Harlan Coben - Suma

“Sutra ujutru prvo ti je po redu Šamikino saslušanje?” “Da.” Stala je nad mene. “Bolje iskoristi vreme da poradiš na tome.” Šaljivo sam otpozdravio po vojnički, kao da velim “da, gospodine”. Šamika i ja smo već bili radili na njenom iskazu, ali ne onoliko pomno koliko bi se možda očekivalo. Nisam želeo da zvuči kao da je navežbala. U glavi sam imao jednu drugu strategiju. “Saznaću ti šta god mogu”, reče Mjuzova. Istutnjala je na vrata u svom najlepšem stilu “beži, svete, idem ja”. Estela je spremila večeru za sve troje, špagete s ćufticama. Estela se nije baš proslavila kao kuvarica, ali bilo je jestivo. Zatim sam izveo Karu na sladoled kod Van Dajka, kao posebnu čast. Sad je bila brbljivija. Video sam je u retrovizoru, na zadnjem sedištu, onako vezanu pojasom. Kad sam ja bio mali, dozvoljavali su nam da sedimo napred. Sad moraš da budeš uzrasta kad je dozvoljeno cuganje da bi smeo tu da sediš. Trudio sam se da slušam šta mi priča, ali Kara je samo blebetala čiste gluposti, onako kako to već deca rade. Izgleda da se Britani ružno ponašala prema Morganu, pa ju je Kajl gađao gumicom, i kako to da Kajli, ne Kajli Dž. nego Kajli N. - u odeljenju imaju dve Kajli - kako to da Kajli N. na odmoru nije htela da ide da se ljulja ukoliko se ne ljulja i Kira? Neprekidno sam pogledavao u njeno uzbuđeno lišce, nabrčkano kao da oponaša nekog starijeg. Spopalo me je ono nesavladivo osećanje. Ušunjalo se u mene. Naiđe to roditeljima s vremena na vreme. Gledaš u svoje dete i neki je običan trenutak, ne kao oni trenuci kad ti je dete na pozornici ili je postiglo pobednički pogodak, nego samo sedi, a ti ga gledaš i znaš da ti je to sav tvoj život, i ono što te pokreće, i plaši, i nagoni na želju da zaustaviš vreme. Izgubio sam sestru. Izgubio sam ženu. A nedavno sam izgubio i oca. U sva tri slučaja opet sam se pridigao. Ali dok sam posmatrao Karu, njeno razmahivanje rukama i bečenje očiju dok priča, znao sam da zapravo postoji jedan udarac od kog se nikad ne bih oporavio. Razmišljao sam o ocu. U onoj šumi. Sa onim ašovom. S prepuklim srcem. Dok traži svoju devojčicu. Razmišljao sam o majci. Pobegla je. Nisam znao gde je. Ponekad još pomišljam da je potražim. Ali više ne tako često. Godinama sam je mrzeo. Možda je još mrzim. Ili možda sad, kad imam dete, malo bolje razumem kakav je bol morala da preživi.

Kad smo ponovo ušli u kuću, zazvonio je telefon. Estela je preuzela Karu od mene. Digao sam slušalicu i javio se. “Imamo problem, Kope.” Bio je to moj pašenog Bob, Gretin muž. On je bio predsednik dobrotvornog fonda Džejnker 2 . Greta, Bob i ja smo ga osnovali posle smrti moje žene. Za to sam dobio gomile divnih članaka u štampi. Moj živi spomenik mojoj ljupkoj, predivnoj, nežnoj ženi. Mili bože, kakav li sam ja to čudesan muž. “Šta je bilo?”, upitah. “Taj tvoj slučaj silovanja debelo nas košta. Otac Edvarda Dženreta je nagovorio nekoliko prijatelja da povuku priloge.” Zažmurio sam. “Baš gospodski.” “I još crnje, buče na sve strane kako smo utajili pare od fonda. I. Dž. Dženret je kučkin sin s veoma dobrim vezama. Ljudi me već zovu.” “E pa, poturi im knjige računa”, rekoh. “Ništa neće naći.” “Nemoj da si naivan, Kope. Utrkujemo se s drugim udruženjima za svaki dolar. Bude li samo i senčice skandala, odosmo u čabar.” “Ne možemo mi tu mnogo da učinimo, Bobe.” “Znam. Samo kažem da... mi u našem udruženju činimo mnogo dobra, Kope.” “Znam.” “Ali prikupljanje novca u fond uvek ide grbavo.” “Pa šta onda predlažeš?” “Ništa.” Bob je oklevao, te sam procenjivao da ima još nešto da kaže. Zato sam čekao. “Ali daj, Kope, vi tamo neprestano idete na nagodbe?” “Jeste.” “Puštate da se provuče neka sitnija nepravda kako biste mogli da skleptate nekog za krupniju.” “Kad moramo.” “Ta dva momka. Čujem da su dobra deca.” “Loše čuješ.” “Pazi, ne kažem da ne zaslužuju kaznu, ali ponekad se mora trgovati. Radi većeg dobra. Džejnker grabi krupnim koracima. Možda je to veće dobro. Samo to kažem.” “Laku noć, Bobe.” “Nema ljutnje, Kope. Samo se trudim da pomognem.”

“Znam. Laku noć, Bobe.” Spustio sam slušalicu. Ruke su mi se tresle. Dženret, taj kučkin sin, nije udario na mene. Udario je na uspomenu na moju ženu. Krenuo sam uza stepenice. Bes me je proždirao. Hteo sam da ga kanališem. Seo sam za radni sto. Na njemu su bile samo dve slike. Jedna je bila Karina, školska fotografija od ove godine. Ona je zauzimala počasno mesto, u samom središtu. Druga je bila krupnozrnasta fotografija mojih bake i deke iz stare domovine, iz Rusije, ili Sovjetskog Saveza, kako se zvala u vreme kad su umrli u gulagu. Umrli su kad sam ja bio sasvim mali, i kad smo još živeli u Lenjingradu, ali sećao sam ih se kao kroz maglu, naročito dedine velike ćube bele kose. Zašto, često sam se pitao, držim ovu sliku? Njihova kći, moja majka, napustila me je, je li tako? Kad se bolje razmisli, glupo je. Ali meni je, uprkos očiglednom bolu koji je nerazdvojivo išao uz nju, ta slika bila čudno bitna. Pogledao bih u nju, u deku i baku, i zapitao se kakvih li tu ima mračnih nasleđa i porodičnih prokletstava, i odakle li je sve to moglo početi. Nekad sam držao Džejnine i Kamiline slike. Voleo sam da mi budu na vidiku. Donosile su mi smirenje. Ali to što ja u mrtvima nalazim smirenje nije značilo da ga nalazi i moja ćerka. Teško je bilo održavati tu ravnotežu s jednom šestogodišnjakinjom. Želiš da joj pričaš o majci. Želiš da zna ko je Džejn, kakav je njen predivni duh, koliko bi volela svoju ćerčicu. Želiš da joj pružiš i nekakvu utehu, da joj je majka gore u raju i da je posmatra. Ali ja u to ne verujem. Želim. Želim da verujem kako postoji neki čudesan život posle smrti i kako nam se moja žena, moja sestra i moj otac smeše odozgo. Ali ne mogu naterati sebe da verujem. A kad to krenem da prodajem rođenoj kćeri, osećam se kao da je lažem. Ionako je lažem. Zasad su to Deda Mraz i Uskršnji zeka, nešto prolazno, umirujuće, ali na kraju će, poput sve dece, saznati da je to samo još jedna roditeljska laž s bednim opravdanjem. Ili se možda varam, te nas svi oni zaista gledaju odozgo. Možda će to Kara jednog dana zaključiti. U ponoć sam konačno dopustio mislima da odlutaju kuda one žele, mojoj sestri Kamili, Gilu Perezu, onom jezivom začaranom letu. Vratio sam se u sećanju u taj kamp. Razmišljao sam o Kamili. Razmišljao sam o toj noći. I prvi put posle nekoliko godina dozvolio sam sebi da

pomislim na Lusi. Licem mi je preleteo tužan osmejak. Lusi Silverstajn mi je bila prva prava devojka. Divno nam je bilo, kao u kakvoj vilinskoj letnjoj ljubavnoj priči, sve do te noći. Nismo ni imali priliku da raskinemo; umesto toga su nas rastavila krvava ubistva. Otrgnuti smo jedno od drugoga dok smo još bili čvrsto zapleteni, u trenutku dok je naša ljubav, koliko god da je verovatno bila smešna i nezrela, još cvetala i rasla. Lusi je bila prošlost. Sebi sam postavio ultimatum i isključio je iz svog života. Ali srce baš i ne zna za ultimatume. Godinama sam pokušavao da saznam šta je bilo sa Lusi, bezazleno sam po Guglu tražio njeno ime i ostalo, premda sumnjam da bih ikada skupio hrabrosti da joj se javim. Nikada ništa nisam našao. Kladim se da je, posle svega što se dogodilo, mudro promenila ime. Lusi je sad verovatno i u braku, kao što sam bio ja. Verovatno je srećna. Bar sam se tome nadao. Otisnuo sam sve to od sebe. Trenutno sam morao da promislim o Gilu Perezu. Zažmurio sam i vratio se u prošlost. Prisećao sam ga se u kampu, i kako smo se zamlaćivali naokolo, i kako sam imao običaj da ga iz šale raspalim pesnicom u mišicu, a on onda kaže: “Pih! Nisam ni osetio.” Video sam ga i sad, sa onim mršavim grudima, vrećastim šorcem pre nego što su takvi ušli u modu, sa osmehom kome treba i te kakva proteza, sa... Oči mi se same otvoriše. Nešto nije bilo kako treba. Krenuo sam u podrum. Tu kartonsku kutiju odmah sam našao. Džejn je bila vešta da sve obeleži. Na bočnoj strani kutije video se njen savršeno uredni rukopis. Nagnao me je da zastanem. Rukopis je dozlaboga ličan. Jagodicama prstiju sam nežno preleteo po njemu. Dodirivao sam njena slova i zamišljao je sa onim velikim markerom u ruci, poklopac drži u ustima dok odlučno ispisuje: fotografije - Koplandove. U životu sam načinio mnoge greške. Ali Džejn... ona je bila moja jedina velika prekretnica. Njena dobrota me je preobrazila, popravila me i ojačala u svakom pogledu. Da, voleo sam je i osećao strast, ali ima tu i još nešto, posedovala je sposobnost da izvuče iz mene ono najbolje. Bio sam neurotičan i nesiguran u sebe, dete koje živi od socijalne pomoći a pohađa školu gde je veoma malo takve dece, a onda se pojavljuje ona, to bezmalo savršeno stvorenje koje u meni nešto vidi.

Kako? Kako onda mogu biti toliko grozan i bezvredan ako me voli tako veličanstveno stvorenje? Džejn je bila moja stena. A onda se razbolela. Stena se srušila. I s njom i ja. Našao sam fotografije od tog davnog leta. Ni na jednoj nije bilo Lusi. Mudro sam ih sve pobacao pre mnogo godina. I Lusi i ja imali smo naše pesme - Keta Stivensa, Džejmsa Tejlora, stvari zaslađene da ti muka pripadne. Teško mi je kad ih čujem. Još i sad. Dan-danas. Vodim računa da mi se ni slučajno ne nađu u blizini ajpoda. Ako krenu na radiju, menjam stanicu vrtoglavom brzinom. Prebirao sam po svežnju fotografija od tog leta. Na većini je bila moja sestra. Uporno sam ih listao sve dok nisam naišao na jednu koja je snimljena tri dana pre njene smrti. Na slici je bio Dag Bilingam, njen momak. Bogatunsko dete. Mama je to podržavala, dabome. Kamp je bio čudna društvena mešavina povlašćenih i siromašnih. Tamo su se viši i niži slojevi mešali otprilike koliko na svakom igralištu. Tako je to hteo hipik koji je vodio taj kamp, Lusin tata Ira, ljubitelj zabave. Margot Grin, još jedno bogatunsko dete, bila je ona lepotica u sredini. Bila je najbolja ženska u kampu i znala je to. Imala je plavu kosu i poveliko poprsje, i još ga je stalno isticala. Večito se zabavljala sa starijim momcima, bar dok se nije smuvala s Gilom, a u poređenju sa životom običnih smrtnika oko nje, njen je život bio kao nešto s televizije, melodrama koju smo svi opčinjeno pratili. Sad sam je gledao i zamišljao je s prerezanim grlom. Načas sam zažmurio. Na fotografiji je bio i Gil Perez. Zato i jesam bio tu. Uperio sam stonu lampu i podrobnije pogledao. Na spratu sam se bio setio nečeg. Ja sam desnoruk, ali kad sam udarao Gila u mišicu, služio sam se levicom. To sam radio da bih izbegao dodir sa onim groznim ožiljkom. Jeste bio zarastao, ali ja sam se bojao i da mu se približim. Kao da bi se mogao opet razvaliti i početi da bljuje krv. Zato sam se služio levom rukom i udarao ga u desnu mišicu. Zažmirio sam i primakao se bliže. Video se donji kraj ožiljka kako viri ispod majice. Soba poče da se obrće oko mene. Gospođa Perez je rekla da je njen sin imao ožiljak na desnoj ruci. Ali tad bih se ja služio desnicom, dakle, kako bih ga udario u levo rame. A ja nisam tako radio. Udarao sam ga levicom - u desno rame.

Sad sam imao dokaz. Gil Perez je ožiljak imao na levoj ruci. Gospođa Perez je slagala. I sad sam imao i pitanje: zašto?

SEDMO POGLAVLJE U kancelariju sam stigao rano izjutra. kroz pola sata ću Šamiku Džonson, žrtvu, izvesti na klupu za svedoke. Preletao sam beleške. Kad je sat pokazao devet, bilo mi je dosta svega. Zato sam pozvao detektiva Jorka. “Gospođa Perez je slagala”, rekoh. Saslušao je moja objašnjenja. “Slagala”, ponovi Jork kad sam završio. “Zar vam se ne čini da je to malčice prejako?” “A kako biste vi to nazvali?” “Možda se samo prevarila?” “Prevarila se oko toga na kojoj je ruci njen sin imao ožiljak?” “Naravno, što ne bi mogla. Već je znala da to nije on. Prirodno je.” Kod mene to nije prolazilo. “Imate li nešto novo u vezi sa slučajem?” “Mislimo da je Santijago živeo u Nju Džerziju.” “Imate adresu?” “Jok. Ali imamo devojku. Ili makar mislimo da mu je bila devojka. U svakom slučaju, prijateljica.” “Kako ste je našli?” “Zahvaljujući onom praznom mobilnom. Zvala je jer ga je tražila.” “I ko je, dakle, on? Manolo Santijago, hoću reći.” “Ne znam.” “Devojka nije htela da kaže?” “Devojka ga je znala samo kao Santijaga. O, ima još nešto važno.” “Šta?” “Telo mu je preneseno. Mislim, u to smo pre svega i bili sigurni. Ali sad imamo i potvrdu. A naš patolog kaže, na osnovu krvarenja i još nekih gluposti u koje se ne razumem niti mi je stalo da se razumem, da je Santijago verovatno umro sat vremena pre nego što su ga ostavili. Ima nekih vlakanaca od tepiha i tako to. Preliminarni pregled pokazuje da potiču iz auta.” “Dakle, Santijaga su ubili, strpali u prtljažnik, i onda bacili na Vašington hajtsu?”

“To nam je radna teorija.” “Jeste li pokušali da identifikujete kola?” “Još ne. Ovaj naš kaže da su neka stara. Samo to zna. Ali rade na tome.” “Koliko stara?” “Ne znam. Nova nisu. Pobogu, Koplande, dajte mi malo da predahnem.” “Mene ovaj slučaj izuzetno zanima na ličnoj osnovi.” “Pa kad se već nudite...” “Molim?” “Što ne biste uskočili da pripomognete?” “A to će reći?” “To će reći da imam psihotično opterećen raspored. Sad imamo moguću vezu s Nju Džerzijem - Santijago je verovatno tamo živeo. Ili mu makar tamo živi devojka. A isključivo tamo ga je i viđala, u Nju Džerziju.” “U mom okrugu?” “Ne, mislim da to pripada Hadsonu. Ili možda Bergenu. Jebi ga, ne znam. Ali dovoljno je blizu. Samo mi dozvolite da u tu zbrku dodam još nešto.” “Slušam vas.” “Vaša sestra je živela u Nju Džerziju, je li tako?” “Da.” “On ne spada pod moju nadležnost. Verovatno biste ga mogli prisvojiti, iako vam je izvan okruga. Otvorite taj stari slučaj, ionako deluje da ga niko drugi i neće.” Razmišljao sam o tome. Donekle je pokušavao da me navuče. Nadao se da ću mu odraditi deo trčkaranja i izručiti mu slavu u ruke, mada protiv toga nisam imao ništa protiv. “Ta devojka”, rekoh. “Znate li kako se zove?” “Raja Sing.” “A imate li adresu?” “Hoćete da pričate s njom?” “Smeta vam to?” “Dokle god mi ne sjebete slučaj, radite šta god vam je volja. Ali smem li vam dati prijateljski savet?” “Razume se.”

“Onaj luđak Letnji Koljač. Zaboravio sam mu pravo ime.” “Vejn Stjubens”, rekoh. “Poznavali ste ga, zar ne?” “Jeste li vi čitali dosije tog slučaja?”, upitah. “Aha. I vas su vrlo popreko gledali, jelda?” Još sam pamtio onog šerifa Louela, onaj pogled pun sumnje. Razumljiv, naravno. “Na šta ciljate?” “Samo na ovo: Stjubens se još bori da preinači kaznu.” “Nikad mu nije suđeno za ta prva četiri ubistva”, kazah. “Nisu im ni bila potrebna, imali su jače dokaze kod ovih ostalih.” “Znam. Ali svejedno. Povezan je s time. Ako je ovo zaista Gil Perez i ako Stjubens za to čuje, ovaj, to bi mu pomoglo. Razumete šta govorim?” Govorio je to da moram ćutati sve dok nešto zasigurno ne saznam. Shvatio sam to. Da pomognem Vejnu Stjubensu, to mi je bila poslednja želja na svetu. Završili smo razgovor. Loren Mjuz je proturila glavu u moju kancelariju. “Imaš nešto novo za mene?”, upitao sam. “Jok. Izvini.” Pogledala je na sat. “Spreman si za veliki sudar?” “Jesam.” “Onda hajde. Vreme je za predstavu.” “Narod poziva Šamiku Džonson.” Šamika je bila odevena prilično konzervativno, ali ne da to bude preterano. Još se nazirala ulica. Još su se nazirale obline. Čak sam joj naložio i da obuje visoke štikle. Ima trenutaka kad nastojiš da zamagliš poroti vid. I ima trenutaka, kao što je ovaj, kad znaš da ti je jedina nada u tome da ih navedeš da sagledaju celokupnu sliku, i s lepim i s ružnim. Šamika je držala dignutu glavu. Oči su joj letele desno-levo, ne na onaj nepošteni niksonovski način, već kao da se pitaju odakle li će doći sledeći udarac. Šminka joj je bila malčice jača. Ali i to je bilo u redu. Zahvaljujući njoj je izgledala kao devojčica koja se trudi da izgleda odraslo. U mojoj kancelariji bilo je i onih koji se nisu slagali s takvom strategijom. No moje uverenje je glasilo: ako već propadaš, propadni držeći se istine. Pa sam tako i sad bio spreman da tako postupim.

Šamika je izrekla svoje ime i prezime i zaklela se na Bibliji, pa sela. Osmehnuo sam joj se i pogledao je u oči. Šamika mi je malčice klimnula glavom, dajući mi znak da slobodno krenem. “Radite kao striptizeta, je li tako?” Otvaranje svedočenja s takvim pitanjem, bez ikakvog uvoda, iznenadilo je publiku. Začulo se nekoliko zapanjenih udisaja. Šamika je žmirnula. Donekle je naslućivala šta nameravam da izvedem, ali ja joj namerno nisam bio rekao ništa određeno. “Povremeno”, rekla je. Nije mi se svideo taj odgovor. Delovao je previše oprezno. “Ali skidate se za novac, je li tako?” “Aha.” Ovo je već više bilo to. Bez oklevanja. “Skidate se po klubovima ili po privatnim zabavama?” “I jedno i drugo.” “U kojem klubu izvodite striptiz?” “U Pink tejlu. On je u Njuarku.” “Koliko imate godina?”, upitao sam. “Šesnaest.” “Zar stiptizeta ne bi morala da ima osamnaest godina?” “Aha.” “Dakle, kako rešavate taj problem?” Šamika sleže ramenima. “Imam lažnu ličnu kartu, piše da imam dvadeset jednu godinu.” “Znači, kršite zakon?” “Verovatno.” “Kršite li zakon ili ne?”, ponovio sam pitanje. U glasu mi se osećao čeličan prizvuk. Šamika je shvatila. Želeo sam od nje da bude iskrena. Želeo sam od nje - oprostićete mi slučajnu igru rečima, s obzirom na to da je striptizeta i sve ostalo - da se potpuno razgoliti. Taj čelik joj je bio podsetnik. “Aha. Kršim zakon.” Pogledao sam ka stolu odbrane. Mort Pabin je zurio u mene kao da sam sišao s uma. Fler Hikori je pritiskao dlan o dlan, a kažiprst mu je počivao na usnama. Njihovi branjenici Bari Maranc i Edvard Dženret imali su plave blejzere i bleda lica. Nisu delovali ni izveštačeno, ni nadobudno, ni zlo. Izgledali su skrušeno, preplašeno i veoma mlado.

Neki cinik bi rekao da je to bilo namerno - da su im advokati rekli kako da sede i kakav izraz lica da nameste. Ali ja sam ih prozreo. Samo nisam dozvolio da to utiče na mene. Osmehnuo sam se svom svedoku. “Niste jedini, Šamika. U internatu gde stanuju vaši silovatelji našli smo gomilu lažnih ličnih dokumenata koja im svima služe da izlaze u provod iako su maloletni. Vi ste makar prekršili zakon da biste zaradili za život.” Mort je bio na nogama. “Prigovor!” “Usvaja se.” Ali dejstvo je postignuto. Kako veli stara poslovica: “Kad zvono zazvoni, ne vrati mu odjek.” “Gospođice Džonson”, nastavio sam, “vi niste devica, je li tako?” “Nisam.” “Štaviše imate vanbračno dete.” “Imam.” “Koliko je staro?” “Petnaest meseci.” “Recite mi ovo, gospođice Džonson. Zbog činjenice da niste devica i da imate vanbračnog sina, da li ste u manjoj meri ljudsko biće?” “Prigovor!” “Usvaja se.” Sudija, čovek žbunastih obrva po imenu Arnold Pirs, namršti se na mene. “Samo ističem ono što je očigledno, uvaženi sude. Da je gospođica Džonson plavokosa pripadnica više klase, sa Šort hilsa ili iz Livingstona...” “To pričuvajte za rezime, gospodine Koplande.” Nego šta ću. I još sam se time poslužio na samom početku. Ponovo sam se okrenuo žrtvi. “Uživate li u tome da se svlačite, Šamika?” “Prigovor!” Mort Pabin opet je skočio. “Irelevantno je. Koga je briga da li ona voli ili ne voli da se svlači?” Sudija Pirs pogleda u mene. “Dakle?” “Znate šta”, rekoh ja gledajući u Pabina. “Neću je pitati u vezi sa svlačenjem ukoliko je ni vi ne budete pitali.” Pabin se ućuta. Fler Hikori još nije progovarao. Nije voleo da ulaže prigovore. Nijedan sudija ovoga sveta ne voli prigovore. Misle da nešto kriješ od njih. Fler je želeo da zadrži simpatije. Zato je podmetao Morta

da obavlja taj posao seckanja. Advokatska verzija tandema dobrog i zlog policajca. Okrenuo sam se ka Šamiki. “Niste izvodili striptiz one noći kad ste silovani, je li tako?” “Prigovor!” “Navodno silovani”, ispravih se. “Ne”, reče Šamika. “Bila sam pozvana.” “Pozvani ste na zabavu u internat gde stanuju gospodin Maranc i gospodin Dženret?” “Tako je.” “Je li vas zvao neko od njih dvojice, gospodin Maranc ili gospodin Dženret?” “Ne.” “Ko vas je zvao?” “Jedan drugi momak koji tamo živi.” “Kako se zove?” “Džeri Flin.” “Razumem. Kako ste se upoznali s gospodinom Flinom?” “Nedelju dana pre toga radila sam internat...” “Kad kažete da ste ‘radili internat’...” “Izvodila sam striptiz za njih”, dovrši Šamika rečenicu umesto mene. To mi se svidelo. Hvatali smo ritam. “A gospodin Flin je bio tamo?” “Svi su bili.” “Kad kažete ‘svi’...” Pokazala je u dvojicu optuženih. “I oni su bili tamo. I gomila drugih momaka.” “Koliko njih, po vašoj proceni?” “Dvadeset, možda dvadeset pet.” “U redu, ali na tu zabavu naredne nedelje pozvao vas je gospodin Flin?” “Da.” “I vi ste prihvatili poziv?” Oči su joj sad bile suzne, ali glavu je držala visoko. “Da.” “Zašto ste repili da idete?” Šamika promisli o ovome. “To je kao kad bi vas milioner pozvao na

svoju jahtu.” “Ostavili su utisak na vas?” “Aha. Dabome.” “A njihov novac?” “Pa i to”, reče ona. Obožavao sam je zbog tog odgovora. “A Džeri je”, nastavi ona, “bio prema meni duša kad sam se svlačila.” “Gospodin Flin se prema vama lepo ponašao?” “Aha.” Klimnuo sam glavom. Sad sam već zalazio na prevrtljivije tle, ali nisam odstupao. “Uzgred, Šamika, da se vratimo na noć kad ste bili najmljeni kao striptizeta...” Osetio sam kako mi dah postaje pomalo plitak. “Jeste li pružili i neke druge usluge bilo kome od prisutnih?” Pogledao sam je u oči. Progutala je pljuvačku, ali ostala je pribrana. Glas joj je bio tih. Nestalo je sad iz njega oštrine. “Aha.” “Jesu li to bile usluge seksualne prirode?” “Aha.” Oborila je glavu. “Nemojte se stideti”, rekoh. “Bio vam je potreban novac.” Na to mahnuh rukom u pravcu stola odbrane. “Šta je njima izgovor?” “Prigovor!” “Usvaja se.” Ali Mort Pabin još nije bio gotov. “Uvaženi sude, ova izjava je sramna uvreda!” “I jeste sramna”, saglasih se. “Trebalo bi smesta da kaštigujete svoje branjenike!” Mort Pabin se zajapuri. Glas mu se pretvori u pištanje. “Uvaženi sude!” “Gospodine Koplande.” Digoh dlan ka sudiji, dajući znak da je u pravu i da ću prekinuti s time. Čvrst sam pobornik toga da se pri suočenju iznesu na videlo sve rđave strane, premda to činim na vlastiti način. Tako protivnicima izduvaš jedra. “Je li vas gospodin Flin zanimao kao potencijalni momak?” Opet Mort Pabin:“Prigovor! Relevantnost?” “Gospodine Koplande?”

“Naravno da je relevantno. Reći će kako je gospođica Džonson podnela tužbu da bi istresla njihovim branjenicima džepove. Pokušavam da ustanovim kakvo joj je razmišljanje bilo te noći.” “Dopustiću pitanje”, reče sudija Pirs. Šamika se malčice provrpolji, i videše se njene prave godine. “Džeri nije moja liga.” “Ali?” “Ali, mislim, aha, pa šta znam. Nikad nisam upoznala nikog kao što je on. Pridržavao mi je vrata. Bio je mnogo fin. Nisam ja na to navikla.” “A i bogat je. Hoću reći, u poređenju s vama.” “Aha.” “Znači li vam to nešto?” “Pa naravno.” Oduševljavala me je ta iskrenost. Šamikine oči poleteše ka poroti. Onaj prkosni izraz joj se vratio na lice. “I ja imam neke snove.” Pustio sam da to na koji trenutak odjekne pre nego što sam produžio. “A šta je te noći bio vaš san, Šamika?” Mort je taman hteo ponovo da uloži prigovor, ali Fler Hikori mu spusti ruku na podlakticu. Šamika sleže ramenima. “Glupo je.” “Svejedno mi recite.” “Mislila sam da bih možda... glupo je... mislila sam da bih možda mogla da mu se svidim, znate?” “Znam”, rekoh. “Kako ste došli na tu zabavu?” “Autobusom od Irvingtona pa potom peške.” “A kad ste stigli u internat, gospodin Flin je bio tamo?” “Da.” “Je li i dalje bio fin?” “Isprva da.” Sad joj je umakla suza. “Stvarno je bio fin. To je bila...” Zaćutala je. “Šta je to bila, Šamika?” “Spočetka” - niz obraz joj je kliznula još jedna suza - “to je bila najlepša noć u mom životu.” I ove reči sam pustio da lebde i odjeknu. Otkinu joj se treća suza. “Je li vam dobro?”, upitah Šamiku. Šamika otre suzu. “Dobro mi je.”

“Sigurni ste?” Glas joj je ponovo bio odlučan. “Postavite svoje pitanje, gospodine Koplande”, reče. Bila je izvanredna. Svi porotnici bili su digli glave, slušali su i verovali - kako mi se učini - svakoj njenoj reči. “Da li se u nekom trenutku ponašanje gospodina Flina prema vama promenilo?” “Aha.” “Kad?” “Videla sam ga kako se sašaptava sa onim tamo.” Pokazala je u Edvarda Dženreta. “S gospodinom Dženretom?” “Aha. S njim.” Dženret se upinjao da se ne skupi pod Šamikinim pogledom. Tek donekle je uspevao. “Videli ste kako se gospodin Dženret nešto sašaptava s gospodinom Flinom?” “Aha.” “A šta se onda dogodilo?” “Džeri me je pitao da li bih da prošetamo.” “Kad kažete Džeri, mislite na Džerija Flina?” “Aha.” “U redu, ispričajte nam šta se dogodilo.” “Izašli smo. Imali su burence. Pitao me je da li sam za pivo. Ja sam rekla da nisam. Sav je bio na tri ćoška i usplahiren.” Mort Pabin je skočio. “Prigovor.” Pružio sam ruku i poprimio razdražen izgled. “Uvaženi sude.” “Dopustiću”, reče sudija. “Nastavite”, kazah ja. “Džeri je sipao pivo iz burenceta i sve ga je nešto zagledao.” “Zagledao pivo?” “Aha, pa valjda, malčice. Više nije hteo da gleda u mene. Nešto se promenilo. Pitala sam je li mu dobro. On je kazao: naravno, sve je super. A onda je” - glas joj se nije prekinuo, ali je bio na korak od toga - “rekao kako imam strava telo i kako bi voleo da me gleda dok se svlačim.” “Je li vas to iznenadilo?” “Aha. Mislim, nijednom dotad nije tako pričao. Glas mu je sad bio

skroz hrapav.” Progutala je pljuvačku. “Kao kod ostalih.” “Nastavite.” “Kazao je: ‘Hoćeš na sprat da mi vidiš sobu?’” “Šta ste vi rekli?” “Rekla sam: važi.” “Je li vam se išlo u njegovu sobu?” Šamika zažmuri. Curnu još jedna suza. Zavrtela je glavom. “Morate da odgovorite naglas.” “Ne”, reče ona. “Zašto ste pošli?” “Htela sam da mu se svidim.” “Pa ste mislili da ćete mu se svideti ukoliko pođete s njim na sprat?” Šamikin glas bio je tih. “Znala sam da neću ukoliko kažem ne.” Ja se okrenuh od nje i vratih se svome stolu. Pravio sam se da gledam u beleške. Samo sam hteo da dam poroti vremena da upije to što je čula. Šamika je sedela pravih leđa. Brada joj je bila visoko isturena. Pokušavala je da ništa ne pokaže, ali osećalo se kako ranjenost izbija iz nje. “Šta je bilo kad ste otišli gore?” “Prošla sam pored jednih vrata.” Ponovo je uprla oči u Dženreta. “A onda me je on zgrabio.” I ponovo sam tražio da pokaže Edvarda Dženreta i identifikuje ga po imenu. “Je li u toj sobi bilo još nekog?” “Aha. Bio je on.” Pokazala je u Barija Maranca. Primetio sam njihove porodice iza njih. Roditelji su na licu imali onaj izraz nalik posmrtnoj masci, kad koža izgleda kao da je nešto iza vuče, jagodice se preterano ističu, oči upadnu i deluju opustošeno. Bili su kao stražari, postrojeni da zaštite svoje potomstvo. Ovo ih je razaralo. Jeste mi bilo teško zbog njih. Ali ko im kriv. Edvard Dženret i Bari Maranc imaju ljude koji će ih braniti. Šamika Džonson nema nikoga. No jednim delom svog bića razumevao sam šta se tu istinski desilo. Kreneš s pićem, otme ti se iz ruku, zaboraviš na posledice. Možda ovo nikad više ne bi uradili. Možda su se zaista naučili pameti. Ali opet, ko im kriv.

Postoje ljudi koji su zli do srži, koji će uvek biti okrutni i pokvareni, i povređivati druge. Ima i onih, i možda su većinom takvi oni što mi prolaze kroz kancelariju, koji su samo napravili brljotinu. Nije moj posao da ih razdvajam. To prepuštam sudiji kad izriče kaznu. “U redu”, produžih, “šta je dalje bilo?” “Zatvorio je vrata.” “Koji od njih?” “Pokazala je na Maranca. “Šamika, da olakšamo stvar, da li biste mogli da ga nazivate ‘gospodin Maranc’, a ovog drugog ‘gospodin Dženret’?” Klimnula je glavom. “Dakle, vrata je zatvorio gospodin Maranc. I šta je onda bilo?” “Gospodin Dženret mi je rekao da kleknem.” “Gde je u tom trenutku bio gospodin Flin?” “Ne znam.” “Ne znate?” Glumio sam iznenađenost. “Zar se nije popeo s vama na sprat?” “Jeste.” “Zar nije stajao pored kad vas je gospodin Dženret zgrabio?” “Jeste.” “A potom?” “Ne znam. U sobu nije ušao. Samo je pustio da se vrata zatvore.” “Jeste li ga uopšte opet videli?” “Ne, tek kasnije.” Duboko sam udahnuo pa uronio. Pitao sam Šamiku šta je zatim bilo. Provodio sam je kroz napad. Svedočenje joj je bilo slikovito. Govorila je bezizražajno, kao da nema veze s time. Mnogo je činjenica trebalo proći, šta su rekli, kako su se smejali, šta su joj radili. Trebali su mi tačno određeni detalji. Mislim da poroti i nije baš bilo do slušanja. To sam razumeo. Ali morao sam je navesti da pokuša da bude što određenija, da se priseti svakog položaja, gde je ko bio, ko je šta radio. Bilo je psihički naporno. Kad smo završili sa svedočenjem o samom napadu, dao sam joj neki trenutak predaha, a onda pristupio našem najprevrtljivijem problemu. “U svojoj izjavi tvrdite da su se napadači služili imenima Kol i Džim.” “Prigovor, uvaženi sude.”

Bio je to Fler Hikori, prvi put se oglasio. Glas mu je bio tih, od onih tihih koji privuku svako uvo. “Nije tvrdila da su se služili imenima Kol i Džim”, reče Fler. “Tvrdila je, i u izjavi i u prethodnim iskazima, da oni jesu Kol i Džim.” “Onda ćemo se drugačije izraziti”, rekoh ja razdraženim tonom, kao da velim poroti: Možete li vi da poverujete kolika je ovaj cepidlaka? Ponovo sam se okrenuo Šamiki. “Koji je bio Kol, a koji je bio Džim?” Šamika označi Barija Maranca kao Kola, a Edvarda Dženreta kao Džima. “Jesu li se vama tako predstavili?”, upitah. “Ne.” “Kako ste im, dakle, znali imena?” “Tako su se obraćali jedan drugome.” “Da se vratimo na vašu izjavu. Na primer, gospodin Maranc je rekao: ‘Presavij je, Džime.’ U tom stilu?” “Aha.” “Vi ste svesni”, rekoh, “da se nijedan od optuženih ne zove ni Kol ni Džim?” “Znam to”, reče ona. “Možete li to da objasnite?” “Ne. Samo vam govorim šta su pričali.” Nikakvog oklevanja, nikakvih pokušaja da se izvlači; bio je to dobar odgovor. Ostavio sam ga na tome. “Šta se dogodilo nakon što su vas silovali?” “Terali su me da se operem.” “Kako?” “Gurnuli su me pod tuš. Istrljali su me sapunom. Tuš je bio s crevom. Terali su me da se oribam.” “Šta zatim?” “Uzeli su mi odeću i rekli da će da je spale. Onda su mi dali majicu i šorc.” “Šta je dalje bilo?” “Džeri me je ispratio do autobuske stanice.” “Je li vam gospodin Flin nešto rekao dok ste tamo išli?” “Ne.” “Ni reč?” “Ni reč.”

“Jeste li rekli nešto vi njemu?” “Ne.” Ponovo sam delovao iznenađeno. “Niste mu rekli da ste silovani?” Prvi put se osmehnula. “A vi mislite da on to nije znao?” I to sam ostavio tako. Hteo sam ponovo da prebacim na drugi kolosek. “Unajmili ste advokata, Šamika?” “Tako nešto.” “Šta time hoćete da kažete, ‘tako nešto’?” “Nisam ga baš unajmila. On je mene našao.” “Kako se zove?” “Horas Foli. Ne oblači se tako lepo kao onaj gospodin Hikori.” Na ovo se Fler osmehnu. “Vi sudski gonite branjenike?” “Aha.” “Zašto ih gonite?” “Da ih nateram da plate”, reče ona. “Pa zar ne radimo upravo to ovde?”, upitah. “Tražimo načina da ih kaznimo?” “Jeste. Ali parnicom se isteruje novac.” Načinio sam izraz lica kao da ne razumem. “Ali branioci će tvrditi kako ste tužbu podneli da biste im izvukli novac. Kazaće kako vaša tužba zapravo dokazuje da vas zanima samo novac.” “Pa i zanima me novac”, reče Šamika. “Jesam li ikad rekla da me ne zanima?” Čekao sam. “Zar vas ne zanima novac, gospodine Koplande?” “Zanima me”, rekoh. “Pa dakle?” “Pa dakle”, rekoh, “branioci će tvrditi kako je to motiv za laž.” “Ja tu ništa ne mogu”, kaza ona. “Vidite, ako kažem da me nije briga za pare, to bi bila laž.” Pogledala je u porotu. “Kad bih ovde sedela i izjavila: meni novac ništa ne znači - da li biste mi verovali? Dabome da ne biste. Isto bi bilo i kad biste vi meni rekli da vam nije stalo do novca. Meni jeste bilo stalo do novca pre nego što su me silovali. Stalo mi je i sad. Ne lažem. Silovali su me. Želim da zbog toga odu u zatvor. Ali ako mogu od njih da dobijem i neki novac, što ne bih? Koristio bi mi.”

Odstupio sam. Miris iskrenosti - prave iskrenosti - ni sa čim se ne može meriti. “Nemam više pitanja”, rekao sam.

OSMO POGLAVLJE Suđenje je prekinuto radi ručka. U vreme ručka obično pretresam strategiju sa saradnicima. Ali trenutno mi nije bilo do toga. Želeo sam da budem sam. Hteo sam da suočenje još jednom prođem u glavi, da vidim šta nedostaje, da procenim šta će raditi Fler. Naručio sam čizburger i pivo od konobarice koja je izgledala kao da bi volela da glumi u onim reklamama s blamovima. Zvala me je “dušo”. Lud sam za time da me konobarica zove “dušo”. Suđenje se svodi na dve naporedne priče koje se takmiče za tvoju pažnju. Moraš da protagonistu sagledaš kao pravu ličnost. Mnogo je važnije da ličnost bude prava nego da bude čista. Advokati to zaboravljaju. Misle da svoje klijente moraju da predstave kao mile i savršene. Ne moraju. Zato nikad i ne pokušavam da ih tako banalizujem radi ostavljanja utiska na porotu. Ljudi su prilično dobre sudije tuđeg karaktera. Verovatnije će ti poverovati ako pokažeš i slabe strane. Bar u mom slučaju, kad se vodi tužba. Kad vodiš odbranu, tad ti dobro dođe da zamutiš vodu. Kako je Fler Hikori to krajnje jasno rekao, dobro ti dođe da isturiš onu predivnu švalerku poznatu pod imenom Osnovana Sumnja. Kod mene je suprotno. Bila mi je potrebna bistra voda. Konobarica se ponovo pojavi i reče: “Izvol’te, dušo”, spuštajući čizburger pred mene. Odmerio sam ga. Delovao je toliko masno da za dlaku nisam naručio i snimanje arterija. Ali da ne lažem, upravo sam takvo čudo i želeo. Spustio sam na njega obe šake i osetio kako mi prsti tonu u zemičku. “Gospodine Koplande?” Nije mi bio poznat mladić što je stajao nada mnom. “Imate nešto protiv?”, rekoh. “Pokušavam ovde da jedem.” “Ovo je za vas.” Spustio je na sto neku hartiju i otišao. Bio je to listić iz zvanične žute beležnice, presavijen u mali pravougaonik. Raširih ga. Molim vas da se sastanemo u separeu pozadi, s vaše desne strane.

I. Dž. Dženret Bio je to Edvardov otac. Pogledao sam u svoj voljeni čizburger. On mi je uzvratio pogled. Mrzim da jedem hladna ili podgrejana jela. Zato sam navalio na njega. Umirao sam od gladi. Trudio sam se da ga ne smažem u dva zalogaja. Pivo je bilo đavolski ukusno. Kad sam završio, ustao sam i zaputio se ka stražnjem separeu s moje desne strane. I. Dž. Dženret je bio tamo. Na stolu pred njim stajala je čaša nečega nalik na škotski viski. Čašu je bio obujmio obema šakama, kao da pokušava da je zaštiti. Oči su mu bile zadubljene u piće. Nije digao pogled kad sam tiho ušao u separe. Ukoliko ga je i iznerviralo moje kašnjenje, ukoliko ga je uopšte i primetio, I. Dž. Dženret dobro je to krio. “Hteli ste da se vidimo?”, rekoh. I. Dž. klimnu glavom. Bio je krupan čovek, bivši sportista, s markiranom košuljom koja još i sad deluje kao da ga steže oko vrata. Čekao sam. “Vi imate dete”, reče. Još malo sam pričekao. “Šta biste sve uradili da je zaštitite?” “Pre svega”, kazah, “nikad je ne bih pustio da ide na zabavu kao što je bila ona u internatu gde je vaš sin.” On diže pogled. “Nije smešno.” “Jeste li rekli šta ste imali?” Otpio je povelik gutljaj. “Daću toj devojci sto hiljada dolara”, reče Dženret. “Fondaciji vaše žene daću još sto hiljada.” “Divno. Hoćete li odmah da popunite čekove?” “Povući ćete tužbu?” “Ne.” Pogledao me je u oči. “Sin mi je. Zaista želite da narednih deset godina provede u zatvoru?” “Da. Ali o kazni će odlučiti sudija.” “On je obično derište. U najgorem slučaju se malo previše zaneo.” “Imate i ćerku, je li tako, gospodine Dženrete?” Dženret se zapilji u svoje piće. “Da su je dva crna momka iz Irvingtona ščepala, odvukla je u sobu i

uradila joj sve ono, da li biste želeli da se to gurne pod tepih?” “Moja ćerka nije striptizeta.” “Ne, gospodine, nije. Ima sve povlastice u životu. Ima sve prednosti. Zašto bi se svlačila za pare?” “Učinite mi uslugu”, kaza on. “Nemojte me zasipati tim socioekonomskim sranjima. Hoćete reći da je lišena preimućstava pa zato nema drugog izbora nego da se kurva? Molim vas. To je uvreda za svaku preimućstava lišenu osobu koja je uspela da se iščupa iz geta.” Izdigao sam obrve. “Geta?” On ništa ne reče. “Vi živite na Sort hilsu, je li tako, gospodine Dženrete?” “Pa?” “Recite mi”, kazah, “koliko vaših susetki se odlučilo za striptiz ili, da se poslužim vašim izrazom, kurvanje?” “Ne znam.” “To čime se Šamika Džonson bavi ili ne bavi uopšte nema veze s time što je silovana. Ne bira se to po tome. Vaš sin nema pravo da odlučuje ko je zaslužio silovanje, a ko ne. Ali kako god obrnete, Šamika Džonson radi kao striptizeta jer joj je izbor sužen. Vašoj čerki izbor nije sužen.” Zavrteo sam glavom. “Vi zaista ne shvatate.” “Šta ne shvatam?” “Činjenicu da Edvard nije ništa manje kriv zbog toga što je ona primorana da se svlači i prodaje. U najmanju ruku je zato još više kriv.” “Moj sin je nije silovao.” “Zato i održavamo suđenja”, rekoh. “Jesmo li sad završili?” Konačno je podigao glavu. “Mogu da vam zagorčam život.” “Ja bih rekao da to već pokušavate.” “Mislite na obustavu novca za fond?” Slegao je ramenima. “To nije ništa. Tek zagrevanje.” Pogledao me je u oči i ostao tako zagledan. Ovo je već prevršavalo meru. “Zbogom, gospodine Dženrete.” On pruži ruku i ščepa me za podlakticu. “Izvući će se njih dvojica.” “Videćemo.” “Danas ste ubrali poene, ali tu kurvu još ćemo izrešetati. Ne možete da objasnite zašto im je pogrešno navela imena. Tu ćete pasti. Znate to i sami. Zato čujte šta vam predlažem.”

Čekao sam. “Moj sin i mali Marancov pristaće na svaku optužbu sve dok ne podrazumeva i zatvorsku kaznu. Prihvatiće obavezni rad za javno dobro. Mogu da budu na strogoj uslovnoj dokle god hoćete. Pošteno. A ja ću u dodatak tome podržati pomoć ovoj uznemirenoj ženi i postaraću se da Džejnker dobije propisne priloge. Svi dobijaju.” “Ne”, rekoh. “Stvarno mislite da bi ovi momci ikad više ponovili ovako nešto?” “Hoćete istinu?”, rekoh. “Verovatno ne bi.” “Ja sam mislio da zatvori služe za prevaspitanje.” “Jeste, ali ja se ne razumem u prevaspitanje”, kazah. “Razumem se u pravdu.” “I mislite da je to pravda ako moj sin ode u zatvor?” “Da”, rekoh. “Ali opet, zato i imamo porote i sudije.” “Jeste li nekad načinili kakvu grešku, gospodine Koplande?” Ništa ne rekoh. “Zato što ću ja kopati. Kopaću dok ne pronađem svaku svakcijatu grešku koju ste ikada načinili. I upotrebiću ih. Imate vi svoje mučne tajne, gospodine Koplande. Obojica to znamo. Budete li terali sa ovim lovom na veštice, sve vaše tajne ću izvući da ih čitav svet vidi.” Činilo se da mu se sad vraća samopouzdanje. Nije mi se to svidelo. “U najgorem slučaju, moj sin je načinio krupnu grešku. Tražimo načina da ispravimo to što je uradio a da mu ne upropastimo život. Možete li to da razumete?” “Nemam ništa više da vam kažem”, rekoh. Nije mi puštao ruku. “Poslednje upozorenje, gospodine Koplande. Nema šta neću učiniti da zaštitim svoje dete.” Pogledao sam u I. Dž. Dženreta, a onda uradio nešto što ga je iznenadilo. Osmehnuo sam se. “Šta je bilo?”, reče on. “Baš je to lepo”, kazah ja. “Šta je to lepo?” “Što vaš sin ima tolike ljude koji će se boriti za njega”, kazah. “Pa i u sudnici. Edvard ima tolike ljude na svojoj strani.” “Vole ga.” “Baš lepo”, ponovih izvlačeći ruku. “Ali kad pogledam sve te ljude koji sede iza vašeg sina, znate li šta ne mogu a da ne primetim?”

“Šta?” “Da Šamika Džonson”, rekoh, “nema nikoga ko sedi iza nje.” “Volela bih da ovaj rad podelim s grupom”, reče Lusi Gold. Lusi je volela kad studenti načine od klupa veliki krug. Ona je stajala u središtu. Naravno, uštogljeno je da tako razmetljivo korača po tom “prstenu znanja” kao kakav tabadžija negativac, ali ustanovila je da to ima dejstva. Kad studente postaviš u krug, ma koliko velik, svi sede u prvom redu. Nemaju gde da se skrivaju. U učionici je bio i Loni. Lusi je razmatrala da njemu prepusti da pročita rad, kako bi mogla bolje da posmatra lica, ali pripovedač je bila devojka. Ne bi zvučalo kako treba. Sem toga, taj ko je pisao zna da će Lusi pratiti reakcije. Sigurno zna. Po svoj prilici hoće da je sludi. Zato je Lusi odlučila da ona čita, a Loni će pratiti reakcije. A i sama Lusi će, naravno, često dizati pogled, zastajaće u toku čitanja, u nadi da će se neko nečim odati. Silvija Poter, ta laktašica, sedela je pravo pred njom. Ruke su joj bile skrštene, oči pomno otvorene. Lusi joj susrete pogled i uputi joj mali osmeh. Silvija se ozari. Odmah do nje sedeo je Alvin Renfro, ovejana lenština. Renfro je sedeo onako kako sedi većina studenata, kao da nema kostiju pa bi svakog časa mogao skliznuti sa stolice i razliti se u baru na podu. “‘Ovo se dogodilo kad sam imala sedamnaest godina’”, pročita Lusi. “‘Bila sam u letnjem kampu. Radila sam tamo kao BI. To je skraćeno od ‘brigadir-instruktor’...” Dok je čitala dalje, o događaju u šumi, o pripovedačici i njenom momku P., o poljupcu uz drvo, o kricima u šumi, hodala je duž oboda uskog kruga. Rad je bila iščitala već najmanje deset puta, ali sad, dok ga je čitala naglas drugima, osetila je kako počinje da je steže u grlu. Noge su je izdajale. Dobacila je Loniju hitar pogled. I on je nešto bio naslutio po njenom tonu, jer gledao je u nju. Ona mu uputi pogled koji je govorio:“Treba da posmatraš njih, ne mene”, i on se žurno okrete. Kad je pročitala, Lusi zatraži da komentarišu. Ovaj zahtev je uglavnom svaki put vodio istim tokom. Studenti su znali da je pisac rada tu, u toj istoj učionici, ali kako jedini način da sebe istakneš jeste da srozaš druge, jarosno su se bacili na posao. Dizali su ruke i svi isprva kretali s nekim ogradama: “Da li samo ja mislim da...?”, ili:

“Možda grešim, ali...” - a onda je počelo: “Pisanje je monotono...” “Ja ne osećam njenu strast prema tom P., a vi?...” “Ruku pod majicu? Molim vas...” “Stvarno, meni to izgleda kao obično smeće.” “Pripovedač kaže: ‘Ljubili smo se, kako je strasno to bilo.’ Nemoj da mi pričaš da je bilo strasno. Pokaži mi...” Lusi je kanalisala raspravu. To je bio najvažniji deo časa. Studente je teško poučavati. Često se u mislima vraćala na sopstveno školovanje, na sate predavanja od kojih otupi mozak, i ničega sa njih nije mogla da se seti. Lekcije koje je istinski naučila, one koje je usvojila, koje je pamtila i primenjivala, bile su one kratke opaske koje profesor izrekne u toku diskusije. Predavanje je kvalitet, ne kvantitet. Ako previše pričaš, postaješ dosadna pozadinska muzika. Ako kažeš veoma malo, čak možeš nešto i da postigneš. I profesori vole pažnju. To takođe ume da bude opasno. Jedan od njenih prvih profesora dao joj je u vezi s time temeljan i jednostavan savet: ne vrti se svet oko tebe. To je uvek pre svega imala na umu. S druge strane, studenti ne vole ni kad si previše iznad njih. Zato je, kada povremeno i ispriča neku anegdotu, nastojala da odabere neku u kojoj je ona sama nešto zabrljala - takvih je ionako bilo koliko ti duša hoće - ali se, uprkos tome, srećno izvukla. Drugi problem bio je u tome što studenti ne govore ono u šta zaista veruju koliko ono za šta se nadaju da će ostaviti utisak. Naravno, to važi i za sastanke kolektiva - svakome je na prvom mestu da pametno zvuči, a ne da kaže istinu. Ali upravo sada, Lusi je imala malo određeniji cilj nego obično. Želela je reakcije. Želela je da se pisac rada razotkrije. Zato je bila uporna. “Ovo je trebalo da bude memoarska proza”, rekla je. “No da li iko zaista veruje da se ovo dogodilo?” To je u učionici izazvalo muk. Postojala su neka neizgovorena pravila. Lusi je u velikoj meri prozvala pisca, nazvala ga lažovom. Malčice se ispravila. “Hoću da kažem, zvuči kao fikcija. To je obično dobro, ali da li u ovom slučaju otežava piscu? Da li počinjete da sumnjate u verodostojnost?” Krenula je živa diskusija. Ruke su letele uvis. Studenti su

međusobno raspravljali. To su bili najlepši trenuci njenog posla. Istini za ljubav, Lusi u svome životu i nije imala mnogo šta. Ali ovu decu je volela. Svakog semestra se iznova u njih zaljubljivala. Bili su njena porodica, od septembra do decembra ili od januara do maja. A onda su je ostavljali. Neki su se vraćali. Veoma malobrojni. I uvek se radovala kad ih vidi. Ali nikad joj više nisu bili porodica. Samo su trenutni studenti dostizali taj status. Čudno je to. U jednom trenutku, Loni se zaputio napolje. Lusi se zapita kuda to ide, ali bila se previše zadubila u rad s grupom. U poneke dane čas se prebrzo završavao. Ovo je bio takav jedan dan. Kad je vreme isteklo i studenti krenuli da pakuju rance, nije nimalo bila bliža saznanju ko joj je poslao taj anonimni rad. “Ne zaboravite”, reče Lusi. “Još dve stranice rada. Volela bih da ih dobijem do sutra.” A onda dodade: “O, možete mi poslati i više od dve strane ako želite. Šta god imate za mene.” Posle deset minuta stigla je u kabinet. Loni je već bio tamo. “Jesi li im video šta na licu?”, upita ona. “Ne”, kaza on. Lusi uze da pakuje svoje stvari, gurajući papire u torbu za laptop. “Kuda ćeš?”, upita Loni. “Imam sastanak.” Njen ton ga je odvratio od svakog daljeg pitanja. Lusi je taj “sastanak” imala jednom nedeljno, ali podrobnijih obaveštenja nikoga nije udostojavala. Čak ni Lonija. “O!”, reče Loni. Oči su mu bile uprte u pod. Ona zastade. “Šta je bilo, Loni?” “Sigurna si da želiš da znaš ko je poslao rad? Mislim, šta znam, čitava ova rabota je baš izdavanje poverenja.” “Moram da saznam.” “Zašto?” “Ne mogu ti reći.” On klimnu glavom. “Onda ništa.” “Šta ništa?” “Kad se vraćaš?” “Kroz sat, možda dva.” Loni pogleda na sat. “Dotad bi”, reče, “trebalo da znam ko ga je poslao.”

DEVETO POGLAVLJE Suđenje je odloženo do popodneva. Bilo je onih koji su zastupali stav da to menja stvar u suđenju - porota bi morala imati vremena da preko noći razmisli o mom suočenju, da im se sve to slegne, bla, bla, bla. Takvo strateško razmišljanje je glupost. To je životni ciklus slučaja. Ukoliko bi u takvom razvoju i bilo pozitivnih uticaja, potire ih činjenica da bi tad i Fler Hikori imao više vremena da pripremi svoje unakrsno ispitivanje. Tako funkcioniše suđenje. Pomamiš se zbog njega, ali ovakve okolnosti sve ujednače. Pozvao sam Loren Mjuz s mobilnog. “Još nemaš ništa?” “I dalje radim na tome.” Prekinuo sam vezu i video da imam poruku od detektiva Jorka. Nisam bio siguran šta više da radim s gospođom Perez i njenom lažju u vezi sa ožiljkom na Gilovoj ruci. Ako je suočim s činjenicom, verovatno će reći kako je naprosto pobrkala. Mir-mir-mir, niko nije kriv. Ali zašto je, pre svega, to uopšte rekla? Da nije zapravo kazala ono u šta je verovala da je istina - da to telo ne pripada njenom sinu? Da nisu i gospođa i gospodin Perez jednostavno načinili žalosnu (ali razumljivu) grešku - jer im je bilo preteško da pojme da je njihov Gil sve ovo vreme bio živ, pa nisu mogli prihvatiti ni ono što im rođene oči potvrđuju? Ili su pak lagali? A ako su lagali, dakle, zašto su lagali? Pre no što ih prozovem, morao sam imati više činjenica na raspolaganju. Morao sam obezbediti neoboriv dokaz da je taj leš u mrtvačnici, s lažnim imenom Manolo Santijago, zaista Gil Perez, mladić koji je nestao u šumi s mojom sestrom, i Margot Grin, i Dagom Bilingamom, pre maltene dvadeset godina. Jork je u poruci pisao: “Izvinite što mi je za ovo trebalo toliko vremena. Pitali ste za Raju Sing, žrtvinu devojku. Imali smo samo njen mobilni, verovali ili ne. U svakom slučaju smo je pozvali. Radi u indijskom restoranu na Putu br. 3 kod Linkolnovog tunela.” Uz to mi je dao ime i adresu. “Trebalo bi da je tamo po čitav dan. Ej, ako nešto saznate u vezi sa Santijagovim pravim imenom, obavestite me. Koliko možemo da zaključimo, već duže vreme je živeo pod lažnim imenom.

Naišli smo na neke zabeleške o njemu u Los Anđelesu, od pre šest godina. Ništa krupno. Pričaćemo kasnije.” Pitao sam se šta da mislim o tome. Nije imalo šta mnogo da se misli. Pošao sam ka kolima, no čim sam krenuo da sedam, znao sam da nešto gadno nije u redu. Na vozačkom sedištu počivao je smeđ koverat. Znao sam da nije moj. Znao sam da ga nisam tu ostavio. I znao sam da sam vrata auta zaključao. Neko mi je provalio u auto. Zastao sam i uzeo koverat. Bez adrese, bez marke. Prednji deo bio je potpuno neispisan. Činilo se da je tanak. Seo sam na prednje sedište i zatvorio vrata. Koverat je bio zalepljen. Procepio sam ga kažiprstom. Zavukao sam ruku i izvadio sadržaj. Venama mi je pokuljao led kad sam video šta je to: fotografija moga oca. Namrštio sam se. Ko sad...? U dnu, uredno otkucano duž belog okvira, stajalo je ime i godina. “Vladimir Kopland”. To je bilo sve. Ništa nisam mogao da povežem. Načas sam samo sedeo tako. Zurio sam u fotografiju moga dragog oca. Razmišljao sam o tome kako je bio mlad doktor u Lenjingradu, koliko mu je oduzeto, kako mu se život na kraju sveo na beskrajan niz tragedija i razočaranja. Pamtio sam kako se svađao s mojom majkom, oboje ranjeni a bez ikoga na kog bi udarili sem jedno na drugo. Pamtio sam kako je majka krišom plakala. Pamtio sam kako sam u poneke takve noći sedeo s Kamilom. Ona i ja nikad se nismo svađali, što je čudno za brata i sestru, ali možda zato što smo se previše svađe nagledali. Ponekad bi me uhvatila za ruku ili rekla kako bi valjalo da prošetamo. No najčešće bismo otišli u njenu sobu pa bi Kamila puštala ovu ili onu omiljenu tupavu pop pesmu, i onda mi pričala o nekom dečku iz škole koji joj se sviđa. Ja sam samo sedeo i slušao, i osećao najčudniju moguću utehu. Nisam mogao da povežem. Zašto ova fotografija...? U kovertu ima još nečeg. Izvrnuo sam ga naopačke. Ništa. Prekopao sam ga rukom do dna. Napipao sam nešto nalik kartončiću za obeležavanje. Izvadio sam ga na svetlost dana. Da, kartončić za obeležavanje. Beo s crvenim linijama. Ta

strana - išpartana - nije bila ispisana. Ali s druge strane, one što je čisto bela, neko je, sve velikim slovima, bio otkucao tri reči: PRVA MUČNA TAJNA “Znaš ko je poslao rad?”, upita Lusi. “Još ne”, reče Loni. “Ali saznaću.” “Kako?” Loni nije podizao glavu. Bilo je nestalo one samouverene razmetljivosti. Lusi je grizla savest zbog toga. Ne sviđa mu se ono što ga ona tera da radi. Nije se sviđalo ni njoj. Ali drugog izbora nije imala. Marljivo se trudila da sakrije svoju prošlost. Promenila je prezime. Čuvala se da je Pol ne nađe. Otarasila se one svoje prirodno plave boje kose - čoveče, koliko žena njenih godina ima prirodno plavu kosu? - i zamenila je ovim smeđim čudom. “U redu”, kaza. “Bićeš ovde kad se ja vratim?” On klimnu glavom. Lusi siđe stepenicama, ka autu. Na televiziji to izgleda tako lako, steći nov identitet. Možda i jeste, ali Lusi je ustanovila da nije takav slučaj. Posredi je spor proces. Počela je tako što je prezime Silverstajn promenila u Gold. Srebro u zlato. Domišljato, jelte? Nije joj se baš tako činilo, ali nekako joj je godilo, još joj je održavalo vezu sa ocem kog je toliko silno volela. Selila se po zemlji. Kamp je odavno bio otišao. Otišla je i sva očeva imovina. Te tako, na kraju, i većina onog što je imalo veze s njenim ocem. Ono što je ostalo od Ire Silverstajna, od njenog oca, bilo je smešteno u domu za rehabilitaciju na šesnaest kilometara od kruga Restonskog univerziteta. Vozila se autom, uživajući u tim trenucima samoće. Slušala je Toma Vejtsa kako peva da se nada da se neće zaljubiti, ali naravno, zaljubljuje se. Zaustavila se na parkingu. Kuća, adaptirana vila na velikom komadu zemlje, bila je lepša od većine ostalih. Najveći deo Lusine plate tu se slivao. Parkirala se u blizini očevih starih kola, zarđale žute Folksvagenove bube. Buba je uvek bila tačno na istom mestu. Sumnjala je da se odatle pomerala za poslednjih godinu dana. Otac je ovde imao slobodu. Mogao je da izađe kad god poželi. Mogao je da se prijavi i odjavi. Ali tužna činjenica je glasila da nikad ne izlazi iz svoje sobe. Levičarske

nalepnice za blatobran što su krasile vozilo bile su izbledele. Lusi je imala duplikat ključa i povremeno bi palila motor, čisto da održi akumulator u radnom stanju. Dok je to radila, samo sedeći u autu, vraćale su joj se slike iz prošlosti. Videla bi Iru kako ga vozi, onako bradat, sa otvorenim prozorima, sa osmehom dok maše i trubi svakome s kim se mimoiđe. Nikad nije imala srca da malo proveze taj auto. Lusi se prijavi na portirnici. Ova kuća je bila usko specijalizovana, za starije osobe s dugogodišnjim istorijatom drogiranja i mentalnih bolesti. Činilo se da ih ima u neverovatno širokom dijapazonu, od onih koji izgledaju potpuno “normalno” do onih koji bi mogli da dubliraju u Letu iznad kukavičjeg gnezda. Ira je imao pomalo i od jednih i od drugih. Zastala je na vratima. Ira je sedeo okrenut leđima. Na sebi je imao onaj dobro znani pončo od sargije. Seda kosa mu je ćubasto štrcala na sve strane. Sa uređaja koji je njen otac još nazivao “haj-faj” grmela je pesma “Živimo za danas” grupe Gras ruts, klasika iz 1967. Lusi zastade da Rob Gril, vodeći vokal, odbroji “jedan, dva, tri, četiri” pre no što će grupa grunuti u još jedno “ša-la-la-la-la-la, živimo za danas”. Zažmurila je i nemo izgovarala reči. Žestoka, žestoka stvar. U sobi je bilo đinđuva, ručno čvorovane odeće, bio je tu plakat od “Where Have All the Flowers Gone”. Lusi se osmehnu, ali malo je tu radosti bilo. Nostalgija je jedno - duh koji se osipa drugo. Prišunjala se rana demencija - od starosti ili od droga, to niko nije znao da kaže - i zatražila svoje. Ira je oduvek bio čudak i živeo je u prošlosti, pa je bilo teško odrediti koliko je postepeno bilo to opadanje. Tako su rekli doktori. Ali Lusi je znala da se inicijalni lom, inicijalni pad ka tom klizištu, dogodio onog leta. Ira je u mnogome krivio sebe za ono što se odigralo u šumi. Bio je to njegov kamp. Morao se više potruditi da zaštiti svoje kampere. Mediji ga jesu proganjali, mada ne toliko uporno kao porodice. Ira je bio previše blag čovek da bi se s time izborio. Slomilo ga je. Ira sad takoreći nije izlazio iz sobe. Mozak mu je skakutao po decenijama, ali te godine - šezdesete - bile su jedine u kojima se osećao prijatno. Upola je zaista i mislio da je još šezdeset osma. U poneke trenutke znao je istinu - videlo se to po njegovom izrazu lica - ali

naprosto nije želeo da se suoči s njome. Zato su, u sklopu te nove “validacione terapije”, doktori dozvolili da mu soba u svemu bude kao da je 1968. Doktori su objašnjavali da se ta vrsta demencije s godinama ne može popraviti, te je tako cilj da pacijent bude što srećniji i što manje pod stresom, čak i ako to donekle znači život u laži. Ukratko, Ira je želeo da boravi u 1968. Tamo je bio najsrećniji. Zašto se onda boriti protiv toga? “Hej, Ira!” Ira - nikad joj nije dao da ga zove “tata” - izvede usporen “medikalizovan” pokret, obrćući se ka njenom glasu. Diže ruku kao da se pokreće pod vodom, i mahnu. “Hej, Lus.” Žmirnula je da obuzda suze. Uvek ju je prepoznavao, uvek znao ko je ona. Ukoliko je kontradiktorna činjenica da on živi u šezdeset osmoj a da mu se kći tad još nije čak bila ni rodila, pa dobro, kontradiktorna je. Ali to Iri nikad nije razbilo iluziju. Osmehnuo joj se. Ira je uvek bio previše nesebičan, previše velikodušan, previše detinjast i naivan za ovaj okrutni svet. Mogla bi ga nazvati “bivšim hipikom”, ali to bi značilo da je u nekom trenutku Ira prestao da bude hipik. Dugo pošto su se svi ostali manuli svoje farbane odeće, moći cveća i đinđuva mira, dugo pošto su se svi ostali ošišali i obrijali, Ira je i dalje bio veran svome pokretu. Čitavog Lusinog čudesnog detinjstva, Ira nikada nije povisio glas na nju. Takoreći nije postavljao nikakve stege, nije imao granica u svojoj želji da mu ćerka vidi i iskusi sve, čak i ono što verovatno nije baš zgodno. Krajnje čudno, to pomanjkanje cenzure je njegovu jedinicu Lusi Silverstajn načinilo pomalo kockastom po tadašnjim standardima. “Mnogo se radujem što si došla...”, reče Ira maltene se spotičući ka njoj. Koraknula je i zagrlila ga. Otac joj je mirisao na starost i telesni zadah. Sargija je vapila za pranjem. “Kako si mi, Ira?” “Super. Nikad bolje.” Otvorio je flašicu i uzeo vitamin. Ira se obilato kljukao vitaminima. Uprkos svojim antikapitalističkim stavovima, njen otac se početkom sedamdesetih lepo obogatio na vitaminima. Pljunuo je keš i kupio to imanje na granici Pensilvanije i Nju Džerzija. Neko vreme je tu

rukovodio komunom. Ali ona nije potrajala. Zato je mesto preobratio u letnji kamp. “Dakle, kako ti je?”, upita ona. “Nikad bolje, Lus.” I tad je zaplakao. Lusi sede s njime i uhvati ga za ruku. Plakao je, potom se smejao, potom opet plakao. Neprekidno joj je ponavljao koliko je voli. “Ti si moj svet, Lus”, reče. “Vidim tebe... vidim sve što bi trebalo da bude. Znaš šta hoću da kažem?” “I ja tebe volim, Ira.” “Eto vidiš. To sam hteo da kažem. Ja sam najbogatiji čovek na svetu.” Onda je opet zaplakao. Nije mogla dugo da se zadržava. Morala je da se vrati u kabinet kako bi videla šta je Loni saznao. Irina glava počivala joj je na ramenu. Perut i zadah hvatali su se za nju. Kad je ušla medicinska sestra, Lusi je iskoristila prekid da se ispetlja iz njegovog zagrljaja. Gadila se sebi zbog toga. “Doći ću iduće nedelje, važi?” Ira klimnu glavom. Osmehivao se dok je odlazila. U hodniku ju je čekala ona druga medicinska sestra - Lusi joj je bila zaboravila ime. “Kako mu je?”, upita Lusi. Obično je ovo bilo čisto retoričko pitanje. Svi pacijenti ovde bili su u rđavom stanju, ali porodice nisu želele to da čuju. Zato je sestra obično odgovarala: “O, sasvim fino gura”, ali ovog puta rekla je: “Vaš otac je u poslednje vreme uznemireniji.” “Zašto to?” “Ira je obično najprijatniji, najblaži čovek u vasioni. Ali te promene raspoloženja...” “Uvek je imao promene raspoloženja.” “Ovakve nije.” “Da li se ružno ponaša?” “Ne. Nije to...” “Pa šta je onda?” Slegla je ramenima. “Mnogo priča o prošlosti.” “On uvek i priča o šezdesetima.” “Ne, ne o toliko davnoj prošlosti.”

“O kojoj onda priča?” “Priča o nekom letnjem kampu.” Lusi oseti spor, tup udarac u grudima. “Šta kaže?” “Kaže kako je posedovao letnji kamp. I onda ga izgubio. Krene da brblja o krvi, i šumi, i mraku, u tom stilu. I onda se samo zatvori. Jezivo je. A do prošle nedelje nikad ga nisam čula ni reč da je rekao o nekom kampu, a kamoli da ga je posedovao. Sem ukoliko, naravno, ovaj, Iri ne lutaju misli. Možda samo umišlja da ga je imao?” To je bilo izrečeno kao pitanje, ali Lusi ne odgovori. S drugog kraja hodnika, druga sestra doviknu:“Rebeka?” Ova sestra, za koju je sad shvatila da se zove Rebeka, reče: “Moram da brišem.” Kad je ostala sama u hodniku, Lusi ponovo zaviri u sobu. Otac joj je bio okrenut leđima. Zurio je u zid. Ona se zapita šta li mu se mota po glavi. Šta li je to što joj ne priča. Šta to zaista zna o onoj noći. S mukom se otrgla i zaputila ka izlazu. Stigla je do recepcionarke, koja je zamoli da se upiše pri odjavi. Svaki pacijent je imao svoju stranicu. Recepcionarka nađe Irinu i okrete knjigu da se Lusi potpiše. Već je imala olovku u ruci i taman je htela da odsutno udari istu žvrljotinu, ali tad zastade. Tu je bilo još neko ime. Od prošle nedelje. Ira je imao još nekog gosta. Prvog i jedinog gosta ako se ne računa ona. Za sve to vreme. Namrštila se i pročitala ime. Bilo joj je potpuno nepoznato. Ko je, do đavola, Manolo Santijago?

DESETO POGLAVLJE PRVA MUČNA TAJNA Očeva fotografija još mi je bila u ruci. Sad sam morao i da usput svratim na jedno mesto pre nego što odem do Raje Sing. Pogledao sam u kartončić. Prva mučna tajna. Implikacija: biće ih više. Ali da krenemo sa ovom jednom - s mojim ocem. Samo je jedna osoba mogla da mi pomogne kad se tiče oca i njegovih potencijalnih mučnih tajni. Izvadio sam mobilni i pritisnuo šesticu. Retko sam zvao taj broj, ali još mi je bio u brzom biranju. Slutim da će uvek i biti. Javio se posle prvog zvona, onim svojim tihim gunđavim glasom. “Pole.” Čak i tu jednu reč izgovorio je s jakim naglaskom. “Zdravo, čika Soše.” Soš mi nije zaista bio “čika”. Bio je blizak porodični prijatelj iz naše bivše zemlje. Nisam ga bio video tri meseca, još od očeve sahrane, ali čim sam mu čuo glas, istog trena mi se pred očima pojavio taj medved. Otac je govorio kako je čika Soš bio najjači čovek i strah i trepet Pulkova, gradića na obodu Lenjingrada gde su obojica odrasli. “Baš te dugo nema”, reče. “Znam. Izvinjavam se za to.” “Ahhh”, izusti on, kao da mu se grozi moje izvinjavanje. “Ali jesam pomislio da ćeš danas zvati.” Ovo me je iznenadilo. “Zašto?” “Zato, mladi moj sinovče, što moramo da razgovaramo.” “O čemu?” “O tome zašto nikada ni o čemu ne pričam preko telefona.” Sošov posao je bio ako ne baš ilegalan, a ono na senovitijoj strani ulice. “U svojoj kući sam u gradu.” Soš je imao luksuzan potkrovni stan u Trideset šestoj ulici na Menhetnu. “Kad možeš da budeš ovde?” “Za pola sata ako nema gužve”, rekoh.

“Izvrsno. Do viđenja, dakle.” “Čika Soše?” Čekao je. Ja sam gledao u očevu fotografiju na suvozačkom sedištu. “Možeš li mi dati neku naznaku o čemu je reč?” “O tvojoj prošlosti, Pavele”, rekao je sa onim jakim naglaskom, obrativši mi se po mome ruskom imenu. “O onome što bi trebalo i da ostane u prošlosti.” “Šta to kog đavola znači?” “Pričaćemo”, reče on opet. A onda prekide vezu. Gužve nije bilo, pa je vožnja do čika Soša trajala dvadeset pet minuta. Vratar je imao onu smešnu uniformu s gajtanima i kićankama. Izgledom je podsećala, što je vrlo zanimljivo s obzirom na to da Soš živi tu, na nešto što bi Brežnjev obukao za prvomajsku paradu. Vratar me je znao po liku, a i bilo mu je rečeno da dolazim. Ukoliko vrataru nije rečeno unapred, neće pozvati lift. Ne možeš tek tako upasti. Na vratima lifta stajao je Sošov stari prijatelj Aleksej. Aleksej Kokorov je za Soša odrađivao obezbeđenje, otkad ja pamtim. Verovatno se bližio sedamdesetoj, nekoliko godina mlađi od Soša, i bio ružan da nema kud grđe. Nos mu je bio baburast i crven, lice premreženo žilicama od, pretpostavljam, preterivanja u piću. Sako i pantalone nisu mu baš stajali, ali ni njegova građa nije bila namenjena finim krojevima. Aleksej kao da se nije obradovao što me vidi, ali činilo se da i inače nije baš preterano sklon smehu. Pridržao mi je vrata lifta. Ja sam ušao bez reči. Odsečno mi je klimnuo glavom i zatvorio vrata. Ostao sam sam. Lift se otvorio u stanu. Čika Soš je stajao na korak-dva od vrata. Soba je bila ogromna. Nameštaj kubistički. Kroz ogromni prozor pružao se neverovatan pogled, ali zidovi su imali debele tapete, slične goblenskom radu, u boji koja verovatno nosi neko pomodno ime kao što je “merlo”, ali je meni izgledala kao krv. Sošu se ozari lice kad me je ugledao. Širom je raskrilio, ruke. Jedna od najživljih uspomena mog detinjstva bila je veličina tih šaka. Još su bile džinovske. S godinama je osedeo, ali čak i sad, kad je po mom proračunu već bio prevalio sedamdesetu, još se osećala veličina i

snaga, i izazivao je nešto blisko strahopoštovanju. Izašao sam iz lifta. “Šta je”, reče mi on, “sad si previše veliki da se grliš?” Obojica smo zakoračila jedan prema drugome. Taj pozdrav je bio, u skladu s njegovim ruskim poreklom, pravi medveđi zagrljaj. Iz njega je izbijala snaga. Podlaktice su mu još bile kao debele opruge. Privukao me je čvrsto uza se, a ja sam osetio da bi mogao naprosto pojačati stisak i skrckati mi kičmu. Posle nekoliko časaka, Soš me ščepa za ruke u predelu bicepsa i odmače me od sebe kako bi me valjano odmerio. “Otac”, reče, ovoga puta sa još jačim naglaskom. “Preslikani si otac.” Soš je iz Sovjetskog Saveza došao nedugo posle nas. Radio je za Inturist, sovjetsku putnu kompaniju, u predstavništvu na Menhetnu. Posao mu je bio da pomogne i olakša američkim turistima koji žele da obiđu Moskvu i tadašnji Lenjingrad. Davno je to bilo. Nakon pada sovjetske vlade, zaronio je u onaj mutni posao koji ljudi nazivaju “import-eksport”. Nikad nisam znao šta to tačno znači, ali od toga je kupio ovaj stan. Soš me je posmatrao još časak-dva. Imao je belu košulju, dovoljno raskopčanu da se ispod vidi potkošulja na ve-izrez. Iz nje je štrcao velik busen sedih malja. Čekao sam. Ovo neće dugo trajati. Čika Soš nije od onih koji vode prazne razgovore. Kao da mi čita misli, Soš mi se pomno zagleda u oči i reče: “Zovu me telefonom.” “Ko?” “Stari prijatelji.” Čekao sam. “Iz bivše zemlje”, kaza on. “Nisam siguran da te pratim.” “Ljudi mi postavljaju razna pitanja.” “Soše?” “Da?” “Preko telefona si mi rekao da se brineš da te ne čuju. Brineš li se i ovde?” “Ne. Ovde je potpuno bezbedno. Sobu proveravam jednom nedeljno.” “Divno, a kako bi onda bilo da prestanemo sa tim šiframa te da mi

razjasniš o čemu pričaš?” On se osmehnu. Sviđalo mu se tako. “Postoje izvesni ljudi. Amerikanci. U Moskvi su, razbacuju se novcem i postavljaju pitanja.” Klimnuo sam glavom, više za sebe. “Pitanja o čemu?” “O tvome ocu.” “Kakva pitanja?” “Pamtiš stare glasine?” “Zavitlavaš me.” Ali nije me zavitlavao. A imalo je tu i izvesne iščašene logike. Prva mučna tajna. Kako se nisam i sâm setio. Pamtio sam te glasine, naravno. Zamalo nisu smrvile našu porodicu. Sestra i ja smo se rodili u zemlji koja se tada zvala Sovjetski Savez, u vreme situacije koja se tada nazivala Hladni rat. Otac mi je bio doktor medicine, ali je zbog optužbi za nekompetentnost ostao bez dozvole za rad - jer je bio Jevrejin. Tako je to tada bivalo. U isto vreme, jedna reformistička sinagoga ovde u Sjedinjenim Državama - u Skokiju u Ilinoisu, da budem određeniji - marljivo se bavila problemom sovjetskih Jevreja. Sredinom sedamdesetih, sovjetski Jevreji su u neku ruku bili sveti cilj po američkim hramovima; namera je bila da se izvuku iz Sovjetskog Saveza. Mi smo imali sreće. Nas su izvukli. Dugo su nas u novoj zemlji pozdravljali kao junake. Otac je strasno govorio, na večernjim službama petkom, o patnjama sovjetskih Jevreja. Deca su u znak podrške nosila značke. Pljuštali su novčani prilozi. Ali posle jedno godinu dana našeg boravka ovde, otac i glavni rabin su se zavadili, i odjednom su krenule priče o tome kako se otac izvukao iz Sovjetskog Saveza zato što je zapravo kagebeovac, da čak i nije Jevrejin, te da je sve to smicalica. Optužbe su bile bedne, oprečne i lažne, a sada, dakle, i starije od dvadeset pet godina. Odmahnuo sam glavom. “Znači, pokušavaju da dokažu da mi je otac bio kagebeovac?” “Da.” Smrdljivi Dženret. Činilo mi se da shvatam. Sad sam u neku ruku javna ličnost. Optužbe, čak i ako bi se na kraju potvrdilo da su lažne, bile bi razorne. Trebalo je da pretpostavim. Pre dvadeset pet godina je zbog tih optužbi moja porodica izgubila maltene sve. Otišli smo iz

Skokija, odselili se na istok, u Njuark. Naša porodica više nikad nije bila ona stara. Digao sam pogled. “Preko telefona si rekao kako si i mislio da ću zvati.” “Da nisi, zvao bih ja tebe danas.” “Da me upozoriš?” “Da.” “Znači”, rekoh, “sigurno nešto imaju.” Grmalj ne odgovori. Posmatrao sam mu lice. I kao da se čitav moj svet, sve u šta sam verovao dok sam rastao, polako izmestio iz ose. “Je li bio kagebeovac, Soše?”, upitah. “Bilo je to davno”, reče Soš. “Da li to znači da jeste?” Soš se polako osmehnu. “Ne razumeš ti kako je bilo.” “I ponovo pitam: da li to znači da jeste?” “Ne, Pavele. Ali tvoj otac... možda je trebalo da bude.” “A šta bi to pa trebalo da znači?” “Znaš li kako sam došao u ovu zemlju?” “Radio si za putnu kompaniju.” “Bio je to Sovjetski Savez, Pavele. Nije tamo bilo nikakvih kompanija. Inturistom je upravljala država. Svime je upravljala država. Razumeš li?” “Otprilike.” “Dakle, ako se Sovjetskom Savezu ukazala prilika da nekog pošalje da živi u Njujorku, misliš da bi poslali čoveka koji se najbolje razume u rezervacije odmora? Ili misliš da bi poslali nekog ko im može pomagati na drugi način?” Razmišljao sam o veličini njegovih šaka. Razmišljao sam o njegovoj snazi. “Dakle, ti si bio kagebeovac?” “Bio sam pukovnik u vojsci. Nismo to zvali KGB. Ali da, pretpostavljam da bi me mogao nazvati” - načinio je prstima znake navoda - “uhodom. Plan je bio da se sastajem sa američkim predstavnicima vlasti. Da pokušavam da ih podmitim. Ljudi uvek misle da mi saznajemo neke važne stvari - stvari koje mogu izmeniti ravnotežu moći. To je neopevana glupost. Nismo saznavali ništa bitno. Nikada. A američke uhode? Ni oni o nama nikada ništa nisu saznavali. Proturali smo jedni drugima budalaštine. Bila je to glupava igra.”

“A moj otac?” “Sovjetske vlasti su ga pustile. Tvoji prijatelji Jevreji misle da su primenili jak pritisak. Ali molim te. Da li šačica Jevreja iz sinagoge stvarno veruje da može pritisnuti jednu državu koja nikome ne polaže račune? Maltene je smešno kad promisliš.” “Dakle, ti to meni govoriš...” “Samo ti pričam kako je bilo. Da li je tvoj otac obećao da će pomagati režimu? Naravno. Ali to je rekao samo da bi se izvukao. Složeno je to, Pavele. Ne možeš ti ni zamisliti kako mu je bilo. Otac ti je bio dobar lekar i još bolji čovek. Država je protiv njega pokrenula proces zbog zloupotrebe lekarske profesije. Oduzeli su mu dozvolu za rad. Onda su tvoji baba i deda... bože moj, Natašini divni roditelji... bio si premali da bi pamtio...” “Pamtim”, rekoh. “Da li pamtiš?” Zapitah se pamtim li zaista. Jesam čuvao lik mog dede, mog “popija”, i ćubu bele kose i možda njegov grohotan smeh, i moje babe, moje “noni”, dok ga blago grdi. Ali imao sam tri godine kad su ih odveli. Da li ih se zaista sećam, ili je to oživela ona stara fotografija koju još držim? Je li to prava uspomena ili moja puka tvorevina na osnovu majčinih priča? “Deda i baba su ti bili intelektualci - univerzitetski profesori. Deda ti je bio šef katedre za istoriju. Baba ti je bila vrstan matematičar. To znaš, je li tako?” Klimnuh glavom. “Majka je govorila kako je više naučila iz razgovora za kuhinjskim stolom nego u školi.” Soš se osmehnu. “Verovatno je to tačno. Tvoje dedu i babu su tražili najugledniji akademici. Ali to je, naravno, privuklo pažnju vlasti. Označeni su kao radikali. Smatrali su ih opasnima. Pamtiš li kad su uhapšeni?” “Sećam se”, rekoh, “kako je bilo posle toga.” Zažmurio je na dug trenutak. “Sećaš se kako je to delovalo na tvoju majku?” “Da.” “Dakle, u toj situaciji se nalazio tvoj otac. Štošta je izgubio - karijeru, dobar glas, dozvolu za rad, sada i tasta i taštu. I odjednom, dok je na takvom dnu, vlasti tvome ocu nude izlaz. Priliku za nov početak.”

“Život u SAD.” “Da.” “I samo je trebalo da im bude uhoda?” Soš odmahnu rukom u znak neslaganja. “Zar ne poimaš? Bila je to krupna igra. Šta bi mogao da sazna čovek poput tvog oca? Čak i kad bi pokušao - a nije pokušao. Šta je pa on mogao da im prenese?” “A moja majka?” “Nataša je za njih bila samo žena. Država nije davala pet para na žene. Neko vreme im je bila problematična. Kao što rekoh, u njihovim očima su njeni roditelji, tvoji baba i deda, bili radikali. Kažeš da pamtiš kad su ih odveli?” “Mislim da pamtim.” “Tvoji deda i baba su osnovali grupu koja je nastojala da iznese u javnost zloupotrebe ljudskih prava. Napredovali su sve dok ih nije dostavio jedan izdajnik. Te noći su došli agenti.” Zaćutao je. “Šta je bilo?”, rekoh. “Nije lako pričati o tome. O tome što ih je snašlo.” Slegoh ramenima. “Sad im ne možeš nauditi.” Nije odgovorio. “Šta se dogodilo, Soše?” “Poslali su ih u gulag - u radni logor. Uslovi za život bili su jezivi. Tvoji deda i baba nisu bili mladi. Znaš kako se to završilo?” “Umrli su”, rekoh. Tada se Soš okrenuo od mene. Prišao je prozoru. Imao je širok pogled na Hadson. U luci su mirovale dve džinovske krstarice. Ko bi se okrenuo ulevo, ugledao bi čak i Kip Slobode. Menhetn je veoma mali, ima dvanaest kilometara s kraja na kraj, no kao i kod Soša, jednostavno mu stalno osećaš snagu. “Soše?” Kad je ponovo progovorio, glas mu je bio blag. “Znaš li kako su umrli?” “Onako kako si maločas rekao. Uslovi su bili jezivi. Deda je bolovao od srca.” Još se nije okretao ka meni. “Država nije htela da ga leči. Nije htela čak ni lekove da mu obezbedi. Umro je kroz tri meseca.” Čekao sam.

“A to što mi ne pričaš, Soše?” “Znaš li šta se desilo s tvojom babom?” “Znam ono što mi je rekla majka.” “Reci mi šta”, kaza on. “I noni se razbolela. Kad joj je muž umro, otprilike je i njoj popustilo srce. Dešavaju se takve stvari u dugogodišnjim brakovima. Jedno umre, tad se i drugo preda.” On ne reče ništa. “Soše?” “U izvesnom smislu”, kaza on, “pretpostavljam da to jeste istina.” “U izvesnom smislu?” Soš nije odvajao oči od čega već s druge strane prozora. “Tvoja baba se ubila.” Telo mi se ukoči. Počeh da odmahujem glavom. “Obesila se o čaršav.” Samo sam sedeo. Zamislio sam tu sliku moje noni. Zamislio sam onaj njen mudri osmeh. Prisetio se priča koje mi je majka pričala o njoj, o njenoj britkoj pameti i još britkijem jeziku. Samoubistvo. “Je li moja majka znala?”, upitah. “Da.” “Nikad mi nije rekla.” “Možda nije trebalo ni ja da ti kažem.” “Zašto si mi rekao?” “Hoću da shvatiš kako je to bilo. Tvoja majka je bila lepotica. Tako ljupka i nežna. Tvoj otac ju je obožavao. Ali otkad su joj odveli roditelje a onda ih, hm, doslovno osudili na smrt, više nije bila ona ista. I ti si to osetio, zar ne? Bilo je tu neke melanholije? Čak i pre onoga što se desilo tvojoj sestri?” Ništa ne rekoh, ali jesam to uistinu bio osećao. “Pretpostavljam da si želeo da znaš kako je bilo”, reče on. “Kako je bilo tvojoj majci. Tako ćeš možda bolje razumeti.” “Soše?” Čekao je. Još se nije bio okrenuo od prozora. “Znaš li gde mi je majka?” Grmalj mi dugo nije odgovorio. “Soše?” “Nekada sam znao”, reče on. “Kad je tek pobegla.”

Progutah knedlu. “Kuda je otišla?” “Nataša je otišla kući.” “Ne razumem.” “Vratila se u Rusiju.” “Zašto?” “Ne smeš je kriviti, Pavele.” “I ne želim. Hoću da znam zašto je to učinila.” “Svako može pobeći od svoje kuće kao oni. Ljudi pokušavaju da se promene. Državu omrzneš, ali svoj narod nikad. Zavičaj je zavičaj. Zauvek.” Okrenuo se ka meni. Pogledi nam se susretoše. “I zato je pobegla?” Samo je stajao. “Tako je razmišljala?”, upitah bezmalo vičući. Osećao sam kako mi u krvi nešto damara. “Zato što joj je zavičaj zauvek bio zavičaj?” “Ne slušaš me.” “Ne, Soše, slušam te. Zavičaj je zauvek zavičaj. To je golo sranje. Šta kažeš na to da je porodica zauvek porodica? Da je muž zauvek muž - ili bliže meti, da je sin zauvek sin?” Nije odgovorio. “Šta je s nama, Soše? Šta ćemo sa mnom i tatom?” “Nemam odgovora za tebe, Pavele.” “Znaš li gde je sada?” “Ne.” “Je li to istina?” “Jeste.” “Ali bi mogao da je nađeš, zar ne?” Nije klimnuo ali ni odmahnuo glavom. “Imaš dete”, reče mi Soš. “Imaš uspešnu karijeru.” “Pa?” “Pa sve je ovo bilo veoma davno. Prošlost je za pokojnike, Pavele. Niko ne želi da vraća pokojnike u život. Želi da ih sahrani i krene dalje.” “Moja majka nije pokojna”, rekoh. “Ili jeste?” “Ne znam.” “Pa zašto onda pominješ pokojnike? I znaš šta, Soše? Kad već pričamo o pokojnima, valjalo bi još nešto razmotriti...” - nisam se mogao zaustaviti, te mi tako prosto izlete: “Nisam više siguran čak ni

da mi je sestra pokojna.” Očekivao sam da mu na licu ugledam preneraženost. Nisam je ugledao. Delovao je maltene neiznenađeno. “Za tebe”, reče on. “Šta za mene?” “Za tebe bi”, kaza on, “obe trebalo da su pokojne.”

JEDANAESTO POGLAVLJE Odbio sam od sebe te čika Sošove reči i zaputio se natrag Linkolnovim tunelom. Morao sam da se usredsredim na dva i samo te dva zadatka: žiža jedan - osuditi ona dva prokleta kurvina sina što su silovala Šamiku Džonson. I žiža dva - saznati gde je, do đavola, Gil Perez proveo poslednjih dvadeset godina. Proverio sam adresu devojke-svedoka koju mi je dao detektiv Jork. Raja Sing je radila u indijskom restoranu Indi mi - dođi mi. Mrzim nazive sa igrama reči. Ili ih pak volim? Nek bude da ih volim. Upravo sam tamo išao. Još mi je na prednjem sedištu bila očeva fotografija. Nisam se preterano brinuo zbog tih nedokazanih tvrdnji. Maltene sam ih i očekivao nakon razgovora sa Sosom. Ali sad sam ponovo pročitao šta piše na kartončiću: PRVA MUČNA TAJNA Prva. I ponovo je to nagoveštavalo da će ih uslediti više. Mesje Dženret, verovatno uz Marancovu novčanu pomoć, ne štedi truda. Ako su saznali za te stare optužbe protiv mog oca, od pre dvadeset pet godina, očigledno su na sve spremni i nezajažljivi. Šta će još naći? Ja nisam rđav lik. Ali nisam ni savršen. Niko to nije. Nešto hoće naći. Naduvaće to nesrazmerno. Moglo bi ozbiljno da naškodi fondaciji, mome ugledu, mojim političkim ambicijama - ali opet, i Šamika ima svoje mučne tajne. Ubedio sam je da ih sve iznese na videlo i pokaže svetu. Smem li od sebe da tražim nešto manje? Kad sam stigao do tog indijskog restorana, skrenuo sam kolima na parking i isključio motor. Nisam bio u svom krugu nadležnosti, ali smatrao sam da to neće ni biti naročito važno. Pogledao sam kroz prozor auta, ponovo pomislio na onu mučnu tajnu, pa pozvao Loren Mjuz. Kad se javila, predstavio sam se i rekao: “Možda imam jedan problemčić.” “Koji to?”, upitala je Mjuzova.

“Dženretov otac je krenuo na mene.” “Kako to?” “Kopa mi po prošlosti.” “Hoće li nešto naći?” “Začeprkaj po bilo čijoj prošlosti”, rekoh, “i nešto ćeš naći.” “Ne i u mojoj”, kaza ona. “Stvarno? A oni leševi u Rinu?” “Oslobođena sam svih optužbi.” “Sjajno, baš si duhovita.” “Samo te zavitlavam, Kope. Malo smeha nije na odmet.” “Ma urnebesna si, Mjuzova. Baš si vickasta u pravi čas. To tako liči na tebe.” “Dobro, onda pređi na stvar. Za šta ti trebam?” “U prijateljstvu si s pojedinim privatnim lokalnim špijunima, je li tako?” “Tako je.” “Zovni ih malo. Vidi možeš li da saznaš ko me prati.” “Važi, krećem.” “Mjuzova?” “Šta je?” “To nije prioritet. Ukoliko manjka ljudstva, nemoj da se sekiraš.” “Ne manjka, Kope. Već ti rekoh, krećem.” “Šta misliš, kako smo danas prošli?” “Bio je to dobar dan za dobre momke”, kaza ona. “Aha.” “Ali verovatno ne i dovoljno dobar.” “Kol i Džim?” “U takvom sam raspoloženju da bih upucala svakog ko se tako zove.” “Ipak ti kreći”, rekoh i prekinuh vezu. Po unutrašnjem uređenju, izgleda da indijski restorani potpadaju pod dve kategorije - skroz mračne i skroz svetle. Ovaj je bio svetao i šaren u stilu lažnog induskog hrama, premda zaista raskošan. Imali su lažne mozaike i osvetljene kipove Ganeša i ostalih meni nimalo bliskih božanstava. Konobarice su imale plavetne nošnje i nage stomake; njihovi kostimi podsećali su na ono što je nosila zla sestra u seriji Sanjam o Džini.

Svi se mi držimo svojih stereotipa, ali čitav prizor je izgledao kao da će svakog trenutka grunuti bolivudski hit-mjuzikl. Trudim se da gajim poštovanje prema raznoraznim tuđim kulturama, ali koliko god se ja trudio, grozi mi se muzika koju puštaju po indijskim restoranima. Upravo sad je zvučalo kao da sitar muči mačku. Šefica sale se namrštila kad sam ušao. “Koliko vas je?”, upita. “Nisam ovde radi jela”, rekoh. Naprosto je čekala. “Da li je tu Raja Sing?” “Ko?” Ponovio sam ime i prezime. “Ne znam... uh, čekajte, to je ona nova.” Prekrstila je ruke na grudima i zaćutala. “Je li tu?”, rekoh. “A ko je traži?” Izveo sam ono izvijanje obrvom. Nisam baš bio vešt u tome. Išao sam na mangupski utisak, ali uvek je više ispadalo kao da me muči zatvor. “Predsednik Sjedinjenih Država.” “Šta?” Pružio sam joj vizitkartu. Ona je pročita, a onda me iznenadi povikavši:“Raja! Raja Sing!” Raja Sing iskorači, a ja uzmakoh. Bila je mlađa no što sam očekivao, tek je bila prevalila dvadesetu i izgledala apsolutno božanstveno. Prvo što se na njoj primećivalo - a nisam mogao da ne primetim s obzirom na onaj plavetni kostim - bilo je da Raja Sing ima više oblina nego što je to anatomski moguće. Stajala je mirno, ali činilo se kao da se miče. Kosa joj je bila razbarušena i crna, i vapila je da je dodirneš. Koža joj je bila više zlatasta no smeđa, a imala je takve bademaste oči da možeš uroniti u njih i nikada više ne naći put natrag. “Raja Sing?”, kazah. “Da.” “Ja sam Pol Kopland. Tužilac sam okruga Eseksa u Nju Džerziju. Možemo li načas da popričamo?” “Povodom onog ubistva?” “Da.” “U tom slučaju naravno.” Glas joj je bio kultivisan, s prizvukom novoengleskog internata koji

je pre parao uši prefinjenošću nego određenim geografskim poreklom. Upinjao sam se da ne blenem u nju. Ona to primeti i malčice se osmehnu. Ne želim da zvučim kao perverznjak, jer to nisam. Ženska lepota prianja mi za srce. Mislim da u tome nisam jedini. Prianja mi za srce onako kako bi prionulo umetničko delo. Prianja kao Rembrant ili Mikelanđelo. Prianja kao pogled na noćni Pariz, ili na izgrev sunca nad Velikim kanjonom, ili na tirkizne prelive neba nad Arizonom. Misli mi nisu protivzakonite. Pre su, tako sam to sebi racionalno tumačio, umetnički nastrojene. Izvela me je na ulicu, gde je bilo tiše. Obgrlila se rukama kao da joj je zima. Taj pokret, poput većine njenih pokreta, bio je maltene dvosmislen. Verovatno je to bilo jače od nje. Sve na njoj navodilo je na razmišljanja o nebu punom mesečine, o krevetima s baldahinima - a ovo verovatno pobija moje “umetnički nastrojeno” zaključivanje. Padao sam u iskušenje da joj ponudim svoj kaput ili šta već, ali nije bilo nimalo hladno. O da, niti sam ja imao na sebi kaput. “Poznajete li nekog Manola Santijaga?”, upitah je. “Njega su ubili”, reče ona. Glas joj je u sebi imao neki čudan napev, kao da čita tekst uloge. “Ali ste ga poznavali?” “Jesam, da.” “Bili ste u vezi?” “Još ne.” “Još ne?” “Naša veza”, reče ona, “bila je platonska.” Oči mi poleteše pločniku, a potom i preko ulice. Malo mi je laknulo. Nije mi bilo istinski važno ubistvo niti ko ga je počinio. Bilo mi je važno da saznam više o Manolu Santijagu. “Jeste li znali gde gospodin Santijago živi?” “Ne, žao mi je. Nisam.” “Kako ste se upoznali?” “Prišao mi je na ulici.” “Tek tako? Samo vam je prišao na ulici?” “Da”, kaza ona. “I onda?” “Pitao me je da li sam za jednu kafu na brzaka.” “I vi ste pristali?”

“Da.” Upustio sam se u rizik da je ponovo pogledam. Ta plavetna boja naspram tamne kože... seča vena. “Uvek tako radite?”, upitah. “Šta radim?” “Sretnete se s nepoznatim čovekom i prihvatite poziv da popijete s njime kafu na brzaka?” Ovo kao da joj je bilo smešno. “Treba li da vam pravdam svoje postupke, gospodine Koplande?” “Ne.” Ona ništa ne reče. Ja kazah:“Moramo da saznamo više o gospodinu Santijagu.” “Smem li pitati zašto?” “Manolo Santijago mu je bilo lažno ime. Pre svega pokušavam da saznam kako se stvarno zvao.” “Ja to ne bih znala.” “Rizikujem da prekoračim granice”, rekoh, “ali mučim se da shvatim.” “Šta da shvatite?” “Sigurno se muškarci neprekidno lepe za vas?” Osmeh joj je bio pritajen i prevejan. “To je vrlo laskavo, gospodine Koplande, hvala.” Trudio sam se da zadržim nit razgovora. “I zašto ste, dakle, s njime izlazili?” “Zar je to bitno?” “Moglo bi mi reći nešto o njemu.” “Ne znam šta to. Šta ako bih vam, recimo, kazala da je meni bio lep. Da li bi vam to pomoglo?” “Pa je li vam bio?” “Da li mi je bio lep?” Još jedan osmejak. Razbarušeni uvojak pade joj preko desnog oka. “Zvučite još malo pa ljubomorno.” “Gospođice Sing?” “Da?” “Ja istražujem ubistvo. Zato bismo sad možda mogli i da zakočimo s nadmudrivanjem.” “Mislite da možemo?” Zabacila je kosu. Ja se nisam dao. “Pa dobro, onda važi”, reče ona. “Pošteno.” “Možete li mi pomoći da dokučim ko je on stvarno bio?”

Promislila je. “Možda da se poslužite zapisima iz njegovog mobilnog?” “Proverili smo onaj koji je bio kod njega. Imao je zabeležen samo vaš poziv.” “Koristio je još jedan broj”, reče ona. “Pre tog broja.” “Pamtite ga?” Ona klimnu glavom i reče mi broj. Izvadih malu olovku i zapisah ga na poleđini jedne vizitkarte. “Ima li još štagod?” “Ne baš.” Izvadih još jednu vizitkartu i zapisah broj svog mobilnog. “Ako se bilo čega drugog prisetite, hoćete li me pozvati?” “Razume se.” Pružio sam joj vizitkartu. Ona me samo pogleda i osmehnu se. “Šta je bilo?” “Nemate burmu, gospodine Koplande.” “Nisam oženjen.” “Jeste li razvedeni ili ste udovac?” “Otkud znate da nisam zakleti neženja?” Raja Sing nije se ni potrudila da mi odgovori. “Udovac”, rekoh. “Moje saučešće.” “Hvala.” “Koliko već dugo?” Hteo sam da joj kažem kako je se to ni najmanje ne tiče, ali sam želeo i da joj ostanem u milosti. A bog me ubio ako nije bila prava lepotica. “Sad će biti šest godina.” “Razumem”, kaza ona. Pogledala me je onim svojim očima. “Hvala vam na saradnji”, rekoh. “Što me ne pozovete da izađemo?”, upita ona. “Oprostite?” “Znam da me smatrate zgodnom. Ja sam neudata, vi ste neoženjeni. Što me ne pozovete da izađemo?” “Ne mešam posao s privatnim životom”, kazah. “Iz Kalkute sam. Bili ste nekad tamo?” Ova promena teme načas me je skrenula s puta. Ni njen akcenat kao da nije odgovarao tom podneblju, ali to u današnje vreme ništa ne