je haubu i ponovo opsovao. Nije imao vremena da laže i zavarava sebe da će popraviti to što nije bilo u redu sa kolima. Morao je hitno da ode do Džo, i to što pre. Uradio je sve što je bilo u njegovoj moći. Zatvorio je haubu i počeo da pešači prema reci; napuštajući svu svoju opremu. Moraće da ide bar pola kilometra uzvodno pre nego što prede reku, a pešačenje do Utočišta kroz šumu je sa ove tačke gledišta već izgledalo zastrašujuće. Začuo je zloslutno pucanje drveća koje je vetar gurao, čupao i terorisao, i sam osetivši kako ga vetrove snažne ruke nestašno guraju unazad dok je grabio napred. Munja blesnu na nebu iznad njegove glave, pretyarajući nebo u paklenu pomorandžu. Vetar mu je pekao oči, muteći mu vid. Nije video figuru koja je izašla iza drveta sve dok gotovo nije naleteo na nju. ,,Isuse, šta tražiš ovde?" Bilo mu je potrebno desetak sekundi da u izmenjenom licu prepozna lice rodenog brata. ,,Kajle." Užas je potpuno nadvaladao šok. ,,Bože, šta si to uradio?" ,,Zdravo, bato." Kajl mu ponudi ruku u znak pozdrava; opušteno kao da su se slučajno sreli jednog lepog letnjeg popodneva na ulici. Pošto ga je Nejtan samo netremice gledao, Kajl ga kundakom od pištolja udari u slepoočnicu. ,,Još jedan manje." Ovoga puta je zabacio glavu unazad i zaurlao. Oluja ga je činila još agresivnijim. Njena žestina ga je uzbudivala. ,,Ne bih baš da pucam u svog rodenog brata, mada je to jedno iritantno kopile, i ubijem ga na, što bi neki rekli, tako hladnokrvan način." Cučnuo je pored njega šapućući mu na uvo, kao da ovaj može da ga čuje: ,,Reka će nadoći, znaš, drveće će padati. šta god cła se desi, batice moj, pripisaćemo to sudbini." Uspravio se, ostavljajući brata da leži na zemlji mokar od kiše i sav u krvi, krenuo je po ženu za koju je smatrao da pripada samo njemu. 362 TRIDESETO POGLAYLJE Kiša je lila po staklu automobila, nadvladavajući sve više i više brisače. Put se pod točkovima džipa pretvarao u kašu te je Gif morao da se bori za svaki metar puta. ,,Zaglavićemo se", rekao je Kirbi. ,,Brajan nije glup da bude po ovakvom vremenu ovde, a nisam ni ja." ,,Samo kreni zapadnim putem." Molila se da je oluja bila razlog zbog koga joj je srce tako snažno udaralo, a kosti joj se ledile. ,,On je najverovatnije krenuo tim putem. Tako ćemo jedino biti sigurni." ,,Južni put je bliži."
,,Molimte." Napuštajući sopstvenu procenu, Gif je usmerio džip nalevo. ,,Ako se yratimo u jednom komadu, Brajan će mi odrati kožu što smo se zadržali ovde pet minuta duže." ,,Toliko će i da bude, samo pet dodatnih minuta." Nagnula se napred mučeći se da vidi bilo šta kroz potoke kiše na prozorima džipa. ,,šta je ono? Nešto je tamo pored puta, malo napred." ,,Verovatno oprema nekog kampera koja je ispala u opštoj žurbi. Ljudi su se otimali da pobegnu odavde pre nego što..." ^Stani1.", vičući zgrabila je volan i zanela automobil. ,,Isuse, je Iž ti to nameravaš da nas gurneš u jarak? Hejl" lako je ispružio ruku da je zaustavi, uspeo je samo da uhvati kraj njene kabanice dok je bukyalno izletela iz auta u potoke kiše. ,,Lude li žene!" Otvorio je vrata. ,,Kirbi, vraćaj se u auto! Ovaj vetar će te oduvati čak do Savane!" ,,Pomozi mi, Gife, za ime boga1. To je Brajanl" Njene promrzle ruke već su cepale njegovu košulju natopljenu krvlju. ,,Neko je pucao u njega." ,,Gde bi mogli biti?" Dok je vetar udarao o zidove; Leksi je nervozno šetala gostinskom sobom. ,,Gde bi mogli da budu? Gifa nema već sat vremena, a Brajana već dva." ,,Možda su otišli u neki zaklon." Kejt se šćućurila u stolici pokušavajući da ne paniči. ,,Možda su odlučili da se ne vraćaju nazad, već da odu u neko sklonište." ,,Gif je rekao da će se vratiti. Obećao je." ,,Onda će se vratiti." Kejt je sklopila ruke da bi prestala da krši prste. ,,Doći će svakog trenutka. Samo što nisu. I biće umorni, mokri 363 i promrzli. Leksi, idi do kuhinje, skuvaj kafu i sipaj je u termose pre nego što nestane struje." ,,Kako možeš da misliš na kafu kada..." Presekla je samu sebe i zatvorila oči pritisnuvši ih rukama. ,,U redu. Bolje je i to nego da samo sedim ovde i čekam. Pošto su svi prozori prekriveni šperpločama, ne mogu ni da gledam kroz prozor." ,,E pa; onda idemo po toplu hranu, kafu i suvu odeću." Kejt je nanizala sve moguće zadatke i uzela bateriju kao meru predostrožnosti, pa izašla iz sobe sa Leksi. Kada su izašle, Džo je ustala. Njen otac je stajao nasred sobe, okrenut ledima, zureći u prozor na koji je bila zakucana šperploča kao da je terao sebe da vidi nešto kroz to neprozirno parče drveta. ,,Tata, on je bio u kući." ,,Šta?"
,,Bio je ovde, u kući", pokušavala je da zvuči smireno, kada se on okrenuo ka njoj. ,,Nisam htela još ništa da kažem Leksi i Kejt. Obe su dovoljno zabrinute i preplašene. Nadala sam se da će otići poslednjim trajektom, ali kako je Brajan i dalje napolju..." U Semovom stomaku se sve okretalo. ,,Da li si sigurna u to što pričaš?" ,,Jesam. Ostavio je... bio je u mojoj mračnoj komori u protekla dva dana. Nisam sigurna tačno kada." ,,Nejtan Dilejni je bio u ovoj kući." ,,Nije Nejtan." Semov pogled bio je uporan i strog. ,,Ne želim da rizikujem sa tim. Idi u kuhinju sa Leksi i Kejt i ostani sa njima. Ja ću da proverim kuću." ,,Idem i ja sa tobom." ,,Uradićeš ono što sam rekao i otići ćeš pravo u kuhinju. Da se nijedna od vas nije usudila da krene bilo gde bez one druge dve." ,,On želi mene. Ako njih dve budu bile sa mnom, samo će biti izložene još većoj opasnosti." ,,Niko neće da se usudi da dotakne bilo koga iz moje porodice." Zgrabio ju je za ruku, spreman da je odvuče u kuhinju ako bude bilo potrebno. Ulazna vrata se naglo otvoriše, puštajući unutra podivljali vetar i bujicu kiše. . ,,Gore, Gife, nosi ga gore!" Dišući ubrzano, Kirbi je zakoračila u stranu čvrsto pritiskajući Brajanove grudi dok se Gif teturao unoseći ga u kuću. ,,Treba mi moja oprema iz džipa. Odmahl" Naredila je, a Sem i Džo potrčaše da je uzmu. ,,Treba mi dosta čistih peškira, čaršava. Treba mi svetlo. Požurite! Izgubio je dosta krvi!" 364 Kejt je dojurila niz hodnik. ,,Bože, o, božd šta se to dogodilo?" ,,Pogoden je." Kirbi je držala korak sa Gifom, ne ispuštajući Brajana nijednog trenutka iz vida. Netremice je gledala u njegovo lice. ,,Uspostavite radio-vezu sa kopnom i saznajte koliko će im trebati da pošalju helikopter ovamo. Moramo hitno da ga prebacimo u bolnicu, i treba da pozovemo policiju. Požurite sa opremom. Već sam izgubila dragoceno vremd" Ne obazirući se da uzme kabanicu ili bilo šta što bi ga zaštitilo od kiše, Sem je izurio na oluju. Ništa nije video ni čuo, bio je potpuno gluv i slep za oluju koja je divljala oko njega. Sam je dovukao prvu kutiju, a onda je video kako se Džo probija pored njega odlazeći po novu kutiju. Uprtili su teret na ramena i s mukom se vratili do kuće. ,,Kirbi će ga staviti u apartman pored bašte, zato što je to najbliža prostorija sa krevetom." Leksi im je pomogla i zatvorila vrata za njima. ,,Neće da kaže koliko je loše. Neće ništa da kaže. Kejt je uspostavila radio-vezu."
Kirbi je skinula sa sebe kabanicu umazanu krvlju i bacila je sa strane. Nije čula ni udare kiše ni vrisku vetra. Sada je imala samo jedan cilj: da spasi Brajanov život. ,,Treba mi još jastuka. Trup i noge treba da mu budu iznad glave, da podignemo mesto koje krvari. On je sada u šoku. Treba mu još ćebadi. Rana je prostrelna. Našla sam mesto gde je izašao metak." Pritisla je tufer snažno na zadnji deo njegovog desnog ramena. Njena ruka bez rukavice bila je puna njegove krvi. ,,Još uvek ne mogu reći da li ima nekakvih unutrašnjih oštećenja. Glavna briga mi je toliki gubitak krvi. Njegov krvni pritisak je veoma nizak, a puls je izuzetno slab. Koja mu je krvna grupa?" ,,A negativna."; reče joj Sem. ,,Ista kao i moja." ,,Onda ćemo vam uzeti krv za njega. Treba mi neko da vam je izvadi; objasniću vam kako se to radi, ali mi treba pomoć." ,,Ja ću." Kejt je pritrčala. ,,Nisu mogli ništa da nam kažu za helikopter. Ništa ne može da ude ili izade sa ostrva dok ,,Karla" ne prode. Sve je prizemljeno." O, bože. Ona nije bila hirurg. Prvi put u životu, Kirbi je proklinjala sebe što se nije povinovala očevim željama. Ulazna rana je bila mala i nije je bilo teško srediti, ali izlazna rana je napravila rupu u Brajanovim ledima veličine pesnice. Osetila je paniku koja joj je kidala nerve i ona brzo zatvori oči. ,,Okej, u redu. Ovako ćemo. Prvo teba da mu stabilizujemo stanje. Gife, za sada pritisni snažno ovde, baš ovde i drži tako. Ako 365 prokrvari, nemoj da sklanjaš tufer. Dodaj još. Drugom rukom pritisni ovu arteriju ovde. Neka ti prsti budu nepomični i čvrsti. Kejt, uzmi moju torbu. Yidećeš u njoj jednu gumenu cev. Njome ćeš da stegneš venu." Dok je pripremala špric, njen glas je bio potpuno pribran. Izabrala je da leči i, tako joj boga, izlečiće. Dugo je gledala u Brajanovo lice bledo poput voska. ,,Ostaćeš sa mnom, je Iž me čuješ?" Dok je provlačila iglu pod njegovu kožu, u kući je nestalo struje. Nejtan je poslednjim atomima snage puzio prema površini crvene izmaglice, a zatim je ponovo skliznuo dole. Bilo je veoma bitno to što je uspeo da se probije kroz to, iako je bol kada god bi se približio toj tankoj svetlucavoj koži bio monstruozan. Smrzavao se do kostiju, osećao se kao da su ga gurnuli u kacu punu leda. Opet se uhvatio za ivicu, osećajući kako te izmaglice postaju sve gušće i stvaraju obruč oko njega, ali uz snažan skok uspeo je da ih prede. Našao se usred najgore noćne more, tamne i nasilne. Vetar je yriskao poput hiljadu oslobodenih demona, a voda ga je preplavljivala gušeći ga
kada god bi pokušao da udahne. Uz snažnu vrtoglavicu, on se otkotrlja i dočeka na ruke i kolena. Voda iz nabujale reke bila mu je već do zglobova. Pokušao je da stane na noge, polako padajući u besvesno stanje. Talas ledene vode; u trenutku kada je licem pao na vlažnu zemlju, ponovo ga je povratio. Kajl. To je bio Kajl. Yratio se iz mrtvih. Ovaj Kajl je imao dugu plavu kosu, a ne braon kao nekada, i gotovo brutalno taman ten, za razliku od onog gradskog bledunjavog mladića kakav je nekada bio. Imao je neko ludilo u očima. ,,Džo Elen", jedva je izgovorio, gušeći se; dok je pokušavao da se puzeći udalji od reke koja ga je usisavala. Tiho izgovarajući reči, kao da se moli, ukopao je prste u vlažnu koru drveta pokušavajući da stane na noge. Dok se spoticao, vetar je šibao ka Utočištu, i on zaurla. ,,Ne pada mi na pamet da ga izgubim." Kirbi je ozbiljno govorila dok je radila pod svetlošću fenjera. Misli su joj bile smirene, ne dozvoljavajući nijedan napad paničnog straha ili sumnje. ,,Ostani sa mnom, Brajane." ,,Treba ti još svetla." Gif je podigao ruku i pomazio Leksi po glavi. ,,Idem dole da pokrenem generator." ,,Ko god je uradio ovo..." Leksi ga uhvati za ruku. ,,Mogao bi biti bilo gde." 366 ,,Ostani ovde i ne idi nigde." Podigao je njenu ruku i poljubio je. ,,Kirbi će možda trebati pomoć." Prišao je krevetu i sagnuo nad Brajanom, a zatim se nežno obratio Semu. ,,Imate li neki pištolj u kući?" Sem je nastavio da zuri u cev koja je njegovu krv prenosila u sinovljevo telo. ,,U mojoj sobi, na vrhu ormana. Tamo se nalazi jedna metalna kutija. Imam trideset osmicu, i municiju." On brzo pogleda u Gifa odmeravajući ga. ,,Poveravam ti je na korišćenje, ako bude došlo do toga." Gif je klimnuo glavom i okrenuo se prema Leksi, uputivši joj kratak osmeh podrške. ,,Odmah se vraćam." ,,Ima li još fenjera, neka sveća?" Kirbi je podigla Brajanov kapak. Njegove zenice bile su potpuno proširene od šoka. ,,Ako uskoro ne zatvorim ovu izlaznu ranu, izgubiće više krvi nego što može da dobije." Kejt je užurbano pritrčala sa baterijskom lampom uperivši je pravo na razderano meso. ,,Nemoj da ga pustiš da ode." Treptala je ne bi li oterala suze iz očiju. ,,Ne dozvoli da moj dečak ode." ,,Još uvek je sa nama." ,,Nećemo ga izgubiti, Kejt." Sem je uhvatio za ruku koju je čvrsto
zgrčila. ,,Možda Gif ima problem sa generatorom", tiho je rekla Džo, stavljajući ruku na Leksino rame. ,,Idem dole po još baterijskih lampi." ,,Idem ja sa tobom." ,,Ne, ostani ovde. Možda će Kirbi zatrebati još jedan par ruku. Tata ne može da pomogne, a Kejt neće idržati još dugo. Brzo ću ja." Stisnula je nežno Leksino rame. Uzela je baterijsku lampu i tiho se išunjala iz sobe. Morala je da uradi nešto, bilo šta što bi suzbilo strah koji je osećala zbog Brajana, zbog Nejtana. Zbog svih njih. šta ako je i Nejtan ranjen i sada leži negde u lokvi krvi, čekajući da umre? Nije mogla ništa da učini da zaustavi to. A kako će živeti sa samom sobom, ako samo bude stajala po strani ne čineći ništa? On je u nekom od skloništa, tešila se dok je žurila niz stepenice. U nekom je skloništu, a kada najgora oluja prode, ona će ga pronaći. Odvešće Brajana na kopno u bolnicu. Trgla se na glasan zvuk lomljave stakla. Njen mozak se sledio predvidevši još jedan metak, još mesa rastrgnutog vrelim gvoždem. Onda je ugledala puknutu šperploču na prozoru gostinske sobe i bujicu kiše koja je ulazila u kuću kroz napuklo mesto. 367 Zgrabila je fenjer i osvetlila taj deo sobe. Moraće da nade Gifa. Ćim odnese baterijske lampe kod Kirbi, moraće da pronadu još neku šperploču i zakucaju je za prozor pre nego što šteta bude bila nepopravljiva. Kada se okrenula, on je bio tamo. ,,Ovo je baš lepo." Kajl je izašao na svetlost. ,,Upravo sam krenuo po tebe. Ne, ne vrišti." Podigao je pištolj tako da je mogla jasno da ga vidi. ,,Ubiću bilo koga ko bude sišao da vidi šta se to dešava ovde." široko se nasmešio. ,,Pa, reci mi, kako ti se drži brat?" ,,Drži se." Spustila je fenjer tako da su senke postale dublje. Pored nje je kiša lila kroz rascepano drvo, od čega joj je lice bilo potpuno mokro. ,,Prošlo je mnogo yremena, Kajle." ,,Ne tako dugo, ako posmatramo kroz prizmu velikih dogadaja. A, osim toga, ti i ja smo u vezi, takoreći, već mesecima. Kako ti se dopada moj rad?" ,,Pa... osrednji je." ,,Kučko." Zvučao je iznervirano i zlobno, a zatim je slegao ramenima. ,,Ma hajde, budi iskrena, za ovaj poslednji snimak moraš da priznaš da je kreativna mešavina starog i novog. To je jedna od mojih najboljih studija."
,,Kliše. Gde je Nejtan, Kajle?" ,,O, pretpostavljam da je tamo gde sam ga ostavio." Ruka mu je odjednom poletela, hitro kao zmija, i on je zgrabi za kosu. ,,Bar jednom u životu neću da brinem oko uzimanja ostataka svog starijeg brata. Kako ja na to gledam, on te je samo... razmazio. Ja sam mnogo bolji od njega, u svemu. Uvek sam bio." ,,Gde je on?" ,,Možda ću ti pokazati usput. Idemo u jednu interesantnu vožnju." ,,Po ovom vremenu?" Pretvarala se da pruža otpor kada je počeo da je vuče prema vratima, a zapravo je samo želela da ga udalji iz Utočišta, po svaku cenu. ,,Ti mora da si stvarno lud kada izlaziš napolje za vreme uragana treće kategorije." ,,Ja sam ti, moja draga Džo, snažan, a ne lud." Očešao je svoje usne o njenu slepoočnicu. ,,Moćan. Ne brini, neću dozvoliti da ti se išta desi dok sve ne bude savršeno. Sve sam isplanirao. Otvori vrata." Svetlo je blesnulo. Koristeći delić sekunde kada mu je pažnja popustila, Džo je zamahnula baterijskom lampom, ciljajući u prepone, ali ga je lampa snažno udarila u butinu. On je zastenjao, iznenaden, a zatim je posegao da je uhvati. Otrgnuvši se, Džo je naglo otvorila 368 ulazna vrata i izletela u najgoru oluju. ,,Ako me želiš, ti kučkin sine, dodi i uzmi me." Cim je izjurio kroz vrata, ona poče da se probija kroz oluju, boreći se da ga odvuče što je dalje moguće od Utočišta. Progutala ih je sablasna tama. Nije prošlo ni nekoliko trenutaka, kada se Gif vratio iz podruma. Cim je došao do hodnika osetio je hladan nalet vetra. Ulazna vrata bila su širom otvorena. Sledivši se, izvadio je pištolj koji je zadenuo za kaiš na farmericama, repetirao ga i krenuo napred. Sa prstom na okidaču, isprekidano dišući od pritiska koji je osećao, odjednom zastade kada je Nejtan uleteo na vrata. ,,Džo Elen. Gde je ona?" ,,Sta ti se desilo?" Mrzeći sebe zbog toga, ali ne želeći da rizikuje, uperio je pištolj u Nejtana polako mu prilazeći. ,,Ja sam išao... moj brat..." Pao je na kolena rukom dodirujući svežu fanu na slepoočnici dok mu se vid duplirao i mutio. ,,To je bio moj brat." ,,Zar nisi rekao da je mrtav?" ,,Nije." Pošto mu se polako razbistrilo u glavi, Nejtan je zurio u pištołj. ,,Nije. Gde je Džo?" ,,Ona je živa i zdrava i tako će i da ostane. Brajan je ranjen." ,,Bože! O; bože! Je li mrtav?"
,,Kirbi ga operiše. Skloni se od vrata, Nejtane. I zatvori iłi za sobom. Drži ruke tako da mogu da ih vidim." ,,Zaboga!" Zastao je kada je začuo vrisak. Krv koja mu je malopre jurnula u glavu odjednom mu se sasvim povukla sa lica. ,,To je Džo. Ona je napolju." ,,Ako se pomeriš, pucaću." ,,On će je ubiti. Ja neću dozvoliti da se to desi. Neću dozvoliti da se tako nešto opet desi. Za ime boga, Gife, pomozi mi da je pronadem pre nego što je uhvati." Bio je to izbor izmedu instinkta i opreza. Gif se molio da je napravio pravi izbor kada je spustio pištolj. ,,Naći ćemo je. To je tvoj brat. Uradi onako kako misliš da treba." Džo ispusti j oš j edan vrisak kada j e grana debela poput čovekovog trupa pala baš pored nje. Sve je potonulo u mrak sem urlika divljeg, razarajućeg vetra. Rasprsnuti komadi mahovine poput metka su protutnjali pored njenog lica. Yidela je kako palme krckaju i ječe poput sablji. Spotičući se, borila se za svaki centimetar, za svaki korak napred dok je vetar besneo na nju. 369 Konačno je pala na kolena i rukama obgrlila stablo, plašeći se da će je oluja jednostavno rastrgnuti. Nadala se da ga je odvukla daleko od kuće, molila se da ga je odvukla što dalje, ali se sada izgubila. šuma je podrhtavala od pohlepne agresije. Kiša se sručila na nju poput noževa, ubadajući je u meso. Više nije mogla da čuje ni sopstveno disanje, mada je znala da je sigurno brzo i isprekidano, jer su joj pluća gorela. Mora da se vrati, mora nekako da se vrati kući pre nego što on odustane od potrage za njom. Ako se vrati u kuću pre nje, sve će ih pobiti. Kao što je verovatno ubio i Nejtana. Jecajući, počela je da puzi, ukopayajući ruke sve dublje u blato, da bi vukla svoje telo napred, centimetar po centimetar. Kirbi je odvezala cevčicu koja je prenosila Semovu krvu Brajanovo telo. Nije mogla da rizikuje da uzme još krvi dok se Sem ne odmori. ,,Semu je potrebna tečnost i nešto proteina. Ovo mu je isisalo svu snagu. Sok", počela je oprezno se istežući, a zatim je spustila ruku mereći Brajanov puls. Kada su je njegovi prsti dodirnuli, njene oči munjevito preleteše preko njegovog lica. Ułwatila je blago lepršanje njegovih trepavica. ,,Dolazi k sebi. Brajane, otvori oči, Brajane. Vrati se. Usredsredi se na to da pokušaš da otvoriš oči." ,,Je Iž mu dobro? Je Iž će biti sve u redu sa njim?" Leksi se progurala bliže krevetu, a njeno rame je udarilo u Kirbino.
,,Puls mu je jači. Daj mi aparat za merenje pritiska. Brajane, probaj da otvoriš oči. Tako je." Grlo ju je peklo dok ga je gledala kako otvara oči, boreći se da fokusira pogled. ,,Polako, samo lagano. Nemoj da se pomeraš. Samo pokušaj da se usredsrediš na moje lice. Je Iž me vidiš?" ,,Da." Bol je bio okrutan i gnusan, u grudima mu je bilo kao u paklu. Kao kroz maglu čuo je nečije plakanje, ali Kirbine oči bile su suve i jasne, fokusirane na njega. ,,Odlično." Ruka joj je zadrhtala, ali ona je umiri da bi mu pod lampom pregledala zenice. ,,Samo lezi mirno i pusti me da te pogledam." ,,Šta se desilo?" ,,Povreden si, dušo." Plačući kao kiša, Kejt ga ułwati za ruku i prisloni lice uz nju. ,,Kirbi ti pomaže." ,,Cupavo", uspeo je da izgovori, okrećući glavu nemirno. Video je očevo lice, bledo i iscrpljeno, a onda cevčicu koja ih je spajala. ,,Eo\i kao davo", rekao je, a onda je gledao kao u čudu kako Sem pokriva lice rukama i guši se u jecajima. ,,šta se, do davola, ovde 370 dešava? šta?" Utonuo je u krevet, slabašan poput bebe, pod Kirbinim čvrstim rukama. ,,Rekla sam ti da ležiš mirno. Nećeš yaljda pokvariti sve što sam uradila do sada? Odmah ću ti dati nešto protiv bolova. Krvni pritisak se vraća u normalu. Stanje se polako stabilizuje." ,,Mogu li da dobijem malo vode? Osećam se kao da sam bio..." Odlutao je kada je ona slika ponovo iskrsla ispred njega. Nečija silueta na putu, slab odsjaj pištolja, eksplozija u grudima. ,,Pucao je. Pucao je u mene." ,,Kirbi i Gif su te pronašli", Leksi mu reče, trudeći se da mu pride bliže i ułwati ga za drugu ruku. ,,Doveli su te kući. Ona ti je spasila život." ,,Kajl je pucao. Kajl Dilejni." Bol je sada nadolazio u talasima, od čega mu je dah postao kratak i isprekidan. ,,Prepoznao sam ga. Njegove oči. Pre je imao naočare za sunce. Bio je... onog dana kada sam posekao ruku, Kajl je bio u ordinaciji sa tobom. Bio je unutra sa tobom." ,,Onaj slikar?" Kirbi je spustila špric koji je držala u rukama. ,,Ona skitnica sa plaže?" ,,To je Kajl Dilejni. On je bio ovde sve vreme." ,,Budi miran. Drži ga, Leksi. Pobogu, Brajane." Uplašena zbog njegovog pokušaja da ustane, Kirbi je zarila iglu u njega užurbano, zaboravljajući na finoću sa kojom je to nekada radila. ,,Zaboga, Brajane, opet ćeš početi da krvariš. Pomozi mi, Kejt, povrediće se i pre nego što lek počne da deluje."
Kejt je pritisla rukom Brajanovo rame i uplašeno gledala po sobi. ,,Gde je Džo? Gde je Džo Elen?" Izgubljena, bila je izgubljena negde u mraku i okrutnoj hladnoći. Pitala se da li se vetar smirivao ili se navikla na njegove neprijatne šamare, za koje više nije osećala da je mogu ubiti. Pokušavala je da zamisli sebe kako skače na noge i počinje da trči, želela je da se natera da bar proba, ali je bila isiwiše slaba, isuyiše umorna. Mogla je samo da se polako vuče po zemlji poslednjim atomima snage. Izgubila je svaki smisao za prostor i pravac, i plašila se da će na kraju završiti tako što će dopuzati do neke reke i udayiti se u njoj. Ipak, nije htela da stane, nije mogla sada da stane, sve dok je postojala i najmanja šansa da stigne do kuće. Ako se ona izgubila, možda se i njemu to desilo. Još jedno drvo se srušilo negde iza nje, tresnuvši sa takvom jačinom da se zemlja zatresla. Učinilo joj se da je neko doziva, ali je vetar odnosio biło kakav zvuk. Verovatno je on, doziva njeno ime, pomislila je, a zubi 371 počeše da joj cvokoću. Doziva je, nadajući se da će da se preda i odustane, tako da može da je ubije, kao što je učinio i sa ostalima. Kao što je njegov otac ubio njenu majku. Bila je toliko iscrpljena, gotovo na ivici da se i sama preda. Ipak, ona je njegovu smrt želela više nego on njenu. Zbog njene majke, pomislila je, vukući se još jedan korak napred. Zbog Džini, zbog Suzan Piters. Stegla je zube i vukla se napred. Zbog Nejtana. Ugledala je svetlost, samo uzani snop svetlosti, i ona se skupi kao klupko iza jednog drveta. Ali svetlo je bilo postojano, nije treperilo kao na baterijskoj lampi ili fenjeru. Utočište, shvatila je, pritiskajući svoje blatnjave ruke na usta da bi zagušila jecaj. Taj uzani snop svetlosti; koji je dolazio iz gostinske sobe, promaljao se kroz polomljeni prozor. Sakupljajući i poslednje atome snage preostale u njoj, uspela je da se primora da stane na noge. Morala je da se osloni na drvo dok nije prestalo da joj se vrti u glavi. Ipak, usredsredila se na tu svetlost i lagano zakoračila. Jedna noga, pa druga. Kada je stigla do kraja šumice, počela je da trči. ,,Znao sam da ćeš se yratiti." Kajl je stao ispred nje prislonivši joj cev pištolja pod grlo. ,,Proučavam te dovoljno dugo da mogu da zaključim kako ćeš odreagovati." Ovoga puta više nije mogla da zaustavi suze. ,,Zašto to radiš? Zar nije dovoljno ono što je tvoj otac učinio?"
,,Znaš, on nikada nije smatrao da sam ja dovoljno dobar. Ni tako dobar kao on, a sigurno ne dobar kao zlatni dečko Nejtan. A meni je bila potrebna samo dobra i odgovarajuća inspiracija." Smejao se dok mu je kiša lila po licu, a kosa mu ludački divljala na vetru. ,,Prvo ćemo morati malo da te doteramo, da te očistimo. Nema problema. Imam svu potrebnu opremu dole u kampu. Muška svlačionica; sećaš li se?" ,,Da, sećam se." ,,Ja volim šale na tud račun. Citavog života sam to radio Nejtanu. I nikada nije saznao da sam to bio ja. O, da li je gospodin Cica Maca uspeo da pobegne? Ne, ipak mislim da nam se gospodin Cica Maca malo udavio u reci. Zamotan u plastičnu kesu. E pa, Nejtane, kako si mogao da budeš toliko neoprezan pa da pokriješ sve rupice u tegli sa svicima svojim glupim romanom za dečake?" Cereći se, Kajl je zavrteo glavom. ,,Toliko sam ga izludivao sa tim - koliko je samo uvek bio začuden kako li se to uopšte desilo." Yitlao je pištoljem gestikulirajući. ,,Džip je dole na putu. Bar na onome što je ostalo od puta. Moraćemo dosta da pešačimo." 372 ,,Uvek si ga mrzeo." ,,O, to sigurno." Gurkao ju je yragolasto ne bi li je naterao da hoda brže. ,,Otac ga je uvek izdvajao. Mada, moj otac nije bio čovek kakav smo svi mislili da jeste. To mi je zaista otvorilo oči. Mala tajna Dejvida Dilejnija. Bio je dobar, ałi ja sam mnogo bolji. A ti ćeš biti moje remek-delo, Džo Elen. Kao što je Anabel bila njegovo. I za to će okrwiti Nejtana. To je tako divno. Ako preživi; zatvoriće ga doživotno." Ona se spotakla, a zatim se uspravi. ,,On je živ?" ,,Moguće je. Počeće da se vadi na svog mrtvog brata. A onda će, pre ili kasnije, proveriti njegov bungalov. Izdvojio sam vreme da tamo ostavim neke od fotografija. Iz svih uglova. šteta što neću moći da mu poturim i jednu od tvojih koje ću uskoro da napravim." Možda je živ. Sada će se još više boriti za svoj život. Okrećući se zabacila je svoju mokru kosu unazad. Bila je u pravu; pomislila je. Najgori i najopasniji deo uragana se polako udaljava, a oluja stišava. Mogla bi da se suprotstavi. Mogla bi da mu pruži otpor. ,,Nevolja je u tome, Kajle, što je tvoj otac bio vrsni fotograf. Možda mu je stil bio pomalo konzervativan, u nekim slučajeyima čak i pomalo prozaičan. Ali ti si, u najboljem slučaju, trećerazredni fotograf. Tvoja kompozicija je siromašna, a tvoja disciplina nikakva. Osim toga, nemaš nimalo talenta što se osvetljenja tiče."
Kada je zamahnuo rukom; bila je spremna. Sagla se, zadavši mu udarac u telo. Noge mu skliznuše i on pade na kolena. Zgrabila ga je za ruku, samo nekoliko centimetara ju je razdvajalo od pištolja, ali on proturi ruku izmedu njenih nogu i obori je na zemlju. ,,Kučko jednal Misliš da ću da trpim da me vredaš? Da ću ti dopustiti da mi pokvariš sve, posle toliko muka kroz koje sam prošao zbog ovoga?" Krenuo je da je zgrabi za kosu, ali uspeo je samo da zamahne po vazduhu, kada se ona naglo otkotrljala i nogama mu zadala još jedan udarac. Ostaci školjki su joj se zabijali u šake dok je puzala nazad, boreći se da mu bar malo utekne. A onda je videla kako podiže pištolj. nKajle." Kajl se okrete nadesno, kao i cev pištolja. ,,Nejtane." Njegove usne se razvukoše u osmeh, a krv sa usne, koju mu je Džo Elen rascepala boreći se sa njim, sada mu je curila niz bradu. ,,E pa, ovo već postaje interesantno. Nećeš ti to uraditi." Glavom je pokazao na pištolj koji je Nejtan uperio pravo u njega. ,,Nemaš ti petlju za to. Nikada je nisi ni imao." 373 ,,Spusti pištolj, Kajle. Gotovoje." ,,Opet si pogrešio. Naš otac je započeo, ali ja ću završiti." Polako je ustao. ,,Ja ću završiti, Nejtane, onako kako naš otac nije zamišljao ni u najludim snovima. Moj odlučujući trenutak, moj trijumf. On je samo posejao seme. A ja ću da ubiram plodove." Oprezno je krenuo napred ne skidajući osmeh sa lica. ,,Ja ću da ubiram plodove, Nejtane. Zamisli samo kako bi bio ponosan na mene zbog onoga što sam postigao, a da nisam samo kopirao ono što je radio. Ja sam uveličao njegovo delo." ,,Da." Uprkos hladnoći koju je osećao na koži, neprijatna vrelina ga je pekla iznutra, a u stomaku mu se okretalo. ,,Prevazišao si ga, Kajle." ,,Bilo je krajnje vreme da i ti to priznaš." Kajl je ponosno podigao glavu. ,,Ovo mi zovemo jedan-jedan. Da li ćeš da pucaš ili ću ja?" On poče isprekidano da se cereka i taj zvuk je odzvanjao u Nejtanovoj glavi. ,,Pošto znam da nemaš petlju, već i sam znam odgovor na to. šta kažeš na to da promenim malo ovu našu igru, izmenim neka pravila, kao što sam radio kada smo bili mali. I ubijem prvo nju." Kako je uperio pištolj prema Džo, Nejtan povuče obarač. Kajl odskoči unazad, otvorenih usta od šoka pritisnu ruke na grudi, a iz usta mu je curila krv. ,,Ubio si me. Ubio si me zbog žene."
Nejtan je polako spustio pištolj kada je Kajl sklupčan pao na zemlju. ,,Već si bio mrtav", promrmljao je. Prilazio je Džo gledajući kako se pridiže na noge. A onda ju je zagrlio. ,,Već je bio mrtav." ,,Dobro smo. Citavi smo." Stavila mu je glavu na rame, oslonivši se na njega, i rekla: ,,Sada smo dobro." Gif je pritrčao, spotičući se o rupe na putu. Oči mu se zalediše kada je video siluetu koja leži skupljena na zemlji. Podiže pogled prema Nejtanu. ,,Uvedi je unutra. Treba da je uvedeš unutra." Nejtan je zagrlio Džo i krenuo prema Utočištu. Oluja se polako smirivala. 374 EPILOG ,,Stižu helikopteri. U jednom od njih je i policija. Prevešće te na kopno." ,,Neću da idem u bolnicu." Kirbi je prišla ormanu i podigla Brajanov zglob da mu izmeri puls. ySteta. Nisi u poziciji da se raspravljaš sa svojim lekarom." ,,Šta će da mi urade tamo što već ti nisi uradila ovde?" ,,Mnogo više. Ja sam te samo prinudno zakrpila." Proverila mu je zavoje, zadovoljna što je prestao da krvari. ,,Tamo ćeš imati par zgodnih sestara, neke prvoklasne opojne droge, i za nekoliko dana bićeš ko nov." Razmišljao je. ,,Koliko su zgodne te sestre?" ,,Sigurna sam da su..." Glas joj je pukao i ona se brzo okrete da on ne vidi suze koje joj odjednom jurnuše niz obraze. ,,Hej, samo sam se šalio." Ułwati je nespretno za ruku. ,,Ma, neću ih ni pogledati." ,,Izvini, mislila sam da držim stvari pod kontrolom." Okrenula se ka njemu i, klekmwši, položila glavu na krevet. ,,Toliko sam se uplašila. Gadno si iskrvario. A tvoj puls je jednostayno bežao i nestajao pod mojom rukom." ,,Ali ti ga nisi pustila da ode." Pomazio je po kosi. ,,Vratila si me nazad i bila uz mene sve vreme. A pogledaj se sada!" Gurkao ju je sve dok nije podigla glavu. ,,Nisi oka sklopila." ,,Spavaću kasnije." Prislonila je usne na njegoyu ruku Ijubeći je iznova i iznova, neprestano. ,,Ima vremena. Spavaću danima." ,,Znaš, mogla bi da poyučeš neke veze i podeliš sa mnom moju bolničku postelju." ,,Možda." ,,A onda bi mogla da se vratiš i deliš moju postelju ovde, u kući, dok se oporavljam." ,,Mislim da bih mogla i to."
,,A onda, kad se oporaviš, mogla bi jednostavno da podeliš sa mnom ostatak života." Obrisala je suze. ,,Ako je to prosidba, zar ne bi trebalo ti da budeš na kolenima, a ne ja?" 375 ,,Ali ti si žena koja uvek preuzima kontrolu." ,,U pravu si." Položila je svoj obraz na njegovu ruku. ,,A pošto se osećam donekle odgovornom za to što uopšte imaš taj ostatak života, jedino je ispravno da ja budem ta koja će ga podeliti sa tobom." ,,Bašte su uništene." Džo je pogledala u natopljeno klonulo cveće koje se davilo u blatu. ,,Trebaće nam nedelje da raščistimo sve ovo, da spasimo ono što možemo i počnemo sve ispočetka." ,,To je ono što želiš da uradiš?", pitao je Nejtan. ,,Da spasiš ono što možeš i počneš iznova?" Bacila je pogled na njega. Zavoj kojim mu je Kirbi previla slepoočnicu bio je šokantno beo u odnosu na njegovu kožu. Oči su mu bile oivičene tamnim kolutovima; i dalje je bio iscrpljen. Obgrlila je sebe rukama i polako se okrenula. Sunce je bilo blistavo, a vazduh je bio tako svež da je opijao. Yidela je ruševine - oboreno drveće, slomljenu grnčariju koja je nekada bila fontana, pa malenu pušnicu koja je ostala bez krova. Granje i lišće, slomljeno staklo, sve je to bilo razbacano svuda po dvorištu. Iza njih, Gif i Leksi su skidali zaštitne šperploče sa prozora i širom ih otyarali da bi što više svetlosti ušlo u kuću. Yidela je kako njen otac i Kejt šetaju kod ivice šume i kako je, na njeno oduševljenje, Sem zagrlio Kejt. ,,Da; volela bih da uradim to. Yolela bih da ostanem još malo ovde i pomognem im da sve bude kao pre. Naravno; više nikada neće biti isto. Ali bi moglo da bude još bolje." Podigla je ruku da se zaštiti od sunca i sada ga je jasno videla. ,,Brajan želi da te vidi." ,,Išao sam da ga vidim pre nego što sam došao ovde. Yratili smo se na staro. Mada, naravno, stvari više neće biti iste." Nasmešio se. ,,Ali bi mogle biti još bolje." „1 razgovarao si sa mojim ocem." ,,Da. Drago mu je što su mu sva deca živa i zdrava." Gurnuo je ruke u džepove. Nije je dodirnuo još od prošle noći kada ju je Kejt ugurala u toplu kupku, dala joj čaj sa malo yiskija i oterala pravo u krevet. ,,Misli da mi je bilo potrebno mnogo hrabrosti da ubijem rodenog brata." ,,Da mi spasiš život."
,,To nema veze sa hrabrošću." Okrenuo se od nje i pošao blatnjavom baštenskom stazicom. ,,Nisam osećao ništa kada sam povukao oroz. On je za mene već bio mrtav. Osetio sam samo beskrajno olakšanje što se sve završilo." 376 ,,Nemoj da mi pričaš kako to nema veze sa hrabrošću. Bio si povreden na svaki mogući način. Ali ti si se izborio sa tim i prošao si kroz ceo taj haos zbog mene. Suočio si se sa nečim sa čim niko nikada više ne bi trebalo da se suoči i uradio nešto što niko nikada više ne bi trebalo da uradi. Kada dode policija, reći ću im da si heroj." Nežno je položila ruku na njegovo rame. ,,Tebi dugujem svoj život, život moje porodice i sećanje na moju majku." ,,Ubica je bio moj otac. Ubica je bio moj brat." Oči su mu postajale sve tamnije zbog ovog saznanja i on je pogleda. ,,To ne mogu da promenim." ,,Ne, ne možeš. Ali sada ih više nema." Podigla je glavu začuvši zujanje helikoptera u daljini. Želela je sve to da kaže pre nego što se strahota onoga što se desilo ponovo ne vrati. Pre nego što policija stigne, sa svojim pitanjima, sa svojim istragama, i vrati ih u realnost. ,,Rekao si da me voliš." ,,Volim te; više od svega." ,,Nije li to ono što ti zoveš dobrim temeljem? Zar čovek tvog talenta ne bi odmah gledao šta treba da se iskopa i izvadi rtapolje, šta može ponovo da se izgradi, šta treba da se ojača da bi izdržalo. Da li želiš da spasiš ono što se može spasiti, Nejtane, i počneš ispočetka?" ,,Želim." Prišao joj je. ,,Više od svega." Pogledala ga je i pružila mu ruku. ,,Pa, zašto onda ne bismo zajedno krenułi u ostatak naših života?" 377 NORA ROBERTS ...vas poziva da pročitate njeno najnovije remek-delo. Veličanstveni novi roman čija je radnja smeštena u blistavi umetnički svet - gde je lepota istina, imitacija najozbiljniji vid zločina, a ljubav najvrednije delo od svih dela. Evo jednog izvoda iz očaravajućeg najnovijeg romana Nore Roberts... RODNA LUKA sada dostupan i u džepnom izdanju Džov Buksa 378 RODNA LUKA Ylažni podivljali vetar ledio je kosti. Sneg koji je nanela nedavna oluja bio je nagomilan u nepravilna brdašca pored puta. Nebo je bilo teško i
jarkoplavo. Otužno drveće tamnih golih grana izvirivalo je iz dugačke smede trave, njišući je kao da steže pesnice boreći se sa hladnoćom. Takav je mart u Mejnu. Miranda je uključila grejanje do kraja, pustila Pučinijevu operu ,,Boemi" i vozila uz prijatne zvuke muzike. Yraćala se kući. Posle desetodnevne turneje u kojoj je držala predavanja, trčeći iz hotela u univerzitetski grad, a zatim na aerodrom, pa ponovo u hotel, Miranda je bila i više nego spremna da se vrati kući. Olakšanje koje je osećala imalo je veze i sa činjenicom da je mrzela da drži predavanja, pateći svaki put kada bi morala da se suoči sa gomilom lica punih iščekivanja i žudnje. Ali njena stidljivost i strah od javnog nastupa nisu smeli da je ometaju u poslu. Ona je bila dr Miranda Džouns, od Džounsovih iz Džouns Pointa. I to nikako i nikada nije smek da smetne s uma. Grad je prvi pronašao Carls Džouns na svom putu za Novi Svet. Od svih Džounsovih; Miranda je to dobro znala, zahtevalo se da ostave neki trag, da zadrže svoje pozicije kao vodeća porodica u Pointu, da daju doprinos društvu, da se ponašaju onako kako se i očekuje od Džounsovih iz Džouns Pointa, u Mejnu. Zadovoljna što se već dosta udaljila od aerodroma, skrenula je na put pored obale i dodala gas. Brza vožnja bila je jedno od njenih sitnih zadovoljstava. Yolela je da se kreće brzo, da od jedne do druge tačke stigne za najkraće moguće vreme. Žena visine gotovo sto osamdeset centimetara, kose vatrene boje Tonkinog vatrogasnog vozila, gotovo nikada nije ostajala neprimećena. Čak i kada nije bila u centru pažnje, izgledala je kao da jeste. A kada se kretala sa preciznošću i odlučnošću jedne rakete sa glavom za toplotno samonavodenje, put pred njom bi se odmah raščišćavao. 379 Imala je glas koji je jednom jedan isuviše smeo čovek uporedio sa somotom umotanim u šmirglu. Nadoknadivala je ono što je smatrala nesrećnim slučajem sudbine time što je gajila oštar i odsečan način držanja govora koji se često graničio sa afektiranjem. Ali odradilo je posao. Telo joj je izgledalo kao da je poticalo od dalekih keltskih ratnika, ali lice joj je bilo pravo lice iz Nove Engleske. Uzano i hladno, dugačkog pravilnog nosa, pomalo zašiljene brade i jagodica koje su mogle da seku led. Usta su joj bile široka i najčešće nameštena u ozbiljnu liniju. Oči su joj bile plave i duboke kao more i najčešće uzdržane. Ali sada, kada je zabavljala sebe ovom dugom i brzom vožnjom, koja je sekla prostranstvo ispred nje grleći litice ukrašene snegom, i oči i usne
razvukoše joj se u širok osmeh. Iza litica nebo je i dalje bilo uzburkano i sivo. Yolela je kako more menja raspoloženja, volela je tu njegovu moć da smiri ili uzbudi. Dok se put pod njom savijao poput iskrivljenog prsta, čula je gromoglasni tresak vode koja je nemilosrdno udarala o stene, a onda njeno povlačenje, kao pripremu za ponovni napad. Tanani zrak sunca svetlucao je na snegu, raznoseći bledunjavi snop u yazduh. Sa zalivske strane, ogoljeno drveće bilo je povijeno poput staraca, savijano od godina i godina i pretrpljenih oluja. Kada je bila mala i imala bujnu maštu, zamišljala bi kako to drveće gunda i žali se jedno drugom dok stoji tako šćućureno na vetru. Mada sebe više nije smatrala onom devojčicom koja mašta, ipak je i dalje volela da gleda ta stabla, onako čvornovata i kvrgava, ali poredana u vrstu poput starih vojnika na strmoj obali mora. Put se uspinjao kako se zemlja sužavala, sa vodom koja se polako približavala sa svih strana. More i zvuk, oboje ćudljivi, često sumorni, nagrizali su obalu sa večitom pohlepnošću i gladu. Vijugavo parče zemljišta se podizalo, a njegova najviša tačka zgrbila se poput čuklja koji pati od artitisa, ukrašena starom kućom u viktorijanskom stilu koja je gledala na more i kopno. Iza toga, gde se trošna zemlja spuštala prema vodi, nalazio se beli snop svetlosti koji je dolazio od svetionika koji je čuvao obalu. Ta kuća bila je njeno utočište i njena sreća kada je bila dete, i to zbog žene koja je živela u njoj. Amelija Džouns je odbacila čuvenu tradiciju Džounsovih i živela je onako kako je želela, govorila je šta je mislila, i uvek, uvek je u njenom srcu bilo mesta za njena dva unučeta. Miranda ju je prosto obožavala. Jedini pravi bol koji je ikada spoznala bio je kada je Amelija umrla - odjednom i bez upozorenja, u snu, pre osam zima. Ostavila je kuću, uredni portfelj koji je lukavo sastavljala godinama, i svoju kolekciju umetničkih predmeta Mirandi i njenom bratu. Svom sinu, Mirandinom ocu, ostavila je želju da bude bar upola bolji čovek sledeći put kada se sretnu. Svojoj snaji ostavila je niz bisera, zato što su oni bili jedina stvar koje je mogla da se seti, a koju je Elizabet rado primala. To je bilo tako tipično za nju, pomislila je Miranda. Ti jezgroviti komentari ostavljeni u testamentu. Ostala je u toj velikoj kamenoj kući tolike godine, nadživevši muža više od jedne decenije. Miranda je razmišljala o svojoj baki dok se približavala kraju obalskog puta, a zatim je skrenula na dugu, krivudavu cestu. Ta kuća na vrhu je preživela godine i oluje, nemilosrdne zime, iznenadne šokantne vrućine leta. A sada je, pomislila je Miranda sa osećajem krivice, preživljavala i blago zapostavljanje.
Ni ona ni Endru nisu mogli da pronaćtu dovoljno vremena da organizuju da se kuća okreči i da se pokosi travnjak. Kuća, koja je nekada bilo glavno mesto za zabavu, sada se razmetala svojim ulegnućima, pukotinama i ožiljcima. Ipak, smatrala ju je veoma šarmantnom, poput starice koju nije sramota da otkrije svoje godine. Ona je i dalje stajala uspravno, u vojničkom stavu, od dostojanstvenog sivog kamena, sa čuvenim i slavnim zabatima i kupolama. Sa očuvane strane, senica je pružala svoje čari i iluziju. Yisterija se mrsila i puzala po zidovima kuće, prekrivajući u proleće njen krov prelepim cvetovima. Miranda je uvek nameravala da nade vremena da sedne na jednu od mermernih klupa pod tim mirisnim baldahinom, da uživa u mirisu, u hladovini, u tišini. Ali nekako je uvek proleće natrčavalo na leto, a leto na jesen, i ona bi zaboravljala svoj zavet sve do zime, kada je vinova loza bila bez cveta. Možda će biti potrebno da se zamene neke daske na širokom prednjem tremu kuće. Sigurno je da su drvenarija i prozorski kapci, koji su bledeli menjajući boju od plave do zelene, morali da budu oljušteni i ponovo ofarbani. Yisterija na senici je trebalo da se potkreše i nahrani ili šta se već sa tim radi. Doći će i do toga. Pre ili kasnije. Ipak, prozori su svetlucali i ukrasi sa grotesknim licima koji su čučali na nadstrešnici surovo su se cerili. Dugačke terase i uzani balkoni nudili su pogled iz svih pravaca. Dimnjaci bi ispuštali dim - kada bi se neko udostojio da u kaminu zapali vatru. Yeliki stari oluci su se podizali yisoko, a gust red borova ublažavao je vetar sa severne strane. Ona i njen brat provodili su gotovo jednako vreme u toj kući - ili je bar bilo tako dok Endruovo pijančenje nije postalo češće. Ali 381 neće sada da misli o tome. Uživala je u njegovom društvu, svidao joj se takav kakav je i volela ga je, tako da su rad i život sa njim za nju predstavljali pravo zadovoljstvo. Vetar je razbarušio njenu kosu terajući joj pramenje u oči čim je izašla iz auta. Pomalo iznendrana, ona je zabaci unazad, a onda se nagnu prema vratima automobila da bi iz njega izvadila svoj lap-top i kofer. Pridržavajući i jedno i drugo, pevušeći melodiju sa diska, otišla je do prtljažnika i otvorila ga. Vetar joj je opet terao kosu u oči, zbog čega je počela nervozno da duva. Njen uzdah se ubrzo pretvorio u dahtanje, u gušenje, kada ju je neko zgrabio za kosu i njom joj obmotao vrat, trgnuvši joj glavu unazad. Male bele zvezdice iskrsnuše joj pred očima dok su joj se u isto vreme i
bol i šok urezivali u lobanju. Kao i trenutak kada joj je hladna oštrica noža bila prislonjena na vrat koji je ludački pulsirao. Strah joj je jurcao telom, čula je njegove nemilosrdne krike u glavi, iskonski plamen je buknuo u njenom stomaku, a zatim jurnuo pravo u grlo. Pre nego što je uspela da ga se oslobodi, neko ju je naglo okrenuo, snažno je gurnuvši na haubu od kola, tako da joj se od rascvetalog bola u kuku zamutio vid i pretvorio njene noge u želatin. Ruka ju je ponovo povukla za kosu trzajući njenu glavu unazad kao da je lutka. Njegovo lice je bilo zastrašujuće. Bledo kao kreč i svo u ožiljcima, sa grubim crtama lica i zatupljenim izrazom. Trebalo joj je nekoliko sekundi da se povrati od užasa koji ju je ostavljao bez daha i vidi da je na licu bila maska - guma i farba su deformisali njegovo lice. Nije pružala otpor, nije mogla. Najviše na svetu se bojala noža i njegove smrtonosne oštrice, njegovog glatkog sečiva koje ubija. Oštar vrh bio je pritisnut na meki jastučić ispod njene vilice, tako da je svaki prigušeni pokušaj disanja sa sobom donosio žešći nalet bola i straha. Bio je krupan. Verovatno oko sto devedeset i više, zaključila je, boreći se da obrati pažnju, da obrati pažnju na bilo kakav detalj dok joj je srce divljalo u grlu, gde je bila pritisnuta oštrica noža. Oko sto dvadeset ili trideset kila, širokih ramena; kratkog snažnog vrata. O, bože. Braon oči, kao blato bile su sve što je mogla da vidi kroz prorez na gumenoj zastrašujućoj masci koju je nosio. A oči su mu bile jednolične, bez izraza, kao kod ajkule, i isto toliko nepristrasne dok je lupkao vrhom noža, klizeći sečivom preko njenog vrata da bi joj nežno zasekao kožu. Osetila je blago peckanje na tom mestu, dok je tanka linija krvi prodirala sve do okovratnika njenog kaputa. 382 ,,Molim te." Reči su same izletele dok je instinktivno gurala ruku koja je držala nož. Svaka racionalna misao pretvarala se u ledeni strah kada joj je vrhom noža podigao glavu i otkrio zasečeno mesto. Kroz glavu joj je proletela slika noža koji se zariva u nju jednom, brzo i tiho, i prekida njenu arteriju na vratu; a onda šikljanje vrele krvi. I kako umire na nogama, preklana kao jagnje. ,,Molim te, nemoj. Imam trista pedeset dolara u kešu." Molim te bože, neka uzme novac i neka ode, molila se frenetično. Neka bude da želi novac. Ako bude želeo da je siluje, molila se da ima snage da se bori, iako je znala da ne može da pobedi. Ako bude želeo krv, nadala se da će biti brzo.
,,Daću ti novac", počela je, a onda je ciknula od šoka kada ju je bacio u stranu kao staru vreću. Pala je grubo se dočekavši na ruke i kolena na pošljunčenu stazu i osetila je kako je peku male neprijatne posekotine na dlanovima. Čula je sebe kako cvili; mrzeći taj bespomoćni strah od koga je trnula, ukočena, ne mogavši da uradi bilo šta osim da zuri u njega očima zamućenim od užasa. Da zuri u nož koji se sijao na slaboj sunčevoj svetlosti. Čak iako joj je sve u glavi govorilo, yrištalo da trči, da se bori, ona se povuče u sebe, potpuno paralizovana. Podigao je njenu tašnu, njen kofer i okrenuo oštricu prema suncu, koje je ispalilo snop svetlosti pravo u njene oči. Onda se sagnuo i zabio nož pravo u zadnju gumu od automobila. Kada je izvukao nož i krenuo prema njoj, počela je da puzi prema kući. Čekala je da je ponovo napadne, da joj rascepa odeću, da joj zarije nož u leda, istom onom lakoćom kao kada ju je zario u gumu, ali je ipak nastavila da puzi po krtoj zimskoj travi. Kada je došla do stepeništa, pogledala je iza sebe očima koje su panično kolutale levo-desno, sa malim potmulim jecajima koji su joj se otgrli iz grudi. A onda je yidela da je ostala sama. Kratko, isprekidano disanje cepalo joj je grlo, peklo pluća dok se vukla uz stepenice. Morala je da se domogne kuće, da pobegne. I zaključa vrata. Pre nego što se vrati; pre nego što se vrati i upotrebi taj nož na njoj. Ruka joj je skliznula sa brave jednom, dvaput pre nego što je uspela da je uhvati čvrsto. Zaključano. Naravno da je bilo zaključano. Nije bilo nikoga kod kuće. Nije bilo nikoga da joj pomogne. Ona se na trenutak jednostavno sklupčala tu ispred vrata, tresući se od šoka i vetra koji je zavijao iznad brda. 383 Kreni, naredila je sebi. Moraš da kreneš. Uzmi ključ, udi unutra i zovi policiju. Oči su joj letele levo-desno, kao u zeca koji očekuje dolazak čopora vukova, i njeni zubi počeše da cvokoću. Oslanjajući se na kvaku, odgurnula se na noge. Noge su joj klecale, preteći da se slome svakog trenutka, njeno levo koleno je zapomagalo, ali se ona odgurnula sa trema pomalo opijenim trkom, posrćući, frenetično tražeći tašnu kada se setila da ju je on uzeo. Reči su joj prelazile preko usana, molitve, psovke; molbe kada je odjednom nagjo otvorila vrata od automobila, a zatim nespretno i malu
pregradu. Cak i pošto je prstima dotakla rezervni ključ od kuće, od zvuka koji je čula naglo se okrenula, gotovo u podiyljalom strahu, podižući ruke kao da se brani. Tamo nije bilo ničeg. Cuo se samo vetar koji je brisao preko golih i tamnih grana drveća, kroz trnovite drške uzdignutih ruža, preko krte trave. Teško dišući, potrčala je prema kući, posrćući, ubadajući panično ključ u bravu, cvileći od olakšanja kada je ključ uleteo u bravu. Spotakla se ulazeći unutra, zalupila vrata i zaključala se. Kada je naslonila leda na to čvrsto drvo, ključevi joj skjiznuše iz ruku, sletevši na pod uz muzikalni tresak. Vid joj se pomutio, pa je zatvorila oči. Sve joj je utrnulo, um, telo. Morala je da učini korak napred, da reaguje, da se nosi sa ovom situacijom, ali jednostavno nije mogla da se seti šta treba da uradi. U ušima joj je zvonilo, i obuzeo je iznenadni napad mučnine. Stežući zube, učinila je jedan korak napred, pa drugi, pošto joj se učinilo da se hodnik nežno Ijuljao levo-desno. Već je bila kod stepenica kada je słwatila da joj ne zvoni u ušima, već da čuje zvonjavu telefona. Ona je mehanički prešla u gostinsku sobu, gde je sve izgledalo tako normalno, tako poznato, i podigla slušalicu. ,,Halo?" Glas joj je zvaučao kao da je izdaleka, odzvanjajući kao jedan jedini udarac u drveni doboš. Njišući se lagano zurila je u šaru koju je sunce napravilo kada je skliznulo kroz prozor, a zatim je rasulo svoje zrake po širokoj dasci debelog poda od borovine. ,,Da. Da, razumem. Doći ću. Bila sam..." šta? Yrteći glavom ne bi li razbistrila misli, Miranda se borila da se seti onoga što je trebalo da kaže. ,,Moram prvo da obavim... neke stvari. Ne; otići ću čim budem mogla." Onda nešto poče da kulja u njoj, ali bila je isuviše ošamućena da bi to stanje prepoznala kao histeriju. ,,Već sam se spakovala", rekla je, i nasmejala se. Kada je spustila slušalicu još uvek se smejala. Smejala se i kada je mlitavo skliznula u stolicu i ne primetivši, kada se sklupčala u malu bespomoćnu loptu, da se smeh pretvorio u jecaje... 385 Nasloyi knjiga Nore Roberts; Yreli led Sveti gresi Bestidna čednost Slatka osveta Javne tajne Iskrene laži Pohotna nevinost Božansko zlo Iskrene iluzije Lična sramota Rodeni u vatri Rodeni u ledu Rodeni u sramu Skriveno blago Iskrena izdaja Izazoy za snove Sačuvati san Potraga za snom Nebo iznad Montane Domet mora Nadolazeće plime Skrovi{te du{e Utočifte Rodna luka Greben
Dragulji sunca Dno reke Od srca (antologija) Jednom u zamku (antologija sa Džil Gregori, Rut Rajan Lan-gan i Marijan Yilman) 386 j potpisani imenom T.D.Roba; Goli u smrti Slava u smrti Besmrtnost u smrti Zanesenost u smrti Ceremonija u smrti Osveta u smrti Odmor u smrti Zavera u smrti Svedok u smrti Tiha noć (antologija sa Suzan Płanket, Di Holms i Kler Kros) 387 Utočište Nora Roberts I Izdanje Izdavač: PS-Editor-IP, Beograd Suizdavač: Alnari, Beograd Za izdavača: Jelica Petković Urednik: Ivan Jovanović Prevod: Ivana Radovanović Lektutra: Dragana Matić-Radosavljević Štampa: Plavo slovo, Beograd 011/394-7535 Plasman: 011/489-1530 011/304-6547 Tiraž: 1 000 kom. ISBN 86-7710-108-X CIP - Katalogjzacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.111(73)-31 ROBERTS, Nora Utočište / Nora Roberts ; [prevod sa engleskog Ivana Radovanović). -1. izd. - Beograd : PS-Editor-IP : AJnari, 2005 (Beograd : Plavo s]ovo). - 388 str. - 21 cm Prevod dela: Sanctuary/ Nora Roberts. -- Tiraž 1 000. ISBN 86-7710-108-X (AJnari) COBISS.SR-ID 125909772 ;o Elen Hetavej verovaia je da je uspela da uniakne kući zvanoj ,oš veoma davno. Tamo je provela svoje najusamljenije godine, '">"sle majčinog iznenadnog i neobjašnjtvog nestanka. Odmarałišre na obaDžordžije nastavlja da je proganja ti snovima, Počinju da je opsedaju t fije kojc joj neko uppnio šajje: čudni, krupni piancwi, koji sn kuli"4 naišokanrnijeni pdrtretu - fotografijł njene majke, gole, prelepe mrfve. Sada se Džo mora vratici iia ro ostrvo, porodici od koje se potpu: udałjila, da bi, u/_ pomoć jednog čoveka, saznala istinu o tragičnoj proški-sri. Ałi, l'točišre ie za niu icdnu od naiopasniiih mcsfa...
RłLIANTNO DELO, h scena i ei,'.vcsnost ocijania, ovo je %!*-; ' - - .> 1 «fc" • . • ISBN:86-7710-108-X "788677"! 0 1 084 I : Jy