Harlan Coben - Suma

Načinio sam još sumnjičavije lice. “U redu, onda mi recite ovo: kakav stereo ili muzički uređaj imaju u sobi?” Flin odgovori kao iz topa:“Imaju Bozove zvučnike i ajpod sistem.” To sam već znao. Sobu smo bili pretresli. Imali smo slike. “A televizor u njihovoj sobi? Koliki je ekran?” Osmehnuo se kao da mi prozire klopku. “Nemaju televizor.” “Uopšte nemaju televizor?” “Nemaju.” “U redu onda, da se vratimo na pomenutu noć...” Flin je nastavio da prede svoju bajku. Krenuo je da se provodi s prijateljima. Video je kako Šamika polazi na sprat držeći se za ruke s Dženretom. Ne zna šta je posle toga bilo, naravno. A onda se, kasnije te iste noći, opet susreo sa Šamikom i ispratio je do autobuske stanice. “Je li delovala uznemireno?”, upitah. Flin reče da nije, upravo suprotno. Šamika se “smešila” i bila “vesela”, i laka kao perce. S tim ružičastim opisom konačno je preterao. “Dakle, kad je Šamika Džonson pričala o tome kako je pošla s vama po burence, i kako se onda popela na sprat i kako ju je neko ščepao u hodniku”, rekoh, “to je sve bila laž?” Flin je bio dovoljno bistar da ne zagrize mamac. “Ja samo pričam šta sam video.” “Poznajete li nekoga ko se zove Kol ili Džim?” Promislio je. “Poznajem nekoliko momaka po imenu Džim. Ne bih rekao da poznajem nekog Kola.” “Je li vam poznato da je gospođica Džonson iznela tvrdnju da su se muškarci koji su je silovali zvali” - nisam želeo da mi Fler ulaže prigovor sa svojim semantičkim igrama, ali jesam malčice prevrnuo očima kad sam izgovorio reč zvali -“Kol i Džim?” Pitao se kako sa ovim da izađe na kraj. Odlučio se za istinu. “Za to sam čuo.” “Je li bilo na zabavi nekoga ko se zove Kol ili Džim?” “Ne, koliko je meni poznato.” “Razumem. A da li biste znali za ma kakav razlog da gospodin Dženret i gospodin Maranc sebe tako nazovu?” “Ne.” “Nikad niste čuli da se ta dva imena zajedno spominju? Hoću reći, pre ovog navodnog silovanja?”

“Ne a da ja to pamtim.” “Dakle, ne možete nam rasvetliti zašto bi gospođica Džonson u svom svedočenju tvrdila da su se njeni napadači zvali Kol i Džim?” Pabin dreknu da ulaže prigovor. “Odakle bi on uopšte mogao znati zašto bi ova poremećena, drogirana ženska lagala?” Ja nisam odvajao očiju od svedoka. “Ništa vam ne pada na um, gospodine Fline?” “Ništa”, nepokolebljivo reče on. Ponovo pogledah u Mjuzovu. Glava joj je bila oborena, igrala se svojim blekberijem. Diže pogled, susrete mi oči, jedanput klimnu glavom. “Uvaženi sude”, rekoh, “imam još pitanja za ovog svedoka, ali možda bi bilo pametno da načinimo pauzu za ručak.” Sudija Pirs se složi s time. Uzdržavao sam se da ne poletim ka Loren Mjuz. “Imamo ga”, izusti ona cereći se od uva do uva. “Faks ti je u kancelariji.”

DEVETNAESTO POGLAVLJE Lusi srećom nije imala predavanje ujutru. Posle one količine pića i kasnog sedenja sa Silvijom Poter, ostala je u krevetu sve do podne. Kad je ustala, pozvala je školsku savetnicu Ketrin Lukas, psihoterapeutkinju koju je oduvek smatrala zaista dobrom. Objasnila je situaciju sa Silvijom. Lukasova će imati bolju ideju šta da se preduzme. Pomislila je na rad kojim je sve ovo započelo. Šuma. Krici. Krv. Nije ga poslala Silvija Poter. Ko je onda, dakle? Nije imala putokaza. Sinoć je bila rešila da se javi Polu. Mora saznati za ovo, zaključila je. Ali da nije to bila odluka doneta u pijanstvu? Izgleda li ta zamisao tako dobra i sada, na trezvenom dnevnom svetlu? Sat vremena potom našla je pomoću Interneta Polov broj na poslu. Radi na mestu tužioca okruga Eseksa - i avaj, udovac je. Džejn je umrla od raka. Pol je osnovao fondaciju u njeno ime. Lusi se zapita šta ona sama oseća zbog svega toga, ali nije bilo načina da to u ovom trenutku razabere. Drhtavom rukom okrenula je broj. Kad je dobila operatera, zatražila je da razgovara s Polom Koplandom. Zabolelo ju je kad je to izgovorila. Shvatila je da mu dvadeset godina nije izrekla ime naglas. Pol Kopland. Javi se neka žena:“Okružni tužilac.” “Mogu li dobiti Pola Koplanda, molim?” “Izvinite, a ko zove?” “Davnašnja prijateljica”, reče ona. Ćutnja. “Zovem se Lusi. Recite mu da ga traži Lusi. Od pre dvadeset godina.” “Imate li vi i neko prezime, Lusi?” “Samo mu tako recite, važi?” “Tužilac Kopland trenutno nije u kancelariji. Možda biste ostavili broj kako bi mogao da vam se javi?” Lusi dade broj kuće, kabineta, mobilnog. “Možda biste da mu prenesem kojim povodom zovete?” “Samo mu recite da ga je tražila Lusi. I da je važno.”

Mjuzova i ja sedeli smo u kancelariji. Vrata su bila zatvorena. Naručili smo bili u radnji sendviče. Ja sam uzeo salatu s piletinom u integralnom hlebu. Mjuzova je motala zemičku s ćuftama, približno veličine daske za surfovanje. U rukama sam držao faks. “Gde ti je ta privatna špijunka? Singl Kakoonobeše?” “Šejker. Singl Šejker. Samo što nije.” Seo sam i preleteo pogledom beleške. “Hoćeš li da probaš kako zvuči naglas?”, upita me ona. “Ne.” Licem joj se razli ogroman kez. “Šta je bilo?”, rekoh. “Mrzim što ću ovo reći, Kope, budući da si mi šef i ostalo, ali stvarno si genije i po.” “Aha”, kazah. “Biće da jesam.” Vratih se beleškama. Mjuzova kaza:“Hoćeš da te ostavim samog?” “Ne. Možda ću se setiti nečeg za šta si mi potrebna.” Digla je sendvič. Iznenađivalo me je kako to uspeva bez pomoći građevinske dizalice. “Tvoj prethodnik”, reče Mjuzova zarivajući zube u sendvič. “Kad ima krupan slučaj, ponekad je samo sedeo tu i zurio, i govorio kako ulazi u zonu. Kao da je Majki Džordan. I ti to radiš?” “Ne.” “Onda” - opet žvakanje, malčice gutanja - “bi li ti omelo pažnju ako potegnem još jedno pitanje?” “Misliš na nešto što se ne tiče ovog slučaja?” “Upravo na to mislim.” Digao sam pogled. “U stvari, sad baš mogu i da iskoristim što si mi omela pažnju. Šta to imaš u glavi?” Pogledala je udesno, počekala trenutak-dva. A onda reče: “Imam prijatelje u odseku za ubistva na Menhetnu.” Već sam slutio kuda to vodi. Delikatno sam gricnuo svoj sendvič s pilećom salatom. “Suva”, rekoh. “Molim?” “Ova pileća salata. Suva je.” Spustio sam sendvič i obrisao prst salvetom. “Da pogađam. Jedan od tih prijatelja iz odseka za ubistva

rekao ti je za ubistvo Manola Santijaga?” “Aha.” “Jesu li ti rekli kako glasi moja teorija?” “O tome da je on jedan od momaka koje je Letnji Koljač ubio u tom kampu, uprkos tome što njegovi roditelji tvrde da to nije on?” “To bi bila ta teorija.” “Aha, rekli su mi.” “I?” “I misle da si prolupao.” Osmehnuh se. “A ti?” “I ja bih mislila da si prolupao. Da nisam” - ona pokaza na faks - “sad videla za šta si sve sposoban. Zato valjda hoću da kažem to da želim da upadnem.” “U šta da upadneš?” “Znaš ti u šta. Nameravaš da istražiš, tačno? Nameravaš da vidiš možeš li da dokučiš šta se zaista dogodilo u toj šumi?” “Nameravam”, rekoh. Ona raširi ruke. “Želim da upadnem.” “Ne mogu od tebe očekivati da batališ okružne poslove zarad mojih ličnih petljavina.” “Kao prvo”, reče Mjuzova, “iako su svi ubeđeni da ih je sve pobio Vejn Stjubens, taj dosije ubistava tehnički još stoji otvoren. Zapravo četvorostruko ubistvo, kad bolje promisliš, ostaje nerazrešeno.” “Nije se dogodilo u našem okrugu.” “Mi to ne znamo. Znamo samo gde su nađeni leševi. A jedna žrtva, tvoja sestra, živela je upravo u ovom gradu.” “To je malčice labava osnova.” “Kao drugo, ja sam plaćena da radim četrdeset sati nedeljno. Približno radim osamdeset. To znaš. Zato si me i unapredio. Dakle, šta radim izvan tih četrdeset sati, moja je stvar. Ili ću pak dogurati do stotinu, briga me. I pre nego što pitaš, ne, ovo nije tek usluga šefu. Gledajmo istini u oči, ja sam istražitelj. Rešim li taj slučaj, i te kako ću time moći da se zakitim. Dakle, šta veliš?” Slegoh ramenima. “A šta kog moga da kažem?” “Upadam?” “Upadaš.” Delovala je veoma zadovoljno. “Dakle, koji je prvi korak?”

Razmišljao sam o tome. Jeste postojalo nešto što moram da obavim. A izvrdavao sam. Više mi nije bilo izvrdavanja. “Vejn Stjubens”, rekoh. “Letnji Koljač.” “Moram da se vidim s njime.” “Poznavao si ga, je li tako?” Klimnuh glavom. “Obojica smo bili brigadiri u tom kampu.” “Mislim da sam negde pročitala kako ne dâ da mu iko dođe u posetu.” “Moraćemo da ga ubedimo da se predomisli”, rekoh. “On je u jednom maksimalno obezbeđenom zavodu u Virdžiniji”, reče Mjuzova. “Mogu da obavim nekoliko poziva.” Mjuzova je već znala gde drže Stjubensa. Neverovatno. “Uradi tako”, kazah. Na vratima se začu kucanje i pomoli se glava moje sekretarice Džoslin Darels. “Poruke”, reče. “Da ih stavim na držač na vašem stolu?” Mrdnuh prstima pokazujući joj da mi ih dâ. “Nešto važno?” “Pa i ne. Podosta poziva od medija. Valjda bi trebalo da znaju da ste sad u sudu, ali svejedno zovu.” Uzeo sam poruke i krenuo da ih prebiram. Digao sam oči ka Mjuzovoj. Ona je šetala pogledom okolo. U mojoj kancelariji nije bilo gotovo ničega ličnog. Kad sam se u nju uselio, stavio sam na policu Karinu sliku. Dva dana potom uhapsili smo pedofila koji je radio neizrecive stvari devojčici otprilike Karinih godina. Pričali smo o tome u ovoj kancelariji, a ja sam neprekidno gledao u ćerkinu sliku i na kraju morao da je okrenem prema zidu. Te noći sam sliku vratio kući. Ovo nije mesto za Karu. Čak nije ni za njenu sliku. I dok sam ovlaš preturao po porukama, nešto mi zapade za oko. Moja sekretarica koristi one starinske ružičaste ceduljice sa indigom, zahvaljujući kojima odmah ima kopiju i u svojoj knjizi, a poruke piše rukom. Rukopis joj je besprekoran. Ako je verovati mojoj ružičastoj ceduljici, evo ko me je zvao: Lusi?? Načas sam zurio u to ime. Lusi. Nemoguće. Bio je tu broj s posla, od kuće, i od mobilnog. Pozivni sva tri broja

nagoveštavao je da Lusi Dvostruki Znak Pitanja živi, radi i, kako da kažem, mobiluje u Nju Džerziju. Dograbio sam telefon i pritisnuo dugme interkoma. “Džoslin?” “Da?” “Vidim ovde poruku od neke Lusi”, rekoh. “Da. Zvala je pre jedno sat vremena.” “Niste joj zapisali prezime.” “Nije htela da ga kaže. Zato sam i stavila upitnike.” “Ne razumem. Pitali ste je za prezime, a ona nije htela da vam kaže?” “Tako je.” “Šta je još rekla?” “U dnu hartije.” “Molim?” “Jeste li pročitali moju belešku u dnu hartije?” “Ne.” Jednostavno je sačekala, ne izgovarajući ono očigledno. Preleteo sam pogledom listić i pročitao: Kaže da je davnašnja prijateljica od pre dvadeset godina. Pročitao sam te reči još jednom. Pa još jednom. “Kontrola sa zemlje zove majora Kopa.” Bila je to Mjuzova. Te reči nije izgovorila - otpevala ih je na staru melodiju Dejvida Bouvija. Prenuh se. “Pevaš”, rekoh, “kao da biraš cipele.” “Baš smešno.” Pokazala je na moju poruku i izvila jednu obrvu. “Dakle ko je ta Lusi, frajerčino? Neka stara ženska?” Ništa ne odgovorih. “Uh, jebi ga.” Izvijena obrva se spusti. “Samo sam se malo zezala. Nisam htela da...” “Ne brini se za to, Mjuzova.” “Ne brini se ni ti, Kope. Bar dok se ovo ne završi.” Pogled joj pređe na sat iza mene. Pogledah i ja. Bila je u pravu. Pauza za ručak je prošla. Ovo će morati da sačeka. Nisam znao šta Lusi želi. A možda sam i znao. Prošlost se vraćala. Celokupna prošlost. Sad se činilo da mrtvi kopaju sebi prolaz iz zemlje.

Ali svime time baviću se kasnije. Dohvatio sam faks i ustao. Ustade i Mjuzova. “Idemo na predstavu”, reče. Klimnuh glavom. Biće to i više od predstave. Nameravao sam da sravnim sa zemljom tu gamad. I još ću se iz petnih žila potruditi da u tome ne uživam previše. Kad se nakon ručka našao na klupi, Džeri Flin je delovao vrlo pribrano. Tog jutra nisam im naneo bitne štete. Nije bilo razloga da misle kako će popodne biti iole drugačije. “Gospodine Fline”, počeh, “volite li vi pornografiju?” Nisam čak ni čekao očigledni odgovor. Okrenuo sam se Mortu Pabinu i načinio sarkastičan pokret rukom, kao da sam ga upravo najavio pa ga pozivam na pozornicu. “Prigovor!” Pabin nije morao čak ni da objašnjava. Sudija mi uputi pogled pun neodobravanja. Ja slegoh ramenima i rekoh: “Dokazni materijal.” Digoh list hartije. “Ovo je račun poslat internatu za onlajn troškove. Prepoznajete ga?” On pogleda. “Ne plaćam ja račune. To radi blagajnik.” “Da, gospodin Rič Devin, koji je potvrdio da je ovo zaista račun bratstva.” Sudija pogleda u Flera i Morta. “Ima li prigovora?” “Smatraćemo da to jeste račun iz internata”, reče Fler. “Vidite ovaj zapis ovde?” Pokazah na red pri samom vrhu. “Da.” “Možete pročitati šta tu piše?” “Netflix.” “To je sa jednim iks na kraju.” Naglas pročitah reč Netflix slovo po slovo. “Šta je Netflix, ukoliko znate?” “To je služba za iznajmljivanje di-vi-dijeva. Kad jedan vratiš poštom, šalju ti drugi.” “Fino, hvala.” Klimnuh glavom i spustih prste za nekoliko redova. “Možete li mi pročitati ovaj red?” On je oklevao. “Gospodine Fline?”, rekoh. On se nakašlja. “HotFlixxx”, reče. “Sa tri x na kraju, je li tako?” I ponovo pročitah naglas slovo po

slovo. “Da.” Izgledao je kao da će mu pripasti muka. “Možete li mi reći šta je HotFlixxx?” “Isto kao Netflix”, reče on. “To je služba za iznajmljivanje di-vi-dijeva?” “Da.” “Po čemu se razlikuje od Netflixa, ukoliko znate?” On se sav zajapuri. “Iznajmljuju, uh, drugačije filmove.” “Kakve filmove?” “Ovaj, hm, za odrasle.” “Razumem. Dakle, kad sam vas maločas pitao volite li pornografiju - možda bi bolje pitanje bilo: da li kadgod gledate pornografske filmove?” On se uzvrpolji. “Ponekad”, reče. “Nema u tome ničeg ružnog, sinko.” Ne osvrćući se, znajući već da je skočio, pokazah na stolicu svoga protivnika. “A kladim se da gospodin Pabin upravo ustaje da nam kaže kako i on uživa u njima, naročito u zapletu.” “Prigovor!”, oglasi se Pabin. “Povlačim pitanje”, rekoh ja. Ponovo se okrenuh ka Flinu. “Ima li neki pornografski film koji naročito volite?” Ubledeo je kao kreč. Kao da je ovo pitanje pokrenulo neki ventil. Glava mu se obrnula ka stolu odbrane. Ja se pomerih taman toliko da mu zaklonim pogled. Flin se nakašlja u šaku i reče: “Mogu li se pozvati na Peti?” “Na šta?” Ustade Fler Hikori. “Svedok traži savetovanje.” “Uvaženi sude”, rekoh ja, “kad sam ja studirao prava, učili smo da se Peti amandman koristi kako bi se sprečilo da svedok sam sebe inkriminiše - i ispravite me ako se u tome varam - ali, dakle, ima li u knjigama nekog zakona koji zabranjuje da se ima omiljeni pornografski film?” Fler reče:“Možemo li dobiti povlačenje na deset minuta?” “Ni slučajno, uvaženi sude.” “Svedok je”, nastavi Fler, “zatražio savetovanje.” “Ne, nije. Pitao je može li se pozvati na Peti amandman. I da vam

kažem još nešto, gospodine Fline - daću vam imunitet.” “Za šta imunitet?”, upita Fler. “Za šta god hoće. Ovog svedoka ne puštam s klupe.” Sudija Pirs ponovo pogleda u Flera Hikorija. Nije se žurio. Ako ga Fler zbrza, ja ću se naći u nevolji. Iznaći će već nešto. Osvrnuh se ka Dženretu i Marancu. Nisu se micali, ničim nisu hteli da se izdaju pred porotom. “Ne dopuštam povlačenje”, reče sudija. Fler Hikori klonulo sede. Vratih se Džeriju Flinu. “Imate li svoj omiljeni pornografski film?” “Ne”, reče on. “Jeste li čuli nekad za pornografski film koji se zove” - sad sam se pravio da proveravam na listu hartije, ali naziv sam znao napamet - “film koji se zove Lov na crveni dijamant?” Sigurno je već video da se ovo pitanje bliži, ali ipak ga je ubolo kao badalj za stoku. “Ovaj, možete li ponoviti naslov?” Ja ponovih. “Jeste li ga gledali ili čuli za njega?” “Ne bih rekao.” “Ne biste rekli”, ponovih. “Dakle, možda i jeste?” “Nisam siguran. Slabo pamtim nazive filmova.” “E pa, da vidimo možemo li vam osvežiti pamćenje.” U ruci sam imao faks koji mi je Mjuzova upravo maločas dala. Pružih duplikat i odbrani, pa zatražih da se zavede kao dokaz. Zatim nastavih tamo gde sam stao: “Po izjavi HotFlixxxa, kopija ovog di-vidija u posedu je bratstva već šest meseci. I opet po zapisu HotFlixxxa, film im je poštom vraćen dan pošto je gospođica Džonson prijavila policiji napad.” Muk. Pabin je delovao kao da je jezik progutao. Fler je bio previše iskusan da bi išta odao. Čitao je faks kao kakvu smešnu bezobraznu stranicu iz stripa Porodični cirkus. Priđoh bliže Flinu. “Da li vam ovo osvežava pamćenje?” “Ne znam.” “Ne znate? Da probamo onda s nečim drugim.” Pogledah u pravcu donjeg dela sudnice. Loren Mjuz je stajala kraj vrata. Cerila se od uva do uva. Ja klimnuh glavom. Ona otvori vrata i istupi neka žena koja je izgledala kao zanosna amazonka u kakvom

trećerazrednom filmu. Privatna špijunka Mjuzove, Singl Šejker, ucupka u dvoranu kao da ulazi u omiljeni bircuz. Sama sudnica kao da se zagrcnu na taj prizor. Rekoh:“Prepoznajete li ženu koja je upravo ušla u prostoriju?” On ne odgovori. Sudija kaza:“Gospodine Fline?” “Da.” Flin se nakašlja da dobije na vremenu. “Prepoznajem je.” “Odakle je znate?” “Sinoć smo se upoznali u baru.” “Razumem. I jeste li pričali vas dvoje o filmu Lov na crveni dijamant?” Singl je izigravala bivšu glumicu u pornićima. Uspela je da navuče nekoliko momaka iz bratstva da se u žurbi izlete. Kako reče Mjuzova - ženi s takvom figurom da bi njome navela čoveka na krivično delo zaista mora da je silno teško da navuče momke na razgovor. Flin kaza:“Možda smo nešto i pomenuli o tome.” “‘O tome’ se odnosi na film?” “Da.” “Hmm”, rekoh ja, ponovo kao da je posredi vrlo zanimljiv razvoj događaja. “Dakle, sad kad ovde imate gospođicu Šejker kao katalizator, da li se sećate filma Lov na crveni dijamant?” Upinjao se da ne obori glavu, ali ramena mu se skupiše. “Aha”, reče Flin, “čini mi se da se sećam.” “Drago mi je što sam uspeo da vam pomognem”, rekoh ja. Pabin skoči da uloži progovor, ali sudija mu mahnu da sedne. “U stvari”, nastavih, “gospođici Šejker ste rekli da je Lov na crveni dijamant omiljeni pornić čitavom bratstvu, je li tako?” Oklevao je. “Sve je u redu, Džeri. Tri tvoja sabrata su gospođici Šejker rekla isto to.” Mort Pabin:“Prigovor!” Ponovo pogledah u Singl Šejker. Pogledaše i svi ostali. Singl se osmehnu i mahnu kao kakva diva pred publikom, upravo najavljena. Dogurah televizor s pripojenim plejerom. Uvredljivi di-vi-di već je bio u njemu. Mjuzova ga premota do scene bitne za nas. “Uvaženi sude, sinoć je jedan moj istražitelj posetio Prljavu palatu cara Davida u Njujorku.” Zagledah se u porotu i rekoh: “Znate, ona radi dvadeset četiri časa dnevno, mada prevazilazi moju moć poimanja zašto bi neko morao tamo da ide, recimo, u tri izjutra...”

“Gospodine Koplande!” Sudija me s pravom prekide pogledom punim neodobravanja, ali porota se već smeškala. Dobro je. Želeo sam da postignem opuštenije raspoloženje. A onda, kad nastupi kontrast, kad vide šta je na tom di-vidiju, da ih raspalim svom snagom. “U svakom slučaju, moj istražitelj je uzeo sve porno filmove koje je poslednjih šest meseci sa Hotflixxxa naručivalo bratstvo, a među njima i Lov na crveni dijamant. Sad bih da pokažem scenu za koju smatram da se odnosi na slučaj.” Sve se umiri. Sve oči poleteše ka sudijinom stolu. Arnold Pirs nije se žurio. Gladio se po bradi. Ja prestadoh da dišem. Ni zvučak se nije čuo. Svi su se istezali napred. Pirs se još malo pogladio po bradi. Imao sam želju da iscedim odgovor iz njega. A onda je prosto klimnuo glavom i rekao: “Samo napred. Dopuštam.” “Čekajte!” Mort Pabin uloži prigovor, pokuša sve što može, zatraži red i tako dalje. Pridruži mu se i Fler Hikori. Ali bilo je to čisto traćenje snage. Konačno se zavese u sudnici navukoše kako ne bi bleštalo sunce. I tada, ne objašnjavajući šta će upravo videti, pritisnuh dugme. U kadru je bila bezlična soba. Ličila je na džinovsku postelju. Tri učesnika. Scena je krenula nakon vrlo malo uvoda. Počeo je grub seks utroje. Bila su dva muškarca. Jedna devojka. Muškarci su bili belci. Devojka crnkinja. Beli momci su je bacakali kao kakvu igračku. Cerili su se i smejali, i sve vreme razgovarali: “Prevrni je, Kole... Aha, Džime, baš tako... Zvekni je, Kole.” Više sam posmatrao reakciju porote nego ekran. Deca se igraju. Moja kći i svastičina igrale su se Dore istraživača. Dženret i Maranc, koliko god to bilo bolesno, igrali su se scene iz porno filma. U sudnici je vladao muk kao u grobu. Posmatrao sam kako se lica na galeriji smrkavaju, čak i ona iza Dženreta i Maranca, dok je crnkinja u filmu vrištala, a dva belca se dozivala po imenu i okrutno se smejala. “Presavij je, Džime... Je, Kole, kurva ovo voli... Nabij joj ga, Džime, aha, jače.” Baš tako. Kole, Džime. Sve vreme. Glasovi su im bili svirepi, grozni, kao iz pakla. Pogledah u donji kraj dvorane i razabrah Šamiku Džonson. Sedela je pravo kao sveća. Glava joj je bila visoko dignuta.

“Oho-ho, Džime... Aha, na mene je red...” Šamika susrete moj pogled i klimnu glavom. Uzvratih joj. Obrazi su joj bili uplakani. Nisam siguran, ali mislim da su uplakani bili i moji obrazi.

DVADESETO POGLAVLJE Fler Hikori i Mort Pabin dobili su dozvolu da se povuku na pola sata. Kad je sudija ustao da pođe, sudnicom je zavladao urnebes. Ništa nisam prokomentarisao dok sam se vraćao u kancelariju. Mjuzova je išla za mnom. Jeste sva malecna, ali držala se kao da je agent moje lične tajne službe. Kad smo zatvorili vrata kancelarije, digla je dlan:“Baci pet!” Samo sam je pogledao. Ona spusti ruku. “Gotovo je, Kope.” “Još nije do kraja”, rekoh ja. “Ali biće kroz pola sata.” Klimnuh glavom. “Tad će biti gotovo. Ali u međuvremenu nas čeka još posla.” Vratio sam se okolo, do stola za sastanke. Poruka od Lusi bila je tamo. Za vreme propitivanja Flina, uspeo sam da izvedem ono svoje razdvajanje misli. Zadržao sam Lusi po strani. No koliko god da sam sada želeo da se naslađujem slavom tog trenutka, poruka me je ponovo dozivala. Mjuzova vide da sam se zagledao u poruku. “Prijateljica od pre dvadeset godina”, oglasi se ona. “To je iz vremena kad se desila nesreća u kampu PLUS.” Pogledah je. “Povezano je, je li tako?” “Ne znam”, rekoh. “Ali verovatno jeste.” “Kako se preziva?” “Silverstajn. Lusi Silverstajn.” “Lepo”, kaza Mjuzova, zavalivši se i prekrštajući ruke. “Tako sam i dokonala.” “Kako si to dokonala?” “Ma hajde, Kope. Znaš ti mene.” “To da ti tolika radoznalost neće dobra doneti?” “Zbog čega delom i jesam toliko privlačna.” “Zbog radoznalosti i možda zbog cipela. Dakle, kad si me to isproveravala?”

“Čim sam čula da preuzimaš mesto okružnog tužioca.” Nisam se iznenadio. “O, da, i proletela sam kroz taj slučaj pre nego što sam ti rekla da hoću da upadnem.” Ponovo pogledah u poruku. “Bila ti je devojka”, reče Mjuzova. “Letnja ljubav”, kazah ja. “Bili smo klinci.” “Kad si se poslednji put čuo s njom?” “Davno je to bilo.” Sedeli smo tako načas. Čula se gužva pred vratima. Nisam obraćao pažnju. Nije ni Mjuzova. Ni ona ni ja nismo progovarali. Samo smo sedeli, s tom porukom na stolu. Naposletku Mjuzova ustade. “Imam da obavim neki posao.” “Samo ti idi”, rekoh. “Uspećeš da se vratiš u sudnicu bez mene?” “Promuvaću se nekako”, rekoh. Već na vratima, Mjuzova se okrete ka meni. “Zvaćeš je?” “Kasnije.” “Hoćeš da je proverim? Da vidim šta mogu da iskopam?” Promislih o tome. “Još nemoj.” “Zašto?” “Zato što mi je nekada nešto značila, Mjuzova. Nije mi baš zapelo da joj prčkaš po životu.” Mjuzova zabaci ruke. “U redu, u redu, ej, nemoj da mi otkineš glavu. Nisam baš mislila da je dovučem ovamo s lisicama. Mislila sam samo da sprovedem rutinsku proveru njene prošlosti.” “Nemoj, važi? Makar još ne.” “Onda ću prionuti na tvoju posetu Vejnu Stjubensu u zatvoru.” “Hvala ti.” “Ovo s Kolom i Džimom... nećeš to pustiti iz šaka, je li?” “Taman posla.” Jedino me je sekiralo što odbrana može izneti tvrdnju da je i Šamika Džon gledala film, pa svoju priču zasnovala na njemu, ili pak uobrazila da je film stvarnost. Međutim, nekoliko činilaca mi je išlo naruku. Pod jedan: lako je bilo utvrditi da film nije puštan na velikom ekranu u zajedničkoj sobi bratstva. To bi potvrdilo više svedoka. Pod dva: uz

pomoć Džerija Flina i policijskih fotografija potvrdio sam da Maranc i Dženret u sobi nisu imali televizor, pa tako ni tamo nije mogla da ga gleda. No i dalje je to bio jedini smer u kom su, po mome viđenju, mogli krenuti. Di-vi-di može da se pusti i na kompjuteru. Malo klimavo, tačno je, ali istinski nisam želeo da mi promakne nešto nepredviđeno. Džeri Flin je bio ono što ja nazivam “bikovskim” svedokom. U borbama s bikovima, ogrtačima maše i gomila momaka koji nisu matadori. Bik napada dok se ne iznuri. Onda izjahuju pikadori s dugim kopljima koja zabadaju biku u žlezdu iza vratnog mišića, tako da mu ističe krv i vrat mu otiče, pa ne može mnogo da okreće glavu. A onda istrčavaju drugi momci i banderiljama - veselo ukrašenim bodežima - gađaju bika u bokove, u blizini plećaka. Još krvi. Bik je već polumrtav. Tek nakon svega toga izlazi matador - kome ime potiče od španskog glagola matar, ubiti - i dovršava posao mačem. To je sad bio moj posao. Gonio sam svedoka do iznurenosti, zario mu koplje u vrat, zabo u njega nekoliko šarenih bodeža. Dakle, sada je čas da isučem mač. Fler Hikori je pokušao sve što je bilo u njegovoj znatnoj moći da ovo spreči. Tražio je povlačenje, tvrdio kako je nepošteno što sve dosad nismo pokazali ovaj film i da je trebalo da budu obavešteni o tom otkriću, bla, bla, bla. Ja sam uzvraćao udarce. Film je, uostalom, bio u posedu njegovih branjenika. I sami smo ga našli koliko sinoć. Svedok je potvrdio da je film gledan u internatu. Ukoliko gospodin Hikori želi da tvrdi kako ga njegovi branjenici nikad nisu gledali, može da ih izvede na klupu. Fler se raspravljao bez žurbe. Zastajkivao je, tražio i dobijao od sudije dodatnu pomoć, donekle uspešno pokušao da Džeriju pruži priliku da uhvati daha. Ali nije upalilo. To se videlo od časa kad je Flin seo na onu stolicu. Suviše su ga teško povredili ti bodeži i to koplje. Film je bio konačni udarac. Žmurio je dok je ta scena išla, tako čvrsto žmurio da mislim da je pokušavao i uši da zatisne. Pravo da vam kažem, taj Flin i nije bio tako loš klinac. Po sadašnjem njegovom svedočenju videlo se da mu se istinski dopala. Sasvim ju je pristojno pitao da se nađu. Ali kad su gospodičići to nanjušili,

zavitlavanjem i zastrašivanjem prinudili su ga da pristane na njihov bolesni plan “igranja filma”. I Flin Novajlija se pokorio. “Grozio sam se sâm sebi što to radim”, rekao je. “Ali morate da me shvatite.” Ne, ne moram, poželeo sam da kažem. Ali oćutao sam. Umesto toga, samo sam ga gledao dok nije oborio oči. Potom sam pogledao u porotu, s blagim izazovom u očima. Prolazile su sekunde. Naposletku se okrenuh Fleru Hikoriju i rekoh: “Prepuštam vam svedoka.” Potrajalo je dok me nisu ostavili na miru. Nakon one moje smešne ozlojeđenosti na Mjuzovu, odlučio sam da sam preduzmem malo amaterskog detektivskog posla. Izguglovao sam Lusine telefonske brojeve. Dva nisu dala nikakve konkretne rezultate, ali treći, onaj na poslu, ispostavio se kao direktni broj Lusi Gold, profesorke na Restonskom univerzitetu. Zlato. Silverstajn, srebro. Baš ljupko. Već sam znao da je to “moja” Lusi, ali sad sam to u velikoj meri i potvrdio. Pitanje je glasilo: šta sad da radim? Odgovor je bio krajnje jednostavan. Javi joj se. Vidi šta je htela. A i nije bila neka koincidencija. Od te žene dvadeset godina nisam ni glasa čuo. Sad odjednom zove i neće da kaže prezime. Sigurno mora biti povezano sa smrću Gila Pereza. Mora biti povezano s nesrećom u kampu PLUS. To je očigledno. Razdvajanje života na segmente. Trebalo bi da je lako ostaviti je iza sebe. Letnja avantura, makar i tako snažna, ipak je samo to - avantura. Možda sam je i voleo, verovatno jesam, ali sam bio obično derište. Dečja ljubav ne preživljava krv i mrtvace. Postoje vrata. Ja sam ta vrata zatvorio. Lusi je otišla. Dugo mi je trebalo da to prihvatim. Ali prihvatio sam, i ta prokleta vrata sam držao zatvorena. Sad ću morati da ih otvorim. Mjuzova je želela da joj proveri prošlost. Trebalo je da pristanem. Dopustio sam da mi osećanja upravljaju odlukom. Trebalo je da sačekam. Kad sam joj video ime, doživeo sam udarac. Trebalo je da ne brzam, da se prvo razračunam s tim udarcem, sve sagledam bistrijim očima. A ja to nisam uradio.

Možda još ne bi trebalo da zovem. Ne, rekoh sebi. Dosta više odugovlačenja. Uzeh telefon i okrenuh njen broj. Nakon četvrtog zvonjenja, neko diže slušalicu. Glas sa sekretarice reče: “Nisam kod kuće, molim vas da ostavite poruku nakon zvučnog signala.” Zvučni signal se oglasio prebrzo. Nisam bio spreman za njega. Zato sam prekinuo vezu. Baš zrelo. U glavi mi se mutilo. Dvadeset godina. Prošlo je dvadeset godina. Lusi sad ima trideset i sedam. Pitao sam se da li je još onako predivna. Kad bolje razmislim, imala je upravo onakvo lice kakvo se prolepšava sa zrelim godinama. Neke žene su takve. Uključi glavu u ovu igru, Kope. Trudio sam se. Ali čuti joj glas, koji zvuči isto istovetno... bio je to slušni ekvivalent susretu sa starim cimerom s koledža: nakon deset sekundi, godine se raspršuju, i kao da si ponovo u svojoj studentskoj sobi i da se ništa nije izmenilo. Eto tako je i sad bilo. Zvučala je isto. Ja sam opet imao osamnaest godina. Nekoliko puta sam duboko udahnuo. Na vratima se začulo kucanje. “Napred!” Mjuzova proturi glavu u prostoriju. “Jesi li je zvao?” “Pokušao sam na kućni broj. Niko se ne javlja.” “Sad je verovatno nećeš ni dobiti”, reče Mjuzova. “Na predavanju je.” “A zahvaljujući čemu to znaš?” “Zahvaljujući tome što sam glavni istražitelj. Ne moram da slušam sve što mi kažeš.” Sela je i digla stopala u svojim praktičnim cipelama na sto. Promatrala mi je lice i ništa nije govorila. I ja sam ćutao. Konačno reče: “Hoćeš da idem?” “Reci mi najpre šta si našla.” Svojski se naprezala da se ne osmehne. “Promenila je prezime pre sedamnaest godina. Sad je Lusi Gold.” Klimnuh glavom. “To bi i bilo smisleno nakon poravnanja.” “Kakvog poravnanja? Uh, čekaj, vi ste tužili kamp, je li tako?” “Porodice žrtava.” “A vlasnik kampa je bio Lusin otac.”

“Tako je.” “Velika suma?” “Ne znam. Nisam bio preterano uključen.” “Ali vi ste dobili na sudu?” “Naravno. Bio je to letnji kamp gotovo bez obezbedenja.” Provrpoljio sam se kad sam to rekao. “Porodice su dobile Silverstajnovu najkrupniju imovinu.” “Sam kamp.” “Da. Tu zemlju smo prodali nekom građevincu.” “Svu?” “Bilo je neko izuzeće povodom šume. To je krajnje neupotrebljivo zemljište, pa je tako ostalo kao nekakvo javno dobro. Na njemu se ne može graditi.” “Je li kamp još tamo?” Odmahnuh glavom. “Građevinac je srušio stare daščare i izgradio nekakvo naselje s kapijama.” “Koliko ste vi dobili?” “Kad smo isplatili advokate, svakoj porodici je ostalo preko osamsto hiljada.” Ona iskolači oči. “Au!” “Aha. Mnogo se dobro zarađuje kad izgubiš dete.” “Nisam mislila...” Odmahnuh rukom. “Znam. I ja sam skot.” Nije se pobunila. “Sigurno je to štošta promenilo”, reče Mjuzova. Nisam joj odmah odgovorio. Taj novac je stajao na zajedničkom računu. Majka je otišla sa sto hiljada. Ostatak je prepustila nama. Valjda je to velikodušno od nje. Tata i ja smo se odselili iz Njuarka i prešli u jedno pristojno mesto u Montkleru. Ja sam već bio dobio stipendiju za Rutgers, ali sad sam bacio oko na nešto više, na Kolumbijski pravni u Njujorku. Tamo sam upoznao i Džejn. “Aha”, rekoh. “Štošta je promenilo.” “Želiš da znaš nešto više o svojoj staroj ložnji?” Klimnuh glavom. “Studirala je na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu. Diplomirala je psihologiju. Doktorirala je u struci na Univerzitetu Južne Kalifornije, pa potom iz engleskog jezika na Stanfordu. Još nemam potpunu radnu istoriju, ali trenutno je dole u Restonu. Tamo je

startovala prošle godine. Imala je, uh, dve prekršajne zbog vožnje pod dejstvom alkohola dok je živela u Kaliforniji. Jednu dve hiljade prve. Drugu dve hiljade treće. Oba puta se izvukla na sudu. Mimo toga, dosije joj je čist.” Samo sam sedeo. Vožnja pod dejstvom alkohola. To ne liči na Lusi. Njen otac Ira, glavni u kampu, bio je na žestokim opojnim sredstvima - do te mere da se u njoj ugasilo svako zanimanje za to da proba išta što bi je malo diglo. A sad ima dve prekršajne za vožnju pod dejstvom alkohola. Teško je to odmeriti. Ali naravno, devojka koju sam ja poznavao čak ni po zakonu nije bila dozrela za piće. Bila je vesela, malčice naivna i dobro prilagođena; njeni su imali novca, a otac joj je naizgled bio bezazlena duša i slobodan duh. Sve to je takođe umrlo one noći u šumi. “Još nešto”, reče Mjuzova. Promeškoljila se na stolici, trudeći se da izgleda nehajno. “Lusi Silverstajn, alijas Gold, nije udata. Nisam još sve isproveravala, ali po onome što vidim, nije se ni udavala.” Nisam znao kakav zaključak iz tog da izvučem. Svakako, to što je neudata nije uticalo na ovo što se sad događa. Ali ipak me je probolo. Bila je takvo živahno stvorenjce, tako vedro i energično, i tako ju je prokleto lako bilo zavoleti. Kako je mogla ostati neudata tolike godine? Pa još te prekršajne. “Kad joj se završava predavanje?”, upitah. “Kroz dvadeset minuta.” “U redu. Zvaću je tad. Još nešto?” “Vejn Stjubens ne prima posete osim najbliže porodice i advokata. Ali radim na tome. Imam još konja za tu trku, ali zasad je otprilike to.” “Nemoj da gubiš previše vremena.” “Ne gubim.” Pogledao sam na sat. Dvadeset minuta. “Ja bih sad da krenem”, reče Mjuzova. “Aha.” Ona ustade. “O, još nešto.” “Šta?” “Hoćeš da vidiš njenu sliku?” Digoh pogled. “Restonski univerzitet ima svoj sajt. Na njemu su slike svih profesora.” Pružila mi je nekakvu ceduljicu. “Imam direktan link.” Nije

ni čekala moj odgovor. Spustila je hartijicu sa adresom na sto i ostavila me samog. Imao sam još dvadeset minuta. Što da ne? Otvorio sam svoj houmpejdž. Koristim onaj Jahuov, gde možeš da biraš između brojnih sadržaja. Imao sam vesti, moje sportske timove, dva moja omiljena stripa - Dunzberi i Fokstrot - i tome slično. Uneo sam link stranice Restonskog univerziteta koji mi je dala Mjuzova. I ona se pojavila. Nije to bila baš najlaskavija Lusina fotografija. Osmeh joj je bio stegnut, lice sumorno. Pozirala je za slikanje, ali videlo se da joj i nije bilo do toga. Plava kosa bila je iščezla. Dešava se to s godinama, znam, ali imao sam osećaj da je ovo namerno. Ta nova boja nekako nije delovala prirodno na njoj. Bila je starija - pa naravno - ali kao što sam i predviđao, godine su joj lepo stajale. Lice joj je bilo mršavije. Visoke jagodice su joj se više isticale. I ubijte me ako i dalje nije bila predivna. Dok sam joj posmatrao lice, oživelo je nešto dugo uspavano, i krenulo da mi čupa utrobu. Nije mi to sad bilo potrebno. Imao sam već dovoljno peripetija u životu. Nije mi bilo potrebno da izrone ta stara osećanja. Pročitao sam kratku biografiju, ništa nisam saznao. Sad studenti ocenjuju predavanja i profesore. Često se takve informacije mogu naći na netu. I ja sam ih našao. Studenti su očigledno silno voleli Lusi. Ocene su joj bile neverovatne. Pročitao sam nekoliko studentskih komentara. Zvučali su kao da njena predavanja menjaju život. Osmehnuo sam se i osetio čudan ponos. Prošlo je dvadeset minuta. Dao sam sebi još pet, zamišljajući je kako se pozdravlja sa studentima, priča sa onih nekoliko što su zaostali za drugima, pakuje beleške i razne pinkle u nekakvu ofucanu torbu od skaja. Digao sam slušalicu kancelarijskog telefona. Zvrcnuo sam Džoslin. “Da?” “Neću nikakve pozive”, rekoh. “Niko nek me ne prekida.” “U redu.” Pritisnuo sam dugme za izlaznu liniju. Okrenuo sam broj Lusinog mobilnog. Nakon trećeg zvona, javi se njen glas:“Halo?” Srce mi skoči u podgrlac, ali uspeh da izustim:“To sam ja, Lus.”

A onda, nekoliko časaka potom, čuh je kako zaplaka.

DVADESET PRVO POGLAVLJE “Lus?”, rekoh u telefon. “Je li ti dobro?” “Dobro mi je. Samo sam...” “Da, znam.” “Ne mogu da verujem da sam to uradila.” “Oduvek si bila laka na suzu”, rekoh, zažalivši istog trena kad mi je to izletelo. Ali ona frknu kroz smeh. “Više nisam”, reče. Ćutnja. Tad ja rekoh:“Gde si?” “Radim na Restonskom univerzitetu. Upravo prolazim kroz unutrašnje dvorište.” “O”, kazah ja, pošto nisam znao šta drugo da kažem. “Izvini što sam ti ostavila onako zagonetnu poruku. Više nisam Silverstajn.” Nisam hteo da zna da mi je to već poznato. Ali nisam hteo ni da lažem. Zato ponovo izustih neodređeno “O”. Nova ćutnja. Ovoga puta, ona je prekide. “Čoveče, ala je ovo neobično.” Osmehnuh se. “Znam.” “Osećam se kao budaletina”, kaza ona. “Kao da mi je opet šesnaest godina i sekiram se zbog nove bubuljice.” “Isto i kod mene”, rekoh. “Nikad se stvarno ne promenimo, zar ne? Mislim, iznutra, uvek si preplašeno dete koje se pita šta će postati kad odraste.” Još sam se osmehivao, ali pomislio sam na to što se nije udavala i na one njene prekršajne kazne. Ne menjamo se, pretpostavljam, ali naš životni put se svakako menja. “Lepo je čuti ti glas, Lus.” “I tebi.” Ćutnja. “Zvala sam zato što...” Lusi zaćuta. A onda: “Ne znam čak ni kako da ti ovo kažem, zato mi dozvoli da te nešto pitam. Da li ti se u poslednje vreme dešava nešto čudno?”

“U kom smislu čudno?” “Čudno u smislu one noći.” Trebalo je i da očekujem da će nešto tako reći - znao sam da će to doći na red - ali osmeh mi je svejedno spao s lica, kao da me je neko udario. “Da.” Ćutnja. “Šta se to, do đavola, događa, Pole?” “Ne znam.” “Mislim da moramo da saznamo.” “Slažem se.” “Hoćeš da se nađemo?” “Da.” “Biće maloblesavo”, reče ona. “Znam.” “Mislim, ne želim da bude blesavo. I nisam te zato zvala. Da bismo se videli. Ali smatram da bi trebalo da se nađemo i pretresemo ovo, a ti?” Da.” “Biće malo blesavo”, reče ona. “Znam.” “I ja smatram”, odgovorih. “Meljem kao navijena. Meljem kad se unervozim.” “Sećam se toga”, rekoh. I ponovo zažalih što sam i to rekao, pa zato brzo dodadoh:“Gde da se nađemo?” “Znaš gde je Restonski univerzitet?” “Znam.” “Imam još jedno predavanje, pa potom konsultacije sve do pola osam”, reče Lusi. “Hoćeš da se nađemo kod mene u kabinetu? U Armstrongovoj zgradi. Recimo u osam?” “Biću tamo.” Kad sam stigao kući, iznenadih se zatekavši novinare kako kampuju ispred moje kuće. Često se čuje za tako nešto - da se novinari tako ponašaju - ali meni je ovo bilo prvo iskustvo te vrste. Lokalni policajci bili su u pripravnosti, očevidno uzbuđeni tim poslom koji im je delovao kao žestok provod. Napravili su špalir duž staze kako bih mogao da uđem kolima. Novinari nisu nastojali da se probiju. U stvari, kad sam

ušao kolima, novinari jedva da su me i primetili. Greta mi uputi dobrodošlicu kao kakvom junaku-pobedniku. Samo je sipala poljupce i odsečne zagrljaje i čestitanja. Volim Gretu. Ima ljudi za koje znaš da su suvo zlato, te da su uvek na tvojoj strani. Nema ih mnogo. Ali postoje. Greta bi za mene pred metak stala. I izaziva u meni želju da i ja nju štitim. Po tome me je podsećala na moju sestru. “Gde je Kara?”, upitah. “Karu i Medison je odveo Bob kod Baumgartovih na večeru.” Estela je bila u kuhinji i razvrstavala rublje. “Večeras moram da izađem”, saopštih joj. “Nema problema.” Greta reče:“Kara može da spava kod nas.” “Mislim da bih više voleo da noćas spava kod kuće, hvala u svakom slučaju.” Pošla je za mnom u radnu sobu. Ulazna vrata se otvoriše i uđe Bob s devojčičama. I ponovo mi se javi slika moje kćeri kako mi leti u naručje i ciči: “Tata! Stigao si!” To se ne dogodi. Ali jeste se osmehnula i jeste mi prišla. Digao sam je na ruke i iz sve snage je poljubio. Nije prestala da se smeši, ali je ipak obrisala obraz. Ništa, i to ću progutati. Bob me pljesnu po leđima. “Čestitam na parnici”, reče. “Još nije gotovo.” “U medijima ne kažu tako. U svakom slučaju bi Dženret sad trebalo da nam sjaše s grbače.” “Ili će postati još spremniji na sve.” On malčice poblede. Kad bi Bobu trebalo dodeliti ulogu u filmu, on bi bio bogati republikanac-negativac. Rumen je, ima krupnu vilicu, prsti su mu kratki i zdepasti. Eto još jednog primera kako izgled ume da vara. Bob je poreklom bio iz čisto radničke porodice. Namučio se sa studijama i poslom. Ništa mu nikad nije palo s neba niti je lako stekao. Kara se vrati u sobu s nekim diskom. Diže ga kao da mi prinosi dar. Zažmurih, a kad se setih koji je dan u nedelji, sam sebe nemo opsovah. Potom rekoh mojoj dušici:“Veče za filmove.” Još je držala taj disk. Oči su joj bile ogromne. Smešila se. Na omotu je bilo nešto animirano ili kompjuterski generisano, s kolima koja pričaju, ili možda životinjama sa imanja ili iz zoološkog vrta, nešto od Piksara ili Diznija, nešto što sam već gledao stotinu puta.

“Tako je. Pravićeš kokice?” Klekoh, tako da joj se nađem u visini očiju. Spustih joj ruke na ramena. “Mila”, rekoh, “tata večeras mora nekud da ide.” Bez reakcije. “Izvini, zlato.” Čekao sam da brižnu suze. “Može li Estela da ga gleda sa mnom?” “Naravno, srećo.” “I ume da pravi kokice?” “Naravno.” “Kul.” Jesam se bio nadao da će se malo skiseliti. Ali nema šanse. Kara odskakuta. Ja pogledah u Boba. On mi uzvrati pogledom kao da veli: Deca - šta ćeš. “Iznutra”, rekoh pokazujući ka kćeri. “Iznutra zaista jeste slomljena.” Bob se nasmeja, a meni zazvrja mobilni. Na displeju je samo pisalo: Nju Džerzi, ali ja prepoznadoh broj i osetih kako me nešto secnu. Pritisnuh dugme i rekoh:“Halo?” “Lep si posao danas obavio, Šampione.” “Gospodine guverneru”, rekoh ja. “To nije po propisu.” “Pardon?” “To ‘gospodine guverneru’. Predsedniku Sjedinjenih Država po propisu se obraćaš sa ‘gospodine predsedniče’, ali guvernerima se obraćaš ili samo sa ‘guverneru’, ili po prezimenu, na primer: guverneru Pastuve, ili guverneru Magnetu Za Ženske.” “Ili”, rekoh, “kako ti deluje ‘guverneru Analno Kompulsivni’?” “E to ti pričam.” Osmehnuh se. Dok sam još bio brucoš na Rutgersu, upoznao sam na jednoj žurci Dejva Markija (sad guvernera). Zastrašio me je. Ja sam bio imigrantski sin. Njegov otac je bio senator Sjedinjenih Država. Ali u tome i jeste lepota fakulteta. Prosto je stvoren za čudna drugarstva. Postali smo prisni prijatelji. Dejvovi kritičari nisu mogli prevideti to drugarstvo kad me je postavio na trenutnu dužnost tužioca okruga Eseksa. Guverner je samo slegao ramenima i progurao me. Već sam imao veoma pozitivne prikaze, te je trebalo, po cenu da vodim računa i o onome o čemu inače ne bi trebalo da vodim računa, da današnji dan potpomogne mojoj

mogućoj kandidaturi za mesto u kongresu. “Znači, strava dan? Car si, brate, ha! Daj, Kope, Kope, daj, danas ti je rođendan.” “Pokušavaš da se uvučeš hiphoperskom glasačkom telu?” “Pokušavam da razumem moju ćerku pubertetlijku. U svakom slučaju čestitam.” “Hvala.” “Još ni za živu glavu neću davati komentare na ovaj slučaj.” “Nikad te u životu nisam čuo da si odbio komentar.” “Nego šta nego da jesi, samo što to radim kreativno: verujem u naš pravosudni sistem, svi građani su nevini dok se ne utvrdi krivica, točkovi pravde se okreću, nisam ja ni sud ni porota, trebalo bi da sačekamo dok ne dobijemo sve podatke.” “Kliše kao odbijanje komentara.” “Kliše kao odbijanje komentara i kao svaki mogući komentar”, ispravi me on. “Dakle, kako život, Kope?” “Fino.” “Viđaš se s nekim ženskama?” “Donekle.” “Sine, neoženjen si. Dobro izgledaš. Imaš i neku lovu u banci. Kapiraš na šta ciljam?” “Suptilan si, Dejve, ali mislim da uspevam da te pratim.” Dejv Marki je oduvek bio smrt za žene. Jeste solidno izgledao, ali taj čovek ima i neki dar da ih smuva, koji bi se starinskim jezikom nazvao zanosnim. Imao je tačno onu harizmu koja u svakoj ženi stvara utisak da je najlepša i najčudesnija na svetu. Sve je to gluma. Samo je hteo da ih kresne. Ništa drugo. Pa ipak, nikad nisam video nikog ko bolje ume da smuva žene. Dejv je sad oženjen, naravno, ima dvoje zlatne dece, ali nešto baš sumnjam da nema sporednih aktivnosti. Kod pojedinih muškaraca to je jače od njih. Taj poriv je instinktivan i primitivan. Pomisao da Dejv Marki ne startuje žene naprosto je bogohulna. “Lepe vesti”, reče on. “Dolazim u Njuark.” “Kojim povodom?” “Njuark je najveći grad u mojoj državi, eto zašto, a ja cenim sve svoje glasače.” “A-ha.”

“I želim da se nađem s tobom. Predugo se nismo videli.” “Malčice sam zauzet ovim slučajem.” “Ne možeš da odvojiš vremena za guvernera?” “Šta je posredi, Dejve?” “Tiče se onoga o čemu smo ranije razgovarali.” Moje moguće kandidature za Kongres. “Lepe vesti?”, rekoh. “Ne.” Muk. “Mislim da ima jedan problem”, reče on. “Kakav problem?” Glas mu ponovo zazvuča šaljivo. “Možda nije nikakav, Kope. Pričaćemo. Nek to bude kod tebe u kancelariji. Recimo u pauzi za ručak?” “Važi.” “Uzmi one sendviče. Iz onog lokala na Brendfordu.” “Kod Hobi.” “Tačno te. Ćureća prsa sa svim prilozima u domaćem ražanom. Uzmi i sebi. Znači, vidimo se.” Zgrada gde se nalazio kabinet Lusi Gold, i koja je vređala oko, bila je deo inače ljupkog četvorostranog bloka, “moderno” zdanje iz sedamdesetih, s tendencijom da deluje futuristički, ali nekako je izgledalo zastarelo već tri godine pošto je završeno. Ostale strane četvorougla činile su lepe zgrade od zidane cigle koje su vapile za još više bršljana. Zaustavio sam kola na parkingu kod jugozapadnog ugla. Nakrivio sam retrovizor, a onda, da parafraziram Springstina, proverio u tom ogledalu na šta ličim i poželeo da promenim odeću, kosu, lice. Ostavio sam auto i krenuo unutrašnjim dvorištem. Mimoišao sam se sa desetak studenata. Devojke su bile mnogo lepše nego u moje vreme u mom sećanju, ali to je verovatno bila posledica mog starenja. Klimao sam im glavom u prolazu. Nisu mi uzvraćale. Kad sam ja bio na fakultetu, bio je u našoj klasi jedan tridesetosmogodišnjak. Bio je otišao u vojsku i ostao je bez diplome. Pamtim kako je štrčao u krugu univerziteta zato što je izgledao tako strašno star. Imao je godina koliko ja sad. Teško je to dokučiti. Ja sam sad istih godina kao taj naizgled mator čudak. Nastavio sam da se bakćem sličnim šupljim mislima pošto su mi

pomagale da ne obraćam pažnju na to kud sam se zaputio. Na sebi sam imao neupasanu belu košulju, farmerke, plavi letnji sako, Bgagamove mokasine na bosu nogu. Gospodin Opuštena Elegancija. Kad sam stigao do zgrade, doslovno sam osećao kako sav ceptim. Izgrdio sam sebe. Ja sam zreo čovek. Bio sam oženjen. Otac sam i udovac. Ovu ženu sam poslednji put video pre više od pola svog veka. Kad to prerastemo? Proverio sam na tabli na zidu, iako mi je Lusi rekla da joj je kabinet na trećem spratu, vrata B. Evo je. Profesor Lusil Gold. Tri B. Uspeo sam da pritisnem pravo dugme u liftu. Stigavši na treći sprat, skrenuo sam levo, iako je strelica putokaza s natpisom “A-E” bila uperena nadesno. Našao sam njena vrata. Na njima je stajao list hartije sa ispisanim satima kad je u kabinetu. Većina termina bila je već zauzeta. Tu je još bio i raspored predavanja, kao i nekakvo obaveštenje o tome kad treba predati radove. Samo što nisam dunuo u šaku i omirisao, ali već sam grickao pepermint bombonu. Pokucao sam, dva oštra udarca zglobovima prstiju. Samouvereno, pomislih. Muški. Bože, kako sam jadan i bedan. “Napred!” Od njenog glasa mi se preokrenuo želudac. Otvorio sam vrata i zakoračio u prostoriju. Ona je stajala kod prozora. Sunce još ne beše zašlo, pa je preko nje padala senka. Još je bila prokleto prelepa. Izdržao sam taj udarac i ostao tu gde sam. Načas smo samo tako stajali, razdvojeni pet metara, ne mičući se. “Kakvo je osvetljenje?”, reče ona. “Oprosti?” “Pokušavala sam da dokonam gde da budem. Znaš već, kad budeš pokucao. Da li da otvorim vrata? Ne, to bi bio preuranjen blizak kontakt. Da li da ostanem za stolom, sa olovkom u ruci? Da li da te pogledam preko ravnih naočara za čitanje? U svakom slučaju, terala sam jednog prijatelja da mi pomogne da isprobam sve uglove. Smatrao je da najbolje izgledam ovako - na drugom kraju sobe, napola u senci.” Osmehnuh se. “Izgledaš strava.” “I ti. Koliko si odela isprobao?” “Samo ovo”, rekoh. “Ali već su mi ranije rekli da ovako izgledam prvoklasno. A ti?”

“Ja sam isprobala tri bluze.” “Sviđa mi se ova”, kazah. “Uvek si žestoko izgledala u zelenom.” “Tad sam imala plavu kosu.” “Jeste, ali još imaš te zelene oči”, rekoh ja. “Smem li da uđem?” Ona klimnu glavom. “Zatvori vrata.” “Da li bi trebalo, šta ja znam, da se zagrlimo ili tako nešto?” “Ne još.” Lusi sede na stolicu za stolom. Ja sedoh na stolicu s druge strane stola. “Ovo je krajnje zbrkano”, reče ona. “Znam.” “Ima milion stvari koje bih da te pitam.” “I ja tebe.” “Videla sam na netu za tvoju ženu”, reče ona. “Moje saučešće.” Klimnuh glavom. “Kako ti je otac?” “Nije dobro.” “Žao mi je što to čujem.” “Onolika slobodna ljubav i droge - uzele su na kraju danak. Ira uz to... nikad nije preboleo ono što se dogodilo, znaš?” Mislim da jesam znao. “A tvoji roditelji?”, upita Lusi. “Otac mi je umro pre neki mesec.” “Žao mi je što to čujem. Veoma ga se dobro sećam od onog leta.” “Tad je poslednji put bio srećan”, kazah ja. “Zbog tvoje sestre?” “Zbog mnogo čega. Tvoj otac mu je pružio priliku da opet bude lekar. Voleo je to - da se bavi medicinom u praksi. Nikad više to nije uspeo ponovo da radi.” “Žao mi je.” “Otac nije istinski želeo da učestvuje u toj parnici - obožavao je Iru - ali nekoga je morao da okrivi, a i mama ga je podstrekivala. Sve druge porodice podnele su tužbu.” “Ne moraš da objašnjavaš.” Zaćutao sam. Jeste bila u pravu. “A majka?”, upitala je. “Brak im nije opstao.” Ovaj odgovor kao da je nije iznenadio.

“Smeta li ti ako malčice razmišljam profesionalno?”, upita ona. “Ni najmanje.” “Gubitak deteta je sumanuto opterećenje za brak”, reče Lusi. “Većina ljudi misli da takav udarac prežive samo najjači brakovi. To nije tačno. Proučavala sam tu pojavu. Viđala sam brakove koje bi neko opisao kao ‘traljave’ kako opstaju pa čak i napreduju. Viđala sam one koji su delovali predodređeni da traju zauvek, a pucali su i raspadali se kao jeftin malter. Imate li vas dvoje dobar odnos?” “Majka i ja?” “Da.” “Nisam je video osamnaest godina.” Sedeli smo. “Mnoge si ljude izgubio, Pole.” “Nećeš valjda da me psihoanaliziraš, je li?” “Ne, taman posla.” Ona se zavali pa pogleda uvis, a onda u stranu. Upravo me je taj njen pogled vratio pravo kroz vreme. Sedeli bismo na starom terenu za bejzbol u kampu, onom što je sav zarastao u travu, i ja bih je zagrlio, a ona bi pogledala uvis pa u stranu, baš ovako. “Kad sam bila na fakultetu”, poče Lusi, “imala sam jednu drugaricu. Imala je sestru bliznakinju. Bile su dvojajčane, ne identične. Pretpostavljam da tu i nema neke velike razlike, ali reklo bi se da je kod identičnih blizanaca ta veza jača. U svakom slučaju, kad smo bile na drugoj godini, sestra joj je poginula u automobilskom udesu. Ta moja drugarica je reagovala krajnje čudno. Bila je skrhana, naravno, ali kao da joj je maltene u neku ruku i laknulo. Razmišljala je: e pa, to je to. Bog je sačuvao mene. To je meni bilo namenjeno. Sad sam svoje odužila. Tako izgubiš sestru bliznakinju i nekako kao da si bezbedan do kraja života. Jedna strašna tragedija po osobi. Razumeš šta hoću da kažem?” “Razumem.” “Ali život nije takav. Neki dobiju doživotnu propusnicu. Drugima, poput tebe, zapadne više nego što je pravo. Mnogo više. A najgore je to što ne postaješ otporan na nove tragedije.” “Život nije fer”, rekoh ja. “Amin.” A onda mi se osmehnula. “Ovo je baš suludo, zar ne?” “Jeste.” “Znam da smo zajedno bili - koliko, šest nedelja?” “Tako nešto.”

“A to je bila samo letnja avanturica, kad bolje promisliš. Verovatno si otad imao na desetine devojaka.” “Na desetine?”, ponovih ja. “Šta, da nisu stotine?” “U najmanju ruku”, kazah. Ćutnja. Osećao sam kako mi nešto nadolazi u grudima. “Ali ti si bila nešto posebno, Lusi. Bila si...” Zaustavih se. “Da, znam”, reče ona. “I ti si bio. Eto zašto je sad neobično. Želim da znam sve o tebi. Ali nisam sigurna da je sad čas za to.” Bilo je to kao da je na delu neki hirurg, možda plastični hirurg koji preoblikuje vreme. Odstranio je poslednjih dvadeset godina, izvukao osamnaestogodišnjeg mene da ga spoji sa ovim tridesetosmogodišnjim, i to izveo maltene bez šava. “Dakle, šta te je navelo da me pozoveš?”, upitah. “To čudno što se desilo?” “Aha.” “Rekao si da i ti imaš nešto.” Klimnuh glavom. “Smeta li ti da ti pričaš prvi?”, upita ona. “Znaš već, kao kad smo se muvali?” “Auf!” “Izvini.” Zaćutala je i prekrstila ruke na grudima kao da joj je zima. “Meljem kao vodenica. Ne mogu da se uzdržim.” “Ništa se nisi promenila, Lus.” “Jesam, Kope. Promenila sam se. Ne bi poverovao u to koliko sam se promenila.” Pogledi nam se susretoše, istinski susretoše, prvi put otkako sam stupio u tu prostoriju. Nisam baš neki majstor za čitanje ljudskih očiju. Viđam previše prevejanih lažova da bih mnogo verovao u ono što vidim. Ali ona mi je saopštavala da tu nešto ima, neka priča, i da ta priča u sebi sadrži mnogo bola. Nisam želeo nikakvih laži između nas dvoje. “Znaš čime se sad bavim?”, upitah. “Okružni si tužilac. I to sam videla na netu.” “Tačno. Zato imam pristup informacijama. Jedna moja istražiteljka je na brzinu proverila tvoju prošlost.”

“Razumem. Dakle, znaš za moje piće i vožnju.” Ništa ne rekoh. “Previše sam pila, Kope. Još to činim. Ali više ne vozim.” “To se mene ne tiče.” “Ne, ne tiče te se. Ali mi je drago što si mi rekao.” Zavalila se, ukrstila prste, položila šake u krilo. “Dakle, pričaj mi šta je to bilo, Kope.” “Pre nekoliko dana, nekoliko detektiva iz odeljenja za ubistva na Menhetnu pokazalo mi je neidentifikovanu mušku žrtvu”, rekoh. “Mislim da je taj čovek - za kog su rekli da ima između trideset pet i četrdeset godina - bio Gil Perez.” Ona samo zinu. “Naš Gil?” “Da.” “Kako je to, do đavola, moguće?” “Ne znam.” “Sve ovo vreme bio je živ?” “Izgleda da je tako.” Ona zaćuta i zavrte glavom. “Čekaj, jesi li rekao njegovim roditeljima?” “Policija ih je dovela radi identifikacije.” “I šta su rekli?” “Rekli su da to nije Gil. Da je Gil nastradao pre dvadeset godina.” Ponovo se sručila u stolicu. “Au.” Posmatrao sam je kako se lupka po gornjoj usni dok to prežvakuje. Još jedan pokret koji je došao pravo iz naših dana u kampu. “I šta je, dakle, Gil sve to vreme radio?” “Čekaj, zar nećeš da me pitaš jesam li siguran da je to on?” “Naravno da si siguran. Ne bi to rekao da nisi. Dakle, njegovi roditelji ili lažu, ili pak, što je verovatnije, poriču.” “Da.” “Koje od tog dvoga?” “Nisam siguran. Ali skloniji sam varijanti da lažu.” “Trebalo bi da se suočimo s njima.” “Mi?” “Da. Šta si još saznao o Gilu?” “Ne mnogo.” Promeškoljio sam se na stolici. “A ti? Šta je kod tebe bilo?” “Moji studenti pišu anonimne radove. Dobila sam jedan u kome je

skoro doslovce opisano ono što nam se dogodilo te noći.” Učinilo mi se da sam je rđavo čuo. “Studentski rad?” “Da. Gotovo je sve pogođeno. Kako smo zašli u šumu. Kako smo smo se smuvali. Kako smo začuli krik.” Još sam je s mukom pratio. “Rad koji je pisao neki tvoj student?” “Aha.” “I nemaš predstavu ko je to pisao?” “Jok.” Promislio sam o tome. “Ko ti zna pravi identitet?” “Ne znam. Nisam menjala identitet, samo prezime. Ne bi bilo toliko teško saznati.” “A kad si dobila taj rad?” “U ponedeljak.” “To je prilično vremena pošto je Gil ubijen.” Sedeli smo i čekali da nam se to malo slegne. Upitah:“Imaš li taj rad ovde?” “Spremila sam ti kopiju.” Ona mi pruži listove preko stola. Pročitah. Sve se vraćalo. Bilo je bolno to čitati. Zapitao sam se koliko je istine u onom ljubavnom delu, o tome da nikad nije prebolela tajanstvenog P. Ali kad sam spustio rad, prvo što sam joj rekao bilo je:“Nije se ovako dogodilo.” “Znam.” “Ali vrlo je blizu toga.” Klimnula je glavom. “Upoznao sam jednu mladu ženu koja se poznavala s Gilom. Kazala je kako ga je slučajno čula da priča o nama. Rekao je da smo lagali.” Lusi je načas ostala nepomična. A onda je obrnula stolicu, tako da sam je sad gledao iz profila. “I jesmo.” “Nismo slagali ni za šta bitno”, rekoh. “Vodili smo ljubav”, reče ona, “dok su njih ubijali.” Ništa ne kazah. Ponovo sam razdvajao misli u glavi. Tako sam i uspeo da prebrodim to vreme. Jer da nisam razdvajao, upamtio bih da sam te noći bio dežurni brigadir na straži. Da se nisam smeo išunjati s devojkom. Da je trebalo bolje da ih pazim. Da ne bih, da sam bio odgovoran klinac, da sam uradio ono što je trebalo da uradim, rekao kako sam sve kampere prebrojao, a nisam. Ne bih sutradan ujutru za to slagao. Znali bismo da su otišli još prethodne večeri, a ne tek ujutru.

Zato je možda, upravo dok sam ja udarao recku kredom na uštrb pregleda kućica koji nikad nisam obavio, moja sestra preklana. Lusi reče:“Bili smo dečurlija, Kope.” I dalje ništa. “Išunjali su se. Išunjali bi se bili mi tamo ili ne.” Verovatno ne bi, pomislih. Tamo bih bio ja. Opazio bih ih. Ili bih pri obilasku primetio prazne postelje. Ništa od toga nisam uradio. Kidnuo sam i provodio se s devojkom. A ujutru, kad njih nije bilo, ja sam zaključio da su samo otišli radi zabave. Gil se zabavljao sa Margot, mada sam mislio da su raskinuli. Moja sestra se zabavljala s Dagom Bilingamom, iako to nije bilo naročito ozbiljno. Zbrisali su, negde se zabavljaju. I tako sam slagao. Rekao sam da sam proveravao kućice i da su oni bili bezbedno ušuškani u svojim krevetima. Jer nisam shvatao opasnost. Rekao sam kako sam te noći bio sam - predugo sam se držao te laži - jer sam želeo da zaštitim Lusi. Nije li to čudno? Nisam znao koliko je strašan ishod. I zato jeste, slagao sam. Čim su našli Margot Grin, priznao sam veći deo istine - da sam bio nemaran na dužnosti. Ali Lusinu ulogu sam izostavio. A čim sam se jednom zapleo u tu laž, bojao sam se da se vratim natrag i kažem celu istinu. Već su bili sumnjičavi prema meni - još pamtim ono skeptično lice šerifa Louela - i da sam kasnije priznao, policija bi se zapitala zašto sam pre svega, lagao. Ionako nije bilo važno za slučaj. Šta bi to promenilo, da li sam bio sam ili s nekim? Kako god obrneš, nisam motrio na njih. Tokom suđenja, branioci Ire Silverstajna pokušali su da deo krivice navale na mene. Ali ja sam bio obično dete. Bilo je dvanaest kućica samo na muškoj polovini kampa. Čak i da sam bio na svom mestu, opet bi bilo lako iskrasti se. Obezbeđenje nije bilo primereno. To jeste tačno. U zakonskom pogledu, nisam ja bio kriv. U zakonskom pogledu. “Moj otac se vraćao u tu šumu”, rekoh. Ona se okrete ka meni. “Išao je da kopa.” “Šta je tražio?” “Moju sestru. Govorio nam je da ide na pecanje. Ali ja sam znao. Dve godine je to radio.”

“Zbog čega je prestao?” “Majka nas je ostavila. Mislim da je zaključio da ga je ta njegova opsednutost već previše stajala. Umesto toga je unajmio privatne špijune. Pozvao neke stare prijatelje. Ali mislim da više nije kopao.” Zagledao sam se u njen sto. Bio je u neredu. Rasuti papiri, neki napola u padu, kao zamrznut vodopad. Rašireni udžbenici, prućeni poput ranjenih vojnika. “To je ta muka kad nemaš leš”, rekoh. “Pretpostavljam da si proučavala stadijume tuge za umrlim?” “Jesam.” Ona klimnu glavom, shvatajući šta hoću da kažem. “Prvi korak je poricanje.” “Upravo tako. U izvesnom smislu, nikad ga nismo prevazišli.” “Nema leša, sledi poricanje. Potreban je dokaz da bi se krenulo dalje.” “Moj otac jeste poricao. Mislim, ja sam bio siguran da ju je Vejn ubio. Ali onda sam počeo da viđam oca kako ide u te svoje pohode.” “I to te je ispunilo sumnjom.” “Recimo samo da mi je u glavi održalo otvorenu mogućnost u životu.” “A majka?” “Ona se sve više udaljavala. Roditelji mi nikad nisu imali neki sjajan brak. Već je tu bilo pukotina. Kad mi je sestra umrla - ili šta se već, do sto đavola, dogodilo - potpuno se povukla od njega.” Oboje zaćutasmo. Gasnuli su poslednji tragovi sunca. Nebo se pretvaralo u ljubičast vir. Zagledah se kroz prozor meni sleva. Zagleda se i ona napolje. Sedeli smo tako, najbliži jedno drugome za svih tih dvadeset godina. Već sam ranije rekao da su te godine hirurškim putem uklonjene. Sad kao da su se vraćale. Vraćala se tuga. Videla se i na njoj. Na meni je bilo očigledno dugotrajno razaranje moje porodice od te noći. Nadao sam se da je Lusi uspela da to prevaziđe. Ali nije prevazišla. Ni za nju slučaj nije bio konačno zatvoren. Ne znam šta joj se još događalo za tih dvadeset godina. Bilo bi suviše uprošćeno kriviti taj jedan događaj za tugu koju sam video u njenim očima. Ali jesam je video. I video sam sebe kako se upravo te noći otržem od nje. U tom studentskom radu pričalo se o tome kako me nikad nije prebolela. Ne laskam sebi baš toliko. Ali tu noć nije prebolela. Nije

prebolela ono što je ta noć donela njenom ocu. Što je donela njenoj ranoj mladosti. “Pole?” Još je gledala kroz prozor. “Da?” “Šta ćemo sad?” “Saznaćemo šta se zaista desilo u toj šumi.”

DVADESET DRUGO POGLAVLJE Pamtim kako sam jednom u Italiji video tapiserije na kojima kao da se menja perspektiva zavisno od toga gde stojiš. Ako se pomeriš udesno, sto kao da je okrenut udesno. Ako se pomeriš ulevo, sto te prati. Guverner Dejv Marki bio je ljudsko otelotvorenje takve pojave. Kad uđe u prostoriju, svakome je ostavljao utisak da je okrenut baš k njemu i da u njega gleda. U mladosti sam ga viđao kako osvaja silne žene, i opet ne zato što je lepo izgledao, već zato što je delovao toliko zainteresovano za njih. U pogledu je imao neku hipnotičku snagu. Sećam se kad je jedna naša prijateljica lezbejka s Rutgersa rekla: “Kad me Dejv Marki onako pogleda, jebô te, promenila bih orijentaciju na jednu noć.” To je uneo i u moju kancelariju. Moja sekretarica Džoslin Darels samo se kikotala. Loren Mjuz se zajapurila. Čak je i državna advokatica Džoan Terston imala na licu osmeh koji mi je pokazivao kako je po svoj prilici izgledala kad se u sedmom razredu prvi put poljubila. Većina bi rekla da je to bilo zbog moći njegovog položaja. Ali ja sam ga poznavao pre tog položaja. Položaj samo uvećava moć, ne stvara je. Pozdravili smo se zagrljajem. Primećivao sam da to muškarci sad rade - grle se u znak pozdrava. Sviđao mi se taj istinski ljudski kontakt. Nemam mnogo pravih prijatelja, pa su mi oni koje imam neizmerno važni. Posebno su izabrani, i svakog pojedinačno volim. “Ne trebaju ti svi ovi ljudi ovde”, šapnu mi Dejv. Pustili smo se iz zagrljaja. On je na licu imao osmeh, ali poruku sam shvatio. Raščistio sam kancelariju. Džoan Terston je ostala. Nju sam prilično dobro znao. Prostorije državne advokatske službe su odmah tu, malo dalje u istoj ulici. Trudili smo se da sarađujemo, da se ispomažemo. Imali smo sličnu jurisdikciju - okrug Eseks pun je kriminala - ali nju su zanimale samo krupne stvari. U tom trenutku to je ponajviše označavalo terorizam i političku korupciju. Kad naiđe na druga krivična dela, njena kancelarija nam je prepuštala da se sami time pozabavimo. Čim su se vrata zatvorila a nas troje ostali sami, osmeh spade s Dejvovog lica. Sedosmo za moj sto za sastanke. Ja sam bio s jedne

strane. Oni s druge. “Rđavo?”, upitah. “Veoma.” Ispružih dlanove i prstima dadoh znak da mi sve izruče. Dejv pogleda u Džoan Terston. Ona se nakašlja. “Dok mi razgovaramo, moji detektivi upravo ulaze u kancelarije dobrotvorne ustanove poznate kao Džejnker. Imaju nalog. Uzećemo knjige i registre. Nadala sam se da će to ostati neupadljivo, ali mediji su se već dočepali priče.” Na to mi bilo izvede dvokorak. “To je budalaština.” Ni ona ni on nisu progovarali. “To je Dženretovo maslo. Pritiska me da popustim u slučaju njegovog sina.” “Znamo”, reče Dejv. “Pa?” On pogleda u Terstonovu. “Pa - to ne znači da su optužbe netačne.” “O čemu to, kog đavola, pričate?” “Dženretovi istražitelji su zašli na neka mesta kud mi nikada ne bismo. Našli su nepravilnosti. Skrenuli su na njih pažnju jednom od mojih najboljih radnika. Taj moj čovek je još malo prekopao. Trudili smo se da bude neupadljivo. Znamo šta optužbe mogu da naprave od dobrotvornog društva.” Nije mi se sviđalo kuda ovo vodi. “Nešto ste našli?” “Tvoj pašenog je fatirao sebi džepove.” “Bob? Nema šanse.” “Prebacio je najmanje sto hiljada.” “Na šta?” Ona mi pruži dva lista hartije. Preleteh ih pogledom. “Tvoj pašenog pravi bazen, zar ne?” Ništa ne rekoh. “Pedeset hiljada dato je Bazenima Marston kroz razne isplate, a ovde je navedeno kao proširenje zgrade. Ima li Džejnker proširenje zgrade?” Ćutao sam. “Još gotovo trideset hiljada dato je Barijevom pejzažnom uređenju. Trošak je naveden kao ulepšavanje okolnog prostora.” Naša kancelarija je bila donekle adaptiran kompleks od dve kuće u

centru Njuarka. Nije bilo nikakvih planova ni za proširenje ni za ulepšanje. Nije nam trebalo dodatnog prostora. Koncentrisali smo se na prikupljanje novca za lečenja i terapije. To nam je bio fokus. Previše sam se nagledao zloupotreba u tom sistemu dobrotvornih akcija, gde troškovi fonda uveliko premašaju iznose novca koji odlaze u korisne ciljeve. Bob i ja smo pričali o tome. Imali smo istu viziju. Osetio sam kako mi pripada muka. Dejv reče:“Mi ne smemo imati ljubimce. To znaš.” “Znam”, kazah. “I čak i kad bismo hteli da to zataškamo u ime prijateljstva, ne bismo mogli. Neko nas je otkucao medijima. Džoan se upravo sprema za konferenciju za novinare.” “Hoćete li ga uhapsiti?” “Da.” “Kad?” Pogledala je u Dejva. “Trenutno je u pritvoru. Pokupili smo ga pre sat vremena.” Ja pomislih na Gretu. Pomislih na Medison. Bazen. Bob je krao iz fondacije moje žene da bi napravio pišljivi bazen. “Poštedeli ste ga javnog sprovođenja?” “Ne. Spremaju se da ga kroz desetak minuta sprovedu kroz špalir. Ovde sam kao prijatelj, ali obojica smo se saglasili da ćemo ovakve slučajeve goniti. Ne smem imati ljubimaca.” Klimnuh glavom. Jesmo se bili saglasili. Nisam znao šta da mislim. Dejv ustade. Džoan Terston za njom. “Nađi mu nekog dobrog, Kope. Mislim da će biti ružna rabota.” Uključio sam televizor i pratio kako Boba javno sprovode. Ne, prenos uživo nije išao na CNN-u niti na Foksu, već na Njudžerzijskim vestima 12, našem lokalnom kanalu s dvadesetčetvoročasovnim programom. Slike će biti objavljene u svim velikim džerzijskim novinama, kao što su Starledžer i Bergen rekord. Možda će pustiti nešto i lokalni ogranci poneke krupnije televizije, ali u to sam sumnjao. Javno sprovođenje je trajalo nekoliko sekundi. Bob je imao lisice. Nije saginjao glavu. Izgledao je, kao i mnogi drugi, ošamućeno i detinjasto. Opet me je preplavila mučnina. Pozvao sam Gretu na kuću, potom na mobilni. Nije se javljala. Na oba telefona ostavio sam poruku.

Mjuzova je sve vreme sedela uz mene. Kad su prešli na neku drugu priču, reče:“Ovo je baš pokvareno.” “Jeste.” “Trebalo bi da pitaš Flera da ga brani.” “Sukob interesa.” “Zašto? Zbog ovog slučaja?” “Da.” “Ne vidim što ne bi. Nije povezano.” “Istragu je pokrenuo otac njegovog branjenika, I. Dž. Dženret.” “Uh, jeste.” Mjuzova klonu na naslon. “Do đavola.” Ja ništa ne rekoh. “Raspoložen si za priču o Gilu Perezu i tvojoj sestri?” “Jesam.” “Kao što znaš, pre dvadeset godina u šumi je nađena njihova potrgana odeća i krv.” Klimnuh glavom. “Sva krv je bila nulta pozitivna. Oboje nestalih imalo je istu tu grupu. Ima je četvoro od deset ljudi, tako da to i nije neko iznenađenje. U to vreme nisu postojale analize DNK, pa nije bilo načina da se bezuslovno utvrdi. Proverila sam. Ukoliko čak i poguramo, za DNK analizu biće potrebno najmanje tri nedelje. Verovatno i duže.” Samo sam je napola slušao. U mislima sam se neprekidno vraćao na Boba, na njegovo lice za vreme javnog sprovođenja. Mislio sam na Gretu, na milu, dobru Gretu, i na to kako će je ovo uništiti. Mislio sam na moju ženu, moju Džejn, i kako će biti sravnjena sa zemljom njena dobrotvorna imenjakinja. Taj fond sam osnovao kao spomenik supruzi koju sam izneverio za života. Sad je ponovo izneveravam. “A za DNK analizu treba nam još i nešto s čime ćemo uporediti uzorak. Za tvoju sestru bismo se mogli poslužiti tvojom krvlju, ali potreban nam je za saradnju i neko iz Perezove porodice.” “Šta još?” “Neće ti istinski ni trebati Perezova DNK.” “Zašto?” “Farel Linč je završio rad na dodavanju godina.” Pružila mi je dve fotografije. Prva je bila iz mrtvačnice, snimak Manola Santijaga. Druga je bila pretpostavljena slika izvedena na osnovu fotografije Gila Pereza koju sam joj dao.

U svemu su se poklapale. “Jebô te”, rekoh. “Nabavila sam ti adresu Perezovih roditelja.” Ona mi dodade ceduljicu. Pogledah je. Živeli su na Park ridžu. Na manje od sat vremena odavde. “Nameravaš da ih suočiš s činjenicama?”, upita me Mjuzova. “Da” “Hoćeš da pođem i ja?” Odmahnuh glavom. Lusi je već bila insistirala da ide sa mnom. To će biti dosta. “I nešto sam još razmišljala”, reče Mjuzova. “Šta to?” “Tehnologija za nalaženje zakopanih leševa danas je mnogo bolja nego pre dvadeset godina. Sećaš se Endrua Bareta?” “Onog tipa iz laboratorije u ‘Džonu Džeju’? Brbljiv i čudan?” “I genijalan. Jeste, to je taj. U svakom slučaju, verovatno je vrhunski stručnjak u državi s obzirom na onaj svoj novi radar koji vidi kroz zemlju. U velikoj meri to je njegov pronalazak, a tvrdi da za kratko vreme može da pokrije veliki komad tla.” “To područje je preveliko.” “Ali možemo pokušati u nekom delu, zar ne? Pazi, Baret izgara od želje da isproba svoje novorođenče. Kaže da mu treba teren.” “Već si razgovarala s njime?” “Naravno. Što ne bih?” Slegoh ramenima. “Ti si ovde istražitelj.” Ponovo okrznuh pogledom televizor. Već su ponovo puštali Bobovo sprovođenje. Ovoga puta izgledao je još jadnije. Stegoh pesnice. “Kope?” Pogledah u nju. “Moramo u sudnicu”, reče. Klimnuh glavom i ćutke ustadoh. Ona otvori vrata. Posle nekoliko minuta, opazih u predvorju I. Dž. Dženreta. Namerno mi je stajao na putu. Uz to mi se i cerio. Mjuzova zastade i pokuša da me usmeri u stranu. “Idemo levo. Možemo da prođemo...” “Ne.” Nastavio sam pravo. Proždirao me je bes. Mjuzova se kršila da me pristigne. I. Dž. Dženret je stajao mirno i posmatrao kako se bližim.

Mjuzova mi spusti ruku na rame. “Kope.” Nisam menjao korak. “Sve je u najboljem redu.” I. Dž. se i dalje cerio. Pogledi nam se susretoše. I dalje mi je stajao na putu. Stigoh do njega i stadoh, tako da nam se lica nađoše na pedalj rastojanja. Budala mi se još cerila. “Upozoravao sam vas”, reče I. Dž. Uzvratih istim cerenjem i uneh mu se skroz u lice. “Puštena je buva”, rekoh. “Molim?” “Svaki zatvorenik koji uzme malog Edvarda sebi u službu dobija povlašćen tretman. Vaš mali će biti kurvica u svom zatvorskom bloku.” Na to odoh ne čekajući reakciju. Mjuzova se lomatala za mnom. “E baš ti svaka čast za ovo”, reče. Ja sam i dalje koračao. Bila je to lažna pretnja, naravno - za očeve grehe nikad ne bi smeo da ispašta sin - ali ako I. Dž. bude imao tu sliku pred očima kad god spusti glavu na svoje meke perine, nek mu bude. Mjuzova iskoči pred mene. “Moraš da se smiriš, Kope.” “Zaboravljam, Mjuzova - jesi li ti ono beše moj istražitelj ili moj psihijatar?” Digla je ruke u znak predaje i pustila me da prođem. Seo sam na svoju stolicu pa čekao sudiju. Gde je, pobogu, Bobu bila pamet? U poneke dane, sudnica sva bruji i besni a da to nema nikakvog značaja. Ovo je bio jedan takav dan. Fler i Mort su znali da su u nevolji do guše. Hteli su da se porno film isključi kao dokaz zato što ga nismo podneli ranije. Pokušali su da proglase neispravan sudski postupak. Razmahivali su se i prilagali nalaze, i rezultate istrage, i dokumenta. Mora biti da su im mlađi saradnici i asistenti probdeli tu noć. Sudija Pirs je slušao, natuštenih žbunastih obrva. Jednu ruku je držao na bradi i izgledao veoma, hm, sudijski. Nije komentarisao. Koristio se izrazima kao što je “uzeće se u razmatranje”. Nisam se sekirao. Nisu imali ništa. Ali jedna misao počinjala je da me glođe kao crv. Dali su se u hajku na mene. Dali su se u gadnu hajku na mene. Zar je nemoguće da isto to urade sudiji? Posmatrao sam mu lice. Ništa nije odavalo. Virio sam mu u oči, tražio nekakav izdajnički znak koji će pokazati da nije spavao. Nije bilo ničeg sličnog, ali to ništa nije značilo. U tri posle podne bili smo gotovi. Ja sam se vratio u kancelariju i

proverio poruke. Ništa od Grete. Ponovo sam je pozvao. I dalje se nije javljala. Pokušao sam da pozovem i na Bobov mobilni. Opet ništa. Ostavio sam poruku. Gledao sam u te dve fotografije - ostarelog Gila Pereza, mrtvog Manola Santijaga. A onda pozvah Lusi. Javila se posle prvog zvona. “Hej!”, reče Lusi. I za razliku od prethodne večeri, glas joj je zvučao raspevano. Ponovo sam se našao bačen kroz vreme. “Hej.” Zavladala je čudna, gotovo vesela stanka. “Dobio sam adresu gospodina i gospođe Perez”, rekoh. “Hoću još jednom da ih proverim.” “Kad?” “Sad. Žive nedaleko od tebe. Mogu da te pokupim usput.” “Biću spremna.”

DVADESET TREĆE POGLAVLJE Lui je izgledala čudesno. Na sebi je imala pripijen zeleni pulover, tesan taman koliko treba. Kosa joj je bila vezana u konjski rep. Jedan pramen je bila zadenula iza uveta. Večeras je imala naočari, i sviđalo mi se kako joj stoje. Čim je ušla u kola, Lusi mi je pregledala diskove. “Kaunting krouz”, reče. “Avgust isve ono posle.” “Voliš taj album?” “Najbolji debi za poslednje dve decenije.” Klimnuh glavom. Ona gurnu disk u ležište. Zasvira pesma “Mi ovde”. Vozili smo se i slušali. Kad je Adam Duric zapevao o ženi koja kaže kako bi trebalo to da snimiš, da joj se zidovi ruše, usudio sam se da krišom pogledam. Lusine oči bile su suzne. “Dobro si?” “Koje još diskove imaš?” “Šta bi volela?” “Nešto popaljivo i seksi.” “Midouf.” Digoh omot da ga vidi. “Malčice ‘Slepog miša iz pakla’?” “O, bože”, izusti ona. “Još ga se sećaš?” “Retko kad putujem bez njega.” “Strašno, oduvek si bio nepopravljivo romantičan”, kaza ona. “A malčice ‘Raja uz svetlost auta’?” “Može, samo preskoči onaj deo gde ga ona tera da obeća kako će je zauvek voleti, a potom sama odustane.” “‘Odustane’”, ponovih. “Volim taj izraz.” Okrenula se čitavim telom ka meni. “Koji si izraz za mene koristio?” “Verovatno ‘moja patentirana zavodnica’.” “Šta reče?” Zacvileo sam. “Molim te! Molim te sa šlagom!” Ona se nasmeja. “Hej, pa išlo je uz tebe.” “Ali ja sam opuštena.” “Tačno. Zaboravi.”

Šaljivo me je pljesnula po ruci. Ja se osmehnuh. Ona se okrete od mene. Još neko vreme smo slušali Mitloufa ćutke. “Koupe?” “Molim?” “Ti si mi bio prvi.” Samo što nisam pokršio kočnice. “Znam da sam se pretvarala da nije tako. Moj otac, i ja, i čitav onaj šašavi život u pričama o slobodnoj ljubavi. Ali nisam nikad pre. Bio si mi prvi. Bio si prvi muškarac kog sam volela.” Tišina nas je teško pritisla. “Naravno, posle tebe sam se kresala na sve strane.” Zavrteo sam glavom i pogledao nadesno. Opet se smeškala. Skrenuo sam desno sledeći kočoperan glas mog sistema za navigaciju. Perezovi su živeli u naselju na Park ridžu. “Nadaju nam se?”, upita Lusi. “Ne.” “Otkud znaš da su kod kuće?”, upita ona. “Zvao sam neposredno pre nego što sam svratio po tebe. Moj broj se pri zvanju pokazuje kao privatni. Kad sam čuo da se gospođa Perez javila, izmenio sam glas i tražio Harolda. Kazala je da sam dobio pogrešan broj. Izvinio sam se i prekinuo vezu.” “Opa, dobro ti ovo ide.” “Nastojim da ostanem skroman.” Krenuli smo iz kola. Njihov kompleks je imao lepo uređeno okruženje. Vazduh je bio gust i sladunjav od mirisa nekakvog cveta. Nisam mogao da odredim koji je cvet posredi. Možda jorgovan. Miris je bio prejak, prezasićen, kao da je neko prosuo jeftin šampon. Vrata su se otvorila pre no što sam zakucao. Bila je to gospođa Perez. Nije rekla ni ‘zdravo’ niti se pretrgla od dočeka. Gledala me je smrknutim očima i čekala. “Moramo da razgovaramo”, rekoh. Njoj pogled polete ka Lusi. “Ko ste vi?” “Lusi Silverstajn”, reče ona. Gospođa Perez sklopi oči. “Irina ćerka.” “Da.” Ramena kao da joj se zgrbiše.

“Smemo li ući?”, kazah ja. “A šta ako vas odbijem?” Zagledah joj se u oči. “Neću od ovog odustati tek tako.” “Od čega? Onaj čovek nije bio moj sin.” “Molim vas”, rekoh. “Pet minuta.” Gospođa Perez uzdahnu i povuče se. Uđosmo. Šamponasti miris ovde je bio još i jači. Prejak. Zatvorila je vrata i povela nas ka kauču. “Je li gospodin Perez kod kuće?” “Ne.” Iz jedne spavaće sobe čuli su se zvuci. U uglu su stajale neke kartonske kutije. Natpis sa strane naznačavao je da su u njima medicinske potrepštine. Obazreh se po sobi. Sve je, osim tih kutija, bilo savršeno na svom mestu, tako međusobno usklađeno da bi se čovek mogao zakleti da su kupili stan namešten kao uzor. Imali su i kamin. Ustadoh i prošetah do pervaza nad njime. Tu su im stajale porodične fotografije. Zagledah se u njih. Nije bilo slika Perezâ roditelja. Nije bilo Gilovih slika. Pervaz je bio pun slika ljudi za koje sam slutio da su Gilova dva brata i sestra. Jedan brat je bio u invalidskim kolicima. “Ovo je Tomas”, reče ona pokazujući na sliku osmehnutog dečaka u kolicima, u trenutku kad prima diplomu Kejnovog univerziteta. “Ima ce-pe. Znate šta je to?” “Cerebralna paraliza.” “Da.” “Koliko mu je godina?” “Tomasu je sad trideset tri.” “A ko je ovo?” “Eduardo”, reče ona. Njen izraz lica govorio je da ne pitam dalje. Eduardo je izgledao kao težak slučaj. Sećao sam se da mi je Gil pričao kako mu je brat član neke bande ili tako nešto, a ja mu nisam verovao. Pokazah na devojku. “Pamtim da je Gil pričao o njoj”, rekoh. “Bila je, koliko ono beše, dve godine starija? Sećam se kad je kazao kako pokušava da upiše fakultet ili tako nešto.” “Glenda je pravnik”, reče gospođa Perez, a grudi joj odahnuše. “Studirala je na Kolumbijskom pravnom.” “Stvarno? I ja”, rekoh. Gospođa Perez se osmehnu. Vrati se na kauč. “Tomas živi u stanu

do nas. Srušili smo pregradni zid.” “Može da živi sam?” “Ja se brinem o njemu. Imamo i plaćenu pomoć.” “Je li sad kod kuće?” “Da.” Klimnuh glavom pa ponovo sedoh. Nisam znao zašto mi je stalo do toga. Premišljao sam. Zna li za svog brata, za to šta mu se desilo, gde je proveo tih dvadeset godina? Lusi nije ni ustajala. Ostala je tiha i puštala mene da preuzmem vođstvo. Sve je upijala u sebe, proučavala kuću, verovatno je analizirajući iz ugla psihologa. Gospođa Perez pogleda u mene. “Kojim povodom ste ovde?” “Telo koje smo našli pripadalo je Gilu.” “Već sam vam objasnila...” Digoh smeđi koverat. “Šta je to?” Zavukoh ruku i izvadih prvu fotografiju. Bila je to ona stara, iz kampa. Spustih je na stočić. Ona se zapilji u sliku svoga sina. Posmatrao sam joj lice da vidim reakciju. Kao da se ništa nije ni pomerilo ni izmenilo, ili se možda to dogodilo tako tanano da nisam uspeo da uočim preobražaj. Jednoga časa delovala je kao da je sve u redu. A onda se, bez premošćenja, sve srušilo. Maska je pukla i ogolila pustoš. Sklopila je oči. “Zašto mi ovo pokazujete?” “Ožiljak.” Oči su joj i dalje bile sklopljene. “Rekli ste da je Gilov ožiljak bio na desnoj ruci. Ali pogledajte ovu fotografiju. Bio je na levoj.” Nije progovarala. “Gospođo Perez?” “Onaj čovek nije bio moj sin. Moga sina je pre dvadeset godina ubio Vejn Stjubens.” “Nije.” Zavukao sam ruku u koverat. Naže se i Lusi. Ovu sliku još nije bila videla. Izvadih fotografiju. “Ovo je Manolo Santijago, onaj čovek iz mrtvačnice.” Lusi se trže. “Kako se zvao?” “Manolo Santijago.”

Lusi je delovala preneraženo. “Šta je bilo?”, rekoh. Dade mi znak da ne pitam. Ja nastavih. “A ovo je” - izvadih poslednju fotografiju - “kompjuterska obrada gde je primenjen softver za dodavanje godina. Drugim recima, moj čovek iz laboratorije uzeo je staru fotografiju Gila Pereza i ostario ga za dvadeset godina. Onda mu je dodao izbrijanu glavu i facijalne malje Manola Santijaga.” Stavio sam slike jednu do druge. “Bacite pogled, gospođo Perez.” Poslušala ma je. Dugo je posmatrala. “Možda liči na njega. Ništa više. Ili možda umišljate kako svi latinosi liče jedni na druge.” “Gospođo Perez?” Bila je to Lusi, obratila se neposredno Gilovoj majci prvi put otkako smo ušli. “Zašto tamo ne držite nijednu Gilovu sliku?” Lusi pokaza na pervaz kamina. Gospođa Perez ne pogleda za njenim prstom. Zurila je u Lusi. “Imate li dece, Silverstajnova?” “Ne.” “Onda ne biste ni shvatili.” “Uza sve dužno poštovanje, gospođo Perez, to je golo sranje.” Gospođa Perez je izgledala kao da ju je neko upravo ošamario. “Imate tamo slike iz vremena kad su vam deca bila mala, kad je Gil još bio živ. Ali nijednu fotografiju svoga sina? Bivala sam savetnik ucveljenim roditeljima. Svi oni drže sliku na vidiku. Svi. I još ste slagali za to na kojoj je ruci imao ožiljak. Niste vi to zaboravili. Majka takve greške ne čini. I sami vidite ove slike ovde. One ne lažu. I napokon, Pol vam još nije podneo završni dokaz.” Pojma nisam imao šta je taj završni dokaz. Zato sam oćutao. “Analiza DNK, gospođo Perez. Stigli su nam rezultati dok smo išli ovamo. Samo su preliminarni, ali poklapaju se. To je vaš sin.” Čoveče, pomislih, jeste dobra. “DNK?”, povika gospođa Perez. “Ja nikome nisam dala dozvolu za DNK analizu!” “Policiji vaša dozvola nije ni potrebna”, reče Lusi. “Uostalom, sami ste izjavili da Manolo Santijago nije vaš sin.” “Ali... ali, kako su nabavili moj uzorak DNK?” Ovde uskočih ja. “Nismo ovlašćeni da to kažemo.”

“To... to se sme?” “Sme se, da.” Gospođa Perez klonu natrag. Dugo nije progovarala. Čekali smo da se oglasi. “Vi lažete.” “Molim?” “Ili je DNK analiza omanula”, reče ona, “ili vi lažete. Taj čovek nije moj sin. Moj sin je ubijen pre dvadeset godina. Isto tako i vaša sestra. Nastradali su u letnjem kampu vašeg oca zato što niko nije pazio na njih. Oboje vijate duhove - eto, samo to.” Pogledah u Lusi, u nadi da će za ovo ona znati ključ. Gospođa Perez ustade. “A sad bih da idete.” “Molim vas”, rekoh. “Te noći je nestala i moja sestra.” “Ja vam ne mogu pomoći.” Nameravao sam da još nešto kažem, ali Lusi me odvuče. Zaključih da bi možda bilo bolje da se pregrupišemo, da vidim šta ona misli i šta ima da kaže pre nego što nalegnem. Kad smo se našli ispred vrata, gospođa Perez reče: “I ne vraćajte se. Pustite me da tugujem u miru.” “Mislila sam da vam je sin umro pre dvadeset godina.” “To se nikad ne preboli”, kaza gospođa Perez. “Ne preboli se”, produži Lusi. “Ali u nekom trenutku čovek više ne želi da ga ostavljaju da tuguje u miru.” Lusi se na ovo nije više nadovezala. Krenuh natrag ka njoj. Vrata se zatvoriše. Kad smo ušli u kola, kazah:“I dakle?” “Gospoda Perez definitivno laže.” “Lep blef, rekoh. “Ono sa DNK analizom?” “Aha.” Lusi se ogluši o ovo. “Tamo unutra. Pomenuo si nekog Manola Santijaga.” “To je bilo Gilovo lažno ime.” Prežvakavala je ovaj podatak. Ja pričekah još časak-dva, a onda upitah:“U čemu je stvar?” “Juče sam išla da obiđem oca. U onom njegovom, uh, domu. Gledala