природним границама које чине река Раваница са севера, Велика Морава са
запада, Јовановачка река (Шупељак) са југа и последњи обронци кучајских
планина са истока. После коначне пропасти Србије 1459. године град Петрус
потпуно губи свој значај. Током турских времена Параћин све више постаје
важна станица на цариградском путу и раскрсница за источни Балкан. У
Турској административној подели Параћин постаје седиште нахије, а у време
Аустрије добија свој дистрикт. У Милошевој Србији Параћин је среско место
што је и касније био у више наврата, па и после Другог светског рада. Данас је
седиште општине, економски, индустријски, политички и културни центар ове
области.
Без обзира где се налазио њен центар, у Петрусу или Параћину, ова
географска регија је увек имала јединствену и заједничку историју и делила исту
судбину, пошто је од различитих власти и третирана као јединствена област са
заједничким историјским, политичким, стратешким, економским и културним
карактеристикама.
Област црничке жупе и средње Поморавље у целини налазе се под
контролом српских владара од 1183. године, када у овај крај стижу витезови
Стевана Немање, уједињујући и ове српске земље у велику рашку државу.
Од тог момента десна обала Велике Мораве постаје стратешки врло важна
територија, која се није смела изгубити, јер су се на том простору преплитали
интереси Византије, Бугарске и Србије, тако да је овај предео био крајиште,
крајина, погранична област од посебног значаја за српску државу у успону.
Остаци средњевековноГ Града
Петруса, на брду Чокоћу изнад
Поповца, у ком је столовао Војвода
Цреп, док је њеГов отац Вукослав
имао утврђење под истим именом
на планини Баби, изнад Лешја.
Ступивши на престо 1332. године и цар Душан овој територији даје
стратешки значај, потписавши баштеницу жупану Вукославу са наследним
правом, коју ће сви потоњи српски владари поштовати.
Душанову повељу поштује цар Урош, а затим кнез Лазар и према
властелинској породици Вукославића се односи са дужним поштовањем. Жупан
Вукослав се са кнезом Лазаром ословљавао врло блиским именом „брате“, што
може да говори о искреном односу владарске куће и династије Вукославића.
Вероватно да је ова породица касније била од велике помоћи кнезу Лазару у
његовим даљим освајањима северно од петрушке области.
Жупан Вукослав имао је два сина Црепа и Држмана и кћер Анисију. Цреп
по очевој смрти наслеђује властелинство, док се његов брат Држман замонашио
49
Вукослав доживљава да му цар Урош 1360. године потврди новом даровном
повељом власт у петрушкој области, али убрзо после тога умире, а по мишљењу
др Радослава Прокића вероватно у распону од 1360. до 1371. године.
Вукослав је оставио сигурне границе свог властелинства сину Црепу у
наслеђе.
Из повеље манастиру Лаври Светог Атанасија на Светој Гори из 1375.
године видимо да је Цреп већ господар петрушке области и да поред осталих
села дарује и „трг на Паракиновом броду", што је уједно и први помен Параћина
у историјским документима.
Када је кнез Лазар 1379. године преузео походе против Бранковића,
војвода Цреп му војно помаже у том рату и још више учвршћује добре везе и
односе са владарском кућом моравске Србије која се тих година све више шири,
учвршћује и јача.
Међутим, властелинство му је знатно умањено јер је морао да свом брату
Држману да део ове области у надокнаду за равноправну поделу. Северни део
властелинства је продао или поклонио кнезу Лазару, а знатан број села је
даровао светогорском манастиру.
Цреп је имао јаку војну организацију у свом властелинству, која је била
гаранција мира и стабилности граница нове Моравске Србије. Са северне
стране петрушке области између Раванице и Ресаве јако властелинство је
држао Југ Богдан, а са јужне стране војвод Цреп се граничио са Витомиром,
који је вероватно столовао у Болвану и Сокограду.
Војвода Цреп је остао упамћен у историји по великој победи над Турцима
код Дубравице, који се одиграо 1380. или 1381. године, на међи петрушког
властелинства, према мишљењу Др Радослава Прокића и других научника.
Међутим ако се зна да су Турци, после мирног споразума Лазара и Мурата
на Плочнику 1376. године, добили Ниш и да је турска војска дошла из правца
Ниша, а да се у том боју спомињу као главне војсковође Цреп и Витомир, има
оправдања за тврдњу да се тај важан бој Срба и Турака одиграо управо у
пределу Дубравице о чему сведочи велики број топонима у крају око Јовановца
и Плочника, као што су: Разбојиште, Бојиште, Претрковац, Дубрава. Заправо у
средњем веку Дубравом се звао цео предео уз Мораву од Параћина до Ражња. У
овом боју који помињу Хаџи Јорданов и Бранковићев Летопис, Цреп је разбио
Турке и однео важну, пре свега моралну, победу за Србе.
После косовског боја Црепово име се више нигде не спомиње, па се сматра
да је погинуо на Косову, са „цветом српске властеле".
Када се замонашио, Вукосављев син Држман је узео калуђерско име
Дионисије и са делом свог властелинства, који припаја метоху манастира Лешје,
постаје, вероватно, старешина најстаријег петрушког манастира, посвећеног
Пресветој Богородици.
До 1360. године Држман није био замонашен, што се види из повеље цара
Уроша, писане те године. Вероватно је тек коју годину касније постао духовник,
први из династије баба Вукослава.
После Вукосављеве смрти Дионисије, преко брата Црепа, тражи од
Хиландараца да поврате даривани метох, јако запостављен,што ће бити
учињено од стране кнеза Лазара. Међутим, Цреп се касније покајао и поново је
50
даривао манастиру Лаври Светога Атанасија знатне поседе, али и манастиру
Лешју, односно свом брату, који је био монашки старешина, познат у историји
као „старац Дионосије".
Венедикт је монашко име Цреповог сина, који је најпре постао поп, затим
игуман и на крају митрополит српске православне цркве.
После косовског боја, Венедикт Цреповић ствара јак монашки центар у
петрушкој области у манастиру Лешје, односно у лешјанској пустињи, у коју
долази нов талас избеглих монаха са истока Балкана.
Након познатог суђења Хиландара и војводе Црепа око лешјанског
метоха, на коме се донела пресуда у Црепову корист, Хиландар се поново јавља
1411. године са захтевом код Деспота Стевана Лазаревића да се метох
лешјански врати у посед светогорских калуђера.
Деспот Стеван Лазаревић, по савету црквених великодостојника и српске
властеле, потврђује очеву повељу и оставља метох „ктитору, попу господину
Венедикту Цреповићу“, а Хиландарцима даје у замену друге области.
Као висок црквени достојанственик Венедикт Цреповић по налогу службе
прелази у област коју су под својом управом држали Бранковићи.
После смрти монахиње Анисије 1426. године Венедикт борави у манастиру
Хиландару где за потребе манастира у Лешју, који се тада назива Света
Богородица Лешјанска. преписује Шестоднев Јована Златоустог.
Најстарија црква
Пресвете Мајке
БоГородицеу
Црничкој жупи
налази се на северној
тераси планине
Бабе, изнад Лешја
Године 1456. Венедикт је после боравка у манастиру Враћевшница постао и
митрополит грачанички. Умро је 1459. године и сахрањен у цркви Светог Павла
на Светој Гори.
Притешњен на високој стени изнад кањона Црнице, с једне, и стрме обале
површинског рудника, с друге стране, векује камени град - Петрус. Дилеме да ли
је римско или средњовековно утврђење, да ли му је ту права локација или она на
врху планине Бабе, још увек нису отклоњене.
51
За град на врху планине Бабе, Каниц сматра да је био важно утврђење у
време римског царства, а наши историчари су уверени да га је подигао Вукослав
после добијања жупе у властелинство.
Град је био дуг 200, а широк од 20-80 метара, и био је центар петрушке
области за живота жупана Вукослава.
После Вукосављеве смрти, његов син Цреп наслеђује властелинство и
његов центар премешта северније од Бабе, на брдо Чокоће са котом од 314
метара. Брдо се пружа у правцу исток-запад, као и град Петрус на њему, који је
био дугачак 600, а широк око 300 метара. Источни и северни зид су готово
неприступачни на стрмој, вертикалној стени.
После косовског боја град Петрус на стени у кањону Црнице губи свој
претходни значај.
Петрус је као седиште петрушке области у средњем веку, све до пропасти
Србије 1459. године, био врло важан духовни центар „мала Света Гора“, али и
као стратегијско политичко крајиште старе Србије имао је значаја. Тада је
његова слава била на врхунцу. Седиште чувене српске династије Цреповића,
Петрус је једно посебно историјско поглавље, још увек недовољно и
неадекватно расветљено, а његови споменици незаштићени и неприступачни за
јавност, посебно у долини Црнице.
Нажалост ни у једној средњовековној повељи наших владара, нити жупана
петрушке области, се не спомиње име села Давидовца. Могуће је да је
средњевековни назив овог села био другачији, али после многих сеоба и
његовог запустења тај назив се потпуно заборавио. Нови талас досељеника, у
прошлом веку, који је нагрнуо у слободну Србију, долазио је на стара огњишта,
али је насељима давао нова имена,најчешће према имену места одакле је дошао.
Тако многа имена насеља у данашњој Србији имају своје двојнике на Косову, у
Црној Гори, Јужној Србији и тако даље.
Мр Радослав Прокић сматра да је средњовековни назив за село Давидовац
могао бити -Глава. Наша хипотеза иде у том правцу да је Дејсијево село, које
спомињу петрушке повеље, уствари средњевековни Давидовац. Оно се
налазило близу ушћа Грзе у Црницу, што одговара садашњој локацији
Давидовца.
52
2.4. ЛЕГЕНДЕ О НАСТАНКУ ИМЕНА СЕЛА
ДАВИДОВЦА
ПРВА ЛЕГЕНДА
Бошњан и Давид беху браћа једноутробна, од два оца, рођена у густим
шумама Кучаја. Али из тамне бучине ноћу допираху гласови сова и буљина од
којих се деца са старозаветним именима разболеше од секавице и страве. Да
сачувају свој пород, родитељи крену низ реку даље од стравног места и ђавољег
игришта.
Око места за ново пребивалиште посвађаше се отац и мајка, те отац са
малим Бошњаном остаде на брду изнад Чукаре, а мајка са ДавиДом настави пут
и сиђе у плодну равницу црничку. На месту где остаде Бошњан, село се прозва
Бошњане, а где се Давид са мајком населио-село доби име- Давидовац. А оно
старо насеље одакле сиђоше због Буљина крстише у Буљане.
ДРУГА ЛЕГЕНДА
Друго предање убицира село Давидовац у најдубљу прошлост овог краја,
у праисторију.
Наиме, древни преци Давидовчана живели су у насељу на брду Чукари која
је била уствари острво у тетиском океану чији је залив прекривао готово целу
данашњу северну Србију. Када је то море, касније названо Панонско, пробило
пут кроз Ђердапску клисуру и отекло коритом данашњег Дунава, вода која је
прекривала данашњу Црничку котлину нагло је појурила кроз давидовачку
клисуру, обруњајући обалу и насеље на њој. Како је древни Давидовац био
најближи уским воденим вратима, то су се његови житељи највише и давили у
бујици. Према том месту дављења- и селу је остало име Давидовац (Давитовац-
Давидовац).
ТРЕЋА ЛЕГЕНДА
Најближе истини о настанку имена села Давидовац је треће предање које
смо пронашли у рукописној хроници шест поморавских села Миодрага
Марковића, у коме се каже да је данашњи Давидовац населила једна фамилија
пореклом са Косова, из села Давидовце код Урошевца.
Накнадном провером, утврђено је да је то сада албанско насеље, у општини
Штимље, и да се, као и све друго, изгубило и српско име села Давидовце.
53
2.5. ЗНАЧАЈНИ ИСТОРИЈСКИ И САКРАЛНИ
ЛОКАЛИТЕТИ У ДАВИДОВЦУ
Мала Кулајна, потес јужно од села, спада у занимљиве историјске
локалитете, који је откривен још крајем прошлог века. Наиме, Феликс Каниц,
аустријски научник светског гласа, спомиње је у својој студији „Србија-земља и
становништво“ на страни 384. другог тома:
„..затим на Малој Кулајни, код јужног Давидовца обзидане урне пречника
60 и 80 центиметара високе с остацима сагорелих костију“, пише Каниц.
Ђулце је микро локалитет у саставу Кулајне, на југоисточној страни села,
на коме су пронађени остаци некаквог гробља.
Камењари се налазе иза данашњег хангара на аеродрому и на њима су
пронађени остаци материјалне културе из гвозденог доба.
Црквиште Светог Арханђела Гаврила има значајно место у списку
локалитета за село Давидовац, самим тим што се зна да је ту још пре 600 година
саграђена православна црква у византијском стилу, и да је то место и дан данас
давидовачка светиња. О њој говоримо много опширније у поглављу о вери и
цркви ове књиге.
Сеоско гробље само по себи представља врло значајну историјску локацију
на основу које се може и идентификовати укупна старост насеља, и добити
многи други важни подаци.
Према најстаријим споменицима у давидовачком гробљу можемо слободно
тврдити да се садашње насеље на овој истој локацији налази већ скоро два века.
Треба се подсетити да су први споменици били од обичног камена,
необрађеног, који се постављао врх главе. Потом су хумке обележаване
дрвеним крстачама, а потом „белезима" - крстовима од бигра или камена
пешчара. На бигру није било записа, док се на пешчару стављао крст или
урезиване прекрштене бутне кости, а понекад се цртала и лобања испод које је
стајало име покојника. Такав обичај је важио средином прошлог века.
Технологија израде надгробних споменика се побољшава крајем прошлог
и почетком овог века, да би данас достигла врхунац. Свако сеоско гробље по
квалитету мермера и начину раскошне израде представља мали некрополис.
Гробље је смештено западно од села, на источној падини Чукаре, и доста је
запуштено, уосталом као и сва сеоска гробља у овом крају.
Укопавање покојника обавља се по фамилијама, које држе одређене
локације у гробљу и ту нема ни покушаја никакве геометријске и естетске
правилности. Последњих година гробљанска парцела је постала тесна, па је
Месна заједница предузела мере да обезбеди нову гробљанску локацију.
У договору са управом „Србија-шуме“ из Деспотовца која је власник
значајног дела Чукаре, и Скупштином општине Параћин, ново давидовачко
гробље биће западно од садашњег, старог, гробља, и износиће 75 ари површине.
54
2.6. ПРВИ ПИСАНИ ТРАГОВИ О ДАВИДОВЦУ
У попису становништва Крушевачког санџаката из 1453. године спомиње
се и данашње село Давидовац под именом Баћоглава. У преводу то је Велика
глава, што би одговарало данашњој локацији Давидовца испод „велике главе“ -
Чукаре, брда које доминира над овим крајем.
Данашње насеље је вероватно наследник живота управо тог села, а не
Главица преко реке Црнице, на њеној десној обали јер и географски нема
никакве везе са Чукаром.
У поменутом турском попису Давидовац се спомиње као „тимар Хасана и
његовог сина Хаџиба“. Према турској административној подели, тимар је био
војно-феудално добро које је султан по својој вољи додељивао својим
заслужним војницима-спахијама. Годишњи приходи са ових добара износили су
и до 20.000 турских аспри.
Спахија Хасан, дакле, припадао је елитној турској војсци и уживао је
приходе са свог тимара, укључујући и приходе из Давидовца, и имао је право да
свој тимар остави у наслеђе сину Хаџибу.
У време турског ропства, села поред важних путева и мостова била су у
обавези да дају чуваре путева-деребџије (дербенд на турском значи кланац), па
Изглед сшарих надгробних сиоменика из прошлог века и мермерних
споменика с краја 20. века у давидовачком Гробљу.
55
су вероватно и прастановници Давидовца били чувари црничког кланца
поред њиховог села-дербенџије.
Следећи траг Давидовца под данашњим именом налазимо на аустријској
карти из 1718. године, коју су урадили аустријски шпијуни по Србији,
припремајући се за рат са Турцима. На овој војној карти убицирано је и село
Давидовац и означена црква покрај њега.
Под аустријском влашћу Параћин је постао обласни центар, добио је свој
дистрихт (срез) коме је припадало девет насељених места са 48 посланика,
односно старешина домаћинстава.
Параћински дистрихт сачињавала су следећа села: Видово (6), Забрега (4),
Извор (8), Лешје (6), Мириловац (4), Мутница (3), Параћин (са два млина 1),
Плана (8) и Шавац (8).
У другу групу насеља убраја се и Давидовац поред сада несталих села:
Врбово, Малог Жучковца, Калановца и манастира Играновца, али није наведен
број житеља.
За време владе Милоша Обреновића у параћинској нахији извршен је 1827.
године попис пореских глава-дефтер у коме се спомиње и Давидовац са 16
домова.
Луксузни споменик из
1949. Године, израђен
од пешчара, богато
украшен занимљивом
пластиком и фиГуром
анђела на врху у
Давидовачком Гробљу.
56
Пет година касније (1833. године) уследио је још један дефтер у коме
налазимо Давидовац, сада као веће насеље са 23 дома.
Наредне 1834. године Давидовац је пописан у скупу села округа
параћинског која су имала обавезу да дају спахијски приход.
Године 1835. Давидовац има'21 пореску главу, према списку спахијских
прихода капетаније параћинске.
Најдетаљнији, најпотпунији и најпоузданији попис становништва и
целокупног имања обављен је 1863. године када је у Давидовцу пописано 36
домова, са 174 душа.
2.7. ДАВИДОВАЦ У МИЛОШЕВОЈ СРБИЈИ
У листу „Даница“ из 1828. године, коју је уређивао Вук Караџић са својим
сарадницима и присталицама, наилазимо на село Давидовац у параћинској
области, која је отргнута од Турака.
Када су се ћупријска и параћинска нахија сјединиле 1833. године. Тада су
сва параћинска села ушла у састав нове српске државе и коначно по други пут
Параћин на географској карши из шурских времена-16.век.
57
Параћин и Морава- иаланка (данашња Ћуирија) на карши из 17. века.
ослобођена, (први пут 1805.), новостворена ћупријска нахија нагло је увећана.
Граница јој се пружала до данашње Јовановачке реке (некада Шупељак) поред
венца Кучајских планина, до Велике Мораве, док је на северу допирала све до
близу Свилајнца.
Ћупријска нахија имала је две вароши (Параћин и Ћуприју) и 99 села мећу
којима и Давидовац. Па ипак, ова нахија убрајала се у мање српске нахије.
У саставу новостворене ћупријске нахије у новој ослобођеној држави била
су следећа насеља: Јовац, Рамново, Сињи вир, Врпчанка, Жировница, Стубица,
Сење, Иванковац, Бигреница, Паљани, Кованица, Горња Ресавица, Језеро,
Жидиље, Стењевац, Двориште, Јеловац, Стрмостен, Пањевац, Липовица.
Сладаја, Милива, Ломница, Буковац, Грабовица, Плажане, Суботица, Роанда,
Купиново, Седларе, Прошинац, Бобова, Витежево, Дубница, Свилајнац,
Бусари, Луковица, Црквенац, Дубље, Гложани, Златенац, Брестје, Војска,
Радошин, Дубока, Рајкинац, Гладна, Глоговац, Велики Поповић, Мали
Поповић, Дражмировац, Влашка, Сипска, Крушар, Исакова, Мућава, Вирине,
Белајке, Војник, Балајнац, Трућевац, Витанци, Богава, Медвеђа, Брестоње,
Трпоње, Јасеново, Грабовац, Ћириковац и Врла,- Затим села придодата 1833.
године: Чепуре, Батинац, Мириловац, Главица, Текија, Горње Видово Доње
58
Видово, Шавац, Лебина, Крежбинац, Бусиловац, Ратари, Сикирица, Кошеви,
Голубовац, Плана, Лешје, Доња Мутница, Горња Мутница, Клачевица, Буљане,
Извор, Шалудовац, Забрега, Поповац, Бошњане, Давидовац и Дреновац.- Свега
99 села и две варошИ: Ћуприја и Параћин.
Док су остале нахије кнежевине Србије биле подељене на мање
административне јединице, кнежине, Ћупријска нахија је остала једноставна,
као једна кнежина. Као кнежина звала се Ресава, по реци која кроз њу протиче.
2.9. РАТ СА ТУРСКОМ1876. ГОДИНЕ
Осамнаестог јуна 1876. године Србија и Црна Гора објављују рат Турској,
пошто је она одбила предлог реформи у европској Турској, у којој је живело
српско становништво, а за које се тражила већа права и аутономија.
Према енциклопедији СХС: „Војна снага Србије билаје формирана у шест
дивизија (Дунавска, Шумадијска, Јужно-Моравска, Дринска, Тимочка и
Западно - Моравска), свака од по 3 пешадиске бригаде 1. и 2. класе, 1 коњичког
Карша Србије ире 1833. године, када је и Давидовац био у Турској.
59
пука, артиљериског пука од три батерије по 8 оруђа , 1 пионирског батаљона, 1
болничарске чете, 4 лаке батерије и коморе, на целу војску 1 брдски
артилериски пук од 5 батерија и 1 градски артилериски батаљон од три
батерије, укупно 158 пешадијских батаљона ( 1. и 2. класе), 18 батерија (108
оруђа) пољских, 5 батерија (20 оруђа) брдских, 3 батерије градске, 18 лаких
бригадних батерија (72 оруђа) и 1 артиљериски депо, 6 пукова (18 ескадрона)
коњице, 6 батаљона пионира и 6 чета болничара. Свега 93.ооо бораца.
Сем ове народне војске било је још око 5.000 добровољаца. Батаљони 3.
класе (18) остављени су у позадини на разним службама.
Турска је извела против Србије снагу формирану у шест дивизија од по 2
пешадијске бригаде, 3-6 батерија 6 до 17 ескадрона, укупно 137 пешадијских
батаљона, 192 топа, 62 ескадрона коњице и 12 чета пионира. Свега 126.ооо
бораца.Комора је била од хришћана кулучара. Сем ових снага било је
башибозука (нередовних трупа) око 20.000. Српска војска, са врло малим
изузетком била је система чисто народне војске (милиције), а турска система
сталне војске.
Материјална спрема српске војске (оружје, одело, обућа) било је рђава,
турске војске добра. Научна и морална спрема обеју војски приближно на истој
висини.“
Овај рат по Србију имао је значај утолико што је питање њеног
ослобођења прешло у руке царске Русије највеће силе на истоку, која јој је
могла помоћи.
2.10. РАТ СА ТУРСКОМ1877. -1878.
Мировна конференција великих сила у Цариграду није имала успеха и
прекинутајепочеткомјануара 1877. године, а предлог великих сила из Лондона
о трајном примирју са Србијом и Црном Гором Турска је одбила и тако је почео
други рат са Турском, априла 1877. године.
Војни потенцијал Србије износио је око 180 хиљада војника, али је она
мобилисала само 80.000 бораца, због малог броја личног наоружања и опште
немаштине. Борбе су се водиле на просторима југоистока Балкана где су српски
војници, поднели највећи терет ратовања. Међутим по Санстефанском миру од
1878. Године Србија је знатно оштећена и њени савезници су је подржали у
протесту код великих сила. Неправда је делимично исправљена на Берлинском
конгресу, када је Србија проширена за још четири округа: Нишки, Лесковачки,
Пиротски и Врањански.
Циљеви рата су били постигнути. Србија је ослобођена, територија знатно
проширена, а Србија је стекла нов положај у међународним односима.
60
Околина Параћина на аусшријској карши из 1786. године, са именима села иараћинског
дистрихта.
ИзГлед параћинске нахије у периоду
Карађорђевог ослобођења ових крајева
од 1806.-1813. Године У овом периоду и
Давидовац је био ослобођен од Турака.
2.11. РАТ ПРОТИВ БУГАРСКЕ 1885. ГОДИНЕ
Непосредан повод за рат био је један погранични инцидент, али је стварни
разлог-проглашење бугарског кнеза Александра Бетемберга за владара
Бугарске и источне Румелије, чиме су, према мишљењу српске владе били
угрожени интереси на Балкану.
Рат је почео 2. новембра 1885. године и водио се на источној граници српске
државе.
Србија је извела преко 57.000 бораца, док је Бугарска извела на ратиште
107.000 војника.
Резултати рата су били неповољни са војничке стране по Србију, али се
граница са Бугарском није променила, а Србија није успела да спречи
уједињење Бугарске.
2.12. РАТ ПРОТИВ ТУРСКЕ 1912.-1913.
Моравци и
Ресавциу
балканским
ратовима
1912.-
1913.Године
62
Фундаменталистички младотурски покрет почетком 20. века донео је
тешке прилике у европској Турској, а на његовој мети су се нашли пре свега
српски и хришћански живаљ, чији се живот вишеструко погоршао, упркос
настојању европских сила да се умешају у турске прилике и олакшају несносно
стање покорене раје.
Балканске савезнице Србија, Грчка, Бугарска и Црна Гора предале су
Турској порти захтев за реформе и нову хришћанску управу у поменутим
Сриски рашници из сриско-шурског раша у ирихвашној болници у Параћину
1876. Године.
земљама, што су турске власти енергично одбиле.
Србија је изашла са око 300 хиљада војника, а савезници укупно са 553
хиљада бораца. Турска је са арнаутском војском извела у рат преко 400 хиљада
војника.
Савезничка војска је имала много успеха на ратишту, посебно српска војна
сила са победама на Карабулату, Мердарама, Васиљевачким караулама..
Након дугих преговора Турска је морала да потпише пораз, а Србија је
добила Стару Србију и Македонију, оставила Косово, и постигла везу са Црном
Гором, али на море није могла да изађе одлуком европских сила у Лондону 17.
маја 1913. године.
2.13. РАТ СА БУГАРСКОМ 1913. ГОДИНЕ
После Лондонског споразума територија источно од Шаре и лева обала
Вардара остала је ван српске контроле, односно препуштена је договору
Бугарске и Србије. Како Бугарска војска није у овом рату испунила све услове
споразума, чак и пактирала са Турском, Србија је сматрала да је оваквом
одлуком европских сила исувише оштећена, иако је дала највећи допринос
ослобођењу Балкана. Изненадним нападом Бугара на Брегалници, без објаве
63
Хаубичка батерија
Моравске дивизије
у I светском рату
рата, почео је нови рат, али су Бугари у овом сукобу катастрофално поражени.
После неколико примирја и сталних губитака на фронту са Србима, Бугарска је
била принуђена да у Букурешту крајем јула 1913. године потпише споразум, у
коме су Срби диктирали услове мира.
Целокупна спорна територија припала је Србији, а граница према
Бугарској је померена, на штету губитника у овом рату. Сви циљеви рата су
остварени и Србија постаје централна сила на Балкану.
ДАВИДОВЧАНИ У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА
У балканским ратовима за ослобођење земље учествовали су и двојица
Давидовчана. То су били Ранђел Димитријевић и Боривоје Стојановић,
који Је за показану храброст одликован и медаљом, посебно у борби за
Једрене, на Карабулату.
2.14. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ1914. -1918. ГОДИНЕ
Као повод овој великој светској кланици послужио је сарајевски атентат
Гаврила Принципа на престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, а почео је
28. јула 1914. године, пошто је Аустроугарска остала незадовољна одговором
српске владе на њену ноту.
Аустро-угарска војска је привремено била заузела Београд и делове
западне Србије, али је у августу доживела тежак пораз на Церу, а у новембру и
децембру још неколико узастопних пораза на Сувобору и Колубари. Међутим,
1915. године Аустроугарска војска се реорганизује и поново креће на Србију,
чија је војна сила сада принуђена да се повлачи према југу и гудурама Албаније.
64
15. Пешадијски пук„ Стеван Синђелић,, иред Једрене 1912. године.У њему су се борили и војници из на\
Положај Карабулаш.
Његово Краљевско Величансшво Александар I Карађорђевић, са својом
пратњом, на положају Моравске дивизије на Солунском фронту.
Албанска Голгота однела је скоро две трећине војничког кадра, а остатак
војске, исцрпљен и изнурен отишао је на опоравак и лечење у земље савезника.
После годину и по дана проведених у туђини Српски војници су кренули са
савезничком војском у коначни пробој солунског фронта 15. септембра 1916.
године, а први коњаници генерала Бојића појавили су се јужно од Параћина 12.
октобра 1918. године, доносећи дуго жељену слободу.
Први светски рат однео је укупно 20 милиона жртава, а још 20 милиона је
било рањено или заувек осакаћено. Малена Србија дала је тачно милион жртава
на олтар слободе и достојанства, а од тога је 400.000 људи погинуло на фронту.
Село Давидовац дало је 17 жртава српској надчовечанској борби
ослобођења, 17 погинулих мештана, чији се допринос не заборавља и чија су
имена уписана у мермеру на великом споменику код Дома културе у центру
Давидовца.
ПРЕЖИВЕЛИ УЧЕСНИЦИ УПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУИЗ
ДАВИДОВЦА
Живојин Живановић
Љубисав Ђурић
РаденкоНиколић
Антоније Јовановић
Миленко Радовановић
ЂурићРадисав
Боривоје Стојановић
(иосилац Карађорђеве звезде)
66
ПРЕЖИВЕЛИ ЗАРОБЉЕНИЦИ УПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗ
ДАВИДОВЦА
Михајло Стојаиовић (заробљеништво провео у Аустрији)
ДраГољуб Живановић и
Радомир Ђурић (заробљеииштво провели у Бугарској)
Боривоје Радуновић
2.8. ДАВИДОВАЦ У МОРАВСКОЈ ЖУПАНИЈИ И
МОРАВСКОЈ БАНОВИНИ
У првом светском рату Давидовац је изгубио седамнаест житеља, који су
погинули на ратиштима широм Балкана. Параћцн и околина ослобођени су 12.
октобра 1918. године, када је и село Давидовац доживело ослобођење после
вишегодишњег ропства под Немцима.
Нова држава Краљевина СХС 1922. године подељена је на жупаније, па је
Давидовац припао Моравској жупанији са седиштем у Ћуприји, док је седам
година касније преименована држава Краљевина Југославије поново подељена
на девет бановина. Овај део Србије, као и Давидовац, припао је Моравској
бановини са седиштем у Нишу.
Од 1933. године вароши са преко 3.000 становника добиле су статус
самосталних општина, па је тада општина варошиПараћина преименована у
Градско поглаварство у Параћину и била је у саставу Параћинског среза са још
двадесет сеоских општина, датих овим редоследом: Шавац, Г. Видово, Ратаре,
Голубовац, Плана, Мириловац, Клачевица, Шалудовац, Забрега, Стрижа, Д.
Команда Моравске
дивизије посматра
развој догађаја на
солунском фронту.
67
НоЕГОВО ВЕПИЧАНСТВО
АЛЕНСАНДАРI
ПО ?ЛИЛОСТИ ВОЖЗОЗ И Л0Д>И НДРОАНОЗ КРАЛ> СРБА, ХРВАТА И СЛОВ8НАЦЛ
Влагоизаолед ^указом Својим од б исвуЛра 1921 год. Ф. А № 49221, ка прездог Микистра
Во}ске и Мормарице, а иа основу Указа од б Априла 1920
4915 ГОА. Одликовати Свога ратиог друга
што жу овиж пбтврђуЈе.
~ ' Каа^слар Ира»«8еххх Оол«иа
■Веиервл
Пав, Јуришиа Шгурм,
Изглед албанске сиоменице коју је носио Живојин Живановић.
68
Видово, Дреновац, Бусиловац,
Лебина, Текија, Д. Мутница,
Г. Мутница, Бошњане,
Батинац, Чепуре, Сикирица,
Крежбинац, Лешје,
Давидовац, Извор, Буљане,
Поповац, Бигреница,
Стубица, Сење, и Паљане.
Параћин је био средиште
среског начелства, Среског
суда, Пореске управе среза,
финансијске контроле среза.
Детаљна енглеска карта
Србије из ПрвоГ светскоГ
рата.
2.15. ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ1939. -1945. ГОДИНЕ
Био је то први рат планетарних размера у историји човечанства на Земљи.
У њему је учествовала 61 држава и више од 2 милијарде људи, односно 96 %
светске популације тог времена.
У оружаним јединицама учесника било је укупно 110 милиона војника, који
су контролисали територију од 135 милиона квадратних километара. Други
светски рат почео је нападом Хитлерове солдатеске на Пољску, а завршио се
поразом фашистичке Немачке и освајањем Берлина, на чијим зградама се
завијориле савезничке заставе.
За Краљевину Југославију Други светски рат је почео бомбардовањем
Београда 6. априла 1941. године, а завршио је 20. маја 1945. године, једанаест
дана касније него у Европи.
У овом рату у Југославији је изгинуло, поубијано или нестало преко
милион и седамстотина људи, а од тог броја највише је било Срба - око милион
жртава.
Највеће жртве у Другом светском рату поднео је Совјетски савез - 20
милиона изгинулих, затим Кина-10 милиона, Пољска 6 милиона, а на четвртом
месту дође Југославија са близу два милиона жртава.
После капитулације Краљевине Југославије на њеним територијама се
водио незапамћен грађански рат који је однео више жртава него сам фронт
против Немаца. У њему су свој допринос дали: усташе, домобрани балисти,
муслимански фашисти окренути против српског народа, подељеног на
партизанск.
69
партизанске и четничке јединице, које су после неуспелих преговора почеле и
саме међусобно да се истребљују.
Грађани параћинске општине дочекали су слободу осам месеци раније него
други житељи Југославије.
Слободу општини Параћин, донеле су јединице Црвене армије наступајући
из правца Зајечара, тако да су 13. октобра 1944. године житељи Извора, Доње
Мутнице, Давидовца, Главице и Параћина први дочекали ослободиоце, па је
овај дан скоро пола века слављен као Дан ослобођења општине, што се чини и
данас, с тим што се овом датуму прикључује и 12. октобар - Дан ослобођења
Параћина у Првом светском рату.
Други светски рат однео је укупно 11 жртава рата и фашистичког терора
из села Давидовца, којима је село подигло достојан споменик.
2.16. ДАВИДОВАЦ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
После априлске капитулације војске Краљевине Југославије, земља се
распала, а завојевачи су је међусобно поделили. Овај централни део Србије,
припао је под немачку команду, међутим, Немци се нису директно мешали у
локалну самоуправу, већ су је препустили квислиншким властима.
У току четворогодишње окупације Немци су само једанпут ушли у
Давидовац. Било је то после удеса авиона у близини села 1941. године, када је
једна моторизована група Немаца обишла место трагедије и наредила да се
олупине склоне. После тога немачка чизма није више крочила у село
Давидовац.
Бугарске окупационе снаге ушле су у Давидовац 1943. године и остале само
годину дана до 13. октобра 1944. године, када мештани овог села поздрављају
ослободиоце-јединице Црвене армије, које су наступиле из правца Зајечара.
Тако су Давидовчани који сат раније од становника Параћина и других места
дочекали слободу.
У селу је постојао равногорски одбор који је углавном водио рачуна о
безбедности села постављајући пољску стражу. Четници су у току рата
извршили и два злодела. Заклали су девојку Веру Миладиновић, због наводне
издаје и сарадње са Немцима и Светозара Крстића (Благојевића) под оптужбом
да је проневерио новац и шпијунирао за Немце. Обе жртве заклане су у пределу
Бошњанског брда и Врлог потока.
Током рата заповедник села је био Радомир Ђурић, кројач, кога је
предратна власт хапсила 1930. године због наводног комунистичког
опредељења, јер су код њега пронашли компромитујући литературу.
Нова комунистичка власт по ослобођењу земље хапси Радомира Ђурића и
јагодински суд му изриче смртну пресуду, без Обзира што Ђурић није имао
ниједно злодело иза себе.
Његов колега кројач Радомир Тодоровић Дома организује прикупљање
потписа грађана Давидовца-петицију, у којој мештани траже помиловање за
70
свог суграђанина гарантујући својим потписима да се у току рата осуђени
владао у дозвољеним границама и да никада није злоупотребио своју власт.
Имајући у виду ранију прошлост и петицију грађана, судије нове власти
преиначују смртну казну Радомиру Ђурићу у 15 година затвора. Ђурић је са
робије изашао 1953. године, запослио се у Цементари и у њој дочекао пензију.
Тако би укратко изгледао опис најважнијих догађаја у селу Давидовцу, који
су се десили током фашистичке окупације у Другом светском рату.
Може се рећи да се Давидовац у великој мери сачувао у условима крвавог
рата и није паљен или пустошен као друга села параћинске општине.
После ослобођења, крајем 1943. године у великој мобилизацији српске
омладине из Давидовца је отишло преко 40 омладинаца и мештана, углавном на
Сремски фронт. У том рату изгинуло је, до коначног ослобођења земље осам,
војника, а 33 се вратила жива.
Немачка карша из Другог свешског раша на којој је врло
прецизно убицирано и насеље Давидовац.
71
Карта Србије у периоду од
1941.-1945. Године, када су
њоме управљали Немци,
смањеном и распарчаном,
сведеном Готово на
беоГрадски пашалук.
Споменик палим
јунацима у
балканским
ратовима и првој
светској војни- први
историјски споменик
подиГнут у овом
веку. Освештан 1.
децембра 1928.
Године на дан
уједињења прве
ЈуГославије.
72
Сиоменик народном хероју Бранку
Крсмановићу. (десно)
Ослобађање ПараКина 13.
октобра 1944. Године. (доле)
73
2.17. ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ И СПОМЕН
ОБЕЛЕЖЈА У ДАВИДОВЦУ
Спомен плоча НОБ-а налази се на фасади зграде основне школе у центру
села. Изграђена је од белог мермера димензије 1,50 пута 0,80 метара, а
постављена је 7. јула 1951. године од стране масовних организација села
Давидовца.
На спомен плочи урезан је текст следеће садржине:
„ Борећи се у народно-ослободилачком рату од 1941. до 1945. године за
слободу своје земље и стварање нове социјалистичке Југославије јуначки су
положили своје животе: Стојановић Драгослав, Савић Живота, Богдановић Р.
Александар, Филиповић Ј. Аранђел, Грујић С. Боривоје, Благојевић С.
Војислав
7. 07.1951. Масовне организације Давидовца“
СПОМЕНИК ПОГИНУЛИМ ПИЛОТИМА посвећен је тројици пилота
војске Краљевине Југославије, који су погинули у априлском рату 1941. године.
На вест о бомбардовању Београда, потпоручник Милан Мајсторовић, главни
старешина наређује пилотима ескадриле да узлете и бомбардују Софију,
Ћустендил, и колону Немаца у покрету. Напад са девет авиона је успешно
извршен, али због саботаже помоћног особља на аеродрому, два авиона су пала
и тројица пилота су погинула на домаку села. То су Јанићије Кораћ, поручник
пилот, Драгомир Добровић, поручник пилот и Душан Вучковић, наредник-
радиотелеграфиста.
Споменик од прсканог мермера са белом мермерном плочом налази се
источно од Давидовца, иза последњих кућа према аеродрому. Споменик је
подигла родбина Душана Вучковића, чије је име испод крста и урезано на плочи.
74
Поручник пилот Јанићије Кораћ рођен је 1911. године у Расној Висибаби
код Ужичке Пожеге. Други светски рат га је затекао у Великим Бадинцима у
Срему.
Враћајући се са бомбардерског задатка из правца Куманово-Прашево,
због невремена слетео је на давидовачки аеродром, одакле је 10. априла
несрећно полетео у смрт, коју су припремили фолксдојчери у југословенској
војсци, тако што су сипали шећер у гориво. Приликом пада погинула је цела
његова посада. Душан Вучковић, наредник-радиотелеграфиста рођен је 1912.
године у Београду. Завршио је ваздухопловну подофицирску школу, а рат га је
затекао у Бадовинцима.
Драгомир Добровић, поручник извиђач рођен је 1916. године у Новом
Топољу код Славонског Брода. После војне академије, завршио је
ваздухопловну извиђачку школу у Панчеву.
Имена ових храбрих пилота и великих патриота уписана су у књизи
„Ваздухопловне жртве 1913. до 1945.“, аутора Душана Ћирића, објављене 1970.
године у Земуну.
Потпунију слику о стању на аеродрому Давидовац у овом кризном
историјском тренутку даје нам Гојко М. Боројевић, учесник априлског рата, у
својој мемоарској књизи „Животни пут једног логораша“ (1997).
„Априла 1941. године рат ме затекао овде - у овом селу Давидовац, где сам
био са својом ескадрилом и са ескадрилом двеста три, које су биле на овом пољу.
Спомен обележје
поГинулом
нареднику Душану
Вучковићу у
Давидовцу, жртви
петоколонашке
издаје у априлском
рату 1941.године.
75
Када је објављен рат, 6. априла 1941. године, дежурни официр Милан
Мајсторовић - пилот, дао је збор и обавестио све војнике и официре да је
Београд бомбардован, да у пуку, тј. нашим ескадрилама, нема команданта, јер је
отишао у Земун на састанак, да он као дежурни официр преузме сву команду и
да се наређења морају извршавати, јер је ратно стање. Одмах је дато наређење
да се припреми цела ескадрила за постепено полетање, по четири у групи, и
одредио је посаду по групама. Ја водим ескадрилу и у ваздуху им дајем задатке.
Као технички руководилац добио сам задатак да сви авиони морају бити
спремни, а техника је моја брига и о њој морам строго да водим рачуна. Сва
безбедност мора да буде у потпуној сигурности, оружје поделити по списку који
постоји у сандуку С.П. - у складу са прописима.
Седмог априла смо узлетели. Правац летења био је Давидовац-Софија, где
смо бомбардовали, а после смо тукли немачку колону која је ишла за
Југославију. Био сам члан посаде авиона којим је пилотирао Несторовић
Милан, као стрелац, и руководио сам радио станицом. Пилот је тукао колону
топом а ја сам тукао са удвојеним „ФН“ пушкомитраљезом, а бомбе је бацао
извиђач. Међутим, наш авион је био избушен као сито, јер су нас тукли Немци и
Бугари. У тој бици били смо рањени извиђач и ја. Извиђач је добио једну рану,
пилоту је куршум прошао кроз столицу, па између леђа и леђњака падобрана,
све до плафона, изнад главе пилота. Међутим, пилоту није било ништа. Ја сам
рањен у обе ноге, у руку и главу, али то је било све доста површно, сем десне
ноге испод колена, где ми је пресечена вена.
Када смо се вратили у Давидовац стајни трап авиона нам није радио, па смо
се морали спустити на стомак авиона у бару, те се тако ипак наш лет добро
завршио.По препоруци лекара требало је да идем у болницу, али ја нисам хтео,
већ сам се штакама кретао по аеродрому, а имао сам и кола на располагању.
Село Давидовац се достојно одужило својим изгинулим
мечтанима у Првом и ДруГом светском рату- обелиск:
симбол сунца и храбрости.
76
Увече сам у првој колони, из Давидовца пошао са својим пратиоцем,
просветним радником, учитељем Маршићевићем, каплар-ђаком из Првог
светског рата, за место Соколац код Рогатице. У овој колони било је оружја,
алата, покретне радионице - „школе РВ“ и другог материјала. Воз је пошао из
Давидовца до жњлезничке станице Месићи. То је била пруга уског колосека, воз
је ишао пругом без заустављања.
Мора се истаћи да смо у Давидовцу имали две аеродромске чете војника. У
једној су били: активни војници, а у другој резервисти. У овој другој групи, која
је била махом састављена од војника из Баната, село Бока, било је доста
чланова „Културбунда“, тј. петоколонаша, који су правили велике зврчке на
самом аеродрому. Али наш Маршићевић је те проблеме решавао- на свој
начин.“
СПОМЕНИК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА и НОБ-А подигла је Месна
заједница и Савез бораца Параћина 7. јула 1986. године. Налази се преко пута
Дома културе, близу моста на Грзи. Грађен је у облику високог, стилизованог
обелиска, са симболом сунца и пушке и партером од бетона у облику цвета. Са
лица споменика стоје две бронзане плоче са именима палих жртава димензија
081 пута 101 см.
На првој плочи споменика пише: На другој плочи овог споменика
Палим борцима села Давидовца у пише:
Првом светском рату: Палим борцима села Давидовца у
Гајић Видан, Другом светском рату:
Здравковић Милоје
Ивановић Васа Благојевић С. Војислав
Јовановић Миливоје Богдановић М. Александар
Јовановић Петроније Грујић С. Боривоје
Милојковић Глигорије Жикић Никола
Милојковић Раденко Јовановић М. Витомир
Николић Живојин Савић М. Живота
Петровић Драгомир Стојановић В. Драгослав
Радовановић Милан Филиповић Ј. Ранђел
Радовановић Милоје Жртвама фашистичког терора:
Радовановић Петроније Благојевић К. Светозар
Радошевић Живко Миладиновић Лј. Вера
Стојадиновић Станисав Радовановић Р. Радован
Стојановић Светимир
Тодоровић Дамјан На споменику су уклесана
и имена тројице погинулих пилота.
77
Радивоје Радовановић - Ратко
борац VI личке дивизије и учесник у
борби на Сремском фронту
Станоје Стојановић - Лала,
учесник у борби на Сремском
фронту и истакнути друштвено
- политички радник у изГрадњи
села Давидовца, после ДруГоГ
светскоГ рата.
2.18. ПРЕГЛЕД УЧЕСНИКА НОР-а СЕЛА ДАВИДОВАЦ
ред. ПРЕЗИМЕ И ИМЕ година година
број рођења ступања
Благојевић Велибор ЈуНОР
1 Благојевић Милан 1920
2 Димитријевић Милорад 1924 1944
3 1922 1944
4 Ђурић Велибор 1925 1944
5 1944
6 Радовановић Радивоје 1926 1944
7 Ђурић Живојин 1923 1945
8 1944
9 Живановић Видојко 1925 1945
10 Живковић Петар 1924 1944
11 1914 1944
12 Здравковић Радивоје -Лала 1926 1944
13 Ивановић Живојин 1920
14 Јаћимовић Славко 1919 1944
15 Јовановић Милија 1920 1944
16 Јовановић Чедомир 1914 1944
17 Микић Стојан 1925 1944
18 Милановић Адам 1922 1944
19 1924 1944
20 Милићевић Божидар 1926 1944
21 Милојковић Драгомир 1921 1943
22 Милосављевић Станојло 1926 1943
23 1924 1945
24 Пајтић Живојин 1920 1945
• 25 Петровић Јован 1924 1944
Петровић Стана 1921 1944
Радовановић Димитрије 1926 ---------- ________
Радовановић Драгутин
Радовановић М. Драгутин
Радуновић Милан
79
26 Рајић Радомир 1921 1944
27 Савић Живота 1922 1944
28 Стојановић Драгутин 1925 1944
29 Стојановић Бранко 1922 1944
30 Станојевић Стојадин 1926 1944
31 Тодоровић Радомир 1924 1944
32 Филиповић Видојко 1925 1944
33 Богдановић Милан 1944
ЗАРОБЉЕНИЦИ ИЗ ДАВИДОВЦА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Милија Јовановић, звани Миле Антонијев заробљен 14. 04. 1941. године у
Теслићу, а ослобођен 27. 03. 1945. године. Заробљенички број 18406 у
Ланздорфлагеру 12 б Источна Немачка
Димитрије Стојановић - Миле Косин, заробљен 1941. године на Криволаку
у Македонији.
Био у сабирном центру Џумаја у Бугарској, затим у немачком логору код
Лајпцига. Ослобођсн јула 1945. године.
Драгослав Милојковић - Драги Лашин, заробљен априла 1941. године у
Сарајеву. Заробљеништво провео у логору 76 у Мелингену у Немачкој. Радна
јединица 8482. Ослобођен 15. 05.1944. године.
Михајло Васић, заробљен кад и Димитрије Стојановић, али о њему нема
више података.
Стеван Богдановић заробљен 1941. године у Београду, а ослобођен 1944.
године.
ПРЕГЛЕД УЧЕСНИКА ОРУЖАНИХ СУКОБА ПОСЛЕ 17. АВГУСТА
1990:
Драгиша Богдановић (1959) Душан Радовановић (1951
Љубомир Грујић (1955) Станко Васић
Витомир Милосављевић
Драган Ћурић (1958)
80
2.19. ДАВИДОВЧАНИ У
ВОЈНИМ УНИФОРМАМА
Филип Вића Радић, (десно) као редов у
војсци Краљевине ЈуГославије, на војној
вежби 1939. Годинеу Чантавиру. До
њеГа
БоГомир Ђорђевић изЧепура.(лево)
Милован Ђурић, (десно) у униформи
бивше ЈуГословенске народне армије.
(доле)
81
Владимир Влаја
Милановић,војник ЈНА 1968.
Године. У посету су му стиГле
мајка Даринка и сестра
Милкица. (лево)
Давидовчани воле
униформу, неГују
патриотски дух и увек су
били добри војници.
82
3. СТАНОВНИШТВО
3.1. ВЕЛИКЕ СЕОБЕ СРБА
Долазак Словена у раном средњем веку изазвао је велика померања
становништва на Балканском полуострву. Та метанастазичка кретања готово
да нису била престала све до турске најезде, јер су се многе групе фамилије, у
потрази за бољим стаништем стално померале и кретале унутар балканског
полуострва. Турска најезда са истока само је интензивирала кретања и сеобе
српског, али и другог становништва Балкана. Обим и захват тих сеоба био је
велики, а нарочито после Косовског боја када су Срби из Македоније, са Косова
и Метохије, из Црне Горе и Херцеговине почели да се масовно исељавају пре
свега у Јужну Угарску бојећи се турске освете. Прве две сеобе српског народа
већих размера организовао је Деспот Ђурађ Бранковић који је довео Србе у
Војводину , Угарску и Румунију. Године 1439. Ђурађ Бранковић организује и
трећу сеобу Срба, а да би ојачао везе са Угарима жени се рођакињом краља
Жигмунда, са којим је разменио територије, дајући Бебград за поседе:
Сланкамен, Токај, Мунгаш, Вилагош и Дебрецин.
Да би контролисао турски двор Ђурађ Бранковић шаље своју кћер Мару
турском султану а Срби су је дуж пута према Цариграду испраћали сузама и
лелеком. Међутим, Турска прераста у светску велесилу, нема разумевања за
проблеме српског становништва, и оно је принуђено да поново креће у четврту
сеобу. Тада је из Поморавља отишло на хиљаде Срба. Било је то „Первое
запустеније земље Сербије". Са коначним падом Смедерева 1459. године дошло
је и до коначног пада Србије која постаје ратно поприште на коме се смењују
турске, српске и маџарске чете. Ту сеобу предводио је Стефан Бранковић.
Прешавши Дунав и Саву, Срби су тада формирали војну јединицу од 6.000
ратника такозвану црну легију на чијем челу се налазио Стефанов брат Вук
Бранковић млађи, познат у народној песми као Змај Огњени Вуче.
Године 1481. Паул Кински, угарски војсковођа, предузима велику акцију
против Турака, улази у Поморавље и односи победе. Међутим, ратна срећа му
окреће леђа и његова војска је принуђена да се повлачи. Са њом је поново у
сеобе кренуло око 50.000 Срба. Српски војсковођа Никола Јуришић је опет
повео у Угарску нове хиљаде избеглица из Србије.
Била је то седма сеоба Србаља, којима је краљ Фердинанд дао нове
повластице посебно командујућем кадру српске војске. Осма сеоба Срба
одиграла се 1686. године, а последња велика сеоба 1690. године.
Не само Поморавље већ и цела Србија је тих деценија била готово пуста.
Запустела су села, родне њиве и виногради, а коров и шуме почели су да бујају на
путевима и стазама. Па ипак, у залеђу Кучаја и планине Јухор пушила су се
српска огњишта сиротиње која није могла да пребегне у Угарску. Калуђер
Стефан Раваничан из поморавског манастира Раванице овако је описао велику
сеобу Срба 1690. године:
„Крену се сва српска земља стазама, планинама, водама, јер свако знађаше
шта га очекује у дому, а нико шта у туђини. Пођоше и стари и болесни и деца и
83
женска чељад. Шума још није била олистала својим лишћем да их сакрије, па је
заоденуше поворке многобројне и разнобојне да се голет стена није
распознавала". Раванички калуђери са собом су понели и мошти Кнеза Лазара у
Врдник. Када се после 18 година Стефан Раваничанин вратио у Поморавље да
поново види свој манастир затекао је тужну слику. У пустом Поморављу
владала је глад. Проја је била ретка и једва да се могла наћи. Раваничког
калуђера посебно је заболела истина да су Турци опљачкали, порушили и
попалили све српске светиње у овом крају, па и цркве и манастире у долини реке
Црнице.
3.2. МИГРАЦИОНА КРЕТАЊА СТАНОВНИШТВА
ПОЧЕТКОМ 19. ВЕКА
Породица Милоша РадовановиКа снимљена 1917. Године. Седе Милош и
супруГа Ката; стоје : ћерка Стана , син Душан, снаха Милица са бебом
унуком Лепосавом и ћерка Николета.
Запустела Србија је остала у таквом стању све до пред Кочину крајину
1787.године када Аустрија поново преузима кораке да ослободи српске крајеве,
односно територију јужно од Саве и Дунава.
У том јој значајно помажу српски војници фрајкорци који смело улазе у рат
Аустрије и Турске који је трајао четири године и завршио се Свиштовским
84
миром 1791. године. Пошто се видело да Аустрија не мисли да остане у Србији
на кратко досељени Срби из Војводине су поново морали да се враћају назад
како би избегли турску освету. Међутим турска царевина се опасно љуљла тако
да је нова нада за повратак Срба у матицу земљу рођена 1804. године када
Карађорђе подиже устанак и ослобађа целу Шумадију, Поморавље, а том
приликом је 1806. године ослобођен и Параћин са околним селима, укључујући
Давидовац. Стварањем Карађорђеве Србије у деветогодишњем периоду
изменила се и слика српског становништва.
Створивши какву такву аутономију 1816. године Књаз Милош Обреновић
је у Србији затекао двеста хиљада људи. Када је 1839. године абдицирао Србија
је већ била густо насељена земља јер је и сам Књаз Милош својом политиком
доприносио томе. Наиме, он је давао замљу сељацима онолико колико су они
могли да је обрађују што је привукло велики број српског живља. Србија је у то
време била обећана земља за многе српске фамилије жељне мира, рада и
слободе. Тих година у Србију су се сливали и сви они људи који су у околним
Породица Михајла Стојановића (Мике Петровог), део је ишре
фамилије Стоишћа. Мика Петров (седи у средини) био јеугледан
човек и кмет после И светског рата. Са њеГове леве стране је њеГов
син Душан, а десно његов унук Витомор-Митш. Лево од Душана је
њеГова свастика Лепосава и супруГа Стана.До Витомира је њеГова
супруГа Радојка и јетрва Гроздана, са сином ЈБубишом-Бишком у
наручју.
85
м царевинама били стављени ван закона, јер им је у Милошевој Србији
гарантована сигурност и лична безбедност.
И крајем 19. века досељавање у Србију није престајало, јер је и сам Јован
Цвијић ходећи по Балканском полуострву сусретао дугачке колоне избеглица.
„Скоро у сваком селу Шумадије, сељаци су разноврсног порекла, досељени
из разних крајева једни од Сјенице и Пештери, други из црногорских брда, трећи
из Херцеговине, четврти с Косова и Метохије или из Вардарског слива и тд.
Тако је у свим областима моравске Србије, Ваљевских и Подрињских крајева.
Око 80% становништва је досељено а поглавито у последња три века“,пише
Јован Цвијић у свом капиталном делу „Балканско полуострво“.
У Србији, као и у Поморављу, Јован Цвијић је пронашао четири главне
селидбене струје: динарску, косовско -метохијску, вардарско - моравску и
старовлашку струју. Становништво из Херцеговине и Црногорских Брда
долазило је преко Сјенице и Пештери заустављајући се најпре у вишим
пределима, а онда постепено силазећи у долину Велике Мораве. Косовско-
метохијска струја, једна од најстаријих селидбених струја у Србији излазила је у
долини Јужне Мораве преко Топлице, насељавајући успутна места и залеђа
леве и десне обале Мораве. Моравско - вардарска струја са становништвом
централног Балкана кретала се долином Вардара и Биничке Мораве и сливала
се у Северну Србију, односно у наше садашње пределе. Ова струја је и
најбројнија у Поморављу, а после ње значајно место заузимају становници
Косовско метохијског селидбеног коридора.
Породица Филипа Виће Радића (седи), а до њега је супруга
Милица, лево од њеГа старији син Живко, а десно млађи син
Владимир. Снимљено 1934. Године на свадби у Стрижи, Где је
Вића био девер, а синови деверски момци..
86
Давидовачка свадба педесетих Година овог века.Венчали се
Станко Ђурић иВерослава Стојановић. Десно од младе седе
стари сват Димитрије Миле Косин са супруГом Радмилом, а
лево од младожење је кум. Младожењски момци су били
Бранко БоГдановић(лево) и Живорад БлаГојевић (десно).
Деверче је био Никола Ђурић. У позадини ужа родбина.
Разноликости српског и поморавског живља значајно је допринела и
старовлашка ерска струја као и динарски елеменат, Црногорци и Херцеговци.
Осим великих сеобних покрета унутар граница Србије догађале су се и
мање сеобе инспирисане економским разлозима. Становништво са виших
географских предела Србије кад су се створили мирнодопски услови почело је
да силази равничарске пределе, поред путева и саобраћајница. Тако је
Браничевска метанастазичка струја допринела већој разноликости
поморавског становништва као и досељавање влашких и цинцарских породица.
Цвијићева мапа досељеничких групација на тлу Поморавља изгледа као
леопардова кожа. Те етничке групе су на овом простору дошле до директног
контакта мешајући се међусобно стварајући један нов етнички амалгам какав
данас познајемо под именом поморавски тип човека.
3. 3. ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА СЕЛА ДАВИДОВЦА
Средњевековно становништво села Давидовца током бројних сеоба се
потпуно иселило са своје локације и заувек утопило у масу досељеника преко
Дунава и Саве. Колико нам је познато данас у Давидовцу нема ни једне такве
породице која би вукла своје генетске корене од косовских или покосовских
87
Милосав Радовановић
-Миле Обренов, дао је
велики допринос овој
хроници Давидовца
тумачећи родослове и
родословно стабло из
пописа 1863. Године.
Умро је 1. јула 1997.
Године.
Срба, као што је случај у неким селима дубљег залеђа Кучаја или Јухора. Те
фамилије су се обично називале старинцима.
Данашњи житељи Давидовца у својим породичним предањима задржали
су сећање на своје претходно станиште односно порекло. Сматра се да су
прастановници ове нове давидовачке популације на овом локалитету присутни
нешто више од 2 века. Највероватније је, да су прва досељавања почела у време
првих устанака Срба у Поморављу, односно од устанка Коче Анђелковића
1878. године.
Интезивнија досељавања су вероватно отпочела почетком 19. века
нарочито у време Карађорђеве Србије да би се убрзало у време владавине
Милоша Обреновића.
Проучавањем породичних предања у Давидовцу дошли смо до закључка
да су нови Давидовац прво населиле три велике фамилије Пајтића, Стошића и
88
Јовчића. Од њих се касније развиле све директне и побочне гране које данас
чине генеалошко стабло овога села.
Фамилије Радовановићи, Радошевићи, Благојевићи, Микићи, припадају
великој фамилији Јовичића. Јовчићи су дошли из околине Соко Бање, али је
њихово порекло из црногорских брда. Они припадају такозваној динарској
струји досељеника.
Велика фамилија Стошића коју чине Стојановићи, Милојковићи,
Петровићи, Грујићи, Јовановићи дошли су на ову локацију из околине
Вучитрна и припадају Косовско-Метохијској струји.
Бројна фамилија Пајтићи такође потиче са Косова и припада тој
досељеничкој струји. Њу чине данашње фамилије Богдановића, Тодоровића,
Пајтића, Миладиновића, Савића Радивојевића..
Као што се види етногенезу становништва чине два психичка типа човека:
Динарски тип и Косовско-Метохијски тип.
Ове три највеће фамилије су током 2 века ступиле у сродство и дале
профил савременог популационог језгра села Давидовца.
Према казивању фамилија Стојадиновић је дошла из Војводине и
вероватно је да су то потомци старинаца села Давидовца који су се поново
вратила на очева и дедовска огњишта. Међутим о том немамо поузданих
података. Такве повратнике из Прека локално становништво је називало
Швабама или Швабовима, али овај надимак не постоји у Давидовцу. У
етногенетској структури Давидовца присутна је и фамилија Николића која се
према породичном традиционалном предању доселила из околине Ниша и она
припада моравско - вардарској досељеничкој струји.
Треба рећи да се један потомак Пајтића у почетку овога века одселио у
село Трешњевицу, али се већ данас заборавила та веза и ове две породице не
знају једна за другу.
3.4. ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА
Најранији пописи становништва уједно су и први историјски извори о
Давидовцу. О њима смо говорили у поглављу о првим писаним траговима који
се односе на ово место, а то су турски пописи из 1453. године, затим аустријски
попис из 1718. године, попис становника из 1827. године када је Давидовац
бројао 16 домаћинстава.
У арачком тефтеру из 1833. године начињен за потребе Милошеве
владавине спомиње се и село Давидовац са 23 куће.
У списку села и срезова округа Ћупријског из 1859 године такође
наилазимо на село Давидовац, који броји 30 кућа и има 35 пореских глава, а од
среске канцеларије у Параћину удаљен је на сат ипо хода.
Територијалном организацијом среза Ресавског од 1871. године
административни положај села Давидовца није промењен, јер је ово насеље
остало и даље у срезу Параћинском, који је тада имао 37 насељених места и
89
док је Доња Мутница имала 148 пореских обвезника. Давидовац је те године
пописан са 41 пореском главом. У акту под називом „предлог за груписање
општина у срезу Деспотовачком и округу Ћупријском“ од 19. септембра 1885.
године наилазимо на реферат о спајању општина у ком се предлаже да се у
Параћинском срезу број сеоских општина смањи са 22 на свега 9, а да се села
Бошњане, Поповац, Буљане, Давидовац, и Главица споје у једну општину под
називом „Бошњанска општина“ која би имала 544 пореске главе. Међутим
нема пристанка на реализацију овакве административне реформе, све до
декрета Милана Обреновића из фебруара 1886. године.
Нови попис становника и пољопривреде у срезу Параћинском и
најкомплетнији до тада извршен је 1863. године. Село Давидовац тада је имало
36 домова, 85 мушких и 89 женских а укупно 174 душа. Вредност непокретног
имања износила је 1519 дуката царских, а месечни приход од 170 талира. Овај
попис донећемо у целини јер је то најпоузданији историјски документ о српском
народу, на основу кога се са сигурношћу могу тражити родословна стабла
сваког појединца.
Аушор Бранислав Радић са мајком Леиосавом (девојачко ирезиме
Радовановић) и стрином ДраГињом.
90
Изглед улаза у цркву св. Арханђела Гаврила
пре изГрадње новоГ храма.
ПОПИС АРАЧКИ ИЗ 1827. ПОРЕСКИ ПОПИС ИЗ 1833.
ГОДИНЕ ГОДИНЕ
Параћин варош 360 кућа Параћин варош 312 кућа
Плана 68 Плана 73
Доња Мутница 52 Доња Мутница 66
Буљане 46 Буљане 58
Дреновац 40 Доње Видово 54
Мириловац 30 Дреновац 54
Доње Видово 30 Стрижа 41
Горња Мутница 25 Мириловац 41
Главица 25 Горње Видово 38
Забрега 24 Горња Мутница 37
Текија 23 Главица 37
Поповац 22 Чепуре 33
Шавац 21 Шавац 29
Крежбинац 20 Поповац 29
Горње Видово 20 Забрега 29
Чепуре 20 Бошњане 27
Лешје 17 Давидовац 23
Давидовац 16 Лебина 22
Бусиловац 16 Сикирица 21
Ратаре 15 Текија 20
Сикирица 15 Бусиловац 20
Бошњане 15 Извор 19
Извор 15 Крежбинац 19
Клачевица 14 Лешје 19
Кошево 13 Клачевица 17
Лебина 12 Ратаре 15
Голубовац 12 Голубовац 10
’ Батинац 10 Шалудовац 10
Шалудовац 10 Батинац 6
Кошево 6
92
3.5. ПОПИС СТАНОВНИШТВА И ПОЉОПРИВРЕДЕ
1863. ГОДИНЕ
Обштина Мириловачка - место Давидовац
3. Село Давидовац
1. Села Давидовца имање: 20 д. утрине, 1 1/2 д. њива обштин. - све у
вредности 4 дуката цесарска. - Месечни приход: нема.
2. Ђорђе Јовановић, земљедел, стар 18 година, жена Перуника стра 18
година, мати Перуника 50 година, брат Божин 12 година. - Имање: 1 кућа
сплацем, од 2 д. 1 њива 3 д., 4м. винограда 1/2 д. забрана - све у вредности 24
дуката цесарска. - Месечни приход од ручне привреде 3 талира. - По имању
спада у прву класу, по приходу у прву класу.
3. Ђорђе Танић, земљедел., стар 46 година, жена Велика стара 45
година, кћи Живана 15 година. - Имање: 1 кућа са 1/2 д. плаца, 8 њива 4 дана, 1
ливада 2 косе, 3 м. винограда, 1 /2 д. забрана - све у вредности 35 дуката цесарски.
- Месечни приход од ручне привреде 4 талира. - по имању спада у прву класу, по
приходу у другу класу.
4. Цветко Станковић, земљедел., стар 47 година, жена Милунка стара
45 година, кћи Јелена 20 година, син Милош 13 година, кћи Петрија 6 година. -
Имање: 1 кућа са мало плаца, 2 ливаде 4 косе, 3 њиве 3 дана, 4м. винограда, 1 д.
забрана, 6 део од 2 кам. Воденична - све у вредности од 69 дуката цесарска. -
Месечни приходи од ручне привреде и земљедел. 7 талира. - По имању спада у
прву класу, по приходу у трећу класу.
5. Благоје Станковић, земљедел., стар 50 година, жена Савка стара 40
година, син Дамјан 20 година, Аћим 15 година, кћи Добрија 5 година, сна Анђа 20
година. - Имање: 1 кућа хрђава с плацем, 2 ливаде 3 косе, 2 њиве 2 дана, Зм.
винограда, 1/2 д. забрана, 6 део од 2 камена воденична - све у вредности 65 дуката
цесарски. - Месечни приход од ручне привреде и земљедел., 7 талира. - По
имању спада у прву класу, по приходу у трећу класу.
6. Никодије Радошевић, земљедел., стар 28 година, жена Милка стара
20 година, син Крста 3 године, брат Максим 19 година, сна Ђула 20 година. -
Имање: 1 кућа са 1/2 д. плаца, 6 коса ливаде, 6 д. орања, 4 м. винограда, 1/2 д.
забрана, 1/4 од 2 камена воденична - све у вредности 84 дуката цесарска. -
Месечни приход од ручне привреде, стоке и земљодел. 7 талира. - По имању
спада у прву класу, по приходу у трећу класу.
7. Радован Јовановић, земљедел., стар 52 године, жена Савка стара 45
година, син Милоје 32 године, Михаил 12 година, кћи Солунка 19 година,
Миленија 14 година,Станица 6 година,сна Стана 30 година, унука Вукана 4
године, Милана 2 године. - Имање: 1 кућа са шљиваром и 1/2 д. плаца, 6 ливада 14
коса, 3 њиве 5 дана, 6 м. винограда, 1 д. забрана, 1/4 ч од 2 камена воденична- све у
вредности 90 дуката цесарски. - Месечни приход од ручне привреде, стоке и
земљедел. 9 талира. - По имању спада у прву класу ,а по приходу у трећу класу.
93
8. Василије Станковић, земљедел., стар 52 године, жена Стана стара
50 година, кћи Станија 26 година, Илинка 18 година, Мелентија 15 година,
рањеник Марко 11 година, унука Драга 1 годину, унук Милен 1 годину. - Имање:
кућа с мало плаца, 6 коса ливаде, 4 д. земље, 2 м. винограда, 1 д. забрана, 1/6 од 2
камена воденична - све у вредности 53 дуката цесарска. Месечни приход од
ручне привреде, стоке и земљорадње 5 талира. - По имању спада у прву класу, по
приходу у другу класу.
9. Радован Николић, земљедел., Лебинац, стар 30 година. Имање: 3 д.
орања, 2 м. винограда - све у вредности 13 дуката цесарски. Месечни приход од
ручне привреде 3 талира. По имању спада у прву класу, по приходу у прву класу.
10. Милутин Стојановић, земљедел., стар 23 године, жена Таска стара
22 године, кћи Јула 4 године, Росанда 1 годину, брат Гаврило 17 година, Никола
14 година. - Имање: 1 кућа са мало плаца, 8 к. ливаде, 6 д. орања, 6м. винограда 2
д. забрана - све у вредности од 87 дуката цесарски. - Месечни приход од ручне
привреде, стоке и земљедел. 7 талира. По имању спада у прву класу, по приходу
у трећу класу.
11. Радун Миладиновић, земљедел., стар 44 године, жена Божана стара
40 година, кћи Стојна 15 година, Вемија 12 година, Станија 9 година, Петрија 6
година, син Ђорђе 3 године. - Имање: 1 кућа слаба, 4 косе ливаде, 3 д. орања, Зм
винограда, 2 д. забрана - све у вредности 35 дуката цесарски. - Месечни приход од
ручне привреде 4 талира. - По имању спада у прву класу, по приходу у другу
класу.
12. Димитрије Здравковић, земљедел., стар 30 година, жена Станија,
стара 28 година, кћи Петрија 9 годинаа, син Лазар 4 године, Добросав 1 годину,
брат Петар 19 година, сна Аница 18 година. - Имање: 1 кућа с 1/2 д. плаца, 12 коса
ливаде, 6 д. орања, 5 м. винограда, 1 д. забрана, 1 шљивар - све у вредности 100
дуката цесарски. - Месечни приход од ручне привреде, стоке и земљедел. 15
талира. - По имању спада у прву класу, по приходу у четврту класу.
13. Таса Стојадиновић, земљедел., стар 28 година, жена Бојана стара 25
година, кћи Перса 7 година, Миленија 5 година, син Владимир 2 године, брат
Михаил 12 година. - Имање: 1 кућа слаба, 4 косе ливаде, 6 д. орање 3 м.
винограда, 1 дан забрана - све у вредности 57 дуката цесарски. - Месечни приход
од ручне привреде, стоке земљедел. 5 талира. - По имању спада у прву класу, по
приходу у другу класу.
14. Филип Милићевић, земљедел., стар 36 година, жена Станица стара
26 година, син Станимир 10 година, брат Милен 28 година, сна Ката 25 година,
синовица Перса 4 године, Станија 2 године. - Имање: 1 кућа с мало плаца, 4 косе
ливаде, 3 дана орања, 5 м. винограда, 1 д. забрана - све у вредности 35 дуката
цесарски. - Месечни приход од ручне привреде 4 талира. - По имању спада у прву
класу, по приходу у другу класу.
15. Иван Стојановић, земљедел., стар 50 година, жена Убавка стара 45
година, син Марјан 18 година, Сава 15 година, Василије 14 година, Димитрије 9
година, кћи Настасија 5 година, брат Богдан 40 година. - Имање: 1 кућа слаба, 2
косе ливаде, 5 д. земље, 3 м. винограда, 1 забран - све у вредности 30 дуката
цесарски. - Месечни приход од ручне привреде 7 талира. - По имању спада у прву
класу, по приходу у трећу класу.
94
16. Јован Радивојевић, земљедел., стар 25 година, жена Милојка стара
25 година, син Ђорђе 2 године. - Имање: 1 кућа хрђава, 1 д. земље - све у
вредности 10 дуката цесарских. Месечни приход од службе 3 талира. По
приходу спада у прву класу.
17. Петар Радивојевић, земљедел., стар 20 година, жена Мара стара 20
година, син Милосав 1 година. - Имање: 1 кућа хрђава, 1 д. орања, 1м. винограда,
1/2 д. забрана - све у вредности 12 дуката цесарски. Месечни приход од ручне
привреде 3 талира. По имању спада у прву класу, по приходу у прву класу.
18. Марјан Ранковић, земљедел., болешљив, стар 50 година, жена
Стевана стара 45 година, син Сава 21 годину, пасторка Митра 19 година, брат
Сима 33 године, сна Миља 27 година, синовица Јелена 7 година, Милена 4
године, синовац Милан 3 године. - Имање: 1 кућа с плацем од 1/2 дана, 6 коса
ливаде, 4 д. орања, 3 м. винограда, 1 д. забрана - све у вредности 40 дуката
цесарски.- Месечни приход од ручне привреде и стоке 7 талира. - По имању
спада у прву класу, по приходу у трећу класу.
19. Милојко Стојановић, земљедел., стар 34 године, жена Станија
стара 32 године, син Лазар 10 година, Ранђел 6 година, кћи Миља 3 године. -
Имање: 1 кућа хрђава, 4 косе ливаде, 4 д. земље, 3 м. винограда, 1/2 д забрана све
у вредности 40 дуката цесарски. - Месечни приход од ручне привреде И стоке 5
талира. - По имању спада у прву класу, по приходу у другу класу.
20. Петар Стојановић , земљедел., стар 34 године, жена Таска стара 30
година, син Вукадин 7 година, кћи Вукана 3 године, Ћурјана 2 године. - Имање: 1
кућа хрђава, 4 косе ливаде, 3 д. земље, 1/2 д. забрана - све у вредности од 40
дуката цесарски. - Месечни приход од привреде и стоке 7 талира. - По имању
спада у прву класу, по приходу у трећу класу.
21. Богдан Тодоровић, земљедел., стар 40 година, жена Негосава стара
35 година, син Петар 12 година, Стеван 6 година, Добросав 4 године, отац Тодор
74 године. - Имање: 1 кућа са 1/2 д. плаца, 6 коса ливаде, 5 д. орање, 5 д.
винограда, 1/2 д. забрана, 1/9 част воденице - све у вредности 95 дуката
цесарски. - Месечни приход од ручне привреде, стоке и земљодел., 11 талира. По
имању спада у прву класу, по приходу у четврту класу.
22. Мина Миладиновић, земљедел., сакат у ногу, стар 20 година. -
Џмање: 1 кућа рђава, 4 косе ливаде 2 д. орања, 1/12 част воденице - све у
вредности 30 дуката цесарски. - Месечни приход : нема - По имању спада у прву
класу.
23. Милош Обрадовић, земљедел., стар 56 године, жена Станија стара
53 године, син Сава 25 година, кћи Настасија 10 година, сна Ката 23 године, унук
Тодосије 5 година. - Имање: 1 кућа с плацем, у 4 ливаде 9 коса, 6 њива 5 1/2 дана,
Зм. винограда, 1/3 од 2 камена воденична, 1 д. забрана, све у вредности 129
дуката цесарска. - Месечни приход од ручне привреде, стоке и земље 13 талира.
По имању спада у другу класу, по приходу у четврту класу.
24. Никола Милосављевић, земљедел., стар 18 година, брат Никодије
16 година, мати Миља 45 година, сестра Радојка 15 година. - Имање: 1 кућа
слаба, 4 м. винограда - све у вредности 3 дуката цесарска. - Месечни приход од
ручне привреде 2 талира. По приходу спада у прву класу.
95
25. Дина Марковић, земљедел., стар 47 година, жена Мара стара 45
година, син Лазар 10 година, Сава 6 година, Јован 3 године. Имање: 1 кућа слаба,
2 коса ливаде, 1/2 дана орања, 2 м. винограда, - све у вредности 8 дуката цесарски.
- Месечни приход од ручне привреде 2 талира. По приходу спада у прву класу.
26. Алекса Живадиновић, земљедел., стар 30 година, жена Стојана
стара 28 година, кћи Милева 5 година, Дева 1 годину. Имање: 1 кућа слаба, 2 косе
ливаде, 2 дана орање, 2м. винограда, 1/2 дана забрана - све у вредности 20 дуката
цесарски. - Месечни приход од ручне привреде 3 талира. - По имању спада у прву
класу, по приходу у прву класу.
27. Анта Станојевић земљодел., стар 28 година, жена Пауница стара 22
године, кћи Росанда 1 годину, мати Живана 50 година, сестра Милева 18 година.
Имање: 1 кућа хрђава с мало плаца, 3 коса ливаде, 1 1/2 д. земље, 4 м. винограда
- све у вредности 30 дуката цесарски. - Месечни приход од ручне привреде 3
талира. - По имању спада у прву класу, по приходу у прву класу.
28. Радован Пајтић, земљедел., стар 53 године, жена Стевана стара 50
година, син Михаил 24 године, Стојан 10 година, кћи Фемија 6 година, синовац
Марко 26 година, сна Аница 26 година, Милена 24 године. - Имање: 1 кућа с
плацем од 1 дана, и шљиваром, 3 ливаде 4 косе, 4 њиве 3 дана, 7м. винограда, 3
забрана, 1 д. 2 витла воденична - све у вредности 129 дуката цесарски. - Месечни
приход од ручне привреде И земљедел. 9 талира. - По имању спада у другу класу,
по приходу у трећу класу.
29. Стојан Николић, земљедел., стар 75 година, син Јевта 22 године, кћи
Спасенија 13 година, сна Перуника 20 година. Имање: 1 кућа, 3 дана земље,
виноград 3 м. - све у вредности 15 дуката цесарски. - Месечни приход од
привреде ручне 3 талира. - По имању спада у прву класу, по приходу у прву
класу.
30. Ђурђе Јовић, земљедел., стар 51 годину, жена Стана стара 46
година, син Анђелко 25 година,Милан 19 година,, кћи Симона 10 година,Мара 8
година, Томанија 4 године, Перса 2 године, сна Кона 22 године, Аница 24 године,
унук Павле 2 године. - Имање: 1 кућа слаба с малим плацем, 8 коса ливаде, 4 д.
ораће земље, 6м винограда, 1 д. забрана - све у вредности 60 дуката цесарски. -
Месечни приход од ручне привреде 9 талира. По имању спада у прву класу, по
приходу у трећу класу.
31. Анта Цветковић, земљедел., стар 40 година, кћи Настасија 10
година. Имање: нема. Месечни приход од ручне привреде 3 талира. - По приходу
спада у прву класу.
32. Живана Анте Цветковића, стара 35 година. - Имање : 1 кућа слаба, 3
м. винограда - све у вредности 11 дуката цесарски. - Месечни приход: нема. - по
имању спада у прву класу.
33. Радован Николић, земљедел., стар 45 година, жена Марија 30
година, син Милоје 13 година, Милан 6 година, Милета 4 године, кћи Милана 1
година. - Имање: 1 кућа са мало плаца, 3 д. земље, 2м. винограда - све у вредности
31 дуката цесарски - Месечни приход од ручне привреде 3 талира. По имању
спада у прву класу, по приходу у прву класу.
34. Марија Уроша Ђорђевића, пупила, стара 8 година, сестра Станија 4
године. Имање: 1 кућа с мало плаца, у 9 њива 4 1/2 дана, у две ливаде 41 косе, 2 м.
96
винограда, 1 1/2 част камена воденичног- све у вредности 35 дуката цесарски. -
Месечни приход нема. По имању спада у прву класу.
Сума Давидовца: 85 мушких, 89 женских; вредност непокретног имања 1519
дуката цесарски. Месечни приход 170 талира; по имању спада у прву класу 27, у
другу класу 2; по приходу у прву класу спада 11, у другу класу 7, у трећу класу 9, у
четврту класу 3 лица.
Лебина: 116 мушких, 117 женских душа; вредност непокретног имања 1578
дуката цесарских; месечни приход 185 талира; по имању спада у прву класу 42; по
приходу у прву класу 15, у другу класу 14, у трећу класу 7, у четврту класу 2 лица.
Мириловац: 228 мушких, 212 женских душа; вредност непокретног имања
3629 дуката цесарски. - Месечни приход 445 талира; по имању спада у прву класу
62, у другу класу 5; по приходу у прву класу спада 11, у другу класу 22, у трећу
класу 21, у четврту класу 11 и у пету класу 1 лице.
Свега 429 мушких, 418 женских душа; вредност непокретног имања 6726
дуката цесарских; месечни приход 800 талира; по имању спада у прву класу 131, у
другу класу 7; по приходу у прву класу спада 37, у другу гласу 43, у трећу класу 37,
у четврту класу 16, у пету класу 1 лице.
У обштини овој комисији је одпочела попис 25. а свршила 26 јунија ов. г.
Овде има: 429 (четири стотине двадесет и девет) душа мушког и 418 (четири
стотине осамнаест) душа женског пола; 6726 (шест хиљда седам стотина
двадесет и шест) дуката цесарских непокретног имања; 800 (осам стотина)
талира месечне привреде, 131 (стотриддесет и једано ) лице у првој и 7 (седам)
лица у другој класи по имању. 37 (тридесет седам у првој 43 (четрдесет и три) у
другој, 37 (тридесет и седам) у трећој, 16 (шеснаест) у четвртој и 1 (једно) лице у
петој класи по привреди.
26. јунија 1863. г. Председат. комисије,
у Бошњанима началн. Параћински
Д. Савић
Чланови и деловодитељи,
Р. В. Топлица, писар параћин.
Влад. Милошевић, прак. Суда
окр. ћупријског
Члаиови:
Таса Димитријевић
Милош Радојковић
Пера Живковић
Жика Видојевић
Богосав Миленковић
Таса Пауновић
Мика Милетић
Илија Ерчић
Милош Пантић
97
ПОПИС СТАНОВНИШТВА ПОПИС ПОЉОПРИВРЕДЕ
1953. КЊИГА XIV 1960
УЖА СРБИЈА ОПШТИНА ОПШТИНА ПАРАЋИН
ГЛАВИЦА НАСЕЉЕ ДАВИДОВАЦ
НАСЕЉЕ ДАВИДОВАЦ ; Укупан број газд. 137
Укупно становништво: 612 Број стан. на газд. 602
СВЕГА
Стоп. запос. ван газд.
МУШКО 309 130
ЖЕНСКО 303 Број пољоп. на газд. 208
АКТИВНО СГАНОВ. ПО Укуп. кор. површ. у ћа 328
ВРСТАМА ДЕЛАТНОСГИ
Повр. оран. и баш. у ћа 253
Становништво старије од 10 Пооране површине 36
задружним тракт. у ћа
год. које чита и пише 346
Пољоприв. становниш. 322 Број плугова 60
Рударство - Радна стока укупно 83
Индустрија 86 Број крава и стео. јуни. 60
Пољопривреда 220 Број оваца за приплод 254
Шумарство - Број крмача за припл. 153
Грађевинарство 10 Број газд. са ел. освет. 85
Саобраћај 5 Зграде површина ш2
Трговина 3 За становање 6451
Занатство 4 За стоку 1701
Услуге -
1 Управа 5
Занатске дел. и непоз. 349
Свега 349
Лица са личним прих. 19
Издржавано становни. 244
98