^™e ^a proučavanje drugih gradevina, za istraživanje umetnosti, od canstvenih katerdala u Italiji i Francuskoj preko pustinjskih kuća aerodinamičnog oblika na jugozapadu Amerike. 57 Bio je slobodan, sve svoje vreme i srce posvećivao je jedino svorn radu. A onda je izgubio roditelje, odjednom, zauyek. I potpuno se izgubio. Pitao se zašto je osećao da će mu ostrvo Zelja pomoći da se povrati i sastavi deliće svog rascepkanog života. Obavezao se da tamo ostane bar šest meseci. To što je uspeo da rezerviše onu istu kućicu u kojoj je nekada provodio leta sa porodicom, Nejtan je słwatio kao dobar znak. Znao je da će u njoj čuti eho njihovih glasova i da će ih čuti ušima odraslog muškarca. Yideće njihova prividenja očima odraslog čoveka. I vratiće se u Utočište sa odlučnošću odraslog muškarca. Da li će ga se setiti? Anabelina deca? Uskoro će otkriti, odlučio je, kada je trajekt pristao uz pristanište. Čekao je svoj red, gledajući kako se blokovi uklanjaju sa guma kamioneta ispred njega. Petočlana porodica; primetio je, a iz opreme koju su nosili zaključio je da će kampovati u delu koje je na ostrvu za to posebno organizovano. Nejtan je zavrteo glavom pitajući se kako neko može da izabere da spava u šatoru na zemlji i da to smatra odmorom. Svetlo se lagano pomrači kada su oblaci hitro preleteli preko sunca. Namrštivši se, primetio je da se kreću brzo sa istoka. Kiša će brzo stići i na ostrva, pomislio je. Sećao se da je lila u potocima tri beskrajna dana kada je ranije bio tu. Do drugog dana on i Kajl su jedan drugom skakali za vrat kao mladi vukovi. Sada se tome smejao, ali se pitao kako je, za ime boga, njegova majka to tada trpela i tolerisala. Polako se odvezao sa trajekta, a onda je krenuo niz neravni put prepun rupa, udaljavajući se od pristaništa. Kroz otvorene prozore svog džipa mogao je da čuje rok muziku koja je veselo treštala sa radija nekog kamiona. Porodica kampera, pomislio je, već se lepo zabayljala bez obzira što se spremala kiša. Odlučio je da se ugleda na njih i da uživa u ovom jutru. Bio je svestan da će morati da se suoči sa Utočištem, ali je odlučio da mu pristupi sa gledišta profesionalnog arhitekte. Sećao se da je njegova osnova bila slavni primer kolonijalnog^stila - široke verande, veličanstveni stubovi; visoki, uzani prozori. Čak i kao dete bio je zainteresovan za arhitekturu dovoljno da primeti neke od detalja.
Oluci u obliku grotesknih Ijudskih i životinjskih likova pre su davali lični pečat, nego što su umanjivali njen veličanstveni stil. Često bi plašio Kajla na smrt govorivši mu kako oni noću oživljavaju i šunjaju se svuda naokolo. Na vrhu kuće nalazila se kula okružena puzavicom. Terase su vt čale sa svojim kitnjastim ogradama od kamena ili gvožda. Dimnjaci Utočištu bili su od kamena blagih nijansi, uzetog sa kopna, a sama kuća bila je okružena čempresima i hrastovima. Bila je tu i pušnica, još uvek u upotrebi, prostorije za robove, koie su polako propadale, gde su on, Brajan i Kajl pronašli zvečarku, sklupčanu u mračnom uglu. Bilo je i jelena u šumi i aligatora u močvarama. šaputanja o eusarima i duhovima kružila su po ostrvu. Odlično mesto za male nestašne dečake i njihove velike avanture. Odlično mesto za mračne i opasne tajne. Prošao je zapadni deo močvara prepunih gustog blata i malog dela zemljišta pod drvećem. Yetar se podigao sa zemlje, od čega trava poče da se njiše. Duž ivice, dve bele čaplje već su započele svoje višesatno patroliranje, dugih nogu poput štula, koje su izvirivale iz plitke vode. A onda ga obuze atmosfera šume, bujne i egzotične. Nejtan uspori, puštajući da kamion ispred njega ode toliko daleko da mu se tandrčući izgubi iz vida. U šumi je počivao uvek isti mir. I one mračne tajne. Njegovo srce poče neprijatno da lupa/a rukama čvršće steže volan. Bilo je to ono sa čim je došao da se suoči, što je želeo da secira i konačno proba da razume. Senke su bile guste i mahovina se cedila sa drveća kao mreža monstruoznih pauka. Da bi proverio svoju snagu, isključio je motor. U toj surovoj tišini mogao je čuti samo otkucaje svog srca i huk vetra. Duhovi; pomislio je. Ovde bi trebalo da ih traži. I kada ih pronade, šta onda? Da li da ih ostavi da lutaju, iz noći u noć, ili će nastaviti da ga proganjaju mrmljajući mu nešto u snu? Da li će tada videti lice svoje majke ili, možda, Anabelino? I koje će od njih plakati glasnije? On duboko uzdahnu i primeti da je posegnuo za cigaretama, koje je ostavio još pre godinu dana. Iznerviran, okrete ključ, ali za uzvrat uobi samo napregnuto hučanje motora. Pritiskao je gas pokušavajući sve iznova, ali bez rezultata. ,,E pa, sranje", promrmljao je. ,,Baš lepo."
Zavalivši se na sedište, nervozno je lupkao prstima po volanu. Naravno, ono što je trebalo da uradi bilo je da^izade iz kola i podigne haubu. Znao je šta će tamo videti. Motor. Žice i cevi. Nejtan je znao da se u kaiševe, žice i cevi razume koliko i u operaciju mozga. A pokvaren auto na napuštenom putu bilo je upravo ono što je i 59 zaslužio, kad je ispao toliko naivan da pusti pnjatelja da ga nagovori da od njega kupi polovni džip. Mireći se sa sudbinom, on se pope i otvori haubu automobila. Da; pomislio je; baš onako kako sam i mislio. Motor. On se naže nad njim, malo pročeprka po njemu i na ledlma oseti prvu hladnu kap kiše. ,,E, sve lepše od lepšeg." Sav namršten gurnu ruke u prednje džepove farmerki i nastavi da se mršti dok mu je kiša dobovala po glavi. Trebalo je da pretpostavi da nešto tu nije u redu kada mu je prijatelj veselo poklonio i kutiju sa alatom uz džip. Nejtan je razmišljao o tome da je izvadi iz auta i sa tim alatom udara po motoru. Malo je verovatno da će ga tako pokrenuti da radi, ali bi ga bar usrećilo. On se pomeri, a zatim sledi videvši duha koji je izašao iz senke i posmatrao ga. Anabel. To ime mu prolete kroz glavu; i odjednom mu se nešto steže u stomaku. Ona je stajala na kiši, kao srna, njena zagasitocrvena kosa bila je mokra i zamršena, a te krupne; plave oči, tako mirne i tužne. Kolena počeše da ga izdaju i on se brzo pridrža za blatobran. Onda se pomerila i zabacila unazad svoju mokru kosu. I krenula prema njemu. Onda je shvatio da to nije bio nikakav duh; već žena. Bila je stvarna. To nije bila Anabel, ali je bio siguran da je to bila njena kćerka. Ispusti dugačak uzdah, koji je zadržavao u sebi sve dok njegovo srce nije poprimilo ustaljeni ritam. ,,Problemi sa kolima?", Džo je pokušala da zvuči veselo. Način na koji je mladić buljio u nju naterao ju je da pomisli da nije ni trebalo da izlazi iz gustog reda drveća i da je, ipak; trebalo da ga pusti da se sam snalazi. ,,Kladim se da ne stojiš ovde na kiši jer si pošao u razgledanje, je Iž tako?" ,,Tako je." Njegovglas je zvučao sasvim normalno zbog čega mu je laknulo. A i sama situacija u kojoj se našao bila je dovoljno objašnjenje. ,,Neće da upali." ,,To bi załsta mogao da bude problem." Delovao joj je nekako poznato. Privlačno lice, oštroikoščato. Pravomuškolice. I interesantne oči, pomislila je, sive; direktne. Da je bila zaintersovana za takvu vrstu fotografije kao što je fotografisanje lica i pravljenje portreta, ovaj mladić
bi bio veoma dobar subjekat. ,,Jesi li otkrio u čemu je stvar?" Njen glas je bio kao med i mleko, predivno južnjački. I pomogao mu je da se opusti. ,,Otkrio sam gde se nalazi motor", reče on osmehujući se. ,,Tamo je gde sam ł pretpostavio da će biti." ,,Uh; uh. I šta ćemo sad?" 60 se Čep razmišłjam koliko još dugo da gledam u njega, pravefi sta gledam, Pre nego što se vratim u kola mokar kao /Tl se uoPšte ne razumeš u automobile?", ona ga upita toliko e i apele, aU ne znam kako se ^enia don na njima." On poče da zatvara haubu, ah mu ona rukctn pokazadajeostaviotvorenu. Pusti mene da pogledam. . i nropoče da proverava akumulator. ,,Ovo izgleda u redu. AHbi trebalo da povedeš malo vi5e računa o njemu ako nameravas da ostaneš na ostrvu duže vreme. Zbog korozije.' ,,0ko šest meseci." On se naze nad njom. ,,N a ovo. Ylaga je prav! pakao za motore ovde na ostrvu. Blokiraš zYim " On se brzo pomeri. Očigledno ga se nije sećala paon odlučlTa se PraV1 kako ni on nju ne poznaj. .ZivK ovde nao Više ne " Da njen fotoaparat ne bi udarao o dzip, ona traku na kojoj ga je držala i hitro ga zabaci iza leda. Nejt je zurio u aparat osetivši b agi nagon. Bio j« an. tiši i malo grubljeg dizajna, često je bio izbor profesionalaca. Njegov otac je imao jedan. I on je imao jedan takav. Jšla si po kiši da fotografišeš?" v Nije padala kiša kada sam izašla", ona odsutno rece. ćeš morati da menjaš i ka!Š yentilatora ali to vise m,e tvoja bn a. Ona se uspravi. lako je lilo kao iz kabla izgledalo je kao . da jo] M^ nimalo ne smeta. ,,Ulazi unutra i probaj da ga upalis da yidim fc zvuči." 'N^ usnete'Źgrčiše kad se ^ratio i seo u djp- Nema sumnje : da je njegov mušk: ego povreden, pomislila je. Podigla ]e glavu kada F motor zaječao. Napućwši usne, opet se naže nad haubom. .Oprt- , doviknula mu je mrmljajući, više za sebe:,,Karbi laAufalor", ona ponovi, a zatim pałcem otvori mala metalna ' : zatyori haubu i obide kola i PojaV1 se kod prozora na mestu 61 ,,Motor je ulepljen. Ipak ćeš morati da ga nosiš na pregled. Po zvuku, mislim da ćeš morati da uradiš i podešavanje motora. Kada si ga poslednji put radio?"
,,Kupio sam ga pre par nedelja od bivšeg prijatelja." ,,Aha. Stara greška. E pa, sada bi trebalo da je sve u redu." Kada je krenula da se skloni od automobila, on joj pruži ruku kroz prozor. Ruka joj je bila uzana, primetio je, dugačka, elegantna i spretna u isto vreme. ,,Hajde da te povezem. Pljusak je, a i to je najmanje što mogu da učinim da bih ti se odužio." ,,Nema potrebe. Mogu..." ,,A šta ako mi se opet pokvari auto?" Uputi joj osmeh, šarmantan, veseo, ubedljiv. ,,Ko će onda da mi popravi karburator?" Bilo bi glupo da odbije, znala je to. A još gluplje da se oseća prinudenom da krene sa njim samo zato što ju je držao za ruku. Slegla je ramenima. ,,U redu." Blago je povukla ruku ka sebi i laknulo joj je kada je on odmah pustio. Ona optrča oko džipa, pope se i skoči na mesto suvozača. ,,Pa, enterijer je u dobrom stanju." ,,Moj bivši prijatelj me suviše dobro poznaje." Nejtan uključi brisače i pogleda Džo. ,,Kuda?" ,,Idi ovim putem, onda skreni desno kod prvog mesta gde se račva put. Utočište nije daleko odavde - mada ništa nije previše daleko ovde na ostrvu Zelja." ,,To uopšte nije loše. I ja sam krenuo u Utočište." ,,Stvarno?" Yazduh u kabini bio je težak i gust. Izgledalo je kao da su zbog jake kiše odsečeni od svega, drveće je bilo u čudnoj sumaglici, a zvuci prigušeni. Još jedan razlog da joj postane neprijatno, govorila je sebi, ali ju je njena reakcija, kada je okrenula glavu i srela se oči u oči sa ovim mladićem, već dovoljno iznervirala. ,,Da li si odseo u glavnoj kući?" ,,Nisam; idem tamo da uzmem ključeve od kućice koju sam iznajmio." ,,Na šest meseci, je Iž tako?" Laknulo joj je kada je počeo da vozi i skrenuo te direktne sive oči sa njenog lica i usredsredio se na put. ,,Prilično dugačak odmor." ,,Radiću odavde. Poneo sam sve što mi treba. Želeo sam promenu." ,,Ostrvo Želja je veoma daleko", rekla je, a onda mu se blago osmehnula kada ju je pogledao. ,,Svako ko je iz Džordžije može da prepozna čoveka sa severa. Čak i ako ne progovoriš nijednu reč, prepoznaće te po hodu." Ona zabaci unazad svoju mokru kosu. Da 62 je išla pešice, pomislila je, ne bi sada morala da vodi ovaj razgovor. Ipak, razgovor je bio privlačniji od šetanja ćutke po teškom i ylažnom danu. ,,Ti si u maloj kući pored reke, je Iž da?" ,,Kako znaš?"
,,Pa, ovde na ostrvu se sve zna. A i moja porodica iznajmljuje te kućice, brine se o njima, vodi i restoran. I, kao po običaju, meni su još juče dodelili tu kućicu da odnesem čisto rublje i posteljinu za severnjaka koji dolazi ovde na šest meseci." ,,Znači, ti si moj mehaničar, gazda i kućepazitelj. Ja sam srećan čovek. Koga da zovem ako mi se zapuši sudopera?" ,,Otvori ormar i izvadi spravu za otpušivanje cevi. Ako ti treba uputstvo za upotrebu, zapisaću ti ga." Nejtan skrete desno i poče da se uspinje uz put. ,,Hajdemo ispočetka. Ako bih ja ispekao na roštilju par odrezaka, ohladio bocu vina i pozvao te na večeru, koga bih pozvao?" . Džo okrete glavu i hladno ga pogleda. Jmaćeš više sreće sa mojom sestrom. Zove se Aleksa." ,,Da li ona popravlja karburatore?" Jedva se osmehnuvši, Džo zavrte glavom. ,,Ne, ali veoma lepo izgleda i uživa kada je muškarci pozovu na druženje." ,,A ti ne?" ,,Recimo da sam izbirljivija od Leksi." ,,Uhl" Nejtan protrlja ruku na mestu gde se nalazi srce. ,,Direktan pogodak. Pravo u srce." ,,Samo pokušavam da nam oboma uštedim vreme. Eno Utočišta", promrmlja. Gledao je kuću kako se polako promalja kroz kišnu zavesu, kako lagano isplivava iz sumaglice koja se polako razilazila. Utočište mu se ukazalo u svoj svojoj veličini. Gradevina je bila stara i veličanstvena, elegantna kao doterana južnjačka lepotica. Zaista ženstveno; pomislio je Nejt, sa tim blagim prelazima, devičanski bela. Visoki prozori bili su ublaženi ukrasnim lukovima; a prelepi predmeti od gvožda ukrašavali su balkone, gde je cveće cvetalo iz glinenih saksija nežnocrvene boje. Bašte oko ove predivne gradevine prosto su sijale, a krunice cveća bile su povijene zbog kiše poput predivnih šumskih vila koje joj se klanjaju. ,,Impresivno", Nejtan reče, gotovo za sebe. ,,Skoriji radovi su se savršeno uklopili u originalnu strukturu. Naglašeno, pre nego rnodernizovano. Ovo j e moćna kombinacij a stilova, klasično južnj ačka, an kreativna i netipična. Ne bi mogla biti bolja ni da je čitavo ostrvo napravljeno zbog nje, a ne ona zbog ostrva." 63 Nejtan je tek kada je došao do kraja puta primetio da ga Džo netremice posmatra. Prvi put se u njenim očima videla radoznalost.
,,Ja sam arhitekta", objasnio joj je. ,,Ovakve gradevine me prosto obaraju s nogu." ,,Onda ćeš verovatno želeti i da pogledaš kako je unutra." ,,Voleo bih da je jednom pogledam, i tada bih ti za to sigurno dugovao bar jedan dobar odrezak uz vino." ,,Mislim da bi bilo bolje da te moja tetka Kejt povede u taj obilazak. Ona je jedna od Pendletonovih", Džo je dodala dok je otvarala vrata. ,,Utočište je prvo pripadalo Pendletonovima. Ona ga najbolje i poznaje. Udi unutra. Možeš bar malo da osušiš odeću i uzmeš ključ." Požurila je uz stepenice, zastala kod terase da otrese vodu sa kose. Cekala ga je da je stigne. ,,Isuse, pogledaj ta vrata!" Pun poštovanja, Nejtan je vrhovima prstiju prelazio preko ukrasnog, izrezbarenog drveta. Cudno je da je ovako nešto zaboravio; razmišljao je. Ipak, kada je bio mali, obično je protrčavao preko zaklonjenog trema kroz kuhinju. ,,Mahagoni iz Hondurasa", reče mu Džo, ,,uvezen u ranom devetnaestom veku, mnogo pre nego što je iko bio zabrinut zbog prevelikog eksploatisanja tropskih šuma. Ali je divno." Ona okrete tešku mesinganu kvaku i oni zajedno udoše u Utočište. ,,Podovi su od najfinije borovine", ona poče, ali joj se u glavi odjednom ukaza nepoželjna slika njene majke, koja je strpljivo i polako nastajala tu pred njom. ,,Kao i glavne stepenice, ograda na stepeništu je od izrezbarene hrastovine, izgradena je ovde na ostrvu još dok je ovo bila plantaža pamuka. Luster je donet nešto kasnije, kao dodatak kući. U Francuskoj ga je kupila žena Stjuarta Pendletona, bogatog industrijalca koji je ponovo izgradio glavnu kuću i nadogradio krila. Yeliki deo nameštaja bio je izgubljen u ratu izmedu Severa i Juga, ali Stjuart i njegova žena su neprestano putovali i sakupljali antikvitete koji su odgovarali njima i Utočištu." ,,Imao je oko za ove stvari", komentarisao je Nejtan, ne skidajući pogled sa široke dvorane sa visokom tavanicom, predivnim uglačanim stepenicama, bleštavom fontanom. „1 dubok džep", Džo dodade. Govoreći sebi da bude strpljiva, stajala je mirno puštajući ga da se udalji. Zidovi su bili svetložute boje i odavali su utisak svežine u tim neverovatno toplim letnjim popodnevima. Bili su ukrašeni tamnim drvetom, koje je u izrezbarenim lukovima oivičavalo visoku gipsanu tavanicu. Nameštaj je ovde bio veliki i težak, kao da je pre pripadao ekom ulaznom holu. Par fotelja iz doba Džordža II, sa naslonirna u obliku školjke, stajalo je sa bočne strane šestougaonog stočića, na
kome se nalazila visoka mesingana urna napunjena poljskim cvećem i Ijiljanima slatkastog mirisa. lako nikada nije sakupljao antikvitete ili bilo šta slično, bio je čovek koji je proučavao sve aspekte jedne gradevine, uključujući i ono što je bilo unutar njenih zidova. Prepoznao je finoću stila kraljice Ane i blesak epohe Luja IV u flamanskoj komodi od izrezbarene hrastovine, velikom zidnom ogledalu sa pozlatom, te svećnjaku sa ornamentima. Smatrao je da je mešayina perioda i stilova veoma inspirativna. ,,Neverovatno!" Gurnuvši ruke u džepove, on se okrete ka Džo. ,,Prokleto dobro mesto za život, ako mene pitaš." ,,Da. Prokleto", ona suvo reče, čak pomalo ogorčeno. Na to on podiže obrvu upitno je pogledavši, ali ona samo dodade: ,,Prijavnica je u gostinskoj sobi." Ona ode niz hodnik i ude u prvu sobu sa desne strane. Neko je upalio vatru u kaminu, primetila je, verovatno u čast dolaska ovog mladog severnjaka, a i da bi malo popravili raspoloženje gostima restorana ovog kišnog dana. Ona ode do velikog, starog čipendejl pisaćeg stola, otvori gornju fioku i uze jedan obrazac za iznajmljivanje kućica. Gore, u delu kuće gde je stanovala njena porodica, bila je radna soba sa kompjuterom. Kejt se i dalje borila da nauči nešto više o njemu. No, gosti nisu bili izloženi tim svakodnevnim dosadnim detaljima. ,,Bungalov ,,Zelja"", objavi Džo, pružajući mu ugovor o renti. Primetila je da je već bio pečatiran, kao dokaz da je dat depozit. Pored Kejtinog imena videla je i potpis Nejtana Dilejnija. Džo odloži papire sa strane i otvori fioku sa ključevima, koji su zveckali na metalnom privesku na kome je pisalo ime kućice. ,,Ovaj ključ je i od prednjih i od zadnjih vrata, a ovaj manji je od ostave ispod kućice. Da sam na tvom mestu ne bih ništa važno ostavljala tamo. Poplava je opasnost kada si tako blizu reke." ,,Imaću to na umu." ,,Juče sam se pobrinula za tvoj telefon. Svi pozivi će ići direktno na račun kućice i biće uračunati u tvoj mesečni račun." Ona otvori još jednu rioku i odatle izvadi tanku fasciklu. ,,Ovde imaš sve informacije koje su ti potrebne. Raspored vožnje trajektom, informacije o morskoj struji, o iznajmljivanju opreme za pecanje ili čamac ako si a to zainteresovan. Postoji i pamflet koji opisuje ostrvo - njegovu istoriju, floru, faunu... Zašto me tako gledaš?", oštro upita. 65 ,,Imaš prediyne oči. Teško mi je da skinem pogled sa njih."
Ona mu gurnu fasciklu u ruke. ,,Bolje bi ti bilo da pogledaš šta se nalazi unutra." ,,Važi." Nejtan otvori fasciklu i poče da okreće stranice. ,,Jesi li uvek ovako nervozna ili to ja kod tebe izazivam takvu reakciju? ,,Nisam nervozna; samo nestrpljiva. Nismo svi mi na odmoru. Neki moraju i da rade. Imaš li neka pitanja - koja se odnose na kućicu ili ostrvo?" ,,Obavestiću te." ,,Tu su ti i uputstva kako da dodeš do kućice. Samo stavi potpis i na ovaj ugovor, kao potvrdu da si dobio ključ i informacije, i možeš da ideš." On se opet nasmeja, zaintrigiran time kako je brzo nestajala njena južnjačka gostoljubivost. ,,Ne bih da zloupotrebim ovoliku dobrodošlicu", on reče uzevši olovku koju mu je Džo pružala. ,,Pošto namerayam da dodem opet." ,,Doručak, ručak i večera se služe u sali restorana. U fascikli piše i u koliko sati služimo obroke. Pravimo i lanč-pakete za piknike." Što je više pričala, on je više uživao u njenom glasu. Mirisala je na kišu i ni na šta drugo i izgledala je - kada je pogledao u te divne, plave oči - tužna kao ptica slomljenih krila. ,,Voliš li piknike?", pitao je. Ona duboko uzdahnu, istrgnu mu olovku iz ruku i našvrlja syoje inicijale ispod njegovih. ,,Gubite vreme flertujući sa mnom, gospodine Dilejni. Jednostavno nisam zainteresovana." ,,Bi'o koja razumna žena znala bi da ovakva jedna izjava samo predstaylja izazov." On se saže da pročita njene inicijale. ,,Dž. E. H.?" ,,Džo Elen Hetavej ", ona mu odgovori u nameri da ga natera da što pre krene. ,,Bilo mi je pravo zadovoljstvo što si me baš ti spasila, Džo Elen." On joj pruži ruku, pokazujući kako ga njeno okJevanje da mu stegne ruku veoma zabavlja. ,,Potraži Zeka Ficsimonsa za to podešavanje motora. On će ti srediti da džip ide savršeno. Želim ti ugodan boravak na ostmi." ,,Već je počeo mnogo bolje nego što sam očekivao." ,,Onda su ti očekivanja bila zaista skromna." Ona izvuče ruku iz njegove i odvede ga do ulaznih vrata. ,,Kiša polako prestaje", prokomentarisala je otvarajući vrata i puštajući vlagu i izmaglicu unutra. ,,Neće biti teško da nadeš kućicu." 6< MP " Savršeno se dobro sećao gde je. ,,Siguran sam da neće. Vldećemo se uskoro, Džo Elen." Moraćemo, pomislio je, iz mnogo
Ona nakrivi glavu i tiho zatvon vrata, ostavljajući ga samog na terasi da razmišlja o svom sledećem potezu. ŠESTO POGLAYLJE Trećeg dana svog boravka na Zelji, Nejtan se probudio sav u panici. Srce mu je udaralo kao ludo, disao je kratko i isprekidano, a koža mu je bila orošena znojem. Skočio je iz kreveta stegnutih pesnica, očima tražeći tamne senke po sobi. Slaba sunčeva svetlost probijala se kroz roletne praveći mrežaste šare po tankom sivom tepihu. U glavi mu je bila potpuna praznina. U tom mučnom trenutku bio je zarobljen medu slikama, koje su se samo nagomilayale u mozgu. Drveće osvetljeno mesečinom, gusta magla, nago žensko telo, njena gusta crna kosa, koja se vijorila na vetru, krupne staklaste oči. Duhoui, govorio je sebi dok je rukama trljao lice. Očekivao ih je, a oni ga nisu izneverili. Bili su deo Zelje, baš kao što je i mahovina bila deo starih hrastova. On naglo ustade iz kreveta i namerno - kao deca koja se igraju preskačući pukotine na ulici - poče da prolazi kroz sunčeye zrake. Otišao je do tesnog kupatila, ušao u belu kadu, navukao šarenu zavesu i pustio toplu vodu. Sprao je znoj sa sebe zamišljajući kako bi jezivo bilo da sada ugleda tamnocrvenu tečnost kako klizi niz slivnik. Soba je bila prepuna pare kada se osušio. Ali njegov um se razbistrio. Obukao je pocepani pulover sa kratkim rukayima i stari šorts za vežbanje i, tako neobrijan, sa kosom koja se cedila, otišao do kuhinje da ugreje vodu za kafu. Pregledao je prostoriju, uputiyši jedan mrk pogled ka boci i fišeku koje su obezbedili ylasnici kućice. Cak i da je otkrio koja je prava mera, zaboravio je da ponese filtere za kafu. U ovom trenutku bio je spreman da plati hiljade dolara za aparat zakuyanje kafe. Stavio je džezvu na ringlu šporeta, koji je bio stariji i njega samog, pa se odgegao do vełike, yišenamenske dnevne sobe da pogleda jutarnje vesti. Priiem ie bio loš. a izbor programa veoma oskudan. •Jema aparata za kafu, nema kablovske, razmišljao je Nejtan dok gledao jedan od ukupno tri kanala koja je imao na raspolaganju. 67 Sećao se kako su nekada on i Kajl kukali zbog lošeg televizijskog programa. Kako ćemo sad da gledamo ,,Ćoveka od šest miliona dolara" na ovom glupom čudu? Ovo ništa ne valjal Niste ovde da biste se zakucali ispred televizora. Ah, mama.
Izgledalo je kao da su boje sada bile drugačije. U svojoj glavi imao je nejasno sećanje na meke, pastelne boje na širokim i visokim stolicama i sofi na rasklapanje. Sada su one bile prekrivene tkaninom sa napadnim tamnozelenim, plavim i jarkožutim geometrijskim šarama. Yentilator se odvojio s centra plafona i zaškripao. Znao je da će se to dogoditi zato što je bio prisiljen da ga okači da visi na jednom gajtanu. Ali, tu je ipak bio onaj isti dugački žuti sto od borovine koji je razdvajao sobu - bio je to sto za kojim su se nekada on i njegova porodica okupljali da zajedno jedu, igraju se društvenih igara, da sklapaju komplikovane slagalice. Isti onaj sto koji su on i brat morali da čiste posle večere. Sto za kojim je njegov otac nekada provodio čitava jutra uz kafu. Sećao se kako je otac pokazivao njemu i Kajlu kako da buše rupe na poklopcu tegle i hvataju svice. Veče je bilo prijatno i toplo, a lov i potera zabavni. Nejtan se sećao kako je tegla pokraj njegovog kreveta svetlucala i treperila, svetlucala i treperila i tako ga uspavljivala. Ali; do jutra, svi bi svici iz njegove tegle već bili uginuli, ugušili bi se; pošto je knjiga na vrhu poklopca začepila baš sve rupe. I sada se nije sećao da ju je tamo ostavio, tu raskupusanu verziju Džonija Tremejna. Tamni leševi na dnu tegle u njemu su izazvali krivicu i muku. Iskrao se iz kuće i bacio ih u reku. Tog leta više nije jurio svice. Uznemiren ovim sećanjem, Nejtan se okrenuo od televizora i otišao do šporeta da zakuva kafu. Uzeo je šolju kafe i izašao na trem da malo gleda u reku. Sva ta sećanja su isplivala na površinu kada je stigao ovde i bio je svestan toga. Zbog toga je i došao. Da se priseti tog leta, korak po korak, dan po dan. I da vidi šta će da radi sa Hetavejevima. Srkutao je kafu. Stresao se na njen lažan i gorak ukus. Pošto je već i sam otkrio da je veliki deo života zapravo laž i gorčina, on otpi još jedan gutalj. Džo Elen Hetavej. U njegovom sećanju bila je to sitna, mršava devojčica nemarno zavezanog repa i oštrog karaktera. U to vreme niie imao mnogo koristi od desetogodišnjih devojčica, tako da nije obraćao mnogo pažnje na nju. Za njega, ona je samo bila Brajanova mlada sestra. I još uvek je, pomislio je Nejtan. Još uvek je bila mršava. Oćigledno da joj se ni narav nije značajno izmenila. Jedino više niie bilo konjskog repa. Kraća, razbarušena frizura više je pristajala nienom licu nego njenom karakteru, zaključio je. Njena boja bila je poput krzna divljeg jelena.
Pitao se zašto je toliko bleda i izgleda tako umorno. Nije izgledala kao tip žene koji može da pati i umire od tuge zbog propale veze, ali nešto ju je bolelo. Zbog nečega je patila. Njene oči bile su pune tajni i žalosti. I u tome i jeste problem, pomislio je Nejtan blago se smešeći, Njegova slabost bile su žene sa tugom u očima. Bolje bi mi bilo da se oduprem tim očima, govorio je sebi. Razmišljanje o tome šta se nalazilo iza tih krupnih, tužnih očiju boje divljeg zumbula pretilo je da poremeti pravi razlog njegovog dolaska ovde. Sada mu je potrebno dugo i objektivno razmišijanje, pre nego što preduzme sledeći korak. Dosipao je još kafe, govoreći sebi da treba da se brzo obuče i ode do Utočišta na pravu šolju kafe i neki dobar doručak. Došlo je vreme da se opet vrati tamo, da posmatra i da planira šta će dalje. Došlo je vreme da se duhovi probude. Ali za sada je samo želeo da stoji tu, da gleda kroz tanku mrežu na prozoru, da oseti vlažni vazduh, da posmatra kako sunce polako prži biserastu izmaglicu, koja se pripijala uz zemlju i klizila po njoj, poput vilinskih krila iznad reke. Ako je želeo, mogao je čuti okean, onu neprestanu, tihu tutnjavu sa istoka. što je bio bliže, sve je jasnije razaznavao cvrkut ptica, monotono kuckanje detlića koji lovi insekte negde u dubokoj senci sume. Rosa se presijavala kao komadići stakla na palminim listovima i nije bilo vetra da ih protrese i učini da zveckaju. Ko god da je izabrao baš ovo mesto da izgradi kolibu naprayio je veoma dobar izbor, pomislio je. Sve je odisalo samoćom, uz prelep pogledipotpunu privatnost. Sama struktura kućice bila je jednostavna i praktična. Zidovi od kedrovine oštećeni usled vremenskih prilika na ostrvu, ukusno uredeni trem na zapadnoj strani i uzana otvorena terasa na istočnoj strani. Unutar kućice u glavnoj sobi je postavljen kosi plafon da bi se dobio utisak većeg i otvorenijeg prostora. Na svakom kraju bila je po jedna spavaća soba sa kupatilom. On i Kajl su imali spavaću sobu svako u SYOJOJ polovini kuće. Kao >tarijem bratu pripala mu je veća soba. Zbog velikog kreveta koji je 69 dobio uz sobu, osećao se moćno, kao da je već odrastao. Postavio je natpis na vrata: MOLIM VAS, KUCAJTE PRE NEGO ŠTO UDETE. Voleo je da ostaje do kasno, da čita knjige, misli o raznim stvarima; da sluša žamor glasova svojih roditelja ili zujanje televizora. Yoleo je da ih čuje kako se smeju gledajući nešto zabavno na televiziji. Prigušenovživahno
smejanje njegove majke, očev smeh iz dubine stomaka. Cesto je tokom detinjstva čuo ove zvuke. Rastužilo ga je to što je znao da ih više nikada neće čuti. Krajičkom oka je ulovio jedan hitri pokret. Nejtan se okrete i tamo gde je očekivao jelena ugleda čoveka koji se šunjao obalom reke kao izmaglica. Bio je to visok i mršav čovek kose crne kao gar. Pošto mu se grlo potpuno osušilo, naterao je sebe da otpije još jedan gutalj. Posmatrao je čoveka kako se približava, dok se sve jače sunce već naginjalo nad njim i obasjavalo mu lice. Nije to bio Sem Hetayej, zaključio je Nejtan, dok mu je smešak lebdeo na usnama. Brajan. Dvadeset godina je od obojice stvorilo odrasle muškarce. Brajan baci pogled škiljeći, pokušavajući da usredsredi pogled na figuru na prozoru. Zaboravio je da je kućica sada zauzeta i napisao je u svoj podsetnik da ne zaboravi da se šeta suprotnom stranom obale. Sada će; pretpostavio je, morati da pokuša da proćaska sa gostom. Podigao je ruku. ,,Dobro jutro. Nisam imao nameru da vam smetam." ,,Ne smetate. Samo pijem lošu kafu i gledam u reku." Severnjak, setio se Brajan, koji je iznajmio kućicu na šest meseci. U glavi je već čuo Kejt kako mu govori da bude Ijubazan sa njim, da bude druželjubiv. ,,Lepo je mesto." Brajan zavuče ruke u džepove, besan na samog sebe što je tako nepažljivo sabotirao sopstvenu osamljenost. ,,Da li ste se dobro smestili?" ,,Jesam, smestio sam se" Nejtan je oklevao, a zatim učini sledeći korak: ,,Da li još uvek juriš onog duha u liku ždrepca?" Brajan trepnu i podiže glavu. Bio je iznenaden. Priča o ovom duhu se provlači još iz vremena kada su divlji konji tumarali ostrvom. Govorilo se da je najdivniji, krupni crni ždrebac nenadmašne brzine vladao šumom. Ako ga neko uhvati, uspenje mu se na leda i zajaše ga; ispuniće mu se sve želje. Kroz čitavo detinstvo Brajanova najveća ambicija bila je da on bude taj koji će da ulovi i zajaše tog ždrepca. „1 dalje ga držim na oku", Brajan promrmlja i pride bliže. ,,Je Iž se mi poznajemo?" 70 Jedne noći smo kampovali zajedno, tamo preko reke, u malom zakrpljenom šatoru. Imali smo samo jedan konopac, par baterijskih lampi i kesicu čipsa. Jednom nam se učinilo da smo čuli udarce kopita o zemlju i visoko, divlje rzanje konja." Nejtan se nasmejao.
^Možda smo zaista i čuli." Brajan širom otvori oči, a senke u njima su se polako razilazile. Nejt? Nejt Dilejni? Pokvarenjaku jedan!" Vrata terase zaškripaše u znak dobrodošlice kada ih je Nejtan otvorio. ,,Penji se, Bri. Skuvaću ti šolju ove vašljive kafe." Cereći se zadovoljno Brajan se penjao uz stepenice. ,,Trebalo je da mi javiš da dolaziš, da si ovde." Brajan hitro pruži ruku i pozdravi se sa Nejtanom. ,,M°Ja tetka Kejt se brine o kućicama, znaš. Pobogu, Nejt, izgledaš kao olupina." Tužno se osmehnuvši, Nejtan se počeša po bradi. ,,Na odmoru sam." .,,Kakvog li iznenadenja! Nejt Dilejni." Brajan zavrte glavom. ,,šta si, do davola, radio sve ove godine? Kako je Kajl, kako su tvoji roditelji?" Osmeh mu nestade sa lica. ,,Pričaću ti." Samo neke delove, pomislio je Nejtan, a onda je brzo dodao: ,,Čekaj da prvo skuvam onu groznu kafu što sam ti obećao." ,,Ma kakvi! Dodi kod mene. Skuvaću ti dobru kafu. I spremiću neki doručak." ,,Važi. Samo da navučem neke farmerke i patike." ,,Ne mogu da verujem da si ti taj severnjak", prokomentarisao je Brajan dok je Nejtan ulazio u kućicu. ,,Bože, ovo me vraća u prošlost." Nejtan brzo okrete glavu. ,,Da, i mene..." Nekoliko trenutaka kasnije Nejtan je sedeo za pultom kuhinje u Utočištu udišući rajske mirise prave kafe i pržene slanine. Gledao je Brajana kako vešto seče pečurke i paprike za omlet. ,,Izgleda da si dobar u tome." ,,Zar nisi pročitao brošuru? Moja kuhinja ima pet zvezdica." Brajan polako prinese šolju kafe Nejtanu pod nos. ,,Prvo pij, a onda puzi." Nejtan srknu, a onda zatvori oči prepuštajući se uživanju. ,,Možda to zato što sam poslednja dva dana pio pesak, ali moram da kaže da je ovo najbolja šolja kafe koja je ikada skuvana na ovom svetu." ,,Naravno da jeste. Zašto nisi svratio ranije?" ,,i>amo sam leškario po ceo dan." Upoznavao se sa duh pornislio je Nejtan. ,,Sada kada sam otrkio sve ovo, biću ti r< ovde." Brajan je ubacio povrće koje je iseckao u tiganj i počeo da ga prži, a zatim da renda sir. ,,Čekaj dok ne probaš omlet. Reci mi, jesi li toliko
bogat da možeš tek tako da uzmeš šest meseci odmora da bi sedeo na plaži?" ,,Poneo sam sa sobom sve što mi je potrebno za rad. Ja sam arhitekta. Sve dok imam kompjuter i tablu za crtanje mogu da radim bilo gde." ,,Arhitekta." Kada su jaja bila gotova, Brajan ih odloži na pult. ,,Jesi li dobar u tome?" ,,Stavio bih moje zgrade protiv tvoje kafe kada god hoćeš." ,,U redu, onda." Prigušeno se smejući, Brajan se opet okrenuo ka šporetu. Sa lakoćom, koju može doneti samo iskustvo, sipao je mešavinu sa jajima, ostavio slaninu da se sa nje ocedi mast, a zatim proverio biskvite koje je pekao u rerni. ,,šta radi Kajl? Da li je uspeo da postane bogat i slavan kao što je oduvek želeo?" Pogodak, snažan i iznenadan, direktno u srce. Nejtan je odložio šoljicu i sačekao da glas i ruke prestanu da mu drhte. ,,Radio je na tome. On je mrtav, Brajane. Umro je pre nekoliko meseci." ,,Bože; Nejtane." šokiran, Brajan se okrenuo oko sebe. ,,Bože; izvini." ,,Bio je u Evropi. Više-manje je živeo tamo poslednjih nekoliko godina. Bio je na jahti. Na nekoj žurci. Kajl je voleo da se zabavlja", mrmljao je Nejtan trljajući slepoočnice. Krstarili su Mediteranom. Rezultat istrage bio je da se verovatno napio i pao u more. Možda je čak negde i udario glavom. Ali, sada ga više nema. ,,To je strašno. Izvini." Brajan je opet prišao tiganju. ,,Gubitak člana porodice je nešto što te obeleži zauvek." ,,Da; zaista." Nejtan je duboko uzdahnuo i obgrlio telo rukama. ,,To se desilo samo nekoliko nedelja nakon pogibije mojih roditelja. Voz se survao negde u Južnoj Americi. Tata je bio na zadatku, a od kada snw Kajl i ja došli u godine za koledž, mama je putovala svuda sa njim. Cesto je govorila da se zbog toga uvek osećala kao da su tek yenčani." ,,Zaboga, Nejt, ne znam šta da kažem." ,,Ništa." Nejtan sleže ramenima. ,,Izvučeš se. Isplivaš. Siguran sam da bi mama bila potpuno izgubljerta bez tate, a ne znam kako bi iko od njih podneo da izgubi Kajla. Moraš da prihvatiš da se sve dešava sa razlogom, i tako se izvučeš." ,,Ponekad je taj razlog potpuno sranje", Brajan tiho reče. ,,Gotovo uvek je taj razlog sranje. Ali to ništa ne menja. Lepo je biti ovde ponovo. I yideti te." 72 Baš smo se lepo zabavljali tog leta." "jedno od najboljih leta u mom životu." Nejtan se jedva osmehnu. Hoćeš li mi dati taj omlet ili treba da te molim?"
Niie obavezno da moliš." Brajan je stavljao hranu u tanjir. ,,Već ćeš i'sam pasti na kolena kada budeš probao ovaj omlet." Neitan uze viljušku i baci se na hranu. ,,Hajde; informiši me o poslednje dve decenije avantura Brajana Hetaveja." ,Nije tu bilo mnogo avantura. Upravljanje restoranom oduzima mnogo yremena. Imamo goste preko čitave godine. Izgleda da što je život u velikom svetu prometniji i pretrpaniji, više Ijudi želi da iz niega pobegne. Bar za vikend. I kada dodu ovde, mi ih udomimo, nahranimo i zabavimo. ,,Zvuči kao dvadesetčetvoročasovna okupacija." ,,Samo tako izgleda. Ovde se život i dalje odvija mnogo sporije." ,,Žena? Deca?" ,,Jok. Ti?" Jmao sam ženu", Nejtan suvo reče. ,,Oboje smo digli ruke od te veze. Nemamo dece. Znaš, tvoja sestra me je prijavila kada sam došao. Džo Elen." ,,Stvarno?" Brajan prisloni lonče da bi dosipao Nejtanu kafu. „1 ona je došla ovde pre jedno nedelju dana. I Leksi je ovde. Prava velika i srećna porodica." Kada se Brajan okrenuo, Nejtan je podigao obrvu, iznenadivši se zbog Brajanovog tona, dok je govorio: ,,A tvoj tata?" ,,Njega sa Zelje neće oterati ni dinamit. Više ne ide na kopno čak ni u nabavku. Yidećeš ga kako luta unaokolo." Bacio je pogled na Leksi, koja je uletela kroz vrata. ,,Imamo nekoliko ranoranilaca koji dahću za šoljom kafe", započe. Ugledavši Nejtana, naglo zastade. Automatski, ona zabaci kosu, nakrivi glavu, i uputi mu koketan osmeh. ,,Znači, imamo drustyo u kuhinji." Prišla je bliže i zauzela pozu naslanjajući se na pult. Za sobom je ostavljala miris ,,Večnosti" koji je jutros natrljala a vrat sa uzorka jednog magazina. ,,Mora da si poseban kada te je orajan pustio u svoje carstvo." Nejtanovi hormoni instinktivno zaigraše, zbog čega je poželeo da e smeje i sebi i njoj. Prelepo parčence, bio je njegov prvi utisak, ali je ornenio mišljenje kada se dobro zagledao u njene oči. Bile su oštre samosvesne. ,,Sažalio se na starog prijatelja." ,,Vidim." Svideo joj se njegov pomalo grub izgled i zadovoljila se ivanjem u njegovom izrazu lica koji nije sakrivao pozitivnu reakciju 73 na nju. ,,E pa, Brajane, upoznaj me sa svojim starim prijateljem. Nisam znala da ih uopšte i imaš."
,,Nejtan Dilejni", brzo reče Brajan noseći drugi lončić sveže kuvane kafe. ,,Moja mlada sestra, Leksi." ,,Nejtan." Leksi mu je pružila ruku koja je bila sveže izmanikirana, a nokti namazani u vatrenocrveno. ,,Brajan me još uvek vidi kao devojčicu sa kikicama." ,,Privilegija starije braće." Nejtana je prilično iznenadio stisak ruke ove sirene, koji je bio čvrst i odlučan. ,,U stvari, i ja te se sećam sa kikicama." ,,Stvarno?" Blago razočarana što nije duže držao njenu ruku u svojoj, Leksi se nalaktila na kuhinjski pult i nagnula se prema Nejtanu. ,,Ne mogu da verujem da sam te zaboravila. A zarekla sam se da ću se setiti svih zgodnih muškaraca koji su ušli u moj život. Ma kako kratko se oni u njemu zadržali." ,,U to vreme bila si tek izašla iz pelena", dodao je Brajan, dok mu se u glasu osećala velika doza sarkazma, ,,i još uvek nisi dovela do yrhunca svoju zavodničku rutinu." ,,Omlet sa pečurkama i sirom je današnji specijalitet kuće"; obratio joj se ignorišući žestok pogled kojim ga je prostrelila. Izgledala je kao da će svakog trenutka početi da reži, a usne su joj bile iskrivljene od besa. ,,Hvala, šećeru." To je izgovorila kao da prede, dok je uzimala lonče sa kafom koji joj je Brajan spremio da odnese, a onda je nekoliko puta /avodnički trepnula u Nejtanovom pravcu. ,,Dodi nam češće. Na Želji ima tako malo interesantnih Ijudi." Zato što je izgledalo glupavo da se opire, a iz očiju joj se čitalo da to i očekuje, Nejtan ju je posmatrao kako odlazi šepureći se, a onda se okrenuo ka Brajanu blago se osmehujući. ,,Dobra ti je ova mlada sestrica, Bri." ,,Njoj trebaju dobre batine. Da se tako nabacuje potpunom strancu." ,,Bio je to dobar dodatak mom omletu." Ali Nejtan ubrzo podiže ruku videvši kako ga je Brajan besno pogledao. ,,Nemoj da brineš zbog mene, prijatelju. Ovakva vrsta lutkica za sobom povlači probleme i glavobolju. lonako već imam dovoljno problema. Možeš biti siguran da ću da gledam, ali nemam nikakvu nameru da pipam." ,,Ne tiče me se", promrmljao je Brajan. ,,Ona je stvorena ne samo da traži neyolju već da je svaki put i pronade." ,,Žene koje izgledaju kao ona obično se iz takvih nevolja nekako i izyuku." On se naglo okrete kada su se vrata opet otvorila. Ovoga puta je ušla Džo. 74 A žene koje ovako izgledaju, pomislio je Nejtan, nikada se iz olia ne izvlače lagano. One same izboksuju svoj izlaz. I to golim
pesnicama. Pitao se zašto mu se vise sviua upravo takav tip zene i takva Džo se zaustavila kada ga je videla. Obrve su joj se naglo skupile pre nego što je namerno yratila uobičajen izraz lica. ,,Izgleda da se ovde osećate kao kod kuće, gospodine Dilejni." ,,Tako se zaista i osećam, gospodice Hetavej." ,,Ovo je baš bilo zvanično", prokomentarisao je Brajan dok je tražio čistu šolju, ,,za nekoga ko ju je gurnuo u reku, onda zaradio krvavu usnu kada je pokušao da je odatle i izvuče." ,,Nisam je gurnuo u reku", Nejtan se polako smešio dok je gledao kako se Džo ponovo namrštila. ,,Sama se okliznula. Ali mi jeste raskryarila usnu i nazvala me severnjačkom svinjom i bitangom, koliko se sećam." Sećanja su počela da joj se yrzmaju po glavi, gotovo da su pobegla, a zatim su se naglo javila tu pred njom, potpuno jasna. Vrelo letnje popodne, šok od hladne vode i njeno uranjanje u vodu. A onda njeno izranjanje uz panične zamahe rukama. ,,Ti si sin gospodina Dejvida." Welina je počela da se širi po njenom stomaku sve do srca. Na trenutak se ta yrelina i yidela na njoj, u njenim očima, i njegoy puls poče naglo da se ubrzaya. ,,Koji si ti?" ,,Nejtan, onaj stariji." ,,Pa narayno." Zabacila je kosu unazad, ne sa dobro uyežbanom zavodljivošću kako je to radila njena sestra, već rasejano i nekako nestrpljiyo. „1 jesi me gurnuo. Ja nikada ne padam u reku tek tako, osim ako želim to ili ako mi neko ne pripomogne." ,,Okliznula si se"; isprayi je Nejtan, ,,a onda sam ti ja pomogao da se izyučeš." Ona se žiyałino zakikota, a onda uze šolju koju joj je Brajan pruzio. ,,Pretpostavljam da bi trebalo da ti oprostim i zaboravim sve to, pošto si zbog mene zaradio oteklu usnu - a tvoj otac mi je poklonio čitavsvet." U glavi mu je pulsiralo, brzo i snažno. ,,Moj otac?" ,,Pratila sam ga u stopu, dosadiyala mu nemilosrdno o tome kako se fotografiše, zašto je baš fotografisao to što jeste, kako se kuje rotoaparatom. Bio je tako strpljiy sa mnom. Verovatno sam izludiyala prekidajući ga u radu na takav način, ali me nikada nije ' ^0 ^°^ko me je toga naučio, i to ne samo osnovne stvari, već i to ^oji način da posmatram i vidim stvari oko sebe. Njemu verovatno ugujem za svaku fotografiju koju sam ikada uradila." Doručak koji je upravo pojeo poče da mu se neprijatno bućka u stomaku. ,,Ti si profesionalni fotograf?"
,,Džo je uspešni fotograf. Krupna zverka u svetu fotografije", Leksi je govorila sa zajedljivošću u glasu dok je ulazila u kuhinju. ,,Svetski putnik, Džo Elen Hetavej, škljoca svojim aparatom slikajući razne Ijude i njihove živote u trku. Dva omleta, Brajane; zlatno-smeda sa obe strane, jedna slanina, jedna kobasica. Doručak za sobu 201. Gospodice ,,Svetski putniče", čekaju te dva kreveta koja treba namestiti." ,,Možeš da sideš sa bine", promrmljala je Džo kada je Leksi opet izašla iz kuhinje. ,,Da", rekla je okrećući se ka Nejtanu, ,,najvećim delom zahvaljujući Dejvidu Dilejniju ja sam sada profesionalni fotograf. Da nije bilo gospodina Dejvida verovatno bih sada bila isto toliko frustrirana i besna na ceo svet kao Leksi. Kako ti je otac?" ,,Umro je", odsečno reče Nejtan i ustade sa stolice. ,,Moram da krenem. Hvala ti na doručku, Brajane." Gotovo da je izleteo iz kuhinje, a vrata se zalupiše iznad njega. ,,Mrtav? Bri?" ,,Nesreća", odgovori joj Brajan. ,,Pre otprilike tri meseca. Oba roditelja. A mesec dana nakon toga izgubio je i brata." ,,O, božel", Džo prekri lice rukama. ,,Zabrljala sam. Doći ću za minut." Spustila je šolju i istrčala napolje da stigne Nejtana. ,,Nejtanel Nejtane, sačekaj malo." Uspela je da ga stigne kod šljunkovite staze, koja se pružala kroz baštu sve do^ drveća. ,,Izvini." Stavila mu je ruku na rame da bi ga zaustavila. ,,Zao mi je što sam uopšte odvela temu na tu stranu." Nejtan je pokušavao da se smiri, borio se da razbistri misli dok mu je tutnjalo u slepoočnicama. ,,U redu je. Još uvek sam pomalo ranjiv." ,,Da sam samo znala...", ona zastade slegnuvši ramenima. Znala je da bi kad-tad zabrljala jer bi mu u nekom trenutku sigurno postavila ovo pitanje. Uvek je bila nekako trapava i nevešta kada bi se našla u nečijem društvu. ,,Nisi znala." Nejtan poče da deluje na svoje živce i blago joj steže ruku, koju je i dałje držala na njegovom ramenu. Izgledala je tako ožalošćeno, pomislio je. A samo je slućajno zagrebala otvorenu ranu. ,,Ne brini. Sve je u redu." ,,Volela bih da sam ostala u kontaktu sa njim." Dok je ovo izgovarala glas joj je postajao čežnjiv. ,,Krivo mi je što se nisam malo više potrudila da mu zahvalim za sve što je učinio za mene." ,,Nemoj!", odsečno reče okrećući se ka njoj i gledajući je surovim i hladnim očima. ,,Zahvaljivati nekome na tome šta si postao u životu isto je kao i kriviti ga za to. Svako je odgovoran za sebe i svoje postupke."
Osećajući se nelagodno, ona se odalji korak unazad. ,,Ima tu istine, ali ipak mislim da postoje Ijudi koji utiču na nas da odaberemo jedan a ne neki drugi put kojim ćemo ići." ,,Čudno je to da smo se oboje vratili ovamo, je Iž da?" Zurio je iza nje, u Utočište, gde su se prozori svetlucali na suncu. ,,Zašto si se ti yratila, Džo?" ,,Ovo je moj dom." On baci pogled na nju, njene blede obraze i tamne kolutove ispod očiju. ,,Znači, ovde dolaziš kada si slomljena, izgubljena i nesrećna?" Prekrstila je ruke na grudima kao da je łwata jeza. Ona, koja je obično bila posmatrač, sada nije marila da je neko posmatra toliko detaljno. ,,To je samo mesto gde dolazim." ,,Izgleda da smo odlučili da dodemo ovde u isto vreme. Sudbina? Pitam se - ili sreća?" On se nasmejao pokazujući joj tako da bi se on ipak odlučio za ovo drugo. ,,Slučajnost", insistirala je. ,,Zašto si ti ovde?" ,,Ubij me ako znam." Ispustio je vazduh kroz zube, a onda je opet pogledao. Želeo je da ublaži bol i tugu u njenim očima, da je opet čuje kako se smeje. Bio je uveren da bi to olakšalo njegovu dušu isto koliko i njenu. ,,Ali kad sam već došao, zašto me ne bi ispratila do bungalova?" ,,Znaš put." ,,Bilo bi mi mnogo prijatnije da idem u dmštvu. Sa tobom." ,,Rekla sam ti da nisam zainteresovana." ,,Ajatikažem da jesam." Njegov smeh je postajao sve širi dok je pružao ruku da joj skloni jedan nemarni pramen kose iza ušiju. ,,Bilo bi zabavno videti ko je koga na kraju gurnuo u reku." Muškarci jednostavno nisu flertovali sa njom. Nikada. Ili bar to nikada nije primetila. Činjenica da je ^on upravo to činio, a ona primetila, samo ju je još više iritirala. Cuvena nasledna bora Pendletonovih ucrtala joj se izmedu obrva. ,,Moram da radim." ,,Mmm... da... Treba da zategneš krevete u sobi 201. Cao, Džo Elen." Pošto se prvi okrenuo i otišao, imala je priliku da ga posmatra dok je odlazio prema drveću. Ona namerno zabaci kosu tako da joj je sada pala preko ušiju. A onda je protresla rarnena kao da želi da se otarasi neprijatnog dodira. 77 Ipak, morala je sebi da pnzna da je već sada bila zainterescwana za ovog muškarca i više nego što bi trebalo. SEDMO POGLAYLJE
Nejtan je sa sobom poneo fotoaparat. Osetio se obaveznim da oživi neke uspomene na svog oca - ili da ih možda zauvek zakopa baš ovde na ostrvu Želja. Odlučio se za teški, stari pentaks srednjeg dometa, jedan od omiljenih aparata njegovog oca; i sigurno, mislio je, jedan od onih koje je Dejvid Dilejni poneo te godine sa sobom na ostrvo. Hteo je da ponese i kabasti haselblad, kao i dobri stari nikon, zajedno sa kolekcijom sočiva i filtera i brdom filmova. Nejtan ih je sve doneo. Bili su uredno spakovani; kao što ga je učio njegov otac, u bungalovu. Ali kada je njegov otac odlazio u duge šetnje u potrazi za dobrom fotografijom, obično je uzimao pentaks. Nejtan je izabrao da ode na plažu sa penušavim talasima i dijamantskim peskom. Navukao je naočare za sunce da bi se zaštitio od jake sunčeve svetlosti i uspeo se na obeleženu stazu izmedu dina, sa baštom morskih trava i upletenom vinovom lozom. Vetar je duvao sa mora i njegova kosa je lepršala. Stajao je na vrhu staze, slušajući ritam talasa, zadovoljnu ciku galebova, koji su ronili i bacakali se u vodi^ Školjke koje je plima ostavila za sobom bile su kao nekakve lepe igračke razbacane svuda po plaži. Male dine koje je vetar oblikovao već su se polako stvarale iza njega. Užurbane čigre trčale su napred-nazad po penušavoj vodi poput biznismena koji jurcaju na sledeći sastanak. I tamo, baš iza prvog talasa, trio pelikana je leteo, uspinjao se i okretao kao prava vojna jedinica. Jedan do drugog, u besprekornom redu. Jedan od njih bi se iznenada spustio, vrtoglavo bi zaronio u vodu, a drugi bi ga pratili. Bio je to trio koji se brčkao, a zatim ponovo uzletao sa doručkom u kljunovima. Već iskusan u tome, Nejtan sa lakoćom podiže svoj fotoaparat, proširi otvor na njemu, uveća dužinu ekspozicije da može da ułwati pokret, a onda ga okrete prema pelikanima, prateći ih dok su klizili preko talasa i opet se uspinjali. Zatim bi ih hvatao pri sledećem bombastičnom zaranjanju u vodu. 78 Spustio je aparat blago se smešeći. Prošlo je zaista dosta yremena od kada se poslednji put prepustio ovom hobiju. Planirao je da ovde sve to nadoknadi tako što će svaki dan posvetititi bar sat vremena toj vrsti zadovoljstva, a vežbom će izoštriti oko za dobre snimke. Nije mogao dobiti bolji početak od ovoga, ni da je tražio. Jedini stanovnici plaže bile su ptice i školjke. Njegovi otisci bili su jedini koji su kvarili besprekorni pesak. To je bilo čudo samo po sebi, mislio je. Gde bi drugde čovek mogao biti ovako potpuno sam? Gde bi, bar na trenutak, mogao pozajmiti ovu lepotu zajedno sa mirom i samoćom?
Upravo mu je to sada bilo i potrebno. Cuda, lepota, mir. Prekrivajući rukom aparat, Nejtan se spustio niz strmi nagib i skočio na meki, vlažni pesak plaže. Cučnuo je da bi pogledao jednu školjku. Tražio je one u obliku morske zvezde. Ali ostayljao ih je tamo gde ih je nalazio zadržavajući samo njihove pojave zabeležene na filmu. Yazduh i vežbe pomogle su mu da smiri napete nerve, koji su bili u potpunom haosu pre nego što je došao u Utočište. Ona je profesionalni fotograf, mislio je Nejtan dok je posmatrao lepu srebrnastu kućicu koja je provirivala iza dina. Pitao se da li je njegov otac znao da je devojčica kojoj je on bio mentor jednog davnog leta pošla njegovim stopama. Da li bi mario za to da je znao? Da li bi bio ponosan, zadovoljan? Sećao se dana kada mu je otac prvi put pokazao kako se rukuje fotoaparatom. Očeve velike šake prekrile su njegove male, nežno, strpljivo ih navodeći. Miris losiona za brijanje na očevim obrazima, taj oštri miris marke Brut. Da, majka ga je najviše volela. Očev obraz, sveže obrijan, gladak i mirišljay, prislonjen uz njegov. Crna kosa bila mu je uredno začešljana, u blagim talasima, njegove bistre sive oči bile su nežne, a ozbiljne. Uv ek vodi računa o svojoj opremi, Nejte. Možda ćeš jednog dana i živeti od ovog poziua. Možda ćeš sa njim obići čitav svet i videti sve što ima da se vidi. Nauči kako da gledaš i videćeš više od bilo koga drugog. Ili ćeš možda biti nešto drugo, raditi nešto sasvim drugo, ali češ ga koristiti da sačuvaš neke trenutke za sebe. Odmore, porodične skupove. Biće to samo tvoji trenuci, i uprauo zato će biti uažni. Vodi računa o svojoj opremi, nauči da njome rukuješ na pravi način i nikada nećeš izgubiti te dragocene trenutke svog života. ,,Kołiko li smo ih izgubili u svakom slučaju?", glasno je razmišljao. ,,A koliko smo ih sačuvali onako brižljivo spakovane, a bilo bi nam bolje da nismo, jer nisu vredni toga?" 79 Nejtan se trže kada je nečiji glas presekao njegova sećanja i kada ga je nečija ruka dodirnula po ramenu. ,,šta?" On odstupi jedan korak. Nije očekivao da će ga baš sada duhovi posetiti. Ali, umesto njih, video je lepu, nežno gradenu plavušu koja ga posmatra kroz sočiva boje ćilibara. ,,Izvini. Uplašila sam te." Nakrivila je glavu, a njene oči su i dalje ostale usredsredene i netremice su ga posmatrale. ,,Dobro si?" ,,Da." Nejtan prode rukom kroz kosu, pokušavajući da ignoriše neprijatnu slabost koju je osećao u kolenima. Teško mu je bilo da ignoriše trenutnu zbunjenost dok ga je žena uporno posmatrala,
proučavajući detaljno svaku njegovu reakciju kao da je nekakav yanzemaljac pod mikroskopom. ,,Nisam znao da je još neko tu." ,,Upravo završavam svoje jutarnje trčanje", ona mu reče, a on je sada prvi put obratio pažnju na nju i video da je nosila usku sivu majicu, koja je bila natopljena znojem, preko tesnog crvenog šortsa. ,,Kućica koju si posmatrao je moja. Ili kroz koju si zamišljeno gledao." ,,Oh!" Nejtan je pokušavao da se opet usredsredi na nju, njene srebrne obrise, krov boje blata, otvoreni trem za sunčanje koji je štrčao. ,,Imaš odličan pogled odavde!" ,,Izlasci sunca su najlepši. Siguran si da si dobro?", ponovo ga je pitala. ,,Izvini što se mešam, ali kada vidim tipa koji stoji sam na plaži i izgleda kao da ga je poplava izbacila, a pri tom i priča sam sa sobom, moram da se zapitam da li je sve u redu. To mi je posao", dodala je. ,,Obalska straža?", Nejtan procedi. ,,Ne", nasmejala se prijateljski mu pružajući ruku. ,,Doktor. Doktor Ficsimons. Kirbi. Vodim kliniku ovde na ostrvu." ,,Nejtan Dilejni. Zdrav kao dren. Zar nije ovde nekada živela jedna starica? Sitna žena sa sedom kosom pokupljenom u pundu." ,,Moja baka. Da li si je poznavao? Nisi odavde." ,,Ne, ne. Sećam se da je tako izgledala, a možda je to samo tada bio moj utisak. Kao dete sam ovde proveo jedno leto. Sećanja mi prosto naviru. Upravo si ušetala u jedno." ,,Oh!" Oči iza kontaktnih sočiva boje ćilibara izgubile su svoju oštrinu i postale tople. ,,To objašnjava sve. Znam na šta misliš. Ovde sam provela nekoliko leta dok sam odrastala i sećanja mi se neprestano vrzmaju po glavi. Zato sam i odlučila da se preselim ovde kada je baka umrla. Oduvek sam volela ovo mesto." Ona se nesvesno uhvati za palac, savijajući nogu unazad, petu sve do zadnjice, da bi se istegla. ,,Znači, ti si taj severnjak koji je iznajmio bungalov ,,Želja" na šest meseci." 80 ,,Kako se vesti brzo šire!" ,,Zar ne? Posebno ako nemaju gde daleko da odu! Ne nailazimo svaki dan na samca koji iznajmljuje bungalov na pola godine. Izvestan broj dama je veoma zainteresovan." Kirbi je ponovila isti postupak i sa drugom nogom. ,,Znaš, mislim da te se sećam, Zar se niste ti i tvoj brat družili sa Brajanom Hetavejem? Sećam se kako je baka govorila kako su Dilejnijevi dečaci i mali Brajan yezani kao creva." ,,Imaš dobru memoriju. I ti si bila ovde tog leta?" ,,Naravno. To je bilo moje prvo letoyanje na ostrvu. Yaljda ga se zato i najjasnije sećam. Jesi li se video sa Brajanom?", kao uzgred je upitala.
,,Upravo odlazim od njega. Spremio mi je lep doručak." ,,Magijaujednomjajetu." Sadaje došao redna Kirbidazamišljeno gleda u pravcu kućice. ,,Cula sam da se Džo vratila. Pokušaću da svratim danas do njih kada budem zatvorila kliniku." Bacila je pogled na sat. ,,A pošto se otvara za nekih dvadesetak minuta, bolje bi bilo da se spremim. Drago mi je što te opet vidim; Nejtane." „1 meni je drago što te opet vidim, doco", dobacio joj je dok je ona već počela da trči nazad. Ona se okrete i trčeći unazad mu se nasmeja. ,,Opšta praksa", doviknula mu je, ,,sve od A do š. Slobodno dodi ako te nešto muči." ,,Imaću to na umu." Nasmejao joj se gledajući kako joj konjski rep nestašno poskakuje dok je trčala kroz poljanu izmedu dina. Devetnaest minuta kasnije, Kirbi je preko leviski navukla svoj beli doktorski mantilić. Gledala je na taj mantil kao na neki kostim, napravljen da uveri sumnjičave pacijente da je zaista lekar. To i stetoskop, koji joj je virio iz džepa, davalo je ostrvljanima yizuelni podstrek koji im je bio potreban da bi maloj unuci bake Ficsimons dozvolili da prčka po njihovim ustima i telu. Ušla je u svoju kancelariju, koja je nekada bila prenatrpana ostava njene bake. Kirbi je ostavila jedan zid polica da bi tu stavila knjige i papire; mali efikasni faks i fotokopir mašinu, njenu jedinu vezu sa kopnom. Ostale police je uklonila pošto nije namerayala da sledi primer svoje bake i tu stavlja sve od kuvanog paradajza do kiselih krastavčića. Sama je donela mali, prelepo ispolirani stočić od trešnjinog drveta u ovu sobu. Donela ga je čak iz Konektikata, bio je jedna od malobrojnih stvari koje je ponela sa sobom. Išao je u paru sa podmetačem za pisanje od kože i podsetnikom koji je zapravo bio oproštajni poklon od njenih pomalo zbunjenih i rasejanih roditelja. Njen otac je odrastao na Želji i smatrao je sebe srećnikom što je odatle pobegao. Znala je da su joj oba roditelja bila prosto oduševljena kada im je saopštila da želi da krene očevim stopama i studira medicinu. Oni su pretpostayljali i da će nastaviti očevu specijalnost - kardiovaskularnu hirurgiju, da će nastaviti njegovu veoma uspešnu praksu i ući pravo u život na yisokoj nozi, koji su njeni roditelji toliko voleli i u kome su svojski užiyali. Umesto toga, ona se odlučila za opštu praksu, gotovo oronulu kućicu svoje bake i jednostavnost života na ostrvu. Nije mogla biti srećnija. Uredno sreden stočić sa podsetnikom koji je nosio njene inicijale na tankoj pozlaćenoj pločici, kutija sa dobro zarezanim tikonderoga
olovkama, pored pomodnog telefonskog sistema sa interfonom - ako joj ikada, što je malo verovatno, zatreba asistent. Prvih nekoliko nedelja lekarske prakse na ostrvu Kirbi je manje-više provela zarezujući olovke i trošeći ih švrljajući po podmetaču za pisanje. Ipak, ona je ostala tu na ostrvu i postepeno je počela da koristi te olovke da bi zabeležila vreme zakazanih pregleda. Bebe sa guŠoboljom, starice sa artritisom, dete u groznici sa osipom svuda po telu... Najmladi i najstariji stanovnici ostrva bili su ti koji su joj prvi ukazali dovoljno poverenja da dodu na pregled kod nje. Onda su počeli da dolaze i ostali, neki da im se ušije rana, zbog raznih vrsta bolova, zbog stomačnih problema, povraćanja. Sada je bila poznata kao doktorka Kirbi i posao na klinici je počeo polako da se razvija. Kirbi je gledala u svoj podsetnik, gde su joj bili upisani zakazani pregledi. Ginekološki pregled, kontrola nakon gadne sinusne infekcije, dečakMetjuovihimajošjednuušobolju, abeba Sajmonovih ima danas još jednu yakcinaciju. Pa, kako vidi; njena čekaonica danas neće biti pretrpana, ali će bar imati posla čitavog jutra. Ko zna, pomislila je zadovoljno se smeškajući, možda bude bilo i nekoliko hitnih slučajeva da je bar malo prodrmaju. Pošto je Džini Pendleton imala zakazanu godišnju kontrolu u deset ujutru; Kirbi je izračunala da joj je ostalo bar još desetak minuta. Džini je neizlečivo kasnila svuda. Izvukla je njen karton i otišla u kuhinju, sipala ostatak kafe, koju je skuvala tog jutra, iz lončeta i ponela je sa sobom u sobu za pregled. Soba u kojoj je nekada provodila letnje noći sanjajući bezbrižne dečje snove sada je bila sveža i čista, gotovo sterilna. Na bele zidove okačila je slike divljeg cveća. Smatrala je da su mnogo lepše nego slike nervnih sistema ili ušnih kanala kojima su neki doktori ukrašavali svoje zidove. Kirbi je smatrala da čine pacijente nervoznim. 82 Pošto je karton odložila u fasciklu, izvadila je pamučni ogrtač bez leda, koji koristi prilikom pregleda - smatrala je da su oni papirni ponižavajući - i navukla ga na sebe. Pevušila je Mocartovu sonatu koju je pustila sa radija. Cak i oni koji izbegavaju klasičnu muziku bez razmišljanja se opuštaju slušajući ovu sonatu, mislila je. Sve je pripremila za osnovni godišnji ginekološki pregled i ispila svoju kafu kada je čula zvonce koje je oglašavalo da je neko ušao u kliniku. ,,Izvini, izvini." Džini je uletela u trku u dnevnu sobu koja je služila kao čekaonica, gde ju je Kirbi već iščekivala. ,,Taman kad sam krenula iz kuće, zazvonio je telefon."
Bila je u ranim dvadesetim i Kirbi joj je neprestano govorila da će je njena preterana sklonost ka sunčanju progoniti u narednih deset godina. Njena kosa je bila beloplava; do ramena, nemilosrdno uništena, gotovo spržena. Yapila je za jednim dobrim šišanjem. Džini je potekla iz porodice ribara i, iako je upravljala čamcem kao pravi gusar, umela da čisti ribu kao pravi hirurg, da Ijušti ostrige takvom brzinom i preciznošću da vam se zavrti u glavi, ipak je više volela da radi u ,,Heron kampu" pomažući početnicima da razapnu šator, organizujući slobodna mesta, vodeći knjige. Za današnji pregled vrlo se lepo doterala. Obukla je jednu od svojih omiljenih kaubojskih košuljica, boje šljive sa belim prugama. Kirbi se pitala koliko li je unutrašnjih organa vapilo za kiseonikom ispod tih opasno tesnih farmerki. ,,Uvek kasnim." Džini joj uputi vedar i pomalo bleskast osmeh, koji nasmeja Kirbi. ,,To već svi znaju. Idi prvo da se ispiškiš u ovu flašicu. Znaš postupak. Onda idi u sobu za pregled. Skini sve sa sebe, obuci ogrtač tako da otvor bude napred. Pozovi kad budeš spremna." ,,Važi. Samo da ti kažem da je me je Leksi zvala kada sam izlazila", doviknula je dok je jurila hodnikom u svojim kaubojkama. ,,Uznemirena je." ,,Ona se obično tako oseća", odgovorila je Kirbi. Džini je nastavila da priča kada je izašla iz kupatila i zaputila se u sobu za pregled. ,,U svakom slučaju, Leksi će večeras oko devet sati svratiti do kampa." Cuo se tup udarac kada je prva čizma udarila o pod. ,,Broj dvanaest je slobodan. To je moje omiljeno mesto. Razmišljale smo da zapalimo finu vatricu i slistimo par pakovanja piva. Hoćeš i ti?" ,,Hvalanapozivu." Čuoseidrugiudaracčizmeopod. ,,Razmisliću. Ako odlučim da dočtem, doneću još jedno pakovanje." 83 ,,Rekla sam joj da pozove i Džo, ali znaš već i sama kako se Leksi naduri kada joj se pomene Džo. Nadam se da će da je pozove." Džini je govorila otežano, bez daha, i Kirbi je odmah zamislila kako se bukvalno Ijušti iz onako uzanih farmerica. ,,Jesi li već videla Džo?" ,,Ne. Pokušaću da je uhvatim u toku dana." ,,Dobro bi im došlo da se malo zbliže. Ne razumem zašto je Leksi toliko besna na Džo. Mada, izgleda da je Ijuta na ceo svet. Pričala mi je i o Gifu. Kada bi neko ko izgleda kao Gif bacio oko na mene, kao što je on bacio na nju, ne bih bila besna ni na koga. I ne kažem to zato što smo
nas dvoje rodaci. Činjenica je - da nismo u krvnom srodstvu, napala bih ja njega u sekundi. Ovde je sve spremno." ,,Mislim da su velike šanse da ni Gif neće popustiti", komentarisala je Kirbi dok je izvlačila Džinin karton. ,,Tvrdoglav je koliko i ona. Da proverimo tvoju težinu. Imaš li neki problem, Džini?" ,,Jok. Dobro se osećam." Džini je stala na vagu, a zatim čvrsto zažmurila. ,,Nemoj da mi kažeš koliko je." Smeškajući se, Kirbi je pratila kako se broj kilograma na vagi povećava. šezdeset pet, šezdeset sedam. Ups, pomislila je. Sedamdeset jedan kilogram! ^Je Iž redovno vežbaš; Džini?" Skiljeći, Džini se premeštala s noge na nogu. ,,Onako." ,,Aerobik; dvadeset minuta, tri puta nedeljno. I smanji slatkiše." Zato što je bila žena, kao i doktorka, Kirbi predusretljivo podesi da vaga opet pokazuje nulu i pre nego što je Džini otvorila oči. ,,Hajde na sto da ti izmerim krvni pritisak." ,,Nameravala sam da uzmem kasetu sa vežbama Džejn Fonde. šta misliš o liposukciji?" Kirbi se koncentrisala na aparat za merenje pritiska. ,,Mislim da neko vreme treba da ideš u brze šetnje plažom nekoliko puta nedeljno i da zamišljaš da je šargarepa mars ili snikers. Izgubićeš tih deset kila viška bez ikakvog usisavanja. Pritisak je dobar. Kada si imala poslednju menstruaciju?" ,,Pre dve nedelje. Mada mi je kasnila skoro nedelju dana. Dobro sam se prepala." ,,Koristiš dijafragmu, nadam se?" Džini sklopi ruke i poče nervozno da prepliće prste. ,,Ovaj, skoro uvek. Nije uvek zgodno, znaš." ,,Nije ni trudnoća." ,,Uvek nateram tipa da koristi kondom. Bez izuzetaka. Ima ih par baš zgodnłh. Kampuju ovde. U broju šest." Uzdišući, Kirbi je navukla rukavice za pregled. ,,Neobavezni seks jednako opasne komplikacije." 84 ,,Jeste, ali je tako zabavan!" Džini se nasmejala gledajući Moneov poster nalik snu koji je Kirbi okačila na zid. ,,A uvek se bar malo i zaljubim u njih. Pre ili kasnije, naleteću na ono veliko. Ono pravo. U meduvremenu ću dobro da ispitam teren." ,,Minsko polje, bolje reći", mrmljala je Kirbi. ,,Lako se prodaješ."
,,Ne znam." Pokušavajući da zamisli sebe kako šeta kroz to prelepo cveće u izmaglici, Džini je lupkala prstima punim prstenja po svom stomaku. ,,Zar ti se nikada nije desilo da vidiš nekog tipa i da ga toliko poželiš da ti se sve u stomaku okreće i podrhtava?" Kirbi ułwati sebe kako misli na Brajana, uzdahnu i reče: ,,Da. Desilo mi se." ,,Obožavam kad mi se to desi. A ti? Mislila sam na to da je to tako... životinjski. Zar ne?" ,,Verovatno. Ali bez obzira na to životinjsko i na neprijatnost koju si mało pre pomenula, hoću da nosiš dijafragmu." Džini je prevrnula očima. ,,Da, doktorko. Ej; kada smo već kod muškaraca i seksa, Leksi mi je rekla da je videla onog severnjaka i da je pravi pastuv." „1 ja sam ga videla", odgovorila je Kirbi. „1, je Iž u pravu?" ,,Veoma je privlačan." Kirbi je nežno podigla Džininu ruku da bi joj pregledala grudi. ,,Izgleda da je on Brajanov stari prijatelj. Proveo je jedno leto ovde na ostrvu sa roditeljima kada je bio mali. Otac mu je bio onaj čuveni fotograf koji je uradio knjigu fotografija o morskim ostrvima. Moja mama još uvek ima tu knjigu." ,,Fotograf. Pa naravno. Potpuno sam zaboravila na to. On je slikao baku. Uradio je sliku, pokrio je rogozinom i poslao joj je kada je otišao sa ostrva. Još uvek je imam u spavaćoj sobi." ,,Moja mama je jutros, kada sam joj rekla, pronašla tu knjigu. Baš je lepa", dodala je Džini dok joj je Kirbi pomagala da se uspravi. ,,Ima i jedna slika na kojoj su Anabel i Džo slikane u bašti Utočišta. Mama se seća da je ta slika nastala onog leta kada je Anabel pobegla. Ja sam prokomentarisala da je možda pobegla sa fotografom, ali mi je ona rekla da su on, njegova žena i deca u to vreme i dalje bili na ostrvu." ,,To je bilo pre dvadeset godina. Ljudi su to već verovatno i zaboravili." ,,Porodica Pendleton je ostrvo Zelja", naglasila je Džini. ,,Anabel je iz porodice Pendleton. Osim toga, na ovom ostrvu svi pamte sve. Ništa se ne zaboravlja. Bila je zaista prelepa", dodala je skočivši sa 85 stola. ,,Ne sećam je se baš najbolje, ali videvši sliku prizvala sam neke uspomene. Džo bi izgledala isto kao i ona kada bi se samo malo potrudila." ,,Mislim da Džo voli da izgleda kao Džo. Zdrava si, Džini. Možeš da se obučeš. Naći ćemo se ispred kada se budeš spremila."
,,Hvala ti. Kirbi, potrudi se da dodeš večeras u kamp. Napravićemo pravi ženski provod. Broj dvanaest." ,,Videću." U četiri sata Kirbi je zatvorila kliniku. Jedini hitni slučaj koji je danas imala bile su neprijatne opekotine od sunčanja jednog turiste koji je slučajno zaspao na plaži. Posle poslednjeg zakazanog pregleda tog dana; petnaest minuta provela je popravljajući šminku, češljajući kosu i iznova nanoseći parfem. Govorila je sebi da je razlog njenog udešavanja lično zadovoljstvo, ali, pošto se spremala da ide u Utočište, znala je da to nije istina. Nadala se da će izgledati dovoljno sveže i mirisati dovoljno dobro da natera Brajana Hetayeja da se kaje i poželi je još više. Odlučila se za vrata koja su gledala na plažu. Kirbi je volela to brzo, šokantno uzbudenje pri pogledu na okean koji je bio tako blizu njene kuće. Gledala je četvoročlanu porodicu kako se igra u hladu i čula je veselu ciku dece u šumu morskih talasa. Skinula je naočare za sunce i spustila se niz stepenice. Uzana staza od dasaka, koju je Gif napravio za nju, vodila ju je oko kuće, dalje od dina. Jedan čempres se podizao iz peska, savijen i onemoćao od vetra, koji je čak i sada rasipao pesak sve do njenih gležnjeva. Grmlja lovora i zove rasla su po uvalama. Dodala je sopstvene tragove onima koje su već napravili drugi šetači. Kružila je oko ivica dina; dovoljno ih poznajući da pazi na njihovu krhkost. Nekada bi iznenada dobijala želju da napusti vrelinu i sjaj peska i mora i odluta u hladne, tamne šumske odaje. Hodala je brzo, ali bez žurbe, usredsredena na cilj. Navikla je na šuškanje i pucketanje u šumi, igre svetlosti i senke. Zbunila je samu sebe kad je zastala, načuljila uši i oslušnula. Čula je sopstvene otkucaje srca, koje joj je snažno udaralo u grlu. Gušilo ju je. Polako je počela da kruži tražeći senke. Pomislila je da je nešto čula. I osetila. I sada je mogla da oseti, taj jezivi osećaj kada znaš da te neko posmatra. ,,Zdravo!" mrzela je što drhti na eho sopstvenog glasa. ,,Ima li koga?" Pucketanje lišća paprati, šuškanje koje bi moglo dolaziti od jelena ili zeca, i teška tišina u gustoj šumskoj izmaglici. Idiote, govorila je Mh sebi. Naravno da tamo nije bilo nikog. I da jeste, kakve veze imal Okrenula se i nastavila dobro poznatom stazom naredivši sebi da hoda normalnim tempom. Hladan znoj slivao joj se niz leda, klizeći oprezno kao zmija, i ona poče da gubi dah. Pokušavajući da kontroliše nadolazeći strah, ona se okrete nadajući se da će ovoga puta uspeti da uhvati bar u deliću sekunde
nečiji pokret. Medutim, nije bilo ničega sem pucketanja grančica i rose koja je kapala sa mahovina. Prokletstvo, pomislila je i stayila ruku na srce koje je tuklo kao ludo. Neko je ipak bio tamo. Čučao je iza drveća, sakriven u senci. I posmatrao je baš nju. Deca, uveravala je samu sebe. To su samo deca koja se igraju po šumi. Hodala j e unazad^ a pogled j oj j e leteo tamo-amo. Opet j e čula taj slabi prigušeni zvuk. Želela je opet nešto da doyikne, da napravi neki Ijutit komentar o tome kołiko su ova deca nevaspitana, ali od straha nije mogla da progovori nijednu reč. Onda se, vodena instinktom, naglo okrete i ubrza korak. Kada joj se zvuk i sasvim približio, zaboravila je na ponos i dala se u trk. Onaj koji je gledao kako se bespomoćno otima u rukama straha smejao se nekontrolisano, a onda joj poslao poljubac i povukao se natrag u tamu šume. Teško dišući, trčala je šumom, tapkajući patikama u divljem trku. Ispustila je krik kada je yidela da se svetlo menja, postaje sve svetłije dok je nije zaslepilo kada je izletela iz gustog drveća. Okretala se i gledala preko ramena, uverena da će videti nekakvo čudoyište kako nemilosrdno juri za njom. Yrisnula je kada je naletela na čvrst zid mišićavih grudi i ruku koje su je obgrlile. ,,Sta je bilo? Šta se desilo?" Brajan ju je gotovo podigao sa zemlje, a ona ga obgrli rukama i zari mu nokte u kožu. ,,Jesi li povredena? Da vidim." ,,Ne, ne. Nisam. Minut. Daj mi samo minut." ,,Dobro. Važi." On opusti stisak i poče da je mazi po kosi. Čupao je korov po ivicama bašte kada je čuo kako neko panično trči kroz šumu. Krenuo je da vidi šta se to dešava kada je ona izłetela iz gustog drveća pravo njemu u naručje. Sada joj je srce udaralo tik uz njegovo, a ritam njegovog srca se gotovo poklapao sa njenim. Uplašio ga je taj njen životinjski pogled u očima kada je naglo trgla glavu, kao da je očekivala da će biti napadnuta s lećta. 87 ,,Prepala sam se", uspela je da izgovori sve više se pripijajući uz njega. ,,To su samo deca. Sigurna sam da su to bila neka deca. Osećala sam se kao da me neko juri, progoni. To su samo deca. Prepala su me."
,,Sad je sve u redu. Udahni duboko." Tako je sićušna, pomislio je. Nežna leda, tanak struk, svilenkasta kosa. Gotovo da nije bio svestan kako ju je privukao bliže sebi. Bilo je čudno to da mu je tako dobro pristajala ovako pripijena uz njega, a u isto vreme delovala toliko krhko kao da je mogao da je uzme i stavi celu u svoj džep. Bože, kako je dobro mirisala, pomislio je. Na trenutak je priljubio svoj obraz na njeno čelo prepuštajući se mirisu njene kose, dok ju je polako oslobadao napetosti u vratu. ,,Ne znam zašto sam se toliko uspaničila. Nikad ne paničim." Pošto ju je strah već uveliko napuštao, postajala je svesna da je on drži u naručju. I da su jako blizu jedno drugom. I da su njegove ruke prelazile preko njenog tela. Yeoma nežno. I da su njegove usne dodirivale njenu kosu. U mekim poljupcima. Njeni, sada već smireni; otkucaji srca počeše opet da se ubrzavaju, ali ovoga puta to nije imalo nikave veze sa panikom. ,,Brajane", promrmljala je prelazeći rukama po njegovim ledima dok joj je nežno podizao glavu. ,,Dobro ti je sad. Sve je u redu." I pre nego što je bio svestan onoga što čini, njegoye usne su se spojile sa njenim. Bilo je to kao pesnica u stomak; udarac od koga se gubi dah, od koga mu se vrtelo u glavi, a kolena klecala. A onda mu njene usne odgovoriše na poljubac, tako tople i glatke, uz jedno nežno, seksi ,;prrr" koje joj se ote kao uzdah i ušunja pravo u njegova usta. On ode dublje, gladeći joj jezik, a onda ga umirujući, dok su mu ruke klizile niz tesne farmerice prelazeći preko njene zadnjice. Bili su vreli od strasti. Cim su je njegove usne dotakle; prestala je da misli. Novina takvog iskustva bila je posebna, izazivala joj je vrtoglavicu, oduševljenje. Uvek je uspevala da nekako razdvoji razum od osećanja ili strasti, da na neki način iskoči na momenat iz same sebe i da upravlja i kontroliše situaciju. Sada je uletela direktno u taj vrtlog u kome su je osećaji naprosto preplavljivali. Njegove usne bile su vrele i pohotne, telo čvrsto, a ruke krupne i znatiželjne. Prvi put u životu osetila se tako sićušnom, tako krhkom kao da bi mogao da je smrvi u sekundi. Iz razloga koje nije mogla razumeti, ovaj osećaj je nepodnošljivo pobudivao sve u njoj. Buncajući njegovo ime, dok ju je Ijubio bez prestanka, stavila mu je ruke oko vrata i blago zabacila glavu unazad. Prvi put sa čovekom zbog koga su joj kołena klecala, a telo teturalo, na ivici apsolutne i sigurne predaje.
Bila je to promena, ta iznenadna gipkost, taj bespomoćni jecaj koji ga je odjednom trgao i vratio u realnost. Podigao ju je sa zemlje, njegovi prsti bili su duboko zariveni u njeno meso, a poslednja slika koja mu se zadržala u pamćenju bila je ona kada ju je položio na zemlju. U bašti njegove majke. Zaboga! Usred bela dana. U hladu sopstvenog doma. Zgaden zbog svega što se dešavalo, Brajan je odgurnu od sebe. ,,To si htela, zar ne?", besno joj reče. ,,Baš si se dobro namučila da bi dokazala da sam i ja slab kao i svi koje si prevarila na ovaj način." Boje su se još uvek rastapale u glavi. ,,šta?", počela je, pa trepnula ne bi li povratila oštrinu vida. ,,šta?" ,,Uspeo ti je čuveni trik: naivna devojčica u nevolji. Jedan-nula za tebe." Kao da ju je nešto udarilo maljem. Odjednom se osvesti. Njegov pogled bio je isto toliko napet i vreo kao i njegove usne, ali to je bila drugačija vrsta strasti. Kada je registrovala njegove reči i šta su one zapravo značile, raskolačila je oči, šokirana i ogorčena. ,,Da li ti zaista misliš da sam ja sve ovo odglumila i napravila budalu od sebe samo da bi me ti poljubio? Ti, arogantni, uobraženi kučkin sinel" Uvredena do srži, odgurnu ga od sebe. ,,Nemam ja nikakve trikove, nisam i nikada neću biti ,,naivna devojčica". A osim toga, nije mi glavni cilj u životu da te poljubim." Zabacila je svoju razbarušenu kosu unazad i ispravila se. ,,Došla sam da vidim Džo. Ti si se samo tu slučajno zadesio." ,,Verovatno si zato onako skočila i obmotala se oko mene kao zmija." Duboko je udahnula da bi se smirila. Odlučila je da u ovoj situaciji bude mirna i dostojanstvena. ,,Problem, Brajane, jeste što si ti želeo mene da poljubiš, i to ti se svidelo. Zato sada kriviš mene, optužujući me za neku tipičnu žensku prevaru jer ti se ne svida što želiš da me poljubiš ponovo. Hoćeš da me opet dodiruješ kao što si me dodirivao pre nekoliko trenutaka, a iz nekog razloga to te zaista izluduje. Ali, to je tvoj problem. Ja sam došla ovde da vidim Džo." ,,Nije tu", Brajan procedi kroz zube. ,,Negde je napolju sa svojim fotoaparatom." ,,E pa, onda joj prenesi moju poruku. ,,Heron kamp", u devet, rnesto broj dvanaest. Devojke idu u provod. Misliš da ćeš moći da zapamtiš ili treba da zapišeš?" 89 ,,Preneću joj. Još nešto?"
,,Ne, naravno." Okrenula se, a onda počela da okleva. Ponosna ili ne, jednostavno nije mogla da se suoči sa tim da se vrati istim putem kroz šumu. Promenila je pravac i otišla niz šljunkovitu stazu. Biće joj to duplo duži put do kuće, pomislila je, ali dobra, iscrpljujuća šetnja će joj pomoći da se malo smiri. Brajan je namršteno gledao kako odlazi u suprotnom pravcu; pa onda pogleda u pravcu šume. Odjednom mu se javi osećaj da možda ovo sve i nije bilo sa namerom i zbog toga se osećao ne samo kao budala već i kao potpuni idiot. ,,Sačekaj malo, Kirbi. Odvešću te kući." ,,Ne, hvala." ,,Zaboga, rekao sam da sačekaš malo." Sustigao ju je, uhvatio je za ruku, i bio je zaprepašćen, kada se okrenula prema njemu, besom na njenom licu. ,,Obavestiću te kada budem želela da me dodiruješ, Brajane. Obavestiću te ako budem uopšte nešto želela od tebe. U meduvremenu..." Ona mu se izmigolji. ,,Sama ću se brinuti o sebi." ,,Izvini." Psovao je sebe još dok je izgovarao ovu reč. Nije nameravao to da kaže. A zbog podignute obrve i pogleda širom raširenih očiju, koji mu je uputila, pomislio je da bi bolje bilo da je odgrizao sebi jezik nego što je ovo izgovorio. ,,Molim? Izvini, da li si ti to nešto rekao?" Bilo je suviše kasno da povuče rečeno; pomislio je, a zatim rešio da proguta svoj ponos. ,,Rekao sam da mi je žao. Stvarno sam preterao. Odvešću te kući." Klimnula je glavom kao neka kraljica, pomislio je, i počela zadovoljno da se smeška. ,,Hvala ti. Bila bih ti baš załwalna." OSMO POGLAYLJE ,,Faco, trebalo je da poneseš karton piva, a ne skupoceno vino." Već narogušena, Leksi je stavila svoju opremu i vreću za spavanje u Džoin lendrover. ,,Volim vino." Džo je nastojala da priča blagim tonom i što manje. ,,Nije mi jasno zašto uopšte želiš da blejiš celu noć u šumi." Leksi je namrgodeno pogledala u Džoinu uredno spakovanu vreću za spavanje najboljeg kvaliteta. Uvek sve najbolje za Džo Elen, ogorčeno je pomislila, a onda gurnula njena dva pakovanja skupocenog vina u gepek. ,,Nema klavira, nema usluživanja u sobama, nema šefa restorana da ti se ulaguje." Džo pomisli na noći i noći koje je provela u šatorima, u nižerazrednim motelima, tresući se od hladnoće u svom autu. Sve da bih došla do
dobre fotografije. Smestila je u kola torbu namirnica koju je zatražila od Brajana i zabacila kosu. ,,Preživeću nekako." ,,Ja sam ovo organizovala, znaš. Organizovala sam ovaj provod da bi otišla što dalje odavde bar na jednu noć. Htela sam da se opustim sa prijateljicama. Mojim prijateljicama." Džo zalupi zadnja vrata i steže zube dok je zvuk odzvanjao kao pucanj iz puške. Najbolje bi bilo da ode, pomislila je. Da se jednostayno okrene i vrati u kuću i ostavi Leksi da sama nade put do kampa. Ali, ovoga puta joj neće učiniti tu uslugu. ,,Džini je i moja prijateljica. A, osim toga, već nekoliko godina nisam videla Kirbi." Prekidajući raspravu, obišla je auto, otišla na mesto vozača, sela i čekala. Prijatno iščekivanje, nastalo kada joj je Brajan preneo Kirbinu poruku, sada je nestalo, a u stomaku joj je neprijatno igralo. Ali odlučila je da ide do kraja, da ne dozvoli da je otera sestrina pakost. Sada će se sigurno loše provesti, ali je čvrsto rešila da ide. A i Leksi, koja je ušla i nervozno zalupila vratima, nameravala je to isto. ,,Veži pojas", naredi joj Džo, a ona poče nervozno da duva dok se vezivala. Zatim Džo nastavi: ,,Slušaj, zašto se ne bismo napile i pretvarale kako možemo da se trpimo bar jednu noć? Glumici zapanjućeg ranga, kakva si ti; to ne bi trebalo da predstaylja problem, zar ne?" Leksi podiže glavu, namesti veseo osmeh i reče: ,,Jebi se, sestrice draga." ,,Eto vidiš da možeš." Džo upali auto, tražeći cigaretu, više iz navike, ćim se motor pokrenuo. ,,Možeš li da ne pušiš u kolima?" Džo kresnu upaljač. ,,Mojim kolima." Krenula je na sever, a njene gume su muzikalno pevale po sljunkovitom putu. Vetar koji je ułazio kroz prozor došao je kao melem. Ona ga je iskoristila da smiri napete živce i ne napravi nikakav problem kada je Leksi odvrnula radio do daske. Glasna muzika je značila da ne želi nikakav razgovor sa Džo, a kada nema razgovora nema ni svade. Bar dok ne dodu do kampa. 91 Yozila je brzo, prisećajući se svake krivine. I to ju je takode smirivalo. Tako malo toga se ovde promenilo. I dalje je brzo padao mrak, a noći su donosile zvuke vetra i mora zbog kojih joj se činilo da je ostrvo ogromno. Svet u kome su plime vladale.
Sećala se da je i nekada isto tako brzo vozila ovim putevima, sa vetrom u kosi i radiom odvrnutim do daske. I tada je Leksi bila pored nje. Bilo je to onog proleća kada je Džo otišla sa ostrva, nežnog, mirisnog proleća. Tada joj je bilo tek osamnaest godina, a Leksi je imala petnaest. Samo su se kikotale. Tada je tu bila i četvrtina najbolje flaše Ernesta i Julija, koja im je još više podizala raspoloženje. Tetka Kejt je otišla u Atlantu da poseti sestru, tako da nije bilo nikog ko bi se mogao pitati gde su se to dve tinejdžerke zaputile. Bilo je tu dosta slobode, mnogo gluposti i ludorija; ali i veze izmedu njih dve, razmišljala je Džo, koja se negde vremenom izgubila. Ostrvo je ostalo isto. Ali, onih devojčica više nije bilo. ,,Kako je Gif?", čula je sebe kako se obraća Leksi. ,,Otkud ja to znam?" Džo sleže ramenima. Gifu se oduvek svidala Leksi. I svih tih godina Leksi je znala za to. Džo se prosto pitala da li je to i dalje tako. ,,Nisam ga yidela od kada sam došla na ostrvo. Čula sam da radi stalaže, da je stolar." ,,On je kreten. Uopšte ne obraćam pažnju na njega." Leksi se namrgodi i poče da zuri kroz prozor, prisećajući se kako su se ludački Ijubili. ,,Nisam zainteresovana za momke sa ostrva. Ja volim muškarce." Okrenula se, a zatim uputila sestri izazivački pogled. ,,Muškarce sa stilom i parama." ,,Poznaješ li nekog takvog?" ,,Da. Nekoliko njih, zapravo." Leksi je stavila ruku na prozor, lagano i kao opušteno zauzimajući prefinjenu pozu. ,,Njujork vrvi od takvih. Volim muškarce koji znaju šta rade. Kao naš severnjak, na primer." Džo oseti blagu napetost u ledima i pokuša da se opusti. ,,Naš severnjak?" ,,Nejtan Dilejni. Izgleda kao muškarac koji zna šta radi... posebno sa ženama. On je baš moj tip. Bogataš." ,,Zašto misliš da je bogat?" ,,Sebi je priuštio šestomesečni odmor, zar ne? Arhitekta koji ima svoju firmu mora biti finansijski jak. Dosta je putovao. Muškarci koji često putuju po svetu znaju da pokažu ženi interesantne delove sveta. Razveden je. Razvedeni muškarci vole društvene žene." ,,Već si se raspitivala okolo, zar ne?" ^Narayno." Ona poče ponosno da se isteže. ,,Još kako! Kažem ti da ie Nejtan Dilejni moj tip muškarca. Uz njega ću, nadam se, ubiti dosadu u narednih nekoliko meseci." ,,Dok se ne yratiš u Njujork", dodala je Džo. ,,Upravo tako." ,,Zanimljivo." Farovi Džoinih kola diskretno su osvetlili znak za ulazak u kamp. Usporila je i skrenula, ušavši u predeo prepun kaljuga i šipražja. ,,Mislila sam da imaš bolje mišljenje o sebi."
,,Nemaš ti pojma šta ja mislim o bilo čemu, uključujući i o sebi samoj." ,,Očigledno da nemam." Obe zaćutaše i više se ništa nije čulo osim kreketanja žaba. Odjednom se začu oštar prasak od koga se Džo sva naježi. Bio je to, bez sumnje, zvuk pucanja kornjačinog oklopa u aligatorovim čeljustima. Imala je utisak da tačno zna kako se ta kornjača osećala u poslednjim trenucima svog života. Bio je to osećaj da te je zarobilo nešto veliko, divlje i gladno.A da ti tu ne možeš apsolutno ništa. Da si potpuno bespomoćan. Ruke počeše da joj se tresu i ona jače steže volan. Podsećała je sebe da ona nije prošla ovako. Ona je uspela da pobegne, i dobije na vremenu. I dalje je držala sve pod kontrolom. Ali anksioznost ju je neprekidno štipala svojim malim dosadnim prstima. Naterala je sebe da polako i duboko udiše i izdiše. Normalnim tempom. Bože, samo se smiri. Budi normalna. Isključila je radio. Prošla je malu prijavnicu kampa, koja je sada bila prazna pošto je zašlo sunce, i koncentrisala se na put kroz lanac malih jezera. Svetlost je ponegde titrala. Bile su to logorske vatre. Sa radija se čula sablasna muzika, a zatim je nestala. Tamo gde su se brdašca visoke trave razilazila video se nežan beličasti odsjaj Ijiljana na mesečini. Poželela je da se vrati i slika ovaj prizor, da se usredsredi na tišinu i prazan prostor. Na osećaj da je sama. I sigurna. ,,Eno ga Kirbin auto." Džo pomisli na to koliko joj je tutnjalo u ušima, ali se natera da priča: ,,Molim?" ,,Onaj mali moderni kabriolet. To je Kirbin auto. Samo se parkiraj tu iza njenog." ,,Važi." Džo je uparkirala lendrovera i kada je isključila motor słwatila je da je vazduh bio pun šumova. Zujanje, pijukanje i šuškanje je dopiralo do njih iz malog sveta skrivenog iza dina i ivica šume. vazduh je takode bio bogat različitim mirisima vode, riba i ylažne vegetacije. 93 Izašla je iz kola. Laknulo joj je što je došla ovde gde je sve vrvelo od života. ,,Džo Elen!" Kirbi izlete iz mraka i baci joj se u zagrljaj. Brzi, spontani zagrljaji uvek su zaticali Džo potpuno nespremnu. Pre nego što je došla do daha, Kirbi se odmakla, još uvek držeći Džo za ramena, veselo i zadovoljno se osmehujući.
,,Tako mi je drago što si došla! Tako mi je drago što te vidiml Imamo toliko toga da pričamo! Nismo se videle sto godina! Ćao, Leksi. Hajde da uzmemo tvoje stvari i da tresnemo nekoliko piva!" ,,Ponela je vino", rekla je Leksi otvarajući prtljažnik. ,,Odličnol Tresnućemo i neko vince! Imamo i brdo grickalica uz to. Do ppnoći ćemo biti pijane kao letve, a verovatno će nam biti i muka!" Ćaskajući sve vreme, Kirbi je odvukla Džo do zadnjeg sedišta rovera. ,,Dobro je što sam lekar. šta je ovo?" zagnjurila je glavu u torbu sa namirnicama. ,,Pašteta? Imaš paštetu?" ,,Zvocala sam Brajanu sve dok mi nije napravio", uspela je da izgovori. ,,Pametno." Kirbi uze torbu i zgrabi Leksin karton piva. ,,Poneću ovo. Džini pali vatru. Treba li ti pomoć za ostalo?" ,,Snaći ću se." Džo prebaci svoj aparat preko ramena, stavi vreću za spavanje ispod miške, i pokupi sve flaše vina. ,,Žao mi je zbog tvoje bake, Kirbi."v ,,Hvala. Živela je prilično dugo, baš onako kako je i želela. Trebalo bi da i mi sledimo njen primer. Evo; Leksi, uzeću ja tu torbu." Kirbi ih je obe gledala zadovoljno se smešeći i razmišljajući kako je tenzija, koja se osećala u vazduhu izmedu sestara, upravo popustila. ,,Bože, kako sam gladna! Preskočila sam večeru." Leksi zalupi zadnja vrata rovera. ,,Pa hajdemo! Hoću jedno pivo." ,,Sranje, baterija mi je u zadnjem džepu farmerki." Kirbi se okrete i nakrivi kuk. ,,Možeš li da je izvadiš?", upitala je Džo. Uz malo premeštanja i zahvaljujući gipkim prstima, Džo je uspela da je iščeprka iz Kirbinog džepa i uključi. Krenule su niz uzanu stazu, jedna iza druge. Mesto broj dvanaest je već bilo postavljeno i spremno, sa veselom yatricom koja je već gorela u centru gomilice prograbuljanog peska. Džini je spustila svoj kolmenou fenjer i napunila sanduk ledom. Sela je na njega i otvorila kesicu čipsa. Jela je čips i pila pivo. ,,Eno je." Džini je u znak dobrodošlice podigla svoju konzervu piva i doviknula joj: ,,Hej, Džo Elen Hetavej, dobro došla kući." Džo spusti na zemlju svoju vreću za spavanje i nasmeja se. Prvi put od kada je došla, osetila se kao kod kuće. I osetila je da je dobrodošla. ,,Hvala." ,,Doktor." Džo je sela prekrštenih nogu pored logorske vatre sipajući šardone u plastičnu čašu. Jedna flaša je već bila grlićem zabodena u pesak. ,,Ne mogu da verujem. Kada smo bile male, uvek si pričala o tome kako ćeš postati čuveni arheolog ili ženski Indijana Džons i da ćeš istraživati svet."
,,Umesto toga sam se odlučila da istražujem Ijudsku anatomiju." Pijana toliko da se oseća opušteno i prijatno, Kirbi namaza još malo Brajanove odlične pačije paštete na ricove krekere. „1 dopada mi se." ,,Svima nam je poznato čime se ti baviš, Džo, ali reci nam ima li u tvom životu nekog posebnog?", pitala je Kirbi pokušavajući da razgovor upravi prema Džo. ,,Nema. A kod tebe?" ,,Radim na tvom bratu, ali on nikako da počne da saraduje." ,,Brajan." Džo se zagrcnu pijući vino i pokušavajući da dode do vazduha, a zatim ponovi: ,,Brajan?" ,,Nema devojku, atraktivan je, pametan." Kirbi poliza palac. „1 pravi odličnu paštetu. Zašto da ne?" ,,Pa, ne znam. On je...", Džo poče da gestikulira rukama, ,,Brajan." ,,On se pravi da je ne primećuje." Leksi sede do njih i uze paštetu. ,,Ali je, u stvari, primećuje." ,,Stvarno?" Kirbi se okrete ka Leksi i sumnjičavo je pogleda. ,,A otkud ti to znaš?" ,,Glumac mora da posmatra Ijude i uloge koje oni igraju." Leksi podiže ruku visoko i poče da maše. ,,Ciniš ga napetim i to ga nervira. što znači da ga nerviraš zato što te primećuje." ,,Zaista?" lako joj se već vrtelo u glavi, Kirbi dovrši svoju čašu yina i dosu još jednu. ,,Da li nekada priča o meni? Da li je on ikada... čekaj." Ona podiže ruku i prevrnu očima. ,,Ovo je tako klinački. Zaboravi da sam pitala." ,,Sto manje Brajan priča o nekim stvarima one su mu više u glavi", reče joj Leksi. ,,Gotovo da i ne pominje tvoje ime." ,,Stvarno?", opet reče Kirbi, ali ovoga puta je bila sva važna. ,,Vidi; vidi. Možda ću mu ipak dati još jednu šansu." Trepnula je kada ju je svetlost zaslepila. ,,što si to uradila?", pitala je dok je Džo spuštala aparat. ,,Izgledala si tako zadovoljno. Džini, premesti se do Leksi. Hoću sve tri da vas uhvatim." 95 ,,Evo je. Opet počinje", mrmljala je Leksi, ali je ipak zabacila kosu i zauzela pozu. Retko kad je slikala portrete, čak i one spontane i neplanirane. Džo se zabavljala puštajući da se one same nameštaju i krevelje ispred aparata, postavljajući ih u odgovarajući ugao, puštajući da ih snop svetlosti iz njenog blica potpuno osvetli.
Bile su prelepe, pomislila je, svaka na svoj jedinstveni način. Džini, sa svojom bebiplavom kosom i širokim osmehom; Leksi, naizgled samouverena i uvek nadurena; Kirbi, prirodno samouverena i elegantna. One su bile njene, pomislila je Džo. Svaka od njih, iz različitih razloga, bile su deo nje. Odavno je to zaboravila. Vid joj se zamagli, a oči joj se ispuniše suzama. ,,Sve ste mi nedostajale. Toliko ste mi nedostajale." Ona brzo odloži fotoaparat i ustade. ,,Moram da piškim." Jdem ja sa njom", promrmljala je Kirbi kada je Džo otrčala. Ona zgrabi bateriju i pojuri za njom. ,,Hej, Džo!" Morala je da ubrza korak da bi je stigla, a zatim je ułwati za ruku. ,,Hoćeš li mi reći šta je bilo?" ,,Bešika mi je puna. Ti bi, kao doktor, trebalo da prepoznaš te simptome." Kada je Džo pokušala da se okrene, Kirbi je pojačala stisak. ,,Dušo, pitam te ovo kao prijatelj i kao doktor. Da je živa, baka bi ti rekla da si mnogo bleda. Iz ovog kratkog susreta mogu da kažem da izgledaš iscrpljeno i pod stresom. Hoćeš li mi reći šta ti je?" ,,Ne znam." Džo prstima opet pritisnu oči jer su se punile suzama. ,,Ne mogu da pričam o tome. Samo hoću malo mira." ,,U redu." Poverenje se stiče postepeno, pomislila je Kirbi. ,,Hoćeš li da dodeš kod mene? Da te pregledam?" ,,Ne znam. Možda. Razmisliću." Džo je uspela da se smiri, pa čak i da se osmehne. ,,Postoji jedna stvar koju mogu da ti kažem." ,,šta to?" ,,Moram da piškim." ,,Pa, idi onda!" Cerekajući se, Kirbi osvetli stazicu. ,,Ako i dalje budeš tako istrčavala iz kampa bez baterijske lampe, možeš da završiš u čeljustima nekog aligatora, znaš." Kirbi je oprezno pregledavala gusto zelenilo pored obližnjeg jezerceta. ,,Mislim da bih mogla da predem ovo ostrvo bez problema i sa povezom na očima. Nedostajalo mi je i više nego što sam mislila, ali se i dalje ovde osećam kao stranac. Tanka je to linija, Kirbi." ,,Ovde si tek dve nedelje. Daj sebi vreme za koje si mi rekla da ti treba." ^PokušaYam. Ja prva", reče Džo i ude u mali poljski klozet. Kirbi poče da se smeje, a onda se sva naježila. Onog trenutka kada je Džo zatvorila vrata klozeta sa sobom, osetila je da je potpuno sama i izložena ko zna sve čemu. Izgledalo je kao da zvuci iz močvare jure prema njoj, da lebde iznad nje. šuškanje, urlici i bućkanje. Oblaci su lukavo plovili iznad meseca i ona obema rukama poče sve jače da
steže baterijsku lampu. Baš glupavo, govorila je sebi. Bila je to samo zakasnela reakcija na ono što joj se danas desilo u šumi. Nije bila sama, Svuda naokolo bila su postavljena mesta za kampovanje. Cak je mogla i da vidi treperave plamičke logorskih vatri i fenjera. A od Džo su je odvajala samo mala drvena vrata. Govorila je sebi da nema čega da se plaši. Nije bilo ničega i nikoga na ostrvu ko bi želeo da joj naudi. Ipak, gotovo da je zacvilela od sreće i olakšanja koje je osetila kada je ponovo ugledala Džo. ,,Tvoj red", rece joj Džo još uvek zakopčavajući farmerice. ,,Uzmi lampu. Ja sam skoro upala unutra. Unutra je tamno kao u kovčegu, a i atmosfera nije daleko od toga." ,,Mogle smo da odemo do glavnog klozeta." ,,Ne bih izdržala do tamo." ,,U pravu si. Sačekaj me, važi?" Džo otpevuši da se slaže i nasloni se na vrata. A onda se gotovo u sekundi ispravi kada je čula nečije korake koji su se lagano približavali zdesna. Bila je napeta, ali je govorila sebi da je to posledica života u gradu. Nazirala se neka prilika. ,,Zdravo!" Muški glas bio je dubok i prijatan. Ona naredi sebi da se smiri. ,,Zdravo. Izaći ćemo za minut." ,,Nema problema. Rešio sam da se malo prošetam pod mesečinom pre nego što odem na spavanje. Ja sam ovde, na mestu broj deset." On joj pride nekoliko koraka bliže, ali ostade u senci. ,,Prelepa noć. Prelepo mesto. Nisam očekivao da ću videti i prelepu ženu." ,,Nikada ne znate šta sve možete videti na ostrvu." Džo zaškilji očima kada muškarac sevnu svojom baterijskom lampom. ,,To je deo njegovog šarma." ,,Zaista jeste. I ja uživam u tome. Avantura te čeka na svakom koraku, zar ne mislite? Iščekivanje onoga što će doći. Ja sam veliki ljubitelj...iščekivanja i naslućivanja." Ne, njegov glas nije prijatan, uvidela je. Bio je kao sirup - previše sladak, previše gust, a imao je u sebi to preterano otezanje u govoru za koje Ijudi sa Severa veruju da podražava izgovor Ijudi sa Juga. 97 ,,Onda sam sigurna da nećete biti razočarani onim što Zelja ima da vam ponudi." ,,Koliko ja vidim odavde, ponuda je savršena." Da je imala baterijsku lampu, zaboravila bi na manire i uperila mu je pravo u lice. To je zato što je glas dopirao iz mraka, govorila je sebi, zato zvuči tako jezivo i opasno. Kada se Kirbi pojavi škripeći yratima,
Džo se brzo okrete i uhvati je za ruku pre nego što je i uspela da skroz izade odatle. ,,Imamo društvo", reče Džo iznervirana što joj je glas bio suviše tanak i nesiguran. ,,Ovo je, izgleda, večeras glavno mesto okupljanja. Čovek iz broja deset je ovde sa nama." Ali, kada je pogledala u njegovom pravcu podižući Kirbinu ruku kojom je držala bateriju, tamo nije bilo nikoga. Ispustiyši uspaničeni uzvik, Džo zgrabi bateriju i izbezumljeno poče da maše preko tamne trave i drveća. ,,Bio je ovde. Neko je bio ovde. Nisam izmislila. Nisam." ,,U redu je." Kirbi nežno stavi ruku na Džoino rame, zabrinuta zbog njene drhtavice. ,,Sve je u redu. Ko je to bio?" ,,Ne znam. Neko je tu stajao. I pričao sa mnom. Zar nisi čula?" ,,Ne. Nisam ništa čula." ,,Skoro da je šaputao. Zato ga nisi čula. Nije želeo da ga čuješ. Ali bio je tu, baš tu." Njeni prsti snažno zgrabiše Kirbine, a od napada panike joj je udaralo u stomaku poput lepršanja krila slepog miša. ,,Kunem ti se da je bio baš ovde." ,,Verujem ti, dušo. Zašto ti ne bih verovala?" ,,Zato što je nestao i..." Bila je izgubljena, na trenutak se čak i zateturala kao opijena. ,,Isuse, ne znam, sva sam u haosu. Bio je mrak, prepao me je. Nisam mogla da mu vidim lice." Duboko je uzdahnula, provukla ruke kroz kosu. ,,Isprepadao me je, izgleda." ,,Nije to ništa. I ja sam se danas isprepadala kada sam išla kroz šumu do Utočišta. Trčala sam kao zec." Džo se blago nasmejala, a zatim protrljala svoje vlažne i hladne dlanove o farmerice. ,,Stvarno?" ,,Odjurila sam u Brajanovo naručje vrišteći. Mada se zbog toga osetio dovoljno velikim muškarcem, pa me je poljubio, tako da nije sve bilo totalni promaśaj." Džo zašmrka, zahvalna što joj se vratio osećaj u nogama i što je opet mogla čvrsto da stoji. „1, kako je bilo?" ,,Fantastično! Mislim da ću mu sigurno dati još jednu šansu." Stegnula je Džoinu ruku. ,,Je Iž sada sve u redu?" ,,Jeste. Izvini." 98 (>Nema problema. Mesto je stvarno jezivo." Ona se vragolasto nakezi. ,,Hajde da se došunjamo nazad i isprepadamo Leksi i Džini." Dok su odlazile držeći se za ruke, on ih je posmatrao iz senke. Nasmejao se samom sebi uživajući u zvucima tihih ženskih glasova koji su se polako udaljavali. Bilo je odlično, słwatio je, to što je došla sa onom drugom. Možda bi bio prisiljen da krene u sledeću fazu da je Džo Elen lutajući ostrvom tako fino nabasala sama na njega.
A on još nije bio spreman, zaista spreman, da iz iščekivanja prede u akciju. Bilo je još toliko toga da se pripremi, toliko toga u čemu se može uživati. Ali, koliko ju je samo želeo, da, želeo je da proba te pune, seksi usne, da raširi te dugačke butine, da sklopi ruke oko tog lepog belog grla. Zažmurio je i pustio da ta slika lebdi u njegovim misłima. Zaledena slika Anabel, tako mirne i tako savršene, kako polako oživljava, postaje topla, postaje njegova. Postaje Džo. Odeljak iz dnevnika koji je nosio sa sobom odzvanjao mu je u glavi. Ubistvo nas sve fascinira. Neki to poriču, ali su oni lažovi. Coueka nepopravljivo i bespomoćno privlači ogledalo sopstvene smrtnosti. Zivotinje ubijaju da bi preživele - zbog hrane, teritorije, parenja. Priroda ubija bez osećanja. Čovek isto ubija, ali iz zadovoljstva. Oduvek je bilo tako. Mi, Ijudi, sami medu životinjama, znamo da je oduzimanje žwota suština kontrole i moći. Uskoro ću imati prilike da osetim savršenstvo toga. I uhuatim to savršenstvo. Moju sopstvenu besmrtnost. Stresao se od zadovoljstva. Iščekivanje; mislio je dok je ponovo palio baterijsku lampu da bi osvetlio sebi put. Da, zaista je bio veliki Ijubitelj iščekivanja. DEYETO POGLAYLJE Yeselo zviždukanje probudilo je Nejtana. Dok je lebdeo u tom donjem svetu, izmedu sna i jave, sanjao je pticu koja je A cvrkutala na grani obližnjeg javora, kod njegovog prozora. jedna takva u njegovom detinjstvu; drozd koji je pevao svoju juta pesmicu svakoga dana, čitavog leta, pozdravljajući ga tako revnosnc da ga je nazvao Bad. 99 O, ti vreli letnji dani u sumaglici koji su prolazili u ,,važnirn poslovima" kao što su vožnja biciklom, igranje sa loptom ili lizanje lizalica. Uporan drozdov poziv na budenje naveo ga je da svakog jutra pozdraylja Bada hitrim vojničkim pozdravom, uz osmeh. Bio je potpuno slomljen kada ga je Bad pred sam kraj avgusta napustio, ali mama mu je rekla da je Bad verovatno malo ranije otišao na svoj zasluženi zimski odmor. Nejtan se vrteo po krevetu razmišljajući kako je to čudno što Bad zna da zviždi pesmu ,,Vatreni obruč". U tom polusnu ptica je doskakutala do prozorskog simsa. Sada je to bila ptica iz crtaća, iz Diznijevih crtaća, sa
ugladenim crnim perjem i iskusnim licem Džonija Keša koji je svuda bio i svašta prošao. Kada je ptica počela da izvodi neku prilično pomodnu koreografiju sa nogama visoko podignutim uvis i elegantnim okretima, Nejtan se trgao i probudio. Buljio je u prozor onako polusvestan očekujući da tamo vidi odlično animiranu ekstravaganciju iz crtanog filma. ,,Isuse." Prešao je rukom preko lica. ,,Nema više čilija iz konzerve u ponoć za tebe, Dilejni." Prevrnuo se nekoliko puta po krevetu, a zatim zagnjurio lice u jastuk. Onda je shvatio da iako ptica nije bila stvarna, zvižduk jeste. Mrmljajući, on puzeći izade iz kreveta pokušavajući da se vrati u stvarnost iz koje je sinoć išetao. Još uvek zamućenih misli, bacio je pogled na sat, trepnuo, a onda se odgegao iz sobe da vidi ko je to; do davola; tako veseo u šest i petnaest ujutru. Pratio je zviždukanje - bila je to pesma ,,Ruža San Antonija" izašavši na trem, pa niz stepenice. Sjajni crveni kombi bio je parkiran iza njegovog džipa na uzanom putiću. Njegov ylasnik bio je ispred kuće i stajao je na merdeyinama radeći nešto na yentilacionoj cevi i zviždeći kao lud. Nabreknuti yretenasti mišići ocrtayali su se ispod tanke plave majice i naterali Nejtana da se predomisli u vezi sa brzim ubistvom. Možda bih mogao da iskoristim momka koji zvižduće, razmišljao je. Izgledalo je kao da su slične yisine. Nije mogao da mu vidi lice, ali njegoy kačket, tesne farmerice i pohabane radničke čizme su, po Nejtanoyom mišljenju, odisale mladošću. Razmisliće' da li će da ga ubije kada bude popio kafu, odlučio J6- v ,,Sta to, do davola; radiš?" Momak koji je zyiždao okrete glavu i brzo mu dobaci veseli kez ispod kačketa. ,,Dobro jutro. Imaš pukotine u cevima ovde. Moram da ih oživim i postavim na noge pre nego što krene neko neyreme." 100 )FTi si majstor za erkondišne?" Davola! Ja sam majstor za sve!" Sišao je sa merdevina brišući ruku o farmerice pre nego što ju je pružio Nejtanu: ,,Ja sam Gif Yerdon. Poprayljam sve." Nejtan je proučavao te prijateljske smede oči, kriv sekutić, rupice na obrazima, gustu gužvu od sunca posvetlele kose koja je buiala ispod kape, i odustao od mračnih misli. ,,Je l' kuvaš kafu? Pristojnu kafu?" ,,Ako imaš sa čim, mogu da skuvam dobru."
,,Ima nešto kao filter sa..."; Nejtan je pokušavao da ilustruje neodredenim pokretima rukama, ,,lončetom." ,,Filter kafa. Ta je najbolja. Izgledaš kao da bi ti prijala kafa, gospodine Dilejni." ,,Gife, daću ti sto dolara za šolju prave kafe." Gif se zakikota i žustro potapša Nejtana po ledima. ,,Ako ti tako očajnički treba kafa, onda ću ti je skuvati za džabe. Hajdemo da skuvamo tu kafu1." ,,Uvek krećeš da radiš od rane zore?", Nejtan upita dok se vukao za Gifom. ,,Ako ranije kreneš da radiš, imaćeš veći deo dana za uživanje." Odmah je prišao šporetu, napunio je lonče vodom i stavio da se kuva. ,,Imaš li filtera?" ,,Ne." ,,E pa, onda ćemo morati nešto da izmajstorišemo sami." Gif je otrgnuo nekoliko salveta, vešto ih presavio i gurnuo ih u plastični sud. ,,Ti si arhitekta, je l' tako?" ,,Tako je." Nejtan je prešao jezikom preko zuba razmišljajući o tome kako bi trebalo da ih opere. Posle kafe. Svetovi se mogu osvojiti, okeani se mogu preći, žene se mogu zavesti. Posle kafe. Zivot opet postaje vredan življenja. Ali, posle kafe. „1 ja sam nekada razmišljao da bih to mogao biti." ,,Da bi mogao biti - šta?"; Nejtan je došapnuo dok je Gif otišao do šporeta da zakuva kafu, ,,Arhitekta. Uvek sam video ove kuće u mojoj glavi, prozore, Krovove, nijanse cigala i grade za zidove. Sve do završnog posla." Gif je^sipao kafu iz kutije u sud, opušteno ali veoma precizno i iskusno. ,,Cak sam i ulazio unutra i šetao kroz prostorije. Nekada bih čak i premeštao stvari. To stepenište ne treba da bude ovde, već tamo." ,,Znam na šta misliš." 101 ,,Pa; pošto nisam sebi mogao da priuštim da se upišem u neku školu ili odem na studije, umesto toga sam počeo sam da gradim." U iščekivanju kafe Nejtan je već izvadio dve šoljice. ,,Ti si graditelj?" ,,Pa; ne bih baš to tako nazvao. Ništa tako nacifrano. Radim na poziv, kada nešto treba da se popravi." Potapšao je kaiš sa alatom okačen oko njegovih kukova, šepureći se kao nakakav revolveraš. ,,Mašem
čekićem. Uvek ima nešto da se popravlja ovde, tako da uvek imam zanimaciju. Možda ću ovih dana uzeti jednu od ovih kućica u svoje vlasništvo i ponovo je izgraditi iz temelja." Nejtan se naslonio na pult i trudio se da ne počne da balavi dok je Gif sipao provrelu vodu u sud za kuvanje kafe. ,,Da li si radio nešto u Utočištu?" ,,Naravno. Tu i tamo. Radio sam sa ekipom koja je Brajanu renovirala kuhinju. Gospoda Pendleton planira da se uradi još jedno kupatilo i stavi solarijum. I nešto gde će moći da stavi i dakuzi kadu, možda čak i sobu za yežbanje. Ljudi traže takve stvari kada su na odmoru. Ovih dana pravim nacrte za to. ,,Južno krilo", Nejtan reče kao za sebe. ,,Svetlo bi moralo biti odgovarajuće, a moglo bi se lepo uvesti i u bašte." ,,Aha. Baš tako sam i ja zamislio." Gif se veselo osmehivao. ,,Znači da sam na dobrom putu ako i ti misliš kao i ja." ,,Voleo bih da pogledam tvoje crteže za to." ,,Stvarno?" Ispunio ga je osećaj iznenadenja i zadovoljstva. ,,Odlično. Doneću ti kada ih kompletno zayršim. Bolja isplata nego sto dolara za kafu. Curenje zahteva vreme", dodao je primetivši kako Nejtan odmerava lonče koje se polako punilo. ,,Kao i najbolje stvari u životu." Kad je Nejtan razmislio pod tušem, ispijajući svoju drugu šolju kafe; dok mu je vrela voda u mlazovima udarala po potiljku, morao je da prizna da je Gif bio u pravu. Neke stvari u životu zaista vredi čekati. Glava mu se razbistrila, a kofein mu je jurcao krvotokom. Do momenta kada se već obukao i ispijao šolju broj tri, spremao se da krene u šetnju do Utočišta i pojede ogroman doručak. Kada je Nejtan izašao napolje nije više bilo ni Gifa ni njegovog kombija. Verovatno je otišao da ,popravlja nešto, mislio je Nejtan. Znao je da je Gifa veoma zabavljalo to što mu je Nejtan tražio korak po korak uputstvo za pripremu filter kafe, napisano na papiru.. Ali; Nejtan je bolje razmišljao sa jasnim planom ispred sebe. Počeo je nesvesno da zvižduće ,,Hodam po konopcu". Opet smo kod Džonija Keša, mislio je, vrteći glavom. A čak nije ni voleo kantri muziku. Kada je zakoračio u šumu, tamnu i zelenu, namerno je usporio i počeo da prati nežni luk koji je reka pravila ispod nestašnih njišućih grana i mahovina. Zato što se uvek na ulasku u šumu oseća kao da ulazi u crkvu, prestao je da zviždi. Lepršanje živih boja duž staze upade mu u oči i on zastade da pogleda kao sunce žutogleptira. Sa njegove leve strane palmini listovi, zapletena vinova loza i stara debla stvarali su zid koji se podizao sve više i više,
dajući Nejtanu od rascvetale vinove loze nagoveštaj skerletne boje; a delići svetloplavog neba provlačili su se kroz gusto prepleteno granje. lako je to bio zaobilazni put, on se još malo držao staze pored reke, znajući da će se reka sve više širiti i odvesti ga još dublje u hladnu tišinu. A onda ju je ugledao kako čuči pored starog panja. Zavrnula je svoju vrećastu jaknu preko laktova, a kosu je čvrsto skupila u rep. Jednu nogu spustila je na vlažno tlo, a drugom je održavala ravnotežu. Nije mogao da objasni zašto mu je to izgledalo toliko privlačno. Zašto mu je bila toliko... interesantna. Ipak je ostao na svom mestu, primirio se i gledao kako se Džo priprema da napravi snimak. Mislio je da zna šta želi da slika. Poigravanje svetlosti na vodi, senke drveća na tamnoj površini; lagani povetarac u izmaglici koja polako iščezava. Malo, intimno čudo. A tek način na koji je reka menjala svoj tok, baš tu iza, mislio je Nejtan. Kako je ona nestajala, gubila se iza te krivine, gde je trava bila visoka i vlažna, a gusto drveće teralo je svakoga ko bi se tu zadesio da se zapita šta li je tamo iza, šta bi video ako bi kojim slučajem zakoračio u taj tamni tajanstveni kutak. Kada je ugledao košutu kako je izašla iz tame i stala sa njegove leve strane, on je tiho zakoračio napred i čučnuo iza Džo. Trgla se kada joj je spustio ruku na rame, zbog čega je on nesvesno stegao za ruku. ,,Psst... Pogledaj ulevo", šapnuo joj je na uvo, ,,na deset sati." lako joj je srce preskakalo i tuklo kao ludo, ona ipak namesti aparat nalevo. Kada je upravila aparat prema košuti, duboko je udahnula i čekala. Uhvatila je srnu podignute glave kako miriše vazduh. Onda je opet škljocnula aparatom kada je košuta pogledala u reku, a zatim pravo u dve osobe koje su čučale. Kako su sekunde prelazile u minute počela je da oseća bol u rukama. Ali se nije pomerala, ne 103 želeći da rizikuje gubitak ovog snimka. Nagrada je došla kada je košuta zahyalno izabrala svoj put kroz visoku travu, a njeno mladunče izletelo iz gustog drveća i pridružilo joj se kod potoka. Svetlost se lagano skupljala u sanjalačke bele snopove, koji su klizili kao tečnost kroz bledu bestežinsku izmaglicu, a jezici jelena pravili su male talase, koji su se nežno širili po tamnoj vodenoj površini.
Došla je na ideju da samo malo smanji snop svetlosti iz fotoaparata ne bi li naglasila svetost te aure, pre nego da ide na jezgrovitu jasnoću realnosti. Snimci bi trebalo da izgledaju prosto očaravajuće sa nagoveštajem ove bajkovite sumaglice. Nije spuštala aparat sve dok nije ostala bez filma, pa čak i tada je ostala mirna i tiha gledajući kako srna tumara pored reke sve dok, na kraju, nije zašla dublje u šumu. ,,Hvala ti. Možda bi mi promakli da me nisi upozorio." ,,Ne verujem." Okrenula je glavu terajući samu sebe da se ne okreće više. Tek je sada słwatala koliko joj je bio blizu, i da je njegova ruka još uvek bila na njenom ramenu. ,,Tiho hodaš, Nejtane. Uopšte te nisam čula." ,,Bila si prilično zadubljena u fotografisanje. Da li si uspela da snimiš ono na čemu si radila pre srne?" ,,Videćemo." „ I ja sam se malo bavim fotografijom. Stari hobi. " ,,Logično je. To ti je u krvi." Nije se obazirao na njen ton dok je to izgovarala, i samo je odmahnuo rukom. ,,Ne, nemam preteranu strast za tim. Samo zainteresovanost jednog amatera i mnogo nasledene opreme." Nikada nije znala da li je u takvom trenutku poput ovog bilo lakše da o tom gubitku priča ili da jednostavno ne kaže ništa. Tako da, ipak, nije rekla ništa. ,,U svakom slučaju", nastavio je, ,,sada imam kompletnu profesionalnu opremu, a vrlo malo veštine i stručnosti." Nasmejao joj se. ,,Za razliku od tebe." ,,Kako ti znaš da ja uopšte imam bilo kakvu stručnost kada nikada nisi video moje radove?" ,,Odlično pitanje. Rekao bih da sam to zaključio posmatrajući te kako radiš. Imaš tu strpljivost, gracioznost, smirenost. Smirenost je priylačan kvalitet." ,,Možda, ali ja sam bila mirna dovoljno dugo." Krenula je da ustaje, ali joj je on spustio ruku sa ramena na lakat i podigao je. ,,Ne želim da te zadržavam. Krenuo si u šetnju." IfU Džo Elen, toliko me uporno odbijaš da ću jiočeti da dobijam komplekse." Izgledala je odmornije, primetio je. Čak je dobila i malo boie u obrazima - ali to je možda poticalo od toga što joj je bilo neprijatno u njegovom društvu. Nasmešio joj se i podigao aparat koji joj je visio oko vrata. ,,Imam i ja taj model."
,,Stvarno?" Imajući na umu njegovo vaspitanje, sprečila je sebe da mu istrgne aparat iz ruke. ,,Kao što sam već rekla, bilo bi potpuno čudno da nemaš nikakvog interesovanja za fotografiju. Da li je tvoj otac bio razočaran što nisi krenuo njegovim stoparna?" ,,Ne." Nejtan je nastavio pažljivo da proučava nikon sećajući se kako ga je otac uvek strpljivo upoznavao sa otvorom na fotoaparatu, sa objektivom. ,,Moji roditelji su uvek želeli da budem ono što sam želim. Osim toga, Kajl je živeo od fotografije." ,,O, nisam znala za to." Odjednom se setila da i Kajl više nije živ, i bez razmišljanje dodirnula Nejtanovu ruku. ,,Slušaj, ako ti je to bolno mesto, nema potrebe da ga diramo." ,,Ali, ne možeš ni da ga ignorišeš." Nejtan sleže ramenima. ,,Kajl se usredsredio pre svega ne Evropu - Milano, Pariz, London. Tamo je radio modne fotografije." ,,To je umetnost za sebe." ,,Naravno. Ati slikaš reke." ,,Izmedu stalog." ,,Voleo bih da vidim." ,,Zašto?" ,,Upravo smo utvrdili da je fotografija jedno od mojih interesovanja." Pustio je njen aparat koji je do tada držao u rukama. ,,Planiram da joj posvetim mnogo više vremena dok sam ovde. I želeo bih da vidim tvoj rad. Kao što si i sama rekla, nekako je... povezan sa mojim ocem." Bila je to odlična taktika. Gotovo da je mogao da vidi kako se u njenoj glavi prešlo sa automatskog odbijanja na pristajanje. ,,Donela sam neke radove na ostrvo. Možeš da dodeš jednom da ih pogledaš." ,,Odlično. šta kažeš da odemo sada? lonako sam krenuo u Utočište." ,,U redu, ali nemam mnogo vremena. Još uvek imam zadatak da čistim i spremam sobe." Ona poče da se saginje da sa zemlje dohvati torbu za fotoaparat, ali je on bio brži. ,,Ja ću." Džo je hodala pored njega tražeći cigarete po džepovima. ,,Ovo nije još jedno nabacivanje, zar ne?" 105 ,,Bilo bi da sam se toga setio. Još uvek mi je u glavi onaj biftek i večera koju si mi obećala." ,,E, pa, načekaćeš se." Udahnula je duboko proučayajući ga sumnjičavim pogledom. ,,Zašto te je žena ostavila?" ,,A zašto misliš da je ona ostayila mene?" ,,Dobro, dobro. Onda, zašto si je ostavio?" ,,Ostavili smo jedno drugo. Jednostavno smo se razišli." Rukom je sklonio mahovinu koja je visila sa drveća i zaklanjala im put. ,,Brak je
poništen usled nedostatka obostranog interesovanja. Je l' ti to pokušavaš da oceniš kakav sam muž bio pre nego što mi dozvoliš da ti ispržim parče mesa?" ,,Ne." Ali zbog napetosti u njegovom glasu njene usne se zgrčiše. ,,Ali bih to uradila da sam se toga ranije setila. Hajde da ostavimo tu temu po strani i da mi kažeš kako ti se svidela prva nedelja tvog boravka na ostrvu?" Zastao je, okrenuo se i pogledao pravo u nju. ,,Zar ovo nije tačno ono mesto gde si upala u vodu onog davnog leta?" Ona podiže obrvu. ,,Ne, zapravo je mnogo dalje niz reku to mesto gde si me ti gurnuo u vodu. I ako nameravaš da ponoviš to što si uradio, možda opet razmislim i donesem pravi zaključak." ,,Znaš, jedan od razloga zašto sam ovde je i taj što želim da se vratim i ponovo proživim neke od tih dana i noći." Krenuo je korak napred, a ona korak nazad. - ,,Jesi li baš sigurna da ovo nije to mesto gde si ušla u vodu?" ,,Da, sigurna sam." Naterao je da napravi još jedan korak unazad. Potapšala ga je po grudima, ali je odmah potom pokušala da uspostavi ravnotežu baš tu, pored obale. Ipak, ona nastavi: ,,Kao što sam sada sigurna da nema šanse da opet udem." ,,Nemoj biti previše sigurna." Dok su joj noge klizile po mokroj travi, gurkao ju je i tako saterao do same ivice. ,,Ups!" A zatim je, cerekajući se; čvrsto uhvati oko struka i reče: ,,Nema te baš mnogo, zar ne?" Ona ga čvrsto uhvati za ruke, za svaki slučaj. ,,Ima me dovoljno." Jzgleda da ću morati da ti poyerujem na reč... i da iščekujem trenutak kada ću i sam moći to da proverim. Iščekivanje je pola zabave." ,,Sta?" Krv joj je jurnula celim telom pravo u tabane. Ja sam veliki Ijubitelj iščekwanja. ,,Šta si rekao?" ,,Da ću ti poverovati na reč. Hej!" On je snažno privuče ka sebi dok se ona otimala. ,,Pazi se ili ćemo oboje na jutarnje brčkanje." 106 Uspeo je da je odvuče sa same ivice. Ona preblede kao krpa, a drhtavica poče da trese njeno telo od čega joj je koža izgledala kao da podrhtava pod njegovim dlanovima. ,,Polako", prošaputao je privlačeći je. ,,Nisam nameravao da te uplašim." ,,Ne." Strah je brzo došao i otišao, a ona se sada osećala kao poslednja budala. Zato što joj je srce još uvek jako lupalo, dozvolila mu je da je drži u naručju - pitajući se koliko li je vremena prošlo od kada ju je neki muškarac ovako zagrlio i pustio je da tako miruje. ,,Ne; nije to ništa.
Glupost. Bio je neki čovek u kampu pre neku noć. Rekao je nešto slično. Uplašio me je." Jzvini." Ona duboko uzdahnu. ,,Nisi ti kriv. Zaista. Moji živci su na ivici ovih dana." ,,Nije te povredio?" ,,Ne, ne. Nije me ni dotakao. Sarno je bio jeziv osećaj." Spustila mu je glavu na rame i polako počela da sklapa oči. Bilo bi tako lako kada bi jednostavno mogla da ostane ovako. U nečijem naručju. Sigurna. Ali lako nije uvek bilo i najbolji način. Ili, bar, najpametniji način. ,,Neću spavati sa tobom, Nejtane." Sačekao je nekoliko trenutaka dozvoljavajući sebi da još malo oseti njenu toplinu na sebi, njenu svilenkastu kosu na svom obrazu. ,,E, pa, sada bih mogao i da se utopim u ovoj reci, znaš. Upravo si raspršila moj životni san." Uspeo je da je nasmeje, a knedla u grlu joj je odjednom iščezla. ,,Pokušavam da budem potpuno otvorena i iskrena prema tebi." ,,A zašto me ne bi malo lagala za promenu? Umiri moj ego." On je nestašno povuče za konjski rep i ona podiže glavu. ,,U stvari; zašto ne bismo počeli od nečeg prostog i tek onda došli do onog komplikovanog?" Gledala je kako se Nejtanov požudni pogled polako spušta do njenih usana, tu zastaje, a onda opet vraća na njene oči. Gotovo da je mogla da oseti ukus njegovog poljupca, da oseti kako joj usne bride. Bilo bi tako jednostavno kada bi mogla samo da zatyori oči i pusti da njegove usne poklope njene. Bilo bi tako jednostavno kada bi ona pošla njemu u susret i kada bi im se usne susrele na pola puta. Umesto toga, ona je podigla ruku i prstima mu pritisla usne. ,,Nemoj." Uzdahnuo je, uhvatio je za zglob i prešao usnama preko njenih prstiju. ,,Džo; ti zaista znaš kako da nateraš čoveka da se potrudi i zasluži svoja zadovoljstva." 107 ,,Ja neću biti jedno od tvojih zadovoljstava." ,,Već jesi." Zadržao je njenu ruku u svojoj, a zatim je krenuo prema Utočištu i dodao: ,,Ne pitaj me zašto." Kako on nije očekivao od nje da ovo prokomentariše ili da krene u neki neobavezni razgovor, Džo je hodala u tišini. Moraće da razmisli 0 ovome... o ovoj situaciji, odlučila je. Nije bila toliko luda da poriče da je i ona nešto osetila. Taj fizički klik, taj osećaj u stomaku koji svaka žena okarakteriše kao osnovnu, golu požudu. Došao je toliko logično da joj je gotovo prijao i čak je nekako smirivao.