvo. “Hoćeš da kažeš... ?” “Kažem da bi valjalo da se stvoriš ovde. Mrtvozornik je već krenuo ovamo, ali ovo bi sigurno volela lično da vidiš.” Detektivu Jorku zazvoni telefon. On ga prinese uvetu. “Jork.” “Ej, ovde Maks iz laboratorije.” Maks Rejnolds im je u ovom slučaju bio veza u laboratoriji. To je dole u laboratoriji bila novina. Laboratorijska veza. Svaki put kad dobiješ slučaj ubistva, imaš novog čoveka. Jorku se sviđao ovaj klinac. Bio je bistar i znao je da mu da suvu informaciju. Neki od ovih novih laboranata previše gledaju televiziju, pa misle da je monolog sa objašnjenjima obavezan. “Šta ima, Makse?” “Dobio sam rezultate analize vlakana zastirača. Znate već, onih s leša tog vašeg Manola Santijaga.” “Lepo.” Obično je ovaj momak iz laboratorije samo slao izveštaj. “Nešto neuobičajeno?” “Da.” “Šta?” “Vlakna su stara.” “Nisam siguran da te razumem.” “Ova analiza obično ne daje neke bitne rezultate. Svi proizvođači kola nabavljaju zastirače iz istih izvora. Tako nađeš veletrgovca i možda okvirni raspon od pet godina kad je mogao biti proizveden. Ponekad imaš više sreće. Recimo, ta boja zastirača se koristila samo za jedan model kola, i svega godinu dana. U tom stilu. Dakle, izveštaj će - dobro, to i znate - glasiti: ‘Fordov model, siva presvlaka, proizvodnja između 1999. i 2004.’ Tako otprilike.” “Jeste.”

“Vlakna ovog zastirača su stara.” “Možda nisu iz auta. Možda ga je neko zamotao u stari tepih.” “To smo i mi isprva pomislili. Ali smo malčice podrobnije proverili. Jesu iz auta. Ali iz auta kome mora biti preko trideset godina.” “Au!” “Ovi konkretni zastirači koristili su se između 1968. i 1974.” “Još nešto?” “Proizvođač je”, reče Rejnolds, “iz Nemačke.” “Mercedes Bens?” “Nije baš toliko bogataški”, kaza on. “Zanima vas šta ja nagađam? Proizvođač je verovatno Folksvagen.” Lusi je odlučila da još jednom pokuša kod oca. Ira je slikao kad je stigla. S njim je bila sestra Rebeka. Sestra pogleda u Lusi kad je ušla u sobu. Otac je sedeo okrenut leđima. “Ira?” Kada se okrenuo, samo što nije ustuknula. Izgledao je jezivo. Lice mu je bilo samrtnički bledo. Obrijan je bio na preskok, pa je po obrazima i vratu imao tanke čuperke. Kosa mu je uvek uspevala da zadrži onaj neposlušni izgled, koji mu je nekako čak i lepo stajao. Ne i danas. Danas mu je kosa delovala kao da je godinama živeo među beskućnicima. “Kako si?”, upita ga Lusi. Sestra Rebeka joj uputi pogled koji je govorio: “Upozoravala sam vas.” “Nisam baš najbolje”, reče on. “Na čemu sad radiš?” Lusi priđe štafelaju. Zakoči kad vide šta on to slika. Šumu. Ovo ju je pomelo. Bila je to njihova šuma, naravno. Stari kamp. Tačno je znala gde je to mesto. Do poslednje pojedinosti je sve precizno naslikao. Čudesno. Znala je da otac više nema fotografija, a zaista, iz tog ugla se nikad i ne snima. Ira je upamtio. Slika mu je ostala urezana u mozak. Šuma je bila prikazana po noći. Mesec je obasjavao krošnje. Lusi pogleda u oca. Otac pogleda u nju. “Voleli bismo da ostanemo malo nasamo”, obrati se Lusi sestri.

“Mislim da to nije pametno.” Sestra Rebeka je smatrala da će mu razgovor pogoršati stanje. Istina je bila upravo obrnuta. Nešto je tu bilo zaključano, u Irinoj glavi. Moraće s time konačno da se suoče, posle svih ovih godina. Ira reče:“Rebeka?” “Da, Ira?” “Izađi.” Kratko i jasno. Glas mu nije bio hladan, ali ni srdačan. Rebeka bez žurbe zagladi suknju, uzdahnu i ustade. “Ako ti trebam”, reče, “samo zovni. U redu, Ira?” Ira ništa ne reče. Rebeka ode. Nije zatvorila vrata. Danas nije svirala nikakva muzika. To je iznenadilo Lusi. “Hoćeš da pustim neku muziku? Možda malčice Hendriksa?” Ira zavrte glavom. “Ne sad, ne.” On zažmuri. Lusi sede do njega i uhvati ga za ruke. “Volim te”, reče. “Volim i ja tebe. Najviše na svetu. Uvek. Zauvek.” Lusi je čekala. On je samo žmurio. “Opet razmišljaš o tom letu”, kaza ona. Oči mu ostadoše zatvorene. “Kad je Manolo Santijago dolazio da te vidi…” On još čvršće zažmuri. “Ira?” “Kako si znala?” “Šta kako sam znala?” “Da mi je dolazio.” “Pisalo je u knjizi poseta.” “Ali...” Napokon je otvorio oči. “Ima tu još nešto, zar ne?” “Šta hoćeš da kažeš?” “Je li i tebi dolazio?” “Ne.” Ovo kao da ga je zbunilo. Lusi odluči da se okuša s drugačijim pristupom. “Sećaš se Pola Koplanda?”, upita. On ponovo sklopi oči, kao da ga je nešto zabolelo. “Naravno.” “Videla sam se s njime.” Oči se naglo otvoriše. “Molim?”

“Bio je kod mene.” On samo zinu. “Nešto se dešava, Ira. Zbog nečeg se sve ponovo vraća, posle ovolikih godina. Moram da saznam šta je to.” “Ne, ne moraš.” “Moram. Pomozi mi, važi?” “Zašto...?” Glas ga malo izdade. “Zašto je Pol Kopland bio kod tebe?” “Zato što želi da zna šta se zaista odigralo te noći.” Ona nakrivi glavu. “Šta si rekao Manolu Santijagu?” “Ništa!”, dreknu on. “Apsolutno ništa!” “Sve je u redu, Ira. Ali slušaj me, moram da znam...” “Ne, nemoj.” “Šta nemoj? Šta si mu rekao, Ira?” “Pol Kopland.” “Molim?” “Pol Kopland.” “Čula sam te, Ira. Šta s njime?” Oči su mu delovale gotovo bistro. “Hoću da se vidim s njime.” “U redu.” “Odmah. Hoću da se vidim s njime odmah.” Sa svakim trenom je bio sve plahovitiji. Ona ublaži glas. “Pozvaću ga, važi? Mogu da ga dovedem...” “Ne!” Okrenuo se i zapiljio se u sliku. Na oči mu navreše suze. Pružio je ruku ka šumi, kao da bi mogao nestati u njoj. “Ira, šta nije u redu?” “Nasamo”, reče. “Hoću da se s Polom Koplandom vidim nasamo.” “Nećeš da i ja dođem?” “Te stvari ne mogu da kažem tebi, Lus. Želim. Ali ne mogu. Pol Kopland. Reci mu da dođe ovamo. Sam. Kazaću mu sve što treba da čuje. A onda će možda i duhovi počinuti.” Po povratku u kancelariju, doživeo sam još jedan šok. “Ovde je Glenda Perez”, reče Džoslin Darels. “Ko?” “Ona je advokat. Ali kaže da je pre znate kao sestru Gila Pereza.” Bio sam smeo njeno ime s pameti. Uleteo sam u čekaonicu i istog

časa je opazio. Glenda Perez je izgledala istovetno kao na onim slikama na pervazu kamina. “Gospođice Perez?” Ustala je i površno se rukovala sa mnom. “Pretpostavljam da imate vremena da me primite.” “Imam.” Glenda Perez nije čekala da je ja povedem. Stupila je u moju kancelariju visoko dignute glave. Ja sam ušao za njom i zatvorio vrata. Hteo sam da pritisnem dugme interkoma i kažem: “Nek nas niko ne prekida”, ali sam naslutio da je to Džoslin razumela već iz našeg držanja. Mahnuh joj rukom da sedne. Ostala je da stoji. Ja prođoh iza stola i sedoh. Glenda Perez se podboči i sevnu očima na mene. “Recite mi, gospodine Koplande, vi uživate da pretite starim ljudima?” “Isprva nisam uživao, ne. Ali kad jednom uđeš u štos, pa jeste, da, prilično je zabavno.” Njoj ruke klonuše s bokova. “Vama je to smešno?” “A da malo sednete, gospođice Perez?” “Jeste li pretili mojim roditeljima?” “Nisam. Čekajte, jesam. Vašem ocu. Jesam rekao da ću mu, ako mi ne kaže celu istinu, rasturiti sav njegov svet i ganjati i njega i njegovu decu. Ako to zovete pretnjom, onda jesam, pretio sam.” Na to joj se osmehnuh. Očekivala je da poričem, da se izvinjavam, da objašnjavam. Nisam joj pružio ništa od toga, nisam dolio ulje na vatru. Otvorila je usta, zatvorila ih, sela. “Dakle”, rekoh, “da preskočimo bočenje. Vaš brat je pre dvadeset godina izašao iz te šume. Moram da znam šta se desilo.” Glenda Perez je na sebi imala siv poslovni kostim. Čarape su joj bile snežnobele. Prekrstila je noge i upela se da deluje opušteno. Nije joj baš polazilo za rukom. Ja sam čekao. “To nije tačno. Moj brat je ubijen zajedno s vašom sestrom.” “Mislio sam da ćemo bočenje preskočiti.” Ispravila je leđa i lupnula se po usni. “Stvarno nameravate da ganjate moju porodicu?” “Mi pričamo o ubistvu moje sestre. Morali biste to razumeti,

gospođice Perez.” “To ću shvatiti kao potvrdan odgovor.” “Veoma izričit i veoma gadan potvrdan odgovor.” Još malo se lupnula po usni. Ja sam još malo pričekao. “A šta ako bih vam izložila jednu hipotezu?” Raširih ruke. “Svim srcem sam za hipoteze.” “Pretpostavimo”, poče Glenda Perez, “da je taj ubijeni čovek, taj Manolo Santijago, zaista bio moj brat. I opet to kažem samo u svojstvu hipoteze.” “U redu je, uzimam to samo kao pretpostavku. I šta dalje?” “Šta mislite, šta bi to za moju porodicu značilo?” “Značilo bi da ste me lagali.” “Ali ne samo vas.” Povukoh se malo unazad. “Koga još?” “Sve.” Opet je krenula da se lupka po usni. “Kao što znate, sve naše porodice učestvovale su u podnošenju tužbe. Dobili smo milione. To bi sad bio slučaj prevare, zar ne? Hipotetički govoreći.” Ništa ne kazah. “Taj novac smo potrošili na započinjanje posla, na ulaganja, na moje školovanje, na zdravlje moga brata. Tomas bi bio pokojni ili bi čučao u nekom domu da nismo dobili taj novac. To vam je jasno?” “Jeste.” “A ako je Gil, hipotetički govoreći, bio živ a mi to znali, onda je čitav naš slučaj zasnovan na laži. Mogli bi da nam odrežu kazne, a možda i da nam sude. Što je još bitnije, zakonski organi su istraživali četvorostruko ubistvo. Slučaj su zasnovali na ubeđenju da je sve četvoro mladih nastradalo. No ako je Gil preživeo, mogli bi nas isto tako optužiti i za ometanje istrage. Uviđate to?” Gledali smo se. Sad je čekala ona. “U vašoj hipotezi ima još jedan problem”, kazah. “Koji to problem?” “Njih četvoro uđe u šumu. Jedan izađe živ. Taji činjenicu da je živ. Na osnovu te vaše hipoteze, moralo bi se zaključiti da je on ubio ostalo troje.” Lupkanje po usni. “Jasno mi je zbog čega je moguće da vam misli teku u tom smeru.” “Ali?”

“On to nije uradio.” “Imam vašu časnu reč?” “Zar je to važno?” “Naravno da je važno.” “Ako ih je moj brat pobio, onda je sve gotovo, zar ne? Mrtav je. Ne možete ga oživeti i suditi mu.” “Uboli ste u metu.” “Hvala.” “Da li je vaš brat ubio moju sestru?” “Ne, nije on.” “Ko ju je ubio?” Glenda Perez ustade. “Dugo to nisam ni ja znala. Po našoj hipotezi, nisam znala ni da mi je brat živ.” “A vaši roditelji?” “Nisam ovde da bih o njima pričala.” “Ja moram da saznam...” “Ko je ubio vašu sestru. To sam shvatila.” “I?” “I reći ću vam još nešto. I to će biti sve. Reći ću vam, ali pod jednim uslovom.” “Kojim?” “Da to zauvek ostane hipoteza. Da prestanete da predstavnicima vlasti pričate kako je Manolo Santijago moj brat. Da obećate da ćete mi ostaviti roditelje na miru.” “To ne mogu da obećam.” “Onda ni ja vama ne mogu da kažem ono što znam o vašoj sestri.” Muk. Eto je. Eto nesavladive zapreke. Glenda Perez ustade da pođe. “Vi ste pravnik”, rekoh joj. “Ako se navrzem na vas, ostaćete bez službe...” “Dosta više pretnji, gospodine Koplande.” Zaćutao sam. “Znam ponešto o tome što se dogodilo vašoj sestri te noći. Ako želite da saznate šta je bilo, pristaćete na pogodbu.” “Prihvatićete samo moju reč?” “Ne. Spremila sam i zakonski dokument.” “Zavitlavate me.” Glenda Perez zavuče ruku u džep sakoa i izvadi papire. Razvi ih. U

osnovi je to bio ugovor o čuvanju tajne. U njemu je takođe bilo jasno rečeno da ništa neću kazati niti preduzeti u cilju utvrđivanja da li je Manolo Santijago Gil Perez, te da će njeni roditelji imati imunitet u slučaju bilo kakvog sudskog postupka. “Znate da se ovo ne može primeniti silom”, kazah. Ona sleže ramenima. “To je najbolje što sam uspela da sročim.” “Neću nikom reći”, kazah, “sem ako ne budem apsolutno morao. Nemam nikakvog interesa da nanesem zlo vama ili vašoj porodici. Takođe ću prestati da pričam Jorku i svima drugima kako smatram da je Manolo Santijago vaš brat. Obećavam da ću se potruditi najviše što mogu. Ali oboje znamo da to i jeste sve što mogu.” Glenda Perez je oklevala. Potom presavi papire, gurnu ih natrag u džep, pa krenu ka vratima. Jednu ruku spusti na kvaku i okrete se ka meni. “Još pričamo hipotetički?”, kaza. “Da.” “Ako je moj brat izašao iz te šume, nije izašao sam.” Osetih kako sam se sav ohladio. Nisam mogao da se maknem. Nisam mogao da progovorim. Pokušah nešto da kažem, ali nikakve reči ne navreše. Gledao sam Glendu Perez u oči. Gledala je ona mene. Zatim klimnu glavom i ja videh da su joj oči suzne. Okrenula se i pritisla kvaku. “Nemojte se igrati sa mnom nekakvih igara, Glenda.” “Ne igram se, Pole. To je sve što znam. Moj brat je preživeo tu noć. A isto tako i vaša sestra.”

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE Dan se povlačio pred senkama kad je Loren Mjuz stigla do nekadašnjeg kampa. Na znaku je pisalo: Naselje “Jezero Šarmejn”. Zemljište je imalo ogromnu površinu, to je znala; protezalo se preko reke Delaver, koja razdvaja Nju Džerzi i Pensilvaniju. Jezero i naselje bili su na pensilvanskoj strani. Veći deo šume bio je u Nju Džerziju. Mjuzova je mrzela šumu. Volela je sport, ali je mrzela te navodno žestoke provode pod vedrim nebom. Mrzela je bube, pecanje, gacanje, pešačenje, nalaženje retkih starina, zemlju, seoske pošte, i mamce, i nagrađene svinje, i dečje vašare, i sve ostalo što je smatrala “ruralnim”. Zastala je pred kućicom gde je bila smeštena služba obezbeđenja, mahnula legitimacijom, pa stala očekujući da se rampa digne. Nije se digla. Jedan čuvar, od onih napumpanih što dižu tegove, uze njenu legitimaciju pa pozva nekoga telefonom. “Hej, meni se ovde žuri.” “Šta ti odmah bulja žvaće gaće!” “Šta mi... gaće...?” Zapenušila je. Pravo pred njom su sevala obrtna svetla. Gomila parkiranih policijskih kola, pretpostavljala je. Verovatno hoće da uđe svaki policajac iz kruga od sto kilometara. Službenik obezbeđenja spusti slušalicu. Ostao je da sedi u svojoj kabinici. Nije se vratio do njenih kola. “Alo!”, doviknu Mjuzova. On ne odgovori. “Alo, druže, tebi pričam!” Polako se okrenuo ka njoj. Do đavola, pomisli ona. Tip je mlad, i pri tom je muško. Problem. Ako je službenik obezbeđenja stariji čovek, tja, obično je to neki dobronameran tip koji je u penziji pa se dosađuje. Ako je žena? Često je to majka koja gleda kako da zaradi dodatni novac. Ali muškarac u cvetu mladosti? Od deset slučajeva, u sedam to je onaj najopasniji mišićavi bez mozga, neostvareni policajac. Iz nekog razloga nije uspeo da stupi u pravu policiju. Nije joj namera bila da srozava

vlastitu profesiju, ali ako neko sebi zacrta da će postati policajac a ne uspe, često tu postoji razlog, i to takav da ti je bolje da ga ne znaš. A ima li za takvog tipa boljeg načina da naplati za sopstveni bezvredni život nego da glavnog istražitelja - glavnu istražiteljku - ostavi da čeka? “Oprostite?”, pokuša ona, spustivši glas za oktavu. “Još ne možete ući”, reče on. “Zašto ne mogu?” “Morate da čekate.” “Na šta?” “Na šerifa Louela.” “Šerifa Loba?” “Louela. I rekao je da bez njegovog odobrenja niko ne ulazi.” Čuvar stvarno i izvuče gaće iz dupeta. “Ja sam glavni istražitelj okruga Eseksa”, reče Mjuzova. On se isceri. “Vama ovo liči na okrug Eseks?” “Moji su unutra. Moram da uđem.” “Hej, opet ti bulja žvaće gaće!” “Baš ti je dobra.” “Šta?” “Ta replika s buljom i gaćama. Već si je dvaput upotrebio. Baš je, baš je smešna. Smem li neki put i ja da je iskoristim, znaš ono, kad stvarno hoću nekome da spustim? Priznaću da sam od tebe čula.” On uze novine, ne zarezujući je. Ona promisli o tome kako bi bilo da samo protera auto i skrši rampu. “Imaš li ti pištolj?”, upita ga Mjuzova. On spusti novine. “Šta?” “Pištolj. Nosiš li ga sa sobom? Znaš već, da nadoknadiš ono drugo gde si zakinut.” “Ama začepi bre!” “Ja nosim pištolj, znaš. Pazi ovo. Ako podigneš rampu, pustiću te da ga pipneš.” On ništa ne reče. Ma baš da ga pipne. Možda bi mogla naprosto da ga prosvira. Tip iz obezbedenja streljao ju je pogledom. Ona se slobodnom rukom počeša po obrazu, upadljivo isturivši mali prst prema njemu. Po tome kako ju je pogledao, videlo se da je taj pokret pogodio blizu mete.

“Nadmudruješ se sa mnom?” “Hej”, kaza Mjuzova spuštajući ruke na volan, “nemoj sad tebi da bulja prožvaće gaće.” Mjuzova je znala da je to nedotupavno, ali jeste bilo i žestoko zabavno. Adrenalin joj je sad samo sevao. Jedva je čekala da sazna šta je to Endru Baret našao. Sudeći po broju policijskih svetala, sigurno nešto krupno. Kao što je leš. Prođoše dva minuta. Mjuzova je već bila spremna da izvadi pištolj i primora ih da dignu rampu, ali tad njenom vozilu opušteno priđe neki čovek u uniformi. Imao je šešir širokog oboda i šerifsku značku. Na pločici je pisalo Louel. “Mogu li vam pomoći, gospojice?” “Gospojice? Nije vam rekao ko sam ja?” “Uh, nije, izvinite. Samo je kazao...” “Ja sam Loren Mjuz, glavni istražitelj okruga Eseksa.” Mjuzova pokaza ka čuvarovoj kućici. “Legitimacija mi je kod onog bezmudog.” “Hej, kako si me nazvala?” Šerif Louel uzdahnu i izduva nos u maramicu. Bio mu je baburast i pogolem. Takvo mu je bilo i sve ostalo - sve izduženo i klimatavo, kao da ga je neko nacrtao kao karikaturu pa ga ostavio da se malo još otopi na suncu. Mahnuo je tipu iz obezbeđenja rukom u kojoj je držao maramicu. “Opusti se, Sendi.” “Sendi”, ponovi Mjuzova. Zatim se zapilji u kućicu. “Zar to nije žensko ime?” Šerif Louel se zagleda u nju niz svoju nosinu. Verovatno s neodobravanjem. Nije ni mogla da ga krivi. “Sendi, daj mi legitimaciju ove gospođe.” Gaće, pa gospojica, pa sad gospođa. Mjuzova se iz sve snage naprezala da se ne razbesni. Na manje od dva sata je od Njuarka i Njujorka, a mirne duše bi mogla biti i u pišljivom Mejberiju. Sendi pruži legitimaciju Louelu. Louel snažno izduva nos - koža mu je bila tako oklembešena da se Mjuzova maltene uplaši da mu ne otpadne neki deo. Razgledao je legitimaciju, uzdahnuo, pa rekao: “Trebalo je da mi kažeš ko je, Sendi.” “Ali vi ste kazali da niko ne ulazi bez odobrenja.”

“A da si mi ti preko telefona rekao ko je ovo, ja bih to odobrenje dao.” “Ali...” “Čujte, momci”, upade Mjuzova, “učinite mi nešto. Svoje dedačke rasprave vodite na sledećem poselu, važi? Ja moram da uđem tamo.” “Parkirajte se desno”, reče Louel ne uzbuđujući se. “Do tamo moramo peške. Ja ću vas povesti.” Louel dade Sendiju znak glavom. Sendi pritisnu neko dugme i rampa se podiže. Dok je prolazila kolima, Mjuzova se ponovo počeša po obrazu isturivši malić. Sendi je nemoćno penio, što je Mjuzova smatrala krajnje prikladnim. Parkirala se. Louel je sačeka da izađe. Imao je dve baterijske lampe, pa joj jednu pruži. Mjuzovu je već izdavalo strpljenje. Ona zgrabi baterijsku i reče:“U redu, hajdemo više, kuda se ide?” “Stvarno umete lepo s ljudima”, kaza on. “Hvala, šerife.” “Nadesno. Idemo.” Mjuzova je stanovala u bednom dvorišnom stančiću od cigle koja je bila suviše standardna da bi predstavljala standard, pa i nije bila baš pozvana da kaže, ali njenom amaterskom oku je ovo naselje s kapijom delovalo istovetno kao i sva druga, jedino što je arhitekta ovde težio ka nečemu kvazirustičnom, pa potpuno omanuo. Aluminijumska fasada je oponašala brvnaru, što je izgledalo totalno sumanuto na dugačkom trospratnom kompleksu. Louel skrenu sa asfalta na zemljani put. “Je li vam Sendi rekao da vam bulja žvaće gaće?”, upita Louel. “Da.” “Nemojte se vređati. On to svima kaže. Čak i momcima.” “Mora da vam je on vrcava duša lovačkog čopora.” Mjuzova je prebrajala sedam policijskih kola i još tri vozila raznih hitnih službi. Svima su svetla sevala. Zašto im je potrebno da drže uključena svetla, to pojma nije imala. Stanari naselja, mešavina staraca i sasvim mladih porodica, bili su se okupili privučeni izlišnim rotacionim svetlima i zijali su bez veze. “Koliko daleko ima da se ide?”, upita Mjuzova. “Možda jedno dva kilometra. Hoćete i turistički obilazak kad nam je već usput?” “Obilazak čega?”

“Starog mesta ubistva. Proći ćemo tamo gde su pre dvadeset godina našli jedan od dva leša.” “Jeste li radili vi na tom slučaju?” “Periferno”, kaza on. “A to znači?” “Periferno. Zadužen za relativno sporedne ili nebitne aspekte. Bavio sam se rubom ivice. Periferno.” Mjuzova se zagleda u njega. Louel se možda i smešio, ali to je bilo teško proceniti kroz nabore kože. “I nije loše za pešačenje na dedačko poselo lovačkog čopora, a?” “Zasenjena sam”, reče Mjuzova. “Možda ćete poželeti da budete i za trun prijatniji prema meni.” “Zašto bih?” “Kao prvo, poslali ste ljude da traže leš u mom okrugu a da me niste obavestili. A kao drugo, ovo je moje poprište zločina. Vi ste ovde gost, i to mojom dobrotom.” “Nećete valjda sad da isterujete sa mnom tu zakonsku igru, jelte?” “Jok”, kaza on. “Ali volim da zvučim opasno. Ide li mi od ruke?” “Tja. Znači, možemo da produžimo u obilazak?” “Naravno.” Staza je postajala sve uža i na kraju takoreći nestala. Sad su se peli po stenama i oko drveća. Mjuzova je oduvek bila pomalo muškarača. Uživala je u fizičkoj aktivnosti. A cipele su je - nek se tera onaj Fler Hikori! - pri tome sasvim lepo služile. “Stoj”, reče Louel. Sunce je i dalje tonulo. Louelov profil ocrtavao se kao silueta. On opet skide šešir i išmrknu se u maramicu. “Ovde je nađen mali Bilingam.” Dag Bilingam. Šuma kao da se na te reči primirila, a onda je vetar zašaputao neku staru pesmu. Mjuzova pogleda dole. Dete. Bilingam je imao sedamnaest godina. Nađen je sa osam ubodnih rana, većinom zadobijenih u samoodbrani. Borio se protiv svoga ubice. Ona pogleda u Louela. Glava mu je bila oborena, žmurio je. Mjuzova se priseti još nečeg - nečeg iz dosijea. Louel. To prezime. “Periferno, malo sutra”, reče, “vi ste bili glavni.” Louel ne odgovori.

“Ne kapiram. Što mi niste rekli?” On sleže ramenima. “A što niste vi meni rekli da opet otvarate taj moj slučaj?” “Nismo ga baš stvarno otvorili. Mislim, činilo mi se da još ništa nemamo.” “Pa su zato vaši naleteli na zgoditak?”, kaza on. “Slepa sreća?” Mjuzovoj se nije sviđalo kuda razgovor vodi. “Koliko smo daleko od mesta gde je nađena Margot Grin?”, upita Mjuzova. “Osamsto metara južno.” “Margot Grin je prva nađena, je li tako?” “Aha. Nego, znate tamo gde ste ušli? Gde je naselje? Tu je bio ženski deo kampa. Znate već. Njihove kućice. Muške su bile na jugu. Mala Grinova je nađena blizu tog dela.” “Koliko je vremena prošlo od nalaženja Grinove do malog Bilingama?” “Trideset šest sati.” “Dosta vremena.” “Dosta i zemlje da se pretraži.” “Svejedno, je li bio samo ostavljen?” “Ne, bio je u plitkom grobu. Verovatno su ga zato i prevideli pri prvoj pretrazi. Znate kako to ide. Svi čuju da su nestala deca, pa hoće da budu dobri građani i dođu da nam pomognu i pretraže teren. Prošli su doslovno preko njega. Pojma nisu imali da je tu.” Mjuzova se zagleda u zemlju. Potpuno neupadljivo mesto. Bio je tu krst, nalik na one priručne spomenike kraj mesta nečijeg udesa. Ali ovaj krst je bio star i maltene pao. Nije bilo Bilingamove slike. Nije bilo spomena u vidu cveća ili plišanih medvedića. Samo izanđao krst. Sam ovde u šumi. Mjuzova gotovo da uzdrhta. “Ubica se - to verovatno znate - zove Vejn Stjubens. Bio je brigadir, ispostavilo se. Ima mnogo teorija o tome šta se te noći dogodilo, ali izgleda da se svi većinom slažu u tome da je Stjubens ubio prvo te nestale klince - Pereza i Koplandovu. Zakopao ih je. Krenuo je da kopa grob za Daglasa Bilingama, ali tad su našli Margot Grin. Zato je odustao. Ako je verovati onom stručnjaku iz Kvantika, njega je delom i zakopavanje leševa uzbuđivalo. Znate da je Stjubens sve druge žrtve zakopavao, jelte? One u drugim državama?”

“Da, znam.” “Znate da su dve još bile žive kad ih je zakopao?” I to je znala. “Jeste li saslušavali nekad Vejna Stjubensa?”, upita Mjuzova. “Obavili smo razgovor sa svima iz tog kampa.” Ovo je izgovorio sporo, oprezno. Mjuzovoj zazvoni neko zvonce opomene u glavi. Louel nastavi. “I jeste, taj mali Stjubens jeste mi izazvao jezu - makar mi se sad tako čini. Ali možda sam to i naknadno uobrazio. Više ne znam. Nije bilo dokaza koji bi Stjubensa povezali sa ubistvima. Nikoga ništa i nije povezivalo, zaista. Plus je Stjubens bio bogat. Njegovi su uzeli advokata. Kao što i možete pretpostaviti, kamp je odmah zatvoren. Sva deca otišla su kućama. Stjubensa su narednog polugodišta poslali u Evropu. Mislim da je pohađao neku školu u Švajcarskoj.” Mjuzova još nije odvajala pogled od krsta. “Spremni ste da krenemo dalje?” Ona klimnu glavom. Ponovo se dadoše na pešačenje. Louel upita:“I koliko ste već dugo glavni istražitelj?” “Nekoliko meseci?” “A pre toga?” “Tri godine u odeljenju za ubistva.” Opet je izduvao nosinu. “Uvek je to teško, jelte?” Pitanje je delovalo više retoričko, pa je samo nastavila da šipči. “Ne zbog samog zločina”, reče on. “Čak ni zbog mrtvih. Njih više nema. Ništa se tu ne može. Već zbog onog što ostaje - zbog eha. Ova šuma kojom vi hodate. Ima starijih ljudi koji misle da će njome večno odjekivati eho. Nije besmisleno, kad bolje razmislite. Taj mali Bilingam. Siguran sam da je vrištao. On vrišti, vrisak odjekuje, jednostavno se odbija tamo-amo, zvuk postaje sve tiši i tiši, ali nikad potpuno ne nestane. Kao da neki deo njega još doziva, čak i sad. Tako odjekuje ubistvo.” Mjuzova je i dalje išla oborene glave, posmatrajući svoja stopala na džombastom tlu. “Jeste li upoznali rodbinu neke žrtve?” Ona razmisli o tome. “Jedan od njih mi je štaviše šef.” “Pol Kopland”, reče Louel. “Sećate ga se?”

“Kao što rekoh, ispitivao sam sve iz kampa.” Mjuzovoj se u glavi opet oglasi ono zvonce. “Je li vas to on naterao da zavirite u ovaj slučaj?”, upita Louel. Ona ne odgovori. “Ubistvo je nepravično”, kaza on. “Kao da Bog ima neki svoj naum, a tu je i prirodni poredak koji je on uspostavio, ali onda neko uzme sebi za pravo da to poremeti. Pomaže, naravno, ako rešiš slučaj. Ali to je kao kad zgužvaš komad aluminijumske folije. Nalaženje ubice pomaže da je opet raširiš, ali za porodicu ona nikad više neće imati stari oblik.” “Aluminijumska folija?” Louel sleže ramenima. “Vi ste baš pravi filozof, šerife.” “Zagledajte se nekad svom šefu u oči. Šta god da se dogodilo u šumi te noći, još je tu. Još odjekuje, zar ne?” “Ne znam”, reče Mjuzova. “A ja ne znam da li biste vi smeli biti ovde.” “Zašto?” “Zato što sam te noći saslušavao vašeg šefa.” Mjuzova stade. “Hoćete da kažete da postoji nekakav sukob interesa?” “Mislim da možda upravo to kažem.” “Pol Kopland je bio osumnjičen?” “Slučaj još nije zatvoren. Još je on, uprkos vašem mešanju, moj slučaj. Zato vam na to pitanje neću odgovoriti. Ali jedno ću vam reći. Lagao je u vezi sa onim što se desilo.” “Bio je klinac na straži. Nije znao koliko je ozbiljno.” “Nije to nikakav izgovor.” “Ali kasnije se pokazalo da je čist, je li tako?” Louel ne odgovori. “Čitala sam dosije”, reče Mjuzova. “Odšvrljao je i nije radio ono što mu je kao stražaru bila dužnost. Vi pričate o razornim posledicama. Koliko li krivice tek on oseća zbog svega? Pati za sestrom, to svakako. Ali mislim da ga još više izjeda krivica.” “Zanimljivo.” “Šta to?” “Kažete da ga izjeda krivica”, kaza Louel. “Kakva krivica?” Produžila je da hoda.

“A i čudno je, šta vi mislite?” “Šta je čudno?”, upita Mjuzova. “To što je te noći napustio stražarsko mesto. Hoću reći, promislite i sami. Odgovoran klinac. Svi su to rekli. I odjednom, baš u noći kad su se ti kamperi išunjali, u noći kad Vejn Stjubens planira da počini ubistvo, Pol Kopland bira da klisne.” Mjuzova ništa ne reče. “To mi je, mlada moja koleginice, vazda paralo oči kao vrlo gadna podudarnost.” Louel se osmehnu i okrete se. “Hajdete”, reče. “Pada mrak, a vi treba da vidite šta je to našao vaš prijatelj Baret.” Kad je Glenda Perez otišla, nisam zaplakao, ali jesam bio jezivo blizu suza. Sedeo sam u kancelariji, sam, ošamućen, nesiguran šta da radim, šta da mislim, šta da osećam. Telo mi je ceptalo. Gledao sam sebi u šake. Primetno su se tresle. Štaviše, jesam uradio ono što ljudi rade kad se pitaju da li sanjaju. Sve provere sam obavio. Nije bio san. Bila je to java. Kamila je živa. Moja sestra je izašla iz te šume. Baš kao i Gil Perez. Pozvao sam Lusi na mobilni. “Hej!”, rekla je ona. “Nećeš mi verovati šta mi je upravo rekla sestra Gila Pereza.” “Šta?” Ispričah joj. Kad sam stigao do onog dela priče po kom je Kamila izašla iz šume, Lusi se naglas zagrcnula. “Veruješ joj?”, upita Lusi. “Misliš za to o Kamili?” “Da.” “Zašto bi to rekla ako nije istina?” Lusi ništa ne reče. “Šta? Misliš da laže? Koji bi motiv imala?” “Ne znam, Pole. Ali štošta nam tu promiče.” “To mi je jasno. Ali razmisli. Glenda Perez nema razloga da me za to laže.” Tišina.

“Šta je, Lusi?” “Samo je iščašeno - eto, samo to. Ako ti je sestra živa, gde je onda, do đavola?” “Ne znam.” “I dakle, šta sad nameravaš?” Razmišljao sam o tome i trudio se da smirim mozak. Valjano pitanje. Šta sledeće? Kuda da pođem odavde? Lusi reče:“Razgovarala sam ponovo sa ocem.” “I?” “Pamti nešto u vezi s tom noći.” “Šta to?” “Neće da mi kaže. Rekao je da će samo tebi ispričati.” “Meni?” “Aha. Ira kaže da hoće tebe da vidi.” “Sad?” “Ako bi ti hteo.” “Hoću. Da svratim po tebe?” Oklevala je. “Šta je bilo?” “Ira kaže da želi da se vidite nasamo. Da neće da priča preda mnom.” “Važi.” Još malo je oklevala. “Pole?” “Molim?” “Ipak ti svrati po mene. Čekaću te u kolima dok budeš unutra.” Detektivi Jork i Dilon iz odeljenja za ubistva sedeli su u “tehničkoj sobi” i jeli picu. Tehnička soba je u stvari bila prostor za sastanke kud bi ovi s televizije dogurali kamere i tome slično. Uđe Maks Rejnolds. “Kako je, momci?” Dilon reče:“Ova pica je odvratna.” “Žao mi je.” “U Njujorku smo, pobogu i zaboga. U Velikoj jabuci. Domu pice. A ovo ima ukus kao nešto što je prekršilo zakon o skupljanju psećih govana.” Rejnolds uključi televizor. “Duboko žalim što naša kuhinja nije

dorasla tvojim standardima.” “Da li preterujem?”, okrete se Dilon Jorku. “Mislim, najozbiljnije, da li ovo ima ukus prosjakove povraćke, ili sam ja preosetljiv?” Jork reče:“To ti je treće parče.” “I verovatno i poslednje. Čisto da dokažem da sam ozbiljno to mislio.” Jork se okrete Maksu Rejnoldsu. “Šta imaš za nas?” “Mislim da sam našao našeg tipa. Ili makar njegova kola.” Dilon odgrize još jednu komadinu. “Manje priče, više konkretnih rezultata.” “Na dva bloka od mesta gde ste našli leš, ima jedan dragstorčić”, poče Rejnolds. “Vlasnik ima problema s lopužama koje mu mažnjavaju ono što izloži ispred radnje. Zato je usmerio kameru napolje.” Dilon upita:“Korejac?” “Molim?” “Vlasnik te prodavnice. Korejac je, je li tako?” “Nisam siguran. Kakve to veze uopšte ima?” “Dam glavu ako nije Korejac. Dakle, uperi kameru napolje zato što mu je neki seronja ukrao pomorandžu. Onda krene da vrišti kako plaća porez, iako ovamo u radnji fura najmanje deset ilegalnih poslova, i kako bi neko nešto trebalo da preduzme. Recimo da policija pregleda te njegove jeftikanere od traka s razmrljanim snimkom kako bi našla gospo’n Voćokradicu.” Zaćutao je. Jork pogleda u Maksa Rejnoldsa. “Nastavi.” “U svakom slučaju jeste, baš tako, kamera delom hvata i ulicu. Zato smo krenuli da proveravamo i kola iz odgovarajućeg vremena - starija od trideset godina - koja su se zatekla okolo, i vidite šta smo našli.” Rejnolds je već bio ubacio i pustio traku. Na snimku prođe stara Folksvagenova buba. On pritisnu dugme za zamrzavanje snimka. “To su naša kola?”, upita Jork. “Folksvagenova buba iz 1971. Jedan naš stručnjak kaže da se godina proizvodnje prepoznaje po Makfersonovom prednjem vešanju i prtljažniku s prednje strane. Što je još važnije, ovaj tip kola imao je zastirače koji se poklapaju s vlaknima nađenim na odeći gospodina Santijaga.” “Jebo te”, reče Dilon. “Možete li da raščitate broj tablice?”, upita Jork.

“Ne. Imamo samo snimak sa strane. Ne vidi se ni delić, čak ni iz koje je države.” “Ali koliko originalnih Folksvagenovih buba sa žutom školjkom imamo na ulicama?”, reče Jork. “Da krenemo od njujorškog registra motornih vozila, pa da pređemo na Nju Džerzi i Konektikat.” Dilon klimnu glavom i progovori žvaćući kao krava. “Na nešto bi trebalo da naletimo.” Jork se ponovo okrete Rejnoldsu. “Ima li još šta?” “Dilon je bio u pravu - slika se baš i nije ubila od kvaliteta. Ali ako ovo zumiram” - on pritisnu dugme i slika se uveća – “možemo delimično da vidimo i tipa.” Dilon žmirnu. “Izgleda kao Džeri Garsija ili tako nešto.” “Duga seda kosa, duga seda brada”, potvrdi Rejnolds. “To je to?” “To je to.” Jork se obrati Dilonu: “Da krenemo s proverom registra motornih vozila. Ova kola ne bi trebalo da je teško naći.”

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE U tišini šume još su odzvanjale optužbe šerifa Louela. Louel, čovek koji se ne da lako zavarati, smatra da Pol Kopland jeste lagao u vezi s tim ubistvima. Da li je lagao? Je li to bitno? Mjuzova je razmišljala o tome. Kop joj je neosporno bio drag. Odličan šef i još bolji tužilac. Ali Louelove reči vratile su je unatrag kroz vreme. Podsetile su je na nešto što je ona već znala: ovo je slučaj ubistva. Kao svaki drugi. Vodi kuda vodi, pa makar to bilo i opet ka njenom šefu. Nema ljubimaca. Posle nekoliko minuta, iz čestara se začu neki šum. Mjuzova opazi Endrua Bareta. Baret je bio kao kakvo krhko umetničko delo, sav krakat i ćoškast, nespretnih, trzavih pokreta. Vukao je za sobom nešto nalik na dečja kolica. Sigurno je to taj XRJ. Mjuzova mu doviknu. Baret diže pogled, vidno nezadovoljan što ga ometaju. No kad vide ko ga zove, lice mu se ozari. “Hej, Mjuzova!” “Endru!” “Jee, baš se radujem što te vidim.” “A-ha”, kaza ona. “Šta to radiš?” “Kako šta radim?” On spusti aparat. Naporedo s njime je klancalo i troje mladih ljudi - studenata, kako je pretpostavila. “Tražim grobove.” “Mislila sam da si nešto našao.” “I jesam. Tamo je, pravo gore, na stotinak metara odavde. Ali sam shvatio da fale dva leša, pa sam zato rekao: hej, nije lepo spavati na lovorikama! - razumeš šta ti pričam?” Mjuzova proguta knedlu. “Našao si leš?” Na Baretovom licu videla se groznica kakva se obično čuva samo za važne verske skupove. “Mjuzova, ovaj aparat! O, bože, naprosto je čudesan. Imali smo i sreće, naravno. U ovom kraju nije padala kiša, šta znam, otkad, šerife?” “Dve-tri nedelje”, reče Louel. “Eto, a to doprinosi. Mnogo. Suvo tle. Razumeš li se pomalo u to

kako funkcioniše radar za pretragu tla? Kod ove moje lepotice sam zapeo na osamsto megaherca. To mi daje prodor od svega metar i dvadeset - ali šta sve znači tih metar i dvadeset! Uglavnom svi traže preduboko. A vrlo malo ubica kopa dublje od pola metra - metar. Drugi problem je u tome što postojeće mašine teško razlikuju materijal kod predmeta iste veličine. Recimo, jednako očitaju i cev ili dubok koren i ono za čim mi tragamo - kosti. XRJ ne samo što daje jasniji dubinski presek tla već uz ovaj novi trodimenzionalni dodatak...” “Barete?”, upita Mjuzova. On pogura naočari naviše. “Molim?” “Da li ti delujem kao da bih i pacovsko mudo dala da saznam kako radi ta tvoja igračka?” On ponovo pogura naočari. “Eh...” “Bitno mi je samo da ta igračka radi. Zato te molim da mi kažeš šta si našao, dok nisam nekog ubila.” “Kosti, Mjuzova”, reče on sa osmehom. “Našli smo kosti.” “Ljudske, je li?” “Definitivno. U stvari, prvo smo našli lobanju. Tad smo i prestali da pretražujemo. Sad profesionalci iskopavaju.” “Koliko su stare?” “Šta, kosti?” “Ne, Barete, ovaj hrast ovde. Da, kosti.” “Otkud kog moga ja to da znam? Možda će patološkinja imati neku ideju. I ona je sad na mestu nalaza.” Mjuzova pohita pored njega. Louel je išao za njom. Pravo pred njima su se razaznavali veliki reflektori, maltene kao na snimanju filma. Znala je da mnoge ekipe za iskopavanje koriste jaka veštačka svetla čak i kad kopaju pod direktnom sunčevom svetlošću. Kako joj je rekao jedan momak iz jedinice za izlaske na lice mesta, jaka svetla pomažu da se razabere šljaka od zlata: “Bez jakog svetla, to ti je kao da pijan u mračnom baru procenjuješ koliko je neka riba jebozovna. Pomisliš da si na nešto nagazio, ali ujutru ti dođe da sam sebi izjedeš jajca.” Louel pokaza na privlačnu ženu s gumenim rukavicama. Mjuzova zaključi da je i to studentkinja - nije joj bilo ni trideset godina. Imala je dugu, veoma crnu kosu, savršeno zategnutu, kao igračica flamenka. “Ovo je doktorka O’Nil”, reče Louel.

“Ona vam je patolog?” “Aha. Znate li da se ovde patolog bira glasanjem?” “Hoćete reći da imaju kampanje i tako to? U stilu: ‘Zdravo, ja sam doktorka O’Nil. Stvarno sam zakon za mrtve.’” “Rado bih uzvratio nečim vickastim”, kaza Louel, “ali vi varošani previše ste dovitljivi za nas seljačine.” Prišavši bliže, Mjuzova vide da je reč “privlačna” možda i potcenjivanje. Tara O’Nil bila je strava ženska. Mjuzova je primećivala da njen izgled donekle rastrojava i ekipu. Patolog nije zadužen za mesto zločina. To radi policija. Ali svi su kradom pogledali u O’Nilovu. Mjuzova hitro zakorači ka njoj. “Ja sam Loren Mjuz, glavni istražitelj okruga Eseksa.” Ova pruži ruku onako u rukavici. “Tara O’Nil, patolog.” “Šta možete da mi kažete o tom skeletu?” O’Nilova je načas delovala oprezno, ali Louel klimanjem glave dade znak da je sve u redu. “Vi ste poslali gospodina Bareta ovamo?”, upita ova. “Ja sam.” “Zanimljiv momak.” “To zna moja duša.” “Taj aparat, međutim, radi svoje. Ne znam kako je uopšte našao te kosti. Ali dobar je. Mislim da je korisno bilo što su prvo naišli na lobanju.” O’Nilova žmirnu i odvrati pogled. “Ima neki problem?”, upita Mjuzova. O’Nilova odmahnu glavom. “U ovom kraju sam odrasla. Nekad sam se igrala ovde, tačno na ovom mestu. Pomislilo bi se, šta znam, pomislilo bi se da će me proći neka jeza ili tako nešto. Ali jok, ništa.” Mjuzova je cupkala nogom i čekala. “Imala sam deset godina kad su ti momci i devojke nestali. Moje društvo i ja smo ovamo dolazili na izlete, znate li? Zapalimo vatre. Krenemo da izmišljamo priče o tome kako je to dvoje što nikad nije nađeno još ovde, i kako nas gledaju, i kako će nas goniti i ubiti. Budalaština. Samo fora da bi te momak ogrnuo svojom jaknom i usput te obgrlio.” Tara O’Nil se osmehnu i zavrte glavom. “Doktorka O’Nil?” “Da?”

“Recite mi, molim vas, šta ste ovde našli.” “Još radimo na tome, ali po onome što vidim, imamo prilično potpun skelet. Nađen je ovde, na dubini od devedeset centimetara. Da bih dobila konačnu identifikaciju, moraću da odnesem kosti u laboratoriju.” “A šta mi možete reći sad?” “Hodite ovamo.” Povela je Mjuzovu na drugu stranu prekopanog mesta. Kosti su bile označene ceduljicama i poređane po plavoj ceradi. “Nije bilo odeće?”, kaza Mjuzova. “Nikakve.” “Da li se raspala ili je leš zakopan nag?” “Ne mogu da tvrdim. Ali kako nema novčića, nakita, dugmadi, rajsferšlusa, čak ni obuće - a ona obično veoma dugo ostane cela - nagađam da je zakopan nag.” Mjuzova je samo zurila u smeđu lobanju. “Uzrok smrti?” “Prerano je reći. Ali ponešto i znamo.” “Na primer?” “Kosti su u prilično rđavom stanju. Nisu bile uopšte duboko zakopane, a već dugo su ovde.” “Koliko dugo?” “Teško je proceniti. Prošle godine sam bila na seminaru o analizi uzoraka tla na mestu zločina. Pre koliko vremena je jama iskopana, procenjuje se na osnovu poremećaja u zemlji okolo. Ali to je vrlo preliminarna procena.” “Bar nešto? Čisto nagađanje?” “Kosti jesu ovde bile podugo. Najpreciznija trenutna procena bila bi da su ležale najmanje petnaest godina. Ukratko - a time odgovaram i na pitanje koje vam se vrti po glavi - ima podudaranja, velikog podudaranja vremenskog okvira sa onim ubistvima koja su se u ovoj šumi odigrala pre dvadeset godina.” Mjuzova proguta knedlu, pa izreče ono pravo pitanje koje je od samog početka želela da postavi. “Možete li odrediti pol? Možete li mi reći da li su kosti muške ili ženske?” Prekide ih neki dubok glas:“Ovaj, doktorka?”

To se oglasio tip iz ekipe za izlazak na lice mesta, u obaveznoj vindjakni s natpisom. Imao je hrapav glas, gustu bradu i malo pojači struk. Nosio je mali ručni ašov i disao je zaduvano, kao svako ko je ispao iz forme. “Šta je bilo, Teri?”, upita O’Nilova. “Mislim da smo sve povadili.” “Želite da se pakujete?” “Za večeras da, rekao bih. Možda će trebati da izađemo i sutra, da još malo pregledamo. Ali ostatke bih voleo da prebacimo sad, ako vama tako odgovara.” “Sačekaj dva minuta”, reče O’Nilova. Teri klimnu glavom i ostavi ih same. Tara O’Nil je uporno posmatrala kosti. “Razumete li se štagod u ljudski kostur, istražiteljko Mjuz?” “Donekle.” “Bez podrobnog pregleda, može biti prilično teško da se uoči razlika između muškog i ženskog skeleta. Jedna od osobina po kojima zaključujemo jeste veličina i gustina kostiju. Muške su obično gušće i krupnije, naravno. Ponekad može da pomogne i visina žrtve - muškarci su obično viši. Ali to često nije presudno.” “Dakle, ne znate?” O’Nilova se osmehnu. “Ni slučajno to nisam rekla. Da vam pokažem nešto.” Tara O’Nil kleče i spusti se. Isto tako i Mjuzova. O’Nilova je u ruci imala tanku baterijsku lampu, od onih što bacaju uzak ali snažan snop. “Rekla sam ‘prilično je teško’. Ne da je nemoguće. Pogledajte.” Uperila je snop u lobanju. “Znate li u šta gledate?” “Ne”, reče Mjuzova. “Pre svega, reklo bi se da ove kosti spadaju u lakše. Drugo, vidite ovo, odmah ispod mesta gde su nekada bile obrve.” “Vidim.” “Stručno se to zove supraorbitalni luk. On je izraženiji kod muškaraca. Žene imaju veoma okomita čela. E sad, ova lobanja jeste stradala od vremena, ali vidi se da luk nije izražen. No pravi putokaz - to što hoću ovde dole da vam pokažem - jeste pelvično područje, ili preciznije, pelvična šupljina.”

Pomerila je lampu. “Vidite je ovde?” “Da, vidim, valjda je to to. I dakle?” “Prilično je široka.” “A to znači?” Tara O’Nil odsečno isključi baterijsku. “To znači”, reče ustajući, “da je vaša žrtva kavkaske rase, visoka oko sto sedamdeset - iste visine kao Kamila Kopland, uzgred budi rečeno - i da, ženskog je pola.” Dilon kaza:“Nećeš mi verovati.” Jork diže pogled. “Šta?” “Dobio sam kompjuterski izveštaj za onaj folksvagen. U ova tri područja ima ih svega četrnaest koji se uklapaju u opis. Ali evo šta je glavni zgoditak. Jedan je registrovan na tipa po imenu Ira Silverstajn. Zvuči poznato?” “Zar to nije onaj bivši vlasnik kampa?” “To ti pričam.” “I hoćeš da kažeš da je Kopland možda sve vreme u pravu?” “Imam adresu mesta gde ovaj Ira Silverstejn živi”, reče Dilon. “Kao nekakav dom za rehabilitaciju.” “Pa šta onda čekamo?”, upita Jork. “Miči guzicu.”

TRIDESET PETO POGLAVLJE Kad je Lusi ušla u kola, pritisnuo sam dugme cd-plejera. Zasvirala je Brusova “Ponovo u tvom naručju”. Ona se osmehnu. “Već si narezao?” “Jesam.” “Sviđa ti se?” “Mnogo. Dodao sam još neke. Piraterija s jednog Springstinovog solo nastupa. ‘Vozi celu noć’.” “Ta pesma me uvek rasplače.” “Tebe sve pesme rasplaču”, rekoh ja. “Ne rasplače me ‘Superfrik’ od Rika Džejmsa.” “Prihvatam ispravku.” “I ‘Promiskuitetna’. Ta me ne rasplače.” “Čak ni kad Neli peva: ‘Da li svoju igru igraš profi, kao Stiv Neš’?” “Bože, kako ti mene dobro znaš.” Osmehnuh se. “Deluješ smireno za čoveka koji je upravo saznao da mu je pokojna sestra možda živa.” “Razdvajam.” “Tako se to kaže?” “To stvarno i radim. Smeštam stvari u odvojene kutije. Eto kako preživljavam ludilo. Naprosto ga privremeno smestim negde drugde.” “Razdvajanje”, kaza Lusi. “Tačno tako.” “Mi psiholozi imamo za razdvajanje jedan drugi izraz”, reče Lusi. “Zovemo ga ‘debelo poricanje’.” “Zovi ga kako hoćeš. Sad imamo neki putokaz, Lus. Naći ćemo Kamilu. Biće s njom sve kako treba.” “Mi psiholozi imamo izraz i za to. Kažemo ‘čežnjivo pa čak i samozavaravajuće razmišljanje’.” Još neko vreme smo se vozili. “Čega li se to sad setio tvoj otac?”, upitah. “Ne znam. Ali znamo da mu je dolazio Gil Perez. Ja nagađam da je ta poseta uskomešala nešto u Irinoj glavi. Ne znam šta. Možda i nije ništa.

Nije mu dobro. Može biti nešto što je uobrazio, pa čak i izmislio.” Parkirali smo se nedaleko od Irine bube. Čudno je bilo videti ta stara kola. Trebalo je da me vrate u prošlost. Stalno se njima vozikao po kampu. Isturio bi glavu i osmehivao se, i predavao nam male pošiljke. Puštao je kampere da ih kite i pravio se kako predvodi paradu. Ali u ovom trenu mi taj stari folksvagen nije izazvao nikakva osećanja. Moje razdvajanje je popuštalo. Jer imao sam nadu. Imao sam nadu da ću naći sestru. Imao sam nadu da ću se istinski sjediniti s nekom ženom prvi put od Džejnine smrti, da ću moći da osetim kako nečije tuđe srce kuca uz moje. Pokušavao sam da opomenem sebe. Podsećao se da je nada najokrutnija od svih gospodarica, da ti može zgnječiti srce kao plastičnu čašu. Ali u tom trenutku nisam želeo na tu stranu. Želeo sam nadu. Želeo sam da se držim za nju i naprosto joj dozvolim da mi na neko vreme olakša dušu. Pogledah u Lusi. Ona se osmehivala, i ja osetih kako mi se grudi razlamaju. Koliko je dugo vremena prošlo otkako mi je tako bilo, otkako sam osetio taj bezglavi let! A onda sam samoga sebe iznenadio. Pružio sam obe ruke i obujmio joj lice šakama. Njen osmeh iščeze. Pogled joj je pretraživao moje oči. Zabacih joj glavu i poljubih je tako nežno da sam maltene osetio bol. Nešto me je preseklo. Čuo sam njen uzdah. Uzvratila mi je poljubac. Njeno prisustvo me je ispunjavalo radošću i ujedno razbijalo. Lusi mi položi glavu na grudi. Čuh je kako tiho jeca. Nisam je dirao. Milovao sam je po kosi i potiskivao taj vihor u sebi. Ne znam koliko smo dugo tako sedeli. Možda pet minuta, možda i petnaest. Jednostavno ne znam. “Bolje kreni”, kaza ona. “Ti ćeš ostati ovde?” “Ira je tako izričito rekao. Ti, sam. Ja ću verovatno da mu malo poteram motor, da bi se dopunio akumulator.” Nisam je više ljubio. Izašao sam i odlebdeo stazom. Oko kuće je sve bilo spokojno i zeleno. Nagađao sam da je vila džordžijansko zdanje od cigle; bila je gotovo savršeno četvrtasta, s belim stubovima spreda. Podsećala je na dom nekog snobovskog bratstva. Na portirnici je sedela neka žena. Rekoh joj svoje ime i prezime.

Ona zatraži da se upišem. Potpisah se. Ona pozva nekog i progovori šapatom. Čekao sam i za to vreme slušao Mjuzakovu verziju nečega od Nila Sedake, što je pomalo bilo kao da slušaš Mjuzakovu verziju Mjuzaka. Siđe jedna riđokosa u civilnoj odeći da me preuzme. Imala je suknju, a na grudima su joj landarale naočari. Izgledala je kao medicinska sestra koja se trudi da ne izgleda kao medicinska sestra. “Ja sam Rebeka”, reče. “Pol Kopland.” “Odvešću vas gospodinu Silverstajnu.” “Hvala vam.” Očekivao sam da će me povesti hodnikom, ali prođosmo kroz zadnji deo zgrade i izbismo pravo napolje. Park je bio lepo negovan. Bilo je malo prerano za ukrasna svetla, ali već su gorela. Imanje je okruživao gust red grmova živice, nalik na pse čuvare. Iru Silverstajna sam odmah uočio. Bio se izmenio, a opet - nije se nimalo izmenio. Znate već takve ljude. Ostare, osede, ugoje se, pogure se, pa ipak su isti istovetni. Tako i Ira. “Ira?” U kampu niko nikoga nije zvao po prezimenu. Odrasli su bili tetke i čike, ali zaista nisam više mogao da mu se obratim sa “čika Ira”. Bio je ogrnut pončom kakav sam poslednji put video u nekom dokumentarcu o Vudstoku. Na nogama je imao sandale. Ira polako ustade i ispruži ruke ka meni. I u kampu je bilo tako. Svi su se grlili. Svi su se voleli. Sve je bilo “kumbaja”. Kročih mu u susret. On me čvrsto steže, iz sve snage. Osetio sam kako mi bradom grebucka obraz. Pustio me je pa se obratio Rebeki:“Ostavi nas same.” Rebeka se okrete. On me povede do klupe od cementa i zeleno obojenog drveta. Sedosmo. “Ništa se nisi promenio, Kope”, reče on. Upamtio je kako me zovu. “Nisi ni ti.” “Misliš da bi trebalo da nam se teške godine više poznaju na licu, je li?” “Valjda tako, Ira.” “I čime se sad baviš?” “Okružni sam tužilac.”

“Stvarno?” “Da.” On se namršti. “To je neka vrsta establišmenta.” Još je onaj stari Ira. “Ne gonim demonstrante protiv rata”, umirih ga. “Ganjam ubice i silovatelje. Ljude tog soja.” On zaškilji. “Zato si ovde?” “Molim?” “Tražiš ubice i silovatelje?” Nisam znao kako to da protumačim, pa zato prihvatih nit njegovog razgovora. “Valjda i tražim, u izvesnom smislu. Nastojim da saznam šta se desilo one noći u šumi.” Iri se zatvoriše oči. “Lusi reče da si hteo da me vidiš”, nastavih. “Da.” “Zašto?” “Hoću da znam zašto si se vratio.” “Nikada nikud nisam ni išao.” “Slomio si Lusi srce, znaš.” “Pisao sam joj. Pokušavao da zovem. Ona nije htela da zove mene.” “Svejedno. Mnogo ju je to bolelo.” “Nikad mi nije bila namera da se tako desi.” “I zašto si se sad vratio?” “Hoću da znam šta se dogodilo s mojom sestrom.” “Ubijena je. Kao i ostali.” “Ne, nije.” On ništa ne reče. Odlučih da ga malčice prikleštim. “Znaš i sam, Ira. Gil Perez je dolazio ovamo, zar ne?” Ira mljesnu usnama. “Presahnuo.” “Molim?” “Presahnuo sam. Imao sam jednog prijatelja iz Kernsa. To ti je u Australiji. Najgotivniji lik kog sam u životu upoznao. Imao je običaj da kaže: ‘Čovek nije kamila, brate.’ To mu je bila fora da zatraži piće.” Ira razvuče usne u osmeh. “Mislim da ovde ne možeš dobiti nikakvo piće, Ira.” “O, znam. Ionako nikad nisam ni bio neki alkos. Moj fah ti je više bilo ono što sad zovu ‘rekreativne droge’. Nego sam mislio na vodu.

Imaju u onom hladnjaku ‘poland spring’. Znaš li da nam ‘poland spring’ dolazi direktno iz Mejna?” Nasmejao se, a ja ga nisam ispravio kad je izgovorio tu staru radijsku reklamu. Ustao je i zateturao se nadesno. Tamo je bio hladnjak-sandučar s logom Njujorških rendžera. Otvorio ga je odozgo, dohvatio flašu, pružio mi je, dohvatio još jednu. Odvrnuo je poklopac i nategao. Voda mu se slivala niz lice, bojeći mu belu bradu u tamnosivo. “Ahhh!”, izusti kad se napio. Pokušah da ga vratim na stari kolosek. “Kazao si Lusi da želiš da me vidiš.” “Da.” “Zašto?” “Jer si tu.” Čekao sam da još nešto kaže. “Tu sam”, polako rekoh, “jer si ti tražio da me vidiš.” “Ne mislim tu kao ovde. Nego tu u našim životima.” “Rekao sam ti. Pokušavam da saznam.” “Što baš sad?” Opet to pitanje. “Zato”, rekoh, “što Gil Perez nije nastradao te noći. Vratio se. I tebi je dolazio, zar ne.” Irine oči poprimiše onaj prazni, ukočeni pogled. Krenu. Ja ga pristigoh. “Je li bio ovde, Ira?” “Nije se koristio tim imenom”, kaza. I dalje je koračao. Primetih da ćopa. Lice mu se krivilo od bola. “Dobro ti je?”, upitah. “Moram da prošetam.” “Kuda?” “Ima staza. U šumi. Hodi.” “Ira, nisam ovde...” “Kazao je da se zove Manolo kakoonobeše. Ali ja sam znao ko je on. Mali Gili Perez. Pamtiš ga? Iz onih dana, to jest?” “Da.” Ira zavrte glavom. “Dobar dečko. Ali tako lak za manipulaciju.” “Šta je hteo?” “Nije mi rekao ko je. Ne odmah. Nije izgledao baš doslovno isto, ali

u ponašanju mu je bilo nečeg prepoznatljivog, znaš već? Izgled možeš da prikriješ. Možeš da se ugojiš. Ali Gil je još blago šušketao u govoru. Još se isto kretao. Kao da je neprekidno na oprezu. Znaš na šta mislim?” “Znam.” Mislio sam da je dvorište ograđeno, ali nije bilo. Ira se provuče kroz razmak u živici. Ja za njim. Pred nama je bilo šumovito brdo. Ira s mukom krenu uz stazu. “Je li ti dozvoljeno da izlaziš?” “Naravno. Tu sam na dobrovoljnoj osnovi. Mogu da dolazim i odlazim kad mi je volja.” Uporno je hodao. “Šta ti je Gil rekao?”, upitah. “Hteo je da zna šta se dogodilo te noći.” “Nije znao?” “Znao je donekle. Hteo je da zna više.” “Ne razumem.” “I ne moraš.” “Da, Ira, moram.” “Gotovo je. Vejn je u zatvoru.” “Vejn nije ubio Gila Pereza.” “Ja sam mislio da jeste.” Ovo nisam baš najbolje shvatio. Sad je hodao brže, hramajući uz vidne bolove. Želeo sam da mu doviknem da stane, ali pomicala su mu se i usta, kao da nešto govori. “Je li Gil pominjao moju sestru?” On načas zastade. Osmeh mu je bio tužan. “Kamilu.” “Da.” “Nesrećnica.” “Je li je pominjao?” “ Voleo sam tvog tatu, znaš. Tako drag čovek, a toliko povređen u životu.” “Je li Gil pominjao šta je bilo s mojom sestrom?” “Sirota Kamila.” “Da. Kamila. Je li rekao šta o njoj?” Ira ponovo krenu da se penje. “Koliko je krvi bilo te noći!”

“Molim te, Ira, moraš da se usredsrediš. Je li Gil uopšte nešto rekao o Kamili?” “Ne.” “Pa šta je onda hteo?” “Isto što i ti.” “Šta to?” On se okrete. “Odgovore.” “Na koja pitanja?” “Ista kao tvoja. Šta se desilo te noći. Nije razumeo, Kope. Gotovo je. Oni su mrtvi. Ubica je u zatvoru. Pusti mrtve da počivaju.” “Gil nije bio mrtav.” “Do onog dana kad me je posetio, bio je mrtav. Da li to razumeš?” “Ne.” “Gotovo je. Mrtvi su otišli. Živi su bezbedni.” Pružio sam ruku i zgrabio ga za mišicu. “Ira, šta ti je rekao Gil Perez?” “Ne razumeš ti to.” Stali smo. Ira se zagleda niz brdo. Ja pogledah kud i on. Sad se samo razaznavao krov kuće. Bili smo usred guste šume. Obojica smo se zadihali više nego što bi trebalo. Ira je bio ubledeo. “Mora da ostane zakopano.” “Šta?” “To što sam rekao Gilu. Svršilo se. Idemo dalje. Bilo je to davno. On je bio mrtav. A onda nije bio mrtav. Ali je trebalo da bude.” “Ira, slušaj me. Šta ti je rekao Gil?” “Nećeš da se maneš toga, je li?” “Ne”, rekoh, “neću da se manem.” Ira klimnu glavom. Izgledao je veoma tužno. A onda zavuče ruku pod pončo i bez ijedne reči ispali metak u mene.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE “To što sad imamo zove se problem.” Šerif Louel obrisa nos maramicom, toliko velikom da je mogla da posluži klovnu kao rekvizit. Stanica mu je bila modernija nego što je Mjuzova očekivala, ali s druge strane, ni njena očekivanja nisu bila velika. Zgrada je bila nova, prostor stilizovan i čist, s kompjuterskim monitorima i pregradama. Pretežno bela i siva boja. “To što vi sad imate”, uzvrati Mjuzova, “zove se leš.” “Nisam na to mislio.” On pokaza u šoljicu u njenoj ruci. “Kakva je kafa?” “Čak izuzetna.” “Ranije je bila užas. Neki momci su kuvali prejaku, neki preslabu. Stalno su zalivali rešo. A onda prošle godine jedan fini građanin naše opštine pokloni stanici aparat za kafu. Koristite li vi neko od tih čuda, te aparate za kafu?” “Šerife?” “Da?” “Vi to pokušavate da me pridobijete svojim smernim narodskim šarmom?” On se isceri. “Malko.” “Smatrajte da ste me pridobili. Šta nam je problem?” “Upravo smo našli leš koji je, po prvim procenama, u šumi ležao prilično dugo. Tri podatka znamo: kavkaska rasa, ženski pol, visina sto sedamdeset. Zasad samo to i znamo. Ja sam malo pročešljao arhivu. U krugu od osamdeset kilometara nema nestalih ili nenađenih devojaka koje odgovaraju tom opisu.” “Oboje znamo ko je to.” “Ne, još ne znamo.” “Pa šta onda mislite, da je u kampu u isto vreme ubijena još neka devojka od sto sedamdeset centimetara, i sahranjena zajedno sa ona druga dva tela?” “To nisam rekao.” “Pa šta ste onda rekli?” “Da nemamo konačnu identifikaciju. Doktorka O’Nil radi na tome.

Zatražili smo zubarske kartone Kamile Kopland. Trebalo bi da budemo sigurni za dan-dva. Bez žurbe. Imamo i druge slučajeve.” “Bez žurbe?” “Tako rekoh.” “Onda vas ne pratim.” “Pa pazite, evo šta ja moram da se zapitam, istražiteljko Mjuz - šta ste vi kao prvo i osnovno? Da li ste izvršni zakonski organ ili političko miljenče?” “Šta to kog đavola znači?” “Vi ste okružni glavni istražitelj”, reče Louel. “E sad, ja bih voleo da verujem kako je neko, a naročito dama vaših godina, tako visoko dogurao zahvaljujući svome daru i znanju. Ali ujedno i živim u svetu jave. Znam ja šta je lov u mutnom i favoritizam i dupeuvlačenje. Zato pitam...” “Zaslužila sam svoj položaj.” “Siguran sam da jeste.” Mjuzova odmahnu glavom. “Ne mogu da verujem. Moram da vam se pravdam.” “Avaj, draga moja, moraćete. Jer u ovom trenutku, kad bi ovo bio vaš slučaj, a ja vam uleteo u prostor, i kad biste znali da ću zapucati pravac kući da to kažem svom šefu - nekome ko je u najmanju ruku umešan - šta biste radili?” “Mislite da bih gurnula pod tepih činjenicu da je on umešan?” Louel sleže ramenima. “’Aj’mo opet: da sam ja, recimo, ovde zamenik a zaposlio me šerif koji je umešan u to vaše ubistvo, šta biste mislili?” Mjuzova se zavali. “Pošteno”, reče. “Dakle, kako da vas umirim?” “Tako što ćete me pustiti da natenane identifikujem leš.” “Ne želite da Kopland zna šta smo našli?” “Dvadeset godina je čekao. Šta mu znači još dan-dva?” Mjuzova shvati kuda ovo vodi. “Hoću da idem naruku istrazi”, reče, “ali mi se ne mili baš da lažem čoveka kome verujem i koji mi je drag.” “Ovaj život nije lak, istražiteljko Mjuz.” Ona se namršti. “I još nešto želim”, nastavi Louel. “Kažite mi zašto je onaj Baret bio tamo sa svojom igračkicom da traži odavno mrtve ljude.”

“Rekla sam vam. Hteli su da testiraju aparat na terenu.” “Vi radite u Njuarku u Nju Džerziju. I velite mi da u toj oblasti nema mesta s mogućim grobovima kud biste mogli da ih pošaljete?” Bio je u pravu, naravno. Kucnuo je čas da se izađe na sredu. “U Njujorku je nađen ubijen čovek”, kaza Mjuzova. “Moj šef misli da je to bio Gil Perez.” Louelu iščeze onaj pokeraški izraz. “Oživeo je?” Taman je htela da objasni, ali tad ulete Tara O’Nil. Louel je delovao ljutito zbog ovog ometanja, ali glas mu je ostao smiren. “Šta je bilo, Tara?” “Našla sam na skeletu nešto”, reče ona. “Nešto važno, čini mi se.” Kad je Kop izašao iz kola, Lusi je ostala da sedi sama još dobrih pet minuta s tračkom osmeha na usnama. Od poljupca joj se još vrtelo u glavi. Nikad ništa slično nije doživela, onaj osećaj kad su joj te velike šake obujmile lice, način na koji ju je pogledao... Kao da joj srce nije samo ponovo zakucalo već i uzletelo. Bilo je predivno. Bilo je zastrašujuće. Pregledala mu je zbirku diskova, našla jedan od Bena Foldsa, pa pustila pesmu “Nesebična”. Nikad nije bila sigurna o čemu je ta pesma - o predoziranju drogom, o abortusu, duševnom krahu - ali na kraju se kaže da je ta žena nesebična i utapa ga svojom dobrotom. Bolje i tužna muzika nego piće, slutila je. Ali ne mnogo bolje. Kad je isključila motor, ugledala je kako tačno ispred zgrade staju neka zelena kola, ford s njujorškim tablicama. Kola su se parkirala na mestu gde je pisalo zabranjen parking. Izašla su dva muškarca - jedan visok, jedan pak građen kao kocka - i ušla u zgradu. Lusi nije znala šta da zaključi. Verovatno nije ništa. Ključevi Irine bube bili su joj u torbi. Probrljala je po novčaniku i našla ih. Gurnula je u usta žvaku. Ako je Kop opet poljubi, bolje da se ubije nego da joj rđav zadah utiče na ishod. Pitala se šta će to Ira reći Kopu. Pitala se i šta to Ira uopšte pamti. Nikad nisu pričali o onoj noći, otac i kći. Nijednom. A trebalo je. Možda bi to sve promenilo. A opet, možda ništa i ne bi promenilo. Mrtvi bi i dalje bili mrtvi, živi i dalje živi. I nije neka naročito duboka misao, ali to ti je to. Izašla je iz kola i zaputila se ka starom folksvagenu. Ključ je držala u

ruci, uperen prema kolima. Čudno je na šta se sve čovek navikne. Danas se više nijedna kola ne otvaraju ključem. Sva imaju daljinsko zaključavanje. Buba ga nema, naravno. Gurnula je ključ u bravicu s vozačke strane i obrnula ga. Brava je bila zarđala, pa je morala snažno da okrene ključ, ali cilindar ipak iskoči. Razmišljala je o tome kako je proživela život, u čemu je sve grešila. Ispričala je Kopu za ono osećanje da ju je te noći nešto gurnulo, da se kotrlja nizbrdo i ne zna kako da se zaustavi. To je bilo tačno. On je godinama pokušavao da je nađe, ali ona se krila. Možda je trebalo ranije da mu se javi. Možda je odmah trebalo da razjasni šta se te noći desilo. Umesto toga, zakopavaš. Odbijaš da se suočiš. Plašiš se suočavanja, pa nalaziš druge načine da se skriješ - pri čemu je Lusino skrivanje bilo ono najrasprostranjenije, na dnu boce. Da bi pobegli, ljudi ne pribegavaju flaši. Nego idu pa se kriju. Uvukla se na vozačko sedište i istog časa shvatila da nešto nije u redu. Prvi vidljivi trag bio je na podu ispred sedišta. Pogledala je dole i namrštila se. Limenka od nekog napitka. Od dijet kole, preciznije. Digla ju je. U njoj je bilo još malo tečnosti. Razmišljala je o ovome. Koliko dugo nije ulazila u bubu? Najmanje tri-četiri nedelje. Tad nije bilo limenke. A ako je i bilo, nije je videla. Moguće da je tako. A onda ju je zapahnuo miris. Setila se nečega što se dogodilo u šumi kod kampa kad je imala dvanaestak godina. Ira ju je bio poveo u šetnju. Čuli su pucnjeve i Ira se skroz raspomamio. Lovci su im bili zašli na posed. Našao ih je i krenuo da urla kako je to privatno imanje. Jedan lovac stao je da urla na njega. Prišao im je, raspalio Iru posred grudi, i Lusi je upamtila da je strašno zaudarao. Taj miris je i sad osetila. Lusi se okrete i pogleda zadnje sedište. Na podu je bilo krvi. A tad se, u daljini, začuo pucanj iz pištolja. Ostaci kostura bili su poređani na srebrnastom stolu s rupicama. Rupice su olakšavale čišćenje jer je sto mogao da se ispere pomoću

creva. Pod je bio od pločica i zakošen prema slivniku u sredini, kao kupaonica u velnes klubu, radi lakšeg uklanjanja otpadaka. Mjuzova nije rado razmišljala o tome šta li se sve zadržava po takvim odvodima, šta sve iz njih vade kad ih čiste, da li sredstvo za čišćenje cevi uopšte tu vrši posao ili pak moraju da koriste nešto jače. Louel je stajao s jedne strane stola, Mjuzova s druge s Tarom O’Nil. “I šta, dakle, ima?” “Pre svega, neke kosti nedostaju. Otići ću kasnije da još jednom pogledam. Ali to je sitnica, ništa krupno. Normalno je u ovakvim slučajevima. Taman sam se spremala da obavim rendgensko snimanje, proverim centre osifikacije, naročito u ključnoj kosti.” “Šta će nam to otkriti?” “Daje predstavu o starosti te osobe. Kako odrastamo, kosti prestaju da rastu. Poslednja tačka osifikacije je tu gore, otprilike gde se ključnjača spaja s grudnim košem. Proces se završava oko dvadeset prve godine. Ali nije nam to trenutno ono najvažnije.” Louel pogleda u Mjuzovu. Mjuzova sleže ramenima. “Dakle, šta si to krupno našla?” “Ovo.” O’Nilova pokaza na karlicu. Mjuzova reče:“To ste mi već pokazivali. Dokaz da je skelet pripadao ženskoj osobi.” “Pa jeste, da. Karlica je šira, kao što sam već rekla. Uz to imamo i manje izražen očni luk i manju gustinu kostiju - sve su to znaci da je posredi žena. U to nema ni najmanje sumnje. Mi gledamo u skeletne ostatke neke žene.” “Dakle, šta nam onda pokazujete?” “Pubičnu kost.” “Šta s njom?” “Vidite ovo ovde? To nazivamo urezom, ili tačnije rascepom pubičnih kostiju.” “Dobro.” “Kosti na okupu drže ligamenti. To je osnova anatomije. Verovatno znate. Kad kažemo ligamenti, ponajčešće mislimo na koleno ili lakat. Elastični su. Rastežu se. Ali vidite ovo? Te tragove na površini pubične kosti? To se stvara na hrskavičavim površima na mestima gde su se kosti nekad spajale a onda se razdvojile.”

O’Nilova diže pogled ka njima. Lice joj se žarilo. “Pratite me?” Mjuzova reče:“Ne.” “Ti zarezi se formiraju kad se hrskavica rastegne. Kad se pubične kosti razdvoje.” Mjuzova pogleda u Louela. Louel sleže ramenima. “A to znači...?”, pokuša Mjuzova. “To znači da su se u nekom trenutku života te kosti razdvojile. A to znači, istražiteljko Mjuz, da se ova vaša žrtva porađala.”