TRIDESET SEDMO POGLAVLJE Događaji se ne usporavaju kad je u tebe uperen pištolj. Upravo suprotno, ubrzaju se. Kad je Ira uperio pištolj u mene, očekivao sam da ću imati vremena da reagujem. Krenuo sam da dižem ruke, u primitivnom gestu koji iskazuje bezopasnost. Usta su počela da mi se otvaraju kako bih pokušao razgovorom da se izvučem iz situacije, kako bih mu rekao da ću sarađivati i raditi šta god on želi. Srce mi je zalupalo, disanje prestalo, a oči su mi videle samo taj pištolj, ništa sem otvora cevi, džinovske crne rupe što je stajala sa mnom oči u oči. Ali ni za šta od toga nisam imao vremena. Nisam imao vremena da upitam Iru zašto to čini. Nisam imao vremena da ga pitam šta se dogodilo mojoj sestri, je li živa ili mrtva, kako se Gil te noći izvukao iz šume, da li je Vejn Stjubens umešan ili nije. Nisam imao vremena da kažem Iri da je u pravu: trebalo je da pustim to da miruje, i pustiću da miruje, i hajde da se sad obojica lepo vratimo svaki svom životu. Ni za šta od toga nisam imao vremena. Jer Ira je već povlačio obarač. Pre godinu dana pročitao sam knjigu Tren oka Malkolma Gledvela. Ne usuđujem se da uprošćavam njegove tvrdnje, ali delom kaže i to da se moramo više oslanjati na svoje instinkte - onaj životinjski deo mozga koji će nas naterati da mehanički odskočimo s puta ukoliko kamion ide na nas. On takođe primećuje da su sudovi doneti na prečac, ponekad naizgled zasnovani na vrlo malo dokaza, često ispravni. Možda je i ovde to bilo na delu. Možda me je nešto u Irinom položaju tela, ili načinu na koji je izvadio pištolj, ili šta već, navelo da shvatim da s njime zaista nema pregovora - opaliće i ja ću poginuti. Nešto me je nateralo da istog trena odskočim. Ali metak me je ipak pogodio. Ciljao mi je u sredinu grudi. Metak me je dokačio po strani i proburazio mi slabinu kao usijano koplje. Tresnuo sam svom težinom na bok i pokušao da se otkotrljam iza drveta. Ira je ponovo opalio. Ovoga puta je promašio. Ja sam se i dalje kotrljao. Ruka mi je sama napipala kamen. Nisam baš uistinu razmišljao.
Samo sam ga dohvatio i, još se kotrljajući, zavitlao ga u Irinom pravcu. Bio je to žalostan potez, rođen iz očajanja, nešto što bi možda pokušalo dete koje leži potrbuške. U tom hicu nije bilo snage. Kamen ga je pogodio, ali mislim da ništa nije promenio. Sad sam shvatao da je Iri sve vreme to i bio plan. Eto zašto je hteo da se vidi sa mnom nasamo. Eto zašto me je doveo u šumu. Hteo je da me ubije. Ira, ta prividno meka dušica, bio je ubica. Osvrnuh se. Bio je preblizu. Kroz glavu mi sevnu ona scena iz prve verzije filmske komedije Državna blagajna, gde Alanu Arkinu kažu da će metke izbeći ukoliko bude trčao “u serpentinama”. Ovde to ne bi upalilo. Taj čovek je bio na svega dva-dva i po metra od mene. Imao je pištolj. Ja sam već bio pogođen, osećao sam kako iz mene ističe krv. I znao da ću umreti. Kršili smo se nizbrdo, ja još kotrljajući se, Ira pokušavajući da ne padne, da uhvati dovoljno ravnoteže za još jedan pucanj. Znao sam da će uspeti. Znao sam da imam svega koju sekundu. Jedina nada bila je da promenim smer. Uhvatio sam se za tle i uspeo da se zaustavim. Ira izgubi ravnotežu. Pokuša da uspori. Ja obema rukama ščepah jedno drvo i zamahnuh nogama ka njemu. I to je žalostan potez, pomislih, rđava gimnastika na konju. Ali Ira se našao taman u dometu udarca i taman dovoljno izbačen iz ravnoteže. Moje noge ga potkačiše po desnom gležnju postrance. Uopšte ne jako. Ali dovoljno jako. Ira viknu i sruši se na tle. Pištolj, pomislih. Uzmi mu pištolj. Zabauljao sam ka njemu. Bio sam mlađi. Bio sam u mnogo boljoj kondiciji. On je bio starac s napola sprženim mozgom. Mogao je da opali iz pištolja, to svakako. Još je imao snage u rukama i nogama. Ali godine i droge su mu usporile reflekse. Uspeo sam se na njega, tražeći pištolj. Bio mu je u desnoj ruci. Usredsredio sam se na tu ruku. Razmišljaj o ruci. Samo o ruci. Ščepao sam je obema šakama, prevrnuo se telom preko nje, prikovao je, a onda je izvio unazad. Šaka mu je bila prazna. Toliko sam bio preokupiran desnom rukom da nisam ni video kako leva nailazi. Zamahnuo je njome u dugačkom luku. Mora biti da mu je
pištolj ispao kad se srušio. Sad mu je bio u levoj ruci, stezao ga je kao kamenicu. Obrušio mi ga je drškom u čelo. Kao da mi je lobanju rasparala munja. Prosto osetih kako mi mozak polete udesno, kao da je iščupan iz ležišta, i zaklopara. Telo mi se zgrči. Pustih ga. Digoh pogled. Držao je pištolj uperen u mene. “Ne mrdaj, policija!” Prepoznao sam glas. Bio je to Jork. Vazduh se umiri, zapucketa. Odvojih pogled od pištolja i preusmerih ga u Irine oči. Bili smo skroz blizu, pištolj je stajao uperen u moje lice. I tad sam uvideo. Pucaće i ubiće me. Neće stići do njega na vreme. Policija je tu. Za njega je svršeno. To je morao znati. Ali svejedno je smerao da me ubije. “Tata! Ne!” Bila je to Lusi. On joj ču glas i nešto u tim očima se promeni. “Spuštaj pištolj odmah! Spuštaj! Odmah!” Ponovo Jork. Ja i dalje nisam mogao da odvojim oči od Irinih. I Ira nije odvajao očiju od mene. “Tvoja sestra je mrtva”, reče. A onda okrete pištolj od mene, gurnu ga sebi u usta i povuče obarač.
TRIDESET OSMO POGLAVLJE Onesvestio sam se. Tako su i rekli. Mada imam neke zamagljene uspomene. Pamtim kako Ira pada na mene, raznesenog potiljka. Pamtim kako čujem Lusino vrištanje. Pamtim kako dižem pogled, vidim plavo nebo, posmatram oblake što plove nada mnom. Pretpostavljam da sam ležao nauznak na nosilima, dok su me prebacivali u kola hitne pomoći. Tu se sećanje prekida. Kod tog plavog neba. S belim oblacima. A onda, kad sam počeo da se osećam maltene smireno i spokojno, setio sam se Irinih reči. Tvoja sestra je mrtva... Odmahnuo sam glavom. Ne. Glenda Perez mi je rekla da je Kamila izašla iz te šume. Ira to nije znao. Nije mogao znati. “Gospodine Koplande?” Žmirnuo sam i otvorio oči. Bio sam u postelji. U bolničkoj sobi. “Ja sam doktor Makfaden.” Preleteo sam očima po sobi. Iza njega sam ugledao Jorka. “Pogođeni ste u slabinu. Ušili smo vas. Biće sve u redu, ali boleće dok ne zaraste...” “Doktore?” Makfaden je upravo pevao svoju najslađaniju doktorsku pesmicu i nije očekivao da ga tako rano prekinem. Namrštio se. “Da?” “Dobro mi je, je li tako?” “Jeste.” “Možemo li onda o tome kasnije? Stvarno moram da porazgovaram sa ovim policajcem.” Jork prikri osmeh. Očekivao sam raspravu. Doktori su još arogantniji od advokata. Ali nije mi se odupro. Slegao je ramenima i rekao:“Svakako. Poručite mi po sestri kad završite.” “Hvala, doktore.” Otišao je bez ijedne više reči. Jork se primače krevetu. “Kako ste znali za Iru?” “Momci iz laboratorije su uporedili vlakna zastirača nađena na lešu onog, uh...” Jork ne dovrši rečenicu. “Dobro, još nemamo konačnu
identifikaciju, ali ako želite, možemo ga zvati Gil Perez.” “Sasvim mi odgovara.” “Fino. U svakom slučaju, našli su na njemu ta vlakna od zastirača. Znali smo da potiču iz nekih starih kola. Takođe smo našli i bezbednosnu kameru u blizini mesta gde je telo bačeno. Videli smo da je posredi žuti folksvagen, našli da je Silverstajnov. Zato smo i požurili.” “Gde je Lusi?” “Dilon joj postavlja neka pitanja.” “Ne kapiram. Ira je ubio Gila Pereza?” “Aha.” “Nema sumnje?” “Ni trun. Pre svega, našli smo krv na zadnjem sedištu folksvagena. Slutim da će se pokazati da je Perezova. Pod dva, oni u rehabilitacionom centru potvrdili su da je Perez - upisavši se kao Manolo Santijago - posetio Silverstajna dan uoči ubistva. Osoblje je takođe potvrdilo da se sledećeg jutra Silverstajn nekud odvezao folskvagenom. Prvi put je izašao posle šest meseci.” Iskrivio sam lice. “Nisu smatrali da treba da kažu njegovoj ćerki?” “Osoblje koje ga je videlo nije bilo na dužnosti kad je Lusi Gold sledeći put dolazila. A uz to, kako mi je osoblje neprekidno ponavljalo, Silverstajn nikad nije ni proglašen nesposobnim da se stara o sebi, niti išta slično. Mogao je slobodno da dolazi i odlazi po svome nahođenju.” “Ne shvatam. Zašto bi ga Ira ubio?” “Iz istog razloga iz kog je želeo i vas da ubije, pretpostavljam. Obojica ste zavirivali u ono što se pre dvadeset godina dogodilo u tom kampu. Gospodin Silverstajn to nije želeo.” Pokušavao sam da sklopim kockice. “Dakle, on je ubio i Margot Grin i Daga Bilingama?” Jork pričeka načas, kao da očekuje da tom spisku dodam i svoju sestru. Nisam je pomenuo. “Moglo bi biti.” “A Vejn Stjubens?” “Verovatno su na neki način sarađivali. Ne znam. Znam samo to da je Ira Silverstajn ubio mog momka. O, još nešto: pištolj iz kog je Ira pucao na vas. Istog je kalibra kao i onaj iz kog je ubijen Gil Perez. Dali smo metke na balističku analizu, ali znate i sami da će se nalazi
poklopiti. Dakle, dodajte to onoj krvi na zadnjem sedištu bube, snimke njega i vozila iz kamere za nadzor blizu mesta gde je leš bačen... mislim, hajte, i to je već previše. Ali eh, Ira Silverstajn je mrtav, a kao što znate, mrtvome je veoma teško suditi. A što se tiče toga šta je Ira Silverstajn uradio ili nije uradio pre dvadeset godina” - Jork sleže ramenima - “eh, i ja sam radoznao. Ali tu misteriju će neko drugi morati da reši.” “Pomoći ćete ako nam zatrebate?” “Naravno. Sa uživanjem. A kad konačno sve razmrsite, kako bi bilo da skoknete do grada pa da vas izvedem na šniclu?” “Dogovoreno.” Rukovasmo se. “Trebalo bi da vam zahvalim što ste mi spasli život”, rekoh. “Aha, trebalo bi. Samo što mislim da vam nisam ja spasao život.” Setih se onog izraza na Irinom licu, njegove odlučnosti da me ubije. I Jork je to video - Ira je nameravao da me ubije, pa nek bude šta bude. Više me je spasao Lusin glas nego Jorkov pištolj. Tad Jork ode. Ja ostadoh sam u bolničkoj sobi. Verovatno ima i sumornijih mesta gde čovek može ostati sam, ali ja nijednog nisam mogao da se setim. Pomislio sam na moju Džejn, na njenu hrabrost, na ono jedino što ju je istinski plašilo, ulivalo joj stravu - da ostane sama u bolničkoj sobi. Zato sam i ja ostao čitavu jednu noć. Spavao sam na jednoj od onih fotelja što se rasklapaju u najneudobniji krevet na kugli zemaljskoj. Ne pričam ovo da biste mi tapšali. To je bio Džejnin jedini trenutak slabosti, njeno prvo noćenje u bolnici, kad me je ščepala za ruku i upela se da sakrije očaj u glasu dok je izgovarala: “Molim te, ne ostavljaj me ovde samu.” I tako je nisam ostavio. Tad nisam. Ostavio sam je mnogo kasnije, kad se vratila jer je želela da umre kod kuće, zato što joj je pomisao na povratak u sobu kao što je ova u kojoj sam ja sad... Sad je na mene bio red. Našao sam se tu sam. Nije me to preterano plašilo. Razmišljao sam o tome, kuda me je život doveo. Ko će biti uz mene u teškom trenutku? Kog mogu očekivati pored svoje postelje kad se nađem u bolnici? Prva imena koja su mi iskrsla u glavi: Greta i Bob. Kad sam se prošle godine posekao po ruci režući đevrek popreko, Bob me je odvezao na previjanje, a Greta je preuzela brigu o Kari. Oni su bili moja porodica - jedina porodica koja mi je ostala. A sad ni njih više nemam.
Prisećao sam se svog poslednjeg boravka u bolnici. U dvanaestoj godini oborila me je reumatska groznica. Tad je bila prilično retka, sad je još i ređa. Proveo sam u bolnici deset dana. Sećam se kako me je Kamila obilazila. Ponekad je dovodila svoje nesnosne drugarice jer je znala da će me to zamajati. Mnogo smo igrali bogl. Dečaci su voleli Kamilu. Imala je običaj da donosi kasete koje su joj nasnimali - grupe kao što su Stili Den, Supertremp, Dubi braders. Kamila mi je objašnjavala koje su grupe strava, koje su trule, a ja sam se rukovodio njenim ukusom kao Svetim pismom. Da li je patila u onoj šumi? To sam se uvek pitao. Šta joj je Vejn Stjubens radio? Dali ju je vezao pa je plašio, kao što je uradio sa Margot Grin? Da li se otimala pa zadobila rane kao Dag Bilingam? Da li ju je zakopao živu, kao one žrtve u Indijani i Virdžiniji? Koliki je bol trpela? Koliko su joj stravični bili poslednji trenuci? A sad... novo pitanje: da se nije Kamila nekako izvukla iz one šume živa? Preusmerih misli na Lusi. Razmišljao sam o tome kroza šta sad po svoj prilici prolazi, budući da je gledala voljenog oca kako sebi raznosi glavu, i pita se zašto i kako sve to. Želeo sam da doprem do nje, da joj nešto kažem, da nekako pokušam da je malčice utešim. Na vratima se začu kucanje. “Napred.” Očekivao sam da uđe sestra. Nije bila sestra. Bila je to Mjuzova. Osmehnuh joj se. Očekivao sam da mi uzvrati osmehom. Nije uzvratila. Lice joj nije moglo biti natuštnije. “Šta si se tako namrgodila”, rekoh. “Dobro mi je.” Mjuzova priđe bliže krevetu. Izraz lica joj se nije menjao. “Kažem...” “Već sam razgovarala s doktorom. Rekao je da možda čak nećeš morati da prenoćiš.” “Pa čemu onda to lice?” Mjuzova dohvati stolicu, povuče je do kreveta. “Moramo da razgovaramo.” I ranije sam viđao Loren Mjuz da pravi takvo lice. To joj je bilo lovačko lice. Bilo je to njeno lice skleptaću-tog-skota.
Bilo je to njeno lice samo-probaj-da-me-slažeš-i-sve-ću-primetiti. Viđao sam je kako taj pogled upravlja na ubice i silovatelje, na obijače kola i članove bandi. Sad ga je naciljala u mene. “Šta je bilo?” Izraz joj se ne otkravi. “Kako si prošao s Rajom Sing?” “U velikoj meri je ono što smo mislili.” Kratko joj prepričah, jer u ovoj fazi događaja je razgovor o Raji delovao maltene nesvrsishodno. “Ali krupna vest je ta da mi je dolazila sestra Gila Pereza. Tvrdi da je Kamila još živa.” Videh kako joj se nešto na licu menja. Bila je dobra, bez svake sumnje, ali dobar sam bio i ja. Kažu da pravi “izdajnički znak” traje kraće od jedne desetinke. No uočio sam ga. Ne znači da ju je iznenadilo to što sam rekao. Ali jeste je lecnulo, bez obzira na sve. “Šta se to dešava, Mjuzova?” “Razgovarala sam danas sa šerifom Louelom.” Namrštih se. “Još nije u penziji?” “Nije.” Hteo sam da je upitam zašto je njega potražila, ali znao sam da je Mjuzova temeljita u radu. Za nju bi bilo prirodno da se obrati čoveku koji je vodio istragu svih tih ubistava. To bi takođe objasnilo, delimično, i njeno ponašanje prema meni. “Da pogađam”, rekoh. “Misli da sam lagao u vezi sa onom noći.” Mjuzova ne reče ni da ni ne. “Čudno je, slažeš se? To što nisi ostao na stražarskoj dužnosti u noći tih ubistava.” “Znaš zašto nisam. Čitala si one zapise.” “Jeste, čitala sam. Išunjao si se s devojkom. A potom nisi želeo da je uvališ u nevolje.” “Tačno.” “Ali u tim zapisima se kaže i da si bio sav u krvi. Je li i to tačno?” Zagledah se u nju. “Šta se to, do đavola, dešava?” “Pravim se da mi nisi šef.” Pokušah da sednem. Šavovi u slabini boleli su kao đavo. “Je li Louel rekao da sam osumnjičen?” “Ne mora da kaže. Niti pak moraš biti osumnjičen da bih ti postavila ova pitanja. Lagao si za tu noć...” “Zaklanjao sam Lusi. To već znaš.” “Znam ono što si mi ti rekao, da. Ali stavi se u moj položaj. Moram
da se pozabavim ovim slučajem, a nemam dnevni red i ne smem biti pristrasna. Da si na mom mestu, zar mi ne bi ta ista pitanja postavio?” Promislih o tome. “Kopčam. U redu, lepo, udri po meni. Pitaj šta god želiš.” “Da li ti je sestra nekad bila trudna?” Samo sam sedeo, zgranut. To neočekivano pitanje me je udarilo kao levi kroše. Verovatno je to i nameravala. “Ti to ozbiljno?” “Ozbiljno.” “Zašto me, do đavola, to pitaš?” “Samo mi odgovori na pitanje.” “Ne, sestra mi nikad nije bila trudna.” “Siguran si?” “Mislim da bih znao.” “Da li bi znao?”, upita ona. “Ne razumem. Zašto me to pitaš?” “Imali smo slučajeve gde devojke to kriju od roditelja. Znaš već. Jebo te, pa imali smo slučaj gde ni sama devojka nije znala dok se nije porodila. Pamtiš?” Pamtio sam. “Znaš šta, Mjuzova, ovde sam ja pretpostavljeni. Zašto me pitaš da li mi je sestra bila trudna?” Pomno mi je promatrala lice, oči su joj milile po meni kao balavi crvi. “Batali to više”, rekoh. “Iz ovog slučaja moraćeš da se povučeš, Kope. Znaš to.” “Ne moram ja ništa.” “Aha, bogme ćeš morati. Još Louel predvodi šou. To je njegovo čedo.” “Louel? Ta sirovina nije radila na slučaju otkako su pre osamnaest godina uhapsili Vejna Stjubensa.” “Svejedno. To je njegov slučaj. On je još glavni.” Nisam bio siguran kako to da shvatim. “Zna li Louel da je Gil Perez sve ovo vreme bio živ?” “Prenela sam mu tvoju teoriju.” “Pa zašto me onda odjednom zaskačeš pitanjima o Kamilinoj trudnoći?”
Ona ništa ne reče. “Ništa, igraj svoju igru. Slušaj me, obećao sam Glendi Perez da ću pokušati njenu porodicu da izostavim iz ovoga. Ali ispričaj Louelu za to. Možda će ti dopustiti da ostaneš uključena - tebi verujem neizmerno više nego tom dedačkom šerifu. Ključno je to što je Glenda Perez rekla da je moja sestra iz te šume izašla živa.” “A Ira Silverstajn je”, reče Mjuzova, “kazao da je mrtva.” Sve kao da se zaustavi. Izdajnički znak na njenom licu ovog puta bio je upadljiviji. Oštro se zagledah u nju. Ona pokuša da izdrži moj pogled, ali na kraju se predade. “Šta se to kog đavola dešava, Mjuzova?” Ona ustade. Iza nje se vrata otvoriše. Uđe sestra. Bez reči pozdrava, zakopča mi oko ruke manžetu merača pritiska i krete da pumpa. U usta mi gurnu toplomer. Mjuzova reče:“Odmah se vraćam.” Toplomer mi je još bio u ustima. Sestra mi je merila puls. Mora da ta brzina ne može stati u grafikon. Pokušah da doviknem preko toplomera. “Mjuzova!” Otišla je. Ja ostadoh u krevetu da se pečem na tihoj vatri. Trudna? Da li je Kamila mogla biti trudna? Ja to nisam mogao da primetim. Pokušavao sam da se setim. Da li je počela da nosi široku odeću? Koliko je dugo bila trudna - u kom mesecu? Otac bi primetio da se iole videlo - ta bio je ginekolog. Od njega nije mogla sakriti. A opet, možda nije ni krila. Sve bih ja to proglasio za glupost, rekao kako je apsolutno nemoguće da mi je sestra bila trudna, da nije bilo nečeg. Nisam znao šta se kog đavola tu događa, ali Mjuzova je znala više no što mi je rekla. Nije pitala tek nasumično. Dobar tužilac ponekad to mora da uradi dok vodi slučaj. Moraš bar probno prihvatiti neku suludu ideju. Čisto da vidiš. Čisto da vidiš kako bi se mogla uklopiti. Sestra završi merenja. Ja dohvatih telefon i pozvah kuću da proverim kako je Kara. Iznenadih se kad se javila Greta, srdačnim “Zdravo”. “Ćao”, rekoh ja. Srdačnost izvetre. “Čujem da će biti sve u redu.” “Tako mi kažu.”
“Ja sam sad ovde s Karom”, kaza Greta, sva poslovna. “Mogu da je vodim da noćas spava kod mene, ako ti odgovara.” “To bi bilo odlično, hvala ti.” Nastupila je kratka počivka. “Pole?” Obično me je zvala “Kope”. Ovo mi se nije svidelo. “Da?” “Veoma mi je stalo do Karinog dobra. Ona mi je i dalje sestričina. I dalje je ćerka moje sestre.” “To mi je jasno.” “Ti mi, s druge strane, nisi niko i ništa.” Prekinula je vezu. Zavalio sam se i ostao čekajući da se Mjuzova vrati, a za to vreme pokušavao da sve pretresem u svojoj bolnoj glavi. Išao sam korak po korak. Glenda Perez je rekla da je moja sestra iz te šume izašla živa. Ira Silverstajn je rekao da je mrtva. Dakle, kome verovati? Glenda Perez je delovala donekle normalno. Ira Silverstajn je bio udaren. Zaključak: verovati Glendi Perez. Takođe sam shvatio i to da je Ira neprekidno pričao kako želi da sve ostane zakopano. Ubio je Gila Pereza - i bio gotov da ubije i mene - jer je želeo da prestanemo s kopanjem. Sigurno je dokonao da ću tragati sve dok mislim da mi je sestra živa. Da ću kopati i gaziti sve pred sobom i raditi šta god je nužno, kud puklo da puklo, dokle god postoji i najmanja šansa da Kamilu vratim kući. Ira očigledno to nije želeo. A to mu je davalo motiv za laž - da kaže kako je mrtva. Glenda Perez, s druge strane, takođe je želela da prestanem s kopanjem. Dokle god vodim aktivnu istragu, njena porodica je u istinskoj opasnosti. Razobličiće se njihova prevara i sva ostala tobožnja krivična dela. Dakle, i ona bi shvatila da će me najbolje navesti da se povučem ako me ubedi da se ništa nije promenilo od pre dvadeset godina, da Vejn Stjubens jeste ubio moju sestru. Njoj bi išlo naruku da mi kaže kako mi je sestra mrtva. Ali ona to nije uradila. Zaključak: verovati Glendi Perez. U grudima mi se budila nada - eto opet te reči. Loren Mjuz ponovo uđe. Zatvori vrata za sobom. “Upravo sam
razgovarala sa šerifom Louelom”, reče. “O?” “Kako već rekoh, to je njegov slučaj. O nekim stvarima nisam mogla da pričam dok ne dobijem njegovo odobrenje.” “To se odnosi na tvoje pitanje o trudnoći?” Mjuzova sede kao da se boji da će se stolica slomiti. Spustila je ruke u krilo. To je za nju bilo čudno. Mjuzova obično mlatara kao Sicilijanac na amfetaminima kog su za dlaku promašila kola u punoj brzini. Nikad je nisam video tako klonulu. Oči je držala oborene. Bi mi je malčice žao. Zaista se silovito trudila da postupi ispravno. Uvek se trudila. “Mjuzova?” Ona diže pogled. Nije mi se svidelo to što sam ugledao. “Šta se to tu zbiva?” “Sećaš se da sam poslala Endrua Bareta u bivši kamp?” “Naravno”, rekoh. “Baret je hteo da isproba onu novu radarsku skalameriju za pretragu zemlje. I?” Mjuzova pogleda u mene. Samo je to uradila. Pogledala je u mene i video sam kako su joj se ovlažile oči. A onda mi je klimnula glavom. Bilo je to najtužnije klimanje glavom koje sam u životu video. Osetio sam kako mi se sav svet ruši uz tresak. Nada. Nada mi je nežno pridržavala srce. Sad je pustila kandže i smlavila ga. Nisam mogao da dišem. Odmahnuo sam glavom, ali Mjuzova je samo i dalje klimala. “Otkrili su stare kosti nedaleko od mesta gde su nađena ona druga dva tela”, reče. Još jače odmahnuh glavom. Ne sad. Ne posle svega ovoga. “Ženska osoba, visina metar i sedamdeset, u zemlji verovatno počivala između petnaest i trideset godina.” Još nekoliko puta sam odmahnuo glavom. Mjuzova zaćuta, čekajući da se povratim. Pokušavao sam da razbistrim misli, pokušavao da ne čujem šta mi to ona priča. Pokušavao sam da to odbijem od sebe, pokušavao da premotam iz početka. A onda sam se nečeg setio. “Čekaj. Pitala si me da li je Kamila bila trudna. Zar po nađenom skeletu... mogu videti da je bila trudna?” “Ne samo trudna”, reče Mjuzova. “Porodila se.” Samo sam sedeo. Pokušavao sam sve to da pojmim. Nisam uspevao. Jedno je čuti da je bila trudna. To se moglo desiti. Mogla je
abortirati ili šta već - ne znam. Ali da je iznela trudnoću, rodila dete, i da je sad mrtva, posle svega ovoga... “Saznaj šta se desilo, Mjuzova.” “Hoću.” “A ako je bilo deteta...” “I to ćemo saznati.”
TRIDESET DEVETO POGLAVLJE “Imam vest.” Aleksej Kokorov je još bio upečatljiv, premda odvratno ružan primerak vrste. Krajem osamdesetih, neposredno pre no što je pao Berlinski zid a njihovi se životi zauvek promenili, Kokorov je bio Sošov podređeni u Inturistu. Smešno je to bilo kad se bolje promisli. Kod kuće su bili elita KGB-a. Sedamdeset četvrte su bili u Specgrupi A - alfa grupi. Navodno joj je zadatak bila borba protiv terorizma i kriminala, ali jednog hladnog decembarskog jutra 1979. njihova jedinica je uništila palatu Darul Aman u Kabulu. Nedugo zatim, Soš je dobio taj posao u Inturistu i doselio se u Njujork. Prešao je i Kokorov, čovek koji Sošu nikada nije naročito prionuo za srce. Obojica su za sobom ostavila porodice. Eto kako se to radilo. Njujork je bio primamljiv. Samo najprekaljeniji Sovjet mogao je biti pušten da ide. Ali čak i najprekaljenijeg valjalo je da motri kolega koga ovaj ne mora nužno voleti niti imati poverenja u njega. Čak i najprekaljenijeg valjalo je podsećati da tamo kod kuće ima svoje mile i drage koji se mogu podvrgnuti patnjama. “Pričaj”, reče Soš. Kokorov je bio pijanica. Oduvekje pio, ali u mladosti mu je to maltene išlo u prilog. Bio je snažan i bistar, a u piću je postajao naročito podmukao. Slušao je kao pas. No sad ga je sustizala starost. Deca su mu bila odrasla i više im nije trebao. Žena ga je ostavila godinama unatrag. Bio je jad i beda, ali opet, imali su tu zajedničku prošlost. Nisu se voleli, to je tačno, ali još je između njih dvojice postojala spona. Kokorov je s vremenom postao odan Sošu. Zato ga je Soš i držao na platnom spisku. “Našli su u onoj šumi leš”, reče Kokorov. Soš sklopi oči. Nije ovo očekivao, a ipak se nije ni potpuno iznenadio. Pavel Kopland je hteo da raskopa prošlost. Soš se nadao da će ga sprečiti. Neke je stvari bolje ne znati. Gavril i Alina, njegovi brat i sestra, sahranjeni su u masovnoj grobnici. Bez spomenika, bez dostojanstva. Soša to nikad nije uzbuđivalo. Prah prahu i tako dalje. Ali ponekad se jeste pitao. Ponekad se pitao hoće li Gavril jednoga dana
ustati, uperiti sa optužbom prst u svoga mlađeg brata, onog koji je ukrao dodatni zalogaj hleba pre više od šezdeset godina. Bio je to tek mali griz, znao je Soš. Ništa nije promenio. Pa ipak je Soš i dan-danas razmišljao o tome što je učinio, o tom ukradenom zalogaju hleba, svakoga jutra svog života. Da li je i ovo sad tako? Da li to mrtvi vape za osvetom? “Kako si saznao?”, upita Soš. “Od Pavelove posete naovamo, pratim lokalne vesti”, reče Kokorov. “Preko Interneta. Javili su.” Soš se osmehnu. Dva stara, okorela kagebeovca skupljaju informacije pomoću američkog Interneta - ironično. “Šta bi trebalo da preduzmemo?”, upita Kokorov. “Preduzmemo?” “Da. Šta da preduzmemo?” “Ništa, Alekseju. Davno je to bilo.” “U ovoj zemlji ubistvo ne zastareva. Otvoriće istragu.” “I šta će naći?” Kokorov ništa ne reče. “To je gotovo. Nemamo više ni agenciju ni državu koju bismo štitili.” Ćutnja. Aleksej se pogladi po bradi i zagleda se nekud u prazninu. “Šta ti je?” Aleksej upita:“Nedostaju li ti oni dani, Soše?” “Nedostaje mi moja mladost”, reče ovaj. “Ništa više.” “Ljudi su nas se bojali”, kaza Kokorov. “Drhtali su kad prođemo.” “I šta, to je bilo dobro, Alekseju?” Osmeh mu je bio jeziv, zubi presitni za usta, kao u glodara. “Ne pretvaraj se. Imali smo moć. Bili smo bogovi.” “Ne, bili smo siledžije. Nismo bili bogovi - bili smo bedni izmećari bogova. Moć su imali oni. Mi smo se bojali, pa smo i sve druge još malo više zastrašivali. To nam je ulivalo osećaj da smo veliki - to što smo terorisali nejake.” Aleksej s negodovanjem odmahnu rukom u Sošovom pravcu. “Stariš.” “Obojica starimo.” “Ne sviđa mi se što se čitava ta rabota opet vraća.” “Nije ti se sviđalo ni što se Pavel vratio. Zato što te podseća na svog
dedu, zar ne?” “Ne.” “Na čoveka kog si uhapsio. Starca i njegovu staricu.” “A ti si bio bolji, Soše?” “Nisam. Znam da nisam bio bolji.” “Nisam ja doneo tu odluku. Znaš i sam. Potkazani su i mi smo preduzeli akciju.” “Upravo tako”, reče Soš. “Bogovi su ti zapovedili da to uradiš. I ti si poslušao. Da li se još osećaš kao veliki čovek?” “Nije tako bilo.” “Tačno je tako bilo.” “I ti bi isto postupio.” “Da, postupio bih.” “Služili smo višim ciljevima.” “Jesi li ikada stvarno nasedao na to, Alekseju?” “Da. I još u to verujem. Još se pitam da li smo baš toliko grešili. Kad vidim opasnosti koje je izrodila sloboda, i dalje se pitam.” “Ja se ne pitam”, reče Soš. “Bili smo ubice.” Muk. Kokorov reče:“Dakle, šta sad - sad kad smo našli leš?” “Možda ništa. Možda će još neko umreti. Ili će možda Pavel konačno imati priliku da se suoči sa svojom prošlošću.” “Zar mu nisi rekao da ne bi trebalo to da radi - da bi trebalo da ostavi prošlost sahranjenu?” “Jesam”, reče Soš. “Ali on me ne sluša. Ko zna za koga će se od nas pokazati da je u pravu?” Uđe doktor Makfaden i reče mi da sam imao sreće, da je metak prošišao kroz slabinu ne zakačivši nijedan unutrašnji organ. Uvek sam prevrtao očima kad junaka filma pogode, a on mirno nastavi svakodnevni život kao da se ništa nije desilo. Ali tačno je da zaista ima mnogo prostrelnih rana koje tako zaceljuju. Sedeo ja u bolničkom krevetu ili se odmarao kod kuće, mojoj rani će isto biti. “Više me sekira vaš udarac u glavu”, kaza on. “Ali mogu kući?” “A da vi lepo malčice odspavate, važi? Da vidimo kako će vam biti kad se probudite. Mislim da bi trebalo da prenoćite ovde.”
Hteo sam da se dam u raspravu, ali ništa ne bih postigao ni odlaskom kući. Osećao sam se rovito, bilo mi je muka, imao sam bolove. Verovatno sam izgledao kao živi užas, i samo bih preplašio Karu svojom pojavom. Našli su u šumi leš. Moj mozak još nije bio kadar da upije tu vest. Mjuzova je rezultate preliminarne autopsije poslala faksom na bolnicu. Još nisu preterano mnogo znali, no teško je bilo poverovati da to nije moja sestra. Louel i Mjuzova su sproveli još jednu, podrobniju pretragu za nestalim ženama u tom području, da vide nema li neke čiji nestanak nije prijavljen, a koja bi se možda uklapala u nalaze. Istraga nije urodila polodom - jedino preliminarno poklapanje s kompjuterskom arhivom nestalih odnosilo se na moju sestru. Zasad patološkinja još nije bila utvrdila uzrok smrti. Kod skeleta u tom stanju to i nije neobično. Ako ju je preklao ili je živu zakopao, verovatno to niko nikad neće saznati. Na kostima neće biti zareza. Hrskavica i unutrašnji organi davno su nestali, pali kao žrtve nekog parazitskog entiteta koji se pre mnogo vremena njima pogostio. Preleteo sam dole do ključne stavke. Rascep pubične kosti. Žrtva se porađala. Ponovo sam se premišljao o ovome. Premišljao sam se je li to moguće. Pod normalnim okolnostima, to bi mi možda ulilo nadu da iskopana žena nije moja sestra. Ali ako nije ona, šta bi pa trebalo da zaključim? Da je otprilike u isto vreme neka druga devojka - devojka koju niko nigde nije prijavio - ubijena i zakopana u istom području gde i oni iz kampa? Nije zvučalo smisleno. Nešto mi je izmicalo. Mnogo šta mi je izmicalo. Izvadio sam mobilni. U bolnici nismo imali signal, ali pogledao sam u njemu Jorkov broj. Pozvao sam ga sa sobnog telefona. “Ima li šta novo?”, upitao sam ga. “Znate li vi koliko je sati?” Nisam znao. Pogledao sam na sat. “Deset i neki minut”, rekoh. “Ima li šta novo?” On uzdahnu. “Balističari su potvrdili ono što smo već znali. Pištolj iz kojeg je Silverstajn pucao na vas isti je onaj iz kog je ubio Gila Pereza. I premda će za rezultate DNK analize biti potrebno nekoliko nedelja, grupa i tip krvi iz zadnjeg dela folksvagena poklapaju se s Perezovim.
Jezikom sporta rečeno, ja bih to nazvao gem, set, meč.” “Šta kaže Lusi?” “Dilon reče da im nije baš naročito pomogla. Bila je u šoku. Govorila je kako joj ocu nije bilo dobro, da je verovatno uobrazio da mu nešto preti.” “I Dilon se na to primio?” “Naravno. Što ne bi? Kako god okrenete, slučaj nam je rešen. Kako se vi osećate?” “Kao zmaj.” “Dilona su jednom pogodili metkom.” “Samo jednom?” “Ta vam je dobra. U svakom slučaju, i dan-danas pokazuje ožiljak svakoj ženskoj koju upozna. Kaže da se na to pale. Upamtite to.” “Korisni saveti za zavođenje od Dilona. Hvala.” “A šta mislite, kojom se replikom služi pošto im pokaže ožiljak?” “‘Ej mala, a ‘oćeš da mi vidiš pištolj?’” “Do đavola, kako ste to znali?” “Kuda je Lusi otišla kad ste završili razgovor s njom?” “Odvezli smo je do njenog stana na fakultetu.” “Dobro je, hvala.” Prekinuo sam vezu pa okrenuo Lusin broj. Na poziv se uključila govorna pošta. Ostavio sam poruku. Onda sam pozvao Mjuzovu na mobilni. “Gde si?”, upitah. “Upravo sam krenula kući. Zašto?” “Mislio sam da ćeš možda na Reston da ispitaš Lusi.” “Već sam bila tamo.” “I?” “Nije mi otvorila vrata. Ali videla su se upaljena svetla. Tamo je.” “Je li joj dobro?” “Otkud ja da znam?” Nije mi se ovo svidelo. Otac joj se ubio, a sama je u stanu. “Koliko si daleko od bolnice?” “Petnaest minuta.” “Kako bi bilo da svratiš po mene?” “Jesu li ti dozvolili da izađeš?” “Ko će me sprečiti? A to je ionako samo nakratko.”
“Da li to ti, moj šef, od mene tražiš da te odbacim do kuće tvoje devojke?” “Ne. To ja, okružni tužilac, od tebe tražim da me odbaciš do kuće glavne uključene u nedavno ubistvo.” “Obrni-okreni”, reče Mjuzova, “ionako sam maltene stigla.” Niko me nije sprečio da izađem iz bolnice. Nije mi bilo dobro, ali bivalo mi je i gore. Brinuo sam se za Lusi, sve više shvatajući da to nije ona obična briga. Nedostajala mi je. Nedostajala mi je onako kako ti nedostaje neko u kog se zaljubljuješ. Mogao bih da zaobiđem ovu izjavu, da je nekako ublažim, da kažem kako su mi osećanja bila povišena zbog svega što se dešavalo, da tvrdim kako me je uhvatila nostalgija za nekim lepšim vremenima, nevinijim vremenima, vremenima kad su mi roditelji još bili zajedno a sestra živa, i kad je, do đavola, čak i Džejn još bila zdrava i prelepa i negde srećno živela. Ali nije to bilo posredi. Voleo sam kad sam sa Lusi. Voleo sam taj osećaj. Voleo sam kad sam s njom onako kako voliš da si s nekim u koga se zaljubljuješ. Nema potrebe dalje da objašnjavam. Vozila je Mjuzova. Auto joj je bio mali i skučen. Ne razumem se baš u automobile, pa tako pojma nisam imao koja su to kola, ali bazdela su na cigarete. Mora biti da je opazila moju grimasu jer je rekla: “To moja majka samo kalemi jednu na drugu.” “A-ha.” “Stanuje sa mnom. Samo privremeno. Dok ne nađe Muža Br. Pet. U međuvremenu joj govorim da ne puši u mojim kolima.” “A ona te ne zarezuje.” “Ne, ne, mislim da od toga puši još i više. Isto i u stanu. Dođem kući s posla, otvorim vrata, i osetim se kao da gutam piksle.” Poželeo sam da vozi brže. “Hoće li ti biti dovoljno dobro sutra za sud?”, upita ona. “Mislim da hoće, aha.” “Sudija Pirs je tražio da se sastane s tužbom i odbranom u svojim prostorijama.” “Imaš nekog pojma zašto?” “Jok.”
“U koliko sati?” “Okruglo u devet.” “Biću tamo.” “Hoćeš da svratim po tebe?” “Hoću.” “Mogu li onda da dobijem firmina kola?” “Mi ne radimo za firmu. Radimo za okrug.” “A okružna kola?” “Možda.” “Super.” Još neko vreme je samo vozila. “Žao mi je zbog tvoje sestre.” Ništa ne rekoh. Još sam imao muke da odreagujem na to. Možda mi je bilo potrebno da čujem kako je identitet potvrđen. Ili sam se možda već ispraznio za dvadeset godina tugovanja, pa mi nije mnogo osećanja ostalo. Ili sam možda, najverovatnije, osećanja gurao u zapećak. Sad ih je još dvoje bilo mrtvo. Šta god da se desilo u toj šumi pre dvadeset godina... možda su klinci iz tog kraja u pravu, oni što kažu kako ih je pojelo čudovište ili oteo bauk. Šta god da je ubilo Margot Grin i Daga Bilingama, a po svemu sudeći i Kamilu Kopland, još je živo, još diše, još oduzima živote. Možda je dvadeset godina spavalo. Možda je bilo otišlo nekud drugde, ili se preselilo u druge šume, po drugim državama. Ali to čudovište se sad vratilo - i nek me nosi đavo ako ga budem pustio da se opet izvuče. Profesorsko naselje Restonskog univerziteta bilo je depresivno. Kuće su bile od prastare cigle i zbijene. Osvetljenje je bilo rđavo, ali to je možda bilo i dobro. “Ne ljutiš se da ostaneš u kolima?”, upitao sam. “Moram da obavim nešto na brzinu”, odvrati Mjuzova. “Odmah se vraćam.” Zaputio sam se stazom. Svetla nisu gorela, ali čula se muzika. Prepoznao sam pesmu “Neko” Boni Maki. Depresivna do sto đavola - taj “neko” je savršena ljubav za koju ona zna da je tamo negde, ali je nikad neće naći - ali to je i ličilo na Lusi. Obožavala je srceparajuće pesme. Pokucao sam na vrata. Niko se ne pojavi. Pozvonih, još jednom pokucah. I dalje ništa. “Lus!” Ništa.
Opet zalupah. Ne znam šta mi je to doktor bio dao, ali dejstvo je jenjavalo. Osećao sam konce u slabini. Boleli su kao da mi se od svakog pokreta razdvaja koža - a tačno tako i jeste bilo. “Lus!” Isprobao sam kvaku. Zaključano. Tu su bila dva prozora. Pokušao sam da zavirim. Previše mračno. Pokušao sam da ih otvorim. Oba zaključana. “Hajde, znam da si tu.” Iza mene se začu auto. Mjuzova. Zaustavila ga je pa izašla. “Uzmi.” “Šta je to?” “Ključ od ulaznih vrata. Dobila sam ga od obezbeđenja na fakultetu.” Mjuzova. Dobacila mi ga je, pa se zaputila natrag ka kolima. Gurnuh ključ u bravu, još jednom pokucah, okrenuh ključ. Vrata se otvoriše. Ja stupih unutra i zatvorih vrata za sobom. “Ne pali svetlo.” Bila je to Lusi. “Ostavi me na miru, Kope, važi?” Ajpod pređe na sledeću pesmu. Alehandro Eskovedo je pitao kakva to ljubav razara majku i tera je da bezglavo proleti kroz splet drveća. “Trebalo bi da nabaviš neku od onih Kej-telovih kompilacija”, rekoh. “Molim?” “Znaš već, kao one što su ih reklamirali na televiziji. Tajm lajf vam predstavlja Najdepresivnije pesme svih vremena.” Čuh je kako frknu kroza smeh. Oči su mi se privikavale na tamu. Sad sam je video kako sedi na kauču. Priđoh bliže. “Nemoj”, reče ona. Ali ja nastavih da koračam. Sedoh pored nje. U ruci je držala flašu s votkom. Bila je dopola ispijena. Osvrnuh se po stanu. Nije imao ničeg ličnog, ničeg novog, ničeg vedrog ili veselog. “Ira”, reče ona. “Neizmerno mi je žao.” “Policajci su rekli da je on ubio Gila.” “Šta ti misliš?”
“Videla sam krv u kolima. Pucao je u tebe. Zato da, naravno, mislim da jeste ubio Gila.” “Zašto?” Nije odgovorila. Samo je podobro otpila. “A da mi daš tu flašu?”, kazah. “To sam ja, Kope.” “Ne, nisi to ti.” “Nisam ja za tebe. Ne možeš da me spaseš.” Imao sam nekoliko odgovora na to, ali svi su smrdeli na fraze. Zato ništa ne rekoh. “Volim te”, kaza ona. “Mislim, nikad nisam ni prestala da te volim. Bila sam s drugima. Imala sam veze. Ali ti si uvek bio tu. U sobi s nama. Čak i u krevetu. Glupo je i tupavo, i bili smo dečurlija, ali tako je kako je.” “Shvatam”, kazah. “Misle da je možda Ira ubio Margot i Daga.” “Ti ne misliš?” “Samo je hteo da sve to nestane. Razumeš? Bolelo je mnogo, izazvalo toliko uništenja. A onda mu je, kad je ugledao Gila, sigurno bilo kao da se vratio neki duh da ga proganja.” “Žao mi je”, ponovo rekoh. “Idi kući, Kope.” “Radije bih da ostanem.” “Nije tvoje da odlučuješ. Ovo je moj dom. Moj život. Idi kući.” Otpila je još jedan dobar gutljaj. “Ne prija mi da te ovakvu ostavljam.” U smehu joj se osetila jetkost. “Šta je, misliš da mi je prvi put?” Gledala me je i čikala da se pobunim. Nisam se oglasio. “Eto šta radim. Pijem u mraku i puštam ove proklete pesme. Uskoro ću zadremati ili se obeznaniti ili kako god to želiš da nazoveš. A sutra takoreći neću ni osetiti mamurluk.” “Želim da ostanem.” “Ja ne želim da ostaneš.” “Ne zbog tebe. Zbog sebe. Želim da budem s tobom. Naročito noćas.” “Neću da budeš ovde. Samo bi bilo još gore.” “Ali...”
“Molim te”, kaza ona, a u glasu joj se začu preklinjanje. “Molim te, ostavi me na mira. Sutra. Možemo početi iznova i sutra.”
ČETRDESETO POGLAVLJE Doktorka Tara O’Nil retko je noću spavala duže od četiri-pet sati. Naprosto joj nije trebalo sna. U šumi je ponovo bila u šest izjutra, s prvim suncem. Volela je tu šumu - svaku šumu, istinski. Medicinsku školu i fakultet završila je u gradu, na Pensilvanskom univerzitetu u Filadelfiji. Svi su mislili da će se time oduševiti. Ti si divna devojka, govorili su joj. Grad je tako živ, toliko pun ljudi, toliko pun zbivanja. Ali u godinama provedenim u Filadelfiji, O’Nilova je putovala kući svakog vikenda. Na kraju je specijalizirala patologiju i dodatno zarađivala kao mrtvozornik u Vilks-Bareu. Pokušavala je da dosegne ličnu životnu filozofiju i na kraju ju je sažela u izjavu koju je jednom čula od neke rok zvezde - od Erika Kleptona, činilo joj se - u intervjuu: “nisam veliki ljubitelj ljudi”. Nije bila ni ona. Bilo joj je draže - koliko god to sumanuto zvučalo - kad je nasamo sa sobom. Volela je da čita i gleda filmove bez komentara. Nije bila u stanju da se bakće muškarcima i njihovim neprestanim hvalisanjem i nesigurnostima što ih razbijaju. Nije želela životnog druga. Upravo na ovakvim mestima - poput ove šume - bila je najsrećnija. O’Nilova je nosila torbu s priborom, ali od svih modernih novih čudesa koje su joj poreski obveznici pomogli da kupi, najkorisnijim je smatrala ono najprostije: sito. Bilo je gotovo istovetno sa onim koje je imala u kuhinji. Izvadila ga je pa krenula da prosejava zemlju. Posao sita bio je da nalazi zube i sitne kosti. Bio je to mukotrpan rad, umnogome nalik na arheološka iskopavanja na kojima je radila po samom završetku srednje škole. Učila se zanatu u Bedlandsu u Južnoj Dakoti, u oblasti poznatoj kao Velika svinjska iskopina, zato što su tu prvobitno našli arheoterijuma, koji umnogome liči na ogromnu drevnu svinju. Radila je s fosilima svinje i preistorijskog nosoroga. Bilo je to predivno iskustvo. Ovo grobno mesto pretraživala je s jednakim strpljenjem - taj rad bi većina ljudi smatrala gnjavažom koja umrtvljuje mozak. Ali i ovde je Tara O’Nil bila u punom zamahu. Posle sat vremena, našla je komadić kosti. O’Nilova je osetila kako joj srce ubrzava. Jeste očekivala nešto
slično, nakon rendgenske provere osifikacije shvatila je da postoji mogućnost za to. Ali ipak. Naći delić koji nedostaje... “O, bože...” Ovo je izrekla naglas, a reći su joj odjeknule kroz šumski muk. Nije verovala rođenim očima, ali dokaz jeste bio tu, na samom dlanu njene ruke u gumenoj rukavici. Bila je to podjezična kost. U svakom slučaju, polovina kosti. Znatno kalcifikovana, čak krta. Vratila se svojoj pretrazi, prosejavajući što je brže mogla. Sad nije dugo potrajalo. Posle pet minuta, O’Nilova nađe i drugu polovinu. Digla je oba komadića. Čak i posle tolikih godina, delići kosti su se uklapali kao slagalica. Licem Tare O’Nil razli se blažen osmeh. Načas je zurila u vlastitih ruku delo i vrtela glavom od čuda. Izvadila je mobilni. Nije imala signal. Pohitala je natrag i prešla oko kilometar dok se nisu ukazale dve crtice. A onda je pritisla broj šerifa Louela. Javio se posle drugog zvona. “To si ti, doktorka?” “Ja sam.” “Gde si?” “Kod groba”, reče ona. “Zvučiš uzbuđeno.” “I jesam.” “Zašto?” “Našla sam nešto u zemlji”, kaza Tara O’Nil. “I?” “I to menja sve što smo mislili o ovom slučaju.” Probudio me je jedan od onih nasumičnih bolničkih zvukova pištanja. Polako sam se promeškoljio, žmirnuo i progledao, i video da pored mene sedi gospođa Perez. Bila je privukla stolicu tik do moje postelje. Tašnica joj je počivala u krilu. Kolena su joj bila priljubljena. Leđa prava. Zagledah joj se u oči. Plakala je. “Čula sam za gospodina Silverstajna”, reče. Čekao sam. “A čula sam i da su našli kosti u šumi.”
Osetih se kao da me je nešto oprljilo. Pogledah desno. Na noćnom stočiću uz krevet do mene stajao je žutosmeđi plastični bokal, onaj jedinstven i svojstven bolnicama, i naročito napravljen da voda iz njega ima ogavan ukus. Taman sam hteo da se pružim i uzmem ga, ali gospođa Perez beše na nogama pre nego što sam stigao i ruku da podignem. Nasu mi vodu u čašu i pruži mi je. “Hoćete da sednete?”, upita gospođa Perez. “Verovatno je to pametna zamisao.” Pritisla je daljinski upravljač i moj ležaj krenu da se diže u sedeći položaj. “Je li tako dobro?” “Može, fino”, kazah. Ona ponovo sede. “Ovo nećete ostaviti da miruje”, reče ona. Nisam se trudio da odgovorim. “Kažu da je gospodin Silverstajn ubio mog Gila. Šta mislite, je li to tačno?” Mog Gila. Dakle, gotovo je s pretvaranjem. Nema više skrivanja iza laži ili iza kćeri. Nema više hipoteza. “Da.” Ona klimnu glavom. “Ponekad mi se čini da je Gil zaista i umro u onoj šumi. Tako je trebalo da bude. Vreme nakon toga samo je pozajmljeno. Kad me je prekjuče pozvao onaj policajac, već sam znala. Očekivala sam to, znate? Gil nikad nije sasvim umakao iz te šume.” “Ispričajte mi šta je bilo”, kazah. “Mislila sam da znam. Sve ove godine. Ali istinu možda nikad nisam saznala. Možda me je Gil lagao.” “Recite mi ono što znate.” “Bili ste tog leta u kampu. Poznavali ste se s mojim Gilom.” “Da.” “I znali ste se sa onom devojkom. Tom Margot Grin.” Rekoh da je tako. “Margot ga je oborila s nogu. On je bio onaj siromašni iz priče. Živeli smo u jednom raspadnutom delu Irvingtona. Gospodin Silverstajn je imao program za radničku decu, kako bi mogla na kampovanje. Ja sam radila u perionici. To znate.” Znao sam.
“Mnogo mi je bila draga vaša majka. Bila je izuzetno pametna. Mnogo smo pričale. O svemu i svačemu. O knjigama, o životu, o sopstvenim razočaranjima. Nataša, tako smo zvali tu milu dušu. Bila je predivna, ali njena lepota je bila krhka. Razumete li to?” “Mislim da razumem, da.” “Bilo kako bilo, Margot Grin ga je oborila s nogu. Što je i razumljivo. Imao je osamnaest godina. Ona je u njegovim očima bila maltene manekenka iz novina. Tako je to kod muškaraca. Goni ih pohota. Nije ni moj Gil bio drugačiji. Ali ona mu je slomila srce. I to se često dešava. Trebalo je koju nedelju da propati, a onda da tera dalje. Verovatno bi tako i bilo.” Zaćutala je. “Šta se, dakle, dogodilo?”, upitah. “Vejn Stjubens.” “Šta s njim?” “Ubacio je Gilu crva u glavu. Kazao mu je kako ne bi smeo pustiti Margot da se tako glatko izvuče. Pucao je na Gilovo osećanje muškosti. Margot se, kazao je, smeje Gilu. ‘Moraš da joj naplatiš to ismevanje’, tuvio mu je Vejn u glavu. I posle nekog vremena - ne znam koliko - Gil se s time složio.” Lice mi se zgrčilo. “I tako su je preklali?” “Ne. Ali Margot se jeste šepurila po čitavom kampu. To pamtite, zar ne?” Tako je Vejn i rekao. Da je bila ložačica. “Bilo je još mnogo klinaca koji su želeli da joj vrate milo za drago. Moj sin svakako. Pa i Dag Bilingam. Možda i vaša sestra. Bila je tamo, ali možda i zato što ju je Dag nagovorio. Nije ni važno.” Medicinska sestra otvori vrata. “Ne sad”, rekoh. Očekivao sam raspravu, ali mora biti da je na nju delovalo nešto u mom glasu. Uzmakla je i pustila vrata da se zatvore. Gospođa Perez sedela je otvorenih očiju. Zurila je u svoju torbicu kao da se boji da joj je neko ne otme. “Vejn je sve veoma brižljivo isplanirao. Tako je rekao Gil. Nameravali su da navuku Margot u šumu. Trebalo je da to bude nameštaljka. Vaša sestra je pomogla da je namame. Rekla joj je kako idu da se nađu s nekim zgodnim momcima. Gil je na glavu stavio masku. Ščepao je Margot. Vezao ju je. I tu je trebalo da bude kraj. Hteli su da je
ostave tako nekoliko minuta. Ili bi se oslobodila konopca i pobegla, ili bi je odvezali. Jeste bilo glupo, krajnje nezrelo, ali dešavaju se takve stvari.” Znao sam da se dešavaju. U kampu su u to vreme cvetale “nameštaljke”. Sećam se kad smo jednog klinca s krevetom preneli u šumu. Ujutru se probudio sam, napolju, prestravljen. Znali smo da usnulom kamperu uperimo baterijsku lampu u oči, proizvodeći zvuke kao voz, drmajući ga i vičući: “Beži sa šina!”, pa bismo gledali kako klinac skače s kreveta. Pamtim dvojicu siledžija koji su drugu decu zvali pešovanima. Jedne noći, kasno, kad su obojica spavala dubokim snom, mi smo jednog digli, skinuli ga golog i stavili ga kod ovog drugog u krevet. Ujutru su ih ostali kamperi videli gole u istom krevetu. Muštranje je prestalo. Vezati svetsku ložačicu i ostaviti je malčice u šumi... tako me nešto ne bi iznenadilo. “A onda je sve krenulo krajnje naopako”, reče gospođa Perez. Čekao sam. Iz oka gospođe Perez otkide se jedna suza. Dohvatila je tašnicu i izvadila pakovanje papirnih maramica. Potapkala je oči, boreći se protiv suza. “Vejn Stjubens je izvadio brijač.” Mislim da su mi se oči malčice iskolačile kad je to rekla. Maltene sam pred sobom video taj prizor. Video sam ih sve petoro tamo u šumi, razaznao im lica, iznenađenost. “Vidite, Margot je odmah shvatila šta se dešava. Prihvatila je igru. Pustila je Gila da je veže. A onda je krenula da zadeva mog sina. Ismevala ga je, govorila kako on ne zna s pravom ženom. Iste one uvrede koje žene bacaju muškarcima u lice otkako je sveta i veka. Ali Gil ništa nije radio. Šta je i mogao? A odjednom je Vejn izvadio taj brijač. Gil je najpre pomislio da je i to deo predstave. Da je uplaši. Ali Vejn nije oklevao. Prišao je Margot i preklao je od uva do uva.” Sklopio sam oči. Opet sam sve video. Video sam sečivo kako prelazi preko te mlade kože, krv kako brizga, životnu silu kako je napušta. Razmišljao sam. Dok je Vejn klao Margot Grin, ja sam se nalazio svega na koju stotinu metara od nje i vodio ljubav s devojkom. Verovatno je tu bilo nekog dubljeg značenja, u tome što se najstrašniji od svih ljudskih činova odigravao naporedo sa onim najčudesnijim, ali sad ga je bilo teško uvideti.
“Na trenutak se niko nije micao. Svi su samo stajali. Onda im se Vejn osmehnuo i rekao: ‘Hvala na pomoći.’” Namrštio sam se, ali možda sam i počinjao da shvatam. Kamila je namamila Margot. Gil ju je vezao... “Tad je Vejn zamahnuo brijačem. Gil je pričao da se videlo koliko se Vejnu sviđa to što je učinio. Videlo se kako je zurio u Margotino mrtvo telo. Tad se u njemu probudila žeđ. Krenuo je ka njima. A oni su pobegli. Rastrčali su se u različitim pravcima. Vejn ih je jurio. Gil je trčao kilometrima. Ne znam šta se tačno dogodilo. Ali možemo da naslutimo. Vejn je sustigao Daga Bilingama. Ubio ga je. Ali Gil se izvukao. Isto tako i vaša sestra.” Sestra ponovo dođe. “Izvinjavam se, gospodine Koplande. Moram da vam izmerim puls i pritisak.” Klimnuh glavom dajući joj znak da uđe. Morao sam da povratim dah. Srce mi je dumbaralo u grudima. Ponovo. Ako se ne smirim, držaće me ovde zauvek. Bolničarka je posao obavljala hitro i ćutke. Gospođa Perez je gledala po sobi kao da je tek ušla, kao da je tek sad primetila gde je. Bojao sam se da mi ne ode. “Sve je u redu”, rekoh joj. Ona klimnu glavom. Bolničarka završi merenje. “Danas pre podne izlazite.” “Odlično.” Uputila mi je usiljen osmeh i ostavila nas same. Čekao sam da gospođa Perez nastavi. “Gil se prestravio, naravno. Možete već misliti. Isto tako i vaša sestra. Morate da sagledate iz njihovog ugla. Bili su mladi. Samo što nisu završili ubijeni. Posmatrali su Vejna kako kolje Margot Grin. Ali možda važnije od svega, proganjale su ih Vejnove reči. ‘Hvala na pomoći.’ Razumete?” “Pretvorio ih je u saučesnike.” “Da.” “I šta su uradili?” “Naprosto su se sakrili. Ostali su skriveni duže od dvadeset četiri sata. Vaša majka i ja samo što nismo umrle od brige. Meni je muž bio kod kuće u Irvingtonu. U kampu je bio i vaš otac. Ali on je izašao s
družinama za pretragu. Vaša majka i ja bile smo zajedno kad su nas pozvali. Gil je znao broj telefona s prorezom za novčiće što je stajao pozadi u kuhinji. Tri puta je zvao, ali je spuštao slušalicu kad god se neko drugi javi. A onda sam se, dan i nešto po njihovom nestanku, javila ja.” “Gil vam je rekao šta se desilo?” “Da.” “Rekli ste mojoj majci?” Ona klimnu glavom. Počinjao sam da shvatam. “Jeste li razgovarale s Vejnom Stjubensom?”, upitah. “Nismo ni morale. On je već bio razgovarao s vašom majkom.” “Šta je rekao?” “Ništa što bi njega inkriminisalo. Ali nam je sve jasno stavio do znanja. Za tu noć je udesio sebi alibi. A mi smo, znate, već znale. Takve su majke.” “Šta ste znale?” “Gilov brat, moj Eduardo, bio je na izdržavanju kazne. Gil je imao jedno malo hapšenje u dosijeu - s nekim prijateljima je ukrao kola. Vaša porodica je bila siromašna. Moja porodica je bila siromašna. Na užetu su sigurno ostali otisci. Policija će se zapitati zašto je vaša sestra namamila Margot Grin u šumu. Vejn se otarasio svih dokaza protiv sebe. Bio je bogat, omiljen, mogao je da uzme najbolje advokate. Vi ste tužilac, gospodine Koplande. Zato mi vi kažite. Da su se Gil i Kamila prijavili, ko bi im verovao?” Zažmurio sam. “I zato ste im vi rekle da se i dalje kriju.” “Da.” “Ko je podmetnuo njihovu odeću i krv?” “Ja sam to uradila. Našla sam se s Gilom. Još je bio u šumi.” “Jeste li se videli s mojom sestrom?” “Ne. On mi je dao odeću. Posekao se, pritisnuo košulju na ranu. Ja sam mu kazala da ostanu skriveni sve dok ne smislimo neki plan. Vaša majka i ja smo pokušavale da preokrenemo stvar, da navedemo policiju da pronikne u istinu. Ali ništa nam nije padalo na pamet. Prolazili su dani. Ja sam znala kakva policija zna da bude. A sve i kad bi nam poverovali, Gil je svejedno bio saučesnik. Isto tako i Kamila.” Tad sam uočio i nešto drugo. “Vi ste imali hendikepiranog sina.”
“Da.” “I bio vam je potreban novac. Za njegovu negu. A možda i da se Glendi omogući neka pristojna škola.” Oči mi uloviše njen pogled. “Kada ste shvatili da biste parnicom mogli izvući i novac?” “Toga nije bilo u našoj prvobitnoj zamisli. Iskrslo je posle - kad je Bilingamov otac krenuo da buče oko toga što mu gospodin Silverstajn nije čuvao sina.” “Uočili ste priliku.” Ona se promeškolji na sedištu. “Gospodin Silverstajn je trebalo da motri na njih. Nikad ne bi ni otišli u tu šumu. Nije on tu baš bezgrešan. I jeste, zato sam i uočila priliku. I vaša majka je.” Vrtelo mi se u glavi. Pokušah da zaustavim vrtešku makar koliko dok prihvatim tu novu stvarnost. “Vi to meni velite...” Zaćutao sam. “Velite da su moji roditelji znali da mi je sestra živa?” “Ne vaši roditelji”, kaza ona. A ja osetih kako mi leden vetar ošinu srce. “O, ne...” Ništa nije kazala. “Nije rekla mome ocu, je li tako?” “Nije.” “Zašto nije?” “Zato što ga je mrzela.” Samo sam sedeo. Razmišljao sam o onim svađama, gorčini, nesreći. “Do te mere?” “Do koje mere?” “Jedno je mrzeti nekoga”, rekoh. “Ali da li je do te mere mrzela mog oca da ga je ostavila u zabludi da mu je rođena kći mrtva?” Nije odgovorila. “Nešto sam vas pitao, gospođo Perez.” “Ne znam odgovor. Žao mi je.” “Vi ste rekli gospodinu Perezu, zar ne?” “Jesam.” “Ali on nikada nije rekao mom ocu.” Bez odgovora. “Odlazio je u tu šumu i tražio je”, rekoh. “Pre tri meseca, dok je ležao na samrtnoj postelji, poslednje reči su mu bile da od mene želi da i dalje tragam. Zar ga je baš toliko mrzela, gospođo Perez?”
“Ne znam”, izgovori ona ponovo. Sve ovo je počinjalo da udara po meni, kao teške kapi kiše. Snažni udari. “Čekala je svoj čas, je li tako?” Gospođa Perez ne odgovori. “Krila je moju sestru. Nikad nikome nije rekla - čak ni... čak ni meni. Čekala je da legne novac od poravnanja. To joj je i bio plan. A čim je novac legao... pobegla je. Uzela je koliko joj treba i pobegla, i sastala se s mojom sestrom.” “To je... to joj jeste bio plan, da.” Sledeće pitanje mi samo izlete. “Zašto nije mene povela?” Gospođa Perez me samo pogleda. Ja sam razmišljao. Zašto? A onda nešto shvatih. “Da je mene povela, otac nikad ne bi prestao da je traži. Uključio bi u potragu čika Soša i sve svoje bivše kolege iz KGB-a. Majku je mogao pustiti da ode - verovatno je i on nju prestao da voli. Mislio je da je moja sestra mrtva, tako da tu ništa nije gubio. Ali majka je znala da mene nikad ne bi pustio.” Prisećao sam se šta je čika Soš rekao, o tome kako se vratila u Rusiju. Da nisu obe tamo? Da nisu obe tamo upravo ovog trena? Ima li tu nekog smisla? “Gil je promenio ime”, nastavi ona. “Putovao je tamo-amo. Život ga nije baš mazio. I kad su ovi privatni detektivi došli i do naše kuće i krenuli da ispituju, on je to provalio. Uočio je priliku da opet uzme pare. Znate, jeste bilo čudno. I vas je krivio.” “Mene?” “One noći niste ostali na stražarskoj dužnosti.” Ništa ne rekoh. “Zato je delimično i vas krivio. Mislio je da je možda kucnuo zgodan čas da vam to naplati.” Ovo se dopunjavalo. Savršeno se uklapalo u ono što mi je rekla Raja Sing. Ustala je. “To je sve što znam.” “Gospođo Perez?” Ona me pogleda. “Da li je moja sestra bila trudna?” “Ne znam.” “Jeste li je nekada videli?” “Oprostite?”
“Kamilu. Gil vam je rekao da je živa. Moja majka vam je rekla da je živa. Ali jeste li je ikada lično videli?” “Ne”, reče. “Vašu sestru nikad nisam videla.”
ČETRDESET PRVO POGLAVLJE Nisam znao šta da mislim. A gotovo da nije ni bilo vremena. Pet minuta pošto je gospođa Perez izašla iz moje sobe, ušla je Mjuzova. “Čekaju te u sudu.” Iz bolnice sam se odjavio bez većih peripetija. U kancelariji sam imao rezervno odelo. Obukao sam ga. A onda sam se zaputio u prostorije sudije Pirsa. Fler Hikori i Mort Pabin već su se nalazili tamo. Čuli su bili za moje sinoćne događaje, ali sve i ako su marili, tog dana nisu bili voljni da to pokažu. “Gospodo”, reče sudija, “nadam se da možemo naći načina da ovaj slučaj rešimo poravnanjem.” Nimalo nisam bio raspoložen za to. “Zbog toga cela ova frka?” “Jeste.” Pogledah u sudiju. On pogleda u mene. Ja odmahnuh glavom. Nije bilo nelogično. Ako su mene pokušali da pritisnu kopanjem po mom prljavom vešu, šta bi ih pa sprečilo da isto to urade sudiji? “Narod nije zainteresovan za poravnanje”, rekoh. Zatim ustadoh. “Sedite, gospodine Koplande”, reče sudija Pirs. “Moglo bi biti problema s vašim dokazima na disku. Možda ću morati da isključim taj dokaz.” Krenuh ka vratima. “Gospodine Koplande!” “Ne ostajem”, rekoh. “To od mene zavisi, sudijo. Vi ste svoj deo odradili. Slobodno okrivite mene.” Fler Hikori se namršti. “Šta to pričaš?” Nisam odgovorio. Spustio sam ruku na kvaku. “Sedite, gospodine Koplande, ili će se vaš postupak smatrati za nepoštovanje suda.” “Zato što ne pristajem na poravnanje?” Okrenuh se i pogledah u Arnolda Pirsa. Gornja usna mu je podrhtavala. Mort Pabin reče: “Hoće li mi neko objasniti šta se to, do đavola,
ovde dešava?” Sudija i ja ne obratismo pažnju na njega. Klimnuh glavom Pirsu u znak da sam razumeo. Ali nisam nameravao da popustim. Pritisnuh kvaku i izađoh. Zaputih se hodnikom. Ranjena slabina me je bolela. U glavi mi je sevalo. Imao sam želju da sednem i promozgam o onome što sam upravo saznao o majci i sestri. “Nisam ni mislio da ćemo uspeti.” Okrenuh se. Bio je to I. Dž. Dženret. “Samo pokušavam da spasem sina”, reče. “Vaš sin je silovao devojku.” “Znam.” Zastadoh. U ruci je držao smeđi koverat. “Sedite načas”, reče Dženret. “Ne.” “Zamislite svoju ćerku. Vašu Karu. Zamislite da je odrasla. Možda je previše popila na žurci. Možda kreće kolima i gazi nekog. Možda taj neko umire. Tako nešto. Načinila je grešku.” “Silovanje nije greška.” “O, da, jeste. Znate da on to više nikad neće uraditi. Napravio je brljotinu. Mislio je da je nepobediv. Sad se naučio pameti.” “Nećemo opet s time da krećemo”, rekoh. “Znam. Ali svako ima svoje tajne. Svako načini neku grešku, počini prestup, šta li već. Neki ljudi to samo umešnije zakopaju.” Ništa ne rekoh. “Ja vaše dete nikad nisam progonio”, reče Dženret. “Progonio sam vas. Progonio sam vašu prošlost. Progonio sam čak i vašeg pašenoga. Ali vašem detetu nikad nisam ni na senku stao. Tu povlačim svoju ličnu crtu.” “Ma car ste”, rekoh. “Dakle, šta ste to iskopali protiv sudije Pirsa?” “Nije važno.” Bio je u pravu. Nije moje da znam. “Šta mogu da preduzmem da bih pomogao svome sinu, gospodine Koplande?” “On je svoj voz propustio”, kazah. “Stvarno to verujete? Mislite da mu je život svršen?” “Vaš sin će verovatno izdržati pet, najviše šest godina kazne”, rekoh. “Ono što bude radio dok je u zatvoru i ono što bude radio kad
izađe - tek to će odlučiti šta će biti s njegovim životom.” I. Dž. Dženret diže smeđi koverat. “Nisam siguran šta sa ovim da radim.” Oćutah. “Čovek preduzima sve što može da bi zaštitio svoju decu. Možda me to pravda. Možda pravda i vašeg oca.” “Mog oca?” “Otac vam je bio kagebeovac. Jeste li to znali?” “Nemam vremena za ovo.” “Ovde je sažetak njegovog dosijea. Moji ljudi su ga preveli na engleski.” “Nije mi nužno da to vidim.” “Mislim da bi trebalo da vidite, gospodine Koplande.” On pruži koverat. Nisam ga prihvatio. “Ako želite da vidite dokle je jedan otac u stanju da ide ne bi li deci obezbedio bolji život, valjalo bi ovo da pročitate. Možda ćete me tad malo bolje razumeti.” “Ne želim da vas razumem.” I. Dž. Dženret je samo držao onaj koverat. Na kraju ga uzeh. On ode bez ijedne više reči. Uputio sam se u svoju kancelariju, pa se zatvorio u nju. Seo sam za sto i otvorio dosije. Pročitao sam prvu stranicu. Ničeg što bi me iznenadilo. Onda sam pročitao drugu, a onda su mi još jednom, upravo kad sam mislio da me ne može jače zaboleti, reči rasparale grudi i rastrgle me. Uđe Mjuzova, bez kucanja. “Onaj kostur koji su našli u kampu”, reče, “ne pripada tvojoj sestri.” Nisam mogao da prozborim. “Znaš, ona O’Nilova je našla nešto što se zove podjezična kost. To je valjda u grlu. U obliku potkovice. U svakom slučaju, bila je slomljena napola. To znači da je žrtva verovatno zadavljena rukama. Ali vidiš, podjezična kost kod mladih ljudi nije tako krta - valjda je više kao hrskavica. Zato je O’Nilova uradila još neke testove osifikacije pomoću rendgena. Ukratko, mnogo je verovatnije da je kostur pripadao ženi od četrdeset, možda i pedeset i nešto godina nego devojci Kamilinog uzrasta. Ništa ne rekoh. Samo sam zurio u stranicu pred sobom. “Nisi shvatio? To nije tvoja sestra.”
Zažmurih. Srce mi je bilo kao od olova. “Kope?” “Znam”, rekoh. “Šta?” “To u šumi nije moja sestra”, kazah. “Već moja majka.”
ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE Soš se nije iznenadio što me vidi. “Znao si, zar ne?” Razgovarao je telefonom. Poklopio je rukom slušalicu. “Sedi, Pavele.” “Pitao sam te nešto.” Završio je razgovor i spustio slušalicu u ležište. A onda je ugledao koverat u mojoj ruci. “Šta je to?” “Sažetak očevog kagebeovskog dosijea.” Njemu klonuše ramena. “Ne smeš verovati svemu što tu piše”, reče Soš, ali reči su mu zvučale prazno. Kao da ih je pročitao sa idiota za spikere. “Na drugoj stranici”, rekoh, upinjući se da umirim podrhtavanje u glasu, “piše šta je moj otac uradio.” Soš samo pogleda u mene. “Izdao je mog dedu i moju babu, zar ne? On je bio taj izvor koji ih je dostavio. Moj rođeni otac.” Soš i dalje nije progovarao. “Odgovori mi, do đavola.” “Još ti to ne razumeš.” “Da li je moj otac izdao mog dedu i moju babu, da ili ne?” “Da.” Zaćutah. “Tvoj otac je optužen za aljkavo izveden porođaj. Ne znam da li je to tačno. Ništa i ne menja. Država ga je htela. Ispričao sam ti kakav su sve pritisak umeli da primene. Uništili bi ti čitavu porodicu.” “I zato je prodao dedu i babu, da spase vlastitu kožu?” “Država bi ih se ionako dočepala. Ali da, nek ti bude, Vladimir jeste izabrao da spase rođenu decu umesto starog tasta i tašte. Nije znao da će tako rđavo ispasti. Mislio je da će ih režim samo malo slomiti, malo savinuti - ništa više. Računao je da će ti dedu i babu zadržati najviše nekoliko nedelja. A u zamenu za to, tvoja porodica dobiće još jednu priliku. Tvoj otac će deci i deci svoje dece moći da pruži bolji život. Zar ne uviđaš?”
“Ne, žao mi je, ne uviđam.” “Zato što si bogat i udobno živiš.” “Nemoj mi ta sranja, Soše. Ljudi ne prodaju svoje porodice. Nisi ti tako glup. Preživeo si blokadu. Lenjingrađani nisu hteli da se predaju. Šta god da su Nemci radili, vi ste izdržavali visoko dignute glave.” “I misliš da je to bilo mudro?”, planu on. Ruke mu se stegoše u pesnice. “Bože mili, ala si ti naivan! Meni su brat i sestra umrli od gladi. Da li to razumeš? Da smo se predali, da smo pustili gadove u taj prokleti grad, Gavril i Alina još bi bili živi. Ratna sreća bi na kraju svejedno pretegnula na našu stranu. Ali moj brat i moja sestra još bi živeli - imali bi decu, unučad, svoju starost. Umesto toga...” Okrenuo se od mene. “Kad je moja majka saznala šta je on uradio?”, upitah. “To ga je proganjalo. Mislim na tvog oca. Čini mi se da je tvoja majka oduvek to donekle podozrevala. Valjda ga je zato i prezirala toliko. Ali te noći kad ti je sestra nestala, on je pomislio da je mrtva. Skrhao se. I tako joj je priznao istinu.” Zvučalo je smisleno. Jezivo smisleno. Majka je saznala šta je otac uradio. Nikako mu nije mogla oprostiti što je izdao njene voljene roditelje. Za nju nije bilo ništa što će ga naterati da pati, što će ga pustiti da veruje kako mu je rođena kći mrtva. “I tako je”, rekoh, “majka sakrila moju sestru. Čekala je dok ne stigne novac od poravnanja. Planirala je da tad nestane s Kamilom.” “Da.” “Ali to povlači i stožerno pitanje, zar ne?” “Koje pitanje?” Raširih ruke. “Šta je sa mnom, njenim jedincem? Kako je moja majka mogla tek tako da me ostavi?” Soš ništa ne reče. “Čitav život”, rekoh. “Čitav svoj život proveo sam misleći da mi je majka tek tako otperjala ne osvrnuvši se. Kako si me mogao pustiti da u to verujem, Soše?” “Misliš da je istina bolja?” Razmišljao sam o tome kako sam uhodio oca u onoj šumi. Kopao je i kopao tražeći ćerku. A onda je jednog dana prestao. Ja sam mislio da je prestao zato što mi je majka pobegla. Pamtio sam onaj poslednji dan kad je otišao u tu šumu, kad mi je rekao da ga ne pratim:
“Danas ne, Pole. Danas idem sam...” Tog dana je iskopao svoju poslednju jamu. Ne da bi našao moju sestru. Već da bi zakopao moju majku. Da li je to bila neka poetska pravda, to što ju je spustio u istu zemlju gde mi je sestra navodno umrla, ili je tu postojao i praktičan element - ko bi se setio da traži na mestu koje je već tako podrobno pretraženo? “Tata je saznao da namerava da pobegne.” “Da.” “Kako?” “Ja sam mu rekao.” Soš me pogleda u oči. Ništa ne kazah. “Saznao sam da je tvoja majka prebacila sto hiljada dolara sa zajedničkog računa. To je spadalo u redovni KGB-ov protokol, da jedni druge držimo na oku. Pitao sam tvog oca za to.” “A on je nju propitao.” “Da.” “A moja majka...” Po glasu mi se osećalo da se gušim. Iskašljao sam se, žmirnuo, opet pokušao. “Majka nikada nije ni planirala da me ostavi”, rekoh. “Nameravala je da i mene povede.” Soš mi presrete pogled i klimnu glavom. Ta istina je trebalo da mi ulije bar malu utehu. Nije je ulila. “Jesi li znao da ju je on ubio, Soše?” “Da.” “Tek tako?” Opet se ućutao. “I ništa nisi preduzeo, zar ne?” “Još smo radili za državu”, reče Soš. “Da se saznalo za njega da je ubica, svi bismo se našli u opasnosti.” “Tvoj zaklon bi se razvejao.” “Ne samo moj. Tvoj otac je mnoge među nama poznavao.” “I zato si ga pustio da se provuče.” “Tako se radilo u to vreme. Žrtvovali smo se za više ciljeve. Tvoj otac je rekao kako je pretila da će nas sve raskrinkati.” “I ti si u to poverovao?” “Kakve ima veze jesam li poverovao? Tvoj otac nikad nije nameravao da je ubije. Jednostavno je pukao. Zamisli i sam. Nataša smera da pobegne i sakrije se. Namerava da mu odvede decu i zauvek
nestane.” Tu sam se prisetio poslednjih očevih reči, na onom samrtnom odru... “Pole, i dalje moramo da je nađemo...” Da li je mislio na Kamilin leš? Ili na samu Kamilu? “Otac je otkrio da je moja sestra još živa”, rekoh. “Nije to baš tako prosto.” “Šta hoćeš da kažeš time, da nije tako prosto? Je li otkrio ili nije? Da li mu je majka rekla?” “Nataša?” Soš ispusti podsmešljiv zvuk. “Nikad. Pričaš o hrabrosti, o sposobnosti da se istrpe teškoće. Tvoja majka nikad ne bi progovorila. Šta god joj tvoj otac radio.” “Makar je i zadavio?” Soš ništa ne reče. “Kako je onda saznao?” “Kad je ubio tvoju majku, tvoj otac joj je pregledao papire, proverio telefonske pozive. Sabrao je dva i dva - ili je makar gajio neke svoje sumnje.” “Dakle, jeste znao?” “Već ti rekoh, nije to baš tako prosto.” “Pričaš sve nepovezano, čika Soše. Je li potražio Kamilu?” Soš zažmuri. Prođe natrag za sto. “Pitao si me maločas za opsadu Lenjingrada”, reče. “Znaš li čemu me je naučila? Mrtvi nisu ništa. Nema ih više. Zakopaš ih i ideš dalje.” “Imaću to na umu, Soše.” “Otisnuo si se u ovu potragu. Nisi hteo da ostaviš mrtve na miru. I gde si sad? Još dvoje ih je poginulo. Saznao si da ti je tvoj voljeni otac ubio majku. Je li vredelo truda, Pavele? Je li vredelo buditi stare duhove?” “Zavisi”, rekoh. “Od čega?” “Od toga šta se desilo s mojom sestrom.” Čekao sam. Vratiše mi se poslednje očeve reči: “Jesi li znao?” Tad sam mislio da me optužuje, da mi vidi krivicu ispisanu na licu. Ali nije bilo to posredi. Pitao je znam li kakva je prava sudbina moje
sestre. Znam li šta je on učinio. Znam li da mi je ubio rođenu majku i sahranio je u šumi. “Šta se desilo s mojom sestrom, Soše?” “Na to sam i mislio kad sam rekao da nije baš tako prosto.” Čekao sam. “Moraš da shvatiš. Otac ti nikad nije bio do kraja siguran. Našao je nekakve dokaze, da, ali pouzdano je znao samo to da je tvoja majka nameravala da pobegne s novcem i povede i tebe.” “I?” “I tako je mene zamolio za pomoć. Zamolio me je da proverim te njegove dokaze. Zamolio me je da nađem tvoju sestru.” Pogledah ga. “I jesi li to uradio?” “Proverio dokaze jesam, da.” On koraknu prema meni. “A kad sam to završio, rekao sam tvom ocu da je pogrešno razumeo.” “Molim?” “Rekao sam tvom ocu da je tvoja sestra nastradala te noći u šumi.” Zbunio sam se. “Pa je li nastradala?” “Ne, Pavele. Te noći nije nastradala.” Srce u grudima poče da mi se nadima. “Lagao si ga. Nisi želeo da je nađe.” On ništa ne reče. “A sad? Gde je ona sad?” “Tvoja sestra je znala šta je otac uradio. Nije mogla da ga prijavi, naravno. Nije bilo dokaza njegove krivice. Još je, pre svega ostalog, važilo i pitanje zašto je ona sama nestala. A naravno, plašila se tvog oca. Kako da se tek tako vrati čoveku koji joj je upravo ubio majku?” Pomislio sam na porodicu Perez, na optužbe zbog prevare i sve ostalo. Isto bi bilo i sa mojom sestrom. Čak i pre nego što se otac našao uključen u tu jednačinu, Kamili bi bilo teško da se vrati kući. Ponovo mi je nada ispunila grudi. “Dakle, jesi je našao?” “Da.” “I?” “I dao sam joj novca.” “Pomogao si joj da se sakrije od njega.” Nije odgovorio. Nije ni morao.
“Gde je ona sad?”, upitah. “Izgubili smo kontakt pre mnogo godina. Moraš da shvatiš. Kamila nije želela da te povredi. Pomišljala je da te uzme k sebi. Ali to je bilo neizvodljivo. Znala je koliko voliš oca. A onda je kasnije, kad si postao javna ličnost, znala šta bi ti doneo njen povratak, taj skandal. Vidiš već, da se vratila, sve bi moralo izbiti na svetlost dana. A čim bi se to desilo, s tvojom karijerom bilo bi svršeno.” “Već je svršeno.” “Da. To sad znamo.” Znamo, rekao je. Mi znamo. “I gde je Kamila?”, upitah. “Ovde je, Pole.” U sobi nestade vazduha. Nisam mogao da dišem. Zavrteo sam glavom. “Trebalo je vremena da je posle svih ovih godina nađem”, reče on. “Ali našao sam je. Razgovarali smo. Zna da vam je otac umro. Ja sam joj rekao. A to, naravno, sve menja.” “Čekaj časkom. Ti...” Zaćutao sam. “Ti i Kamila ste razgovarali?” Mislim da je to bio moj glas. “Da, Pavele.” “Ne razumem.” “Kad si stigao, to sam s njom pričao preko telefona.” Sav se ohladih. “U hotelu je, na dve ulice odavde. Rekao sam joj da dođe.” Pogledao je u lift. “Ovo je ona. Penje se.” Polako sam se okrenuo i posmatrao kako se brojevi iznad lifta redom osvetljavaju. Začulo se zvonce. Koraknuo sam ka njemu. Nisam verovao. To je samo još jedna okrutna smicalica. Nada me je ponovo izigrala. Lift se zaustavio. Čuh kako vrata kreću da se otvaraju. Nisu kliznula. Pomerala su se uz gunđanje, kao da se boje da predaju svog putnika. Ukipio sam se. Srce mi je tuklo kao ludo u grudima. Nisam odvajao očiju od tih vrata, od tog otvora. A onda je, dvadeset godina nakon što je nestala u onoj šumi, moja sestra Kamila ponovo kročila u moj život.
EPILOG Posle mesec dana Lusi ne želi da idem na taj put. “Konačno je gotovo”, kazala je pre no što sam se uputio na aerodrom. “I pre sam to čuo”, suprotstavljam se. “Ne moraš opet da se suočavaš s njime, Kope.” “Moram. Potrebni su mi neki poslednji odgovori.” Lusi sklapa oči. “Šta je bilo?” “Sve je to na staklenim nogama, znaš?” Znam. “Bojim se da opet ne promeni priču.” Razumem je. Ali ovo se mora obaviti. Sat vremena potom, gledam kroz prozor aviona. Za poslednjih mesec dana, život se vratio u prividnu normalu. Slučaj Dženret-Maranc imao je neke nepredvidljive i čudne preokrete koji su ga doveli prilično slavnom okončanju. Porodice nisu odustale. Primenile su na sudiju Pirsa sve moguće pritiske i on je popustio. Odbacio je onaj porno film tvrdeći kako ga nismo blagovremeno podneli kao dokaz. Činilo se da smo u nevolji. Ali porota je sve prozrela - to se često dešava - i izašla s presudom da su krivi. Fler i Mort su podneli žalbu, razume se. Želim da sudski gonim sudiju Pirsa, ali nikad ga neću dobiti na sudu. Želim da sudski gonim I. Dž. Dženreta i VDP za učenu. I tu sumnjam da ću pobediti. Ali Šamikin proces lepo je napredovao. Šuška se kako žele da je što pre maknu s puta. Pominje se sedmocifrena suma poravnanja. Nadam se da će je dobiti. Ali kad zavirim u svoju kristalnu kuglu, i dalje na Šamikinom putu ne vidim neku preterano veliku sreću. Šta znam. Život joj je bio previše buran. Odnekud slutim da joj ga novac neće promeniti. Moj pašenog Bob je izašao iz pritvora. Tu sam ja popustio. Federalcima sam rekao kako mi sećanje jeste “zbrkano”, ali da ipak verujem da mi je Bob kazao kako mu je potrebna pozajmica te da sam
mu je odobrio. Ne znam hoće li to proći. Ne znam da li postupam ispravno ili pogrešno (verovatno pogrešno), ali ne želim da ovo uništi Gretu i njenu porodicu. Slobodno me nazovite licemerom - i jesam licemer - ali ta linija između pravde i krivde ponekad se zaista raspline. Rasplinjuje se ovde na bleštavom suncu stvarnog sveta. I naravno, rasplinjuje se u tami one šume. Evo kratkog ali iscrpnog izveštaja i o Loren Mjuz: Mjuzova ostaje Mjuzova. I blagodarim bogu na tome. Guverner Dejv Marki još nije tražio da me opozovu, a ja se ne nudim sam. Verovatno ću ponuditi ostavku, i verovatno bi to trebalo da uradim, ali trenutno ćutim i šuškam. Raja Sing je na kraju napustila Vrhunsku detektivsku potragu i ušla u ortakluk ni sa kim drugim do sa Singl Šejker. Singl kaže da sad traže treću “zavodnicu” kako bi novu agenciju mogle da prozovu Čarlijevi anđeli. Avion se prizemljuje. Iskrcavam se. Proveravam šta je stiglo na blekberi. Tu je kratka poruka od moje sestre Kamile. Ej, bato - Kara i ja ćemo ručati u gradu i idemo u kupovinu. Volim te, nedostaješ, Kamila. Moja sestra Kamila. Čudesno je imati je opet. Ne mogu da verujem koliko je brzo postala punovažan i nerazdvojan deo našeg života. Ali istini za volju, između nas traje jedna napetost. Sad je sve bolje. I biće još bolje. Ali ta napetost je nesumnjivo prisutna, i ponekad prevazilazimo sve granice u svome trudu da je nadvladamo, sve vreme jedno drugo zovemo “bato” i “seko” i govorimo “nedostaješ” i “volim te”. Još ne znam potpunu Kamilinu priču. Neke pojedinosti izostavlja. Znam da je u Moskvi počela život pod novim imenom, ali nije dugo tamo ostala. Usledile su dve godine u Pragu, pa još jedna u Beguru na Kosta Bravi, u Španiji. Vratila se u Sjedinjene Države, još neko vreme se seljakala, udala se i skrasila negde kod Atlante, posle tri godine se konačno razvela. Nema dece, ali već je najbolja tetka na svetu. Voli Karu, a to je osećanje više nego uzajamno. Kamila živi s nama. Predivno je - bolje nego što sam se mogao nadati - i to zaista olakšava onu napetost.
Ja se jednim delom, naravno, pitam zašto je Kamili bilo potrebno toliko vremena da se vrati kući - eto otkuda, čini mi se, i potiče najveći deo napetosti. Razumem ono što je rekao Soš: htela je da zaštiti mene, moj ugled, moju uspomenu na oca. A razumem i što se bojala tate sve dok je disao. Ali mislim da tu još nečeg ima. Kamila je odabrala da ne priča šta se dogodilo u šumi. Nikad nikome nije rekla šta je Vejn Stjubens učinio. Njen izbor, ispravan ili pogrešan, ostavio je Vejnu slobodu da ubije još ljudi. Ne znam ni šta je bilo ispravno uraditi - da li bi se prijavljivanjem čitavog slučaja stvar popravila ili pogoršala. Možemo tvrditi kako bi se Vejn svejedno izvukao, kako je mogao pobeći ili ostati u Evropi, kako bi bio oprezniji pa bi počinio još više ubistava. Ko zna? Ali laži umeju da bukte ispotiha. Kamila je mislila da te laži može da zakopa. Možda smo svi mi to mislili. Ali niko iz te šume nije izašao neozleđen. Što se mog ljubavnog života tiče, dakle, zaljubljen sam. Prosto da nema kud prostije. Volim Lusi svom dušom. Ne idemo natenane - bacili smo se glavačke u taj vir, kao da pokušavamo da nadoknadimo propušteno vreme. Možda tu, u tome što smo sad, i ima nekog nezdravog očaja, neke opsednutosti, nekog grčevitog držanja kao za spasilački čamac. Mnogo se viđamo, a čim nismo zajedno, ja kao da sam zalutao, prepušten talasima, i žudim da opet budem s njom. Pričamo telefonom. Neprestano razmenjujemo mejlove i poruke. Ali to je ljubav, jesam li u pravu? Lusi je zabavna i šašava i topla i mudra i predivna i obuzima me na najlepši mogući način. Čini se da se u svemu slažemo. Sem, naravno, oko mog polaska na ovaj put. Razumem njen strah. I predobro znam koliko je sve ovo na staklenim nogama. Ali ne može se živeti ni na tankom ledu. Zato sam opet tu, u državnom zatvoru “Red onion” u Paundu u Virdžiniji, gde čekam da saznam neke poslednje istine. Vejn Stjubens ulazi. U istoj smo prostoriji kao i pri poslednjem susretu. On seda na isto mesto. “Vidi, vidi”, kaže mi. “Baš si bio vredan momak, Kope.” “Ti si ih ubio”, kažem. “Posle svega rečenog i učinjenog, to si uradio ti, serijski ubica.”
Vejn se smeška. “Sve si redom isplanirao, zar ne?” “Sluša li neko ovo?” “Ne.” Diže desnu ruku. “Časna reč?” “Časna reč”, kažem. “Onda naravno, što da ne? Ja sam to uradio, jeste. Ja sam isplanirao ta ubistva.” Dakle to je to. I on je zaključio da se mora suočiti s prošlošću. “I sproveo si ih u delo, onako kako je ispričala gospođa Perez. Preklao si Margot. Potom su Gil, Kamila i Dag pobegli. Pojurio si ih. Daga si sustigao. I njega si ubio.” Diže kažiprst. “Tu sam se preračunao. Sa Margot sam se istrčao pre vremena. Nju sam nameravao da ostavim za kraj jer je već bila vezana. Ali vrat joj je bio tako izložen, tako podložan... nisam mogao da se oduprem.” “Ima nekoliko stvarčica koje u početku nisam mogao da dokučim”, kažem. “Ali sad mislim da znam.” “Slušam te.” “Oni zapisi koje su privatni detektivi poslali Lusi”, kažem. “Ahh!” “Ja sam se pitao ko nas je to video u šumi, ali Lusi je našla pravi odgovor. To je mogla znati samo jedna osoba: ubica. Ti, Vejne.” Širi ruke. “Skromnost me sprečava da kažem išta više.” “Ti si taj koji je VDP-u dao informacije koje su oni iskoristili u zapisu. Ti si bio izvor.” “Skromnost, Kope. Ponovo se ograđujem skromnošću.” Uživa u ovome. “Kako si ubedio Iru da ti pomogne?”, pitam. “Dragi čika Ira. Ćaknuti hipik.” “Da, Vejne.” “Nije on mnogo pomogao. Samo mi je bilo potrebno da ga maknem s puta. Znaš - ovo će te možda šokirati, Kope – ali Ira je dilovao drogu. Imao sam slike i dokaz. Da se to raščulo, njegov dragoceni kamp bi otišao u propast. Isto tako i on.” Opet se osmehuje. “Dakle, kad smo Gil i ja zapretili da ćemo sve to ponovo oživeti”,
kažem, “Ira se uplašio. Kao što ti reče, tad je bio donekle ćaknut - a sad još u gorem stanju. Paranoja mu je pomutila pamet. Ti si već bio na izdržavanju kazne - Gil i ja bismo zato samo sve pogoršali da smo oživeli prošlost. I tako se Ira uspaničio. Ućutkao je Gila i pokušao da ućutka i mene.” Još jedan Vejnov osmeh. Ali sada u njegovom osmehu ima nečeg drugačijeg. “Vejne?” Ne progovara. Samo se kezi. Ne sviđa mi se to. Premotavam u glavi to što je upravo rekao. I ni dalje mi se ne sviđa. Vejn se uporno smeši. “Šta ti je?”, pitam. “Nešto ti izmiče, Kope.” Čekam. “Nije mi samo Ira pomogao.” “Znam”, kažem. “Doprineo je i Gil. Vezao je Margot. A bila je tu i moja sestra. Ona je pomogla da namamite Margot u šumu.” Vejn žmirka i pokazuje palcem i kažirpstom rastojanje od centimetar-dva. “Još ti nedostaje jedna malecna, malecna sitnica”, kaže. “Jedna majušna tajnica koju sam ja sve ove godine čuvao.” Prestajem da dišem. On se samo smeši. Tišinu prekidam ja. “Šta ti je?”, opet pitam. On se naginje napred i šapuće:“Ti, Kope.” Ne mogu da prozborim. “Zaboravljaš svoj udeo u svemu.” “Znam ja svoj udeo”, kažem. “Napustio sam stražarsko mesto.” “Jeste, to je istina. A da nisi?” “Sprečio bih vas.” “Jeste”, kaže Vejn, rastežući tu reč. “Tačno tako.” Čekam da još nešto kaže. Ne progovara. “Jesi li to hteo da čuješ, Vejne? Da se i ja osećam delimično odgovornim?” “Ne. Ni slučajno nije tako prosto.” “Šta je onda posredi?” Odmahuje glavom. “Promiče ti ono glavno.” “Šta glavno?” “Razmišljaj, Kope. Tačno je, napustio si stražarsko mesto. Ali sam si rekao. Ja sam sve redom isplanirao.”
Stavlja šake oko usta, a glas mu se ponovo pretvara u šapat. “Zato mi odgovori na ovo: otkud sam znao da te noći nećeš biti na stražarskom mestu?” Lusi i ja se vozimo ka toj šumi. Već sam dobio dozvolu od šerifa Louela, pa nam čuvar iz obezbeđenja, onaj na kog me je Mjuzova upozorila, samo maše da prođemo. Kola ostavljamo na parkingu naselja. Čudno je - ni ja ni Lusi nismo ovde bili čitave dve decenije. Tad ova novogradnja nije ni postojala, naravno. Ali svejedno, i posle tolikog vremena, tačno znamo gde smo. Vlasnik sve ove zemlje bio je Lusin otac, njen dragi Ira. Ovamo je došao pre svih tih godina, osećajući se kao Magelan kad je otkrio nov svet. Ira je verovatno pogledao tu šumu i shvatio da mu je to životni san: kamp, komuna, bivak u prirodi lišen grehova čovečanstva, stecište mira i harmonije, šta li već, mesto gde će se njegove vrednosti očuvati. Ubogi Ira. Većina zločina koje viđam počnu od sitnica. Žena razljuti muža nečim nebitnim - gde je daljinski, zašto je večera hladna - a onda to krene da jača. No u ovom slučaju bilo je upravo obrnuto. Proces je pokrenulo nešto krupno. Na kraju se ispostavilo da je sve započeo poremećeni serijski ubica. Sve je u pokret stavio Vejn Stjubens sa svojom žudnjom za krvlju. Možda smo mu i svi mi ponečim olakšali. Naposletku se kao najbolji Vejnov pomoćnik pokazao strah. I. Dž. Dženret me je naučio i koliko je strah moćan - ako dovoljno zastrašiš ljude, povinovaće se. Jedino što to nije upalilo kad je njegov sin optužen za silovanje. Šamiku Džonson nije uspeo da zastraši. Nije uspeo da zastraši ni mene. Možda zato što sam već bio dovoljno zastrašen. Lusi nosi cveće, ali trebalo bi da zna da se to ne valja. Mi po našoj tradiciji na nadgrobnike ne stavljamo cveće. Stavljamo kamičke. Takođe ne znam ni za koga je to cveće - za moju majku ili njenog oca. Verovatno je za oboje. Krećemo starom stazicom - jeste, još je tu, iako prilično zarasla - ka mestu gde je Baret našao kosti moje majke. Jama gde je tolike godine ležala sad je prazna. Ostaci žute policijske trake lepršaju na vetru. Lusi se spušta na kolena. Ja slušam vetar, pitam se čujem li ja to
vapaje. Ne čujem. Ne čujem ništa sem svog šupljeg srca. “Zašto smo te noći pošli u šumu, Lusi?” Ne diže pogled ka meni. “Nikad nisam istinski razmišljao o tome. Svi drugi jesu. Svi su se pitali kako sam mogao biti toliko neodgovoran. Ali meni je bilo očigledno. Bio sam zaljubljen. Išunjao sam se s devojkom. Ima li šta prirodnije?” Pažljivo spušta cveće. Još neće da pogleda u mene. “Nije Ira pomogao Vejnu Stjubensu te noći”, kažem ženi koju volim. “Već ti.” U svome glasu čujem glas tužioca. Voleo bih da umukne i ode. Ali on neće. “Tako je Vejn rekao. Ta ubistva bila su brižljivo isplanirana - pa kako je onda znao da neću biti na stražarskom mestu? Tako što je tvoj posao bio da se postaraš da tamo ne budem.” Na moje oči biva sve manja, skuplja se. “Eto zašto nikada nisi mogla da me pogledaš u oči”, kažem. “Eto zašto se osećaš kao da se kotrljaš nizbrdo i ne možeš da se zaustaviš. Ne zato što ste izgubili kamp ili dobar glas ili sav novac. Nego zato što si ti pomogla Vejnu Stjubensu.” Čekam. Lusi poginje glavu. Stajem iza nje. Lice joj se zagnjuruje u šake. Jeca. Ramena joj odskaču. Čujem joj plač i srce mi se kida nadvoje. Zakoračujem ka njoj. Do đavola i sve ovo, razmišljam u sebi. Ovoga puta čika Soš je u pravu. Ne moram sve da znam. Ne moram sve da vraćam. Samo mi je ona potrebna. I zato sam i zakoračio. Lusi diže ruku da me zaustavi. Sabira se komadić po komadić. “Nisam znala šta namerava”, kaže. “Rekao je kako će namestiti Iri da ga uhapse ako mu ne pomognem. Mislila sam... mislila sam da samo hoće da preplaši Margot. Znaš već. Glupa nameštaljka.” Nešto me steže u grlu. “Vejn je znao da smo se razdvojili.” Klima glavom. “Otkud je znao?” “Video me je.” “Tebe”, kažem. “Ne nas.” Ponovo klima glavom. “Ti si našla leš, zar ne? Mislim na Margotin leš. U zapisu se