Nora Roberts utociste

Naslov originala:. SANCTUARY, Nora Roberts Copyright © 1997 by Nora Roberts Copyright © za SiCG Alnari d.o.o. 2005 Štampano u saradnji sa PS-Editor-IP, Beograd Prevod sa engleskog: Ivana Radovanović UTOCISTE NORA ROBERTS £DITOR Posvećeno svim damatna iz foajea... PRVI DEO Kada me oluje slome i ja se vratim... Moje telo, vreća kostiju, biće slomljeno iznutra... Džon Don PRVO POGLAYLJE Sanjala je Utočište. Ogromnu kuću koja je svetlucala na mesečini kao prelepa nevesta, veličanstvena kao sila koja se moćno uzdiže, poput kraljice na tronu, nad grebenom koji vlada istočnim dinama i zapadnom močvarom. Kuća, veliki doprinos Ijudskoj taštini i briljantnosti, izgledala je kao da ima više od jednog veka pored tamnih senki guste hrastove šume, gde reka teče u mračnoj tišini. U zagrljaju drveća svici su svetlucali zlatnom svetlošću, čulo se komešanje noćnih stvorenja, koja su se spremala da love ili da i sama postanu plen. Divlja styorenja množila su se u mraku i senkama, tajno. Nije bilo svetla da osvetli visoke, uzane prozore Utočišta. Baš nimalo svetlosti nije bilo tu da pospe dobrodošlicu po njegovom gracioznom tremu i velikim yratima. Noć je bila duboka, a njen dah vlažan od mora. Jedini zvuk koji je narušayao ovaj prizor bio je zvuk vetra koji je šuštao lišćem velikih hrastova i suvo pucketao palminim listovima, kao koščatim prstima. Beli stubovi stajali su kao vojnici, čuvajući široku terasu, ali niko nije otvorio ogromni glavni ulaz da je dočeka. Dok je prilazila; čula je krckanje peska i školjki po puteljku kojim je koračala. Zvončići zazvoniše na vetru, kao note neke lagane pesme. Ljuljaška na tremu zacvile na svom lancu, ali niko se nije izležayao na njoj uživajući u mesecu i noći. Miris jasmina i slatki dah ruža osećao se u vazduhu; još jači zbog slanog mirisa mora. Sada je i ona čula tu tihu, neprestanu grmljavinu vode koja se preliya preko peska i opet povlači.

Taj ritam, to postojano i strpljiyo pulsiranje, podsećalo je sve koji su naseljavali ostrvo po imenu Želja da more svakog trenutka može progutati zemlju, kao i sve ono što je na njoj, čisto iz kaprica. Ipak, njeno raspoloženje se naglo popravilo na sam taj zvuk, zvuk njenog detinjstva, zvuk doma. Nekada je trčala po ovim šumama slobodno i divlje kao jelen, istraživala močvare, jurcala po peskovitim plažama, obdarena bezbrižnošću koju mladost sa sobom nosi. Sada, kada više nije dete, opet je došla kući. Hodala je brzo, žurila uz stepenice, preko terase, i čvrsto se uhvatila za veliku mesinganu ručku koja je svetlucala poput izgubljenog blaga. Vrata su bila zaključana. Okrenula je kvaku desno, pa levo, gurajući debelu ploču od mahagonija. Pustite me unutra, pomislila je dok joj je srce udaralo u grudima. Došla sam kući. Yratila sam se. Ali, vrata su i dalje bila zaključana. Kada je prislonila lice na staklo yisokog prozora, unutra nije bilo ničega osim tame. Bila je uplašena. Sada je trčala pored bočne strane kuće, preko terase gde je cveće bujalo iz saksija, a Ijiljani su plesali u grupicama, jarkih boja. Muzika zvončića na vetru postade gruba i neskladna, a lepršanje lišća paprati zvučalo je kao zvižduk za opasnost. Borila se i sa sledećim vratima; plačući dok je udarala pesnicama po njima. Molim vas, molim vas, ne odbacujte me. Hoću da se vratim kući. Zajecala je kada se spotakla idući baštenskom stazom. Htela je da ode iza kuće, pa kroz ogradenu terasu. Ona nikada nije bila zaključana - mama je govorila da kuhinja uvek treba da bude otvorena za goste. Ali sada nije mogla da pronade ta vrata. Drveće se nakrivilo; odebljalo i zgusnulo, a mahovina i grane koje su visile sa stabala zaklanjale su joj put. Bila je izgubljena, saplitala se o korenje, potpuno zbunjena, u konfuziji, boreći se da nešto vidi u tom gustom mraku koji je drveće obrazoyalo zaklanjajući mesec. Vetar se podigao, zaurlao i ošamario je golorukim, teškim udarima. Oštrice palminih listova štrčale su kao mačevi. Okrenula se, ali tamo gde je nekada bila staza sada se nalazila reka koja joj je presecala put do Utočišta, sve je više udaljavajući od njega. Yisoka trava njenih klizavih obala besnela je na vetru. Upravo u tom trenutku videla je sebe kako sedi sama na suprotnoj obali i plače. Upravo tada je słwatila da je mrtva.

Džo je uspela da pronade izlaz iz sna, ali je ipak osetila kako joj njegove oštre ivice grebu kožu dok se nekako vukla ka izlazu iz tunela straha. Pluća su joj gorela, a njeno lice je bilo vlažno od znoja i suza. Drhtavim pokretima ruke nespretno je posegla za lampom na noćnom stočiću, pri tom oborivši na pod knjigu i prepunu pepeljaru, u želji da se što pre oslobodi mraka. Kada se svetlo upalilo, privukla je kolena sve do grudi, obavila ih je rukama i Ijuljala se da bi se smirila. To je samo san, govorila je sebi. Samo ružan san. Bila je kod kuće, u svom krevetu, u svom stanu, miljama daleko od ostrva na kome se nalazilo Utočište. Odraslu ženu od dvadeset i sedam godina ne može uplašiti neki budalasti san. Ipak se i dalje tresla kada je krenula da dohvati cigaretu. Tek iz trećeg pokušaja uspela je da je upali. Tri i petnaest, primetila je pogledavši sat na noćnom stočiću. Ovo je već postajalo praksa. Ništa nije bilo gore od žmaraca u tri i petnaest ujutru. Zanjihala se nogama preko jedne strane kreveta i sagla se da pokupi oborenu pepeljaru. Rekla je sebi da će sve pospremiti ujutru. Sedela je tako u majici nekoliko brojeva većoj, koja joj je padala preko butina, i naredivala sebi da se sabere. Nije joj bilo jasno zašto su je snovi vodili na ostrvo Zelja i u kuću iz koje je pobegla kada je imala osamnaest godina. Ali, Džo je znala da bi svaki brucoš psihologije mogao da protumači simbole u njenom snu. Kuća je bila zaključana zato što je sumnjala da bi joj iko poželeo dobrodošlicu, ako bi se i vratila kući. Baš u poslednje vreme Džo je razmišljala o svemu tome, ali se pitala da li se seća puta do tamo. A i bližila se godinama koje je njena majka imala kada je otišla sa ostrva. Kada je nestala, napustivši muža i svoje troje dece, a da nije ni trepnula. Da li je Anabel ikada sanjala povratak kući, pitala se Džo, da li je ikada sanjala kako su vrata kuće zaključana? Nije htela da misli na to, nije želela da se seća žene koja joj je slomila srce pre dvadeset godina. Džo je ppdsećala sebe kako je do sada već trebalo da preboli takve stvari. Živela je bez majke, bez Utočišta, bez porodice. Cak je i napredovala - bar na profesionalnom planu. Odsutno je lupkala prstima po cigareti, gledajući svoju spavaću sobu. Bila je jednostavna, praktična. lako je dosta putovala, u sobi nije bilo mnogo uspomena sa tih putovanja. Osim fotografija. Uramila je neke crno-bele fotografije, birajući medu svojim radovima one za koje je smatrala da najyiše odmaraju i njima je ukrašavala zidove sobe u kojoj je spavala.

Na fotografijama - prazna klupa, od crnog kovanog gvožda, izlivena u blage vijuge. I jedna vrba, njeno čipkasto lišće koje se duboko klanja maloj staklastoj lokvi. Bašta osvetljena mesečinom bila je mesto u senci sa oblicima u kontrastima. Napuštena plaža sa suncem na horizontu svakog posmatrača je dovodila u iskušenje da ude u samu fotografiju i oseti grubost peska pod nogama. Okačila je taj prizor mora pre samo nedelju dana, pošto se vratila sa obavljenog zadatka na obodu Severne Karoline. Možda je to bio jedan od razloga što je počela da razmišlja o domu, zaključila je Džo. Bila mu je veoma blizu. Mogla je da otputuje još malo dalje na jug, u Džordžiju, i da se trajektom preveze sa kopna na ostrvo. 10 Nije bilo puteva koji su vodiłi do ostrva Želja, nije bilo mostova koji su ga spajali sa ostalim mestima. Ali ona nije otišla dalje na jug. Obavila je svoj zadatak i vratila se u šarlot, gde se udubila u rad. I u svoje noćne more. Zgnječila je cigaretu i ustala. Znala je da večeras neće moći da zaspi, pa je navukla donji deo trenerke. Razmišljala je da ode u mračnu komoru i baci se na rad sa fotografijama, kako bi odvratila misli od svega. Zaključila je daje najverovatnije posao sa knjigom čini nervoznom i izašla je iz spavaće sobe. Bio je to veliki korak u njenoj karijeri. lako je znala da je njen rad kvalitetan, ponuda jedne velike izdavačke kuće da napravi umetničku knjigu od kolekcije njenih fotografija bila je neočekivana i uzbudljiva za Džo. ,,Prirodne nauke" od Džo Elen Hetavej, pomislila je dok je ulazila u kuhinjicu da skuva kafu. Ne, zvuči kao naučni projekat. ,,Osvrt na život"? Nekako pompezno. Nasmejala se, zabacila svoju zagasitocrvenu kosu i zevnula. Možda bi bolje bilo da samo odabere slike, a da izbor naslova ostavi onome ko je za to stručan. Ipak, bila je osoba koja je tačno znala kada treba da ostane po strani, a kada da zauzme stav. Možda će čak i poslati jednu kopiju knjige svojima. Kakvo bi mišljenje njena porodica imala o knjizi? Da li bi knjiga završila kao ukras na nekom od stočića, da bi neko od gostiju koji su ostali da prenoće mogao da je prelista, pitajući se da li je Džo Elen Hetavej u nekakvom srodstvu sa porodicom Hetavej koja je uprayljala gostionicom Utočište.

Da li bi je njen otac uopšte i otvorio da vidi čime se njegoya kćerka bavi? Ili bi samo slegao ramenima, ostavio je netaknutu i otišao da šeta svojim ostrvom? Anabelinim ostrvom. Bilo je teško poverovati u to da bi se on sada interesovao za svoju najstariju kćerku. A bilo je suludo i da se ta kćerka brine zbog toga. Džo otera misli o tome i uze čistu plavu šolju, koja je bila obešena o kuku. Dok je čekala da voda provri, naslonila se na kredenac i pogledala kroz mali kuhinjski prozor. Bilo je i nekih prednosti u tome što je bila budna u tru ujutru, zaključila je. Telefon u ovo doba ne zvoni. Niko je u ovo vreme ne zove, ne šalje faks ili traži nešto od nje. Nekoliko sati ona nije bila ,,neko", i nije morala ništa da radi. Ako je osećala nervozu u stomaku ili jaku glavobolju, niko nije znao za tu slabost osim nje same. Ispod njenog kuhinjskog prozora ulice su bile tamne i puste, klizave od zimske kiše. Ulična svetiljka je širila mali snop svetlosti 11 - usamljeno svetlo, pomislila je Džo. Nije bilo mkoga da se greje ispod njega. Usamljenost ima toliko misterije u sebi, razmišljala je. Toliko beskrajnih mogućnosti. Atmosfera ju je povukla; kako to obično biva, i ona brzo ostavi miris kafe za sobom, zgrabi svoj nikon i istrča bosa u hladnu noć da fotografiše pustu ulicu. To ju je jedino smirivalo. Sa fotoaparatom u rukama i slikom u glavi zaboravljala je na sve ostalo. Njene duge noge šljapkale su po hladnim baricama dok je eksperimentisala sa različitim uglovima. U brzini, zauzeta fotografisanjem, zamahnula je kosom. Ne bi sada padala preko lica da ju je dovela u red. Nije imala vremena za to, pa je kosa, onako teška, visila napred u razbarušenim talasima, i Džo požele da joj je pri ruci gumica za kosu. Uradila je tuce fotografija i tek onda bila zadovoljna. Kada se okrenula, pogled joj se usmeri naviše. Ostavila je upaljena svetla; razmišljala je. Nije ni bila svesna koliko je svetala upalila na putu od spavaće sobe do kuhinje. Skupljenih usana prešla je ulicu i ponovo namestila fotoaparat. Procenjujući, čučnula je, napravila snimak iz gornjeg ugla, i uhvatila te osvetljene prozore u mračnoj zgradi. Jazbina besanog, odlučila je. A onda je sa polusmehom, koji je odjeknuo jedva toliko da se naježi, opet fokusirala kameru. Bože, možda je gubila razum. Da li bi duševno zdrava žena bila napolju u tri sata ujutru, jedva obučena, drhteći odzime, i fotografisala prozore svog stana?

Prstima je protrljala oči i poželela više od svega na svetu jedinu stvar koja ju je nekako uvek mimoilazila. Normalnost. Potreban mi je san da bih bila normalna, pomislila je. Više od mesec dana nije spavala mirno, čitave noći. Treba redouno da jedem. Oslabila je četiri i po kilograma u poslednjih nekoliko nedelja i primetila je kako njeno dugačko tanko telo postaje koščato. Treba mi dušeuni mir. Nije mogla da se seti da li je ikada postavila to sebi kao obavezan zadatak. Prijatelji? Naravno da ih je imala, ali nikoga dovoljno bliskog da bi ga nazvala usred noći da je uteši. Porodica. Pa, imala je porodicu, na neki način. Imala je brata i sestru, čiji životi više nisu išli u korak sa njenim. Imala je oca; koji je gotovo bio stranac. I majku, koju nije ni videla ni čula dvadeset godina. Nije moja greška, Džo je podsećala sebe dok se vraćala nazad preko ulice. To je Anabelina krivica. Sve se promenilo kada je Anabel pobegla iz Utočišta i ostavila svoju zbunjenu porodicu skrhanu i ! 7 slomljenog srca. Nevolja je bila u tome, kako je to Džo videla, śto ostatak porodice nikada to nije preboleo. Ona jeste. Ona nije ostala na ostrvu čuvajući svako zrnce peska, kao otac. Nije posvetila svoj život trčeći i brinući se o Utočištu, kao Brajan, njen brat. I nije pobegla u besmislene fantazije ili se predavala svakom novom uzbudenju, kao što je to učinila njena sestra Leksi. Umesto svega toga, ona je učila i radila, i stvorila je sebi život kakav je želela. Ako je sada i bila malo nesigurna, bilo je to samo zato što je bila previše dekoncentrisana, pa je puštala da je sustigne čitav taj pritisak. Bila je pomalo iscrpljena i to je bilo sve. Dodaće malo yitamina u svoju ishranu i vratiti se u formu. Možda će uzeti i odmor, razmišljala je Džo dok je kopala po džepovima tražeći ključeve. Prošlo je tri godine - ne, četiri - od kada je otišla na neki put koji nije bio vezan za posao. Možda ode u Meksiko. Negde gde je toplo i gde se živi sporo. Da malo uspori i razbistri um. To bi bio način da prevazide ovu malu prepreku u svom životu. Dok je ulazila u stan, šutnula je malu kovertu kvadratnog oblika koja je ležala na podu. Na trenutak je samo stajala tako, sa jednom rukom na vratima; a u drugoj je držala fotoaparat, zureći u kovertu. Da li je stajala tamo kada je izlazila? Zašto uopšte stoji tamo? Prva koverta stigla je još pre mesec dana; strpljivo je čekala u gomili ostalih pisama i imala je samo Džoino ime ispisano na sebi. Ruke su opet počele da joj se tresu dok je terala sebe da zatvori vrata i zaključa ih. Isprekidano dišući, sagla se da podigne kovertu. Pažljivo je odložila fotoaparat sa strane i otvorila je.

Kada je izvadila sadržaj koverte, zvuk koji je ispustila bio je dugačak, tih jecaj. Fotografija je bila delo profesionalca, savršeno uradena. Kao i ostale tri. Ženine oči, zatvorene; oblika badema, sa gustim trepavicama i obrvama u nežnom luku. Džo je znala da je boja tih očiju plava, tamnoplava, jer su te oči bile, zapravo, njene. U njima se video goli strah. Kada je ovo slikano? Kako i zašto? Stavila je ruku na usta, zureći u fotografiju, primetivši da su se njene oči savršeno ogledale u snimku. Strah i užas proželi su joj telo i ona odjuri kroz stan u malu spavaću sobu, koju je pretvorila u mračnu komoru. Izbezumljena, naglo je otvorila fioku, počela da kopa po njenom sadržaju i pronašla koverte koje je tu zaturila. U svakoj koverti bila je još jedna crno-bela fotografija, isečena na dva dela od po petnaest centimetara. Dok ih je slagala, otkucaji srca brujali su joj u ušima. Na prvoj, oči su bile zatvorene, kao da je slikana dok je spavala. Druge su 13 pratile proces budenja. Trepavice, jedva podignute, otkrivaju samo nagoveštaj dužice. Na trećoj oči su otvorene, ali neusredsredene i zamagljene, u konfuziji. Da, slike su je uznemirile, sigurno i uzbudile kada ih je našla sakrivene medu ostalim pošiljkama. Ali je nisu uplašile. A sada, poslednji snimak. Fokusiran na njene oči, koje su bile potpuno otvorene i svetle od straha. Ona ustuknu, tresući se. Borila se da ostane prisebna. Zašto su slikali samo oči, pitala se. Kako je neko mogao toliko da joj se približi i napravi ove fotografije, a da ona toga nije bila svesna? Ko god da je; bio joj je blizu kao druga strana njenih ulaznih vrata. Obuze je napad panike. Ona otrča u gostinsku sobu i poče usplahireno da proverava brave. Srce joj je tuklo medu rebrima kada se naslonila na vrata. A onda je nastupio bes. Kučkin sin, pomislila je. Želeo je da je preplaši. Želeo je da je natera da se krije u ovim sobama, da skače na svaku senku, da ne sme da izade napolje iz straha da je on tu negde i da posmatra. Ona, koja se nikada nije plašila, sada je sve dublje i dublje upadala pravo u njegovu zamku. Znala je potpuno sama da luta tudim gradovima, hoda pustim i opasnim ulicama, pentra se po planinama i snalazi u najgorim džunglama. Sa fotoaparatom kao svojim štitom nikada nije ni pomislila na strah. A sada, zbog šačice fotografija, noge su joj se tresle kao prut. Strah se pojačavao, priznala je sebi. Rastao je i jačao nedeljama, korak po korak. Cinio je da se oseća bespomoćno, ogoljeno, tako okrutno sama.

Džo se odgurnu od vrata. Ona ne može i neće tako živeti. Ignorisaće sve ovo, ostaviti iza sebe. Duboko ga zakopati. Bog joj je bio svedok da je bila stručnjak u potiskivanju trauma, većih i manjih. Ovo je bila samo još jedna više. Popiće kafu i otići će na posao. Do osam sati dostigla je pun krug - zapadala je u iscrpljenost, zatim je prolazila kroz fazu naleta nervoze, pa kroz stvaralački mir, a onda opet iscrpljenost. Nije mogla da radi mehanički čak ni najosnovnije poslove u mračnoj komori. Insistirala je na tome da svaki korak odradi do kraja i posvećeno. A da bi to uradila, morala je da se smiri, da odbaci i bes i strah. Dok je ispijala svoju prvu šolju kafe, uveravala je sebe da je shvatila misao koji se krije iza fotografija koje je dobijala. Neko se divio njenom radu i pokušavao je da zadobije njenu pažnju. 14 To je imalo smisla. S vremena na vreme držala je predavanja i umetničke radionice. Čak je u poslednje tri godine imala tri velike izložbe. Nije bilo toliko teško ili neobično da je za to vreme neko slika - zapravo, uradi nekoliko fotografija u tu svrhu. To je, svakako, bilo razumno. Ko god da je, ispao je veoma kreativan, to je sve. Uveličali su predeo oko očiju, isekli ga i slali joj slike u serijama. lako je izgledalo da su fotografije uradene skoro, nije bilo znakova kada ili gde je slikano. Negativi mogu biti stari godinu dana. Ili dve. Ili pet. Sigurno da su je fotografije zaintrigirale, ali je previše burno reagovala i primila ih k srcu. U poslednje dve godine dešavalo se da od svojih obožavalaca dobije uzorke nekih radova. Obično je uz to išlo i neko pismo u kome su hvalili njene fotografije pre nego što bi prelazili na stvar - da žele njen savet ili pomoć ili, čak, u nekoliko slučajeva, ponude da saraduju na nekim projektima. Poslovni uspeh u kome je uživala za nju je još uvek bio prilično svež. Još nije navikla na pritisak koji je išao uz komercijalni uspeh ili na razna očekivanja, koja vremenom mogu postati teret. Džo je priznala sebi, dok je ignorisala nemir u stomaku, sipajući kafu koja se potpuno ohladila, da ne vlada svojim uspehom onoliko dobro koliko bi mogla. A mogla bi i mnogo bolje, razmišljala je dok je polako vrtela glavom i ramenima, koja su je bolela, kada bi je svi pustili na miru i ostavili da radi ono što najbolje ume.

Gotovi otisci bili su okačeni da se suše na mokroj strani mračne komore. Njena poslednja serija negativa bila je razvijena i, sedeći na hoklici za svojim radnim stolom, postavila je kontaktni list na svetlu tablu, zatim ga proučavala, deo po deo; kadar po kadar, pomoću lupe. Na trenutak ona oseti napad panike i očaja. Svaki otisak koji je pregledala bio je van fokusa, mutan. Do davola, do davola, kako je to moguće? Da li je čitava rolna ovakva? Ona se pomeri; trepnu, i poče da gleda uveličanu sliku dina koje su se uzdizale u beskraj i ovsa koji je lepršao na vetru. Uz zvuk koji je bio nešto izmedu groktanja i smejanja, ona se zavali unazad, praveći kružne pokrete svojim napetim ramenima. ,,Nisu otisci mutni i van fokusa, glupačo", glasno promrmlja. r-p. . ,, ,,ll Sl. Odložila je lupu i zatvorila oči da bi ih malo odmorila. Nije imala energije da ustane i skuva još kafe. Znala je da bi trebalo da pojede 15 nešto, da unese nešto čvrsto u organizam. I da treba da spava. Da se opruži u krevetu, isključi sve i legne. Ali se plašila. U snu bi izgubila i ovo malo kontrole. Počela je da razmišlja o tome da treba da ode lekaru, da uzme nešto za svoje živce, pre nego što sasvim popuste. Ali, ta ideja je natera da razmišlja o psihijatrima. Sigurno će želeti da joj čeprkaju po mozgu i iskopaju stvari koje je čvrsto odlučila da zaboravi. Srediće ona ovo sama. Samokontrola joj je dobro išla. Ili, kao što je Brajan uvek govorio, bila je dobra u tome da laktovima skloni sve sa puta kako bi mogla sama da reši problem. Koji izbor je imala - bilo ko od njih, kada su ostavljeni da se sami batrgaju na tom prokletom ispljuyku zemljišta, negde bogu iza nogu? Bes; koji je buknuo u njenom uzdrmanom biću, bio je tako iznenadan, tako moćan. Ona zadrhta; stisnu pesnice i ugrize se za usnu ne bi li zadržala sve one teške reči koje je htela da saspe u lice svom bratu, koji nije bio tu. Umorna si, reče sebi. Umorna si i to je sve. Treba da odloži obaveze, uzme jedno od onih čuvenih pomagala za spavanje koje je kupila, čije dejstvo tek treba da isproba, isključi telefon i naspava se. Bila bi smirenija, jača. Kada se ruka spustila na njeno rame, iz nje se promoli yrisak i ona ispusti šolju sa kafom, koja polete u vazduh. ,,Pobogu! Pobogu, Džol", povika Bobi Bejns, razbacavši poštu koju je nosio svuda po podu.

,,šta radiš to? šta to, do davola; radiš?" Ona ustade sa hoklice, koja se razbi, dok ju je on grdio. ,,Rekla si da hoćeš da počneš u osam. Kasnim samo nekoliko minuta." Džo se borila za vazduh, zgrabivši ivicu svog radnog stola kako bi se ispravila. ,,Osam?" Njen pomoćnik, inače student, oprezno je klimnuo glavom. On proguta pljuvačku i zadrža distancu. Još mu je delovala divlje i spremna da napadne. Bio je ovo drugi semestar kako radi sa njom i mislio je da je dosad već naučio da nasluti šta želi, da oceni njena raspoloženja i izbegne njenu plahovitu narav, ali nije imao pojma kako da se nosi sa ovim čudnim uzavrelim strahom u njenim očima. ,,Zašto, do vraga, nisi kucao?", brecnula se na njega. ,,Jesam. Pošto nisi odgovorila, pomislio sam da verovatno nisi ovde, pa sam uzeo ključ koji si mi dala kada si išla na prošli zadatak." In ,,Vrati mi ga. Odmah." ,,Naravno. U redu je, Džo." Ne skidajući pogled sa nje, zavukao je ruku u prednji džep svog moderno izbledelog džinsa. ,,Nisam hteo da te uplašim." Džo povrati kontrolu i uze ključ koji joj je mladić pružio. Sada je u njoj bilo isto toliko sramote koliko i straha. Da bi dobila na yremenu, ona se saže i poče da uspravlja stolicu. ,,Izvini, Bobi. Dobro si me uplašio. Nisam čula da si kucao." ,,U redu je. Hoćeš li da ti donesern još jednu šolju kafe?" Ona zavrte glavom i udubi se u zagledanje svojih izudaranih kolena. Dok se izvlačila iz stolice, osmehnu mu se. Dobar je student, pomislila je, pomalo nadobudan što se njegovog rada tiče, ali imao je samo dyadeset i jednu godinu. Mislila je da on ide na imidž studenta umetnika, sa tom svojom tamnoplayom kosom, skupljenom u konjski rep do ramena, i jednom zlatnom alkom, koja je naglašavala njegovo uzano lice. Njegovi zubi bili su savršeni. Mora da su njegovi roditelji mnogo polagali na proteze, pomislila je prelazeći jezikom po svojim gornjim zubima. Imao je dobro oko, razmišljala je. I veliki potencijal. Zato je i bio ovde, na kraju krajeva. Džo je uvek bila spremna da uzvrati ono što joj je dato. Njegove oči su je i dalje neprijateljski gledale, pa ona odluči da se malo više potrudi, i obrati mu se uz osmeh: ,,Imala sam tešku noć."

,,Tako i izgledaš." I sam je pokušao da se nasmeje kada je podigla obrvu. ,,Umetnost je u tome da se vidi ono što zaista jeste, je Iž tako? A ti izgledaš kao da te je neko tukao. Nisi mogla da spavaš, je Iž da?" Sujeta je nešto što Džo nije imala u sebi. Slegla je ramenima i protrljala umorne oči. ,,Ne baš." ,,Trebalo bi da probaš taj melatonin. Moja mama se kune u to." Cučnuo je da pokupi dełiće polomljene šolje i rekao: ,,A mogla bi i da smanjiš količinu kafe." On baci pogled na nju, ali vide da ga ona ne sluša. Opet je bila u svojim mislima, Bobi pomisli. Njena nova navika. Upravo je bio na ivici da odustane od namere da natera svog mentora da počne da živi zdravije, ali odluči da pokuša još jednom. ,,Opet živiš na kafi i cigaretama." ,,Da." Bila je malaksala, gotovo je zaspala tamo gde je sela. ,,Te stvari će te ubiti. Treba da počneš da vežbaš. Oslabila si oko pet kilograma u poslednjih nekoliko nedelja. Sa tom visinom treba 17 da imaš mnogo više kila. Osim toga, imaš sitne kosti - možeš da dobiješ osteopatiju. Moraš da ojačaš te kosti i mišiće." ,,Uh, uh!" ,,Treba da odeš na lekarski pregJed. Ako mene pitaš, ti si anemična. Nemaš nikakvu boju u licu, a mogla bi pola svoje opreme da spakuješ u kesice ispod očiju." ,,Hvala ti na komplimentima." Zgrabio je najveće delove polomJjene śolje i bacio ih u kantu. Naravno da je primetio. Imala je lice koje je privlačilo pažnju. Nije bilo važno ni to što je radila prekovremeno i time se uvek držala nekako u pozadini. Nikada je nije video našminkanu, a kosu je uvek nosila skupljenu unazad, aJi svako ko iraa oči mogao je da vidi da to ovalno lice nežnih kostiju, te egzotične oči i seksi usne treba uramiti. Bobi uhvati sebe kako mu vreJina nadolazi u obraze. Smejala bi mu se kada bi znala da je zaljubljen u nju još od prvog dana kada ga je primila da radi sa njom. Tu je, po njemu, bilo isto toliko fizičke privJačnosti koliko i divljenja prema njenom radu. Ali vremenom je uspeo da prevazide tu fizičku privlačnost. Uglavnom. Nije bilo sumnje u to da, ako bi barem malo istakla tu kožu boje magnolije, stavila samo malo boje na pune usne i malo zamazala te krupne bademaste oči, biJa bi bomba. ,,Hoćeš li da ti spremim nešto za doručak?", započe mladić. ,,Ako imas još nešto osim slatkiša i budavog hleba."

Duboko je udahnula, a zatim se uključila u razgovor: ,,Ne, u redu je. Možda ćemo stati negde usput da pojedemo nešto. Već zaostajem sa poslom." Ona pomeri hoklicu i čučnu da pokupi poštu. ,,Znaš, ne bi bilo Joše da uzmeš par slobodnih dana i posvetiš se sebi. Moja mama ide u jednu banju, doJe u Majamiju." Njegove reči samo prozujaše kroz njene uši. Ona se saže i sa poda uze manilsku kovertu sa njenim imenom uredno napisanim štamparskim slovima. Morala je da obriše znoj sa obrva. U stomaku joj se nalazilo morbidno kJupko užasa i straha koje se odmotavalo. Koverta je bila deblja od ostalih, teža. Bacije, njen um je zavapio. Ne otvaraj. Ne gledaj unutra. Ali njeni prsti već su komadaJi kovertu. Ote joj se tiho cviljenje dok je skidala malu metalnu kopču. Ovog puta gomila fotografija rasula se po podu. Ona zgrabi jednu. Bila je to dobro uradena crno-bela fotografija formata 5x7. I to ne samo njenih očiju, već, ovoga puta, nje cele. PrepoznaJa je pozadinu - park blizu njene zgrade, gde obično šeta. Na drugoj [8 fotografiji slikana je u centru grada šarlota kako stoji na ivičnjaku sa fotoaparatom okačenim preko ramena. ,,Hej, ovo je prilično dobar snimak tebe, zar ne?" Kad se Bobi sagnuo da odabere još neku od slika, ona ga udari po ruci i zareža na njega: ,,Skloni se. Idi tamo. Ne diraj me." ,,Džo, ja..." ,,Beži od mene." Dahćući, ona se spusti na kolena i poče izbezumljeno da kopa po slikama. SKke su se nizale jedna za drugom, Na svima je bila ona, slikana kako radi uobičajene, svakodnevne poslove. Kako izlazi iz prodavnice sa kesom namirnica, kako izlazi ili ulazi u auto. On je svuda i stalno me posmatra. Gde god da odem, šta god da uradim. Progoni me, pomislila je dok su joj cvokotali zubi. On me progoni i ja tu ne mogu ništa. Ništa, dok ne... A onda se slomila. Fotografija u njenoj ruci se zanjiha, kao da je živahni povetarac provalio u sobu. Nije mogla da vrišti. Izgledalo je kao da u njoj nema nimalo yazduha. Više nije osećala svoje telo. Fotografija je briljantno uradena; osvetljenje, upotreba senki i oblika... sve je delovalo majstorski. Bila je gola, njena kožaje sablasno sijala. Njeno telo je postavljeno u položaj kao da se odmara, njena krhka brada bila je spuštena, glava blago nakrivljena. Jedna ruka bila je obešena preko stomaka, a druga je bila zabačena preko glave u položaj dubokog sna.

Ali oči su bile otvorene i zurile su. Oči lutke. Oči mrtvaca. Na trenutak, opet je bila uvučena u svoju najgoru noćnu moru, bespomoćna, zureći u samu sebe, nesposobna da se iskobelja iz mraka. Ali, čak i u tolikom strahu, mogla je da uvidi razlike. Žena sa slike imala je gustu, talasastu kosu, koja je lepršala oko njenog lica. I lice je bilo nežnije, a telo zrelije od njenog. ,,Mama?", šapnula je i uhvatila sliku obema rukama. ,,Mama?" ,,Džo, šta je bilo?" ^Potresen, Bobi je slušao svoj glas kako se isprekidano podiže i spušta dok je buljio u Džoine staklaste oči. ,,Sta se, do davola, dešava?" ,,Gde joj je odeća?" Džo je nakrivila glavu u stranu i počela da se Jjulja. Njena glava bila je puna zvukova; paničnih, gromovitih zvukova. ,,Gde je ona?" ,,Smiri se." Bobi je zakoračio napred, i počeo da se spušta ne bi li JOJ UZeO fotoirrafii" Ona se naglo okrete. ,,Dalje od mene." Boja joj jurnu u obraze. Nešto ludačko titralo je joj je u očima. ,,Ne diraj me. Ne diraj je." Uplašen, zbunjen, on se uspravi i podiže ruke, sa dlanovima okrenutim prema njoj. ,,U redu. U redu, Džo." ,,Ne želim da je diraš." Bila je hladna, gotovo ledena. Opet je pogledala fotografiju. Bila je to Anabel. Mlada, sablasno lepa, i hladna kao smrt. ,,Nije smela da nas ostavi. Nije smela da ode. Zasto je otišla?" ,,Možda je morala", Bob je tiho rekao. ,,Ne, njeno mesto bilo je uz nas. Bila nam je potrebna, ali nas nije želela. Toliko je lepa." Suze joj potekoše niz obraze, a fotografija se zatrese u njenim rukama. ,,Toliko je lepa. Kao princeza iz bajke. Uvek sam je zamišljala kao princezu. Napustila nas je. Napustila nas je i otišla. A sada je mrtva." Njen vid se zamuti, a koža joj je gorela. Pritiskajući fotografiju na svoje grudi, Džo se skupila i počela da jeca. ,,Hajdemo, Džo." Nežno, Bobi se spusti do nje. ,,Hajde samnom. Idemo da odspavamo malo." ,,Tako sam umorna", promrmljala je, puštajući ga da je podigne kao da je dete. ,,Hoću kući." ,,Važi. Samo zatyori oči sada." Fotografija je tiho pala na pod; naličjem, preko svih ostalih fotografija. Yidela je natpis na poledini. Ispisan velikim tamnim slovima: SMRT ANDELA.

Njena poslednja misao, dok se polako spuštao mrak, bila je: Utočište. DRUGO POGLAYLJE Pri prvoj svetlosti vazduh je izgledao nekako zamagljen, kao san koji se upravo sprema da iščezne. Snopovi svetlosti zabadali su se u krov koji su obrazovali stari hrastovi, blistavi na jutarnjoj rosi. Crnoglavke i strnadice, koje su svijale gnezda na mahovinama, šetkale su i cvrkutale jutarnju pesmicu. Mužjak kardinala, kao metak crvene boje, nečujno polete kroz drveće. Ovo je bilo njegovo omiljeno doba dana. LJ zoru, kada je potreba za njegovim yremenom i energijom tek nailazila, mogao je biti sam, mogao je da razmišlja o svemu. Ili da jednostayno ne radi ništa. !0 Brajan Hetavej nikada nije živeo ni na jednom drugom mestu osim na ostrvu Zelja. Nikada nije ni želeo. Video je kopno i posetio je veće gradove. Cak je jednom uzeo odmor i impulsivno otišao u Meksiko, pa se tako može reći da je posetio i jednu stranu zemlju. Ali ostrvo Želja, sa svim vrlinama i manama, bilo je njegovo. Tu je roden, jedne lude olujne noći; u septembru, pre trideset godina. Roden je na velikom hrastovom krevetu sa visokim baldahinom, u kome je sada spavao. Rodeni otac pomogao mu je da dode na svet, zajedno sa jednom starom crnkinjom, koja je pušila lulu napravljenu od kukuruznog klipa, i čiji su roditelji bili kućni robovi koje su davno posedovali Brajanovi preci. Starica se zvala Efi. Kada je bio veoma mali, često mu je pričala priču o njegovom rodenju. Kako je vetar urlao i more ludovalo, a kako je, u toj velikoj kući; u tom ogromnom krevetu, njegova majka sve to podnela hrabro kao ratnik i katapultirala ga iz svoje materice pravo u očeve ruke, sa osmehom. Bila je to lepa priča. Brajan je, čak, jednom uspeo da zamisli svoju majku kako se smeje i oca kako čeka da ga uhvati. Sada njegove majke već dugo nije bilo, a stara Efi davno je umrla. Prošlo je mnogo vremena. Prošlo je zaista mnogo vremena od kada je njegoy otac poslednji put poželeo da ga ułwati. Brajan je hodao kroz proredenu izmaglicu, pored ogromnog drveća sa živopisnim lišajeyima ružičaste i crvene boje na stablima, kroz hladno, senovito svetlo koje je negovalo paprat i žbunaste palmice. Bio je visok i mršav čovek i; po svojoj gradi, veoma je podsećao na oca. Kosa mu je bila tamna i kudrava; koža žutomrka, a oči hladnoplave. Imao je jedno od onih izduženih lica za koje su žene uvek smatrale da je melanholično i privlačno. Njegove usne bile su jedre i rešene da pruže više od osmeha.

Bilo je tu još nečega što su žene smatrale privlačnim - izazov da nateraju te usne da se razvuku. Blaga promena svetla opominjala ga je da je vreme da se vrati u Utočište. Treba da priprema doručak za goste. Brajan se u kuhinji snalazio doyoljno dobro, kao i u šumi. Bila je to još jedna stvar zbog koje ga je njegov otac smatrao čudnim. I Brajan je znao - i to ga je zabavljalo - da se Sem Hetavej često pitao da li je njegov sin homoseksualac. Na kraju krajeva, ako je čovek izabrao posao kuvara za svoj životni poziv, mora da sa njim nešto nije u redu. Da su bili ona vrsta Ijudi koja o takvim stvarima priča otvoreno, da su imali takav odnos, Brajan bi mu rekao da se može uživati u 21 pravljenju savršenog kolača od belanaca, a da se i dalje uživa u seksu sa ženama. On samo nije bio sklon intimiziranju. Nije li upravo ta tendencija distanciranja od drugih bila porodična karakteristika Hetavejevih? Brajan se kretao kroz šumu tiho kao jelen koji je tuda prolazio. Po svojoj želji, krenuo je zaobilaznim putem, skrenuvši kod zaliva Polumesec, gde se izmaglica podizala sa vode poput belog dima, a trio košuta zadovoljno pijuckao u svetlucavoj i potpunoj tišini. Imam još vremena, pomislio je Brajan. Uvek je bilo vremena na ostrvu Želja. Udovoljio je impulsu da sedne na panj i gleda radanje jutra. Ostrvo je popreko bilo svega tri kilometara široko, a manje od dvadeset kilometara dugo, od tačke do tačke. Brajan je znao svaki centimetar, pesak ostrvskih plaža obasjan suncem, hladne, senovite močvare sa njihovim starim i strpljivim aligatorima. Voleo je te močvarne dine, predivne mokre, talasaste travnate poljane, koje su se uzdizale pored mladih borova i veličanstvenih starih hrastova. Ipak, više od svega, voleo je šumu sa njenim tamnim skrovištima i njihovim misterijama. Poznavao je istoriju svog doma, to da su tu nekada gajili pamuk i čivit i da su na imanju radili robovi. Njegovi preci tu su ubirali ogromna bogatstva. Bogataši su dolazili na to malo ostrvo da se zabavljaju skupljajući školjke, love jelene i divlje svinje, pecaju i jašu na talasima. Održavali su lude igranke u svečanoj dvorani, pod svetlošću kristalnih lustera, bezbrižno se kockali igrajući karte u sobi za igre, ispijali su dobar južnjački viski i pušili debele kubanske cigare. Izležavali su se na terasi tokom vrelih letnih popodneva, dok su ih robovi služili hladnom limunadom.

Utočište je bilo oaza za privilegovane i svedočanstvo o jednom načinu života koji je bio osuden na propast. Mnoga bogatstva prolazila su kroz ruke čeličnog i špediterskog magnata, koji je kuću Utočište pretvorio u svoje lično. lako više nije bilo toliko novca, Utočište je i dalje opstajalo, a ostrvo je i dalje bilo u rukama potomaka onih kraljeva pamuka i careva čelika. Kućice, koje su bile rasute svuda po ostrvu, podignute iznad dina, ušuškane u senke drveća, okrenute prema ogromnom prostranstvu ostrva Pelikanov zvuk, prenošene su iz generacije u generaciju, obezbedujući tako da samo šačica porodica može smatrati Zelju svojim domom. Tako će i ostati. Brajanov otac se borio protiv graditelja stambenih naselja i onih koji se staraju o čovekovoj sredini, sa jednakom vatrenošću. Na ostrvu 22 neće biti nikakvih odmarališta i nijedna ,,dobronamerna" vlada neće ubediti Sema Hetaveja da od svog ostrva napravi nacionalni park. Bio je to, smatrao je Brajan, očev spomenik svojoj nevernoj ženi. Njegov blagoslov i njegovo prokletstvo. Sada tu dolaze posetioci, uprkos samoći, ili, možda, baš zbog nje. Da bi zadržali kuću, ostrvo i nadzor nad njima, Hetavejevi su deo svog doma pretvorili u gostionicu. Brajan je dobro znao da je Sem to mrzeo i da se toga gnušao, da ga je vredala svaka stopa bilo kakvog pridošlice na ostrvu. Bila je to jedina stvar oko koje su se, po njegovom sećanju, svadali njegovi roditelji. Anabel je želela da ostrvo otvori za turiste, da privuče što više Ijudi, da vrati onu vrstu društvenog yrtloga u kome su uživali njeni preci. Sem je insistirao na tome da ostrvo ostane netaknuto, bez ikakvih promena, da kontroliše broj posetilaca i onih koji su došli samo da prenoće kao cicije koje udeljuju pokoji dinar. To je bio; na kraju, po Brajanovom mišljenju, glavni razlog koji je njegovu majku naterao da ode - ta potreba za Ijudima, za licima, za glasovima... za životom... Ali, koliko god se njegov otac trudio, mogao je da zaustayi promene isto koliko i ostrvo da obuzda more. Prilagodayanje, pomisli Brajan, dok se jelen okrete kao strela i jurnu medu skriveno drveće. On sam nije mnogo mario za prilagodayanj a, ali što se restorana tiče bila su neophodna. A i činj enica je da je on užiyao u toj jurnjavi, planiranju, izvršenju; toj rutini. Voleo je posetioce, glasove stranaca, svidalo mu se da posmatra njihoye različite navike i očekivanja. Da s yremena na yreme čuje neku priču iz njihovog sveta. Nije imao ništa ni protiy Ijudi iz svog sveta - sve dok nisu nameravali da ostanu. U svakom slučaju, nije yeroyao u ostanak łjudi na duže staze. Kao ni Anabel.

Brajan ustade, blago iznerviran, jer je iznenadno udario ožiljak star dvadeset godina. Ignorišući sve to, on se okrete i pode vijugavim putićem nagore prema Utočištu. Kada je izašao iz gustog drveća, svetlo je bilo zaslepljujuće. Izbio je mlaz iz fontane, i pretvorio svaku posebnu kap u dugu. Pogledao je u zadnji kraj bašte. Lale su se diskretno bunile. Karanfili su izgledali malo čupavo, a... šta li je uopšte ono Ijubičasto tamo, pitao se. Bio je osrednji baštoyan, u najboljem slučaju, neprestano se trudeći da koliko-toliko održava zemljište. Gosti koji su tu dolazili, i plaćali svoj borayak, očekivali su da vide očuvane bašte, baš koliko i bleštave antikvitete i dobru hranu. 23 Utočište je moralo da se održava u tip-top stanju da bi privuklo posetioce, a to je značilo beskrajne časove rada. Bez gostiju koji su plaćali svoj boravak ovde, bez njihovog novca, nije bilo svrhe da se Utočište i dalje održava. Tako da je Brajan smatrao, uz upućivanje mrkog pogleda cveću, da je posao ovde bio beskrajan ciklus, zmija koja je gutala sopstveni rep. Zatvor bez ključa. ,,Ageratum." Brajan podiže glavu. Morao je da škilji, zbog jakog sunca, ne bi li usredsredio pogled na ženu koja je prilazila. Ali, pre toga, prepoznao joj je glas. Nerviralo ga je to što mu se tako prišunjala. Ali, kad malo bołje razmisli, uvek je smatrao da je dr Kirbi Ficsimons pomalo iritirajuća osoba. ,,Ageratum", ona ponovi i nasmeja se. Znala je da ga čini napetim i ovo sada je smatrala napretkom. Prošla je skoro godina od kada je uspela da od njega iznudi sličnu reakciju. ,,Cvet u koji toliko buljiš. Vašoj bašti je potrebno sredivanje; Brajane." ,,Pripnuću na posao", rekao je, a zatim pribegao svom najboljem oružju. Cutanju. Nikada se nije osećao potpuno smireno u Kirbinom prisustvu. I to nije bilo samo zbog njenog izgleda, mada je bila prilično atraktivna, ako volite tip nežne plavuše. Brajan je znao da je to bilo njeno držanje, ponašanje, koje je bilo potpuno suprotno njenom krhkom izgledu. Bila je efikasna, sposobna i izgledalo je da se razume u svaku prokletu stvar. U njenom glasu bilo je nečega za šta je Brajan smatrao da pripada visokom društvu Nove Engleske. Ili, kada se osećao manje milosrdnim, nečega što pre pripada prokletim Jenkijima. Imale je i te jenkijevske jagodice. Isticale su morskozelene oči i pomalo prćast nos. Usne su joj bile pune - ne previše široke i ne suviše male. Bila je to još jedna savršena stvar koja ga je iritirala u vezi sa njom.

Stalno je iščekivao da čuje da se yratila na kopno, zatvorila skromnu kolibu, koju je nasledila od bake, i odustala od ideje da upravlja malom klinikom na ostrvu. Ali, iz meseca u mesec, ona je ostajala, polako se utkajući u samu srž ostrva. I polako mu ulazeći pod kožu. Ona nastavi da mu se osmehuje, podrugljivog izraza lica, dok je zabacivala kosu boje pšenice, koja joj je lagano pala na ramena, pa reče: ,,Prelepo jutro." ,,Rano je", reče i stavi ruke u džepove. Nikada nije tačno znao šta da radi sa njima u njenom prisustvu. ,,Nije previše rano za tebe." Ona nakrivi glavu. Bože, volela je da ga gleda. Mesecima se nadala da će uraditi nešto više od 24 samog gledanja, ali Brajan Hetavej je bio jedan od domorodaca na ovom malenom ostrvu čiju naklonost nije mogla da pridobije lako. ,,Verovatno doručak još nije spreman." ,,Ne služimo pre osam", rekao je, iako je ona to i sama vrlo dobro znala. Dolazila je tu dovoljno često. ,,Mislim da ću sačekati. šta je specijalitet ovog jutra?" ,,Nisam još odlučio." Pošto nije uspeo da je se otrese, pomirio se sa neminovnim kada je došla na korak do njega. ,,Glasam za tvoje vafle sa cimetom. Mogla bih da ih pojedem tuce." Ona poče da se isteže, preplićući prste dok je podizala ruke visoko iznad glave. Iz sve snage je pokušavao da ne primeti kako joj se pamučna majica zategla preko malih, čvrstih grudi. Napor da ne primećuje Kirbi Ficsimons postao je njegov svakodnevni posao. Kružio je oko kuće, kroz prolećno cveće koje je uokvirivalo stazicu od smrskanih školjki. ,,Možeš da sačekaš u gostinskoj sobi ili u trpezariji." ,,Radije bih sedela u kuhinji. Yolim da te gledam dok kuvaš." Pre nego što je smislio način da je spreči, ona zakorači na jedan posebno pregradeni trem i ude na kuhinjska vrata. Kao i obično, sve je bilo čisto kao suza. Kirbi je kod muškaraca cenila urednost, isto koliko i lepo izvajane mišiće i dobro korišćen mozak. Brajan je imao sva tri kvaliteta, i upravo zbog toga je bila zainteresovana da sazna kakav je kao ljubavnik. Smatrala je da će i to saznati vremenom. Kirbi je uvek pronalazila način da dode do svog cilja. Sve što treba da uradi je da razbije taj njegov oklop. Nije to bila nezainteresovanost. Yidela ga je kako je posmatra u retkim prilikama kada bi se opustio. Bila je to čista tvrdoglavost. I to je cenila kod muškaraca. Njegova različitost od nje veoma ju je zabavljala.

Znala je, čim je sela na stoličicu za kuhinjskim stolom, da on neće mnogo pričati, ukoliko ga ne natera. To je bio njegov način da se drži na odstojanju od drugih Ijudi. Znala je da će joj sipati šolju zaista izvanredne kafe i da je zapamtio da ona ne pije jaku. To je bila njegova urodena gostoljubivost. Kirbi ga pusti da ima svoj trenutak mira, dok je pijuckala kafu iz šolje koja se pušila, koju je stavio pred nju. Nije ga zadirkivala kada je rekla da voli da ga gleda dok kuva. Kuhinja je možda, po tradiciji, ženski domen, ali ova kuhinja je bila potpuno muška. Kao i njen ylasnik, pomislila je Kirbi, sa njegovim krupnim šakama, razbarušenom kosom i grubim licem. 25 Znala je - malo je toga što se na ostrvu može sakriti o Ijudima koji tu žive - da je Brajan pre osam godina renovirao kuhinju. I da je sam kreirao njen izgled, izabrao boje i materijale. Napravio je od nje pravu mušku radionicu, sa dugačkim nizom kuhinjskih elemenata od obojenog granita i sjajnog nerdajućeg čelika. Bila su tu tri široka prozora, uokvirena samo ramom od vijugavo izrezbarenog drveta. Klupa zagasitosive boje bila je ugurana ispod njih, i služila je za porodične ručkove, mada su; koliko je ona znala, Hetavejevi retko ručavali zajedno, kao porodica. Pod je bio popločen krem-belim pločicama, a zidovi su bili beli i neukrašeni. Kod Brajana nije bilo mnogo luksuza. Da, bilo je tu i domaćeg uticaja u sjaju bakarnih lonaca, koji su visili obešeni o kuke, u vencima sušenih paprika i belog luka, u polici sa starim kuhinjskim posućtem. Pretpostavljala je da on to pre smatra praktičnim, nego domaćim, ali te stvari su prostoriju činile toplom i srdačnom. Ostavio je staro ognjište od cigli, što je podsećalo na vreme kada je kuhinja bila samo jezgro kuće, mesto gde su se Ijudi okupljali i provodili vreme zajedno. Yolela je kada on zimi tu upali vatru i kada se miris spaljenog drveta prijatno pomeša sa mirisom začinjenog paprikaša ili čorbi koje se tiho krčkaju. Za nju, ovi novi savremeni šporeti izgledali su kao nešto što zahteva diplomu tehničara da bi se njime rukovalo. Ali, opet, za nju je kuvanje bilo ubacivanje pakovanja iz zamrzivača u mikrotalasnu. ,,Volim ovu prostoriju", ona reče. On je mutio nešto u velikoj plavoj činiji i samo je promrmljao. Prihvativši to kao odgovor, Kirbi se lagano spusti sa stolice da sipa sebi još kafe. Ona se prisloni uz njega, ovlaš mu dodirnuvši rame, i poče da se kezi gledajući testo u činiji. ,,Vafle?"

On se lagano izmače. Njen miris bio je svuda oko njega. ,,To si htela, zar ne?" ,,Da." Podižući svoju šolju, ona mu se nasmeja iznad ivice stola. ,,Lepo je kad dobiješ ono što želiš, je l' da?" Imala je najvragolastije oči, pomislio je. Kao dete verovao je da sirene postoje. Sve one su imale oči baš kao Kirbine. ,,Lako je dobiti ono što želiš, ako su samo vafle ono što želiš." On stade iza nje i uze presu za vafle iz donjeg kredenca. Pošto ju je uključio, okrenuo se i naleteo pravo na Kirbi. Automatski je ułwati za ruku da je smiri. I ostade tako da stoji. ,,Stojiš mi na nozi." T nr,nrm t-o i^mo^o wA/-»w<i1i"na ^KncT iTnpTiac\nncr o<;f>raia lenršania ,,U čemu?" Ona se nasmeja i njen pogled poče da prelazi preko njegovih usana i nazad. ,,U biło čemu." Ma neka ide život, pomisli ona i stavi svoju słobodnu ruku na njegove grudi, a zatim reče: ,,Treba li ti nešto?" On oseti kako mu se ubrzava puls. Njegovi prsti joj stegoše ruku i pre nego što je uspeo da svesno odreaguje. Razmišljao je o tome; o, da, razmišljao je o tome. Kako bi bilo da je gurne na pult i uzme ono što mu je tako napadno gurala pod nos? To bi joj izbrisalo taj zlobni smešak sa usana. ,,Stojiš mi na putu, Kirbi." Ipak je nije puštao da ide. To je, po njoj, bio veliki napredak. Ispod njene ruke njegov puls se ubrzavao. ,,Stojim ti na putu već skoro čitavu godinu, Brajane. Kad ćeš da uradiš nešto povodom toga?" Yidela je kako su mu oči zasijale, pre nego što su se suzile i smračile. Očekivano, njeno disanje postade isprekidano. Najzad, pomisli i naže se prema njemu. On pusti njenu ruku i povuče se; bio je to pokret toliko neočekivan i nagao da se umalo nije spotakla. ,,Popij svoju kafu", on reče. ,,Imam posla." Biło je pravo zadovoljstvo gledati je kako čini prvi korak, za promenu. Zlobni osmeh je nestao, naravno. Njene nežne obrve sada su bile namrštene, a ispod njih su počivale oči koje su bile tamne i zažarene od besa. ,,Do davola, Brajane! U čemu je problem?" On je kutlačom vešto stavljao masu u zagrejanu presu za vafle. ,,Nemam baš nikakav problem." Bacio je pogled na nju dok je zatvarao

poklopac. Boja joj jurnu u obraze i usta joj se skupiše. Bljuje vatru; pomisjio je. Odlično. ,,Sta još treba da uradim?" Ona tresnu svojom šoljicom kafe, prosipajući vrelu tečnost na njegov besprekorni pult. ,,Treba li da ušetam ovde gola?" Njegove usne se zgrčiše. ,,Pa, vidiš, to ti nije tako loša ideja. To bi najzad podiglo cene ovde." Podigao je glavu. ,,Naravno, pod uslovom da izgledaš dobro kad se skineš." ,,Ja odlično izgledam kada se skinem, a tebi sam dala bezbroj prilika da se u to i sam uveriš." ,,Izgleda da više volim da sam sebi dajem prilike." Otvorio je frižider. ,,Hoćeš li jaja uz vafle?" Kirbi je stisnula pesnicu, prisetivši se da se zavetovala da leči, a ne da povrećtuje Ijude, i okrete se na petama. ,,Ma, nosite se i ti i Brajan je čekao dok nije ćuo lupanje yratima i tek onda počeo zadovoljno da se kezi. Smatrao je da je pobedio to malo klupko volje i rešio je da se počasti njenim vaflama. Tek što je krenuo da ih reda na tanjir, vrata se naglo otvoriše. Leksi zastade na trenutak, kao da pozira, za šta su oboje znali da je bilo iz navike, pre nego pokušaj da impresionira brata. Njena kosa bila je razbarušena masa spiralnih kovrdža; koje su se njihałe iznad ramena u njenoj trenutno omiljenoj nijansi - crvenoj kao iz doba renesanse. Yolela je dejstvo tamnonarandžaste boje i smatrala da je to promena nabolje u odnosu na napadnu plavu boju, koju je nosila poslednjih godina. Bilo je to, otkrila je, teško održavati. Boja kose bila je samo par nijansi svetlija od one koju joj je Bog dao, i odgovarala je njenoj boji kože, koja je bila mlečna sa nagoveštajem ružičaste nijanse. Od oca je nasledila oči boje lešnika, koje su često menjale nijansu. Ovog jutra bile su tamne, boje mora kada je oblačno, i već pažljiyo istaknute maskarom i krejonom. ,,Vafle"; reče. Njen glas zvučao je kao predenje mačke, što je savesno vežbala i, na kraju, savladala. ,,Njam, njam." Nimalo impresioniran, Brajan je isekao prvi zalogaj i stavio ga u usta. ,,Moj je." Leksi zabaci svoju divlju grivu od kose, došeta do stola gde se doručkovalo i poče da se pući. Poče zavodljivo da trepće i da se osmehuje kada je Brajan postavio tanjir ispred nje. ,,Hvala ti, dušo." Spustila je ruku na njegov obraz, a poljubila ga u drugi. Leksi je posedovala jednu, za Hetavejeve potpuno stranu; naviku da dodiruje, Ijubi, grli. Brajan se sećao da je, kada ih je majka napustila, Leksi bila kao štene, uvek je trčala da sedne nekome u krilo, da se mazi

sa nekim. Neka je, mislio je Brajan, imala je samo četiri godine. Blago ju je povukao za kosu i dodao joj sirup. ,,Da li je još neko budan?" ,,Mmm... par iz plave sobe. Tetka Kejt se upravo tušira." ,,Mislio sam da si ti danas zadužena za doručak." „1 jesam", odgovorila mu je punim ustima. Podigao je obrvu, bacivši brz pogled na njenu kratku, tanku, razvratno skrojenu odeću. ,,Je li ti to nova uniforma konobarice?" Prekrstila je svoje duge noge i strpala još jedan zalogaj vafle u usta. ,,Svida ti se?" ,,Moći ćeš da se penzionišeš od bakšiša." ,,Da", procedila je i uz kiseli osmeh odgurnula tanjir sa vaflama. ,,To je oduvek bio moj životni san - da služim strance i da za njima čistim prljave tanjire, štedeći sitniš koji mi daju kako bih se povukla u yelikom stilu." ,,Svi mi imamo naše male fantazije", Brajan reče bezbrižno i pred nju stavi šolju kafe sa šlagom i šećerom. Razumeo je njenu ogorčenost i razočaranje, iako se sa tim nije slagao. Zato što ju je voleo, podigao je glavu i rekao: ,,Hoćeš da čuješ moje?" ,,Verovatno ima veze sa osvajanjem nagrade za najbolji recept na Beti Kroker takmičenju". ,,Hej, nije nemoguće." ,,Htela sam da postanem neko, Bri." ,,Ti jesi neko. Aleksa Hetavej, ostrvska princeza." Zakolutala je očima, a potom uzela svoju šoljicu kafe. ,,Nisam uspela da skrpim jednu godinu u Njujorku. Jednu prokletu godinu." ,,A ko bi tako nešto uopšte i želeo?" Od same ideje su ga podilazili žmarci. Prepune ulice, razni mirisi, zagušljiv vazduh. ,,Malo je teško biti glumica na ovom ostrvu." ,,Dušo; ako mene pitaš, ti odlično radiš svoj posao. Ali, ako ćeš da se duriš, nosi vafle u svoju sobu. Kvariš mi raspoloženje." ,,Lako je tebi." Ona nervozno odgurnu tanjir sa vaflama. Brajan ščepa tanjir pre nego što je skliznuo niz pult. ,,Imaš sve što poželiš. Živiš u nedodiji dan za danom, godinu za godinom. Radeći istu stvar svaki put ispočetka. Tata ti je maltene predao kuću da bi on mogao po ceo dan da tumara ostrvom ne bi li se uverio da neko slučajno nije dirnuo i jedno zrno njegoyog dragocenog peska." Ona se odgurnu od stola, besno mašući rukama. „1 Džo je dobila ono što je htela. Yeliki jebeni fotograf, koji putuje svuda po svetu da bi škljocao svojim fotoaparatom. A šta ja imam? šta ja to imam? Patetični rezime sa par reklama, šačicu epizodnih uloga i glavnu ulogu u komadu

od tri čina koji je skinut sa repertoara u Pitsburgu na sam dan premijere. I sada sam opet zagłavljena ovde, osudena na brisanje stolova i menjanje čaršava. Mrzim to." On sačeka jedan trenutak, a zatim poče da joj aplaudira. ,,Sjajan govor, Leksi. Tačno znaš koje reči treba da ubaciš. Mada bi možda trebalo da poradiš na pokretima. Gestikulacija ti je suviše grandiozna." Njene usne zadrhtaše; a onda se skupiše. ,,Proklet da si, Bri." Ona podiže bradu i besno izade napolje. Brajan podiže njenu viljušku. Izgledalo je kao da je ovog jutra bilo dvanula za njega, pomisli, i odluči da dovrši i njen doručak. U roku od jednog sata, Leksi je bila sva nasmejana i blistala je zahyaljujući svom južnjačkom slatkastom humoru. Bila je vešta konobarica - što 29 ju je sačuvalo od potpunog siromaštva dok je radila u Njujorku - i služila je svoje goste sa izrazom potpunog zadovoljstva i Ijubaznosti. Nosila je modernu suknju, dovoljno kratku da iznervira Brajana, što joj je i bila namera, i bluzu bez rukava, za koju je mislila da joj najbolje ističe figuru. Imala je zaista dobro telo i naporno je radila da ga održi u formi. Bilo je to važno orude njenog zanata, bilo da se radilo o služenju hrane ili glumi. Kao i njen vragolasti, vedri osmeh. ,,šta kažete na to da podgrejem tu kafu za vas, gospodine Bensone? Svida li vam se omlet? Brajan je pravo čudo u kuhinji, zar ne?" Pošto je gospodin Benson bio toliko zahvalan što ima direktan pogled na njene grudi; ona se još više naže nad njim da bi mu pružila kompletan doživljaj, za sve pare, pre nego što je prešla na sledeći sto. ,,Napuštate nas danas, je l' tako?", pitala je; zadovoljno se smešeći tek venčanom paru, koji se mazio u uglu stola. ,,Nadam se da ćete nam opet doći." Lagano je koračala salom, tačno znajući kada je mušterija raspoložena za priču, a kada želi da bude sama sa svojim mislima. Kao i obično, nije bilo mnogo posla tokom jutra bilo kog radnog dana, tako da je imala dovoljno prilike da odglumi nešto u toj maloj sali za ručavanje. Ono što je zapravo želela bilo je da odigra neku predstavu u onim velikim i otmenim pozorištima Njujorka. Umesto toga, mislila je, zadržavajući taj vedri; sunčani osmeh na licu, neprestano je igrala uvek istu ulogu konobarice u kući koja se nikada nije menjala, na ostrvu koje se nikada nije menjalo. Sve je potpuno isto već hiljadama godina, razmišljala je. Leksi nije bila žena koja je volela ili cenila istoriju. Po njoj, prošlpst je dosadna i isto je tako dosadno urezana u kamen, kao i ostrvo Zelja i malobrojne porodice koje su tu živele.

Pendletonovi su se venčavali sa Ficsimonsima ili Brodijevima ili Verdonovima. Glavna ,,ostrvska četvorka". Ponekad bi neko od potomaka zaobišao taj šablon, pa bi se venčao sa osobom sa kopna. Neki su čak i otišli sa ostrva, ali najčešće su Ijudi ostajali, živeći u istim kućicama iz generacije u generaciju, dodajući još ponekog novog člana medu ostrvske starosedeoce. I to je bilo sve tako... predvidljivo, pomislila je, dok je hitrim pokretom veselo bacala i hvatala svoj blokčić za narudžbine, zaputivši se ka sledećem stolu. Njena majka se udala za čoveka sa kopna i sada su Hetavejevi vladali Utočištem. Hetavejevi su bili ti koji su u njemu živeli, radili, kupali se u znoju i krvi vodeći raćuna o kući i ostrvu već skoro trideset godina. Ali, Utočište je oduvek bilo i biće kuća Pendletonovih, visoko na brdu. I od toga se nije moglo pobeći. Napunila je džepove bakšišom i odnela prljave tanjire. Cim je ušla u kuhinju, pogled joj je ponovo postao leden. Svlačila je šarm sa sebe kao što zmija skida svoju košuljicu. Još više ju je razbesnelo to što je Brajan ostao potpuno ravnodušan na smrznuti izgled koji mu je gurala u lice. Ona istovari hrpu prljavih sudova; zgrabi vreli lončić sa kafom i, njišući se, ode u trpezariju. Čitava dva sata usluživala je Ijude, čistila stolove; menjala prljave stolnjake - i maštala o mestu gde bi želela da ode. Brodvej. Bila je uverena da bi tamo uspela. Svi su joj govorili da je rodeni talenat. Naravno, to je bilo pre nego što je otišla u Njujork i našlavse u gomili mladih žena kojima je rečena ista stvar. Želela je da bude ozbiljna glumica, a ne neka praznoglava łutkica koja pozira za reklame ženskog donjeg rublja i gradi svoju karijeru kao glumica model. Za nju je bilo potpuno očekivano da počne od samog vrha. Na kraju krajeva, bila je neko ko ima i pamet i izgled i talenat. Prvi pogled na Menhetn ispunio ju je osećanjem da ima neku svrhu i preplavio je energijom. Imala je osećaj kao da je sve to čekalo samo na nju; pomislila je dok je računala koliko iznosi račun za sto broj šest. Svi ti Ijudi, ta buka i živost. Oh, da, i te radnje sa predivnom odećom, prefinjeni restorani, taj neodoljivi osećaj da svako ima obaveze, da negde žuri. I ona je tada imala obaveze i morala je negde da ide. Naravno; iznajmila je stan koji je bio preskup. Ali; nikako nije htela da se zadovolji nekim tesnim sobičkom. Častila je sebe novom odećom u Bendelu i provela ceo dan u prodavnici Elizabet Arden. To je zbrisalo

veliki deo njenog budžeta, ali ona je to smatrala dobrom irwesticijom. Htela je da izgleda što je bolje moguće za sve audicije na koje je bila pozivana. Prvi mesec njenog boravka u Njujorku bio je surovo i neprijatno budenje, u svakom pogledu. Nikada nije ni slutila da će je tu dočekati toliko velika konkurencija, ili takvo očajanje i spremnost na sve na licima onih koji su stajali u redu zajedno sa njom, ko zna već koji put... I zaista je dobila nekoliko ponuda - mada je većina njih tražila od nje da glumi isključivo na ledima. Bila je previše ponosna i previše samouverena za tako nešto. 31 Sada su je taj ponos i samopouzdanje, kao i, morala je da prizna sebi, njena preterana naivnost, doveli do ovoga gde je sada. Ali, to je samo privremeno, Leksi se tešila. Za malo manje od godinu dana napuniće dvadeset pet godina i doći će do svog nasledstva. Tačnije, do onoga što je ostalo od njega. Planirala je da se sa tim parama vrati u Njujork, ali ovoga puta bila bi pametnija, opreznija i mnogo lukavija. Odlučila je da ovo nije kraj i da će nastaviti da se bori. Nije poražena. Samo je uzela odsustvo. Jednog dana će se popeti na scenu i osetiti svu ljubav i divljenje publike. Bukvalno će je preplaviti, kao lavina. Tek onda će biti neko. Neko ko nije samo Anabelina mlada ćerka. Odnela je i poslednje tanjire u kuhinju. Brajan je već sredivao čitavu prostoriju. Nije bilo prljavih šerpi i sudova, koji bi pretrpali njegovu sudoperu, ni prosute tečnosti ili mrlja da mu naruže kuhinjski pult. Znajući da je to ružno, Leksi okrenu svoj zglob tako da se šolja prevrnula i izlila po tanjirima, pri čemu se talog kafe polako izlivao sa tanjira svuda po pločicama. ,,Upsl", rekla je i zločesto se nakezila kada se Brajan okrenuo da pogleda šta je to uradila. ,,Mora da uživaš da se ponašaš kao budala, Leksi", reče hladno. ,,Tako si dobra u tome." ,,Stvarno?" Pre nego što je uspela da se iskontroliše, ona namerno ispusti ostatak sudova na pod. Oni padoše uz tresak, pri čemu se sva hrana i delovi tanjira rasuše svuda po kuhinji. ,,šta kažeš na ovo?" ,,Pobogu, šta pokušayaš da dokažeš? Da nikad nisi bila destruktivnija u životu? Da će uvek neko biti tu iza tebe da čisti tvoj džumbus?" On nervozno ulete u toalet i uze metlu. ,,Počisti sama." On joj gurnu metlu u ruke.

,,Neću." lako je zažalila što se onako impulsivno ponela, ipak je metlu gurnula njemu u ruke. Kuhinja je izgledała kao da je u nju pre samo nekoliko trenutaka pala bomba. ,,Evo tvojih omiljenih sudova. Pokupi ih sam." ,,Pokupićeš ih iz ovih stopa ili će, kunem ti se, ova metla završiti na tvojoj zadnjici." ,,Samo probaj, Bri." Unela mu se u lice. Saznanje da je preterala samo je još više teralo da brani svoj stav. ,,Samo probaj i iskopaću ti oči. Muka mi je više da mi stalno govoriš šta treba da radim. Ovo je moja kuća koliko i tvoja." ,,Vidim da se ovde ništa nije promenilo." Lica zamračenih od besa Brajan i Leksi se okrenuše - i zanemeše. Džo je stajala kod zadnjih vrata, sa dva kofera pored nogu i iscrpljenošću u očima. ,,Znala sam da sam stigła kući kada sam čula lomljavu praćenu yeselim glasićima." Sa naglom i namernom promenom raspoloženja, Leksina ruka skliznu ka Brajanovoj, i ona ga steže. ,,Pogledaj, Brajane, još jedan član visokog društva se vratio. Nadam se da nam je ostalo malo one masne teletine." ,,Kafa je sasvim dovoljna", reče Džo i zatvori vrata za sobom. TRECE POGLAYLJE Džo je stajala pored prozora, u spavaćoj sobi gde je odrasla. Pogled je bio isti. Lepe bašte koje su strpljivo čekale da budu oplevljene i zaliyene. Humka turice već je poprimala zlatastu boju, a divlji zumbuli su se lagano njihali na vetru. Ljubičice su sunčale svoja mala uobražena lica, pod budnim okom dugačkog Ijubičastog irisa i yeselih žutih lala. Prskayci i karanfili zadoyoljno su cvetali. Bilo je tu i palmi, kupusa, a nad njima su se uzdizali senoyiti hrastoyi, pod kojima su cvetale čipkaste paprati i divlje biljke. Syetlost je bila prelepa, pozlaćena i biserna, medu oblacima koji su ployili nebom, bacajući meke senke. Slika je bila jedna od onih savršenih predstava mira, ali i usamljenosti, kao iz pripoyedaka. Da je sada imala samo malo više energije, izašla bi napolje, slikala ovu neponovljivu atmosferu syojim fotoaparatom i učinila je samo svojom. Nedostajalo joj je sve ovo. Kako je to čudno, mislila je, da tek sada shyati da je propuštala ovaj predivni vidik sa prozora sobe u kojoj je spavala gotovo svake noći svojih prvih osamnaest godina života. Onda je provodila prijatne sate u društvu svoje majke, baveći se baštovanstvom; učeći nazive različitih cvetova, njihove potrebe i navike, uživajući u osećaju zemlje pod prstima i topline sunca na ledima. Ptice i

leptiri, zvonko odzvanjanje zvončića na tremu, nalet paperjastih, mekih oblačića gore na nežnoplavom nebu, koje je čuvalo uspomene iz njenog najranijeg detinjstva. Očigledno je zaboravila da se drži tih lepih uspomena, zaključila je, i, onako umorna, okrenula se od prozora. Bilo koje slike koje bi sada ovekovečila, ili u sećanju, ili fotoaparatom, dobro su skrivane veoma, veoma dugo. Njena soba je takode ostala manje-više ista. Krilo Utočišta koje je pripadalo Hetavejevima i dalje je blistalo Anabelinim sjajem, 33 stilom i ukusom. Za svoju stariju kćerku izabrala je sjajni mesingani krevet sa visokim baldahinom, sa čipkanim pokrivačem i složenim dizajnom karnera i dugmadi. Pokrivač je bio od stare irske čipke, naslede Pendletonovih, koje je Džo oduvek volela zbog njegove šare i tkanja, i zato što je delovao tako stameno, snažno i uvek isto, kao da prkosi vremenu. Na zidnim tapetama cvetali su divlji zumbuli u veselom metežu, na pozadini boje slonovače, a drvenarija je bila tople nijanse meda. Anabel je izabrala antikvitete - lampe u obliku globusa, stočiće od javorovog drveta, fine stolice i vaze u kojima je uvek bilo svežeg cveća. Zelela je da njena deca odmalena nauče da žive sa dragocenostima i da se o njima brinu. Na okviru malog mermernog kamina stajale su sveće i školjke. Na połicama zida, nasuprot kaminu, bilo je mnogo više knjiga nego lutaka. Cak ni kao dete, Džo nije imala veliku potrebu za lutkama. Anabel je mrtva. Koliko god da je od tvrdoglavosti i jačine njenog karaktera ostalo u ovoj sobi; u ovoj kući, na ovom ostrvu; ona je mrtva. Nekada, u poslednjih dvadeset godina, ona je umrla, učinivši svoje dezerterstvo konačnim i neopozivim. Dragi bože, zašto je neko ovekovečio tu smrt na snimku? Očajna; Džo se pitala, pokrivši lice rukama. I zašto su taj surovi dokaz smrtnosti poslali baš Anabelinoj kćerci? Smrt andela, te reči bile su ispisane na poledini fotografije. Džo se toga veoma jasno sećala. Ona brzo protrlja dlan izmedu grudi, ne bi li umirila srce. Kakva je to vrsta izopačenosti, pitala se. O kakvoj pretnji je tu reč? I koliko je toga bilo zapravo upereno u nju samu? To postoji. I to je realnost. Nije bilo važno ni to da, kada je izašla iz bolnice i vratila se u svoj stan, te slike više nije bilo. Nije mogla sada da misli na to. Ako bi priznala da je sve to umislila, da je sve bila samo njena halucinacija, morala bi da prizna da gubi razum. Kako da se nosi sa tim?

Ali; činjenica je da te slike više nije bilo u stanu kada se vratila. Sve ostale su i dalje bile na istom mestu, sve na kojima je bila ona sama, i dalje rasute po podu mračne komore, gde ih je i ispustila, u šoku i panici. lako je tražila satima, prevrćući svaki delić stana, nije uspela da nade sliku koja ju je potpuno slomila. Ako ona nikada nije ni bila tamo... Zatvorila je oči, naslonivši čelo na prozorsko staklo. Ako je to bio plod njene mašte, ako je, na neki način, želela da ta užasna slika zaista postoji, da njena majka bude otkrivena na takav način - i mrtva - šta onda da misli o sebi? >4 Šta da prihvati kao činjenicu? Svoju mentalnu nestabilnost ili smrt svoje majke? Ne misli sad na to. Rukom je pritisla usne pošto joj je dah zastao u grlu. Skloni te misli, kao što si sklonila i fotografije. I dobro ih zaključaj dok malo ne ojačaš. Ne dozvoli da opet poklekneš, Džo Elen, naredila je sebi. Opet ćeš zauršiti u bolnici, sa doktorima koji će ti prčkati i po telu i po glavi. Izbori se sa tim. Duboko je udahnula. Izbori se sa tim dok ne budeš u stanju da pitaš sva pitanja koja moraš da postaviš i pronadeš sve one odgouore koji moraju biti pronadeni. Treba da uradi nešto praktično, rešila je, nešto uobičajeno; da bar pokuša da ova poseta kući protekne onako kako treba, normalno. Već je spustila prednji deo iskošenog stola i na njega postavila jedan od svojih fotoaparata. Ali, kada je počela da radi; shyatila je da već ima drugog posla, jer se još nije ni raspakoyala. Džo pogleda kofere koji su ležali na predivnom krevetu. Pomisao na to da ih otvori, izvadi svu odeću i obesi ih na vešalice u ormanu, iłi spakuje u fioke bila joj je prosto ,,očaravajuća". Umesto toga, sela je na stolicu i zažmurila. Ono što treba da uradi je da razmišlja i planira. Odlično se snalazila sa listama ciljeva i zadataka, koje je zapisivala redosledom koji je najpraktičniji i najefikasniji. Povratak kući bio je jedino rešenje i, prema tome, dovoljno praktično i efikasno. Bio je to, kako je obećala sebi, prvi korak. Treba samo da razbistri glavu, nekako sredi svoje misli - i baci se na sledeći korak. Ali bila je malaksala, kao u zanosu, gotovo padajući u san. Izgledalo je kao da je prošlo samo nekoliko sekundi, kada je neko zakucao na vrata. Džo se trže iz sna, sva dezorijentisana. Brzo je skočila na noge, osećajući se glupo i posramljeno zbog toga što su je

zamalo zatekli kako drema usred dana. Pre nego što je uspela da dode do vrata, ona se otvoriše i tetka Kejt promoli glavu. ,,Znači, tu si. Pobogu, Džo, izgledaš kao da si mrtva već tri dana. Sedi ovde, popij ovaj čaj i reci mi šta ima novo kod tebe." Bilo je to tipično za Kejt, mislila je Džo, taj iskreni, nikad bezrazložni, zapovednički stav. Počela je da se smeje dok je gledala Kejt kako umarširava u sobu sa šoljom čaja na poslužavniku. ,,Prelepo izgledaš, Kejt." ,,Ja vodim brigu o sebi." Kejt je spustila poslužavnik na niski stočić i stavila ruku na stolicu. ,,što se za tebe ne može reći. Mnogo si rnršava i bleda, a tvoja kosa je prava katastrofa. Ali i to ćemo da sredimo." 35 Živahno je sipala čaj iz porculanskog čajnika, ukrašenog grančicama bršljena, u dve jednake šoljice. ,,A sada, pnčaj mi o svemu što ti se dešavalo dosad." Zavalila se, srknula čaj, a onda nakrivila glavu. ,,Uzelasamodmor",rečejoj Džo. Dovezla se ovamo, čakizšarlota, iz jednog važnog razloga - da sebi da vremena da ponovo analizira svoje razloge i izgovore za povratak kući. ,,Nekoliko nedelja." ,,Džo Elen, mene ne možeš da mažeš i lažeš." To nikada nisu ni mogli, razmišljala je Džo, niko od njih. I tako je to bilo od trenutka kada je kročila nogom u Utočište. Došla je nekoliko dana nakon Anabelinog odlaska, na jednu nedelju, a još uvek je ovde, dvadeset godina kasnije. Bog zna da im je bila potrebna, mislila je Džo, dok se trudila da izračuna koliko joj je falilo da sve ispriča Katrin Pendleton. Sipala je sebi čaj; odugovlačeći sa odgovorom. Kejt je bila Anabelina rodaka, a porodična sličnost najviše se videla u očima, u boji i obliku. Ali, dok je Anabel, po onome kako se Džo nje sećala, uvek bila nekako nežna, i dok je imala tu urodenu ženstvenost, Kejt je bila žena oštrih crta lica, direktna i uvek precizna. Da, Kejt je zaista vodila računa o sebi, zaključila je Džo. Nosilaje dečački kratku kosu, žućkastomrku kapu koja je odgovarala njenom licu privlačne devojke koja je uvek u akciji i praktičnom stilu. Njen stil odevanja bio je više neformalan, svakodnevan; ali nikada aljkav ili neuredan. Farmerke su uvek bile ispeglane, a pamučne majice sveže i mirišljave. Njeni nokti uvek su bili uredni i kratki, i nikada bez tri zaštitna sloja ili providnog laka za nokte. lako je imala pedeset godina, bila je u dobroj kondiciji i, ako biste je gledali s leda, lako biste pomislili da je ispred vas neka tinejdžerka. Ušla je u njihove živote kada im je bilo najgore i nikada ih nije izneverila. Jednostavno je uvek bila tu, brinući se o sitnicama; terajući svakog od

njih da završi svoje obaveze i, na svoj ,;nikad bez razloga" način, kinjiła ih je i volela u isto vreme; dajući im bar iluziju normalnog života. ,,Nedostajala si mi, Kejt", Džo promrmlja, ,,zaista." Kejt se zagleda u nju na trenutak, i nešto zaigra na njenom licu. ,,Nećeš me smekšati tako, Džo Elen. Znam da imaš probleme, i možeš da biraš da li ćeš da mi kažeš, ili ću ja izvući to iz tebe makar kleštima. U svakom slučaju, doznaću o čemu se radi." ,,Bio mi je potreban odmor." To je, mislila je Kejt, nesumnjivo bila istina, to se videlo i na njoj samoj. Znajući Džo, sumnjala je da je razlog njenog tako ranjivog pogleda neki muškarac. Onda, jedino preostaje posao. Posao, koji ie Džo odvodio u čudne i udałjene krajeve sveta, razmišljala je Kejt. Često su to bila opasna mesta, žarišta rata ili prirodnih katastrofa. Posao, za koji je znala da ga je njena mlada rodaka stavila na prvo mesto, ispred života i porodice. Mala devojčice, mislila je Kejt, moja jadna, mala, slatka devojčice. Sta si to uradila od sebe? Kejt snažno prstima steže dršku šoljice da joj prsti ne bi drhtali. ,,Jesi li bila povrećtena?" ,,Ne, ne", ponovila je Džo i spustila šoljicu kafe na stočić da bi prstima pritisla oči, koje su je bolele. ,,Samo prekomeran rad, stres. Izgleda da sam preterala ovih poslednjih nekoliko meseci. Pod pritiskom sam, to je sve." I zbog fotografija. I mame. Kejt skupi obrve. Linija koja se medu njima formirala bila je poznata, ne baš tako otvoreno, kao ,,linija krivice Pendletonovih". ,,Koji je to pritisak, Džo Elen, koji ti bukvalno jede kilograme i zbog koga ti se ruke tako tresu?" Instinktivno, kao da se brani, Džo skupi svoje nemirne ruke u krilo. ,,U pravu si kada kažeš da u poslednje vreme ne vodim računa 0 sebi." Džo se blago nasmeja. ,,Od sada ću se više truditi." Lupkajući prstima po naslonu stolice, Kejt je proučavala Džoino lice. Briga na njemu bila je prevelika da bi se objasnila samo sekiracijom na poslu. ,,Jesi li bila bolesna?" ,,Ne." Laž joj skliznu sa usana skoro isto onako lagano kako je 1 planirala. Namerno je blokirala pomisao na bolničku sobu, gotovo sigurna da bi Kejt i tu sliku mogla da vidi u njenoj glavi. ,,Samo mala iscrpljenost. U poslednje vreme ne spavam baš najbolje." Nervozna što Kejt uporno pilji u nju, Džo ustade da iskopa cigarete iz džepa jakne koju je bacila preko naslona stolice. ,,Radim taj veliki posao u vezi sa knjigom. Pisala sam ti o tome. Izgleda da me je iscrpeo." Ona skljocnu upaljač. ,,To je sve potpuno novo za mene."

,,Trebalo bi da si ponosna i zadovoljna zbog tog posla, a ne bolesna i iscrpljena, Džo." ,,Potpuno si u pravu," Ona izduva dim, boreći se protiv Anabeline slike; protiv fotografija koje je dobila. ,,Zato sam i uzela odmor." Bilo je tu još nečega, mislila je Kejt, ali, za sada, dovoljno je i oyoliko. ,,Dobro je što si se vratila kući. Par nedelja Brajanove kuhinje i te kosti će se popuniti mesom. A Bog nam je svedok da ce nam dobro doći malo pomoći ovde. Yećina soba i kućica već je rezervisana za čitavo leto." 37 ,,Znači, posao cveta?", Džo je nezainteresovano pitala. ,,Ljudima je potrebno da, s vremena na vreme, pobegnu od svakodnevnice, da prisvoje nečiju tudu. Yećina njih dolazi ovde zbog mira i samoće, ili bi išli u Hilton, ili u Džekil. Ipak, i pored toga, oni žele čisto rublje i peškire." Kejt je lupkala prstima, razmišljajući o poslu koji ju je čekao ovog popodneva. ,,Leksi nam pomaže», nastavila je, ,,ali više nije tako pouzdana kao nekada. Pre će pobeći negde na jedan dan; nego što će sedeti ovde i obavljati kućne poslove. I ona se suočava sa nekim ličnim razočaranjima i problemima, i bolima koje odrastanje donosi sa sobom." ,,Leksi ima dvadeset četiri godine, Kejt. Već je odavno trebalo da odraste." ,,Nekima treba više yremena. To nije nedostatak, to je činjenica." Kejt ustade, uvek spremna da brani jedno od svojih pilića, čak iako je to značilo da se suprotstavi drugom. ,,A neki nikada ne nauče da se suoče sa stvarnošću.", ubaci se Džo. „1 tako provedu život kriveći sve ostale za svoje promašaje i razočaranja." ,,Aleksa nije promašaj. Nikada nisi imala dovoljno strpljenja za nju. Uostalom, kao ni ona za tebe. I to je, takode, činjenica." ,,Nikada joj nisam ni tražila da bude strpljiva sa mnom." Stara ozlojedenost isplivala je na površinu, i došla je kao ulje na vatru. ,,Nikada joj nisam ništa ni tražila, ni njoj, ni bilo kome od njih." ,,Ne; nisi nikada tražila, Džo", rekla je, rešena da joj kaže sve što rnisli o tome, ,,u tom slučaju bi morala da daš nešto za uzvrat. Možda bi morala da priznaš da su ti potrebni, ako bi im dopustila da i ti njima budeš potrebna. E, pa vreme je da se svi vi suočite sa nekim stvarima. Prošle su tri godine od kada ste svo troje živeli u ovoj kući."

,,Znam koliko je prošlo", ogorčeno je rekla Džo. „1 nisam dobila ništa srdačniju dobrodošlicu od Brajana i Leksi, nego što sam i očekivala da ću dobiti." ,,Možda bi dobila više da si više i očekivala", naroguši se Kejt. ,,Nisi ni pitala za svog oca od kada si stigla." Iznervirana, Džo besno izvadi cigaru iz usta. ,,šta bi ti želela da te pitam o njemu?" ,,Nemoj da mi se obraćaš tim oholim tonom, mlada damo. Ako ćeš već da budeš u ovoj kući, onda imaj poštovanja prema onima koji ti i obezbeduju taj krov nad glavom. Dok si ovde, obavljaćeš svoj deo posla. Poslednjih godina tvoj brat je najveći deo posla preuzeo i8 na sebe. Vreme je i da ostatak porodice zasuče rukave. Vreme je da postaneš deo porodice." ,,Ja nisam ugostitelj, Kejt. A ne verujem ni da Brajan želi da mu se mešam u posao." ,,Ne treba da budeš profesionalni ugostitelj da bi oprala veš, ili izglancala nameštaj, ili metlom očistila pesak sa verande." Sa hladnoćom u glasu Džo je prkosno odgovorila, u svoju odbranu: ,,Nisam rekla da neću da uradim svoj deo posla, samo sam mislila da..." ,,Znam ja vrlo dobro šta si ti mislila i opet ću ti reći; mlada damo, da mi je dosta takvog stava. Svi vi biste pre gurnuli glavu u močvaru nego da pitate rodenog brata ili sestru za pomoć. A ti bi pre sebi odsekla jezik nego da se obratiš rodenom ocu. Ne znam da li se nadmećeš sa njim ili si samo svojeglava, ali hoću da to ostaviš po strani dok si ovde. Ovo je dom. Bože, vreme je da se to i oseti." ,,KejtI", otpočela je Džo kada se Kejt uputila ka yratima. ,,Ne, previše sam besna da bih sada pričala sa tobom." ,,Samo sam mislila da..." Kada su se vrata žustro zatvorila, Džo oslobodi sav vazduh iz pluća dubokim uzdahom. Glava ju je bolela, osećala je težinu u stomaku, a krivica ju je gušila kao da ima mokro ćebe preko usta. Kejt nije bila u pravu. Ovde se svuda osećala toplina doma. Iz šipražja močvare Sem Hetavej je gledao kako jastreb vreba leteći iznad svog lovišta. Sem je tog jutra propešačio sve do druge strane ostrva, napustivši kuću još pre zore. Znao je i da je Brajan izašao iz kuće u isto vreme, ali nisu razgovarali. Svaki je išao svojim putem i imao svoju maršrutu. Nekada bi se Sem odvezao džipom, ali je najčešće išao peške. Nekada bi se zaputio prema dinama, gde bi gledao kako se sunce podiže iznad

vode, koja polako postaje crvena kao krv, zatim zlatna, i onda opet plava. Kada je plaža pusta, svetla i gotovo briljantna, hodao bi satima, a njegove oči bi oštro prosudivale eroziju tla; tražeći bilo kakvu svežu gomilicu peska. Ostavio je školjke tamo gde ih je voda bacila. Retko se usudivao da ide u poljane unutar dina. Bile su krhke, i svaka stopa bi ih oštetila i pomalo promenila. A Sem se žustro borio protiv bilo kakvih promena. Bilo je dana kada bi vreme provodio lutajući po šumi, iza dina, gde su jezera i močvare bili puni života i muzike. Bilo je mnogo jutara u njegovom životu kada su mu bili potrebni mir i senke, pre nego divljanje talasa ili sunce koje nemilosrdno prži. Kao strpljiva čaplja 39 koja čeka neku neopreznu ribu, stajao bi tako satima, dok su minuti prolazili. Bilo je trenutaka kada je tu, medu ribnjacima, vrbama i debelim opnama sočivice, zaboravljao da postoji bilo koji drugi svet osim ovog - njegovog sveta. Na tom mestu aligator koji vreba iz trske, skriven dok vari svoj poslednji obrok, ili kornjača koja se sunča na obližnjem panju i koja će verovatno uskoro i sama postati aligatorov plen bili su mnogo više njegova realnost nego Ijudi. Ipak, Sem je retko odlazio iza ribnjaka, medu guste senovite kutke šume. Anabel je najviše volela šumu. Bilo je i dana kada ga je privlačila močvara, sve njene misterije. Tu je postojao ciklus koji je razumeo - rastinje i trulež; život i smrt. To je priroda i kao takva se mora prihvatiti. Nijedan čovek nije doprineo tome i - sve dok se Sem bude pitao - neće tu smeti da umeša svoje prste. Iz prikrajka je mogao da posmatra rakove kako jurcaju po blatu, proizyodeći zvuk sličan sapunjanju. Sem je znao da će, kada bude otišao, rakuni i ostale šumske zveri vrebati po blatu, da bi sa njega sastrugali te žurne rakove i dobro se počastili njima. Sve je to bio deo ciklusa. Sada, kada se proleće otkriva u svom najlepšem svetlu, livade su obrasle visokom travom koja se njiše, polako prelazeći iz žutomrke u zelenu, a njeno busenje počinje da cveta u bojama mora. Do sada je video čak trideset proleća na ovom ostrvu i nikada se nije umorio od te slike. Zemlja je pripadala njegovoj ženi i bila je prenošena sa generacije na generaciju. Ali, postala je njegova onog trenutka kada je kročio na nju. Kao što je je Anabel postala njegova onog trenutka kada ju je ugledao.

Zenu nije uspeo da zadrži, ali posle njenog bega, zemlja je pripala njemu. Sem je bio fatalista - ili je to vremenom postao. Sudbini se ne može umaći. Zemlja je došla u njegove ruke preko Anabele. Pažljivo ju je čuvao, negovao, žustro je branio i nikada je nije napustio. lako su prošle godine od kada je lutao kroz noć tražeći duh svoje žene, mogao ju je naći na svakom deliću ostrva, ma gde pogledao. Bio je to njegov bol i njegova uteha. Sem je video otkriveno korenje drveća; tamo gde je reka počela da nagriza deo, na samoj ivici močvare. Neki kažu da je bolje odmah preduzeti korake da bi se ti delovi zaštitili. Ali Sem je verovao da 40 će priroda sama naći način da se sa tim izbori. Ako bi čovek, bilo sa dobrim ili lošim namerama, pokušao sam da menja tok ove reke, koje bi posledice ova promena izazvala u drugim oblastima? Ne, on neće ništa dirati. Ostaviće da se nebo i zemlja, vetar i kiša izbore sa tim. Na nekoliko koraka od njega stajala je Kejt i posmatrala ga. Bio je to visok, žilav čovek, tamnog tena, rumenih obraza i crne kose, koja se presijavala. Njegove pune usne retko kad bi se razvukle u osmeh, a još manje su se smejale te oči boje lešnika, koje su često menjale boju. Linije su se lepezasto širile iz tih očiju, duboko urezane u njih i, u tom čudu muškosti, samo su još više isticale njegoyo lice. Imao je dugačke noge i ruke, što je genetski preneo i na sina. Ipak, Kejt je znala da se Sem može kretati sa tako izvanrednom gracioznošću, potpuno nečujno, da bi mu na tome pozavideo svaki stanovnik grada. Za dvadeset godina, nikada joj nije poželeo dobrodošlicu, niti je očekivao da ode. Ona je jednostavno došla i ostala ispunivši svoju svrhu. U teškim trenucima, Kejt je dozvoljavala sebi da se zapita šta bi pomislio, ili uradio, ili rekao ako bi se samo spakovala i otišla. Ali; nije otišla i sumnjala je da bi ikada mogla. Bila je zaljubljena u Sema Hetaveja svih ovih dvadeset godina. Kejt ispravi ramena i bradu. lako joj se učinilo da je znao da ona stoji tu, znala je da joj se neće obratiti, sve dok ona njega ne oslovi prva. ,,Džo Elen je danas došla jutarnjim trajektom." Sem nastavi da posmatra kruženje jastreba. Da, znao je da je Kejt stajala tu, kao što je znao i da je imala neki važan razlog, bar njoj važan, što je došla ovde da ga traži. Kejt nije bila tip za močvare, blato i aligatore. ,,Zašto?", bilo je sve što je rekao, iznudivši; pri tom, nestrpljiv

pogled od Kejt. ,,Ovo je i njena kuća; zar ne?" Govorio je sporo, kao da su mu reči izlazile iz usta protiv volje. ,,Nemoj da misliš da ona oseća da joj je ovo dom. Ona već duže vreme to ne oseća." ,,šta god da misli, ovo jeste njena kuća. Ti si njen otac i poželećeš joj dobrodošlicu." U misli mu je došla slika njegove starije kćerke. U njoj je video lik svoje žene, sa takvom jasnošću, koja je sa sobom donela i očaj i bes. Ali, u njegovom glasu mogla se naslutiti samo nezainteresovanost. ,,Kasnije ću doći kući." 41 ,,Prošlo je skoro dve godine od kada je Džo poslednji put bila kod kuće, Seme. Zaboga, idi da vidiš svoju kćerku." Premeštao se sa noge na nogu, osećajući nervozu i neprijatnost. Kejt je imala tu sposobnost da u njemu izazove takve reakcije. ,,Ima yremena, osim ako ne planira da uhvati popodnevni trajekt i vrati se nazad na kopno. Nikada je nije držalo mesto, koliko se ja sećam. Jedva je dočekala da pobegne sa ostrva." ,,Otići na koledž, napraviti karijeru i život kakav se želi - to nije bežanje." lako se nije pomerio, niti je išta rekao, Kejt je znala da ga je njena otrovna strelica pogodila pravo u centar i bilo joj je žao što je osetila potrebu da to uradi. ,,Ona se sada yratila, Seme. Mislim da trenutno nije u stanju da bilo gde ide, ali nije u tome stvar." Kejt mu je prišla, čvrsto ga uhvatila za ramena i okrenula ga prema sebi. Bilo je trenutaka kada je morala da mu bukvalno gurne pod nos ono što je bilo tako očigledno, da bi ga to nateralo da uvidi neke stvari. I to je bilo upravo ono što je nameravala i sada da uradi. ,,Ona pati. Ne izgleda dobro, Seme. Izgubila je dosta na težini i bleda je kao kreč. Kaže da nije bila bolesna, ali znam da laže. Izgleda kao da je i najmanji povetarac može srušiti." Prvi put se sada mogao videti zabrinut izraz u njegovim očima. ,,Da se nije povredila na poslu?" Evo ga, konačno, pomislila je Kejt, ali je bila dovoljno oprezna da ne pokaže svoje zadovoljstvo. ,,Nije u pitanju ta vrsta bola", ona nežnije reče, ,,već unutrašnji bol. Ne mogu da ga opipam, ali je tamo. U njoj. Potrebni su joj dom, porodica i njen otac." ,,Ako Džo ima neki problem, sama će ga rešiti. Uvek je bilo tako." ,,Misliš, uvek je morala", odvrati mu Kejt. Zelela je da ga drma sve dok mu brava kojom je zapečatio svoje srce ne popusti. ,,Pobogu, Seme, budi tu za nju."

Gledao je u močvare, iza Kejt. ,,Prerasla je godine kada ja treba da joj previjam ogrebotine i čvoruge." ,,E nije." Kejt spusti ruku sa njegovog ramena. ,,Ona je još uvek tvoja kćerka. I uvek će biti. Bel nije jedina koja je otišla, Seme." Gledala je kako mu se lice polako mrači dok je to govorila i žustro je zavrtela glavom. „1 Brajan, Džo i Leksi su je takode izgubili. Ali nisu morali da izgube i tebe." Grudi mu se stegnuše, i on se okrete na drugu stranu, zagledan preko močvare. Znao je da bi se pritisak koji je osećao u sebi ublažio kada bi ostao sam. ,,Rekao sam da ću se popeti gore malo kasnije. Ako Džo Elen ima nešto da mi kaže, reći će mi tad." 42 Ovih dana ćeš shvatiti da si ti taj koji treba njoj da se obrati, svimanjima." Ostavila ga je samog nadajua se da ce uskoro i sam doci do istog zaključka. ČETYRTO POGLAYLJE Brajan je stajao na ulazu na zapadnu terasu i posmatrao svoju sestru. Izgledala je krhko, primetio je, sićušno. Nekako izgubljena, mislio je, medu sunčevim zracima i cvećem. Još uvek je nosila yrećaste pantalone i džemper nekoliko brojeva veći u kome je i došla, ali je sada nosila i par okruglih naočara za sunce sa tankim okvirom. Brajan je zamišljao da je Džo nosila istu ovakvu uniformu kada je jurila da pravi svoje fotografije. Ali, u ovom trenutku, služila je samo da bi dopunila opšti utisak neke potpuno nesposobne osobe. Ipak, ona je uvek bila najjača, sećao se. Cak i kao dete, insistirala je da sve radi sama, da sama pronalazi odgovore, rešava zagonetke, bije svoje bitke. Uvek je bila neustrašiva, penjala bi se uvek na najviše drvo; plivala uvek preko talasa, trčala po šumi brže od ostalih. Samo da bi dokazala da može, razmišljao je Brajan. Uvek mu je izgledalo da je Džo Elen stalno morala nešto da dokazuje. A kada joj je majka otišla, Džo je pohlepno želela da dokaže da joj niko nije potreban. E pa, zaključio je Brajan, sada joj je nešto trebalo. Izašao je ne govoreći ništa kada je ona okrenula glavu i pogledala ga preko zasenčenog objektiva. Onda je seo na jedrilicu pored nje i stavio joj tanjir koji je doneo u krilo. ,,Jedi", bilo je sve što je rekao. Džo spusti glavu ka tanjiru i ugleda prženo pile, svež kupus, zlatne dvopeke. ,,Je li ovo današnji specijalitet kuće?"

,,Većina gostiju je danas uzela lanč-paket. Previše je lepo vreme da bi se jelo unutra." ,,Tetka Kejt reče da ste uvek u gužvi." v ,,Ne prevelikoj, ali priličnoj." Iz navike on pokrenu gliser nogom. ,,Sta radiš ti ovde, Džo?" ,,Došlo mi je da dodem." Podigla je batak. Njen stomak se malo nagnu i uvi se, kao da je u nedoumici da li da prihvati ponudenu 43 hranu. Džo nastayi da žvaće zalogaj i proguta ga. ,,Radiću svoj deo posla i neću ti smetati." Brajan je na trenutak poslušao škripu glisera, razmišljajući o tome da podmaže šarke. ,,Koliko se ja sećam, nikada ti nisam rekao da mi smetaš ", blago joj je rekao. ,,Onda neću smetati Leksi." Džo uze još jedan zalogaj piletine, mrko gledajući u nežnoroze latice geranijuma kako ispadaju preko ivice betonske žardinjere na kojoj su bila ugravirana dva punačka heruvima. ,,Reci joj da nisam došla ovde da joj kvarim bilo šta." ,,Reci joj sama." Brajan otvori termos koji je sa sobom poneo i u poklopac sipa sveže iscedenu limunadu. ,,Ne pada mi na pamet da stajem ni na čiju stranu da bi posle od obe izvukao deblji kraj." ,,U redu. Onda nemoj da se mešaš." Glava je počela da je boli; ali ona ipak uze šolju i otpi gutljaj. ,,Ne znam zašto se toliko vreda na sve što joj kažem." ,,Stvarno nemam pojma"; reče Brajan blago otežući u govoru, a potom podiže termos i otpi pravo iz grlića. ,,Ti si uspešna, poznata; finansijski nezavisna, zvezda u usponu na svom polju rada. Imaš sve one stvari koje i ona želi za sebe." On uze dvopek i izlomi ga na dva jednaka dela, pa pruži Džo deo koji se još uvek pušio. ,,Stvarno ne mogu da se setim nijednog razloga zašto se tako ponaša." ,,Ja sam sve to postigla sama i zbog sebe. Ja se nisam ubijala od rada da bih se sada pokazivala pred njom." Bez razmišljanja ona uze zalogaj dvopeka i strpa ga u usta. ,,Nisam ja kriva što ona ima detinjastu fantaziju da svoje ime vidi na velikom ekranu i da joj Ijudi bacaju ruže pred noge." ,,To što ti tu njenu želju vidiš kao detinjastu ne čini da je i ona tako vidi. Za nju, ona je sasvim stvarna." Pre nego što je Džo bilo šta rekla, on podiže ruku. „1 ne pada mi na pamet da se mešam. što se mene tiče, vas dve slobodno možete da oderete kožu jedna sa druge kada god to želite. Ali, samo da ti kažem, prebila bi te bez ijedne kapi znoja." ,,Ne želim ja da se bijem sa njom"; Džo umorno reče. Osetila je miris visterije, koji se promaljao preko gvozdenih rešetki u obliku luka, u

blizini - još jedna živa uspomena iz detinjstva. ,,Nisam došla ovde da se svadam." ,,Za promenu." To je izmamilo blagi osmeh na njenom licu. ,,Možda sam sazrela." ,,Cuda su moguća. Jedi svoj kupus." ,,Otkad si ti ovako zapovednički raspoložen?" ^Batalio sam zrelost." Prigušeno se smešeći Džo podiže yiljušku i zabode je u kupus. ,,Bri, reci mi šta ima novo ovde, a šta je i dalje po starom." Vrati me kući, pomislilaje. Vrati me nazad. ,,Pa ovako, Gif Yerdon je sazidao još jednu sobu u kolibi Yerdon." ,,Čekaj, polako", skupila je obrve. ,,Mladi Gif, ono koščato dete sa frizurom kao da ga je krava lizala. Onaj koji se uvek muvao oko Leksi." ,,Baš taj. Malo se ugojio i veoma je vešt sa čekićem i testerom. Obavlja za nas sve poprayke po kući. I dalje se muva oko Leksi, ali mislim da sada tačno zna šta hoće sa njom." Ona šmrknu i promulja viljuškom po kupusu. ,,Poješće ga za doručak." Brajan sleže ramenima. ,,Ipak, mislim da će joj biti teže da ga sažvaće nego što to misli. Mala Sandersova; Rejčel, verila se za nekog studenta u Atlanti. U septembru se seli tamo." ,,Rejčel Sanders." Džo je pokušavala da u sećanje dozove njen lik. ,,Je li to ona mala koja je šuškala ili ona koja se kikotala?" ,,Ona koja se kikotala tako yisokim tonom da su pucale bubne opne." Zadovoljan što je vidi da jede, Brajan se lagano protezao na zadnjem delu glisera. ,,Stara gospoda Ficsimons je umrla prošle godine." ,,Stara gospoda Ficsimons", mrmljala je Džo, ,,stalno je Ijuštila ostrige na svom tremu, sa onim njenim lenjim psetom, koje je uvek spavalo kod njenih nogu, pored stolice za Ijuljanje." „1 pas je uginuo, odmah posle. Yaljda nije video neki smisao u nastayku žiyota bez nje." ,,Uvek me je puštala da je fotografišem", grisećala se Džo. ,,Kada sam bila dete i još učila. Još uvek ih imam. Cak je par njih i dobro uraden. Gospodin Dejvid mi je pomogao da ih razvijem. Mora da sam tada bila prava dosada, ali ona je samo mirno sedela u svojoj stolici na Ijuljanje i davala mi da se yežbam na njoj." Sedeći na zadnjem delu glisera, koji se lagano kretao napred-nazad, i sama je polako zapadala u taj ritam kretanja, spor i monoton kao i ritam

čitayog ostrya i života na njemu. ,,Nadam se da je bilo brzo i da se nije mnogo mučila." ,,Umrla je u snu, u dubokoj starosti. U svojoj devedeset šestoj godini života. Ne može bolje od toga." ,,Ne." Džo je zažmurila, zaboravivši na hranu ispred sebe. ,,šta se desilo sa njenom kućicom?" 45 ,,Preneta je dalje. Pendletonovi su još 1923. kupili većinu zemljišta Ficsimonsovih, ali ona je i dalje posedovala tu svoju kuću i mali deo zemljišta oko nje. Dobila ju je njena unuka." Brajan opet podiže termos i ovogputaotpi yećigutljaj. ,,Ona je doktorka. Otvorila je ordinaciju ovde na ostrvu." ,,Imamo i doktora na Zelji?" Džo otvori oči i podiže obrve. ,,Vidi, vidi. Kako civilizovano. Da li Ijudi zaista odlaze kod nje?" ,,Izgleda da idu, malo-pomalo, u svakom slučaju. Polako je počela da pušta pipke ovde na ostrvu." ,,Ona mora da je prvi novi stanovnik ostrva u poslednjih desetak godina, zar ne?" .Otprilike." ,,Ne mogu da słwatim zašto bi neko..."; ona odjednom zastade kao da joj je sinula neka ideja. ,,Da nije to Kirbi? Kirbi Ficsimons? Kada smo bili deca, nekoliko leta je provela ovde jurcajući sa nama." Jzgleda da joj se toliko dopalo da je rešila da se vrati." ,,Nek sam prokleta! Kirbi Ficsimons; pa još lekarl" Obuze je zadovoljstvo, neočekiyano osećanje, zbog onoga što je saznala. ,,Nas dve smo se nekada družile. Sećam se kada je jednog leta gospodin Dejvid došao da fotografiše ostrvo i poveo čitavu porodicu." Pomisao na to ju je razveselila; sećanje na malu drugaricu sa severnjačkim akcentom, devojčicu brzu na jeziku i na sve one avanture kroz koje su prolazile zajedno ili o njima zajedno maštale. ,,Cesto si bežao sa njegovim sinovima i nisi mi davao ni dan odmora", nastavljala je Džo. ,,Kada nisam dosadivala gospodinu Dejvidu da mi dozvoli da fotografišem njegovim aparatom, išla bih sa Kirbi negde tražeći nevolju. Bože, to je bilo pre dvadeset godina! Bilo je to leto kada je..." Brajan je klimnuo glavom, a onda završio njenu misao. ,,Leto kada je mama otišla." ,,Sve mi je to tako maglovito", promrmljala je Džo i veselost je polako nestajala iz njenog glasa. ,,Vrelo sunce, dugački dani, zagušljive, vlažne noći prepune zvukova. Sva ona lica." Provukla je prste ispod naočara da protrlja oči. ,,Ustajala sam u zoru da bih mogla da pratim gospodina Dejvida svuda unaokolo. Proždirali smo hladne sendviče i rashladivali

se u reci. Mama je negde iskopala taj stari fotoaparat za mene i ja bih otrčala do kućice Ficsimonsovih i fotografisala, sve dok gospoda Ficsimons ne bi meni i Kirbi rekla da brišemo. Sati i sati bi prolazili sve dok sunce ne bi zašlo i mama nas pozvala da dodemo kući da večeramo." Zažmurila je čvrsto sklopivši oči. ,,Toliko toga, toliko slika, pa ipak, sve su tako nejasne. A onda je nestala. Jednog jutra sam se nrobudila spremna da radim sve one stvari koje sam inače radila svakog dugog letnjeg dana, a ona je jednostavno otišla. I odjednom više ničeg nije bilo da se radi. Sve je stalo." ,,Leto se završilo", tiho reče Brajan, „ za sve nas." ,,Da." Džoine ruke su opet počele da se tresu. Ona poče da traži cigarete po džepovima. ,,Da li ikad pomisliš na nju?" ,,A zašto bih?" ,,Zar se nikad ne zapitaš gde je otišla? šta je radila?" Džo se trže. U svojoj glavi videla je krupne bademaste oči, potpuno beživotne. ,,Ili zašto je otišla?" ,,To nema nikakve veze sa mnom." Brajan ustade i uze tanjir. ,,Ili sa tobom. Više nema veze sa bilo kim od nas. Džo Elen, od tog leta je prošlo dvadeset godina i malo je kasno da sada brinemo o tome." Ona otvori usta, kao da želi nešto da kaže, a onda ih opet zatvori kada se Brajan okrenuo i ušao u kuću. Ali, ona je bila zabrinuta zbog svega toga, pomislila je. I bila je prestravljena. Leksi se i dalje pušila od besa dok se pela uz dine idući prema plaži. Džo se vratila da se razmeće svojim uspešnim i pomodnim životom. A činjenica da je došla u Utočište odmah posle Leksinog neuspeha nije bila samo puka slučajnost. Džo će mahati svojim krilima i hvalisati se svojom pobedom, dok će Leksi morati da se zadovolji priznavanjem sopstvene greške. Od same pomisli na to jurnu joj krv dok je besno jurcala po utabanom pesku, kroz dine, bacajući pesak svuda oko sebe. Ovoga puta neće biti tako, obećala je sebi. Ovoga puta će držati glavu yisoko, odbijajući da se oseti nevažnom i beznačajnom u odnosu na Džoin najnoviji uspeh, najnovije uzbudljivo putovanje, najnovije čudo. Više neće igrati ulogu mlade sestre čuvenog genija. Prerasla je tu ulogu, Leksi je uveravala sebe. I bilo je krajnje vreme da i ostali to słwate. Ljudi su se rasuli svuda po širokoj, srpastoj plaži. Označili su svako svoj deo zemljišta peškirima i raznobojnim suncobranima. Primetila je nekoliko njih sa svetlim oznakama lanč-paketa iz Utočišta.

Miris mora, losiona za sunčanje i pečene piletine obuze njene nozdrye. Dete, koje je tek prohodalo, lopatom je prebacivalo pesak u crvenu koficu dok je njegova majka čitala trećerazredni Ijubić u nladu veličine male nadstrešnice. Jedan čovek je pod nemilosrdnim suncem polako postajao crven kao rak. Dva para koja je jutros uslužila delila su paket hrane, smejući se, dok se u pozadini, iz njihovog malog radija, ćuo prelep glas Eni Lenoks. Nije ih želela. Nije žełela da bilo ko od njih sada bude tu. Na njenoj plaži, u njenim ličnim problemima. Da bi ih izbacila iz glave, 47 okrenula se i otišla udaljavajući se od te privremene buke prema kriyini same plaže. Yidela je neku figuru kako izlazi iz vode, odblesak osunčanih, mokrih ramena, odsjaj kose, koja je od sunca bila za nekoliko nijansi svetlija. Gif je bio pouzdana osoba koja se uvek držala navika, pomislila je, i pucao je od zdravlja. Po običaju, kao i svakog popodneva u toku pauze za ručak, bućnuo bi se na brzinu i otplivao nekoliko deonica. A Leksi je znala da mu se dopada. On to nije ni krio, razmišljala je, a ona nije bila osoba koju je yredala pažnja atraktivnog muškarca. Posebno ne kada joj je bilo potrebno da zadovolji svoj ego. Pomislila je na to da bi malo flerta, a možda čak i nepromišljenog seksa, moglo da joj popravi dan koji je tako loše počeo. Ljudi su pričali da je i njena majka uživala u flertu. Leksi tada nije bila dovoljno velika i sećala se samo nekih maglovitih slika i nežnih mirisa kada je o Anabeli reč, ali je verovala da je od nje nasledila taj prirodni dar da zavede svakog muškarca. Njena majka je uživala u tome da izgleda što je bolje moguće i da se osmehuje muškarcima. I; ako je teorija o tajnom ljubavniku bila tačna, Anabel je, bar sa jednim muškarcem, otišla mnogo dalje od osmeha. Bar je tako zaključila policija posle nekoliko meseci istraživanja. Leksi je smatrala da je veoma dobra u krevetu; to joj je toliko puta rečeno da je to svoje umeće već smatrala izvanrednom veštinom. Po njenom shvatanju bilo je malo toga što se moglo porediti sa trenucima kada se oslobadamo napetosti i postajemo apsolutni centar nečije pažnje. A volela je i sve one vruće i blistave senzacije koje idu uz to. Nije bilo važno čak ni to što yećina muškaraca nije imala pojma da li je, dok je ,,ono" trajalo, razmišljala o njima ili o najnovijem holivudskom lepotanu. Sve dok je dobro glumila i izgovarala prave reči u pravom trenutku. Leksi je smatrala da je rodena da bi glumila.

A sada je odlučila da je došlo vreme da digne tu somotsku zavesu i za Gifa Yerdona. Spustila je peškir koji je ponela sa sobom na pesak. Znala je da je posmatra. Nije ni sumnjala u to. Muškarac je. Kao da je na bini; Leksi je glumila iz sveg srca. Stojeći uz samu ivicu vode, ona ispusti naočare za sunce, pustivši da nemarno padnu na peškir. Polako je skinula sandale, a onda uhvati rub kratke letnje haljine koju je imala na sebi i podiže je praveći lagane striptiz pokrete. Bikini ispod haljine pokrivao je malo više od tangi i ostalih seksi krpica koje su nosile striptizete na svojim nastupima. -18 Odbacujući tanki pamuk sa sebe, zavrtela je glavom, obema rukama je prošla kroz kosu, a onda je, šepureći se i njišući kukovima poput sirene, ušetala u vodu. Gif zbog nepažnje nije primetio talas, koji ga zapljusnu. Znao ie da je svaki pokret, svaki njen gest bio nameran i isplaniran. Ali niemu kao da to nije bilo važno. Nije mogao da skine pogled sa nje, nije mogao da spreči svoje telo da bude čvrsto i napeto od želje dok je stajala tu pred njim, sočnih oblina, čiste bronzane kože zlatastog odsjaja, i kose, poput razbuktalih plamičaka; koja se blago uvijala prema krivini njenih leda. Dok je ulazila u vodu, koja joj je zapljuskivala telo, zamišljao je kako bi bilo kada bi polako ušao u nju; krećući se lagano napred-nazad, u ritmu talasa. I ona je njega posmatrala, primetio je, dok su joj oči poprimale zelenkastu boju mora, i smešila mu se. Ona zaroni u vodu, zatim izroni, dok joj se mokra kosa sijala na suncu, a voda se slivala niz njena glatka ramena. Smejala se na sav glas. ,,More je danas hladno", ona povika, ,,i pomalo nemirno." ,,Ti obično ne ulaziš u vodu pre juna." ,,Možda sam danas baš želela da je more ovako hladno." Ona pusti da je talas privuče njemu. „1 grubo." ,,Sutra će biti još hladnije i nemirnije", reče joj. ,,Sprema se kiša." ,,Mmm..." Na trenutak je plutala na ledima posmatrajući plavo nebo bez ijednog oblačka. ,,Možda ću doći i sutra." Puštajući da joj stopala polako tonu, dok ga je posmatrala, ona poče da se održaya na vodi plivajući samo nogama. Rasla je naviknuta da je njegove krupne tamne oči gledaju kao neko kučence još od kada su bili tinejdžeri. Bili su isto godište i rasli su rame uz rame. Ipak, primetila je da se on prilično promenio za vreme njenog jednogodišnjeg boravka u Njujorku.

Njegovo lice se prolepšalo, a njegove usne su izgledale punije. Izgledao je nekako samouyereno. Dugačke trepavice, zbog kojih su ga dečaci u detinjstvu nemilosrdno zadirkivali, na njegovom licu više nisu izgledale ženstveno. Njegova svetlosmeda kosa bila je prava kao strela i išarana pramenovima posvetlelim od sunca. Kada bi se smejao, pojavile bi mu se rupice - još jedna kletva iz njegovog detinjstva - koje bi pravile mala udubljenja u njegovim obrazima. ,,Vidiš li nešto interesantno?" upita je. ,,Možda." Njegov glas se slaže sa njegovom pojavom, zaključila je. Zvuči zrelo i muški. Lepršanje u njenom stomaku bilo je neočekivano snazno i zbog toga oseti zadovoljstvo. ,,Možda i vidim." 49 A . ja vidim da sigurno imaš neki jak razlog zašto ovde plivaš skoro gola? Ne kažem da ne uživam u onome što vidim, ali, hoćeš li mi reći o čemu se radi? Ili da pogadam?" Ona se nasmeja mlatarajući nogama u suprotnom pravcu od kretanja struje, zadržavajući distancu medu njima, samo da bi ga zadirkivala i izazivala. ,,Možda sam samo želela da se malo rashladim." ,,Da, mogu da zamislim." Uzvratio joj je osmeh zadovoljan što je razumeo bolje nego što je i mogla da zamisli, ,,Cuo sam da je Džo došla jutarnjim trajektom." Osmeh joj skliznu sa lica i njen pogled postade hladan. ,,Pa šta?" ,,Hoćeš da daš sebi oduška? I zato si došla ovde, je Iž da?" Ona poče da šišti od besa i da mlatara nogama, ne bi li što pre doplivala do obale, kada je on uštinu za struk. ,,Uveravam te", reče joj, dok je pokušavala da se izmigolji iz njegovih ruku, ,,da to želim već neko vreme." ,,Slanjaj ruke sa menel" Poslednja reč njenog zahteva izgubi se u iznenadnom urliku koji se prolomio iz njegovih usta. Nikada ne bi očekiyala od tako pouzdanog i uvek istog Gifa Yerdona da se tako hitro kreće, ili tako odlučno. Nije znala da su mu ruke tako velike i snažne, ni da su mu usne tako... seksi kada ih je prislonio uz njene, uz oštri miris mora koji je opijao. Forme radi; ona poče da se batrga, ali je ubrzo pokvarila ceo taj nastup kada je zadovoljno zastenjala, a onda otvorila usta požudno tražeći još. Bila je baš onakva kakvu je oduvek i zamišljao - seksi i spremna na akciju, nežnih punih usana, koje su sada bile pohotne i vlažne. Fantazije koje je nežno tkao proteklih deset godina odjednom su oživele tu pred njim u neobuzdanim bojama, protkane bespomoćnom ljubavlju i očajničkom potrebom.

Kada mu je nogama obułwatila struk i priljubila svoje telo uz njegovo, bio je potpuno izgubljen. ,,Želim te." Naglo je odvojao svoje usne od njenih da bi ih opet pronalazio, voden čistom požudom, dok su ih talasi bacali u mrežu morskih trava i algi. ,,Prokleta bila, Leksi. Znaš da sam te oduvek želeo." Jedan talas praćen hukom joj za trenutak potopi glavu. More ju je vuklo ka dnu, zbog čega je osećala vrtoglavicu. Zatim je opet izronila kupajući se u zaslepljujućem suncu, a njegove usne opet su se stapale sa njenim. Haide. Sada." Dahtala je, zadivljena jačinom svoje požude, osta'la je malo, vrelo, napeto klupko čiste želje. ,,Uzmi me. Ovde Zamišljao ju je baš ovakvu otkad je znao za sebe. Spremnu, punu želje i žudnje. Njegovo telo je pulsiralo do bola od želje da bude u nioi da je oseti. Znao je da, ako pusti da ga nadvlada ta potreba, imaće je ovde isada, ali će je izgubiti zauvek. Njegove mke skliznuše sa njenog struka i on joj čvrsto steže zadnjicu koristivši palčeve da je maltretira sve dok joj oči nisu postale tamne i zaslepl]ene od besa. ,,Ja sam čekao, Leksi." Zatim je pustio. ,,Možeš iti." Borila se da je ne potope talasi iskašljavajući vodu; koja ju je davila, dok ga je izbezumljeno gledala širom otvorenih usta. ,,šta to, do davola, pričaš?" ,,Ne pada mi na pamet da te počešem tamo gde te je zasvrbelo, a onda da te gledam kako odlaziš zadovoljno predući." Rukom je sklonio svoju niokru kosu. ,,Kada budeš bila spremna za više od toga, znaš gde sam." ,,Ti, kurvin sinel" ,,Izduvaj se, dušo. Pričaćemo kada budeš imala vremena da o svemu mirno razmisliš." Ispružio je ruke i zgrabio je za ramena. ,,Kada budem vodio ljubav sa tobom, biće to zato što oboje to želimo. Trebalo bi i o tome da razmisliš." Ona mu grubo odgurnu ruku. ,,Da me više nisi pipnuo, Gife Yerdone." ,,Ni slučajno neću da prestanem da te pipam", reče joj, a ona zaroni ne bi li doplivala do obale. ,,Bićeš moja žena", reče on tiho, kao za sebe. Duboko uzdahnu dok ju je gledao kako krupnim koracima izlazi iz vode. nAko pre toga ne izvršim samoubistvo." Da bi umirio svoje telo, koje je pulsiralo od želje, on zaroni J vodu. Ali mu je ukus njenog tela, njene nežne kože i dalje bio na usnama i on zaključi da je ili najpametniji čovek na ostrvu - ili najgluplji. Džo je baš prikupljala energiju da ode u jednu dužu šetnju. Kada - stigla do kraja bašte, Leksi ulete u baštu kao furija. Nije se čak

ogrnula neldm peškirom, tako da joj je kratka letnja haljina bila otpuno pripijena uz mokro telo. Džo se ispravi i podiže obrvu. „1, lkvo Je vreme napolju?" »Nosi se." Dišući brzo, povredene sujete, još uvek osećajući nizenje, počela je da plevi neku biljku. ,,Nosi se pravo u pakao." v ..Koliko jaznam, tek sam došla. Ali, do sada, dobrodošlica je bila onakva kakvom sam je zamišljala." 51 ,,A zašto bi išta i očekivala? Ovo mesto tebi ne znači ništa, kao ni mi." ,,Kako ti uopšte znaš šta meni znači, Leksi?" ,,Nisam te videla da menjaš posteljinu ili čistiš stolove. Kada si poslednji put ribala klozet ili jebeni pod?" ,,Znači, to si radila celo popodne?" Džo je prešla pogledom preko Leksinih mokrih nogu uprljanih od peska sve do njene mokre kose. ,,Mora da je bio neki dobar klozet." ,,Ne moram ja tebi ništa da objašnjavam." ,,Isto važi i za mene, Leksi." Džo je krenula. Kada je prolazila pored Leksi, ova je zgrabi za ruku i povuče je: ,,Zašto si se yratila?" Odjednom je savlada umor, i njoj dode da zaplače. ,,Ne znam. Ali nije zato što sam htela da te povredim. Tebe ili bilo koga drugog. Previše sam umorna da bih se svadala sada sa tobom." Zbunjena, Leksi je buljila u nju. Ona sestra koju je dobro poznavala, sada bi je pregazila rečima, sastrugala bi meso sa nje svojim sarkazmom. Nikada nije videla Džo kako drłiti i povlači se. ,,šta ti se desilo?" ,,Reći ću ti kad i sama słwatim." Džo otrese njenu ruku sa sebe i prepreči joj put. ,ŁNe diraj me. I neću ni ja tebe." Zurno je išla stazom koja je vodila ka moru. Gotovo da nije ni primetila prostrane dine oko sebe, visoku blistavu travu, nije ni podigla glavu da vidi let galebova koji su je bučno dozivali. Morala je da razmisli, rekla je samoj sebi. Samo sat-dva da provede razmišljajući o svemu u miru. Smislila bi šta će da radi, kako da im kaže. Ako im uopšte i bude rekla. Da li da im kaže da je imala nervni slom? Da li bi bilo pametno da bilo kome kaže da je provela dve nedelje u bolnici zato što su joj živci skroz popustili i nešto joj je obuzelo um. Da li bi bili puni razumevanja, ravnodušni ili neprijateljski raspoloženi? I šta bi to uopšte značilo? Kako da im kaže za fotografiju? Koliko god da je često sa svima njima bila u zategnutim odnosima, bili su njena porodica. Kako da ih izloži svemu tome, kako da dozvoli da se opet iskopa sva ona patnja iz

prošlosti? I, ako bi neko od njih tražio da vidi fotografiju, morala bi da im kaže da je nestala. Baš kao i Anabel. Ili možda nikada nije ni postojala. Mislili bi da je luda. Sirota Džo Elen. Potpuno je odlepila, ovorili bi. Da li bi mogla da im kaže da je provodila dane drhteći zaključana u svom stanu nakon što je izašla iz bolnice? Da je neprestano ludački i frenetično tražila fotografiju koja bi dokazala da nije bolesna? Da ie došla kući jer je, na kraju, morala sebi da prizna da je zaista bolesna? Da je ostala još koji dan zaključana u svom stanu, nikada ne bi skupila dovoljno hrabrosti da iz njega izade. Još uvek je majčina fotografija bila tako jasna u njenoj glavi. Struktura, nijanse, kompozicija. Majka je bila tako mlada na fotografiji. Zar je nije i ona takvu pamtila - mladu? Duga talasasta kosa nežna, glatka koža? Ako su to bile samo halucinacije, nije li logično da se njena majka u njima pojavi baš u tom dobu? Bila je gotovo istih godina kao i ona sada, pomislila je Džo. Bio je to još jedan razlog njenih noćnih mora, strahova; slabih živaca. Da li je i Anabel bila tako nemirnog duha i nervozna kao što je njena ćerka sada? Da li je uopšte postojao neki ljubavnik u čitavoj priči? Govorkalo se o tome, čak je i dete moglo nešto da načuje. Pre njenog odlaska, nije bilo ni nagoveštaja, ni najmanje sumnje o tome da je neko postojao u njenom životu. Ali, posle toga; glasine su se namnožile i jezici su se razvezali. Ipak, Anabel je verovatno bila veoma pametna i diskretna. Nije dala nikakay nagoveštaj da planira da ode, a ipak je otišla. Kako to da tata ništa nije znao o tome, pitala se Džo. Zar nije logično da muž primeti ako mu je žena razuzdana, nezadovoljna ili nesrećna? Znala je da su se raspravljali zbog ostrva. Da li je to bio dovoljan razlog, da li ju je to činilo toliko nesrećnom da je natera da okrene leda svom domu, mužu i deci? Zar nije primetio sve to? Ili je i tada bio nesvestan Ijudi oko sebe i njihovih osećanja? Bilo je veoma teško setiti se da li je ikada ovde bilo drugačije. Ali sigurno je da je nekada bilo smeha u toj kući. Taj eho još uvek odzvanja u njenoj glavi. Fotografije na kojima se njeni roditelji grle u kuhinji, majka kako se smeje ili šeta držeći se za ruke sa ocem. Bile su to nejasne slike, koje su vremenom bledele kao da nisu dobro fiksirane, ali su bile tu. I bile su stvarne. Ako je uspela da u SYOJOJ glavi blokira toliko sećanja na SYOJU majku, onda će moći i da ih dozove i vrati tamo gde su bila. I možda bi onda počela polako da sklapa kockice.

I onda bi odlučila šta će dalje. Začuše se koraci i ona se brzo okrete. Sunce je bilo iza njega, watajući ga u senku. šešir mu je skrivao oči. Korak mu je bio krupan 1 siguran. Još jedna davno zaboravljena slika koja joj se urezala u sećanje. uiela je sebe kao malu devojčicu lepršave kose kako jurca stazom, 53 kikoće se, doziva ga, a onda skače visoko. A njegove ruke je ispružene dočekuju da je uhvate, opet visoko bace, a onda je čvrsto zagrle. Džo brzo trepnu i slika nestade, kao i suze koje su nesvesno krenule. Nije joj se osmehivao, i znala je da je, koliko god činila sve da to negira, on u njoj uvek video Anabel. Podigla je glavu i pogledi su im se sreli. ,,Zdravo, tata." ,,Džo Elen." Zastao je na korak od nje i dobro je osmotrio. Uverio se da je Kejt bila u pravu. Devojka je izgledala kao da je bolesna, bila je bleda i napeta. Pošto nije znao kako da je dodirne, a smatrao je i da, u svakom slučaju, ne bi baš najbolje primila taj dodir, on gurnu ruke u džepove. ,,Kejt mi reče da si došla." ,,Došla sam jutarnjim trajektom", reče ona, znajući da je ta informacija bila suvišna. Stajali su tako nekoliko teških trenutaka, dugačkih kao večnost. Osećala se nelagodnost, gora nego pri prvom susretu dva potpuna stranca. Sem se premeštao sa noge na nogu. ,,Je l' si ti u nekoj nevolji?" ,,Samo sam uzela odmor." ,,Oslabila si." ,,Imala sam mnogo obaveza na poslu." Mršteći se, on namerno pogleda u fotoaparat koji je visio oko njenog vrata. ,,Ne izgleda mi da si uzela odmor." Ona nesvesno dodirnu fotoaparat. ,,Teško je osloboditi se starih navika." Jzgleda da je tako." Udahnuo je, a potom izdahnuo. ,,Danas je prilično svetlo kod vode, a ima i talasa. Verovatno bi to bila lepa fotografija." ,,Idem da proverim. Hvala ti." ,,Sledeći put ponesi šešir. Mogla bi da izgoriš." ,,U pravu si. Zapamtiću to za sledeći put." Nije mogao da smisli ništa pametnije da joj kaže pa je samo klimnuo glavom i krenuo stazom prolazeći pored nje. ,,Pazi se sunca." ,,Hoću." Brzo se okrenula, hodajući očiju zamagljenih od suza jer je osetila miris ostrva na njemu, snažan i tajanstven, i to joj je slomilo srce.

Miljama daleko, u tamnom, crvenom odsjaju svetla mračne komore, on je provukao papir kroz emulziju, a zatim ga stavio u posudu sa razvijačem. Cinilo mu je zadovoljstvo da ponovo oživljava trenutak koji se desio pre toliko vremena, da gleda kako se senka za senkom i linija za linijom polako obrazuju na papiru. r>4 Bio ie skoro gotov sa ovom fazom i želeo je da se tu malo zadrži, i izvuče što je moguće više zadovoljstva pre nego što krene dalje. Naterao je da se vrati u Utočište. Zbog uspeha svoje ideje, on se šepurio i zadovoljno smeškao. Nije moglo bolje da se desi. Bila je tamo gde je želeo da bude. Inače, on bi je sredio pre toga, mnogo pre toga. Ali moralo je biti savrseno. roznavao je lepotu savrsenstva i zadovoljstvo u detaljnom i predanom stvaranju tog savršenstva. Ne Anabel, već njena kćerka. Zatvaranje savršenog kruga. Ona bi bila njegov trijumf, njegovo remek-delo. Da je traži, da je naćte i da je ubije. I svaka faza bi bila snimljena. Fotografisana. O, kako bi mi Džo bila załwalna na tome. Jedva je čekao da joj sve to objasni, bila je jedina osoba za koju je siguran da bi razumela njegovu ambiciju i njegovu umetnost. Njega je privukao njen rad i shvatao je njenu umetnost, zbog čega mu se ćinilo da je već veoma blizak sa njom, iako se nisu poznavali. A planirao je da tek postanu veoma, veoma intimni. Smejući se, premestio je otisak iz posude sa razvijačem u kadicu sa vodom, nežno ga potopivši pre nego što ga podigne i stavi u fiksir. Pažljivo je proverio temperaturu, strpljivo čekajući dok se tajmer nije oglasio, pa je uključio belo svetlo i pregledao otisak. Prelepo, zaista prelepo. Predivna kompozicija. Impresivno osvetljenje - savršeni oreol iznad njene glave, tako lepe senke koje ocrtavaju telo i ističu nijanse kože. A tek model na slici, pomislio je. Savršenstvo. Kada je otisak bio gotov, on ga izvadi iz posude sa razvijačem; a zatim ga potopi u posudu sa vodom. Sada je sebi dao oduška u maštanju o tome šta će uslediti. Bio joj je bliži nego ikada, povezan sa njom preko fotografija koje su odražavale svaki od njihcwih života. Jedva je čekao da joj pošalje sledeću. Ali je znao da mora da veoma oprezno izabere vreme. Na radnom stočiću pored njega ležao je otvoren, gotovo uništen unevnik, na kome su bile ispisane sledeće reči, izbledele od godina koje su prošle.

Presudni trenutak je krajnji cilj mog rada. Da uspem da zarobim a1 kratki, prolazni dogadaj gde svi elementi, sva dinamika jednog fyekta dostižu vrhunac. Koji je to trenutak presudniji od same nTjl ^ ^a ^ fot°graf može imati više kontrole nad ovim trenutkom, n]egovim ovekovečavanjem na filmu, nego da sam isplanira, '•'rsi i izazove tu smrt? Sam taj čin sjedinjuje umetnika sa subjektom ~lni ga delom umetnosń. 55 Pošto ću ubiti samo jednu ženu i uticati na samo jedan presudni trenutak, izabrao sam je sa uelikom pažnjom. Njeno ime je Anabel. Tiho uzdahnuYŠi, on obesi otisak da se suši i uključi belo svetlo da bi ga bolje proučio. ,,Anabel", promrmljao je, ,,toliko si lepa. A tvoja kćerka je tvoja slika i prilika." Ostavio je Anabel tu da zuri i zuri, i izašao napolje da upotpuni planove za svoj boravak na ostrvu Zelja. PETO POGLAYLJE Trajekt je prolazio pored ostrva Zvuk pelikana i išao ka ostrvu Želja. Nejtan Dilejni je stajao na desnom boku broda, kao nekada kada je bio desetogodišnji dečak. To nije bio onaj isti trajekt i on više nije bio dečak, ali je želeo da oživi taj trenutak što je vernije moguće. Bilo je sveže i iznad mora je duvao povetarac, a miris koji je donosio sa sobom bio je sirov i pun misterije. Kada je on ranije dolazio ovde, bilo je mnogo toplije, ali tada je verovatno pre bio maj nego sredina aprila. Dovoljno verno, pomislio je, sećajući se kako su njegovi roditelji, njegov brat ion stajali zajedno na palubi nekog drugog trajekta, željni da ugledaju Zelju i započnu svoj prvi dan leta na ostrvu. Mada je mogao da primeti malu razliku. Uzdižući se iznad ostrva; gde su se polako prikazivali veličanstveni stari hrastovi sa svojom čipkastom mahovinom; rascvetanim palmama, sjajne magnolije još uvek nisu procvetale. Da li su tada bile u cvetu? Maleni dečak koji je žudeo za avanturama tada nije ni obraćao pažnju na cveće. Podigao je dvogled koji mu je visio oko vrata. Njegov otac mu je tog davnog jutra pomagao da izoštri sliku i da se usredsredi na brzo kretanje detlića. Usledila je očekivana tuča zato što je Kajl tražio dvogled, a Nejtan nije želeo da mu ga ustupi. Sećao se da im se tada majka smejala, a otac saginjao da zagolica Kajla ne bi li mu odvratio pažnju. U svojima uspomenama Nejtan je

mogao da vidi sliku koju su činili: lepa žena razbarušene kose na vetru; čije su tamne oči svetlucale od uzbudenja i sreće; dva mala •nažna dečaka koja se prepiru; muškarac, visok i crn, dugih nogu i krupne gracłe. A sada, razmisljao }& Nejtan, samo je on ostao. Imao je ocevu radu. Nekada snažni dečak sada je izrastao u muškarca dugačkih nogu i uzanih kukova. Svaki put kada bi se pogledao u ogledalo, video bi Hk svoga oca, njegove upale obraze i tamnosive oči. Ali, imao je maičine usne, blago napućene, i njenu smedu kosu sa nijansama zlatne i crvene. Njegov otac je često govorio da izgleda kao stari mahagoni. Neitan se pitao da li su deca zaista samo montaže svojih roditelja. I naježio se. Bez dvogleda, Nejtan je gledao kako se ostrvo polako promalja. Video je kako se prelivaju boje divljeg cveća - ružičaste i Ijubičaste obrnike i cecelji. Yidele su se rasute kućice, nekoliko ravnih i vijugavih puteva, delić zaliva koji je brzo nestao medu drvećem. Misteriju su pojačavale tamne senke šume gde su nekada živele divlje svinje i konji, odblesak sa močvara i vrhovi zlatne i zelene trave koji su izgledali kao sečiva na prvoj jutarnjoj svetlosti. Sve je izgledalo tako daleko, u tananoj izmaglici, kao san. A onda je ugledao beličasti odsjaj na uzvišenju, hitri mig kada je sunce preletelo preko stakla. Utočište, pomislio je, trudivši se da ga održi u svom vidokrugu sve dok se trajekt nije okrenuo prema pristaništu i kuća mu se izgubila iz vida. Nejtan je krenuo ka svom džipu. Kada se smestio unutra, uz brujanje motora trajekta koje se čulo iza njega, pitao se da li je lud što se usudio da dode ovde, da istražuje prošlost, oživljavajući je na neki način. Napustio je Njujork sa svim potrebnim stvarima, koje je spakovao u svoj džip. Bila je to iznenaćtujuće mala gomila. Medutim, on nikada i nije imao preveliku potrebu da ima mnogo stvari. Ta činjenica mu je^i olakšala razvod pre dve godine. Morin je kolekcionar i oboma je ustedeo mnogo yremena i živaca kada je ponudio da njoj ostane stan uYestSajdu. Sam bog zna da mu je oduzela gotovo sve, ostavivši ga samo sa nešto odeće i dušekom. To poglavlje njegovog života bilo je završeno i skoro pune dve godine posvetio se samo svom poslu. Projektovanje zgrada za njega bila strast koliko i posao i iz Njujorka, gde mu je bilo sedište, putovao je i proučavao gradove radeći gde god je mogao da postavi oju tablu za projektovanje i kompjuter. Uspeo je sebi da pokloni