Сшакларски алаш с иочешка20 -ог века,који се корисши у
Српској фабрици стакла.
4.12. ПАРАЋИНСКО ЗАНАТСТВО ИЗМЕЂУ ДВА
СВЕТСКА РАТА
Овај период развоја локалног занатства добро је истражен и публикован у-
монографији „Удружење предузетника самосталних привредника у Параћину
1842-1997.“ аутора Сава Ватнића и Мр. Миодрага Аалексића, из које доносимо
следеће поглавље:
„По ослобођењу земље, покренут је дуг и сложен процес у обнови
занатства, јер је оно и даље било једна од главних привредних грана. Власти су
помогле дајући иницијативу да се оснује Окружни одбор Савеза занатлијских
подружина Краљевине СХС, са седиштем у Ћуприји, чији је члан био и
обновљено Удружење занатлија из Параћина. Према донетим правилима,
Окружни одбор је требало да заступа и унапређује интересе занатства, брине о
стручном образовању кадрова и решава друге текуће проблеме. Чланови су
били предузетници са протоколисаним занатским радњама и занатска
предузећа државниох и самосталних тела, а његови органи су били: Скупштина,
Управни одбор, Надзорни одбор, Стручни одбор, Повереништво, Суд части и
други. Надзор над радом је вршила Занатска комора из Београда.
Према сачуваној архиви, на дужности председника параћинског Удружења
занатлија у овом времену су се налазили: 1923-24 кројач Драг. Јеврић, 1924-25
предузимач Милан Симић, 1925-26 терзија Михајло Јовановић, док у 15-ак
наредних година имена нису позната. Пред рат је ову дужност обављао шустер
Лазар Пештерац, користећи за седиште „Пешићеву кафану“ у Ул. Бранка
199
Крсмановића, а 1937-38 ситар Јован Стојковић. Одмах иза ослобођења је
обновио деловање и Суд добрих људи од 5 чланова, али је само познато да је
1928. Године Општина вароши у њега делегирала деловођу Радисава Јанковића
и одборника Марјана Стојановића, док су делегати послодаваца и радника
непознати, као и имена доцнијих чланова.
На дан 28. августа 1921. године је устројена књига помоћничких испита, у
којој је првоуписани извесни Василије Ђорђевић из Кривог Вира који је
поткивачки занат учио код Живојина Богосављевића. На дан 10. новембра 1922.
године је положио испит и од Комисије произведен у мајстора. Иначе према
сачуваним записницима, између 1922-1926. године испит је полагало 115
помоћника од којих: 16 поткивача, по 11 столара и пекара, 10 обућара, по 9
ковача и берберина, 8 опанчара, 7 абаџија, 6 кројача, по 4 бравара и ћурчије, по 3
бојаџије, воскаџије и јорганџије, по 2 колара, лимара и лончара, и по један
пушкар, кобасичар, сарач и месар. Чланове испитних комисија су чинили 110
занатлија, 2 ветеринара и један лекар.
У току 1931. Године је донет нов Закон о радњама, који је требало да
модернизује занате према међународним законодавним и струковним
искуствима. Закон је условио оснивање Окружног одбора занатских удружења
из Параћинског, Раваничког, Ресавског и Деспотовачког среза, са седиштем у
Зашшишни знакови сајџија и димничара.
Ћуприји, са задатком да „заступа и унапређује сталешке и привредне интересе
занатства“, „помаже његове радне циљеве“ „штити интересе чланства“. Као и
у претходном, и његови органи су били: Скупштинаа, Управни одбор, Надзорни
одбор, Одбор за финансије, Просветни одбор и Одбор части. Надзор је вршила
Занатска комора из Београда, која је, иначе, постављала председнике у среским
и Окружном удружењу.
На основу одредби новог Закона, утврђена су права и обавезе између
месног Удружења занатлија и удружења трговаца у Параћину, али је о томе
уништена архива.
У току овог раздобља, почело је да делује и Повереништво радничке
коморе стакларских радника у Параћину. У фебруару 1935. године је одржана
једна од редовних скупштина, којом је председавао Франц Ванек, а у Управу су
изабрани: за председника Јозеф Колберт, за заменика Јозеф Блази, за
секретара Иван Мстрак и чланови Алојз Фестобаум, Антон Вебер, Бошко
200
Стефановић, Ернест (ц)устер, Јохан Колберт, Франц Ванек, Алојз Дримељ,
Никола Ринић, Леополд Замрзли, Иван Чершицки и Иван Малцер.
Према сачуваној књизи помочћничких испита у времену од 2. фбруара
1938. До 6. априла 1941. године, председници Удружења занатлија у Параћину су
били Јован Стојковић, ситар, и Коста Крсмановић, механџија.
Помоћничке испите је полагало око 100 помоћника, и то 24 бравара, 12
ковача, 9 кројача, по 9 обућара, берберина и штампара, 6 столара, 5 опанчара, 4
ћурчије, 3 пекара, по 2 поткивача, кобасичара, воскара, казанџија и кројачица и
по 1 ситар и брусач стакла. У испитним одборима је учествовало око 80 мајстора
из 20 еснафа, и то: 8 опанчара, 7 кројача, по 6 бравара и пекара, по 5 обућара и
берберина, по 4 ковача, ћурчија, поткивача, месара-касапа-кобасичара и
воскара, по 3 штампара и кројачица и по 2 казанџије, абаџије и стаклобрусача и
по 1 ситар, лимар и фотограф.
Према већ помињаном попису из 1930. године, Параћин је имао 7.192
становника и 248 занатлије (око 4,14%), а Јагодина 6.912 становника и 251
занатлију (око 4,21).“
4.13. ЗАНАТСКЕ ДЕЛАТНОСТИ У ДАВИДОВЦУ
Давидовац је радничко -пољопривредно насеље. Становништво је највећим
делом запослено у фабрикама и предузећима са територије општине Параћин, у
којима обављају основне делатности, док им пољопривредна делатност дође
као споредно занимање.
Без обзира на садашње стање, Давидовац није без занатске традиције,
напротив, може се рећи да су Давидовчани у прошлости били веома добри
мајстори занатлије: ковачи, колари, столари, пинтари, шнајдери, поткивачи и
тако даље.
Данас у Давидовцу мештани се баве новим занимањима и савременим
занатима, за које су учили средње школе и школе ученика у привреди. То своје
знање углавном примењују у погонима фабрика и предузећа. Та занимања су:
електричар, водоинсталатер, електромеханичар, вариоц, стаклар, механичар и
слично.
4.14. ЗАНАТИ И ЗАНИМАЊА ДАВИДОВЧАНА
АБАЏИЈЕ (кројачи) АУТОМЕХАНИЧАРИ:
Светозар Којић Момир Пајтић -Моша
Душан Стојановић Бојан Радовановић
Радомир Тодоровић -Дома
Љубомир Петровић АВИОМЕХАНИЧАРИ
Стана Стојановић Стојановић Горан
Србијанка Радуновић
Зорица Грујић
201
АУТОЛИМАРИ: ЕЛЕКТРИЧАРИ:
Дејан Трифуновић Никола Ђурић
Владица Петровић Драгиша Радуновић
Драгиша Стојановић Љубиша Радуновић
Градибор Рајић
АУТОЛАКИРЕРИ: Радивоје Рајић
Голуб Трифуновић Млађан Рајић
АУТОЕЛЕКТРИЧАРИ: КАФЕЏИЈЕ:
Милован Ва!сић Живојин Тасић
Синиша Јовановић Михајло Васић
Катарина Васић
БЕРБЕРИ-ФРИЗЕРИ: Стеван Ђурић
Миодраг Ђурић -Миша Павле Васић
Бранко Јовановић Горан Јађимовић
Трифун Петровић
Живомир Петровић-Мома КОВАЧИ:
Зорица Марић (Радовановић) Драгољуб Димитријевић-Лјуба
Милан Филиповић
БРАВАРИ:
Љубомир Грујић КОЛАР:
Милорад Благојевић Добривоје Здравковић
Адам Станојевић-Кеш
Милија Милановић МЕТАЛОСТРУГАРИ:
Владимир Радић Боривоје Милојковић
Боривоје Радић- Вери Миодраг Радовановић-Мица
Милан Бегуш Станоје-Тане Стојановић
Драгослав Радовановић - Госа Александар Радуновић-Цане
Живојин Спасић
Милован Ђурић-Ђура МЕТАЛОГРАВЕРИ:
Радован Живковић Драгослав Милосављевић
Милутин Петровић
ВОЗАЧИ:
Филип (Вићентије) Радић МАШИНОВОЂЕ:
Богољуб Јовановић Мирослав Ђурић- Мита
Миломир Радовановић Велимир Ђурић-Вељко
Милош Радовановић
Живан Филиповић МОЛЕР:
Мирослав Јовановић Јова Микић
Драгиша Богдановић
Синиша Јовановић ПОТКИВАЧ:
Тихомир Радуновић
ВОДОИНСТАЛАТЕРИ:
Живко Петровић ДЕЛОВОЂА:
Обрен Радовановић
202
ПИСАР: Драган Ђурић
Петроније Радуновић Ранка Ђурић
Синиша Милосављевић
СТОЛАРИ: Небојша Радовановић
Александар Стојадиновић-Лека Вера Радуновић
Предраг Стојадиновић-Педа Виолета Стојановић
Милутин Радуновић-Луја
Божидар Стојановић ФРУЛАШИ:
Радивоје Радовановић-Дила Стојан Ивановић
Слободан Радовановић
ТЕСАРИ: Фрулаш и окариниста:
Милија Стојадиновић Филип Вића Радић
Веселин Милановић
ГИТАРИСТА:
ТРГОВЦИ: Игор Радовановић
Живојин Живановић
Драгољуб Живановић ХАРМОНИКАШИ:
Војислав Андрејевић Михајло СТојановић -Микица
Светисалав Ђурић Живота Миладиновић
Милија Којић Костадин Савић
Витомир Стојановић Мирко Милићевић
Љубисав Ђурић Владица Петровић
Душан Радовановић
Драгомир Милојковић ШТРИКЕР:
Драган Благојевић Верослава Ђурић
Петар Благојевић Верослава Илић
Осим поменутих занимања и заната у селу има и 20 службеника, 6
екбномиста, 4 инжењера, 1 наставник и две медицинске сестре.
У домаћој радиности жене се баве штрикањем, хеклањем, плетењем,
везењем и другим рукотворинама искључиво за своје потребе.
4.15. КАФАНЕ
Угоститељство у Давидовцу нема дугу традицију, можда нешто више од
пола века. Прву кафану пре Другог светског рата отворио је Живојин Тасић у
својој кући, затим Михајло Васић па његова супруга Катарина за време рата у
изнајмљеном локалу Драгомира Милосављевића. Све ове кафане нису дуго
радиле и кафански живот Давидовца је кратког даха.
После Другог светског рата кафану је отворио Стеван Ђурић у
просторијама куће Живојина Тасића, а онда је то учинио и Павле Васић у својим
просторијамаа.
Једини дисконт пића у селу данас држи Јаћимовић Горан.
203
Савремена продавница мешовите
робе власника Д. БлаГојевића у
Давидовцу.
Зграда земљорадничке задруге
"7. јули", некада продавница-
бакалница браће Живановић,све до
ослобођења. Подигнута је 1936.
Године.
204
4.16. ЗАНАТЛИЈСКЕ СЛАВЕ 14.Грнчари
Св. Спиридон, 12-25 децембар
1. Абаџије
Сретење, 2-15 фебруар 15.Дрводеље
Св. Тома, 6-19. Октобар
2.Асурџије
Св. Спиридон 12-25 децембар 16.Дуванџије
Св. Никита, 28 мај -10 јуни Св. Илија, 20 јули-2 август
З.Бакали 17.Дунђери
Св. Три јерарха, Св. Тома, 6-19 октобар
30 јануар-12 фебруар
18.Екмеџије
4.Баруџије Петровдан, 25 јун-12 јули
Св. Илија, 20 јул-2. Август
19.3идари
5.Бербери Св. Тома 6-19 октобар
Св. Илија, 20. Јул-2. Август
20.3латари
б.Бојаџије Св. Илија, 20 јул-2 август
Св. Три јерарха, Св. Ђорђе Кратовац, 26 мај-9. јуни
30 јануар-12 фебруар
21.Казанџије
7.Бравари Св. Андреја,
Св. Атанасије, 18-31 јануар 30 новембар-13 децем.
8-Бунарџије 22.Калајџије
Св. Тома, 6-19 октобар Св. Андреја,
30 новембар-13 децемб.
9.Виноградари
Св. Трифун,1-14 фебруар 23.Калдрмџије
Св. Тома, 6-19 октобар
10.Воденичари
Св. Никола, 6-19 децембар 24.Кобасичари
Св. Лука, 18-31 октобар
П.Воскари
Лазарева субота, 25.Ковачи
25 март-7 април Св. Илија, 20 јул -2 август
12.Врећари 26.Кожари
Аранђеловдан, Св. Спиридон, 12-25 децембар
8-21 новембар
27.Кожувари
13.Гребенари Св. Илија, 20 јул-2 август
Св. Варвара, 4-17 децембар
205
28.Колари 42.Опанчари
Св. Тома, 6-19 октобар Св. Сава, 14-27 јануар
29.Колачари 43.Папуџије
Спасовдан, 11-24 мај Св. Спиридон, 12-25 децембар
ЗО.Котлари 44.Пекари
Св. Андреја, 30 новем-13 децембар Св. Тодор, 18. Фебруар -3 март
Петровдан, 29 јун-12 јул
31.Кројачи
Св. Илија, 20 јул-2 август 45.Пинтери
Св. Тома, 6-19 октобар
32.Кујунџије
Св. Илија, 20 јул-2. Август 46.Поткивачи
Св. Илија, 20 јул-2 август
ЗЗ.Лекари
Св. Пантелија, 27 јул-9 август 47.Пушкари
Св. Илија, 20 јул-2 август
34.Лимари
Св. Илија, 20 јул-2 август 48.Рибари
Св. Никола, 6-19 децембар
35.Лончари
Св. Спиридон, 12-25 децемба 49.Рогожари
Св. Спиридон, 12-25 децембар
Зб.Месари
5О.Рудари
37.Механџије Св. Прокопије, 8-21 јул
Св. Трифун, 1-14 фебруар
Источни петак, 7-20 април 51.Самарџије
Петровдан, 29 јун -12 јул
38-Мумџије
Св. Пророк Данило, 52.Сапунџије
17-30 децембар Св. Пророк Данило, 17-30 април
39.Мутавџије 53.Сарачи
Св. Сава, 14-27 јануар Св. Спиридон, 12-25 децембар
40.Ножари 54.Седлари
Св. Андрија, Св. Спиридон, 12-25 децембар
30 новембар-13 децембар
55.Сплавари
41.Обућари Св. Никола, 6-19 децембар
Св. Сава, 14-27 јануар
Св. Спиридон, 12-25 децембар 56.Столари
Св. Атанасије, 18-31 јануар
206
57.Табаци 64.Ћурчије
Св. Спиридон, 12-25 децембар Св. Илија, 20. Јул-2 август
58.Терзије 65.Удружене занатлије
Св. Илија, 20 јул-2 август Богојављење, 6-19 јануар
59.Ткачи бб.Ужари
Св. Спиридон, 12-25 децембар Св. Сава, 14-27 јануар
бО.Трговци 67.Циглари
Св. Три јерарха, Миољдан, 29 септемб.-12 окробар
30 јануар-12 фебруар
68-Ципелари
61.Ћевабџије Св. Спиридон, 12-25 децембар
Св. Лука, 18-31 октобар
69.Чешљари
62.Ћерамиџије Св. Атанасије, 18-31 јануар
Крстовдан, 14-27 септембар
7О.Чизмари
бЗ.Ћумурџије Св. Спиридон, 12-25 децембар
Огњена Марија, 17-30 јул
71.Шустери
Св. Спиридон, 12-25 децембар
(Неке славе имају покретне датуме, па их треба упоређивати са важећим
календаром за ову годину.)
4.17. ДАВИДОВЧАНИ У ИНДУСТРИЈИ
Самим својим природним положајем Параћин је одвајкада био трговачки и
занатски центар овог подручја, а од почетка овог века и важан индустријски
град у Србији.
Прва фабрика у Параћину подигнута је 1880. године, на источној страни
града, на месту данашње Стакларе. Била је то фабрика сукна и чоје браће Минх
из Тшебича у Моравској. Почела је рад 1882. године и запошљавала и радну
снагу из Параћина и околних села.
Фабрика је изгорела 1904. године, а три године касније на њеном месту
подигнута је фабрика стакла- која и данас постоји и ради, као један од српских
гиганата у стакларској индустрији.
Фабрика цемента у Поповцу код Параћина, удаљена је седам километара
од Давидовца, почела је производњу 1897. године, а данас је једна од две највеће
фабрике цемента у Србији и Југославији.
207
Ове три фабрике: Стаклара, Цементара и Штофара су кроз цео двадесети
век биле носиоци индустријског развоја не само параћинске општине већ и
читавог Поморавља које су запошљавале највећи број радништва из града и
околних села. Сиромашно село Давидовац било је извор радне снаге у
индустрији овог краја, а највећи број мештана запошљавао се у Фабрици стакла,
Фабрици цемента Фабрици штофа, али и у другим предузећима и установама.
4.18. ДАВИДОВЧАНИ - СТАКЛАРСКИ РАДНИЦИ
Српска фабрика стакла за мештане села Давидовца има култни значај јер
је отхранила многе генерације и ишколовала велики број младих. Кроз погоне
Српске фабрике стакла прошао је или данас ради укупно 151 Давидовчанин.
Панорама Сриске фабрике сшакла-хранишељице села Давидовца.
Снимљено 1997. Године.
Фабрика стакла у Параћину подигнута је 1907 године. Први стручни
радници долазили су из Чешке, Словеније, Немачке и постепено преносили
знања домаћим радницима- мајсторима, међу којима је велики број из села
Давидовца. Два светска рата успорила су развој фабрике, која тек 1952. године
почиње да се модернизује и проширује производни програм.
208
Данас стаклара запошљава близу 5.000 радника, који производе машинско
и ручно стакло, шупље стакло, има 14 кадних пећи и 19 лонаца за топљење
стаклене масе и ужива углед квалитетног произвођача у земљи и свету.
Велики број Давидовчана током 90 година рада фабрике учествовао је у
њеном управљању и вођењу. Драгомир Ђурић је у периоду од априла 1957. до
маја 1958. године био вршилац дужности директора Српске фабрике стакла.
Поред Драгомира Ђурића председници радничког савета Српске фабрике
стакла били су још и:
Никола Филиповић Кола 1950.
(први раднички савет)
Чедомир Јовановић________________ 1953.
Драгомир Ђурић____________ 1954. и 1955.
Милорад Ђурић___________________ 1957.
Марко Николић 1965.
ДраГомир Ђурић један од
најистакнутијих
радника Српске фабрике
стакла и друиапвено-
политичких радника у
отитини Параћин и у
селу Давидовцу. Од 1954.
до 1958. Године био је
делеГат у Већу
произвођача СРС, члан
Савета Републике од
1983. до 1991. Године и
председник ОКССРН од
1983. до 1985. Године.
209
4.19. СПИСАК АКТИВНИХ РАДНИКА СРПСКЕ ФАБРИКЕ
СТАКЛА ИЗ ДАВИДОВЦА НА ДАН 10.12.1996. ГОДИНЕ
ЖИВЕ У ДАВИДОВЦУ Саша Петровић
Александар Радовановић - Лека Верица Тодоровић
Никола Ђурић Горан Јаћимовић
Милан Јаћимовић Милица Јаћимовић
Радомир Ракић Миодраг Микић
Дејан Ракић Љиљана Микић
Живота Савић Милован Рајић
Љубинка Савић Звонко Савић
Драги Стојановић Радица Савић
Славица Стојановић Драгослав Грујић
Петар Јовановић Љубомир Грујић
Владан Јовановић Смиља Благојевић
Данијела Трифуновић Слободанка Милосављевић
Станко Васић Синиша Богдановић
Милија Радуновић Нада Богдановић
Љубомир Миладиновић Љубомир Радуновић
Синиша Радуновић Верољуб Савић
Драгиша Радуновић
Љубинка Петровић НЕ ЖИВЕ У ДАВИДОВЦУ:
Малиша Петровић Хранислав Радић
Зоран Радивојевић Драгиша Милосављевић
Љиљана Радивојевић Бојан Савић
Милован Ђурић Радован Живковић
4.20. СПИСАК ПЕНЗИОНЕРА СРПСКЕ ФАБРИКЕ
СТАКЛА ИЗ СЕЛА ДАВИДОВЦА НА ДАН 10.12.1996
ЖИВЕ У ДАВИДОВЦУ: Живојин Ивановић
Радивоје Јовановић Боривоје Васић
Марко Илић Антанасије Радуновић
Бранко Стојановић Радоје Радуновић-Боца
Светолик Стојановић-Толе Владимир Радић
Миољуб Јоцић Драгутин Стојадиновић
Душан Николић Александар Јаћимовић-Лека
Драгомир Ђурић Живорад Благојевић
Димитрије Радовановић Чедомир Јовановић
Десимир Савић-Диле Петар Милосављевић
Живојин Ђурић Бранко Милосављевић
Стојадин Тодоровић-(Пајтић) Радомир Милојковић-Рака
Живојин Стојановић Стојадин Станојевић-Дина
Петар Живковић Милан Ђурић
Велибор Благојевић
210
(наставак) Славомир Радуновић
Милован Богдановић Милан Андрејевић
Никола Ђурић
Станојло Петровић НЕ ЖИВЕ У ДАВИДОВЦУ:
Властимир Стојановић Миодраг Радовановић-Мија
Јаков Стојановић Стојадин Јовановић
Томислав Стојановић-Миса Милорад Ђурић-Миле
Марко Милићевић Александар Радуновић-Цане
Вукоман Грујић Душан Тодоровић-Дуле
Костадин Савић Мирослава Тодоровић
Милија Јовановић Миодраг Богдановић
Живојин Радуновић Станоје Стојановић-Тане
4.21. СПИСАК УМРЛИХ РАДНИКА СРПСКЕ
ФАБРИКЕ СТАКЛА НАДАН 10.12.1996. ГОДИНЕ
УМРЛИ У ДАВИДОВЦУ: Радомир Тодоровић
Добривоје Јовановић Добривоје Тасић-Бора Зец
Драгољуб Миладиновић Милисав Којић
Боривоје Стојановић Тихомир Видаковић
Милош Јовановић Станојло Милосављевић-Ноца
Драгутин Радовановић Бранко Јовановић
Милутин Ђурић Стојадин Милосављевић-Динче
Славко Јаћимовић Драгомир Милојковић-Гојко
Станојло Тодоровић Живојин Жиле Савић
Адам Богдановић Радомир Ђурић
Бранислав Радовановић Драгутин Ђурић
Радивоје Здравковић-Лала Душан Стојановић
Милорад Димитријевић Станоје Грујић
Будимир Савић Александар Санда Грујић
Владимир Савић Милован Јовановић
Душан Савић
Милош Савић УМРЛИ ВАН ДАВИДОВЦА:
Милан Благојевић Вељко Стојановић
Милан Радуновић Живојин Благојевић
Василије Миладиновић Станоје Лале Стојановић
Димитрије Стојановић Милан Којић
Радомир Радивојевић-Домча Радивоје ЈЈика Савић
Видојко Радивојевић Радивоје Ратко Радовановић
Филип Вића Радић Милутин Радовановић
Живко Радић Никола Кола Филиповић
Драгомир Петровић
211
4.22. ПОЗНАТИ МАЈСТОРИ СТАКЛОДУВАЧИ ИЗ
ДАВИДОВЦА:
Милош Јовановић Драгутин Радовановић
Славко Јаћимовић Милорад Димитријевић
Душан Савић Добривоје Тасић Бора Зец
Миливоје Савић Милан Радуновић
Живко Радић Станојло Милосављевић Ноца
Бранко Јовановић Радомир Радивојевић Домча
Стојадин Милосављевић Радивоје Савић
Никола Филиповић- Кола Славомир Радуновић
Антанасије Радуновић Радомир Милојковић
Чедомир Јовановић Стојадин Јовановић
Вукоман Грујић Јаков Стојановић
Вукоман Грујић на
радилишту у СФС,
стакларски мајстор.
Провео цео радни век у
СФС. Више пута
наГрађиван и
одликован Орденом
заслуГе у раду са
златним венцем.
Сада пензионер.
212
Јаков Стојановић ,стакларски мајстор (у средини), цео
радни век провео у СФС. Више пута наГрађиван, сада
пензионер.
ИзГлед ударничкезначке
којом су награђивани
стакларски радници за
пребацивање норми у
производњи стакла.
МноГи су били и
вишеструки носиоци овоГ
признања. Ова је
припадала пок. Живку
Радићу, мајстору
стаклодувачу. Данас се
чува у Завичајном музеју у
Параћину.
213
ДАВИДОВЧАНИ -ЦЕМЕНТАШИ
Панорама фабрике цеменша- друге хранишељице села Давидовца.
Као и Фабрика стакла и Фабрика цемента у Поповцу има изузетан значај за
мештане села Давидовца и сматра се хранитељицом народа овог села. Од 1897.
године, кад Фабрика цемента почиње производњу цемента у примитивним
условима, кроз бурне године развоја до данас, мештани Давидовца су дали
велики допринос њеном расту и успесима.
Село Давидовац је због свог положаја играло важну улогу у транспорту
цемента и репроматеријала. Ево шта о томе пише у монографији Фабрике
цемента издатој 1972. године поводом 75 година рада:
„Исто превозно средство (караван воловских запрега) коришћен је и за
танспорт цемента до Параћина преко Давидовца, а за репроматеријал обрнуто.
Такви услови транспорта нису одговарали режиму производње, што
приморава власника фабрике да 1917. године изгради пут са каменом подлогом
од Поповца до железничке станице у Давидовцу. Само две године касније
пругом уског колосека 0,60 м се везују мајдан кречњака-фабрика као и
фабрика- Давидовац.
За транспорт угља из рудника Сисевац до фабрике цемента власник
фабрике гради 1920. године жичару дужине 14,5 км.
Количина угља, које је фабрика у то време трошила, биле су знатне, јер се
угаљ користио као технолошко гориво а и за добијање потребне парне енергије
214
Као вучна средства су уведене три парне локомотиве: две на релацији
Поповац- Давидовац и једна за превоз кречњака до фабрике.
Као и у Стаклари и у Цементари су радиле читаве породице, а очеве су
наслеђивали синови, потом унуци, тако да и данас постоје „радничке династије“
цементаша.
Мора се признати да је Цементара својим радницима обезбеђивала боље
услове рада, али и боља лична примања (плате), затим кредите за изградњу,
одмор и рекреацију и многе друге бенефиције, помажући своје раднике чак и
код свих породичних славља. што је временом створило огромне симпатије у
народу овог краја па наравно и Давидовца. Запослити се у Цементари била је
велика привилегија дуги низ година.
Фабрика цемента помогла је Давидовцу и у његовој комуналној изградњи.
Бесплатно је дала цемент за изградњу новог моста на Грзи и реконструкцију
старог моста на Црници, ризлу за попуњавање путева приликом асфалтирања,
затим код реновирања школе и дома културе, изградње цркве Светог
Арханђела, фудбалског стадиона.
215
4.23. СПИСАК АКТИВНИХ РАДНИКА ФАБРИКЕ
ЦЕМЕНТА ИЗ ДАВИДОВЦА НА ДАН 10.12.1996.
ГОДИНЕ
ЖИВЕ У ДАВИДОВЦУ: Дејан Трифуновић
Саша Стојановић
Синиша Стојановић Игор Богдановић
Драгиша Стојановић Мирослав Јовановић
Горан Стојановић Дејан Петровић
Љубиша Стојановић Миодраг Стојадиновић
Живомир Петровић Драгиша Стојадиновић
Живан Филиповић Велибор Стојадиновић
Јовица Филиповић Мирослав Стојановић
Млађан Рајић Зоран Николић
Бојан Вељковић Душан Радовановић
Биљана Вељковић Драгиша Стојановић
Витомир Милосављевић Драгомир Ђурић Зоран
Владан Милосављевић Драгослав Јовановић
Драгиша Милојковић Саша Станојевић
Златко Милојковић
Предраг Милановић НЕ ЖИВЕ У ДАВИДОВЦУ
Драган Милановић Славољуб Радуновић
Синиша Јовановић Јовица Рајић
Срђан Јовановић Бранислав Радић
Бојан Јаћимовић Светислав Милојковић
Живка Дојчић Драгиша Тодоровић
Душан Радовановић
Зоран Којић
Радиша Богдановић
Михајло Благојевић
Милован Савић
Вера Станојевић
Славиша Станојевић
Владан Радуновић
Иван Петровић
Мирослав Радовановић
Јова Микић
Милош Радовановић
Бојан Радовановић
Божидар Петровић
Живко Петровић
Љиљана Ђурић
Љубе Драгутиновић
Славољуб Ђурић
216
4.24. СПИСАК ПЕНЗИОНЕРА ФАБРИКЕ ЦЕМЕНТА
ПОРЕКЛОМ ИЗ ДАВИДОВЦА НА ДАН 10.12.1996.
ГОДИНЕ
ЖИВЕ У ДАВИДОВЦУ Богоје Петровић
Видојко Живановић Радован Рака Стојадиновић
Радослав Раче Благојевић Драгутин Радовановић
Милоје Шаја Богдановић Душан Стојановић
Миодраг Јаско Миладиновић Зоран Стојановић
Радивоје Раде Рајић Славко Микић
Градибор Рајић Мирослав Мига Ђурић
Драгослав Милојковић Боривоје Ђурић
Боривоје Милојковић
Велимир Ђурић НЕ ЖИВЕ У ДАВИДОВЦУ
Богољуб Јовановић Милан Богдановић
Милан Бегуш Градибор Стојановић
Милутин Луја Радуновић Злата Стојановић
Будимир Петровић Томислав Тодоровић
Милоје БоГдановић "Шаја"-пензионер Фабрике цемента,власник
казана за печење ракије, воденице,вршалице на парни погон и
комбајна.
217
Милан Бегуш
пензионер фабрике
цемента, први
машиниста и
иноватор после
Другог светскоГ
рата.
4.25. ПЕНЗИОНЕР ЖИВОЈИН СПАСИЋ
Име Живојина Спасића уписано је крупним словима и у анале Фабрике
цемента из Поповца, па заслужује да се о њему каже нешто више и у овој првој
хроници села Давидовца. Заправо, најлепшу и најсажетију причу о њему дао је
уредник листа „Нови Поповац“ у чланку посвећеном Живојину Спасићу, а
поводом 10 година од његовог пензионисања, који доносимо у интегралној
верзији:
4.26. „ЛИКОВИ ПЕНЗИОНЕРА“
ЗАЉУБЉЕНИК У ИАРНЕ МАШИНЕ
Име Живојина Жике Спасића, сада пензионера, везано је за такозвани
златни век СтароГ поГона и то пре свеГа за њеГове котлове и парњаче. Ако су
тада оне биле срце и покретачка снаГа фабрике у Поповцу, Жика је био њихова
душа. У времену од рата па до њиховоГ „умирања" и престанка са радом,
реконструкцијом 1963 Године, Жика је био најбољи познавалац истих и
руководилац енерГетике и људи који су радили на одржавању.
У цементару је дошао у својој осамнаестој Години. Радио је и путовао за
Давидовац. У почетку је променио неколико радних места али оГромна парна
постројења привлачила су Га неком чудном и невидљивом снаГом.
218
-Још пре рата почео сам да се спремам за мајстора. Да би поред парних
котлова познавао и парне турбине, морао сам да идем у Сењски рудник: пуна
два месеца дању сам радио у цементари а ноћу у Руднику.
Кад сам постао руководилац енерГетике, рекли су ми да се преселим из
Давидовца у стан крај Фабрике. Тако је било онда, присећа се сада Жика. Сада
је друкчије..
Поред мноГих тешкоћа после ратш, недостајали су неки материјали,
често ситни и неважни, као рецимо клинГерит за заптивање, па смо уместо
њеГа користили лимене кутије које су такође биле ретке. Сналазили смо се
како смо знали, јер су машине морале да раде. Чини ми се тада су застоји били
ређи неГо сада. -једном приликом, после већеГ квара накотлу, четири дана и
ноћи нисмо излазили из фабричкоГ круГа. На сан није нико ни помишљао.
Жика Спасић који је
толико волео парна
постројења и који је
живео за њих, како сам
рече, изГубио је љубав и
смисао у цементари скоро
исСпоГ тренутка када су
она престала да раде.
Заљубљеник парњача,
отишао је и сам ускоро у
пензију, и ако је још моГао
да ради..
У међувремену,
Спасић је школовао два
сина и кћер и изГрадио
себи кућу у Граду.
Жика је осСпао
неверовап1но крепак и
свеж до сада и ако је већ
десетак Година у пензији.
Како је успео у томе?-
Живот меније много
мазио, каже он, али увек
сам волео свој посао и
обављао Га са љубављу. То
ми је давало вољу и
уливало неку снаГу.. Тамо
Где нема тоГа, човек брже
пролази кроз живот!
Р. Милосављевић“
219
4.27. СПИСАК УМРЛИХ РАДНИКА ФАБРИКЕ
ЦЕМЕНТА ПОРЕКЛОМ ИЗ ДАВИДОВЦА
Живојин Живановић Добривоје Савић
Драгољуб Живановић Милорад Рода Јовановић
Божидар Милићевић Добривоје Димитријевић
Михајло Богдановић Миодраг Беља Димитријевић
Адам Станојевић Кеш Радисав Диса Стојановић
Драгољуб Љоља Рајић Раденко Микић
Милован Беља Радуновић Радосав Беца Радовановић
Милун Радуновић Андреја Радовановић
Златоје Милојковић Коста Кола Тодоровић
Миодраг Милојковић Војислав Стојадиновић
Михајло Васић Чедомир Миладиновић
Радомир Ђурић Живојин Спасић
Живојин Милановић Милен Димитријевић
Милија Милановић Милорад Милосављевић
Адам Милановић Светозар Благојевић
Живојин Милосављевић Живадин Радовановић
Љубомир Петровић Станислав Стојановић
Драгослав Николић Обрад Милојковић
Живојин (Велимира)
Милановићзвани
"Жикица", сарач-
кајишар у фабрици
цемента још од пре
Другог светскоГ рата,
уживао је велики уГлед
и поштовање и као
пословођа. У селу је
био председник
СоцијалистичкоГ
савеза и одборник у два
мандата. Дао је велики
допринос комуналној
изГрадњи села и
развоју
инфраструктуре:
еликтрификација,
мост, путеви,
самодопринос...
Рођен је 1912. а умро
1983. Године
220
I УДРУ/К6Њ6 ЗДНДТЛНЈД за дм
Бдновнпд ...
$$ П0М» ЖДОШТЕО 3
$ 8
$ Упрдвд удружењд зандтлнја зд
___________________ _ __ овнлх. потврђује да је
год. у пред
испнтнот котнснјот обог удружењд ддндс положно
ПОЛХОЋНИМКИ.ИСПИТ I
Мнз
с п здндтд. 'а’
Клндиддт је нзучио здндт код г. §
§
$ од у лхесту зд БрСЛ\€ $8§
$ учеиа похађао стручну школу. н зд врелхе
$ р
>• /за 193.
$р
Претгедпнк кпнтне колнкнје. Упрам удружењл,
I
•6$л<
221
Краљсвина Југославнја
испитна к о м и с и ј а зл руковаопс
ПЛРНИХ Л\0Т01’Л.И КОТЛОКСКНХ ПОСТРОЈСЊЛ
Кол
сведочлнство
г. рођсн
општинн....
срсзу >7 бановпни ношто јс
нспунно услове за полаган>е пспнта за ло;кача за локол>обнле у слшслу Правчлнпка
о полагап>у нспнта за руковаоцс парннЧ лготора н котловскпх постројеп>а олЈб.
Јуиа 1035 г. III. Бр. 22.648, .
положио' к испит
за ложача за локолхобплс.
Ово сведочапство служп за доказ да кандндат нл\а стручпу спрслеу за
звашс ложача за локотобилс којп јс овлашћсн да послужујс локолаобнлс
н да под надзорот ругЈујс локолаобнлалш до 20 к. с.
Бр.
222
4.28. ДАВИДОВЧАНИ - ШТОФАРЦИ
Индусшрија вунених шканина Владе Теокаровића
После пожара у коме је изгорела Минхова фабрика сукна чохе и предива
прошло је 16 година да би тек после ослобођења 1920. године кренула да ради
нова текстилна индустријаа браће Теокаровић.
Ова фабрика није много апсорбовала давидовачку радничку класу, али има
свој неоспорни значај у економском развоју села и подизању укупног стандарда
живљења његових мештана.
Милија Николић -Миле (1912-1969),био је радник
фабрике штофова и пре другог светскоГ рата.
Био је бравар на одржавању ткачких разбоја. Дао
је велики допринос и развоју села, посебно код
изградње Дома културе, као и развоју
фудбалске иГре у Давидовцу.
223
4.29. СПИСАК АКТИВНИХ РАДНИКА ФАБРИКЕ
ШТОФА ПОРЕКЛОМ ИЗ СЕЛА ДАВИДОВЦА НА ДАН
10.12.1996.
ЖИВЕ У ДАВИДОВЦУ: ПЕНЗИОНЕРИ:
Мирко Богдановић Живота Димитријевић
ГорданаЂурић Латинка Андрејевић-Тина
ДрагицаПетровић ВераИлић
ЈасминаФилиповић Магдалена Тасић-Мага
Мирјана Милановић Слободан Радовановић
Јаворка Ђурић Стојадин Стојановић(Параћин)
Драгица Стојановић
Драгиша Николић УМРЛИ:
Зорица Драгутиновић Милија Николић
4.30. СПИСАК ЗАПОСЛЕНИХ РАДНИКА ИЗ
ДАВИДОВЦА У ДРУГИМ ПРЕДУЗЕНИМА
НА ТЕРИТОРИЈИ ОПШТИНЕ ПАРАЋИН
Радојица Микић-угоститељ у хотелу „Колиба“
Бранислава Петровић-угоститељ у хотелу „Петрус“
Љиљана Ђурић - угоститељ у хотелу „Колиба“
Живојин Видаковић - радио на железници, сада пензионер
Мирослав Видаковић - железничар
Мирослав Тодоровић - железничар
Стојадиновић Предраг Педа- железничар
Вера Радуновић -трговац у „Шумадији“
Миломир Радбвановић - у саобраћају АТП „Црница“-пензионер
Милица Радовановић - ради у саобраћају АТП „Црница“
Светлана Стојановић -ради у саобраћају АТП „Црница“
Голуб Радовановић-учитељ
Ирена Радовановић- учитељица
Радмила Трифуновић- ради у здравству: Медицински центар
Драгана Радуновић - мед. радник у Мед. Центру
Милица Николић - мед. радник у Мед. Центру
Зага Савић - мед. Радник у Мед. Центру
Љубиша Радуновић - ради у Електродистрибуцији
Миле Савић - ради у Електродистрибуцији
Звонимир Стојановић - запошљен у „Будућности“
224
Виолета Стојановић - запослена у „Будућности"
Нада Богдановић - графичар у „Вуку Караџићу"
Гордана Ђурић- графички радник у „Вуку Караџићу“
Бранка Васић- запослен у „Пролетеру“
Зоран Аћимовић - ради у МИП Ћуприја
Слађана Аћимовић - финансијски полицајац
Слађана Богдановић - запослена у катастру СО
Драгослава Јовановић - ради у „Петрус- обући“
Бранислав Урошевић - ради у 03 „Дунав“
Виолета Благојевић - ради у Заводу за социј. Осигурање у Ћуприји
Невенка Стојадиновић- ради у основној школи у селу
ГолубТрифуновић- чувар аеродрома
Горан Стојановић- авиомеханичар на аеродрому
Михајло Стојановић-радник СО
Зорица Радовановић-ветеринар
Драгиша Петровић - инжењер у „ 7. јулу“
Ненад Богдановић - ради на пољопр. Добру „Добричево“-Ћуприја
Јасмина Милосављевић - запослена у пошти
4.31. ЗАПОСЛЕНИ РАДНИЦИ ИЗ ДАВИДОВЦА У
ПРИВАТНОМ СЕКТОРУ
Петар Благојевић Братислав Јоцић
Драган Благојевић Јулијана Јоцић
Дејан Јаћимовић Драгиша Радошевић
Горан Јаћимовић Марина Радошевић
Синиша Милосављевић Ивица Петровић
Драган Ђурић Владица Петровић
Ранка Ђурић Живота Миладиновић
Драгиша Богдановић Миомир Матић
4.32. ЗАПОСЛЕНИ ДАВИДОВЧАНИ НА СОПСТВЕНОМ
ИМАЊУ
Добривоје Богдановић Милован Радошевић
Бранко Богдановић Миодраг Радошевић
Живојин Богдановић Милосав Радовановић
Синиша Богдановић
4.33. ТРЕНУТНО НЕЗАПОСЛЕНИ ДАВИДОВЧАНИ
Небојша Антонијевић Бобан Благојевић
Слободанка Савић Дејан Петровић
Драгана Савић Млађан Рајић
Радиша Благојевић Томислав Савић
Славица Благојевић
225
РАДНИЦИ МУП-а (СУП-а)
Радомир Петровић (пензионер у Јагодини)
Милан Богдановић (пензионер у Јагодини)
Мирослав Милићевић (пензионер у Параћину)
Владимир Милановић (пензионер у Давидовцу)
Марко Тодоровић (преминуо)
Зоран Стојановић (преминуо)
Драгослав Радовановић Госа (активни радник МУП-а у Параћину)
ВОЈНА ЛИЦА
(Пре Другог светског рата)
Раденко В Радовановић (покојник)
Радован В Радовановић (покојник)
(После Другог светског рата)
Милан Ђурић (покојник)
Драгослав Ђурић Драги (пензионер у Параћину)
Милосав Ристић- Риле,
поштоноша је у
Давидовцу преко 30
Година ,врло омиљен
међу пензионерима и
Грађанима, који Га
сматрају својим
суГрађанином..
Популарни Рилејеи
новчано помаГао све
акције Давидовчана. На
свом бициклу, по свим
метеролошким
условима, долазио је у
Давидовац, који му
припрема свечани
испраћај у пензију.
226
8ОСЏАША 8ТК1ЖТЦВА 8ТАЈМОУ1«зТУА
8е1а ВАУШО УСА
Цкирап ћгој 81ааоуо1ка аа даа 10.12.1996. 566 100%
1 АкГтп гаскмсј 221 39
2 Е)асј ј с!еса 118 21
3 Оошаасе 111 20
4 Регшопеп 116 20
—
ГЈгасНо: —
КаШс Вгап19»1аг
227
Радисав Ђурић -Диса ЖЕЛЕЗНИЧКА СТАНИЦА У
железнички радник на прузи ДАВИДОВЦУ
Параћин-3ајечар,пре Другог
У економском развоју села Давидовца
светскоГ рата железничка станица је одиграла врло важну
Снимљен око своје 40-те Године улогу у полувековном раздобљу. Од
отварања пруге Параћин-Зајечар па све до
живота. њеног укидања 1967. Године Давидовац је
имао претоварну железничку станицу од које
је одвајао колосек ширине 0,60 м, а за
фабрику цемента у Поповцу. Пругом
Параћин-Зајечар источна Србија је била
повезана са магистралним железничким
правцем Београд-Ниш а њеним шинама су
превожени бакар из Бора, угаљ из рудника
Боговина, дрво из Јужног Кучаја и тд. За
потребе фабрике цемента на овој станици се
вршио претовар угља из Алексинца,
Ресавских и Ибарских рудника, гипса, туфа,
песка и другог материјала који улази у
компоненте за прављење цемента. Ова
пруга узаног колосека у дужини од 8 км.
укинута је 1952. године када је од Параћина
до Поповца изграђена нова железничка
пруга нормалног колосека и тог момента
железничка станица у Давидовцу је изгубила
ЛеГитимација
број 30 за
куповање
месечних
претплатничк
их карата за
радникеи
службенике,
издата 1963.
Године на име
Бидојка
Филиповића.
228
свој значај који је до тада имала, односно
изгубила је статус претоварне станице.
На прузи Параћин - Зајечар од
Параћина до Извора саобраћао је локални
воз који је превозио путнике, раднике и
ученике у теретним вагонима у којима су
накнадно уграђена седишта. Ови локали су
имали стајалишта код Стакларе, у Главици
и Лешју, а железничке станице су биле у
Месечна возна карта за фебруар Даавидовцу, Доњој Мутници и Извору.
1963. Године на прузи Стари Композиције које су ишле од Параћина до
Поповац-Давидовац. Зајечара у Извору су узимале воду и
правиле предах пред тежак успон у
честобродичкој клисури. На изворској
железничкој станици вршен је утовар огревног и техничког дрвета и другог
материјала. За физичке потребе станица је запошљавала један број радника
који су касније по укидању пруге прешли у Поповац.
Железничка станица у Давидовцу имала је и други значај. Наиме она је
поседовала телефон и телеграф, а то је значило и везу са светом. Радници на
железници су били школованији људи од већине мештана и увек су се
укључивали у све важне акције села а нарочито у периоду послератне изградње.
Од железничког особља Давидовачке станице у лепој успомени је остао
Бранислав Стојановић - Бане који данас живи у Нишу, а који је по оснивању
фудбалског клуба „Радник“ био и његов први тренер. Отправник Драган
Закон о Грађењу и експлоатацији пруга и нових железница усвојила је
Народна Скутшпина Краљевине Србије 1898. Године у Нишу. Нод тачком 9.
било је предвиђено и Грађење пруГе Параћин-Луково-Бољевац-Зајечар. У
Првом светском рату БуГари су порушили мостове на прузи 3.11.1915.
Године, а следећеГ дана минирали тунел код Обрадових столица на прузи
Параћин-Зајечар.
229
Ћирић, учествовао је у културно-просветном раду села, а у Давидовцу је живео и
радио Живко Ружић, он је становао у згради покрај железничке станице која се
звала Караула и мештане је у сеоској читаоници учио да играју шах. Шефови
Давидовачке железничке станице Драган Стаменковић и Димитрије
Димитријевић такође су заслужили помен у овој хроници јер су истински
саучествовали у свим мукама и невољама мештана Давидовца. Памте се њихове
радне акције на чишћењу снежних наноса са пруге како би се оспособио
железнички саобраћај и Давидовац поново повезао са светом.
На железничкој станици су радили и Давидовчани Живојин Живановић, а
пре Другог светског рата и Радисав Ђурић. У послератном периоду на кратко су
на станици радили Радосав Васић и Боривоје Стојановић, а затим Живојин
Видаковић, и др.
ВЛАСНИЦИ ПУТНИЧКИХ
АУТОМОБИЛА УДАВИДОВЦУ
1. Живота Савић 26. Радуновић Милија
2. Стојановић Зоран 27. Радуновић Славомир
3. Јовановић Петар 28. Радуновић Драгиша
4. Драгутиновић Зорица 29. Радуновић Љубиша
5. Станојевић Саша 30. Радић Боривоје
6. Ракић Радомир 31. Богдановић Драгиша
7. Ђурић Радосав 32. Миладиновић Живота
8. Горан Јаћимовић 33. Богдановић Ненад
9. Дејан Јаћимовић 34. Васић Миодраг
10. Мијаиловић Слава 35. Петровић Божидар
11. Савић Живојин 36. Милосављевић Синиша
12. Радовановић Миломир 37. Милосављевић Витомир
13. Николић Зоран 38. Јовановић Миодраг
14. Стојановић Жарко 39. Јовановић Радосав
15. Стојановић Милутин 40. Грујић Драган
16. Радошевић Драгиша 41. Аћимовић Зоран
17. Радошевић Миодраг 42. Благојевић Ненад
18. Радовановић Милош 43. Благојевић Радиша
19. Здравковић Раја 44. Ђурић Драган
20. Благојевић Драган 45. Милојковић Бора
21. Видаковић Мирослав 46. Јовановић Ратко
22. Дојчић Живка 47. Филиповић Јован
23. Благојевић Миодраг 48. Радивојевић Небојша
24. Васић Станко 49. Богдановић Милосав
25. Васић Милован 50. Стојановић Горан
230
5. НАРОДНИ ЖИВОТ
5.1. СТАМБЕНИ ОБЈЕКТИ
После победе српског народа у Другом устанку 1815. године и стицања
значајне аутономије Србија је имала свега око 1400 села и 120.000 пореских
глава. Сва села су у просеку била мала, око двадесетак кућа, али је било много
насеља са једва десетак димњака. Локација села је била разбацана, без икаквог
реда, често дубоко у шумама, без доброг прилаза и далеко од главних путева.
Прву урбану реформу села започео је сам кнез Милош Обреновић,
увиђајући да је овакав положај српских села вишеструко некористан. О томе је
детаљно говорио у пропратном писму уз акт „О збијању кућа по селима и
ушоравању..“ који тадашња скупштина није одмах усвојила, већ је пре тога
тражила да се донесе закон о личној безбедности и имовини.
Ево како Књаз Милош образлаже потребу збијања и ушоравања српских
села:
„Невоља је наш народ, вели Кнез Милош, принуждавала, те се морао по
шумама, гудурама и врлетима крити, и којекуд себи куће градити,-куће које су
тако слабе биле, као што је слаба надежда била, да ће се бедни и онде сигурно и
на дуже време станити моћи. - Како се невоља ова, од двадесет година овамо,
умањивати и ишчезавати почела, народ се наш умножавао, осигуравао и боље
стањавати почео, обогаћавајући себе разним добрима земним. Но што се он
већма умножавао и распрострањивао, то је све већу штету себи чинио,
разштркан будући кућама и земљама својима. Толике се шуме утаманише, које
да би се земље открчиле, које да би се зграде поударале. Толика земља
безполезна под силним зградама лежи. Испуста за стоку нестаде сасвим, јербо
људи позагађиваше све. Тим пак утамани се стока, јер мора се утаманити, почем
нестаде за пашу места. Куће остадоше на далеко, због чега нит сосед со соседом
састати се ни поразговарати, нит један другом што помоћи може. А како ће и
власти наредбе, које од начелства свог добијају, саопштавати и како ће
заповести објављивати?-Ето стање у ком се народ налази из узрока што куће
нису у једно збијене, већ разбацане на толика удаленија!
Бринући се о благу народном, ја сам пролетос Указ издао, којим,
протолковавши штету произилазећу отуда што су куће растркане и ползу која
би произашла кад би се куће у једно сабиле, препоручио сам да се куће у једно
збију, И, где то местоположеније допушта, ушоравају, да таковим начином
свако село своје потесе и своје испусте получи, да се шуме заштеде и да се стока
обдржи и умножини.“
Народно грађевинарство у прошлом веку било је врло примитивно.
Станишта или настамбе су биле од приручног материјала из околине, градили
су их сами власници, а састојала су се често само из једне просторије. Због
честих сељења, примитивна станишта нису ни могла бити од скупљег
материјала, којег буди речено није ни било. Култура становања у српском
народу имала је врло нисак ступањ о чему нам сведоче и бројни записи страних
путописаца.
231
Средином прошлог века енглески капетан Едмунд Спенсер прошао је
параћинским крајем и оставио упечатљиве слике живота и становања у књизи
„Путовање по европској Турској 1850. године" из које доносимо следећи опис:
У Параћину смо прешли преко још јеног дрвеног моста, преко Лепенке, и
опет платили неколико пара за трошарину. Кад смо се попели на планину Јухор,
указао нам се величанствен поглед на босанске планине, високи Јастребац,
Стару планину близу Ниша, и дивну клисуру код Сталаћа. НајвишИ врхови ових
планина били су још покривени снегом, а кад је дунуо ветар с те стране, промена
температуре била је сувише нагла да би била пријатна. Да би увећала наше
невоље, на нас се сручила олуја с кишом, налик на потоп, несрећа које треба да
се плаше путници у овим крајевима, не само због личне неугодности коју
изазива, већ и због тога што се путеви, без икакве камене подлоге, претварају у
каљугу, што их дан два чини непроходним. Ово се лако може разумети ако
додамо да се тле састоји од дебелог слоја иловаче готово без шљунка, и да
путовање њиме после велике кише личи на прелажење неке клизаве
баруштине, где човек учини корак напред а два назад.
Усред пљуска обрадовасмо се што ћемо потражити заклон у једној
циганској насеобини. Мислио сам да су куће добрих Срба доста примитивне, али
архитектонски напори ове расе луталица нису бољи од дабрових. Мушкарци и
жене били су готово голи, деца сасвим гола, веома црнпурасти, белих зуба,
светлих као угаљ црних очију, и бујне, замршене, као гавран црне косе; израз
њихових лица био је необично суров и претећи. Сви су били или ковачи или су
израђивали дрвене зделе и кашике. Изгледа да су били релативно имућни, јер су
имали пуно коза и оваца које су пасле на суседном брегу, а одгајали су и коње за
продају. Преко лета слали су своје људе да траже злато у планинским рекама
Босне, Горње Мезије и Балкана. Изненадио сам се колико су га скупили а њихов
поглавар је желео да га купим. Током својих лутања скупили су и нешто вредног
биљура.
Наши цигански пријатељи су веома гостољубиво наваљивали да
преноћимо код њих, и послужили нас ракијом и колачем печеним у пепелу;
салетање су оснажили тако што су показали лонце у којима се кувало месо,
обећавајући весеље. То је било одвратно Ђорђу, добром хришћанину, који их је
псовао као пагане. Што се мене тече, ма колико примамљив био мирис који се
дизао из лонца, нисам пожелео да одседнем код људи који, на жалост, врлину
чистоће не удружују са гостопримством. Стога смо, и поред јаке кише, кренули
даље до оближњег хана, који је имао злокобно име: Хан код хајдучке чесме.
Сада је почео најзаморнији и најнепријатнији део нашег путовања откако
смо ушли у Србију. Пут се пружао дуж стрмих падина камените косе чија је
подлога од глине, тако да се од кише претворио у праву каљугу, кроз коју су се
напши уморни коњи батргали и пострадали, а да невоља буде већа, мрак је пао
пре него што смо превалили половину тог растојања, тако да смо уморни
наставили опасно путовање у потпуној тами, кроз кишу која је пробијала до
кости. Одједном се коњ јадног Ђорђа спотакао, најпре се клизао а онда се
преврнуо и збацио свог пуначког, преплашеног јахача, ‘који је треснуо усред
густог, бодљикавог густиша жутиловке, дивље руже и зеленике; непотребно је
232
рећи да мој дебели пријатељ није прошао без бројних огреботина и модрица,
као и многих подеротина на својој одећи.“
Познати српски етнолог Тихомир Р. Ђорђевић даје још једно сведочанство
о изгледу и стању народног грађевинарства у Србији прошлог века, у својој
студији „Из Србије Књаза Милоша“:
„Куће су по селима биле различите, према географским положајима у
којима су биле. По равницама, особито по голетним местима, куће су биле врло
слабе, покривене понајвише кровином или лубом, па су се према томе и звале
кровињаче или лубњаче. Тако су куће између млаве и Пека биле колибе,
најсиромашнијег изгледа. По брдовитим пак крајевима, у којима је било грађе у
изобиљу, било је добрих, каменом подзиданих кућа, обично брвнара, понајвише
покривених шиндром. Ове су се куће могле и премештати са места на место.
Тако кад је била издата заповест да се села ушоравају, „сељаци духовитим
средствима, помоћу кола, нарочито направљених, преместише оне које беху у
добром стању на једну и две миље одстојања на означеним местима.
Соба по кућама није било свуда, већ се зими понајвише грејало поред ватре,
која се ложила на огњишту усред куће. Спавало се, сем куће, још и по појатама.
Димњака, сем Мачве, поред Саве и Браничева око Дунава и на влашким
земуницама, готово нигде није било. Дим је пролазио кроз кров, због чега је по
кућама било страховито чађаво и од дима се једва издржавало. Место прозора
су били мали отвори, који, су преко зиме или затворени, или олешљивани
хартијом. Стаклених прозора није било. Затвор на вратима био је дрвен.
Обичне куће по селима градили су сами сељаци; само су боље куће градили
дунђери, којих је, или било по варошима, или су долазили из Остата, Старе
Србије и Македоније. Но такве су куће по селима биле ретке. Само по изузетку
почела су доста нека села да одскачу својим кућама и уређењем око њих. Тако је
Варварин још 1829 године имао правилније улице но по другим селима и доста
добре куће, покривене црепом. Но, мало помало, напредовало се и у грађењу
бољих кућа по селима. Пред крај владе Кнеза Милоша могло се видети, на доста
места кућа ћерамидом покривених и са по две до три собе.
У кућама је било мало покућанство; по зидовима су висили разни алати,
сланина, црвена паприка, лук у великим венцима, вретена и дрвене кашике;
поред зидова су биле црепуље, сандуци с брашном, наћве и судови за воду; око
ватре, пак, мале ниске троножне столице.
Поред куће за становање била је штала (стаја, коњушница, шталог, ахар)
за стоку, слична кући и од истог материјала; кош од прућа за жито, подигнут од
земље на дрвеним или каменим стубовима, од којих је највећи и неоплетени био
за кукуруз, који се највише производио. „Око ђекојих газдинских кућа, вели Вук
Караџић, стоје вајати и остале зграде (на пример амбари, чардаци, качере) као
мало сеоце“.)
Око сваке куће била је читава шума од шљива, којих је било врло старих,
засађених од становништва, које често није нико запамтио. У много случајева,
то су биле шљиве које су садили и које је ново становништво засађене затекло.
У Рудничком Округу било је шљивара и по двеста година старих са шљивама
које су биле читави грмови. Шљиве су употребљаване готово једино за пециво
ракије, која се тада у Србији врло много пила.
233
У почетку владе Кнеза Милоша цркве су по селима биле врло ретке. После
расељавања становништва и оно што их је било дотле очуваних биле су
запустеле у коров. Њихови описи из времена аустријске окупације дају страшну
слику. Оно, што је тада, за кратко време, народ обновио, порушено је за време
нове турске владавине, или је запустело због нових сеоба, или пропало због
недопуштања обнављања. Крајем 18. века „ни цркве ни манастира није било
слободно, ни изнова начинити, ни поновити, без допуштења турскога. које не
само да је било тешко добити, него је свагда стајало врло много новаца.“ Да се
начини црква од дрвета, макар као колиба, опет је ваљало плаћати. Доласком
Хаџи Мустафа-паше за везира београдског, 1794 године, који допусти
обнављање и грађење цркава и манстира, нешто је учињено, да одмах после
њега пропадне. Обнављање под Карађорђем мало је времена трајало. Једном
Русу, који је 1808 године долазио у Србију, учинило се ка да „у Србији по селима
нигде нема цркава хришћанских“. Тек од 1815 године настаје право обнављање.
Кнез Милош, још одмах после устанка, обраћа пажњу црквама и неке сам
поправља или подиже. Но ни то није Ишло ни брзо, ни раскошно. 1826 године
још су лежале у рушевинама многе цркве и манастири, оно пак што је
обновљено било је највећим делом трошно, просто и мало, само тек да се народ
има где скупљати. Већина је цркава била саграђена од дрвета и плетара. Сам
Кнез Милош саградио је масу цркава, или је новчано припомогао њихово
грађење.
У почетку владе Кнеза Милоша по селима није било ни крчме ни механе.
Крчме су се „само у пјесмама спомињале", а онако их није било нигде, сем по
варошима и поред Саве и Дунава, или по планинама куд нема села. Постепено,
почеле су се отварати механе поред друмова, те су служиле за свратише
путницима, и понегде, по селима, крчме ради збора сеоскога. Пред крај владе
Кнеза Милоша било је у целој Србији око 1200 механа. Сеоске механе овде нису
издвојене од варошких. Само сам у једном списку од 1839 године нашао да је у
Срезу Зајечарском на 23 села било механа у 9 села, од којих у неким и по
неколико ( у Грљану-4, Бољевцу-3, Подгорцу -3, Планиници - 2), а у срезу
Вражогрначком на 22 села да их је било у 11, од којих у некима по неколико.
Док су у Србији, кнежине, за време Турака, као што смо рекли,
представљале наставак старе племенске организације, каква се и до данас
одржала у селима Црне Горе и околних земаља. Можда су првобитно и у Србији
била села браственичка, али, будући изложена разним утицајима,
расељавањима и мешању становништва, тешко да је у њој било очуваних
браственичких села до пред српске устанке у 19. веку. Сва су већ била
састављена од различитих фамилија: било староседелачких, било
досељеничких, било измешаних једних и других. Но како је највише досељеника
било из крајева у којима су по селима били одржани родбински систем и
родбинска организација, то они нису ни знали за другојачу сеоску организацију
до за родбинску, па су своја села по том обрасцу и уређивали.“
234
5.2. ВРСТЕ СТАНИШТА И КУЋА
ЗЕМУНИЦЕ су биле најпримитивнији начин становања наших предака, у
условима крајње беде и сиротиње, у вечитим сеобама и сељакањима. Сматра се
да су земунице потпуно остављене у прошлом веку, али их етнолог Станоје
Мијатовић налази на Јухору и почетком двадесетог века. Земунице се овде зову
и бурдељи.
СИБАРЕ су имале купасти облик, покривене су грањем и травом и
представљају станиште које се градило у сеобама и служило за краћу намену у
збегу.
БУСАРЕ су такође колибе покривене бусенима траве, а укопавају се у
земљу. Бусаре се спомињу у првој половини прошлог века када су
новодосељеници Врапчана дошли на данашњу локацију и од Књаза Милоша
затражили да им одобри покошену траву са утрина да покрију своја станишта,
јер иде зима, а они немају где презимети.
КОЛИБЕ су већ претече данашње куће. Имале су само једно одељење без
прозора. Између четири мертека побијена у земљу, оплитало се пруће, које се
потом лепило блатом.
Кућа Максима РадошевиКа, у којој су живели Стојан Микић и његова
супруга Стојанка. Један од најлепших примерака старе сеоске
архитектуре у Давидовцу.
235
Кућа зидара из прве половине 20. века, зидана" на
ГлаГол".Власништво Видојка Живановића, пензионера Фабрике
цемента који данас живи у Аустралији.
Кућа МаГдалене Тасић. Пре ДруГоГ светскоГ рата у њој је била
кафана Живојина Тасића.После рата је национализована и у њој је
дуГо времена била сеоска књижница и читаоница.
236
Кућа ЈБубинке Пешровић, грађена у ирвој половини овог века,у којој
и данас станује. У њој је живео и др. Пешар Спасић.
ЦиГле на првим зидарама лепљене су блашом, као шшо се види на
слици. На зиду се види и табла са називом улице, поспгављена после
Другог светскоГ рата.
237
Воденица на Црници између Давидовца и Главице је класична чакмара,
покривена кикиндским црепом. Власништво Аце Милошевића из Г'лавице
!\ући Миодрага РадошевиКа, земљорадника, изграђена ире неколико
година.
238
Куће Милутина и Жарка Стојановића,који су на привременом раду у
иностранству. У њиховим изГледима се виде и утицаји запада у
Градњи.
Кућа Михајла Сшојановића-Микице грађена у соисшвеној режији са
браћом.
239
СОЈАРЕ су колибе са два одељења, и са таваном. Оплитале су се прућем и
лепиле блатом, с тим што су имале и отвор за дим на средини тавана.
ЧАТМАРЕ су се сачувале и до данашњег дана у нашим селима, па и у
Давидовцу. Имале су три- четири одељења оџак, подрум, таван, трем и прозоре
на свакој соби, а негде и по два прозора на соби.
Прве чатмаре су биле скупоцене куће и почеле су да се граде тек после
Другог српског устанка када су услови живота постали стабилнији а мир и
слобода све трајнији. Прве ћерамиде освањавале су управо на овим кућама, које
су себи могли да приуште само богатији појединци онога времена.
ДОЛМАРЕ: по свему су сличне чатмарама или чакмарама, с тим што се
између косника постављала долма (цигла) уместо чакми.
ЗИДАРЕ су почеле да се граде-зидају почетком овог века од опека (цигли)
и представљале су претечу данашње савремене куће. У историји сеоског
грађевинарства биле су тада најконфорнији стамбени објекти. У почетку су
зидане на „ дуз“, а онда и на „глагол“, без бетонске греде, а потом и са
бетонским венцем уместо венчанице, у који се стављало мало и грађевинског
гвожђа.
ПОМОЋНИ ОБЈЕКТИ
Свако домаћинство у Давидовцу , поред куће има и помоћне објекте у
дворишту (авлији) без којих је практично живот незамислив. Ти помоћни
објекти: штале, обори, кошеви, подруми, бунари и тако даље су саставни део
економског дворишта, економски капитал домаћинства и главна потпора. У
њима се гаји ситна и крупна стока, живина, чува механизација, затим вино,
ракија и друге прерађевине неопходне за опстанак куће и укућана.
ШТАЛА је најважнија економска зграда, прављена од истог материјала
као и кућа. Штала се још звала и јар, од турске речи јахар. У штали је боравила
„крупна стока“ односно краве или коњи, ређе магарци.
ОБОРИ су служили да се удоми „ситна стока“ свиње, а торови су служили
као станиште за овце и козе. Грађени су од дрвених облица, проштака или коља,
а покривене су травом, трском, шиндром, да би се касније овакви објекти
покривали ћерамидом, односно црепом.
КОШ је у почетку био сав од прућа, да би се касније олетвао дрвеним
летвама и служио је за смештај кукуруза и пшенице.
„Око ђекојих газдинских кућа, вели Вук Караџић, стоје вајати и остале
зграде, например амбари, чардаци, качере, као мало сеоце“.
КАЗАНИЦЕ су прављене даље од свих других бина у авлији, и у њима се
пекла ракија најпре у зиданом, а касније и у покретном казану.
ПУШНИЦЕ су прављене у близини казаница и у њима се сушило месо од
пастрме.
ПОДРУМИ: Ако кућа нема укопан подрум, домаћин је правио надземне
подруме за бурад, каце и бачве у којима је држао вино, ракију, али и зимницу -
кисео купус у кацама и паприку у мањим дрвеним посудама -чабровима
шафољима. У подруму су држане и све друге ствари које нису имале своје
стално место.
240
Данашњи помоћни објекти у Давидовцу су грађени од тврдог материјала,
као и куће, и испуњавају све савремене стандарде. Објекти су осветљени
електричним осветљењем, у њих је уведена вода за стоку, а опремљени су и
савременим уређајима.
Село пије бунарску воду, која се допрема хидрофорима у куће и економске
објекте. Вода је хемијски и бактеролошки исправна, а село користи и воду са
главне чесме испред дома културе, која потиче са Грзе, односно са главног
водовода који напаја Параћин.
5.3. НАРОДНА НОШЊА
Народно одевање се мењало током векова у зависности од економског,
политичког или културног степена развоја нашег народа. Интензивнији
преображај народне ношње почиње са ослобађањем од Турака у првој
половини прошлог века, када се утицај турског одевања нагло смањује, а у моду
Мушка свакодневна
ношња у Давидовцу, све
до половине овоГ века.
Боривоје Радуновићу
Гардероби из домаће
радиности.
241
улази грађански начин облачења, по угледу на Европу, чији је центар у то
време био у Бечу. Срби су врло радо и врло брзо одбацивали турске делове
гардеробе и прихватили модне трендове из Цесарије. Временом се у српском
народу издефинисао основни начин мушког и женског облачења.
МУШКО ОДЕВАЊЕ подразумевало је сукнене, односно шајчане
панталоне (брич), копаран или гуњче од истог материјала, шубару од јагњеће
коже, најчешће црне боје, а на ногама вунене чарапе, често и до колена,
навежене при врху, штиковане. У свакодневном послу обували се „свињски
опанци", а у свечаним приликама „грађени“ опанци од уштављене говеђе коже,
који су се везивали лакованим кајишима преко чарапа. У почетку кошуље су
биле од лана, а касније од памука и платна. Почетком двадесетог века, а
нарочито после Првог светског рата у моду улази војничка капа - шајкача,
уместо шубаре, и панталоне од војничке чоје, какве су у рату носили коњички
официри. У топлим данима преко кошуље мушкарци су облачили фермен, а
богатији и антерију преко фермена.
Слика лево:Изглед и ношња сеоских девојака из1935. Године
С лева на десно.Рајна Радовановић, удата Живковић у Давидовцу, ОлГа
Милић из Стриже, удата Рашковић у Параћину и Лепосава
Радовановић,удата Радић у селу Давидовцу. Прва и трећа девојка су
сестре од стричева, а друГа и трећа су сестре од тетке.
Слика десно:Мушко одевање са почетка 2О.века: Радосав Филиповић
(десно) и Милупшн БоГдановић-Тина Петронијев (лево), као сеоски момци.
242
Најсвечанији тренутак
одевања. ИзГлед
младенаца из 1937.
Године. Младица
Лепосава Радовановић
има венчаницу од свиле,
а на ноГама плитке
ципеле са каишем "на
преклоп". Младожења
Живко Филипа- Виће
Радић,на Глави има
шубару астраГанку,
белу кошуљу, чохану
антерију, плаве боје,
украшену црним
Гајтанима.На ноГама
Грађени опанци са
кљуном, чарапе вунене
штиковане обавијене
лакованим кашиевима.
Причвршћени су за
чарапе украсним
копчама.
ЖЕНСКО ОДЕВАЊЕ у Давидовцу пратило је шири тренд у српском
народу и није се ни по чему значајно издвајало. Током лета жене су у прошлом
веку носиле дугачке ланене кошуље, које су досезале до земље, или ланене
кошуље са сукњама од лана, тежине или такозване мелезне сукње. Преко
кошуље облачиле су јелече од сукна.
Свечано женско одело састојало се од дугачке кошуље до пете, прко које се
опасивала дугачка сукња. Горњи део кошуље прекриван је јелечетом од плиша
или сомота, извезеним жутом срмом, а преко зиме облачила се антерија. Чарапе
су биле плетене од вуне, украшене шарама, са клечама за причвршћивање уз
бутину. Опанци су били од говеђе коже, са кајишима који се преплитали око
ногу.
243
ОБУЋА
Између два светска рата у Давидовцу су се носили гумени опанци марке
„Бата“, који су се производили у Борову од 1932. године.
У току рата људи су сами справљали „свињске опанке“, врсту обуће од
уштављене свињске коже. У општој немаштини у току и после рата народ је
користио и спољне гуме од камиона и аутомобила. Од њих је правио обућу звану
- калавре, као и лаку обућу звану „шљискавци“, погодну за летње време.
Прве индустријске ципеле и цокуле појавиле су се после рата, углавном у
склопу хуманитарних пакета и носили су их само они најсиромашнији. Ускоро
из домаћих фабрика пристижу гумени опанци „пироћанке", гумене чизме,
платнене патике, сандале и ципеле.
Педесетих година биле су популарне ,,шими“ ципеле мокасине, а
шездесетих година „кримке“. Данас је врло широк избор обуће како радне тако
и парадне, а у моди су, нарочито међу младима, патике марке „рибок“, „најке“
„адидас“, „фила“. Ципеле имају високе пете, како код жена тако и код
мушкраца.
Слика лево: Марина Ђурић ученица 7. разреда основне школе,у народној
ношњи-за успомену из СокоБање.
Слика десно :Млади у народној ношњи-Сибинка Рајић, ученица из
Давидовца.
244
ОДЕВАЊЕ КОД ДАНАШЊЕ ОМЛАДИНЕ
Млади Давидовца данас углавном носе панталоне од џинса, спортског
кроја, јакне (перјане или са неким другим пуњењем), памучне кошуље и мајице,
дуксеве. Свечана одела су конфекцијска, а купују се у продавницама или на
“бувљој пијаци" у Параћину, која нуди много јефтинију страну робу. У моди су
и разне врсте џемпера, и пуловера од вуне или другог синтетичког материјала.
Од капа најпопуларнији је спортски качкет, беретка, а код старијих шешири.
Најкраће речено, одевање на селу и у граду се готово ни по чему не
разликује, посебно кад је млада популација у питању, која је из града где се
школује донела сва цивилизацијска достигнућа
Свечано одевена иородица Малише Пешровића, на исираћају сина Ивана у
војску Југославије. (Снимљено 20.12 1997.Године.)
5.4.ИСХРАНА
Исхрани наших предака у 19. веку најбоље може да посведочи извештај
окружног лекара Андрије Бикла упућен 1867. године министру здравља, који
можемо узети за најтачнију слику стања исхране народа овог краја, па и
Давидовца. У њему се каже:
„Што се јела тиче, био је лебац, као најнужнија ствар за одржавање живота,
готово свуда и свакад из доброг, непоквареног брашна мешен и добро испечен.
Говеђе месо уколико се је дотични лекар уверити могао, било је свакад од
245
Велике народне Гозбе, Гала-банкети, ушли су у моду седамдесетих Година
овоГ века. Свадбе, испраћаји у војску, крштења ... били су повод да се
приређују велика народна славља, чак и са 1.000 званица. Овај обичај није
мимоишао ни село Давидовац, а славља се одржавају у сали Дома културе.
На слици :детаљ са испраћаја у В.Ј. Ивана Петровића.
здраве стоке и добро, само што је било покад мршаво. У време поста имало
је тазе моравске рибе и суве или усољене моруне, јегуље Итд. Са стране
донешене, но појава није било да су те рибе покварене или здрављу човечијем
шкодшиве биле.
По селима народ се рани лебом од проиног брашна и највише овчијим
месом. У посно доба по уобичајеном начину углавном се за рану употребљава
пасуљ, купус, бели или црни лук, суве или тазе рибе, са кадшто рђавим
зејтином..
ДАНАШЊА ИСХРАНА СТАНОВНИШТВА
Замрзивачи који су почели да се купује седамдесетих година 20. века у
многоме су побољшали исхрану становништва и омогућили да се животне
намирнице, воће и поврће користе и ван њихове сезоне зрења. У замрзивачима
се може чувати у замрзнутом стању практично све: месо, сир, воће поврће,
млеко, риба.. али се и даље кисели туршијашаприка, парадајз, краставци, затим
246
купус, карфиол..Ујесен пред зиму се кољу пастрме (угојене свиње) и њихово
месо се одлаже у замрзиваче, али и суши у пушницама (сушарама). Највише се
једе свињско, затим овчје, говеђе и живинско месо.
Основне животне намирнице, пасуљ, купус, и кромпир се не замрзавају.
Хлеб се све ређе пече у фуруни, већ се купује индустријски хлеб из државне или
приватне пекаре. Хлеб има свака продавница у селу, а свака боље снабдевена
нуди и јужно, егзотично воће, којим се умногоме побољшава квалитет исхране
данашњег нараштаја.
У календару Давидовчана све је мање посних дана. Средом и петком ретко
ссе пости, а издржавају се само још божићни и ускршњи пост, и то не у целости,
већ у зависности од особе, по десетак дана, после чега се иде на причест. Посте
се славе, кад се падну у дане поста или у среду и петак. У моди је и држање дијете,
нарочито међу младим женама и девојкама, не из религиозних већ из естетских
разлога. Мршаве жене се сматрају лепшим за разлику од пре педесетак година,
када се стандард човека и домаћинства мерио дебљим изгледом људи.
Ђаци у школи имају додатни оброк ужину, док се средњошколци у граду
хране на киосцима пљескавицама или буреком, односно „брзомхраном“, како
се назива улични начин исхране, прихваћен са Запада.
Радници Стакларе и Цементаре такође имају ужину у својим фабричким
мензама, запослени у другим предузећима и јавним установама добијају новчани
износ за исхрану који се популарно зове „топли оброк“.
Проја, некада главни део на трпези, данас се ретко нађе на њој и
представља прави специјалитет, познат као масна проја или некадашња
„бараница“.
Ни качамак се данас не користи пуно као некада, нарочито за доручак или
вечеру, већ су га заменили многи сувомеснати производи који се нуде из
хладњака сеоских продавница. За ручак давидовачке домаћице кувају углавном
једно главно јело, ређе два или више, изузев кад је слава или која друга
свечаност.
ПРЕДЈЕЛА : Данас се као предјело сервирају тањири пуни одрезака
саламе, кобасица, сира, кајмака, јаја, ајвара, „руске оалате“, мајонеза,
краставаца.. Врло ретко се износи ринфлајш (кувано живинско месо са
шаргарепом), червиш, кувана свињска удробица, кувана џигерица са црним
луком, пихтије (свињске или бобове) запечена паприка са белим луком и тако
даље.
На великим свечаностима као што су свадбе, испрачаји у војску и слично,
избегавају се све врсте чорби, али се сервирају пуњене паприке, купус, печење и
месо са роштиља. После ових главних јела постављају се вазе са ситним
колачима, често и по десетак и више врста, као и торте. На крају се послужи и
кафа, свим гостима.
Иако је последњих година опао укупни животни стандард, па и квалитет и
обим исхране, велике прославе се и даље приређују, јер се по њима мери статус
једног домаћинства или фирме која приређује банкет.
247
5.5. НАРОДНА ХИГИЈЕНА
Данас готово свака кућа у Давидовцу има купатило и можемо рећи да је
народна хигијена сада на највишем степену ако се погледа ретроспективно,
кроз историју народног живота на овим просторима. Хигијена тела, одеће и
куће достигла је ниво сваке друге урбане средине и готово да нема разлике по
чистоћи између градског и сеоског човека, посебно међу омладином. После
прљавих пољопривредних послова, сељак се готово сваке вечери окупа или
истушира, а има и „радно и парадно одело“.
Близина града донела је у Давидовац све благодети ове цивилизације, па и
бројна козметичка и хигијенска средства. Младе жене из Давидовца данас
користе све козметичке препарате за улепшавање као и градске жене, а на
улицама Параћина тешко је разликовати некадашњу сељанку од варошанке.
Некада међутим, није било тако. Умивало се ујутру на бунару или у лавору
у кући. Вода се из шаке пљускала по лицу и врату. Жене су посипале мушкарце,
а себе су вешто умивале једном руком, док су другом држале врг или тестију.
Брисало се теженим, а касније платненим и памучним, пешкиром који се
овде звао и - канавац. Друго име за лавор је -леген. Сапуна за личну хигијену
није било све до тридесетих година овог века.
Преко лета народ се купао у реци, у вировима или се само запирао. Деца су
се купала гола, а жене у дугачким кошуљама. Купаће гаћице и костими
(једноделни или дводелни) новијег су датума, негде око педесете године.
За време хладних и зимских дана купање се обављало у кориту, а купач се
сам посипао лончетом или га је посипао водом неко његов ближњи (мајка дете,
жена мужа и слично).
Коса се прала, миришљавом земљом из плањанског атара, која је
„замењивала“ данашњи шампон. Деца су шишана све до поласка у школу, па и
тада, готово док се не замомче или задевојче. Мушкарци су се подшишивали
сами односно један другог, или је то чинио сеоски берберин. Жене нису косу
шишале већ су плеле кике (тракове) или везивале „коњски реп“.
Веш се прао у кориту или на реци. Основно средство за прање био је -цеђ,
угашени пепео у води. Прање веша се вршило ударањем дрвеном лопатицом по
гомили. Те лопатице се звале „пирајке". „Пераћи сапун“ се и справљао од
масти и сирћета, посебном технологијом искувавања, али је то био скуп процес и
зато га је ређе било. За прање се користила „мека вода“ кишница као и за
кување односно вода која брже проври и има више минералних састојака.
Дрвено покућство се рибало рибаћом четком, и цеђом, а дрвени прибор за јело
се искувавао.
Собе су често биле кречене, пред славу нарочито, собе су проветраване, а
веш је држан у сандуцима и често је изношен на Сунце, као и постељина (черге и
губери) да се ветри преко целог дана. Од мољаца се штитило стављањем разног
биља међу одећом у шифонерима-дрвеним ормарима са великим огледалом
које се стављало на средња врата. Шифонери су најпре били ручне, а онда и
фабричке израде од шездесетих година овог века.
У прошлом веку вашке су биле готово нормална појава код нашег народа у
Србији. Жене су често због дуге косе имале и вашке, али оне које су их имале и у
248