Давидовац Бранислав Радић и Мирослав Димитријевић

93 БИБЛИОТЕКА “ХРОНИКЕ СЕЛА”

Бранислав Мирослав
Радић Димитриј евић

ДАВИДОВАЦ

БЕОГРАД, 1998.



[ 93 БИБЛИОТЕКА "ХРОНИКЕ СЕЛА")

Бранислав Радић
Мирослав Димитријевић

ДАВИДОВАЦ

Београд 1998.



Бранислав Мирослав
Радић Димитријевић

ДАВИДОВАЦ

АНТРОПОГЕОГРАФСКА И ИСТОРИЈСКА СТУДИЈА



Б. РАДИЋ - М. ДИМИТРИЈЕВИЋ

ДАВИДОВАЦ

Издавачи:

КУЛТУРНО - ПРОСВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ,
Београд,
МИНИСТАРСТВО ПОЉОПРИВРЕДЕ СРБИЈЕ,
уз стручну помоћ и сарадњу
ОДБОРА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ ЗА
ПРОУЧАВАЊЕ СЕЛА, Београд

Уређивачки одбор:

Председник:

Академик Радомир Лукић

Чланови:
Др Петар Марковић, агроекономиста, социолог села
Др Милош Немањић, социолог културе
Проф. др Виден Ранђеловић, агроекономиста, проф. универзитета
Проф. др. Младен Стојанов, социолог, села, проф. универзитета
Др данило Томић агроекономиста
Милисав Ралић, социолог
Др Радмила Петровић, етномузиколог
Миливоје Павловић, књижевник
Др Јан Кишгеци, агробиолог, проф. универзитета
Др Душан Јовановић, агроном
Мр Милован Живковић, економиста
Милојко П. Ђоковић, публициста и новинар
Зоран Андријашевић
Никола Владисављевић, публициста и новинар
Др. Радован Радовановић, психолог
Љуба Релић, етнолог

Уредништво:
Главни и одговорпи уредник:

Проф. др. Петар Ј. Марковић

Рецензенти:
Проф. др. Петар Марковић
Проф. др. Јован Бабовић

5

Чланови:
Проф. др Јован Бабовић
Проф. др Јован Богдановић
Академик Петар Влаховић
Др. Слободан Вучићевић
Проф. др Милован Митровић
Др Милош Немањић
Проф. др Јеремија Симић
др Милан Милановић
Борка Вишњић

Стални добротвори:
Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије, Београд
Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац
Агробанка ДД Београд
Завод за проучавање културног развитка, Београд
Народна библиотека Србије, Београд
Вукова задужбина, Београд
Задружни савез Србије, Београд
Матица српска, Нови Сад
Институт за економику пољопривреде, Београд
Народни музеј, Београд
Универзитет у Београду, Београд
Републички завод за заштиту споменика културе, Београд
Економски факултет, Београд
Етнографски институт САНУ, Београд
Републички завод за статистику, Београд

Добротвори овог издања:
Месна заједница села Давидовца
Скупштина општине Параћин

Фотографија:
Светислав Матић
Мирослав Димитријевић
Томислав Ђорђевић

Компјутерски слог:
Зоран Илић

Штампа:
ДДИП „Вук Караџић“ Параћин

Тираж:
300 примерака

6

ПРЕДГОВОР

Српско и црногорско село има богату историју од насељавања које је
почело још у 7. столећу. У тој преко хиљаду година дугој историји смењивали су
се периоди успона и падова. Велики привредни просперитет постигнут је у
средњевековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих
европских земаља. Чак и после косовске битке, српска држава под владавином
Стевана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала је у ред
најбогатијих држава тадашње Европе. А то богатство је било у селу са обиљем
пољопривредних производа и рудницима. Затим настаје петовековни период
турског терора и општа девастација и деградација свих облика живота. Нешто
дуже села Црне Горе и Херцеговине су одолевала турском надирању. Нови
период настаје крајем 17. столећа новим покретима српског народа, а нарочито
почетком 19. века, после два српска устанка и извојевања националне слободе.
Два столећа углавном слободног живота, српско село имало је бурну културну,
привредну и слободарску традицију. Настаје коначно насељавање, формирање
села, неких на старим огњиштима од пре седам-осам столећа, а и нових. Настају
два светска рата у којима је масовно нестајала српска младост. Велики
материјални и културни напредак начињен је после 1945. године.

Српско село у Војводини настаје и формира се још у доба сеобе народа, пре
хиљадупетстотина година. Годинама су Срби били једини становници јужне
Паноније да би повремено били под влашћу Бугарске,Византије, Мађарске,
Турске, па и Аустро-Угарске. Жилави, храбри, ратоборни и истрајни, борећи се
за своја права, успели су да сачувају свој идентитет. Дизали су буне под
вођством Јована Ненада - Црног 1527, Пере Сегединца 1735, Тизана 1807, Попа
Ђака 1808, исто онако као и њихова браћа јужно од Саве и Дунава. Као добри
ратници чували су више од двеста година границе аустријске монархије. Срби
мобилисани у аустроугарску војску брзо су је напуштали прелазећи на страну
своје браће Срба, прелазећи у војску Србије и савезника. Отцепљењем
Војводине од Аустро - Угарске, Србима преко Дунава и Саве испунила се
вековна жеља да живе слободни и сједињени са матичном земљом.

Проучавање историје села и сеоског живота започето је крајем прошлог
столећа истраживањем Јована Цвијића и касније његових ученика, али је убрзо
и престало организовано истраживање настајања и историја села, као и
појединих породица.

Између два светрска рата ретки су појединци који су писали историју,
одосно хронику села. Најчешће су то чинили сами, као ентузијасти из љубави
према завичају. Уколико су и успели да напишу хронику, она је остала у
рукопису, јер нико није хтео, нити могао да финансира њено објављивање.

После 1945. године више се поклања пажња унапређивању организационих
форми производње и технологије, изградњи села, а готово и да није постојала
никаква иницијатива да се истражују и описују историја села, демографски и
културни проблеми, етнологија, антропогеографија, социологија. Више су

7

проучавани проблеми организације, производње, удруживања, техничко -
технолошки и организационо - економска питања, а село и сељак су свуда
запостављени. Сељак је био произвођач материјалних добара - хране,
запостављена је друштвено-социолошка садржина сељачке производње. Ретки
су били истраживачи села и сеоског живота, попут Сретена Вукосављевића,
који је руководио Институтом за село у САНУ , Милана Влајинца, неуморног
сакупљача народних обичаја и умотворина и других.

У селима су уништаване богате архиве, документи су коришћени за
потпаљивање ватре у пећима и просторијама у којима се налазила општинска
управа и бирократија, уништавани су стара архитектура и друге старине.
Запостављени су историја, етнологија и све оно што чини основе вредности
укупног прогреса, па и технолошког. То је доприносило многим промашајима у
аграрној политици, а готово да није ни било планске политике у односу на село,
његово просторно уређење и организацију сеоског живота.

Град је увек био у првом плану, као и непољопривредне делатности у њему.
Пренаглашено је демографско пражњење села,праћено старењем села, били су
само последица једностраног развоја,гашења многих вредности села,
запостављање богате његове културе и историје. А историја села и његова
култура су у основи и историја народа.

Из села се распламсава српска револуција од 1804. до 1815. За одбрану
српског достојанства, културе и вере. Преко 90 одсто укупног састава српске
војске у ослободилачким ратовима 1912. - 1913. и 1914. - 1919. године били су
храбри синови сељака. У ослободилачком рату од 1941. до 1945. године већи део
борачког састава и старешина јединица чинили су, такође, сељачки синови.

Сељак се увек борио за слободу и стварање државе, али му држава није
увек пружала услове да сачува и искаже друге вредности, сем ратничких То је
разлог што између два светска рата није било домова културе у селу, а сељак је
живео у беди и сиромаштву, у блату и прашини, у трошним купама од дрвета и
блата које су осветљене жижом или петролејом, спавао на земљаном поду,
користио примитивни алат у пољопривреди и домаћинству, радио запрегом
говеда, са српом и мотиком, нагнут над земљом по сунцу и киши. Али, и тај је
период значајан за историју села.

После 1945. године оформљено је неколико десетина пољопривредних
научних установа - агроекономских, економскотехнолошких и неколико
агросоциолошких. Ниједна научна установа, међутим, није се бавила
проучавањем историје села и израдом хронике села. Нешто је покушано радом
Института за проучавање села САНУ, који је водио Сретен Вукосављевић, али
је тај институт био кратког века.

После више од четири деценије, та празнина и науци у нашој народној
баштини попуњена је иницијативом Одбора за проучавање села САНУ
(председник академик Радомир Лукић) да организовано отпочне писање
хронике села. Иницијативу за писање хронике села дао је Милојко П. Ђоковић,
публициста, члан Одбора за село. Почетком 1989. године Одбор за проучавање
села Српске академије наука и уметности, у заједници са Заводом за
проучавање културног наслеђа - развоја Србије, организовао је састанак

8

потенцијалних писаца хроника села. На састанку САНУ окупило се 87 писаца из
целе Србије, као и из српских села из других република. Настављено је даље
пријављивање и сада на хроникама ради близу хиљаду писаца. За целокупну
активност Одбора за село у вези са хроникама задужен је Петар Марковић, члан
Одбора.

Хронике обухватају развој и живот села од настанка до данашњих дана.
Описују се сви значајни догађаји из привредног и друштвеног живота села,
обичаји, посебно порекло становништва и родослови породица, школство,
задругарство, спорт, учешће грађана у ослободилачким ратовима од Првог
српског устанка до 1945. године. Наравно у хронике се уноси и све остало што је
значајно.

Свим писцима Одбор доставља Упутство за писање хронике, литературу
као и све друго што јс потребно, а посебно указује помоћ за штампање
рукописа.

Хронике села, које су до сада написане, оправдавају напоре писаца и
Одбора САНУ за проучавање села. Оне су својствена историографија,
антропогеографија српског народа.

Залагањем писаца и уз свестрану помоћ грађана, привредних организација,
месних заједница, предузећа, а у појединим општинама и фондова за културу,
обезбеђују се средства за објављивање хронике.

Уз ову акцију, покренуто је и низ других, које имају за циљ оживљавање
сеоског живота, народне културе и стваралаштва. Тако је у једном броју села
покренута иницијатива за писање летописа. Отварају се и етно или завичајни
музеји, а формирају се и огранци Вукове задужбине. Формирана је и
библиотека хроника села где се налазе хронике села, рукописи или књиге које
су до сада објављене. Тако ће од сада укупно народно стваралаштво бити
сабирано на једном месту.

Писање хроник.е села трајна је активност. Сваког дана јављају се нови
аутори, али и разне установе желе да се укључе у акцију писања хронике села и
свега другог што прати ову активност.

Заиста био је задњи час да се отргну од заборава и многа вредна документа,
памћења старих људи, разни алати, уређаји и предмети са којима је српски народ
столећима радио и живео.

Скуп свих хроника заиста чини основу за израду историје Србије и Црне
Горе, засноване на објективним чињеницама и аргументима.

ЗА УРЕЂИВА ЧКИ ОДБОР

проф. др. Петар Ј. Марковаћ

9

РЕЦЕНЗИЈА

Хроника села Давидовац је написана по упутству Одбора САНУ за проучавање
села и у потпуности су обрађена веома детаљно и успешно сва питања везана за
писање хронике.
Посебно истичемо лепо урађене родослове фамилија , етнолошка питања , као
и све оно што је везанао за историјографију и садашњост села.
Хроника је написана лепим језиком и лаким стилом, па ће бити лака за читање
свим образовним профилима.
Предлажем да се хроника штампа у едицији “Хронике села” и да носи број 93.

15.12.1998. Рецезент
Проф. др Петар Ј. Марковић, с.р.

ЕЕУПХАСЕ ВАУШОУАС

раг Вгатк1ау КасИс е! М1го81ау ВшШпјеУ1с

Ее уП1а§е ГЈауШоуас езг 8Пие 8иг 1е 1еггпопге с!е 1а титтраШе пе Рагаст, 1а
КериђПцие бегђје, 1а КериђПцие Репегапуе с!е Уои§о81ау1е. II е51 а 5 кПотеПев а Геб!
с!е 1а уП1е с1е Рагаст, цш гергезеШе 1е сеШге гпсТизГгге!, си11иге1 е! асћттзГгапГ с!е 1а
титс1ра111е. Еа рагпе (Ги уП1а§е 1а р1и8 §гапс!е 8е Сгоиуе 8Ш 1ек пуез с!е 1а гмеге Сгга,
е! тотШе рагпе 8е Сгоиуе зиг 1а соШпе Сикага

Ее 1еп1о1ге сасГазИа! с!и уП1а§е оссире ргезцие 450 ћа. Еа рагпе 1а р1из §гаппе
8оп11ез сћатрз роиг сиШуег е! Пб 8оп! рпуез. Еа соПте Сикага ез! соиуеПе Пез Гогеп,
е! ргездие 60 ћа аррагпеппеп! а ГЕ1а1. 8иг 1а соПте Сикага П у а ип степеге, а §аисће
сГи уП1а§е, е! а с!го11, ип реи р1из 1от сГи уП1а§е, П у а ипе е§118е сГе 8ат1е Агсћап§е
Оађпе1, дш ез! еп 1гат сГе!ге ђапе.

Ее уП1а§е ОауШоуас а с!е 1ге8 ђоппез ПаЈзопз ауес 1а уП1е Рагаст. ГЈпе гои!е
та§181га1е роиг Хајесаг раззе 1ои1 ргез с1и уП1а§е. Ее уП1а§е а пеих рот18 с!е јопспоп
ауес се!1е гои!е.

Ее сПта! ез! с!и 1уре соШтеШа!, ауес 1е8 уеШз сЈи зисЈез! е! сји погс! 1ге8 ГгециеШб.
Еа гМеге 1а р1из §гапс!е 8иг 1е 1егп1о1ге с!и у!Па§е ез! 1а гмеге Сгга. ЕПе зе је!е 1ои1
ргез с!и уП1а§е, сотте 1е сопПиеп! ^аисће сЈе 1а гМеге Сгтса. Сгха јоие ипе го1е 1ге8
1троПап1е сЈапз 1а у!е с!е 1ои81ез У111а§е8 1е 1оп§ с1е зоп соигб.

Еез епу1гоп8 с!и уП1а§е 8оп11гез псћез аих р1ап1ев е! атта18, е! 1е уП1а§е а ипе
тППеи 1ге8 зате, аи 8епв сГесо1о§1е.

Ее уП1а§е ез! сГип Шре соппепзе, е! П а ипе аррагепсе 1ге8 топете. В’аргез 1а
ге§181гапоп с1е8 ћађкап18 Пегтеге, Гаке еп 1991. 1е уП1а§е ОауШоуас а 139 тепа^ез е1
554 ћађПаШ8.В'аргез 1а ге§18(гапоп Пез аШеигз пе се Цуге, Гаке аи тојз Пе Весетђге
1996.1е уП1а§е а 150 тепа^ез е! 566 ћађкаШз.

Ее пот Ни уП1а§е сГаијоигсГћш е!ак сктпе раг ипе ГапиПе диј уш! <Ге Козоуо с!и
уП1а§е ОауШотое, аих епуГгопз сГ (Јгозеуас. АијоигсГћш, 1ез ћађкаШв оп! ипе оп^те пе
Козоуо (1ез ГапиПез 8соЛс е! Рајпс), пе Масепоте (1а ГатШе Вјипс),. <Јез епу1гоп8 Не
боко Вапја (1а ГагтПе ЈоуСјс), <Је МоШепе^го (1ез ГатШез Касћтоуш е! 81ојапоУ16), с!е
УоТтосИпе (1а ГатШе бсојасћпоујс), с!ез етшопз с!е 1418 (1ез ГатШез Јоуапоук е!
МкоПс) е! П у а <1е8 аШгез ГатШез с!е тосзта^е 1оШ ргез Ни уП1а§е.

Јизци' а 1а Веихјете Оиегге МопсПа1е, 1ез ћађкапСз 8е 8иррог1а1еп1 а ГаШе с!е
Га§пси1Шге, зиг 1ез сћатрз дш е!а1еп1 аззег реШз, ауес ипе ргоЈиспоп ех1еп81уе. Еез
сћозез ргоскшез е1а1еп! шШзееб роиг 1а сопзотапоп е11а ргеГађпсапоп сЈапз 1а ГатШе.
Аргез 1а Оиегге, аи соигз с!е 1а гесопзСгиспоп, 1е ^гапс! с1еуе1орретеш тЈизГпе! зе
разза, 8ш1оШ <1ап8 ГГЈзте с!е уегге, е! ГЕЈбте с1е ттеп! а Ророуас. Еа то18та§е Не 1а
уШе е! 1а песеззПе с1ез оиупегз, оШ саизе 1а рагпсјрапоп с!'ипе §гапс!е тајогке с1ез
ћађкаШз (Јапз 1а рорШапоп оиупеге с!е сез изтев е! с1апз 1е8 аиСгез аспукез аи881. С'е81
соттеШ 1а зСгиеШгаИзапоп Пез с1абзе8 рагпи 1е8 ћађкаШб соттеп^ак.

Еп 1956.1е уП1а§е ргепак раП а 1 'е1естПсапоп.
АијошсГћш, 1е уП1а§е ВауШоуас ез! ипе уП1а§е с1е8 оиупегз пез ГЈбтез с!е уегге е!
пе с1теп1, е! с1е8 аиИез ог§ап1запопб диј 8е поиуеп! сЈапз 1а уШе. №шге11етеш,

1’а§псиИиге ез1 тапКепап! тодегтзее, таЈ8 еПе гезСе сотте ипе аспуке аихШеге.
1_'ес1исаиоп ог§аш8ее с1е8 ИаћИаШб соттепдаИ еп 1922. с1ап8 1е уП1а§е С1аујса

(цис ев1 а 2 кПотеИез) е! се1а ћигаП ји8ци'а 1930. Ји8ди'а 1938. ГесЈисаПоп ћез епГаШб
е!аП ог§аш8ее ћапз 1е уШа§е ћаујћоуас дап8 ипе тајбоп. РепћаШ сез ап8, Гесо1е
поиуеПе с!и уП1а§е Гш ђаће. АијоигсГћш, е11е е811а сЈаззе аихШеге сГипе есо1е Папх 1а
уШе, ауес ип таПге е1 циаЉс с1а8ве8 теЈеез.

Еа рорШаћоп ез! сГипе геИ§1оп оПоћохе. биг 1ез гетрагЉ ћи 141ете 81ес1е, оп а
ћаћ ипе е§11хе цш аррагћеШ а 1а РагоИзе ће Рагаст, с'е8ћа-Шге а ГЕрагсШе с1е
Вгатсеуо.

Оп реШ гесетоЉ 1е.8 8егу1се8 тесћса1е8 роиг 1е8 §еп8 е! 1е8 ашта18 ћапз1а уШе.
1_е уП1а§е а ћеих ецшреб ће ГооЉаП е! ГаегороН 8рогћГ.
Вап8 1е уШа§е П у а ипе соттишсаћоп 1е1ерћошцие, ипе ГоШате сГеаи та!§ге,
ипе гоШе сГабрћаћс, ипе та18оп рићИцие роиг 1еб гепсопљез е! ГатизетеШ, 1ез Љо18
”бћор8“ ауес 1ез тагсћапсћзеб ће Гива§е соттип е: 1е топитегН ћез ћегоз Готћеб ћап8
1е8 Оиеггеб МопШа1е8.
Вап8 1а регјоће 8ШУаШе П у а циеЈдиез ргоћ1ете8 ућа1е8 цш 8е розеШ ћеуаШ 1е
уП1а§е: 1а гесопбЉисћоп ћез гоШез е1 ћез 8у81ете8 ће ГеЉсљШсаћоп, 1а сопбШдсћоп
ћеб 8у81ете8 роиг Геаи, 1а согШгисћоп ће 1а сппећеге поиуеПе, е! 1а 1егтта18оп ћез
љауаих ћап8 Ге§Изе.
II у а ћо18 ог§ат8аћоп8 роћћдиез ћап8 се уП1а§е.

Ргеуе1а
Епеза МПаћепоуЉ’

ТНЕУЉЕАОЕОГ ОАУШОУАС

ћу ВгашзЈау К.аШс апћ МиозЈау ВПпИпјеук:

Тће уП1а§е оГВауЈћоуас 18 бћиаСећ т Ље МитсЈраЈИу оГРагаст, КерићПс оГбегШа,
т Ље Еећега! КерићИс оГ Уи§О81ау1а. И 18 оп 5 кПотеЉгз еа.Н Ггот Ље (осуп Рагаст,
'лћјсћ 18 Ље тћизћаа!, сикига! апћ аћпћтзЉаћуе сетег оГ Ље Митсјра111у. Тће 1аг§ез!
раН оГ Ље уП1а§е 18 бИиаГећ т Ље уаПеу оп Ље ћапк8 оГ Ље пуег Огха, апћ Ше 8та11ег,
'лебћгп раП, Пез оп Ље 81орез оГЉе ћШ Сикага.

Тће саћазћа! ЉггИогу оГЉе уП1а§е 18 а! арргохппаЉЈу 450 ћа. Тће 1аг§е8Г раН оГћиз
аге Ље Пе1ћз т Ље рпуаГе ргореНу. Тће ћП1 Сикага 18 соуегећ \у!Љ Гогезћ, апћ
арргох1шаЉ1у 60 ћа 18 ш Ље ТаЉ'8 ргореПу. Оп Ље 81орез оГ Сикага Љеге 18 а уП1а§е
сетеЉгу оп Ље 1еП ћапћ81ће оГ Ље уШа§е, апћ оп Ље гј§ћ1 ћапћзјће, а 1Иће ћИ ГиНћег,
Љеге 18 а Сћигсћ оГЉе Агсћап§е1 Саћпе1, ћШ И18 по( сотр1е(ећ уећ

Тће уП1а§е оГ ОауШоуас ћа8 уегу §ооћ ЉаГПс соппесћопз \уИћ Ље 1ота. Тће
та§1зЉа1 гоаћ Љ Хајесаг раззез гј§ћГ ћу Ље уП1а§е. Тће уП1а§е ћаз ћуо јипсЉгез \уИћ
Љ18 гоаћ.

Тће сНтаГе 18 оГЉе сопћпегИа! 1уре, \лИћ оћеп зоиЉеазЉгп апћ поНћегп \утћз. Тће
гћег Огга 18 Ље 1аг§е81 зЉеаш оп Ље (еггПогу оГ Ље уП1а§е. 1Љ сопЛиепсе 18 пеаг Ље
уП1а§е, апћ П18 Ље 1ећ сопПиеШ оГ Ље пуег Спћса, Тће гћег Огга 18 оГ §геа! ппроПапсе
Гог а!1 Ље уП1а§ез зИиаЉћ а1оп§ Из гшег ћапкз.

Тће 8иггоипс1Јп§8 оГ 1ће уШа§е аге псћ т р!апи апс! аттаЉ, апс! есо1о§1са11у уегу
ћеакћу.

Тће уП1а§е 18.оГ Ље сопсЈепзесЈ 1уре апс! к ћаз тосјегп. игђап 1оок8. АссогсПп§ 1о
ЉЉбГ, оГЛсЈа! еуШепсу оГ Ље рори1аПоп, \ућ1сћ ћаз ђееп сјопе т 1991., Ље уП1а§е
Ваујђоуас ћаз 139 ГагтПез апс! 554 тћаћкапЉ. Ассогс1т§ Со Ље ЉЉз! еуЈсЉпсу оГ 1ће
аиЉогб оГ ЉЉ ћоок, ћопе т Оесетћег 1996., Ље уП1а§е ћаз 150 ГатШез апћ 566
тћаћкапЉ.

Тће ргебеп! пате Гог Ље уШа§е сотез Ггот опе оГ (ће ГатШеб сућЉћ пи§га1ес1 Ггот
Козоуо, Ггот 1ће уШа§е БауШоусе, т 1ће 8иггоипс1т§8 оГГЈгобеуас. Тће тћаћкапЉ аге
оп§1па11у Ггот Козоуо (ГатПЉб оГ 1ће 81о81С8 апс! Ље Ројћсз), Ггот Масећота (ГатПу
оГ Ље Ојипсб), Ггот Гће 8иггоипсИп§8 оГ 8око Вапја (ГатПу оГ Ље ЈоусЉз), Ггот
Моп1епе§го (ГатШез оГ Ље Каћипоујсб апс! Ље бљјапоујсз), Ггот УоШосИпа (ГатПу оГ
Ље бЉјасћпоуЉз), Ггот Ље 8иггоипсћп§8 оГ №з, (ГатШез оГ Ље Јоуапоујсз апс! Ље
ћПкоНсз), апс! Љеге аге ако оЉег ГатШез Ггот Ље р1асе8 пеагћу.

ВеГоге Ље \Уог1с1 \Уаг II Ље ЈпћаћкапЉ ргасћзес! а§псићиге апс! саИ1е-ћгеес1т§ оп а
гаЉег 8та11 ргорегћеб, сукћ ех1епбјуе ргосЈисНоп. Тће ргос!ис18 \\еге тат!у Гог
соп8итт§ апс! ГигЉег ехр1окаћоп т Ље ћоизе. АГ1ег Ље \Мог1с1 \Уаг II, дигт§ Ље репос!
оГ Ље гесопзГгисћоп, Ље тдизГгу ће§јпз Љ §го\у гарЈсПу т Ље Љсуп, апс! езресЈаПу Ље
§1а88 тсЈизЉу апћ Ље Сетеп! ГасЉгу т Ље уШа§е Ророуас. Тће уЉтку оГ Ље уШа§е
апс! Ље §го\ут§ пеес! Гог Ље суогкегз гезикес! т тс1искп§ Ље 1аг§ег раИ оГ Ље рорШаћоп
т Љозе ГасЉпез апсЈ а1зо т оЉег асНукЉб аз \уе11. Тћиз ће§ап Ље с1а88 зЉисЉгаћзаНоп
оГЉе рорШаНоп.

1п Ље 1956. Ље уШа§е §о!Ље еЉсЉЉку.
Тоћау, Ље уШа§е оГ ВауШоуас 18 Ље тћаћкаћоп оГ Ље суогкегз оГ О1а88 ГасЉгу,
Сетеп! ГасЉгу апћ оЉег Сотратеб. №Љга11у, Ље а§пси1Љге апс! сак1е-ћгееЉп§ аге
тосјегтзес! по\\, ћи! Љозе аге зићзШагу асНуШез.
Тће ог§атгес1 ећисаћоп оГЉе рорШаћоп ће§ап т 1922. т Ље уШа§е оГО1ау1са(а!2
кПотеЉгз Ггот Ље уШа§е оГ ВауШоуас), апс! к 1а8Љс1 ипШ 1930. (ЈпШ 1938. Ље
ећисаћоп оГ сћПЉеп суаз ог§ат/ес1 т Ље уШа§е оГ ВауШоуас, т а рпуаЉ ћоизе.
Вигт§ Ља( репос!, а пе\\' зсћоо! \уаз ћиШ т Ље уШа§е. Тосјау, Ља18сћоо1Љ а бесћоп оГ
опе зсћоо! т Рагаст, \укћ опе Љасћег апс! Гоиг т18се1апои8 сЈаббез.

Тће рорШађоп 18 огЉсЉх. Тоћау, а пе\у сћигсћ ће1оп§т§ Љ Ље рагосћу оГРагаст,
апћљЉе Ерагсћу оГВгатсеуо.

МесИса! саге Гог Ље реорЉ, а8 \уе11 аз Гог Ље аттаЉ Љ1акеп ћу Ље тесћса! сепЉгб
т Рагаст,

Тће уШа§е ћаз 1\\<о ГооЉаП Љатз апс! Ље зрогГз аЈгрогк
Тћеге аге а1зо а ЉЉрћопе пеЉуогк, а рићћс Љр тЉ а Љткт§ \уаЉг, ап абрћак гоас!,
а рићНс ћа11 Гог §аЉегт§ апћ Гип, Љгее рпуаЉ §госегу зћорб \у!Љ Ље тагсћапЉбе Гог
\уЉе и8е апћ Ље топитеп! Љ Ље 8о1скег8 кШећ ћипп§ Ље М/огШ \Уаг I апс!
\Уог1ћ \Уаг II.

1п Ље пех! Ге\у уеагб, Љеге аге зеуега! уегу ппрогЉп! ргоћЉтз Љ ће 8о1уес1 т Ље
уШа§е: Ље гесопзЉисНоп оГ Ље гоаск, еЉсЉЉа! пећуогк, Ље сопзЉисћоп оГ \уаЉг
ГасПкЉб, Ље сопзЉисћоп оГ Ље пе\\ сетеЉгу апс! Ље сотрЉЉоп оГЉе сћигсћ.

Тћеге аге Љгее асћуе ро1кЉа1 ог^атгаћопб т Ље уШа§е.

РгеуеЉ
Епеза МЉсЉпоуЉ

Авионски снимак ценшра Параћина: иолишичког иривредног и кулшурног средииаиа оишшине, од кога је
Давидовац удаљен 6 километара на источној страни.

1. ОПШТИ ПОДАЦИ

1.1. ПОЛОЖАЈ, ЗЕМЉИШТЕ И РЕЉЕФ

Авионски снимак села Давидовца, са јужне сшране, начињен 26. 09. 1997.
Године

На петом километру пута Параћин-Зајечар, са његове десне стране, а на
левој обали Црнице код ушћа Грзе, налази се село Давидовац, једно од тридесет
четири сеоска насеља параћинске општине.

Највећи део села лежи у равници на 162 метра надморске висине, док се
мањи западни део насеља наслања на падине брда Чукаре, на 172 метра изнад
мора.

Давидовац заузима западни део Црничке котлине, испод најдоминантнијег
брда Чукаре, које има надморску висину од 330 метара. На источној страни села
пружа се поље Кулајна, са највишом висинском тачком од 164 метра.

Атар села Давидовца заузима површину од 450 хектара и простире се с обе
стране реке Грзе на јужној обали Црнице, као и на падинама Чукаре.

Границе атара села Давидовца имају издужен, елипсаст облик и пружају се
у правцу југозапад-североисток. Са западне стране атар се граничи са
главичком, а са југозападне са мириловачком катастарском општином. На
истоку давидовачки атар се додирује са доњомутничким, а са северне стране са

15

бошњанским атаром.
Према квалитету земљишта,
катастарска општина Давидовац
спада у сиромашније атаре. У
просеку земљиште се убраја у
пету или шесту класу, док се
најплодније парцеле поред реке
сврставају у четврту и трећу
категорију.
Основна геолошка подлога
земљишта на овом тереку је
црвени пешчар, који је настао у
дубокој геолошкој историји у
времену које се означава као
алувијал, затим перм и горњи
гликоцен. Крајем перма преко
ових формираних наслага навиру воде Тетиса (Панонског мора) које остављају
наслаге кречњака. У завршној фази мезозоика Панонско море се повлачи кроз
Ђердапску клисуру и иза себе оставља бројна језера и басене.
Један такав басен налази се у садашњој црничкој котлини, чије воде су
потом пробиле пут кроз главичку клисуру и отекле у корито Мораве,

Давидовац из иишчје иерсиекишве. Поглед са заиадне сшране на
потесЦрвеница, лево и Ливаде, десно

16

остављајући иза себе муљевито и тресетно земљиште. Оно је у великој мери
спрано водама оближњих потока и речица, тако да на подручју Давидовца у
великој мери се јавља смоница и гајњача.

1.2. ТОПОНИМИ У ДАВИДОВАЧКОМ АТАРУ

БРДАНЦЕ - брдашце се налази са десне стране железничке пруге
Параћин - Поповац, измећу Кулајне и Мале међе. Земљиште четврте и пете
класе квалитета.

БРЕСНИЦА је предео око реке Бреснице, у давидовачком и
мириловачком атару. Давидовачка бресница заузима простор између пруге и
међе са мириловачким атаром, на источној страни села.

ВЕЛИКА МЕЂА је потес у наставку Кулајне и граничи се са
мириловачким атаром и средњим брдом.

ЂУЛЦЕ лежи у источном делу давидовачког атара и кроз овај
предео пролази магистрални пут Параћин-Зајечар. Са леве стране пута

обрадиво земљиште припада приватним власницима, у наставку Економији
„1.Мај“ из Параћина, а са десне стране земљиште је у власништву аеродрома.

КЉУЧ се простире између река и пута што са севера улази у село и
железничке пруге.

Исшочни налеш сноршског авиона, нз иравца Кулајне: лево се види део
Чукаре, а десно Бошњанско брдо.

17

■’ МеЈа V
’ 1^5 I

Насеље Давидовац са
убележеним топонимима
и хидронимима у околини,
на топографској секцији

из 70-т.их Година овоГ
века.

КУЛАЈНА - топоним познат још из средњовековних повеља жупана
Вукослава, господара Петрушке области и цара Лазара. Простире се на
источној страни села, са обе стране пута Параћин-Зајечар. Има надморску
висину од 164 метра. У средњем веку је преко Кулајне пролазио важан
трговачки пут што се од Јовановца одвајао према Плани, па преко Кулајне за
бошњанску Ђулу, где се рачвао за Батинац и Кучајну.

Случајни археолошки проналасци на овом терену говоре да је Кулајна
врло занимљива са историјског аспекта, будући да је била у средишту важних
путева и комуникација.

Значење речи Кулајна није до сада тачно утврђено. Предање вели да је на
овом пољу Војвода Цреп одликовао свој одред колајнама (медаљама) после
прве победе на Турцима код Дубравице, а друга легенда вели да су по овој
пространој ливади пасли коњи-кулаши војника који су обезбеђивали град
Петрус на Баби. По кулашима, Кулајни је и остало име.

У оквиру Кулајне постоје и микро топоними: Циганска черга, Бара,
Слатина, Двориште..

КАМЕЊАРИ: Под овим именом мештани подразумевају предео од
железничке пруге за Поповац, дуж Кулајне и поред пољског пута који води за
Реку.

18

*

Авионски налеш из иравца Кулајне са погледом на Ливаде.

ЛИВАДЕ су обрадиво земљиште треће класе бонитета, ограничено селом,
железничком пругом за Поповац и реком Грзом.

МАЛА МЕЂА, земљиште четвртог и петог степена квалитета, лежи до
бошњачког атара, између пруге и Кулајне.

ОРНИЦЕ (Оранице) је најплоднији потес у давидовачком атару, као што и
само име каже. Земљиште треће класе, граничи се са мириловачким атаром,
поред старога зајечарског пута, спушта се до железничке пруге Параћин-
Зајечар и дуж пута Мириловац - Давидовац - Параћин.

ПАРЛОГ - је део Средњег брда, а име му потиче од речи упарложено,
запуштено. Кад се рецимо лојзе запусти, то је онда парлог. Налази се у
источном делу атара.

СТРАЖАРА - лежи на југозападној страни села. Део брда Чукаре. Предео
одакле се вероватно контролисао пут Параћин - Зајечар. Свака освајачка власт
је гледала да има увек обезбеђене главне путне правце, па је постављала своје
стражаре. Турци су их звали -дербенџије. Током Другог светског рата и Немци
су обезбеђивали пругу Параћин - Зајечар и уски колосек према Поповцу.
Вероватно да је име остало из тог времена.

СРЕДЊЕ БРДО - брежуљак између бошњанског, мириловачког ~и
мутничког атара. Обрадиво земљиште. Највиши врх Сланиште, мочварна оаза.

РЕКА - потес са обе стране реке Грзе; Давидовачка Река заузима десну
обалу Грзе. Врло плодно земљиште треће класе.

19

СЛАНИШТЕ је мочварно земљиште, део Средњег брда.
УМКА је део потеса Реке. Микролокација на плодном терену, који је
вероватно добио име по хумци, (хумка-умка) гробу који се ту налзио. Постоји
могућност да је овде земљиште слично планинској уми (миришљавој земљи за
прање косе),али је вероватније да назив овог топонима потиче од хумуса -
плодног површинског наноса насталог изливањем реке Грзе.
ЧУКАРА је најдоминантније брдо у околини. Има надморску висину од
330 метара. Обрасла шумом. Данас се на њој налазе телевизијски предајницЦ и
противградна станица.
Лежи између мириловачког.давидовачког и главичког атара. Све до
средине овог века служила је за испашу стоке,
Име овог брда потиче из турских времена. Чука - у значењу веће брдо.
Данас се овај израз може чути у нашем народу.

Поглед са магисшралног иуша Параћин - Зајечар на давидовачко брдо - мала
Чукара и цркву св. Архангела Гаврила у изГрадњи. Снимљено 1996. Године.

20

Давидовац на топоГрафској
карти, рађеној после ДруГоГ

светскоГ рата.

Панорама Давидовца: иоглед са сеоског гробља.

21

1. 3. КЛИМА

Давидовац лежи на ушћу реке Грзе у Црницу, у котлини између
Честобродице, Чукаре и Главице, у равници изложеној источном и северном
ветру. Припада општем типу континенталне климе, са својим
микроклиматским особеностима. Због близине река, температура ваздуха је
нешто нижа током зиме, али је и ваздух влажнији због близине поменутих
водотокова. Котлина Грзе је у јесењим и зимским данима често под маглом, што
отежава саобраћај и комуникације.

У току године на Давидовац падне око 700 милилитара воденог талога, што
је довољно за нормалну вегетацију. У кишним годинама висина воденог талога,
је и већа. У сушним летима количина падавина се смањује и на 350 милилитара.

Током лета, бар једном се догоди „провала облака“, како се овде зову
нагли и велики изливи воденог талога. Таква невремена су обавезно праћена
снажном грмљавином и ветром.

Иначе, и овде је највише облачних дана у години-преко две стотине.
Највише сунца има у летњим месецима, а најсунчанији су јули и август, који су
уједно и најлепши месеци.

Границе Оишшине Параћин са обележеним кашасшарским оишшинама.

22

Од атмосферских падавина најзначајнији је још и снег, који се често
појављује већ у новембру. Међутим, последњих година зиме као годишња доба
имају све мање снега , али он уме да падне и првих дана маја, на већ расцветано
воће.

Висина снежног покривача последњих година не прелази 50 сантиметара,
али старији мештани Давидовца памте и врло дубоке снегове до појаса и велике
снежне наносе - усове од по неколико метара дуж путева, које кошава уме да
направи. У јануару и фебруару вода у Грзи и Црници се заледи. Последњих
година врло често током зиме падају ледене кише које потпуно паралишу
саобраћај и готово свако кретање, због поледице на путевима. Градобитних
облака дуго није било, јер на Чукари делује противградна станица. У мају 1997.
године град је ипак захватио део атара.

Касни сунчани дани - „михољско лето“, и ове јесени 1997. године су се
продужили скоро до краја новембра.

Источни ветар - кошава брише кроз давидовачко поље често брзином и од
10 - 15 метара у секунди, што представља врло јаке ваздушне ударе. Осим ње,
током зиме гуди северац, који нема толику јачину, али је врло хладан, па људи
кажу да „уједа“.

Осим кошаве „зајечарке“ и северца, овде допире и северозападни ветар,
као и пролећни југо - развигорац.

Зимске температуре спуштају се до највише 16 - 17 степени, али летње
могу да се крећу и до 39 - 40 степени Целзијусове скале.

Просечна влажност ваздуха над Давидовцем износи преко 70 процената,
док се притисак креће око 900 милибара.

1. 4. ХИДРОГРАФИЈА

Реке:
Највећи водоток у давидовачком атару је река Грза, која пролази кроз само
насеље, делећи га на два дела. Грза извире на југозападној страни Кучајских
планина, испод Јаворка, на надморској висини од 420 метара. Од извора до ушћа,
ток ове реке има дужину од 18 километара, а улива се у Црницу у близини села
Давидовца.

Количина водене масе у кориту Грзе се мења у току године. С пролећа
када се снег отапа са кучајских планина, Грза набуја и излива се из корита
плавећи околна поља и наносећи штету усевима. Количина воде у реци
повећава се и у јесен приликом већих киша.

Према мерењима извршеним у периоду од 1972. до 1978. године,
установљено је да на изворишту Грза има врло велику издашност воде која се
креће и до 2.500 литара у секунди, а квалитет воде испуњава све предвиђене
стандарде и може се рећи да спада у најквалитетније воде у Србији. Извориште
Грзе је погодно за каптирање и представља непроцењиво природно благо,
односно ресурс чији значај се повећава из године у годину.

2.3

Ток реке Грзе кроз Давидовац, снимљено са мосша у ценшру села

Горњи ток Грзе од изворишта до пута Параћин -Зајечар је култивисан у
туристичко излетиште, са хотелом „Колиба", дечјим одмаралиштем и
планинарским домом, а на обалама су подигнуте бројне викенд-куће, односно
викенд насеље Грза, у чијој близини су изграђени и спортски терени.

Живописна Грза је плаховита Планинска река која своју водену масу излива
у равници мириловачког и давидовачког атара. Упамћене су велике поплаве из
1968. и 1969. године, када је црнички слив, и сама река Црница, такође био
препун водене масе, која је нанела велике штете овим атарима.

Црница извире у Сисевцу из неколико изворишта и пробија се кроз
живописне и неприступачне пределе црничког кањона пролазећи поред
стубичког, забрешког, поповачког, бошњанског, давидовачког и главичког
атара, кроз параћинску равницу до ушћа у Велику Мораву код места Буљанка.
Ово је највећа река бивше петрушке жупе, која у свом кањону обилује бројним
историјским локалитетима, црквама и манастирима, који су сви одреда певали у
средњем веку, када је ова област и добила име -Мала Света Гора.

У свом току река Црница пролази и кроз давидовачки атар додирујући
границе божњанског атара, на северној страни села Давидовца, код којег прима
у себе реку Грзу, настављајући кроз последњи давидовачко-главички кањон,
испод којег излази у широку параћинску котлину.

24

Потоци:
Атар села Давидовца пресецају и два потока Бреснички и Доњи поток,
назван још и Поточак. Бреснички поток извире код села Плане, пролази кроз
мириловачки атар и улива се у реку Грзу, у давидовачком атару. Носи име по
средњевековном селу Бресници.
Доњи поток долази са југа, из Мириловца, у свом доњем току пролази
између Дубља и Орнице, па преко Ливада и улива се у Грзу, као њена лева
притока, ниже Бресничког потока.
Чесме:
Околина Давидовца богата је пијаћом, а не само текућом водом. Главна
чесма у селу налази се преко пута Друштвеног дома, у близини споменика палим
борцима у Првом и Другом светском рату. Постављена је поред главног
водовода Извор-Параћин и има велику издашност воде.Ушла је у зборник
„Јавне чесме у општини Параћин“ (М. Димитријевић, Параћин, 1996.) из ког
преносимо целокупан напис о овој чесми:

„ЧЕСМА ПОД ВРБОМ‘

На крају села, са леве стране пута што води према аеродрому, а у близини
споменика изгинулим борцима у Другом светском рату, од пре петнаест година
стоји чесма здраве пијаће воде, која дотиче из главног водовода Извор-
Параћин.

Спас у
врелим летњим

данима.

Главна
Давидовачка

чесма

Партерни простор око ње је квадратног облика, ограђен ниским
бетонским зидо-парапетумом, над чесмом се уздиже врба што својим хладом
употпуњује свежину и лепоту овог места.

25

Нови мосш на реци Грзи у Давидовцу.

Друга чесма налази се поред бивше железничке станице на прузи Параћин-
Зајечар и дуго година је била у употреби,служећи уморним и жедним
путницима. Имала је две луле, али данас вода тече само кроз једну цевку. Чесма
је сада у приватном власништву .

Трећа чесма се налази крај пруге Параћин-Поповац са леве стране насипа и
изграђена је 1952. године, када и железнички колосек.

На седамдесетак метара од претходне чесме постоји још једна чесма крај
пруге Параћин-Поповац, на имању Љубише Стојановића и служи за напајање
стоке и заливање.

У граничном појасу давидовачког и бошњанског атара налази се чесма у
потесу Средње брдо. Извор је каптиран 1941. године, а чесма има једну лулу.
Воду са чесме користе копачи и други земљорадници у летњој сезони, пре свега
за умивање, али за гашење жеђи није препоручљива.

Кладенци - извори
У потесу Орнице на имању Живана Филиповића налази се извор плитке
воде, слабијег интензитета. Могуће је ово извориште каптирати и искористити
у мелиорационе сврхе.
У потесу Грабар на Чукари, на имању Милосава Богдановића, налази се
кладенац , који се од давнина поштује у народу села Давидовца, као света вода
која лечи од болести очију. Људи кад пролазе крај овог извора и данас у њега

26

Река Црница на регулационом илану
из 1904. Године.

Коцеубова карша Параћина
и околине из 1831. Године.

Т1

Воденица на реци Црници исиод Давидовца, Власнииииво Александра
Милошевића-Аце из Главице.

бацају по који ситан новчић, као и у све свете воде-аџијазме. Сматра се да је овај
извор у средњем веку био црквени кладенац храма Светог Архангела Гаврила.

Воденице: На реци Грзи више нема воденица, док на Црници мељу још две
преостале воденице, једна у Забрези , а друга између Давидовца и Главице. Она
је власништво Александра Милошевића из Главице, данас пензионера.
Воденица има два коша, односно камена, за пшеницу и кукуруз. Воде у јарузи-
вади, има увек довољно, тако да воденица меље током целе године. У њој се
добија врло квалитетно и еколошки здравије брашно, а стари воденичар
Александар и данас важи за непревазиђеног мајстора млинара. Последњих
година у овом послу га замењује син.

Јовчића воденица налазила се се у потесу Река-Умка, где и данас постоје
видљиви трагови њеног постојања. Ортаци у овој воденици су били: Цветко
Станковић, Благоје Станковић, Никодије Радошевић, Радован Јовановић и
Василије Станковић.

Пајтића воденица - Богданова млела је на реци Грзи, а њени ортаци су били:
Богдан Тодоровић, Мина Миладиновић Милош Обрадовић, Радован Пајтић и
Марија Уроша Ђорђевића.

Љупкина воденица, такође, се налазила у атару давидовачком, а продали
су је даљи наследници Радована Пајтића, по женској линији из Главице.

28

Данас мештани Давидовца жито мељу у савременим електро-млиновима у
Доњој Мутници, Стубици, Стрижи, Бусиловцу, где се може одмах извршити и
замена жита за брашно, што смањује време чекања.

Наравно, да многи Давидовчани мељу и у воденици Александра
Милошевића на реци Црници.

Риболов
У стара времена значајну помоћ у исхрани становништва овога краја

представљао је и риболов на Црници и Грзи. Смањењем количника воде у
токовима ових двеју река, смањио се и број рибљих врста у њима. Па ипак, и
данас су ове реке атрактивне за бројне пецароше или спортске риболовце из
околине са територије општине Параћин, а преко лета и за риболовце из других
крајева Србије.

Спортским риболовом се данас у Давидовцу најактивније баве: Звонко
Савић, Душан Радовановић, Бојан Вељковић, Владимир Милановић и други.

29

1. 5. ФЛОРА И ФАУНА

1. 6. ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ

ДИВЉАЧ змија срна
веверица јеж
лисица пацов
зец ласица кртица
волухарица јазавац слепо куче
твор
гуштер

Срна- данас решка дивљач у Давидовачком ашару.

ПТИЦЕ жуна шева
рода чеврљуга
врабац патка
врана препелица кос
гугутка јаребица орао
голуб детлић соко
грлица ластавица јастреб
дрозд ћук фазан
зеба
30

ИНСЕКТИ рутаве бубе
вилин коњиц
мрави
скакавци ГМИЗАВЦИ

попци змија
гундељи гуштер
даждевњак
муве глиста
осице
пчеле пуж
коноштипи
губари РИБЕ
златица
комарац клен
стршљен дренак
паук кркуша
сипац говедарац
јеленак бела риба
стонога
купусар ДОМАЋЕ ЖИВОТИЊЕ
бубамара коњ
стрижибуба крава
смрдибуба овца
стеница свиња
црвићи коза
жишци
бубашвабе магарац (раније)
бубарусе
свирци ЖИВИНА
ваши кокошке
буве гуске
пауци ћурке
пипа патке
жилогриз
крпељ мисирке (раније)
голубачка мушица
котрљан 31
балегар
сурлаш

1. 7. БИЉНИ Оријашка чашаласша врба: највеће дрво у
СВЕТ насељу

ДРВЕЋЕ орах сунцокрет
буква дуд соја
бреза мушмула
багрем лешник луцерка
врба винова лоза детелина
глог смоква смиљкита
дрен бадем
брест ПОВРЋЕ
храст КУЛТИВИСАНЕ пасуљ
граб БИЉКЕ грашак
кестен пшеница
јасен кукуруз кромпир
липа јечам купус
топола овас
гледић раж лук бели
Цер репа лук црни
клен празилук
орах 32 шаргарепа
јавор першун
јасмин
целер
јоргован
кисело дрво

трешња
јела
бор
смрча

ВОЋНО ДРВО
крушка
јабука
шљива
кајсија

оскоруша
бресква
вишња

цвекла КОРОВ божур
рен бурјан крин
кана
салата паламида каранфил
спанаћ репуж каравија
ротквица каћун
тикве бела боца ђурђевак
бундева пиревина лепи човек
вргови пепељуга хризантема
лубенице георгина
диње кукољ шебој
крастава штир рузмарин
раставић лала
боб вучја јабучица зумбул
карфиол мртва коприва кадивка
келераба маслачак зевак
слачица звечац
кељ кисељак хортензија
копитњак јоргован
ЈАГОДАСТО ВОЋЕ пелин шимшир
купине горушица форзиција
малине кокотац лепа ката
рибизле мухарика
јагоде коњски босиљак ПЕЧУРКЕ И ГЉИВЕ
троскавац млечњајка
ТРАВЕ попанац лисичарка
росуља кукурек буковача
јежевица гавез грмача
ливадарка крпигуз боровњата
сапуњача рудњача
љуљ женетрга смрчак
мирисавка русопас вргањ
смиљкита трандавиље пухара
детелина бршљан пањевчица
љутић кравара
тврдача орлови нокти сунчаница
иванчица кладуша
лисичји реп ЦВЕЋЕ
мацина трава босиљак

вијук ружа
власен гладиола
типац
33

1.8. АЗБУЧНИК ЛЕКОВИТОГ БИЉА (У ДАВИДОВЦУ)

Ајдучка трава, хајдучка трава, спориш (горњи део стабљике)
Аптовина, апта, бурјан

Багрем, багрен
Бела врба
Бели лук, чешњак
Бела рада
Бели бор (млади изданци)
Боквица, трпутац, жиловлак (лист)
Боровница (зрео плод, лист)
Босиок, босиљак
Бреза (лист)
Бршљан, бршљен
Бљушт, бљужд (корен)
Булка, дивљи мак, турчинак (крунични листићи)
Буника, трава од зуба (лист, семе)

Вињага, винова лоза
Вишња (петељка плода)
Водолија, женетрга, цикорија (корен)
Вранилова трава, враниловка, мравинац (стабљика у цвету)
Велебиље (лист, корен)
Вратич, повратач, уманика (биљка у цвату)

Гавез, црни гавез (корен)
Глог, глогиња (цвет, лист)

Даниноћ, мачухица (биљка у цвату)
Дивизма, лопух (крунични листићи)
Дивља ружа, шипак, шипурак (зрео плод)
Дрен, дријен, дрењак (зрео плод)

Зечји трн, гладиш, гладишевина (корен)

34

Здравчица, милоглед
Зова, базга (цвет)

Имела, бела имела (гранчица са лишћем)

Јабука дивљака (зрео плод)
Јагорчевина, јаглика (корен)
Јасен, бели јасен (лист)
Једић, љутић

Кантарион, госпина трава (горњи део стабљике у цвету)
Каћун, гороцвет, салеп (кртола)
Кичица, горчица, трава од грознице (биљка у цвату)
Коњски босиљак, дивља нана, шумска нана
Копитњак (ризом)
Коприва, жара (цела биљка, корен)
Купина (зрео плод, лист)
Кукурек (ризом са корењем)

Лазаркиња, мирисни броћ (трава)
леска, лешник
Липа (цвет са приперком)
Лук, црни лук, црвени лук, капула

Љубичица (цвет без чашице, корен)

Мајчина дупшца, чубар, дивљи босиљак (биљка у цвету)
Малина (лист и зрео плод)
Маслачак (млади листови, корен)
Матичњак (лист)
Метвица, ситна нана (стабљика у цвату)
Мирођија (плод)
Мртва коприва бела (цвет)
Мразовац, вочак, врањи лук (семе, луковица)

35

Навала, папрат (ризом)

Одољен, мацина трава, валеријана (корен)
Оман, бели оман (корен)
Орах (лист, љуска, плод)

Петровац, рањеник, турица (горњи део биљке у цвату)
Пиревина (ризом)
Плућњак (биљка у цвету)
Подбел,подбјел, коњски лопух (лист, цвет)
Подубица, дубац (стабљика у цвату)
Прострел, сириштара (корен)
Помоћница (стабљика без лишћа)

Раставић, преслица, коњореп, (стабљика)
Репушина (корен)
Рибизла (зрео плод)
Русомача, оћу-нећу (биљка у цвату)
Руса, росопас, змијино млеко (цела биљка)

Сапуњача (корен)
Селен, милодух
Слатка папрат (стабљика ризом)
Слез бели, питоми слез (лист, цвет, корен)
Слез црни, велики слез (лист, цвет без дршке)
Стежа, срчењак, трава од срдобоље (лист, ризом)
Стидак, дивља мрква (корен)

Трандавиље (цвет)
Трава од жутице
Трава ива
Трњина, трн (цвет, зрео плод)
Троскот (биљка у цвату)
Татула (лист, семе)

36

Храстов лишај, храстова маховина (цела биљка)

Чичак, репух
Чемерика, бела чемерика (ризом са корењем)

Шумска јагода (лист, зрео плод)

Поред напред наведеног, углавном самониклог биља, гаји се и следеће
лековито биље:

Ким (семе)
Конопља, кудеља, куђеља (раније)
Кукуруз (свила са клипа)
Лан, ћетен (семе)
Нана, питома нана, љута нана, метвица (лист)
Невен, жутељ (цвет без чашице)
Нелен, бели пелен (биљка у цвату)
Перуника
Рен, хрен (лист, корен)
Ротква
Слачица бела (семе)
Сунцокрет
Цвекла
Целер
Шаргарепа, мрква

37

1.9.САОБРАЋАЈ

Давидовац се налази пет километара источно од Параћина, поред
регионалног пута Параћин-Зајечар, који је старом трасом, такође, пролазио
поред Давидовца, преко Кулајне и Честобродице, само са јужне стране села,
према Мириловцу, чији атар је, такође,пресецао. На данашњи зајечарски,
некада чувени Видински пут, који је био важна балканска
трансферзала,Давидовац се укључује на два места: источно од села и преко
моста на Црници. У близини овог моста одваја се према северу пут за Бошњане
и Поповац, важно индустријско место, удаљено 7 километара од Давидовца. Сви
ови путеви су асфалтирани и коловози су им у врло добром стању.

Железничка станица у Давидовцу: Спомиње се и у Алманаху Краљевине
Југославије из 1938. Године. Данас је у приватном власншитву Божидара

Петровића.

Давидовац се на аутопут укључује код параћинске петље, пет километара
западно од села, где се преко надвожњака стиже у Параћин-седиште општине.

До Параћина се може стићи лошијим коловозом од бетонске подлоге,
изграђеним 1963. године, преко села Главице, који је и био главни пут за
Параћин све до изградње нове трасе аутопута 1978. године.

До Мириловца се стиже пољским путем, чије насипање и пошљунчавање је
започето.

38

Филип Радић-
Вића, први

возач камиона
у Давидовцу.
Између два
светска рата
возио је угаљ
на релацији:

Сењски
Рудник-
Деспотовац-
Српска
фабрика
стакла

Хангар на аеродрому у Давидовцу. Авиони за сиоршске лешове.

39

Све до укидања пруге Параћин - Зајечар, Давидовац је имао железничку
станицу која је опслуживала потребе неколико околних села: Плане,
Мириловца, Бошњана, Поповца.. Данас поред Давидовца пролази пруга
Параћин - Поповац која има привредни значај за општину и шири регион.

На аеродрому код Давидовца не одвија се ваздушни саобраћај, већ су ту
смештене спортске летилице за обуку и такмичење спортских пилота.

У селу има 60 путничких аутомобила, којим мештани одлазе у град и
оближње фабрике, али у ту сврху служе и бројне аутобуске линије које пролазе
поред Давидовца за Извор и Поповац (око 50 полазака и одлазака дневно).

Однедавно, многи раднички аутобуси улазе у самр село где примају и друге
путнике, тако да је и на овај начин саобраћајна комуникација олакшана.

Иначе, сваког јутра преко 100 грађана Давидовца креће пут града или
Поповца. Углавном су то радници и ђаци, али и пијачари, болесни мештани и
други путници.

Саобраћај у насељу: Миломир Радовановић одлази шракшором до своје
њиве.

40

1.10 НАСЕЉЕ: ПОЛОЖАЈ-ОСНОВНИ ДЕМОГРАФСКИ
ПОДАЦИ

Давидовац убрзано мења свој изглед: Последњих десеишк година
доживљава буран урбанисти развој.

Иако се налази у планинском делу општине Параћин, Давидовац је по свом
положају равничарско насеље у готово 80 одсто своје површине. Пружа се у
правцу исток - запад, сконцентрисано око кривудавог главног пута кроз насеље,
који улази у село са зајечарског пута, преко моста на Црници а излази опет на
зајечарски пут североисточно од насеља.

Село је збијеног типа, густо насељено, са лепим новим кућама. За последње
две деценије у селу је изграђено преко стотину нових стамбених објеката, који
селу дају савремен урбани изглед. У атару Давидовац има и 25 викенд-кућа, а од
тог броја 8 припадају власницима који су пореклом из овог села.

Према последњем званичном попису становништва обављеном 1991.
године, Давидовац има 139 домаћинстава и 584 становника. Међутим, према
попису који је обавио аутор Бранислав Радић, закључно са 10. децембром 1996.
године Давидовац броји 150 домаћинстава и 566 становника.

Када је реч о комуникационим објектима у Давидовцу треба рећи нешто
више и о мосту на реци Црници, који је прављен три пута. Први пут мост је
грађен педесетих година, добровољним радом омладине и грађана, који су

41

Становници села у
свакодневном
контакту

Део главне улице у Давидовцу. Са обе стране асфалтног коловоза пружају се
зелене повришне, а живописност селу даје и мали парк, некада „Титов Гај„.
Кућа Зорана Николића.

42

пупри|а

подигли насип од моста до села у дужини од 500 метара. Темељи моста су
урађени уз помоћ механизације Фабрике стакла и Ватрогасне јединице из
Параћина. Међутим, нови улаз у село преко моста морао је поново да се
реконструише, због оштећења на стубовима која су дошла као последица
водених стихија. Овог пута мост је урађен од армирано бетонске конструкције.
Овог пута мост је урађен квалитеније и ниво моста подигнут до нивоа
регионалног пута Параћин-Поповац, који је попођен армирано-бетонском
подлогом.

Ни овај мост није дуго остао у оптицају, јер мали угао улажења, посебно за
велика возила, није био погодан, па је месна заједница, средствима
самодоприноса и уз помоћ друштвене заједнице изградила нови мост од
армирано бетонске конструкције, са металном оградом. Од моста до аеродрома,
кроз центар села, асфалтирана је и коловозна трака тако да је ова капија села
коначно решена на адекватан начин, за тренутне саобраћајне потребе села.

Када је стари зајечарски пут, што пролази кроз Лозицу између
мириловачког и давидовачког атара, остављен и приступило се изградњи нове
трасе магистралног пута Параћин - Зајечар, била је то прилика да Давидовац
добије још једну уређену капију села. Од Дома културе до магистралног пута
Параћин-Зајечар асфалтирана је нова коловозна трака, која данас олакшава
саобраћај у насељу и улазак радничких аутобуса у само насеље, тако да се-може
рећи да је Давидовац решио своје кључне саобраћајне проблеме. Локални и
пољски путеви се насипају, као и пољски пут према Мириловцу што олакшава
пољопривредни саобраћај у пољу и насељу, као и бржу комуникацију са
суседним насељима.

44

2. ИСТОРИЈА

2.1. ПРАИСТОРИЈСКЕ КУЛТУРЕ

Географски предео у коме се налази село Давидовац имао је занимљиву
историјску прошлост од праисторијских култура до најновијих историјских
догађаја. Први трагови цивилизација откопавани су у Поморављу на више
локација: у Параћину, Дреновцу, Својнову, Супској, Поповићу..из периода од
пре 5-6000 година пре нове ере.

Материјални остаци нешто млађе старчевачке и винчанске културе,
односно период старијег неолита, такође се налазе на поменутим локацијама,
као и у пределу Бабе, на њеним обронцима, у непосредној близини данашњег
Давидовца.

Да су Поморавље и његово источно и западно залеђе били одвајкада
насељени, потврђују и остаци материјалне културе од пре 3.000 година, односно

Расиоред ираисшоријских илемена на Балкану. Племе Трибала заузимало је
сливове трију Морава.

45

Трибалски
керамички диск

ископану
Поморављу.

из периода прелаза из каменог у метално доба, затим раног и развијеног
бронзаног периода до 1.000 година пре нове ере. Овај период се изучава преко
локалитета у Параћину, Рашевици,Остриковцу,Мајуру..

У старијем гвозденом добу на обалама све три Мораве настаје и развија се
култура Трибала, моћног праисторијског народа, чија прошлост још увек није
довољно расветљена. Прве трагове о Трибалима налазимо код Херодота, „оца
историје“, потом код Тукидита, античког историчара, затим код Страбона, који
такође говоре о Трибалима и смештају их у „трибалијској равници“ поред реке
Ангро и Бронго, односно данашње Јужне и Велике Мораве. Североисточно од
њих пружао се простор који су насељавали Мези, северозападно Скордисци, а
јужно према данашњем Нишу племена Дардана.Према научницима из Центра
за изучавање Трибала Археолошког института, Трибали су врло развијено
друштво у праисторији, са класним особинама и поделом рада, и после Хелена
били су најјача војна сила тадашњег света. Трибали су ратовали и са Филипом и
Александром Македонским, као и са бројним освајачким племенима која су
хтела да прођу овим правцем.Многи историчари данас покушавају да порекло
српског народа изведу из трибалских корена и докажу да је наш етнос
староседелачки на овом простору, да има најдубље историјско утемељење.
позивајући се при томе на аутентичне извештаје и записе старих хроничара све
до 15. века у којима се Срби називају Трибалима, а њихови владари -
„трибалским архонтима“.Трибалску културу потискују Келти, који 279. године
пре нове ере не успевају да освоје Делфе и задржавају се у овом ареалу ,
мешајући се притом са Трибалима. Два века касније у офанзиви су Дачани, чије
присуство ствара нове културне вредности, а које се могу данас откопати на

46

локалитетима у Параћину, Јагодини, Доњем

Штипљу и тако даље.Са римским освајањима

формално престаје период праисторије и

почиње ера римске хиљадугодишње

доминације.. Око 15. године нове ере

Римљани почињу романизацију

староседелачког становништва, тада је

изграђен и чувени ,,виа милитарис“ -

војнички пут, који је од Београда водио према Мешални накиш из доба
Нишу и пресецао римску покрајину Мезију, Трибала, нађен у овом крају
како се звала данашња територија

Поморавља и ширег залеђа, односно предео

до Дунава, Дрине и Тимока. Центар провинције Мезије налзио се у Хореум

Маргију - данашњој Ћуприји, највећем утврђењу римских легија од Београд до

Ниша. На локалитету Ћурчар, на северној страни планине Бабе, пронађени су

остаци насеља за које се сматра да потиче из старијег гвозденог доба, преко кога

се хвата историјски континуитет живота на овом географском и историјском

простору

Римски касшел (ушврђење) код ПараКина, цршеж Феликса Каница

47

2.2. ДОЛАЗАК СЛОВЕНА У ПОМОРАВЉЕ

Званична наука која идентитет Срба извлачи из словенске масе, каже да су
Словени масовно почели да насељавају овај балкански простор у периоду од
614. до 641. године, у време владавине византијског цара Ираклија. Многа
словенска племена дошла су у ове крајеве са аварским хордама, нешто раније,
али поразом испод Цариграда 626. године, аварска сила практично престаје да
постоји, а Авари се утапају у затечену масу народа на Балкану. Од тог времена и
словенска племена престају да зависе од аварске власти и ослобађају се њихове
доминације.

Према једном другом историјском тврђењу Словени су споразумно са
Византијом колонизовали њене северне пределе, и постали жива брана многим
лутајућим и пљачкашким племеним која су насртала на Византију.

_Наравно да је колонизација Словена довела до многих промена у овом делу
Поморавља. Пре свега, сви топоними и хидроними су добили словенске називе.
Река Маргус преименована је у Мораву, а „римски пут“ у ..моравски пут“.
Хореум Марги постао је Равно, Рабно.

Словени у Поморављу живели су под византијском влашћу све до 1183.
године, када у Поморавље са југа стиже велики Стеван Немања и „врхом мача“
осваја ове пределе, где поставља северну границу своје државе.

Иако је 1190. године изгубио битку на Морави, вероватно негде на
простору од Раванице до Јовановачке реке, област будуће петрушке жупе, у
којој се сада налази и Давидовац, остаје у његовим рукама, као важан пункт за
даља освајања северних византијских територија.

„На међи отачаства“ његова извидница код Равна дочекује крсташку
војску Фридриха Барбаросе, а 1215. године Стеван Првовенчани се овде састаје
са угарским краљем Андријом.

Северне пределе средњевековне немањичке државе чиниле су области:
Белица. Левче, Лугомир и Реке. Под топонимом Реке историчари
подразумевају управо област богату рекама односно простор између Раванице
и реке Шупељак (Јовановачка река), односно предео који се касније спомиње
као Крушилница (Хлебарница), да би се у средњевековним повељама најчешће
и најдуже називао „Петрус пустош", „град Петрус“, „петрушка област“..

2.3. ПЕТРУШКА ОБЛАСТ

Територија која се сада налази у административним границама параћинске
општине током своје историје имала је два важна центра, у средњем веку град
Петрус, а од турских времена до данас град Параћин.

Када је тврди град Петрус био на врхунцу славе и моћи, три деценије пред
косовски бој, Параћин се тек зачињао као насеље, најпре као Паракинов брод,
затим село са тргом, а потом Паракинов брод са тргом и панађуром.

У средњем веку ова област се називала: „Пустош Петрус“, „Петрушка
област“, „предели петрушки“, „петрушка власт“, „Петрус“. Простирала су се

48