Harlan Coben - Suma

sam im knjigu poseta. Za poslednjih mesec dana imao je, sem mene, samo jednog posetioca. Nekog Manola Santijaga.” “Opa”, rekoh ja. “Baš tako.” Trudio sam se da pustim taj podatak da mi slegne. Nije hteo. “Dakle, zašto bi Gil Perez dolazio tvom ocu u poseru?” “Dobro pitanje.” Razmišljao sam o onome što je rekla Raja Sing, kako smo Lusi i ja lagali. “Možeš li da pitaš Iru?” “Pokušaću. Nije baš u najboljem stanju. Misli su mu stekle naviku da lutaju.” “Vredi probati.” Klimnula je glavom. Skrenuh desno, rešen da promenim temu. “Po čemu si tako sigurna da gospođa Perez laže?”, upitah. “Žali, pre svega. Osetio si onaj miris? Od sveća je. Nosi crninu. Video si joj crvene oči, pogurena leđa. Sve redom. Kao drugo, one slike.” “Šta sa slikama?” “Tamo nisam lagala. Veoma je neuobičajeno držati slike dece još iz detinjstva a izostaviti dete koje je umrlo. Samo po sebi, to ne bi mnogo značilo, ali jesi li video one čudne razmake? Nema dovoljno slika da se ispuni pervaz. Zato slutim da je sklonila slike na kojima je Gil. Čisto za slučaj da se desi nešto ovako.” “Misliš, ako bi neko svratio?” “Ne znam tačno. Ali mislim da se gospođa Perez oslobađa dokaza. Zaključila je da ona jedina ima slike upotrebljive za identifikaciju. Nije mogla pretpostaviti da ti još čuvaš neku sliku od onog leta.” Razmislio sam o tome. “Reakcije su joj sve odreda bile naopake, Kope. Kao da glumi. Ona laže.” “Znači, pitanje glasi: u vezi s čime laže?” “Kad postoji sumnja, kreni od onog najočiglednijeg.” “A to je?” Lusi sleže ramenima. “Gil je pomogao Vejnu da ih ubije. Time bi se sve objasnilo. Ljudi su oduvek i podozrevali da je Stjubens imao pomoćnika - kako bi inače zakopao one leševe tako brzo? Ali možda ima samo jedan nenađen leš.” “Leš moje sestre.”

“Tako je. A onda su Vejn i Gil sve namestili tako da izgleda kao da je i Gil nastradao. Možda je Gil sve vreme i pomagao Vejnu. Ko će to znati?” Ništa ne rekoh. “Ako je tako”, kazah, “onda je moja sestra mrtva.” “Znam.” Oćutah. “Kope?” “Molim?” “Nisi ti kriv.” Oćutah. “Ako je neko kriv”, reče ona, “onda sam to ja.” Zaustavih auto. “Odakle ti taj zaključak?” “Te noći si hteo da ostaneš na svom mestu. Hteo si da obaviš stražarsku dužnost. Ja sam te namamila u šumu.” “Namamila?” Ćutala je. “Zezaš me, je li?” “Ne”, reče ona. “Imam ja i neku svoju volju, Lusi. Nisi ti mene ni na šta navela.” I dalje je ćutala. A onda reče:“Još kriviš sebe.” Osetih kako mi ruke stežu volan. “Ne, ne krivim.” “Da, Kope, kriviš sebe. Daj, pobogu. Uprkos ovom poslednjem otkriću, znao si da ti sestra mora biti mrtva. Nadao si se još jednoj prilici. Nadao si se da ćeš se nekako iskupiti.” “Ta tvoja diploma iz psihologije”, rekoh, “stvarno se isplati, a?” “Nije mi namera bila da...” “A ti, Lus?” Glas mi je bio jetkiji no što sam hteo. “Da li ti kriviš sebe? Da li zato toliko šljokaš?” Muk. “Nije trebalo ovo da kažem”, rekoh. Glas joj je bio blag. “Ne znaš ti ništa o mom životu.” “Svestan sam. Izvini. To se mene ne tiče.” “Te prekršajne su bile davno.” Ništa ne izustih. Ona se okrete od mene i zagleda se kroz prozor. Vozili smo se u tišini. “Možda si u pravu”, progovorih.

Njene oči su zurile kroz prozor. “Ima nešto što nikad nikome nisam rekao”, kazah. Osetih kako mi se lice žari a suze naviru. “Od one noći u šumi, otac me više nikad nije gledao istim očima.” Okrenula se ka meni. “Možda je to samo bila moja projekcija. Mislim, u pravu si. Jesam donekle krivio sebe. Šta da nismo otišli? Šta da sam naprosto ostao tamo gde je i trebalo da budem? A možda je taj izraz na njegovom licu bio samo čista skrhanost roditelja koji je izgubio dete. Ali meni se uvek činilo da tu ima još nečeg. Nečeg što maltene optužuje.” Spustila je ruku na moju mišicu. “O, Kope.” Vozio sam i dalje. “Dakle, možda jesi nešto potrefila. Možda mi treba da se iskupim za prošlost. Ali šta je s tobom?” “Šta sa mnom?” “Zašto ti po ovome riješ? Šta se nadaš da ćeš postići posle svih ovih godina?” “Zavitlavaš me?” “Ne. Šta to tačno vijaš?” “Život koji sam znala okončao se te noći. Zar ti to ne ide u glavu?” Ništa ne rekoh. “Porodice žrtava - a među njima i tvoja - oterale su mog oca na sud. Uzeli ste nam sve što smo imali. Ira nije bio skrojen za takve udarce. Nije mogao da izdrži pritisak.” Čekao sam da kaže još nešto. Nije rekla ništa. “To razumem”, rekoh. “Ali šta vijaš sada? Mislim, sama si rekla, ja pokušavam da izbavim svoju sestru. Ako to ostavimo po strani, pokušavam da otkrijem šta joj se stvarno dogodilo. Šta vijaš ti?” Nije odgovorila. Vozio sam još neko vreme. Nebo se stamnjivalo. “Pojma nemaš koliko se ranjivo osećam što sam ovde”, oglasi se ona. Nisam bio siguran kako na to da odgovorim. Zato rekoh: “Ja te nikad ne bih povredio.” Muk. “Delom je to i zbog onog osećaja”, kaza ona, “da sam živela dvama životima. Jednim do te noći, gde je sve prilično lepo teklo, i jednim posle nje, gde ništa nije lepo teklo. O, da, znam koliko jadno to zvuči. Ali ponekad mi se čini kao da me je neko te noći gurnuo nizbrdo i da se sve

otad kotrljam naniže. Da ponekad kao malo i uspem da se pridignem, ali je brdo toliko strmo da nikad stvarno ne povratim ravnotežu, i onda ponovo krenem da se kotrljam. Zato ću možda - ne znam - ali ću možda, ako dokučim šta se zaista desilo te noći, ako iz sveg tog zla uspem da izvučem i neko dobro, prestati da se kotrljam.” Bila je veličanstvena kad sam je upoznao. Poželeo sam da je na to podsetim. Poželeo sam da joj kažem kako preterano drami, da je još prelepa i uspešna, i da joj štošta još u životu ide naruku. Ali znao sam da bi zvučalo previše pokroviteljski. Zato umesto toga rekoh:“Stravično je lepo opet te videti, Lusi.” Zažmurila je čvrsto kao da sam je udario. Razmišljao sam o tome što je rekla, o tome kako ne želi da bude suviše ranjiva. Razmišljao sam o onom radu, o onoj priči kako nikad više nije našla drugu takvu ljubav, nikad. Poželeo sam da se pružim i uzmem je za ruku, ali znao sam da je u tom trenutku za oboje sve odveć rovito, te da bi čak i takav pokret bio previše a premalo.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE Lusi sam vratio na fakultet. “Ujutru ću”, reče, “da obiđem Iru, pa ću videti šta ume da mi kaže o Manolu Santijagu.” “Važi.” Lusi se uhvati za kvaku. “Čeka me ispravka gomile radova.” “Otpratiću te unutra.” “Nemoj.” Lusi izađe iz kola. Posmatrao sam je kako ide ka vratima. Nešto me steže pod grudima. Upinjao sam se da razaberem šta upravo osećam, ali na mene se naprosto obrušila bujica emocija. Teško je bilo razdvojiti šta je šta. Zazvoni mi mobilni. Pogledah u displej i videh da zove Mjuzova. “Kako je prošlo s Perezovom majkom?”, upita Mjuzova. “Mislim da laže.” “A ja imam nešto što će ti možda biti zanimljivo.” “Slušam te.” “Gospodin Perez često zalazi u lokalni bar Braća Smit. Voli da tamo sedi s momcima, malo igra pikado, u tom stilu. Po onome što čujem, umeren je u piću. Ali poslednje dve večeri stvarno se napio kao zemlja. Plakao je i zapodevao tuče.” “Žali”, rekoh. U mrtvačnici je jaka bila gospođa Perez. On se oslanjao na nju. Pamtim da su se na njemu videle prskotine. “A u svakom slučaju, od pića se odveže jezik”, reče Mjuzova. “To je sasvim tačno.” “Perez je upravo tamo, uzgred budi rečeno. U baru. Možda je to zgodno mesto da udarimo na njega.” “Već krećem.” “Ima još nešto.” “Slušam.” “Vejn Stjubens pristaje da se vidi s tobom.” Mislim da mi se presekao dah. “Kad?” “Sutra. Kaznu izdržava u državnom zatvoru ‘Red onion’ u Virdžiniji.

Takođe sam ti uredila da se posle toga nađeš s Džefom Bedfordom u njegovoj kancelariji u FBI. On je bio specijalni agent zadužen za Stjubensov slučaj.” “Ne mogu. Imamo suđenje.” “Možeš. Umeće i neki tvoj saradnik da se izbori na jedan dan. Rezervisala sam ti kartu za jutarnji let.” Ne znam šta sam očekivao od tog bara. Valjda da bude siroviji. Ovaj lokal je mogao biti i restoran kakvog velikog lanca, kao što su T. G. I. Frajdi ili Benigan, tako nešto. Bar je bio veći nego u većini takvih lokala, deo za ručavanje vidno manji. Imali su drvene oplate, besplatne aparate s kokicama i glasnu muziku iz osamdesetih. Tirs for firs su upravo pevali “Head over Heels”. U moje vreme bi to nazvali japijevskom kafanom. Bilo je tu mladića sa olabavljenim kravatama i žena koje su se silno trudile da deluju poslovno. Muškarci su pili pivo iz flaše i iz petnih žila se upinjali da izgledaju kao da se ludo zabavljaju sa ortacima, a zapravo su markirali ženske. Dame su pile vino ili lažni martini i nešto pritajenije odmeravale tipove. Zavrteo sam glavom. Diskaveri bi trebalo ovde da snimi emisiju o smuvavanju. Nije mi to ličilo na mesto gde bi vreme provodio tip kao što je Horhe Perez, ali ipak sam ga našao u donjem delu. Sedeo je za šankom sa još četiri-pet pobratima, ljudi koji se razumeju u šljokanje, ljudi koji nad svojim pićem bde kao da čuvaju pilence kom je potrebna zaštita. Smrknuto su posmatrali te japije dvadeset prvog veka kako vrve oko njih. Prišao sam gospodinu Perezu s leđa i spustio mu ruku na rame. On se polako okrenuo ka meni. Isto tako i njegovi pajtaši. Oči su mu bile crvene i suzne. Reših da udarim direktnom stazom. “Moje saučešće”, rekoh. Delovao je zbunjeno. Ovi ostali što su bili s njime, svi odreda latinosi na pragu šezdesete, pogledaše me kao da sam im nepristojno ošacovao ćerku. Bili su u radnoj odeći. Gospodin Perez je na sebi imao polo majicu i vojničke pantalone. Zapitah se da li to nešto znači, ali nisam mogao da dokučim. “Šta vam treba?”, upita me on. “Da razgovaramo.”

“Kako ste me našli?” Napravih se da ne čujem pitanje. “Video sam vam lice u mrtvačnici. Zašto lažete za Gila?” Njemu se skupiše oči. “Kome ti to da je lažov?” Ovi ostali se zapiljiše u mene malko oštrije. “Možda bismo mogli da popričamo nasamo.” On zavrte glavom. “Ne.” “Znate da mi je sestra nestala te noći, jelte?” On se obrte od mene i ščepa svoje pivo. Bio je okrenut leđima kad je rekao:“Da, znam.” “Ono u mrtvačnici je bio vaš sin.” I dalje je sedeo okrenut leđima. “Gospodine Pereze?” “Gubi se odavde.” “Ne idem ja nikud.” Oni ostali, tvrdi momci, ljudi koji su čitav život proveli radeći golim rukama pod vedrim nebom, sevali su očima u mene. Jedan skliznu s barske stolice. “Sedite”, rekoh mu. On se ne pomače. Dočekah mu pogled i uzvratih zurenjem. Ustade još jedan, okrenu se prema meni i prekrsti ruke. “Znate li ko sam?”, upitah. Zavukoh ruku u džep i izvadih službenu značku. Jeste, imam je. Istina glasi da sam i najviši izvršni zakonski organ za okrug Eseks. Ne volim da mi prete. Siledžije me ljute. Znate onu bajku o suprotstavljanju siledžijama? Ona važi samo ako imaš zaleđinu. Ja sam je imao. “Za vaše dobro se nadam da ste u skladu sa zakonom”, kazah. “I da su vam porodice u skladu sa zakonom - i da su vam prijatelji u skladu sa zakonom. Ljudi koje slučajno srećete na ulici - i za njih se nadam da su u skladu sa zakonom.” One skupljene oči se malčice raširiše. “Da vidim malo lične karte”, rekoh. “Svima.” Onaj što je prvi ustao diže ruke. “Ej, ne želimo gužvu.” “Onda razlaz.” Bacili su na šank nekoliko novčanica i otišli. Nisu jurili, nisu žurili, ali nisu želeli ni da se preterano razvlače. Pod normalnim okolnostima

ne bi mi prijalo da se služim lažnim pretnjama i da naizgled tako zloupotrebljavam vlast, ali manje-više sami su to tražili. Perez se okrenu ka meni, očevidno ne baš srećan. “Hej”, rekoh, “a u čemu je svrha da nosam značku ako je ne koristim?” “Zar niste već dovoljno uradili?”, upita me on. Barska stolica do njega bila je prazna. Sedoh na nju. Dadoh šankeru znak i naručih “isto što pije i ovaj”, pokazujući na kriglu Horhea Pereza. On iskapi svoje pivo pa dade znak za još jedno. Stiglo je zajedno s mojim. Digoh kriglu kao da mu nudim da nazdravimo. On me samo pogleda, a pivo mu ostade da stoji na šanku. Ja podobro otpih. Prvi gutljaj piva po vrućini, to je kao kad prvi put zahvatiš prstom iz tek otvorene tegle s buterom od kikirikija. Uživao sam u tom piću koje se jedino može nazvati božanskim nektarom. “Dva su načina da ovo odigramo”, nastavih. “Uporno se pretvarate da to nije on. Već sam naručio analizu DNK. To znate šta je, gospodine Pereze?” On se zagleda preko gomile ljudi. “Ko u današnje vreme ne zna?” “Jeste, tako je. Poprište zločina, sve te televizijske serije o policajcima. Dakle, znate da nećemo imati muke da dokažemo da je Manolo Santijago bio Gil.” Perez otpi gutljaj. Ruka mu se tresla. Lice mu se boralo od krivice. Ja nagazih dalje. “Dakle, kad konačno dokažemo da to jeste vaš sin, pitanje će glasiti: šta onda biva? Ja nagađam da ćete vi i vaša žena pokušati da proturite neko sranje u stilu: ‘Iju! Pojma nismo imali!’ Ali to neće proći. Počeće time što ćete izgledati kao lažovi. Onda će moji ljudi krenuti s pravom istragom. Proverićemo sve telefonske pozive, sav promet u banci, kucaćemo ljudima na vrata, raspitivaćemo se o vama kod prijatelja i komšija, raspitivaćemo se o vašoj deci...” “Moju decu ostavite na miru.” “Ni slučajno”, rekoh ja. “Nije pošteno.” “Nije pošteno to što lažete za sina.” On zavrte glavom. “Ne razumete vi to.” “Ma da, ne razumem, kako da ne! Te noći je u toj šumi bila i moja sestra!”

Njemu se oči napuniše suzama. “Ganjaću vas, vašu ženu, vašu decu. Kopaću i kopaću, i verujte mi, nešto ću naći.” Zurio je u pivo. Suze mu se otkinuše i curnuše niz lice. Nije ih brisao. “Do đavola”, reče. “Šta je bilo, gospodine Pereze?” “Ništa.” Oborio je glavu. Ja se primakoh tako da mi se lice našlo tik uz njegovo. “Da li je vaš sin ubio moju sestru?” On diže pogled. Oči su mu pretraživale moje lice kao da očajnički traže nekakvu utehu koju tamo nikad neće naći. Nisam se dao. “Više ne razgovaram s vama”, reče Perez. “Da li je to bio on? Da li to pokušavate da prikrijete?” “Ništa mi ne prikrivamo.” “Ja ne upućujem prazne pretnje, gospodine Pereze. Goniču vas. Goniću vašu decu.” Ruke su mu tako hitno sunule da nisam stigao da reagujem. Ščepao me je za oba revera pa me privukao. Bio je od mene stariji dobrih dvadeset godina, ali osećao sam njegovu snagu. Vrlo brzo dođoh sebi i, setivši se jednog od ono nekoliko borilačkih zahvata koje sam naučio kao klinac, raspalih ga po podlakticama. On me pusti. Ne znam da li je to bilo zbog mog udarca ili je naprosto sam odlučio. Ali pustio me je. Ustao je. Ustao sam i ja. Šanker nas je sad motrio. “Treba vam pomoć, gospodine Pereze?”, upita. Ponovo izvadih značku. “Prijavljuješ u poresku sve napojnice?” On odstupi. Svi lažu. Svako ima nešto što krije zakopano. Svi krše zakone i čuvaju tajne. Perez i ja smo zurili jedan u drugoga. A onda mi Perez reče: “Uprostiću vam stvar.” Čekao sam. “Ako vi krenete na moju decu, krenuću i ja na vašu.” Osetih kako mi damara krv. “Šta to kog mojega znači?” “Znači”, reče on, “da me baš briga kakvu značku vukljate. Nikome ne smete preliti da ćete mu krenuti na decu.” Zaputio se ka vratima. Razmišljao sam o njegovim rečima. Nisu mi

se dopale. Tad sam uzeo mobilni i pozvao Mjuzovu. “Iskopaj o Perezovima sve što se može”, rekoh.

DVADESET PETO POGLAVLJE Greta se konačno javila posle mojih poziva. Vraćao sam se kući, još u kolima, i kršio se da nađem onaj prokleti taster za razgovor bez korišćenja ruku, kako se tužilac okruga Eseksa ne bi našao uhvaćen u kršenju zakona. “Gde si sad?”, upita Greta. Čulo joj se po glasu da je uplakana. “Na putu do kuće.” “Smeta li ti da se tamo nađemo?” “Naravno da ne. Već sam zvao...” “Bila sam dole u sudnici.” “Jesu li Bobu odobrili kauciju?” “Jesu. Gore je, smešta Medison na spavanje.” “Je li ti rekao...” “Kad stižeš kući?” “Za petnaest, plafon dvadeset minuta.” “Videćemo se kroz sat vremena, važi?” Greta prekide vezu pre no što sam stigao da odgovorim. Kara je još bila budna kad sam došao kući. Radovao sam se zbog toga. Smestio sam je u krevet, pa smo se igrali njene najnovije igre, koja se zove “duh”. Duh je u osnovi kombinacija žmurke i šugice. Jedan igrač se krije. Kad ga nađu, pokušava da ošuga tog koji ga je našao pre nego što ovaj stigne do kućice. Naša verzija je bila dodatno ekstraglupa jer smo je igrali u krevetu. To ti i te kako ograničava mesta za skrivanje i šansu da stigneš do kućice. Kara bi se zavukla pod pokrivače, a ja se pravio da ne mogu da je nađem. Onda bi ona zažmurila, a ja bih zavukao glavu pod jastuk. U pretvaranju je bila dobra koliko i ja. Ponekad bih se sakrio tako što bih namestio lice tik ispred njenih očiju, te bi me ugledala istog časa kad ih otvori. Oboje smo se smejali, da tako kažem, kao deca. Bilo je blesavo i glupo, i tu igru će Kara veoma brzo prerasti, a ja sam želeo da je nikad ne preraste. Kad je stigla Greta, ušavši pomoću ključa koji sam joj dao pre više godina, toliko sam se bio uneo u ushićenje moje kćeri da sam maltene na sve zaboravio - na mladiće što siluju, devojke što nestaju u šumi,

serijske ubice što kolju ljude, pašenoge koji izdaju poverenje, ucveljene očeve koji prete malim devojčicama. Ali zveketanje u bravi sve mi je to vratilo u misli. “Moram da idem”, rekoh Kari. “Samo još jednom”, molećivo uzvrati ona. “Došla je tetka Greta. Moram s njom da pričam, u redu?” “Samo još jednom? Molim te?” Deca će uvek moliti za samo još jednom. A ako im popustiš, oni će tražiti iznova. Jednom popustiš, i tome kraja biti neće. Stalno će tražiti samo još jednom. Zato rekoh:“Važi, samo još jednom.” Kara se osmehnu i sakri se, ja je nađoh a ona me ošuga, i onda joj rekoh kako moram da pođem, a ona stade da moli za samo još jednom, ali ja sam u najvećoj meri dosledan čovek, pa je zato poljubih u obraz i ostavih je da moljaka, na ivici suza. Greta je stajala udno stepenica. Nije bila bleda. Oči su joj bile suve. Usne stisnute u pravu liniju koja je naglašavala te već preterano istaknute vilice. “Bob nije došao?”, upitah. “Pazi na Medison. A i dolazi mu advokat.” “Koga je uzeo?” “Hester Krimstejn.” Poznavao sam je. Veoma dobar advokat. Sišao sam stepenicama. Obično sam je ljubio u obraz. Danas nisam. Nisam bio siguran kako tačno da se ponašam. Takođe nisam znao ni šta da kažem. Greta pođe ka radnoj sobi. Ja za njom. Sedosmo na kauč. Uhvatih je za obe ruke. Posmatrao sam to lice, to neugledno lice, i kao i uvek video anđela. Obožavao sam Gretu. Iskreno. Duša me je bolela zbog nje. “Šta se dešava?”, upitah. “Moraš da pomogneš Bobu”, reče ona. A onda: “Da pomogneš nama.” “Učiniću sve što mogu. To znaš.” Ruke su joj bile kao led. Oborila je glavu, a onda se zagledala pravo u mene. “Moraš da kažeš kako si nam taj novac pozajmio”, reče Greta skroz jednoličnim glasom. “Da si znao za to. Da smo se dogovorili da ti vratimo s kamatom.”

Samo sam sedeo. “Pole?” “Hoćeš da lažem?” “Upravo si rekao kako ćeš učiniti sve što možeš.” “Da li ti to hoćeš da kažeš” - morao sam da zastanem - “da li ti to kažeš da Bob jeste uzeo novac? Da je potkradao fondaciju?” Glas joj je bio odlučan. “To je bila pozajmica, Pole.” “Zavitlavaš se, je li?” Greta izvuče ruke. “Ne razumeš.” “Onda mi ti objasni.” “Ići će u zatvor”, kaza ona. “Moj muž. Medisonin otac. Bob će u zatvor. Da li ti to dopire do mozga? To će nam svima uništiti život.” “Bob je o tome morao da razmišlja pre nego što je pokrao fondaciju.” “Nije je pokrao. Pozajmio je novac. Prolazi kroz teškoće na poslu. Znaš li da je ostao bez dva najveća izvora prihoda?” “Ne. Zašto mi nije rekao?” “A šta da ti kaže?” “Pa je zato smatrao da je najbolje rešenje da krade?” “Nije on...” Zastala je u pô reći, zavrtela glavom. “Nije to baš tako prosto. Potpisali smo dokumenta i naručili bazen. Prešli smo se. Premašili smo svoje mogućnosti.” “A šta je s novcem od tvojih?” “Kad je Džejn umrla, njeni roditelji su smatrali najpametnijim da sve oroče. Ne mogu da ga načinjem.” Odmahnuo sam glavom. “I zato je krao?” “Hoćeš li prestati to da govoriš? Gledaj.” Ona mi pruži neke fotokopije. “Bob je vodio zapis o svakom centu koji je uzeo. Upisivao je kamatu od šest posto. Sve bi to on platio čim stane na noge. To je samo bio način da prebrodimo krizu.” Preleteh pogledom hartije, trudeći se da ugledam nešto što bi im pomoglo, što bi mi pokazalo da nije istinski uradio to što vele. Ali ničeg nije bilo. Rukom pisane beleške koje je mogao da ubaci kad god je hteo. Snuždih se. “Jesi li znala za ovo?”, upitah je. “To je nevažno.” “Ma đavola je nevažno! Jesi li znala?”

“Nisam”, odgovori ona. “Nije mi govorio odakle mu novac. Ali čuj me, pa zar ne znaš kolike je sate i dane Bob uložio u Džejnker? On je bio direktor. Čovek na tom zaduženju trebalo bi da prima punu platu. Najmanje šestocifrenu.” “Molim te, samo mi nemoj reći da ćeš ga sad time pravdati.” “Pravdaću kako umem i znam. Ja svog muža volim. Poznaješ ga. Bob je dobar čovek. Pozajmio je novac i vratio bi ga pre no što iko primeti. Tako se stalno radi. To znaš. Ali zbog tvoga posla i zbog tog prokletog slučaja silovanja, policija ga je nagazila. I zbog tvoga posla će ga i kazniti za primer svima. Upropastiće čoveka kojeg ja volim. A ako upropaste njega, upropastiće i mene i moju porodicu. Da li ti to dopire do mozga, Pole?” Jeste dopiralo. I pre sam viđao da tako rade. Bila je u pravu. Čitavu će porodicu ubaciti u mašinu za mlevenje. Upeh se da sve sagledam nezavisno od svog gneva. Upeh se da sagledam onako kako to vidi Greta, da prihvatim njena opravdanja. “Ne znam šta od mene hoćeš”, kazah. “Mi sad pričamo o mom životu.” Lecnuh se kad je to rekla. “Spasi nas. Molim te.” “Laganjem?” “To je bila pozajmica. Samo nije stigao da ti kaže.” Zažmurih i zavrteh glavom. “Pokrao je fondaciju. Pokrao je fondaciju tvoje sestre.” “Ne moje sestre”, reče ona. “Već tvoju.” Nisam na ovo odgovorio. “Voleo bih da ti mogu pomoći, Greta.” “Okrećeš nam leđa?” “Ne okrećem leđa. Ali ne mogu lagati zbog vas.” Samo je zurila u mene. Onog anđela beše nestalo. “Ja bih to za tebe uradila. To znaš.” Ništa ne kazah. “Izdao si svakoga u svome životu”, reče Greta. “Nisi pazio na svoju sestru u onom kampu. A na kraju, kad je moja sestra najviše patila...” Zaćutala je. Temperatura u sobi kao da je opala za deset stepeni. Ona uspavana zmija u mom trbuhu probudila se i krenula da gmiže. Pogledah je u oči. “Reci. Samo napred, reci.”

“Džejnker uopšte nije zbog Džejn. Zbog tebe je. Zbog tvoje griže savesti. Sestra mi je umirala. Trpela je bolove. Ja sam bila tamo, kraj njene samrtne postelje. A ti nisi.” Ta beskonačna patnja. Dani su se razvukli u nedelje, nedelje u mesece. Jesam bio tamo. Sve sam gledao. Makar većim delom. Gledao sam kako se topi žena koju obožavam, moja kula snage. Gledao sam kako joj gasne svetlost u očima. Osećao sam kako iz nje izbija zadah smrti, iz žene koja je mirisala na jorgovan kad sam vodio ljubav s njome napolju u jedno kišno popodne. I pred kraj više nisam mogao da izdržim. Nisam mogao da gledam kako i poslednje svetlo mrkne. Pukao sam. Najgori trenutak mog života. Pukao sam i pobegao, i moja Džejn je umrla bez mene. Greta je bila u pravu. Podbacio sam kad je trebalo da stražarim. Ponovo. Nikad to neću preboleti - i jeste me ta griža savesti zaista i nagnala da osnujem Džejnker. Greta je znala šta sam uradio, naravno. Kao što mi je upravo nabila na nos, na kraju je ona tu bila sama. Ali nikad nismo o tome pričali. Nijednom mi nije pljusnula tu moju najveću sramotu u lice. Sve vreme sam želeo da znam da li me je Džejn tražila na kraju. Da li je znala da nisam tu. Ali nikad nisam potegao tu temu. Palo mi je na um da zapitam sad, ali šta bi pa to promenilo? Kakav bi me odgovor zadovoljio? Kakav odgovor uopšte zaslužujem da čujem? Greta ustade. “Nećeš da nam pomogneš?” “Pomoći hoću. Lagati neću.” “Kad bi time mogao da spaseš Džejn, da li bi slagao?” Ništa ne rekoh. “Kad bi laž mogla da spase Džejnin život - kad bi laganje moglo da ti vrati sestru - da li bi slagao?” “To je sve gola hipoteza.” “Ne, nije. Jer sada pričamo o mome životu. Nećeš da slažeš kako bi ga spasao. A to je vrlo svojstveno tebi, Kope. Za mrtve si spreman sve da učiniš. To ti sa živima ne stojiš baš najbolje.”

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE Mjuzova mi je faksom poslala izvode o Vejnu Stjubensu na tri strane. Na Mjuzovu se i te kako smeš osloniti. Nije mi poslala čitav dosije. Sama ga je pročitala i izvukla mi glavne stavke. Većinu sam znao. Pamtim da su se mnogi, kad je Vejn uhapšen, čudili zašto je odlučio da ubija baš kampere. Da nije nešto ružno doživeo u nekom letnjem kampu? Jedan psihijatar je objasnio da on veruje, uprkos tome što Stjubens ništa ne govori, da je ovaj u detinjstvu seksualno zlostavljan u letnjem kampu. Jedan drugi psihijatar, međutim, podozrevao je da tu glavnu ulogu igra samo mogućnost lakog ubistva: Stjubens je svoje prve četiri žrtve ubio u kampu PLUS i glatko se izvukao. Tu jurnjavu, to uzbuđenje, povezao je s letnjim kampovima te tako nastavio po istom obrascu. Vejn u tim drugim kampovima nije bio zaposlen. To bi bilo previše upadljivo, naravno. Ali okolnosti jesu ukazivale na njegovo nedelo. Na taj način ga je i priterao Džef Bedford, vrhunski profiler iz FBI. Vejn je bio pod umerenom sumnjom za ona prva četiri ubistva. U vreme kad je preklan onaj momak u Indijani, Bedford je već bio krenuo da traži sve koji su se mogli naći na svim tim mestima u isto vreme. Najlogičnija polazišna tačka su bili brigadiri kampa. A među njima sam, to sam znao, bio i ja. Isprva Bedford nije našao ništa u Indijani, poprištu drugog ubistva, ali je zato neko upotrebio elektronsku karticu na ime Vejna Stjubensa u drugom gradu od mesta gde je ubijen mladić u Virdžiniji. To je bio veliki pomak. Tako je Bedford krenuo još ozbiljnije da kopa. Vejn Stjubens nije nigde koristio karticu u Indijani, ali jeste jedanput u Everetu u Pensilvaniji, i još jednom u Kolambasu u Ohaju, što je nagoveštavalo da je krenuo kolima od kuće u Njujorku u tom pravcu. Nije imao alibi i na kraju su našli vlasnika nekog malog motela kod Mancija, koji ga je nepobitno identifikovao. Bedford je još malo rio i dobio potvrdu. U Stjubensovom dvorištu našli su zakopane suvenire. Iz prve grupe ubistava nije bilo suvenira. Ali to su mu, tako je glasila teorija, verovatno bila prva ubistva, te ili nije imao vremena za

suvenire, ili se nije ni setio da ih skuplja. Vejn nije hteo da priča. Tvrdio je da je nevin. Govorio je kako mu je podmetnuto. Osudili su ga za ubistvo u Virdžiniji i ubistvo u Indijani. Za to je bilo najviše dokaza. Za kamp nisu imali dovoljno. A u tom slučaju postojao je i problem. Ubica se koristio samo nožem. Kako je uspeo da ubije četvoro? Kako ih je navukao u šumu? Kako se ratosiljao dva leša? Sve se moglo nečim objasniti - imao je vremena taman da se otarasi dva leša, te dve žrtve je pratio duboko u šumu - ali slučaj nije bio pedantan. Otvoren je onim ubistvima u Indijani i Virdžiniji, i njima i zatvoren. Lusi je pozvala oko ponoći. “Kako si prošao s Horheom Perezom?”, upitala je. “U pravu si. Lažu. Ali ni on nije hteo da priča.” “Dakle, šta je onda sledeći korak?” “Sastajem se s Vejnom Stjubensom?” “Stvarno?” “Aha.” “Kad?” “Ujutru.” Tišina. “Lusi?” “Aha?” “Kad su ga uhapsili, šta si pomislila?” “Ne razumem te.” “Vejn je tog leta imao - koliko? - dvadeset godina?” “Ja sam bio brigadir u crvenoj kućici”, rekoh. “On je bio dve dalje od mene, u žutoj. Svakodnevno sam ga viđao. Radili smo na onom terenu za košarku ravno nedelju dana, samo nas dvojica. I jeste, činilo mi se da je malo udaren. Ali ubica?” “Nije ti to kao da su obeleženi tetovažom ili tako nečim. Bar ti radiš s kriminalcima. Znaš to.” “Valjda. I ti si ga poznavala, je li tako?” “Da.” “Jesam.” “Šta si mislila o njemu?” “Mislila sam da je tupadžija.” Osmehnuh se i protiv svoje volje. “Jesi li mislila i da je sposoban za ovo?”

“Za šta, da kolje ljude i zakopava ih žive? Ne, Kope. To nisam mislila.” “Nije ubio Gila Pereza.” “Ali je ubio ove ostale. Toga si svestan.” “Valjda.” “I molim te, znaš da nije imao ko drugi da ubije Margot i Daga. Mislim, kakva bi druga teorija postojala - da se slučajno zatekao kao brigadir u kampu gde su se dogodila ubistva, pa onda uzeo i sam da ubija?” “Nije nemoguće”, rekoh. “A?” “Možda su ta ubistva nekako pokrenula Vejna. Možda je imao potencijal za ubicu, pa mu je to leto, dok je bio brigadir u kampu gde su klali ljude, došlo kao katalizator.” “Stvarno se primaš na to?” “Pretpostavljam da se ne primam, ali ko bi ga znao?” “Pamtim još nešto o njemu”, reče ona. “Šta to?” “Vejn je bio patološki lažov. Mislim, sad kad imam najvišu diplomu iz psihologije, znam i stručni naziv za to. Ali prepoznala sam čak i tad. Sećaš li se ti toga uopšte? Lagao je za sve živo. Tek da bi slagao. To mu je bila prirodna reakcija. Lagao je i šta je doručkovao.” Razmišljao sam o tome. “Jeste, sećam se. Donekle je to bilo i prirodno kampovsko razmetanje. On je bio bogataško dete i trudio se da se uklopi među nas iz protivničkog tabora. Pričao je kako diluje drogu. Kako je u nekoj bandi. Kako kod kuće ima devojku koja se slikala za Plejboj. Samo je nešto baljezgao.” “Imaj to na umu”, napomenu ona, “kad budeš razgovarao s njime.” “Hoću.” Muk. Ona uspavana zmija je nestala. Sad sam osetio kako mi se komešaju druga usnula osećanja. Još je tu bilo nečeg, prema Lusi. Ne znam je li to bilo pravo osećanje, ili nostalgija, ili posledica celokupnog tog stresa, ali pojavilo se, i nisam želeo da ga ignorišem, a znao sam da moram. “Još si tu?”, kaza ona. “Tu sam.” “Još je ovo čudno, zar ne? Mislim na nas.”

“Da, čudno je.” “Čisto da znaš”, reče Lusi, “nisi sam. I ja sam tu, važi?” “Važi.” “Pomaže li ti to?” “Da. Pomaže li tebi?” “Pomaže. Bilo bi trulo da to samo ja osećam, jednosmerno.” Osmehnuh se. “Laku noć, Kope.” “Laku noć, Lus.” Serijsko ubijanje - ili makar vrlo pomirljiva savest - po svoj prilici ne izaziva stres, jer Vejn Stjubens za dvadeset godina maltene nimalo nije ostario. U ono vreme kad smo se upoznali, bio je naočit momak. Još je bio naočit. Sad mu je kosa bila kratko ošišana, nasuprot onim nekadašnjim valovitim uvojcima mamine maze, ali dobro mu je stajala. Znao sam da iz ćelije izlazi svega na sat vremena dnevno, no mora biti da je to vreme provodio na suncu, jer nije se na njemu primećivao ni trag onog tipično zatvorskog bledila. Vejn Stjubens mi uputi osvajački, gotovo savršen osmeh. “Da nisi došao da me zoveš na ponovno okupljanje kampera?” “Zakazano je u Duginoj sali 3 na Menhetnu. Majku mu, stvarno se nadam da ćeš doći.” On zaurla od smeha, kao da sam upravo izvalio biser nad biserima. Naravno da nisam, ali ovo ispitivanje biće povuci-potegni. Saslušavali su ga najbolji federalci u zemlji. Ispipavali su ga psihijatri koji znaju svaki živi trik iz priručnika psihopatologije. Normalni zahvati neće kod njega upaliti. Imamo zajedničku prošlost. Čak smo se donekle i družili. Moraću na to da pucam. Smeh mu se primiri u cerekanje, a onda skliznu i osmeh. “Još te zovu Kop?” “Da.” “Pa kako si, Kope?” “Životinjarim”, kazah ja. “Životinjariš”, ponovi Vejn. “Zvučiš kao čika Ira.” U kampu smo sve starije zvali čikom i tetkom. “Ira jeste bio opičenjak, jelda, Kope?” “Bio je malo nekonvencionalan.”

“To vala jeste.” Vejn skrenu pogled. Pokušah da se usredsredim na njegove nežnoplave oči, ali one su neprekidno letele naokolo. Delovao je pomalo manijakalno. Zapitah se da li je pod dejstvom lekova - verovatno jeste - a potom se zapitah i zašto to nisam prethodno proverio. “Dakle”, kaza Vejn, “hoćeš li mi reći zašto si zaista ovde?” A onda, pre no što sam stigao da odgovorim, diže dlan. “Čekaj. Ne, nemoj da mi kažeš. Još ne.” Očekivao sam nešto drugo. Ne znam šta tačno. Očekivao sam da otvorenije ispoljava ludilo, da to bude vidno. Kad kažem “ludilo”, mislim na gestove onih skroz poremećenih umobolnika kakve zamišljamo kad se pomenu serijske ubice - prodoran pogled, prenaglašeni sitni pokreti, intenzitet, mljeskanje usnama, pesnice što se stiskaju i opuštaju, bes ispod same površi. Ali kod Vejna ništa od toga nisam uočio. A kad kažem “vidno”, mislim na one sociopate na kakve svakodnevno nalećemo, na one ljigave tipove za koje znamo da lažu i da su sposobni za razne strahote. Od njega se nije osećala ni ta vibracija. Od Vejna je do mene dopiralo nešto mnogo strašnije. To što sedim tamo i pričam s njime - s čovekom koji mi je najverovatnije ubio sestru i još sedmoro drugih - delovalo je normalno. Čak sasvim u redu. “Prošlo je dvadeset godina, Vejne. Moram da znam šta se desilo u toj šumi.” “Zašto?” “Zato što je tamo bila moja sestra.” “Ne, Kope, nisam na to mislio.” Malčice se nagao ka meni. “Zašto sad? Kako si i sam naglasio, prošlo je dvadeset godina. Dakle zašto, druže stari, moraš to baš sad da znaš?” “Nisam siguran”, rekoh. Oči mu se skrasiše i zagledaše se u moje. Upinjao sam se da ostanem miran. Zamena uloga: psihopata pokušava da pročita da li ja lažem. “Vreme koje si izabrao”, reče on, “veoma je zanimljivo.” “Zašto to?” “Zato što nisi jedini posetilac koji me je u poslednje vreme iznenadio.” Polako sam klimao glavom, trudeći se da ne delujem preterano

nestrpljiv. “Ko je još dolazio?” “A što bih ti ja to rekao?” “Što pa ne bi?” Vejn Stjubens se zavali. “Još si zgodan, Kope.” “I ti si”, kazah. “Ali mislim da ne dolazi u obzir da se zabavljamo.” “Trebalo bi da sam ljut na tebe, stvarno.” “O?” “Pokvario si mi ono leto.” Razdvajanje u glavi. Već sam o tome pričao. Znam da mi lice ništa nije odalo, ali utrobu kao da su mi rasparali noževi. Ćaskao sam s masovnim ubicom. Zagledao sam mu se u ruke. Zamislio krv. Zamislio sečivo uz ogoljeno grlo. Te ruke. Te naizgled bezazlene ruke koje sad počivaju skrštene na čeličnoj tabli stola. Šta su sve radile? I dalje sam vodio računa da mirno dišem. “Čime sam to uradio?”, upitah. “Bila bi moja.” “Ko bi bio tvoj?” “Lusi. Bila je zrela da se s nekim spanđa tog leta. Da ti nisi bio tamo, prolaz bi mi bio više nego otvoren, ako razumeš na šta mislim.” Nisam bio siguran šta na to da kažem, ali zagazih. “Ja sam mislio da tebe zanima Margot Grin.” On se osmehnu. “Jeste imala strava telo, a?” “Bogme jeste.” “Opasna ložačica. Sećaš se kad smo ono bili na terenu za basket?” Jesam se setio. Istog trena. Zanimljivo je kako to funkcioniše. Margot je bila seks-bomba kampa, a toga je, ljudi, i te kako bila svesna. Večito je nosila one ubitačne bluzice na bretele kojima je jedina svrha da budu vulgarnije od prave golotinje. Tog dana se neka devojka povredila na terenu za odbojku. Ne sećam se kako se ta devojka zvala. Mislim da je tad slomila nogu, ali ko to još pamti? Ono što svi pamtimo - slika koju sam sad delio sa ovim bolesnikom - bila je uspaničena Margot Grin koja juri preko terena za basket u onoj đavolskoj bluzici bez leđa, sve joj se drmusa, vrišti u pomoć, a svi mi, možda tridesetčetrdeset momaka na terenu za basket, samo smo se ukočili i blenemo i balavimo. Muškarci su svinje, da. Ali isti su takvi i adolescenti. To vam je jedan čudan svet. Priroda zahteva da se mužjaci u doba između, recimo,

četrnaeste i sedamnaeste godine pretvore u hodajuće hormonalne erekcije. To je jače od njih. A opet, po mišljenju društva, premlad si za bilo šta sem da patiš. I ta patnja se udesetostručavala kad si u blizini Margot Grin. Bog ima donekle smisla za humor, šta mislite? “Sećam se”, rekoh. “Kakva ložačica”, kaza Vejn. “Znaš da je šutnula Gila?” “Margot?” “Aha. Pred samo ubistvo.” On izvi obrvom. “Čudno ti je, jelda?” Nisam se micao, već sam ga puštao da priča, u nadi da će reći još nešto. I jeste rekao. “Imao sam je, znaš, Margot. Ali nije bila dobra kao Lusi.” Na to je zaklonio rukom usta, kao da se izleteo. Prava predstava. Ostao sam vrlo miran. “Znaš da smo se muvali pre nego što si ti stigao tog leta, je li? Lusi i ja.” “A-ha.” “Ubledeo si mi nešto, Kope. Nisi valjda ljubomoran, je li?” “To je bilo pre dvadeset godina.” “Jeste, da. A da budem iskren, ja sam stigao tek do ‘vatanja’. Kladim se da si ti dogurao dalje, Kope. Kladim se da si joj skinuo đanu, jesam li u pravu?” Trudio se da me razjari. Nisam pristajao na tu igru. “Džentlmen nikad ne trubi naokolo”, rekoh. “Tako je, dabome. I nemoj pogrešno da me shvatiš. Vas dvoje stvarno ste bili jaki. To bi i slepac video. Ti i Lusi bili ste prava kombinacija. Jeste to bilo baš nešto posebno, jelda?” Osmehnuo mi se i ubrzano zatreptao. “Jeste bilo”, kazah, “ali davno.” “Nije valjda da stvarno veruješ u to, je li? Starimo, naravno, ali u mnogo kom pogledu osećamo istovetno ono što smo tada osećali. Slažeš li se?” “Ne baš, Vejne.” “Ništa, valjda život ide dalje. Daju nam pristup Internetu, znaš. Nema porno sajtova niti ičeg sličnog, i proveravaju nam svu komunikaciju. Ali jesam te potražio na netu. Znam da si udovac i da imaš šestogodišnju ćerku. Mada njoj nisam mogao da nađem ime

preko neta. Kako se zove?” Ovoga puta nisam mogao da se uzdržim - udarilo me je posred utrobe. Kad je taj psihopata pomenuo moju ćerku, bilo mi je gore nego ono držanje njene fotografije u kancelariji. Ujeo sam se za jezik i prešao na stvar. “Šta se dogodilo u onoj šumi, Vejne?” “Nastradali su ljudi.” “Nemoj sa mnom da teraš te igre.” “Samo jedan od nas se igra, Kope. Ako hoćeš istinu, da krenemo od tebe. Zašto si sad ovde? Danas? Zato što nisi slučajno izabrao vreme. Obojica to znamo.” Osvrnuh se. Znao sam da nas motre. Tražio sam da ne budemo ozvučeni. Dao sam znak da neko dođe. Jedan stražar otvori vrata. “Gospodine?”, obrati mi se. “Da li je gospodin Stjubens imao poseta u poslednje, recimo, dve nedelje?” “Da, gospodine. Jednu.” “Ko je to bio?” “Mogu vam saznati to ime, ako želite.” “Molim vas.” Stražar ode. Ponovo pogledah u Vejna. Vejn nije delovao uznemirano. “Jadac”, reče. “Ali nema potrebe. Reći ću ti. Izvesni Kert Smit.” “Nije mi poznato ime.” “Ah, ali on zna tebe. Radi, znaš, za jednu firmu po imenu VDP.” “Privatni detektiv?” “Da.” “A dolazio je zato što je tražio” - tek tad sam to shvatio, prokleti kurvini sinovi! - “tražio je neku prljavštinu u mojoj prošlosti.” Vejn Stjubens se dotače po nosu a onda pokaza u mene. “Šta ti je nudio?” “Njegov šef je nekad bio krupan federalac. Kazao je kako može da mi izradi bolji tretman.” “Jesi li mu nešto rekao?” “Ne. Iz dva razloga. Pod jedan, njegova ponuda je bila potpuna budalaština. Bivši federalac ne može ništa da učini za mene.” “A pod dva?”

Vejn Stjubens isteže se napred. Proveri da li ga gledam pravce u oči. “Hoću da me saslušaš, Kope. Hoću da me veoma pažljivo saslušaš.” Nisam uzmicao pogledom. “U životu sam radio mnoge ružne stvari. Neću zalaziti u detalje. Nema potrebe. Jesam grešio. Poslednjih osamnaest godina proveo sam u ovom paklu plaćajući za svoje greške. Nije mi ovde mesto. Zaista nije. Neću pričati ni o Indijani ni o Virdžiniji, niti o bilo čemu od toga. Ljudi koji su tamo umrli - njih nisam znao. Za mene su bili neznanci.” Zaćutao je, zažmurio, protrljao se po licu. Imao je široko lice. Koža mu je bila sjajna, čak voštana. Ponovo je otvorio oči, proverio da li još gledam u njega. Gledao sam ga. Nisam se mogao mrdnuti sve i da sam hteo. “Ali - i to ti je taj razlog broj dva, Kope - pojma nemam šta se dogodilo u toj šumi pre dvadeset godina. Zato što ja tamo nisam bio. Ne znam šta se dogodilo mojim prijateljima - ne neznancima, Kope, već prijateljima - Margot Grin, ili Dagu Bilingamu, ili Gilu Perezu ili tvojoj sestri.” Ćutnja. “Jesi li ubio one momke u Indijani i Virdžiniji?”, upitah. “Da li bi mi verovao ako kažem da nisam?” “Bilo je mnogo dokaza.” “Jeste, bilo je.” “Ali ti još tvrdiš da si nevin?” “Tvrdim.” “Jesi li nevin, Vejne?” “Da se fokusiramo na jedno po jedno, može? Ja tebi pričam o onom letu. Pričam ti o onom kampu. Tamo nikoga nisam ubio. Ne znam šta se dogodilo u onoj šumi.” Ništa ne rekoh. “Sad si tužilac, je li tako?” Klimnuh glavom. “Ljudi riju po tvojoj prošlosti. To sam shvatio. Na tvom mestu ne bih obraćao mnogo pažnje. Ali ipak si sad ovde. A to znači da se nešto desilo. Nešto novo. Nešto što se tiče te noći.” “Na šta ciljaš, Vejne?” “Oduvek si mislio da sam ih ja ubio”, kaza on. “Ali sad prvi put nisi toliko siguran, zar ne?”

Ništa ne rekoh. “Nešto se promenilo. To ti vidim po licu. Prvi put se ozbiljno pitaš imam li ja uopšte veze sa tom noći. A ako si nešto novo saznao, u obavezi si da mi za to kažeš.” “Nisam ja ni u kakvoj obavezi, Vejne. Za ta ubistva nisi ni osuđen. Osuđen si i kažnjen za ubistva u Indijani i Virdžiniji.” On raširi ruke. “Pa šta će onda škoditi ako mi kažeš šta si to saznao?” Promislih o tome. Bio je u pravu. Ako mu kažem da je Gil Perez još bio živ, to mu ni na koji način neće preokrenuti kaznu - jer nije ni kažnjen za ubistvo Gila. Ali bi bacilo poveliku senku. Slučajevi serijskih ubica su pomalo kao ona kuća smrti iz izreke i stvarnog života: ako se sazna da žrtva nije ubijena - barem ne tad, i da je nije ubio tvoj serijski ubica - tad se kuća smrti očas uruši. Izabrao sam privremeni pravac. Dok ne dobijemo konačnu potvrdu identifikacije Gila Pereza, ionako nemam razloga da mu išta govorim. Pogledah u njega. Da li je umobolnik? Činilo mi se da jeste. Ali otkud, do đavola, da budem siguran? U svakom slučaju sam saznao sve što sam mogao za taj dan. Zato ustadoh. “Do viđenja, Vejne.” “Do viđenja, Kope.” Krenuh ka vratima. “Kope?” Osvrtoh se. “Znaš da ih nisam ja ubio, je li?” Ne odgovorih. “A ako ih nisam ja ubio”, nastavi on, “moraš se zapitati u vezi sa svime što se dogodilo te noći - ne samo Margot, Dagu, Gilu i Kamili. Već i šta se dogodilo meni. I tebi.”

DVADESET SEDMO POGLAVLJE “Ira, pogledaj me načas.” Lusi je čekala sve dok joj se nije učinilo da je otac u svom najlucidnijem stanju. Sedela je preko puta njega u sobi. Ira je tog dana bio povadio svoje stare ploče. Bio je tu omot s dugokosim Džejmsom Tejlorom na “Sweet Baby James”, pa omot s Bitlsima koji prelaze Abi roud (s bosonogim te time “mrtvim” Polom). 4 Marvin Gej je imao maramu na omotu “What’s Going On”, a Džim Morison zračio setnom seksualnošću sa originalnog albuma Dorsa. “Ira?” Osmehivao se staroj slici iz dana u kampu. Žutu bubu su bile okitile devojke iz kućice za najstarije. Svud po njoj su bile poređale cveće i znak mira. Ira je stajao u sredini, prekrštenih ruku. Devojke su stajale oko kola. Sve su imale šorceve i majice, i sunčane osmehe. Lusi je pamtila taj dan. Bio je lep, jedan od onih koje spakuješ u kutijicu pa u najdonju fioku, a onda ih vadiš i zagledaš kad se osetiš naročito tužno. “Ira?” Okrenuo se ka njoj. “Slušam.” Svirala je klasika, antiratna himna Barija Makgvajera iz 1985, “Uoči uništenja”. Koliko god da je ta pesma uznemirujuća, uvek je umirivala Lusi. Oslikava razorno golu sliku sveta. Peva o svetu koji eksplodira, o leševima u reci Jordanu, o strahu od toga da će neko pritisnuti dugme za atomsku bombu, o mržnji u Crvenoj Kini i Selmi, Alabami (nategnuta rima, ali prolazila je), o licemerju i mržnji u svetu - a u refrenu gotovo podrugljivo pita kako slušalac može biti toliko naivan da misli kako nije trenutak uoči samog uništenja. Pa zašto ju je onda umirivala? Zato što je istinita. Svet jeste bio strašan, grozan. Planeta je u to vreme bila na rubu propasti. Ali je preživela - neki bi možda rekli i da je procvetala. Svet i danas deluje prilično jezivo. Prosto da ne poveruješ da ćemo pregurati. Makgvajerov svet je bio podjednako strahotan. Možda i strahotniji. Vratite se dvadeset godina unatrag od tog doba - Drugi svetski rat, nacizam. Mora biti da su posle toga šezdesete izgledale kao Diznilend. I to smo pregurali.

Uvek se čini da je trenutak uoči uništenja. I uvek se čini da ga preguramo. Možda svi mi preživljavamo uništenja koja smo sami iskovali. Zavrtela je glavom. Kako je to naivno. Razmišlja kao dete. Valjda se dosad opametila. Irina brada danas je bila potkresana. Kosa mu je još bila u neredu. Seda boja je poprimala maltene modrikast preliv. Ruke su mu se tresle i Lusi se zapita nije li možda na pomolu Parkinsonova bolest. Poslednje godine mu, to je znala, neće biti lepe. Ali opet, nije ih mnogo lepih imao ni za prethodnih dvadeset godina. “Šta je bilo, mila?” Videlo se po njemu da je zabrinut. Bila je to jedna od onih Irinih najvećih i najiskrenijih draži - zaista je istinski brinuo za ljude. Savršeno je znao da sluša. Umeo je da vidi bol i tražio je načina da ga olakša. Svi su kod Ire osećali tu empatiju - svaki kamper, svaki roditelj, svaki prijatelj. Ali kad si mu ćerka jedinica, neko kog on voli više od svega na svetu, ličilo je to na najtoplije ćebe u najhladniji dan. Bože, kakav je čudesan otac on bio. Silno joj je nedostajao taj čovek. “U knjizi gostiju piše da ti je dolazio neki Manolo Santijago.” Nakrivila je glavu. “Sećaš li se toga, Ira?” Njemu zgasnu osmeh. “Ira?” “Aha”, kaza on. “Sećam se.” “Šta je hteo?” “Da pričamo.” “O čemu da pričate?” Uvukao je usne među zube, kao da ih prisiljava da ostanu sastavljene. “Ira?” On zavrte glavom. “Molim te, reci mi”, kaza ona. Irina usta se otvoriše, ali ništa se ne začu. Kad je konačno progovorio, glas mu je bio najtiši šapat. “Znaš ti o čemu je hteo da pričamo.” Lusi se osvrte. Bili su sami u sobi. Pesma “Uoči uništenja” se završila. Nastupili su Mamas end papas da im kažu kako je lišće mrko. “O kampu?”, upita ona.

On klimnu glavom. “Šta je hteo da zna?” Ira zaplaka. “Ira?” “Nisam hteo tamo da se vraćam”, reče. “Znam da nisi.” “Stalno me je pitao.” “Šta te je pitao, Ira? Za šta te je to pitao?” On zagnjuri lice u šake. “Molim te...” “Šta me moliš?” “Ne mogu više tamo da se vraćam. Razumeš li? Ne mogu tamo da se vraćam.” “Više ti kamp ne može ništa.” I dalje je držao lice u šakama. Ramena su mu odskakala. “Ona nesrećna deca.” “Ira?” Delovao je jezivo prestrašeno. Ona reče:“Tata?” “Sve sam izneverio.” “Ne, nisi.” Jecaje sad više nije mogao da obuzdava. Lusi kleče pred njega. Osećala je kako i njoj naviru suze. “Molim te, tata, pogledaj u mene.” Nije hteo. Ona sestra Rebeka proturi glavu u sobu. “Idem nešto da donesem”, reče. Lusi diže ruku. “Ne.” Ira ispusti još jedan jauk. “Mislim da mu treba nešto da se smiri.” “Još ne”, reče Lusi. “Samo smo... molim vas, ostavite nas same.” “Ja sam odgovorna.” “Dobro mu je. Ovo je privatni razgovor. Pogodila su ga osećanja - to je sve.” “Dovešću doktorku.” Lusi taman htede da joj kaže da je ne zove, ali ova beše otišla. “Ira, molim te, saslušaj me.” “Ne...” “Šta si ti njemu kazao?” “Samo sam ih toliko mogao da zaštitim. Razumeš li?” Nije razumela. Položila je ruke na očeve obraze i pokušala da mu digne glavu. Njegov krik ju je maltene odbacio. Pustila ga je. Uzmakao

je, preturio stolicu. Šćućurio se u uglu. “Ne...!” “U redu je, tata. To samo...” “Ne!” Sestra Rebeka se pojavi sa još dve žene. U jednoj Lusi prepoznade doktorku. Druga, takođe sestra, kako je Lusi zaključila, držala je špric. Rebeka reče:“Sve je u redu, Ira.” Krenuše da mu se primiču. Lusi im prepreci put. “Napolje”, reče. Doktorka - na mantilu je pisalo da se zove Džuli Kontruči - pročisti grlo nakašljavši se. “Veoma je uznemiren.” “I ja sam”, reče Lusi. “Oprostite?” “Kažete da je uznemiren. Jaka stvar. Uznemirenost je sastavni deo života. I ja se ponekad uznemirim. I vi se ponekad uznemirite, zar ne? Pa što ne bi i on?” “Zato što njemu nije dobro.” “Dobro je njemu. Treba mi da još neki minut bude lucidan.” Ira ispusti još jedan jecaj. “Vi ovo zovete lucidnim?” “Treba mi da budem duže nasamo s njim.” Doktorka Kontruči prekrsti ruke preko grudi. “O tome ne odlučujete vi.” “Ja sam mu kći.” “Vaš otac je ovde dobrovoljno. Može da odlazi i dolazi po svom nahođenju. Nijedan sud ga nije proglasio nesposobnim za brigu o sebi. Odluka je njegova.” Irine oči letele su tamo-amo kao u priterane životinje, što je upravo i bio. “Gospodine Silverstajne?” Zurio je u ćerku. A onda opet zaplaka. “Ništa nisam rekao, Lusi. Šta sam mu mogao reći?” Ponovo je jecao. Doktorka pogleda u Lusi. Lusi pogleda u oca. “Sve je u redu, Ira.” “Volim te, Lus.” “I ja tebe volim.” Sestre priđoše. Ira ispruži ruku. Sneno se osmehnuo kad je igla ušla. Ovo je podsetilo Lusi na detinjstvo. Otac je pred njom pušio travu bez uzbuđivanja. Pamtila ga je kako je duboko udisao, baš s takvim

osmehom, i sad se zapitala zašto mu je bila potrebna. Sećala se da se ozbiljnije navukao posle kampa. U njenom detinjstvu droga je naprosto bila deo njega - deo “pokreta”. Ali sad se pitala. Kao i to njeno piće. Da nije na delu nekakva genetska zavisnost? Ili i Ira isto kao Lusi koristi spoljne agense - droge, alkohol - da pobegne, da se umrtvi, da se ne suoči sa istinom?

DVADESET OSMO POGLAVLJE “Molim vas, recite mi da se šalite.” Specijalni agent FBI-ja Džef Bedford i ja sedeli smo u montažnom restoranu tačno propisane veličine, od onih što spolja imaju aluminijum a unutra potpisane fotografije lokalnih televizijskih faca. Bedford je bio sav ulickan i dičio se obešenim brčinama s navoštenim vrhovima. Ubeđen sam da sam takve brkove bio video jednom uživo, ali ne mogu se setiti gde. Sve vreme sam očekivao da mu se pridruže još trojica pa da zapevaju u berberskom kvartetu. “Ne šalim se”, rekoh. Dođe konobarica. Nije nas zvala “dušo”. To mrzim. Bedford je čitao jelovnik, ali naručio je samo kafu. Ja sam shvatio poruku pa i sam naručio to isto. Vratili smo joj jelovnike. Bedford pričeka dok nije otišla. “To je Stjubens uradio, ne postavlja se pitanje. On je pobio sve te ljude. Ni pre se nije sumnjalo. Ne sumnja se ni sad. A ne govorim o pukoj opravdanoj sumnji. Nema apsolutno nikakve sumnje.” “Ona prva ubistva. Ono četvoro u šumi.” “Šta s njima?” “Nije bilo dokaza koji ga povezuju”, rekoh. “Materijalnih dokaza nije bilo, da.” “Četiri žrtve”, rekoh. “Dve su bile devojke. Margot Grin i moja sestra?” “Tako je.” “Ali među ostalim Stjubensovim žrtvama više nije bilo nijedne ženske osobe.” “Tačno.” “Svi su bili muškarci uzrasta od šesnaest do osamnaest godina. Vama to nije malo čudno?” On me pogleda kao da mi je odjednom izrasla još jedna glava. “Čujte, gospodine Koplande, pristao sam na to da se vidimo zato što ste, pod jedan, okružni tužilac, i zato što je, pod dva, vaša rođena sestra izdahnula od ruke tog čudovišta. Ali ovakvo ispitivanje...” “Upravo sam bio u poseti kod Vejna Stjubensa”, rekoh.

“Toga sam svestan. I da vam kažem nešto, on je prokleto dobar psihopata i patološki lažov.” Razmišljao sam o tome kako je i Lusi isto to rekla. I razmišljao sam, takođe, o onim Vejnovim rečima, da su se on i Lusi malčice muvali pre nego što sam ja stigao u kamp. “Znam”, rekoh. “Nisam siguran da znate. Da vam nešto objasnim. Vejn Stjubens je sastavni deo mog života već bezmalo dvadeset godina. Promislite o tome. Viđao sam koliko ubedljiv ume da bude neki lažov.” Nisam bio siguran koji smer odatle da zauzmem, pa sam naprosto krenuo da tupkam naokolo. “Pojavio se nov dokaz”, rekoh. Bedford se namršti. Vršci brkova mu se oklembesiše zajedno sa usnama. “O čemu to pričate?” “Znate ko je Gil Perez?” “Naravno da znam. Znam sve i svakoga ko ima veze sa tim slučajem.” “Njegov leš nikad niste našli.” “To je tačno. Nismo našli ni leš vaše sestre.” “Kako to objašnjavate?” “Bili ste u tom kampu. Znate taj kraj.” “Tako je.” “Znate li koliko kvadratnih kilometara šume tamo ima?” “Znam.” Digao je desnu ruku i zagledao se u nju. “Dobar dan, gospođo Iglo.” Onda je isto uradio s levom. “Upoznajte se s mojim prijateljem Plastom Sena.” “Vejn Stjubens je relativno sitan čovek.” “Pa?” “Pa - Dag je imao preko metar i osamdeset. Gil je bio snažan klinac. Kako zamišljate da ih je Vejn sve četvoro zaskočio ili nadjačao?” “Imao je nož - eto kako. Margot Grin je bila vezana. Njoj je naprosto prerezao grlo. Za redosled ostalih nismo sigurni. Možda su i oni vezani - na različitim mestima u šumi. Jednostavno ne znamo. Daga Bilingama je savladao. Bilingamov leš bio je u plitkom grobu na osamsto metara od Margot. Imao je nekoliko ubodnih rana, takođe nekoliko rana zadobijenih u odbrani, na rukama. Našli smo krv i odeću koja je pripadala vašoj sestri i Gilu Perezu. Sve to znate.”

“Znam.” Bedford se zaklati unatrag na stolici, tako da mu se stopala istegoše, oslanjajući se na prste. “Dakle, recite mi, gospodine Koplande. Kakav je to novi dokaz odjednom izronio?” “Gil Perez.” “Šta je s njime?” “On nije nastradao one noći. Umro je ove nedelje.” Stolica tresnu napred. “Oprostite?” Ispričah mu za Manola Santijaga koji je Gil Perez. Rado bih rekao da je delovao sumnjičavo, ali tako bih ublažio stvarnost sebi u korist. U stvarnosti se agent Bedford zapiljio u mene kao da ga ubeđujem kako Deda Mraz stvarno postoji. “Dakle, dopustite da proverim jesam li ispravno shvatio”, reče kad sam završio. Konobarica nam donese kafu. Bedford ništa nije sipao u nju. Oprezno uze šoljicu i uspe da ne zakači brkove rubom. “Perezovi roditelji poriču da je to on. Odeljenje za ubistva sa Menhetna ne veruje da je to on. A vi meni kažete. “To jeste on.” Bedford se zasmejulji. “Mislim da ste mi oduzeli već dovoljno vremena, gospodine Koplande.” Spustio je kafu i krenuo da ustaje iz separea. “Znam da je to on. Samo je pitanje trenutka kad ću to dokazati.” Bedford zastade. “Znate šta”, reče. “Hajde da prihvatimo tu vašu igru. Hajde da pretpostavimo da to jeste Gil Perez. Da je preživeo onu noć.” “U redu.” “To ne oslobađa Vejna Stjubensa optužbe. Ni najmanje. Mnogi” - sad me je gledao strogo - “veruju da je Stjubens u tim prvim ubistvima imao pomoćnika. I sami ste pitali kako je savladao toliko ljudi. E pa, ako su bila dva ubice, a samo tri žrtve, to umnogome olakšava stvar, šta vi mislite?” “Znači, sad mislite da Perez možda jeste bio saučesnik?” “Ne. Do đavola, ne verujem čak ni da je preživeo tu noć. Samo se igram hipotezama. Ukoliko bi se za taj leš u menhetnskoj mrtvačnici zaista na kraju ispostavilo da je Gil Perez.” Istresoh u kafu kesicu zaslađivača i malo mleka. “Je li vam prisan ser Artur Konan Doji?”, upitah.

“Onaj što je pisao Šerloka Holsa?” “Upravo taj. Jedan Šerlokov aksiom glasi otprilike ovako: ‘Velika je pogreška teoretisati pre nego što se prikupe podaci - jer tad čovek počinje da izvrće činjenice tako da ih prilagodi teorijama, umesto da teorije prilagodava činjenicama.” “Počinje da mi ponestaje strpljenja, gospodine Koplande.” “Dao sam vam novu činjenicu. Umesto da pokušate iznova da razmislite šta se moglo desiti, vi radije smesta nalazite načina da izvrnete tu činjenicu kako biste je prilagodili svojoj teoriji.” Samo je zurio u mene. I ne krivim ga. Sad sam nailazio na opasnu prepreku, ali morao sam da nagazim. “Znate li štagod iz prošlosti Vejna Stjubensa?”, upita on. “Ponešto.” “Uklapa se u profil do u sitnicu.” “Profili nisu dokaz”, kazah. “Ali pomažu. Na primer, znate li da su komšijama nestajale životinje kad je Stjubens bio mali?” “Stvarno? E to je sad sve od dokaza što mi je trebalo.” “Hoćete da čujete jedan primer kao ilustraciju?” “Molio bih.” “Za to imamo i svedoka. Dečaka po imenu Čarli Kedison. Tada ništa nije pričao jer se bojao. Kad je imao šesnaest godina, Vejn Stjubens je zakopao malog belog psa - kako se zove ta rasa, nešto francusko...” “Bišon friz.” “To je ta. Zakopao je psa do guše. Samo mu je glava virila. Stvorenjce nije moglo da se mrdne.” “Prilično bolesno.” “Ne, sad postaje još i gore.” Otpio je još jedan otmeni gutljajčić. Ja sam čekao. Spustio je kafu, pa potapkao usta salvetom. “Dakle, pošto je zakopao telo, tvoj stari drugar iz kampa odlazi roditeljima tog malog Kedisona. Znate, njegovi imaju onu motornu kosilicu za travnjake. Pita da mu je pozajme...” Zaćuta, zagleda se u mene, pa klimnu glavom. “Bljak”, rekoh. “Imam i drugih takvih slučajeva. Možda desetak.” “Pa ipak je Vejn Stjubens uspeo da dobije posao u kampu...”

“Baš čudo. Mislim, taj Ira Silverstajn je stvarno izgledao kao tip koji bi se polomio da proveri nekoga.” “I niko nije pomislio na Vejna kad su se dogodila ta prva ubistva?” “Tad nismo znali za ovo. Pre svega, na slučaju kampa PLUS radili su lokalci, ne mi. Nije to bilo za federalce. Isprva nije. Povrh toga, ljudi su se plašili da prijavljuju Stjubensa u vreme kad se formirao kao ličnost. Takođe morate imati na umu i to da je Stjubens iz bogate porodice. Bio je mali kad mu je umro otac, ali majka ga je štitila, plaćala druge za to, šta već sve ne. Preterano ga je zaklanjala, uzgred budi rečeno. Vrlo konzervativna. Vrlo stroga.” “Još jedan marker u vašem kompletu za profil malog serijskog ubice?” “Nije to samo stvar njegovog profila, gospodine Koplande. Činjenice znate. Živeo je u Njujorku, a nekako uspeo da bude u sva tri područja - u Virdžiniji, Indijani, Pensilvaniji - u vreme ubistava. Kakva je verovatnoća za to? I glavni adut, naravno: kad smo dobili nalog za pretres, našli smo na njegovom imanju predmete - klasične trofeje - koji su pripadali svim žrtvama.” “Ne svim žrtvama”, kazah. “Dovoljnom broju žrtava.” “Ali nijedan nije pripadao nikome iz prve četvorke kampera.” “To je tačno.” “Zašto nije?” “Hoćete moju pretpostavku? Verovatno mu se žurilo. Stjubens se još oslobađao leševa. Pomanjkalo mu je vremena.” “I opet”, rekoh, “pomalo zvuči kao da iskrivljavate činjenice.” On se zavali i stade da me proučava. “Dobro, kako glasi vaša teorija, gospodine Koplande? Pitam jer izgaram od želje da je čujem.” Ćutao sam. On raširi ruke. “Da je serijski ubica koji je preklao kampere u Indijani i Virdžiniji slučajno bio brigadir u letnjem kampu gde su najmanje još dve žrtve preklane?” Bio je u pravu. Jesam o tome razmišljao od samog početka i nisam mogao da izvrdam. “Znate činjenice, iskrivljene ili ne. Tužilac ste. Recite mi šta se po vašem mišljenju desilo.” Promislio sam. On je čekao. Još malo sam promislio.

“Ne znam još”, rekoh. “Možda je prerano za teorije. Možda treba da sakupimo više činjenica.” “A dok vi to radite”, reče on, “neki tip poput Vena Stjubensa ubiće još nekoliko kampera.” I ponovo je bio u pravu. Pomislih na dokazni materijal protiv Dženreta i Maranca. Ako se objektivno sagleda, ima isto toliko - verovatno i više - dokaza protiv Vejna Stjubensa. Ili ih je makar bilo. “Gila Pereza nije ubio on”, kazah. “Čujem vas. Dakle, izbacite to iz jednačine, zarad ove diskusije. Recimo da nije ubio malog Pereza.” On isturi oba dlana. “I šta vam ostaje?” Preturao sam tu misao po glavi. Ostaje mi, pomislih, pitanje šta se, do đavola, zaista dogodilo s mojom sestrom.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE Sat vremena potom, sedeo sam u avionu. Vrata se još nisu bila zatvorila kad me je pozvala Mjuzova. “Kako si prošao kod Stjubensa?”, upita. “O tome ću ti pričati kasnije. Kako je bilo na sudu?” “Bukanje i ništa, sudeći po onom što čujem. Naveliko su se koristili frazom ‘uzeće se u razmatranje’. Mora da je smrtno dosadno kad si advokat. Kako ti u takve dane ne prsne mozak?” “Valja se potruditi. Znači, ništa se nije desilo?” “Ništa, ali sutra si slobodan. Sudija hoće da mu se u četvrtak ranim jutrom nacrtaju tamo svi iz tužbe i odbrane.” “Zašto?” “Gađali su se malo više tim ‘uzeće se u razmatranje’, mada onaj tvoj asistent kaže da verovatno nije ništa krupno. Nego slušaj, imam za tebe nešto drugo.” “Šta to?” “Dala sam našem najboljem friku za kompjutere da pročešlja one radove koji su poslati tvojoj prijateljici Lusi.” “I?” “I nalaz se poklopio sa onim što već znaš. Bar isprva.” “Šta ti to znači, ‘isprva’?” “Pokupila sam podatke koje mi je napabirčio, a onda okrenula nekoliko brojeva, malčice kopnula. I našla nešto zanimljivo.” “Šta?” “Mislim da znam ko je poslao te radove.” “Ko?” “Imaš li kod sebe blekberi?” “Da.” “Ovde mi je gungula. Možda će biti lakše ako ti sve pojedinosti pošaljem mejlom.” “Važi.” “Neću ti više ništa reći. Radije bih da vidim hoćeš li zaključiti isto što i ja.” Dok sam o tome razmišljao, čuh odjek mog razgovora s Džefom

Bedfordom. “Ne tražiš od mene da izvrćem činjenice kako bi se uklopile u teorije, je li?” “A?” “Ništa, Mjuzova. Samo mi šibni mejl.” Četiri sata pošto sam se rastao s Džefom Bedfordom, sedeo sam u kabinetu do Lusinog; inače ga je koristio neki profesor engleskog, ali sad je bio na odmoru. Lusi je imala ključ. Gledala je kroz prozor kad je bez kucanja ušao njen asistent, tip po imenu Loni Berger. Zanimljivo. Loni je pomalo podsećao na Lusinog oca Iru. Imao je onu crtu Petra Pana, namerno je glumio izgnanika. Nemam ništa protiv hipika i zagriženih levičara, ili kako je god kome volja da ih zove. Potrebni su nam. Čvrsto sam ubeđen da su nam takvi potrebni na oba kraja političke klackalice, čak i oni (a možda i ponajviše oni) s kojima se ne slažeš i koje voliš da mrziš. Bez njih bi bilo dosadno. Ne bi mogao tako da brusiš argumente. O njima valja razmišljati kao o čistom jezgru: ne možeš imati desnicu bez levice. A sredinu ne možeš imati bez obeju. “Šta ima, Lus? Ja sam imao žestok sudar s mojom konobaricom...” Na to me Loni opazi i glas mu se kao malo prekide. “Ko je ovo?” Lusi je još gledala kroz prozor. “I zašto smo u kabinetu profesora Mitnika?” “Ja sam Pol Kopland”, rekoh. Ispružih ruku. On je prodrmusa. “Auf”, reče Loni. “Vi ste taj momak iz priče, jelte? Gospodin P. ili kako već. Mislim, čitao sam o tom slučaju na netu i...” “Da, Lusi me je izvestila o vašem amaterskom detektivskom poslu. Kao što verovatno i sami znate, za mene rade nekoliki veoma dobri detektivi - štaviše profesionalni istražitelji.” On mi pusti ruku. “Ima li nečeg što biste da podelite s nama?”, zapitah. “Na šta konkretno mislite?” “Bili ste upravu, uzgred budi rečeno. Mejl jeste stigao iz banke kompjutera u Frostovoj biblioteci, u šest i četrdeset dva posle podne. Ali Silvija Poter nije bila tamo između šest i sedam.” On krenu da uzmiče. “Tamo ste bili vi, Loni.”

Iskrivljeno se osmehnuo i zavrteo glavom. Da dobije na vremenu. “To su budalaštine. Hej, čekajte časkom...” Osmeh mu zgasnu dok je glumio preneraženost i uvređenost. “Daj, Lusi, ne veruješ valjda da bih…” Lusi se najzad okrete ka njemu. Ništa ne reče. Loni upre prstom u mene. “Ne veruješ valjda ovome ovde, je li? On je...” “Šta sam ja?” Bez odgovora. Lusi je samo zurila u njega. Ni reč nije progovarala. Gledala ga je dok nije počeo da se skuplja. Loni na kraju klonu na stolicu. “Jebi ga”, reče. Čekali smo. On oklembesi glavu. “Ne razumete.” “A ti nam onda reci”, kazah. On pogleda odozdo u Lusi. “Stvarno imaš poverenja u ovog ovde?” “Mnogo više nego u tebe”, reče ona. “Ja na tvom mestu ne bih. On ti je rđav izbor, Lus.” “Hvala na blistavoj preporuci”, kazah ja. “Dakle, zašto si slao Lusi one zapise?” On krenu da pipka minđušicu. “Nisam dužan ništa da ti kažem.” “Bogme jesi”, rekoh. “Ja sam okružni tužilac.” “Pa?” “Pa ništa, Loni, mogu da te uhapsim zbog uznemiravanja.” “Ne, ne možeš. Pre svega, ne možeš da dokažeš da sam išta slao.” “I te kako mogu. Misliš da se razumeš u kompjutere, i verovatno se i razumeš na nekom nižem nivou, taman da ostaviš utisak na ženske. Ali stručnjaci iz moje kancelarije - e, oni su ti ono što se naziva školovanim stručnjacima. Već znamo da si ti ovo slao. Već imamo dokaz.” Uzeo je to u razmatranje, premišljajući se da li da produži s poricanjem ili da zauzme nov stav. Odlučio se za nov stav. “Pa šta onda? Čak i ako sam ja poslao, po čemu je to uznemiravanje? Otkad se to kosi sa zakonom da profesoru fakulteta pošalješ izmišljenu priču?” Jeste bio u pravu. Lusi kaza:“Mogu da izradim da te otpuste.” “Možda da, možda ne. Ali što se dosijea tiče, Lus, ti bi imala da objašnjavaš mnogo više nego ja. Ti si ta koja laže o sebi. Ti si ta koja je

promenila prezime da sakrije prošlost.” Loniju se ovaj argument dopao. Sad se ispravio na stolici, prekrstio ruke, sav se naduo od uobraženosti. Od srca sam želeo da ga zakucam posred face. Lusi je uporno zurila u njega. Nije baš mogao izdržati da se gledaju oči u oči. Ja se malčice povukoh da joj dam prostora. “Mislila sam da smo prijatelji”, kaza ona. “I jesmo.” “Pa?” On zavrte glavom. “Ne razumeš ti to.” “Onda mi objasni.” Loni ponovo uze da pipka minđušicu. “Neću pred njim.” “Bogme hoćeš, Loni, preda mnom.” Eto kako sam se uspešno povukao. Pljesnuh ga po ramenu. “Ja sam ti sad najbolji novi ortak. A znaš zašto?” “Ne.” “Zato što sam ja moćan i besan izvršni organ zakona. A slutim da će moji istražitelji nešto naći ako ti malo istresu gaće.” “Nema šanse.” “Ih”, kazah ja. “Hoćeš primer?” Ćutao je. Uzeh svoj blekberi. “Ovde imam sva tvoja hapšenja. Hoćeš da krenem da nabrajam?” Onaj uobraženko splasnu. “Sva ih imam, brajko. Čak i ona pod pečatom. Eto na šta mislim kad kažem da sam moćan i besan policajac. Mogu da te pojebem bar na pet načina koliko do nedelje. Zato prestani da sereš i reci mi zašto si slao onaj rad.” Susretoh Lusine oči. Jedva primetno mi je klimnula glavom. Možda je i shvatila. Strategiju smo bili razradili pre no što je Loni stigao. Da se našla nasamo s njim, Loni bi se branio tako što bi bio Loni - lagao bi i pričao bajke, vrdao bi i izvodio, i nastojao da protiv nje iskoristi njihov prisan odnos. Znam taj tip ljudi. Nabaciće opušteno lice, sa svime će se slagati, pokušaće da primeni onaj svoj šarm s mangupskim osmehom, ali svaki put kad ga jače prikleštiš, tip poput Lonija će pokleknuti. Štaviše, kod takvih Lonija zastrašivanje izaziva bržu i iskreniju reakciju nego igranje na tu tobožnju saosećajnost.

Sad je gledao u Lusi. “Nisam mogao da biram”, reče. Krenuo je da se vadi. Dobro je. “Istina glasi da sam to uradio zarad tebe, Lusi. Da tebe zaštitim. Dobro, i sebe. Znaš, ona hapšenja nisam naveo u molbi za prijem na Reston. Ako na fakultetu saznaju, letim napolje. Bez pardona. Eto šta mi je rekao.” “Ko ti je rekao?” “Ne znam im imena.” “Loni...” “Ozbiljan sam. Nisu rekli.” “A šta jesu rekli?” “Zarekli su mi se da ovo neće nauditi Lusi. Ona ih ne zanima. Kazali su da je to što radim i za njeno dobro, jer pokušavaju” - Loni izvede predstavu okrećući se ka meni - “da uhvate nekakvog ubicu.” Prostrelio me je pogledom što je bešnje mogao, mada to i nije bilo preterano besno. Čekao sam kad će zaurlati: “Optužujem!” Pošto nije zaurlao, rekoh:“Čisto radi tvoje informacije: evo umro sam od straha.” “Misle da možda imaš neke veze s tim ubistvima.” “Divno. Hvala. I šta je dalje bilo, Loni? Rekli su ti da podmetneš ovaj rad, je li tako?” “Da.” “Ko ga je pisao?” “Ne znam. Valjda oni.” “Stalno pričaš ‘oni’. Koliko ih je bilo?” “Dvojica.” “A kako se zovu, Loni?” “Ne znam. Čujte, to su privatni detektivi, u redu? Tako nešto. Kazali su kako ih je uposlila porodica jedne žrtve.” Porodica jedne žrtve. Laž. Bezočna laž. To je VDP, ona privatna istražiteljska firma iz Njuarka. Odjednom je sve počelo da poprima i te kakav smisao. Baš sve. “Pomenuli su ime tog svog klijenta?” “Ne. Rekli su da je poverljivo.” “To ti verujem. Šta su još kazali?” “Rekli su da njihova firma istražuje ta stara ubistva. Da ne veruju zvaničnoj verziji, po kojoj se sve pripisuje Letnjem Koljaču.” Pogleda u Lusi. Bio sam je uputio u ishod moje posete Vejnu

Stjubensu i sastanka s Džefom Bedfordom. Pričali smo o onoj noći, o našim ulogama u njoj, o greškama koje smo napravili, dotadašnjoj ubeđenosti da je sve četvoro mrtvo i da ih je ubio Vejn Stjubens. Pojma nismo imali šta više o tome da mislimo. “I dalje?” “To je sve.” “O, ma daj, Loni.” “To je sve što znam, kunem se.” “Ne, ja ne bih rekao da je tako. Mislim, ti tipovi su Lusi poslali te zapise kako bi je naveli na reakciju, je li tako?” On ništa ne reče. “A ti si imao nalog da motriš na nju. Imao si nalog da im prenosiš šta je rekla ili uradila. Eto zašto si prekjuče došao ovamo i rekao joj kako si na netu našao sve ono o njenoj prošlosti. Nadao si se da će ti se poveriti. I to ti je spadalo u zadatak, zar ne? Imao si nalog da iskoristiš njeno poverenje i provrtiš još dublje prolaz kroz njenu naklonost prema tebi.” “Nije tako bilo.” “Nego šta nego je bilo. Jesu li ti ponudili kakvu nagradu ako iskopaš njen prljav veš?” “Nagradu?” “Da, Loni, nagradu. Kao, recimo, u vidu novca.” “To nisam radio za novac.” Zavrteh glavom. “To je bogme laž.” “Molim?” “Da se ne pretvaramo kako je sve to bilo iz straha da će te razobličiti ili iz altruističke želje da nađeš ubicu. Platili su ti, je li tako?” On zinu da porekne. Ućutkah ga pre nego što je morao da se pomuči. “Isti ti istražitelji koji su iskopali i tvoja stara hapšenja”, rekoh, “imaju i pristup bankovnim računima. Mogu da nađu, recimo, i gotovinske uplate od pet hiljada dolara. Kao što je ona tvoja uplata od pre pet dana u Čejsu na Vest Orindžu.” Usta mu se zatvoriše. Ovaj deo morao sam da prepustim istražiteljskim sposobnostima Mjuzove. Zaista je neverovatna. “Nisam uradio ništa što se kosi sa zakonom”, reče on. “To je diskutabilno, ali nisam sad raspoložen da o tome

raspravljam. Ko je ono pisao?” “Ne znam. Dali su mi nekoliko stranica, rekli mi da joj ih postepeno serviram.” “A jesu li ti rekli otkuda im te informacije?” “Ne.” “Nemaš nikakvu ideju?” “Kazali su kako imaju svoje izvore. Čujte, oni znaju sve o meni. Znaju sve o Lusi. Ali hoće tebe, druže. Samo im je do toga stalo. Bilo šta što mogu izvući od nje o Polu Koplandu - to im je jedina briga. Misle da si možda ti ubica.” “Ne, ne misle, Loni. Misle da si možda ti budala koja bi mogla da mi ukalja ime.” Zbunjen. Loni se iz sve snage upinjao da deluje zbunjen. Pogledao je u Lusi. “Stvarno mi je krivo. Nikad ne bih uradio ništa što bi tebi naudilo. To znaš.” “Učini mi nešto, Loni”, kaza ona. “Samo mi se gubi sa očiju.”

TRIDESETO POGLAVLJE Aleksandar “Soš” Sjekjerski stajao je sam u svom ogromnom stanu. Čovek se navikne na svoje okruženje. Eto kako to ide. Počne da se luksuzira. Previše luksuzira za nekog ko je počeo kao on. Sad je takav život bio nešto što se podrazumeva. Pitao se da li je još tvrd kao nekad, da li bi još mogao da zađe u one rupe, u one brloge, i razbuca ih kao ništa. Odgovor je, u to beše siguran, glasio da ne može. Nije ga oslabila starost. Već luksuz. Kad je Soš bio mali, njegova porodica našla se u klopci u strašnoj opsadi Lenjingrada. Nemci su opkolili grad i izazvali neizrecive patnje. Dvadeset prvog oktobra 1941, mesec dana po početku blokade, Soš je napunio pet godina. Šestu i sedmu napuniće takođe pod opsadom. U januaru 1942, kad su se sledovanja hrane svela na osminu kilograma hleba dnevno, Sošov dvanaestogodišnji brat Gavril i osmogodišnja sestra Alina umrli su od gladi. Soš je preživeo tako što je jeo životinje lutalice. Ponajviše mačke. Čuju se takve priče, ali niko ne može da pojmi tu stravu, tu agoniju. Bespomoćan si. Naprosto je prihvataš. Ali čak i na nju, čak i na tu stravu - privikneš se. Kao i luksuz, patnja ume da postane standard. Soš je pamtio svoje prve utiske kad je prispeo u SAD. Hrana se mogla svugde kupiti. Nije bilo nepreglednih redova. Nije bilo nestašica. Sećao se kako je kupio pile. Držao ga je u frizu. Nije mogao da veruje. Pile. Budio se usred noći obliven hladnim znojem. Tad bi otrčao do friza i otvorio ga, i samo buljio u pile i osećao se sigurnim. Još je to radio. Većini njegovih starih kolega Sovjeta nedostajala su ta davna vremena. Nedostajala im je moć. Nekolicina se i vratila u novu zemlju, ali većina je ostala. Bili su to ogorčeni ljudi. Soš je unajmljivao poneke stare kolege zato što im je verovao i želeo da im pomogne. Imali su zajedničku prošlost. A kad bi nastupili teški dani, a stari prijatelji kagebeovci osetili naročito samosažaljenje, Soš je znao da i oni otvaraju svoje frižidere i dive se sebi koliko su postigli. Ne sekiraš se za sreću i samoostvarenje kad crkavaš od gladi. Mudro je to upamtiti.

Živiš sred tog smešnog bogatstva i izgubiš smer. Počneš da brineš za gluposti kao što su duhovnost, unutrašnje zdravlje, zadovoljstvo, odnosi s ljudima. Nisi svestan koliko si srećan. Nisi svestan kako je to kad gladuješ, kad gledaš sebe kako se pretvaraš u kostur, kad bespomoćno sediš dok neko kog voliš, neko ko je mlad i zdrav, polako umire, a jedan deo tvog bića, neki jeziv, instinktivan deo tvog bića, maltene se raduje jer ćeš danas dobiti zalogaj i po hleba umesto jednog zalogaja. Oni koji veruju da smo bolji od životinja - slepi su. Svi ljudi su divljaci. Samo što su oni bolje uhranjeni lenji. Ne moraju da ubijaju da bi se dokopali jela. Zato se lepo doteraju i nađu sebi takozvane više ciljeve koji ih ispunjavaju ubeđenjem da su nekako iznad svega toga. Divljaci su samo gladniji. I to je sve. Čovek radi strahotne stvari da bi preživeo. Svako ko veruje da je iznad, veruje u privid. Poruka mu je bila stigla na kompjuter. Eto kako to danas funkcioniše. Ne telefonom, ne lično. Već kompjuterom. Imejlom. Tako je lako komunicirati a da ti niko ne uđe u trag. Pitao se kako bi se bivši sovjetski režim izborio sa Internetom. Ogroman deo njihovog posla činila je kontrola informacija. Ali kako da ih kontrolišeš uz nešto kao što je Internet? A možda razlika i nije neka. Na kraju neprijatelje uvek sateraš uz pomoć nečeg što je procurilo. Ljudi pričaju. Ljudi jedni druge prodaju. Ponekad i za komad hleba. Ponekad za kartu ka slobodi. Sve zavisi od toga koliko si gladan. Soš ponovo pročita poruku. Bila je kratka i jednostavna, i nije bio siguran šta sad da radi. Imali su njegov telefon. Imali su adresu. Ali misli su mu se neprekidno vraćale na prvi red poruke. Tako jednostavno sročen. Ponovo ga je pročitao: Našli smo je. I sad se pitao šta s time da radi. Okrenuo sam broj Mjuzove. “Možeš li da mi nađeš Singl Šejker?” “Valjda mogu. Što, šta je bilo?” “Hoću da joj postavim neka pitanja o tome kako VDP radi.”

“Krećem u potragu.” Prekinuo sam vezu i ponovo se okrenuo ka Lusi. I dalje je gledala kroz prozor. “Je li ti dobro?” “Verovala sam mu.” Već sam hteo da kažem Žao mi je ili nešto podjednako izlizano, ali odlučih da ipak oćutim. “Bio si u pravu”, reče ona. “U vezi s čime?” “Loni Berger mi je verovatno bio najbliskiji prijatelj. Njemu sam verovala više nego svim drugima. Dobro, osim Ire, ali kako stoje stvari, on je jednom rukom u luđačkoj košulji.” Pokušah da se osmehnem. “Uzgred budi rečeno, kakav mi je ovaj napad samosažaljenja? Prilično privlačan, jelda?” “Da vidiš čuda”, rekoh, “i jeste.” Ona se obrte od prozora i zagleda se u mene. “Hoćemo li pokušavati iznova, Kope? Mislim, kad sve ovo obavimo i kad saznamo šta se desilo s tvojom sestrom. Hoćemo li se vratiti svako svom životu - ili ćemo pokušati da vidimo šta bi tu moglo da bude?” “Volim kad si tako izokolna.” Lusi se nije smešila. “Aha”, rekoh. “Želim da pokušam.” “Dobar odgovor. Veoma dobar.” “Hvala.” “Ne volim da uvek budem ja ta koja prva otvori srce.” “Nećeš ni biti”, rekoh. “I ja sam tu.” “Dakle, ko je ubio Margot i Daga?”, upita ona. “Au, ti baš brzo skačeš s teme na temu.” “Aha, ovaj, ali što pre dokučimo šta se desilo...” Slegla je ramenima. “Znaš šta?”, rekoh. “Šta?” “Prokleto je lako setiti se zašto sam pao na tebe.” Lusi se okrete od mene. “Neću plakati, neću plakati, neću plakati...” “Ne znam više ni ja ko ih je ubio”, kazah. “U redu. Šta je s Vejnom Stjubensom? Jesi li još ubeđen da je on to uradio?”

“Ne znam. Znamo da nije ubio Gila Pereza.” “Šta misliš, da li ti je rekao istinu?” “Kazao je da se muvao s tobom.” “Bljak.” “Ali da je stigao samo do ‘vatanja.” “Ako se računalo ono kad namerno naleti na mene dok igramo softbol pa me na prepad drpne, onda govori istinu. Nije valjda stvarno to rekao?” “Jeste. Takođe je kazao kako je spavao sa Margot.” “To verovatno jeste istina. Mnogi momci su bili sa Margot.” “Ja nisam.” “Samo zato što sam te ja marnula čim si došao.” “Vala i jesi. Takođe je rekao da su Gil i Margot bili raskinuli.” “Pa?” “Misliš da je to istina?”, upitah ja. “Ne znam. Ali znaš već kako je u kampu. To ti je kao životni ciklus sažet na sedam nedelja. Tu se uvek neko s nekim zabavlja, i raskine, i onda nađe novog.” “Istina.” “Ali?” “Ali najraširenija teorija glasi da su oba para otišla u šumu radi, hm, onoga.” “Kao što smo i mi”, nadoveza se ona. “Tačno. A moja sestra i Dag još su bili u šemi. Ne u nekoj silnoj ljubavi niti išta slično, ali znaš na šta mislim. Šta hoću da kažem: ako Gil i Margot više nisu bili zajedno, zašto bi se iskradali u šumu?” “Shvatam. Dakle, ako su ona i Gil bili raskinuli - a znamo da Gil nije nastradao u onoj šumi.” Pomislih na ono što je predložila Raja Sing - žena koja je očigledno poznavala Gila Pereza, alijas Manola Santijaga, pa čak bila i bliska s njim. “Možda je Gil ubio Margot. Možda su Kamila i Dag naprosto naleteli u tom trenu.” “Pa ih je Gil ućutkao.” “Tačno tako. I tu zapada u nevolju. Razmisli o tome. Siromašan je. Ima brata s dosijeom. S obzirom na okolnosti, naći će se pod sumnjom.” “I zato je sve namestio kao da je i on nastradao”, kaza ona.

Oboje smo ćutke sedeli. “Nešto nam izmiče”, reče ona. “Znam.” “Možda se bližimo odgovoru.” “A možda se od njega i udaljujemo.” “Ili jedno ili drugo”, saglasi se Lusi. Čoveče, kako je lepo biti pored nje! “Još nešto”, rekoh ja. “Šta to?” “Onaj rad. Šta znači ono što je u njemu pisalo - kako si me zatekla sveg krvavog i kako sam ti kazao da nikome ne smemo za to reći?” “Ne znam.” “Da krenemo od prvog dela - dela koji je ispravno prikazan. O tome kako smo se iskrali.” “U redu.” “Otkud su to znali?” “Ne znam”, kaza ona. “Otkud bi znali da si ti mene odvukla?” “Ili” - ona zaćuta, proguta knedlu - “šta sam osećala prema tebi?” Muk. Lusi sleže ramenima. “Možda je to naprosto bilo očigledno svakom ko je video kako te posmatram.” “Ovde se iz petnih žila upinjem da se usredsredim a da se ne osmehnem.” “Nemoj toliko da se trudiš”, kaza ona. “U svakom slučaju, prošli smo prvi deo zapisa. Idemo na drugi deo.” “Ono gde sam ja sav u krvi. Odakle su, do đavola, to izvukli?” “Pojma nemam. Ali znaš od čega me istinski podilazi jeza?” “Od čega?” “Što znaju da smo se razdvojili. Da smo izgubili jedno drugo sa vidika.” I ja sam bio lupao glavu nad time. “Ko je mogao za to znati?”, upitah. “Ja nikad nikom živom nisam rekla.” “Nisam ni ja.” “Neko je mogao slučajno da pogodi”, reče Lusi. A onda zaćuta, pogleda u tavanicu. “Ili...”

“Ili šta?” “Nikad nikome nisi rekao da smo se razdvojili, je li tako?” “Tako je.” “A ni ja nikad nikome nisam rekla da smo se razdvojili.” “I?” “I onda ostaje samo jedno objašnjenje”, kaza Lusi. “A to je?” Ona mi se zagleda pravce u oči. “Neko nas je te noći video.” Ćutnja. “Možda Gil”, rekoh. “Ili Vejn.” “A njih sumnjičimo za ubistvo, je li tako?” “Tako je.” “Ko je onda ubio Gila?” Zakočih. “Gil nije mogao ubiti sebe i preneti svoj leš”, nastavi ona. “A Vejn Stjubens je u najjače obezbeđenom zavodu u Virdžiniji.” Razmišljao sam. “Dakle, ako ubica nije Vejn i nije Gil”, kaza ona, “koga još imamo na raspolaganju?” “Našla”, kaza Mjuzova ulazeći u moju kancelariju. Za njom uđe Singl Šejker. Singl je znala kako da izvede ulazak, ali nisam bio siguran da u to svesno ulaže napor. Bilo je u njenim pokretima nečeg žestokog, kao da bi i samom vazduhu bilo mudrije da se skloni pred njom. Ni Mjuzova nije biljka u saksiji, ali tako je izgledala pored Singl Šejker. Obe sedoše. Singl prekrsti duge noge. “Dakle”, reče Singl, “VDP vam je uveliko za petama.” “Izgleda da je tako.” “I jeste tako. Proverila sam. Gaze sve pred sobom. Ne štedi se para. Ne štedi se ni života. Već su vam uništili pašenoga. Poslali su jednog čoveka u Rusiju. Postavili su ljude po ulici - ne znam koliko njih. Nekog su poslali da pokuša da podmiti vašeg starog drugara Vejna Stjubensa. Ukratko, nameravaju da vam otfikare svako parče dupeta koje uspeju da potkače nožem.” “Ima li nekih vesti o tome šta imaju?” “Još nema, ne. Samo ono što već i sami znate.”

Ispričah joj za rad podmetnut Lusi. Singl je klimala glavom dok sam govorio. “I pre su to radili. Koliko su tačni ti zapisi?” “Štošta je netačno. Nikad nisam naleteo ni na kakvu krv niti rekao da moramo čuvati tajnu, niti išta slično. Ali znaju šta smo osećali jedno prema drugome. Znaju da smo se iskrali, i kako smo se iskrali, i sve redom.” “Zanimljivo.” “Odakle su mogli dobiti te informacije?” “Teško je reći.” “Imate neku ideju?” Nekoliko časaka je to premetala po glavi. “Kao što već rekoh, to je njihov sistem rada. Hoće nešto da uskomešaju. Nije važno je li istina ili nije. Ponekad se realnost mora malo izobličiti. Razumete na šta mislim?” “Ne, ne baš...” “Kako da objasnim...?” Singl je načas razmišljala. “Kad sam stupila u VDP, znate li za šta sam najpre unajmljivana?” Odmahnuh glavom. “Da hvatam neverne supružnike. To je krupan biznis - preljuba. I moja firma se time bavi. Nekad je to činilo četrdeset posto posla, možda i više. A VDP je u tome najbolji, mada su njihove metode malčice neuobičajene.” “U kom smislu?” “Zavisi od slučaja, ali prvi korak uvek je isti: provali klijenta. Drugim rečima, vidi šta klijent stvarno hoće. Traži istinu? Želi da ga slažeš? Hoće da se umiri, da se razvede, šta već?” “Ne razumem. Zar ne bi svi da saznaju istinu?” “I da i ne. Pazite, mrzela sam svršetke tih poslova. Nije mi smetalo da istražujem i proveravam - znate već, da pratim muža ili ženu, proveravam kreditne kartice, telefonske pozive i tako to. Jeste to sve malčice ispod časti, ali prihvatam. Ima logike. Međutim, taj posao ima i naličje.” “Kakvo naličje?” “Strana koja želi da bude problematična. Neke žene, na primer, žele da ih muževi varaju.” Pogledah u Mjuzovu. “Sad sam skroz zalutao.”