13. 2. ПОЧЕЦИ ФУДБАЛСКЕ ИГРЕ У
ДАВИДОВЦУ
Када је вирус фудбалске заразе захватио и Давидовац, пре пола века, скоро
нико није могао да остане равнодушан, било као активан играч или љубитељ
ове игре. Круг присталица фудбалске игре се ширио, а полет младих фудбалера
и њихово одушевљење се преносило и на остале мештане, нарочито старије,
који полако престају да гунђају и сами постају ватрени навијачи свог месног
тима.
У тим првим данима организованог спорта- фудбала говори Раде
Милановић, најбољи играч свих времена у ФК „Раднику":
Авионски снимак сшадиона ФК "Радник"
„Играла се тада веома популарна игра лоптом званом „крпењача“, на
прашњавом сеоском путу званом Динчином путу или пољанчету, на
импровизованим головима од коља, уз повремену псовку и грдњу родитеља, код
којих је постојао страх од повреда и тада неизлечиве болести туберкулозе. Било
је, нас повећа група дечака, другова и пријатеља у селу, који су маштали о
великим играма, о фудбалској слави, и живели смо за наредни дан, да се
сакупимо на прашњавом друму или зеленом пољанчету и отпочнемо са игром.
Било је свађа, препирања па и туче: да ли је постигнут гол, да ли је било
прекршаја и томе слично. Као ђак Гимназије имао сам малу предност да играм
правом фудбалском лоптом после часова наставе на игралишту тадашњег
399
фудбалског клуба „Бранко Крсмановић" из Параћина (садашње ,,Јединство“),
и да стичем више знања из фудбалске игре поред дечака из града. Завладала је
права грозница у земљи за спортовима, посебно за фудбалом, и почело се са
формирањем фудбалских клубова у градовима и селима.
Негде 1947. године, формирана је фудбалска лига среза Параћинског која
је изазвала велико интересовање младих људи да се баве овим спортом.
У то време, у Давидовцу је порасло интересовање за формирањем
фудбалског клуба, и захваљујући ентузијазму и великом труду једног броја
људи у селу, отпочеле су активности на стварању фудбалског клуба и његовом
коначном формирању. У формирању и стварању фудбалског клуба посебну
пажњу и признање заслужују: Дракче Ђурић, Миле Ђурић, Станојло
Богдановић, Лала Стојановић, учитељ, ЈБубиша Нешић и Радомир Тодоровић
звани „Дома“ који је био активни играч и први капитен фудбалског клуба, који
је формиран 1948. године под именом „Радник“. Почело се са званичним
Радомир Милановић,
фудбалска леГенда села
Давидовца, проглашен
је за најбољеГ иГрача
свих времена у ФК
"Раднику" 9. јула 1988.
Године.
400
Поглед са ируге на сшадион ФК "Радника"
такмичењем у Параћинској фудбалској лиги одмах по оснивању и регистрацији
клуба, са скромном и непотпуном играчком опремом, без копачки, без великог
знања и искуства и доста старијим по годинам играча, на игралишту садашње
Кулајне изграђеног уз помоћ пријатеља и познаника из села Главице, које је
имало велику традицију у фудбалу.'
Уз старије играчке генерације расли су и стизали дечаци и младићи са
пољанчета и прашњавих путева села, са солидним знањем из фудбалскс игре,
физички припремљени, образовани и са пуно љубави према свом клубу. За први
тим заиграо сам одмах по оснивању клуба у својој петнаестој години, и био сам
најмлађи играч у тиму. Тренирали смо сами без неке обавезе, али сам ја
индивидуално сам тренирао ради кондиције и увежбавања технике играња
лоптом. Убрзо по доласку за тренера клуба Банета Стојановића, шефа
тадашње железничке станице у Давидовцу, и сталним тренингом, иако млад,
сазревао сам и сазрео у квалитетног играча за тадашње услове. Постао сам
добар шутер, солидан техничар, везни играч, а посебно гол играч са прецизним
и јаким ударцем.
Био сам играч леве стране, и највише сам играо на месту леве полутке.
Постигао сам много голова у својој фудбалској каријери, према некој
евиденцији око 700, и како се причало у лиги, био сам „страх и трепет“ за
голмане. Постао сам по реду други капитен нашег клуба „Радник“ и ту
одговорну дужност вршио сам до краја играња у тиму. Био сам стални играч
401
најбоље селекције репрезентације среза широм Србије. Као играч у пуној снази
24-ој години живота престао сам да играм у нашем „Раднику“. Били су то тешки
тренуци за мене.
Отишао сам да живим у Параћину, а потом на студије. По повратку са
студија запослио сам се у Параћину и поново се јавила жеља за фудбалом. У то
време основане су радничке спортске игре, и многа предузећа оснивају
фудбалске клубове за такмичење у овој ново формираној лиги, која је била јача
него постојећа лига општине Параћин. Играо сам и био капитен тима предузећа
„Грза - турист“ из Параћина. У више такмичарских година проглашаван сам за
најбољег играча. Запажен сам тада од фудбалских људи из фудбалског клуба
„Јединство“ из Параћина, и више пута сам позиван и тражен посебно од
тадашњег председника „Јединства“ - Добрице Продановића да дођем и играм у
ФК. Јединство из Параћина. Определио сам се ипак да останем у старом тиму.
За најбољег играча свих времена у нашем „Раднику" проглашен сам 9. јула
1988. године.
Радивоје Рајић- ЈБоша, један од
најбољих играча у Давидовцу,
поникао у ФК "Раднику" а
најдуже играо у ФК
"Цемешпу”Једно време наступао
је и за ФК "Јединство" из
Параћина. Умро 20. 1. 1998.Год.
402
Уз извињење многим мојим саиграчима, друговима и пријатељима у клубу,
ако сам неког испустио, али не намерно, сматрам да је најбољи састав тима кога
је „Радник" имао, могао изгледати овако: Боривоје Рајић -голман, Милојковић
Рака-бек, Бора Ђурић-бек, Мишко Тодоровић - центар, Града Стојановић-
халф, Града Рајић-хал..
Јовановић Радивоје „Маче“- десно крило, Савић Станимир-„мигас“ десна
полутка, Рајић Раде-,,тља“-центарфор, Раде Милановић-лева полутка,
ББогдановић Бишко - лево крило. Ту су одмах Радошевић Миодраг-
центархалф, Раде-звани Жути, Смиљанић Биса, Љупче голман и други“
13.3 ФУДБАЛСКИ ЕЛУБ „РАДНИК“ - ДАВИДОВАЦ
1948-1998
Непосредно после 2. светског рата у слободној Југославији која је била
порушена од стране непријатеља, поред обнове и изградње земље почело је по
месним заједницама формирање културно уметничких друштава, као и
фудбалских екипа. Тако је међу првима у месној заједници села Давидовца,
група младих и амбициозних људи уз свесрдну помоћ политичких структура
тадашње месне заједнице села Давидовац, формирала свој фудбалски клуб 1947.
год., а исти почиње са званичним такмичењем 1948. године што се и узима као
година почетка живљења и активног рада истог. Како је Давидовац мало
радничко село то и фудбалски клуб добија име ,.Радник“ које и данас после 50
403
година успешног рада и постојања носи. Клуб је за време свог постојања имао
своје светле тренутке, као и падове али се углавном тај период може поделити у
три етапе и то: 1. (1947-1968), 2. (1968-1987), 3. (1987-1998).
1-Први оснивачи фудбалског клуба „Радник“ су били Тодоровић К.
Радомир, као први председник клуба, а исти су у организационом погледу у том
првом периоду много помогли: Лала Стојановић, Љубиша Нешић (тадашњи
учитељ), Станојло Богдановић, Драгослав Николић, Миле Ђурић и други. Прве
стативе на игралишту су донели тадашњи активисти Радомир К. Тодоровић,
Томислав Благојевић, Драгутин Стојадиновић, Рака Милојковић, Драгутин
Радовановић, Драгослав Николић, и др. а први пут су нам терен обележили и
прву лопту су у наш клуб донели чланови фудбалског клуба из Главице и то:
Дракче Иванковић (Дракче Чукче) и Хаџић Душан -Дуна. Терен је прво био
постављен по дужини исток-запад, али због сталног дувања јаког ветра правац
му је промењен па је то као и данас постављени правац север-југ. Прва опрема
наше екипе је била позајмљена и била је црвене боје, а касније је мењана по
тренутним могућностима набавке исте, до данашње традиционално жуте
боје.Прву гарнитуру спортске опреме црно - беле боје је донео Станоје
Стојановић Лала, а она је купљена од прикупљених средстава од разних
помажућих чланова и институција, а други комплет зелене боје је купио у
Београду тадашњи посланик Већа произвођача скупштине Србије друг Дракче
Ђурић, а то је било 1957. године. Углавном се рад у клубу првих година састојао
у сређивању терена за игру, окупљању младих људи око њега, као и на
активном наступу наше екипе у општинским лигама фудбалског савеза
општине Параћин. како прве квалитетне, тако и друге лиге „исток“. Први
период се одликује тоталним аматеризмом, скромном опремом за игру, где су
услови за рад клуба били најскромнији, како материјални тако и финансијски.
Такође, тај период се одликује великим интересовањем целокопног живља села
Давидовац за наступе клуба како млађих тако и старијих, а посебно треба
истаћи интересовање које су исказали Раденко Микић, Милија Николић,
Антанаско Радуновић и посебно Адам Богдановић. На утакмице се одлазило у
друга села углавном фијакером којим је своје другове возио Бишко Богдановић,
а такође и бициклама и пешице, а када су услови то дозвољавали чланови
управе клуба су изнајмљивали камионе од војске и од фабрике цемента " Нови
Поповац" за превоз играча. Пошто је наше село било мало увек, и у тим првим
данима смо имали играче са стране као што су били: ЈБубивоје Смиљанић - Биса,
Раде Жути, Љупче из Чепура(голман), Јован Стеванић и др. У том периоду се
посебно истакао организационим способностима да окупи младе људе око себе
тадашњи легендарни шеф железничке станице у Давидовцу Бане, који је дао
велики допринос у првим корацима организованости клуба на виши ниво. Он је
био прави вођа клуба и исти је веома успешно водио кроз тешка тадашња
времена, и изазове тадашњег такмичења. Од играча који су се истицали у првом
периоду су били: АнтаПаско (голман) Дома Колин, Драгутин, Драгослав, Рака
Јефта, Борић и други, а такође треба истаћи да су у првом периоду најдужи
статус првотимаца имали Милојковић Рака и Ђурић Боривоје, а квалитетом су
се истицали посебно голман Бора Рајић и играч Раде Милановић који је имао и
запажене наступе у селикцијама општине и подсавеза Јагодина.
404
2-У другом периоду (68-87) клуб је имао својих сјајних тренутака као и
падова који су углавном били условљени недостатком финансијских средстава
неопходних за несметани рад клуба. У овом периоду су евидентни и први
значајни успеси клуба као што су освајање купа општине 1971. год. као и
омладинског купа исто 1971. год. , а такође наша екипа је била финалиста
општинског купа 1966. 1981, 1983, 1985. Год. У периоду од 1967. До1975. год. је
продефиловала кроз клуб генерација играча која се сматра за једну од
најталентованијих, а која је била спој младих играча и то од 18 до 2о година и
старијих од 25 до 28 година, који су чинили јаку целину и као такви имали доста
успеха, а у то време их је само спортска неправда онемогућила да уђу у виши
ранг такмичења у тадашњи подсавез Јагодина. Неправда би била да се не
помене вођа ове генерације. То је био легенда Станојевић Стојан -Кеш који је са
великим ауторитетом водио екипу у то време. Његове способности као
„техника“ ове генерације су биле познате широј спортској јавности у то време.
После проласка ове успешне генерације клуб је у наредним годинама са мање
или више успеха и даље био члан општинских лига. Од играча који су дуго
играли у овом периоду треба посебно истаћи Милована Радошевића, Живојина
Видаковића, Радосава Ђурића, Велибора Стојановића, Зорана Николића,
Миодрага Ђурића, Зорана Радивојевића, Бојана Савића и др. Као
организатори- вође клуба у овом периоду су се истакли Стојан Кеш, Слава
Радуновић, Миле Јоцић, Моша Филиповић, Буда Савић, Зоран Радивојевић,
Драгиша Петровић, Миле Микић и др. У овом периоду долази и први пут до
формирања екипа млађих категорија у нашем клубу које почињу са активним
такмичењем у својим лигама од 78.г. па све до данашњих дана, а као такве
постају главни „снабдевач“ сениорске екипе са новим кадровима. Такође млађе
категорије су постигле у овом периоду запажене успехе као што је више пута
играње финалних утакмица одређених категорија (финале пионирског купа
1983 и 1984.Г. као и освајање истих купова). У раду са млађим категоријама су се
405
у том периоду посебно истакли Драгиша Тодоровић, Храна Стојановић,
Драгиша Петровић и други.
З-Највећи процват у раду клуба са свим пратећим радњама око истог
(изградња клупских просторија, сређивање терена, развој стручног рада,
набавка најквалитетнијих опрема за играче, организација заједничких
припрема играча-Сисевац, Грза, Соко Бања, организација рада спонзора клуба
и др.) почиње у 3. периоду од 1988-1998.г. И то доласком Миломира
Радовановића за председника нашег клуба. Исти је формирао хомогени тим за
рад тј. управу клуба по својим виђењима и са истом је имао великих успеха у
свом раду како инвестиционом тако и такмичарском. У управи клуба су се
посебно истакли у континуираном раду у овом периоду Миломир Радовановић,
Драгиша Тодоровић, Зоран Николић, Драган Тодоровић, Драгиша Петровић,
Зоран Радивојевић, Миодраг Ђурић, Раца Микић, Драган Ђурић, Миле Савић,
Драгослав Радовановић и др. У том периоду су створени услови за рад клуба на
којим могу да нам позавиде и многи клубови из виших рангова такмичења а и
сама организација рада клуба је гарантовала спортске успехе који су постигнути
на самом терену. Темеље стручног рада у клубу у овом периоду је поставио наш
најуспешнији тренер Храна Стојановић, који је дао свој највећи допринос у
развоју стручног рада а са тим и успесима нашег клуба. Исти је у више наврата
био тренер нашег првог тима и за његово име су везани највећи успеси нашег
клуба, како освајање титула тако и освајање купа, а такође успеси у
квалификацијама. Поред њега у клубу су у овом периоду свој велики допринос
као тренери у освајању одређених успеха дали и тренери Милија Ђурић-Ђура,
Миодраг Мирковић-Рашки, Зоран Пешић-Леви, Радован Вулићевић-Вуле
(клуб је са њим на челу постигао највећи успех улазак у Поморавску фудбалску
зону), а посебан допринос даје фудбалска легенда Пеливановић Миломир Ерац,
који са великим ентузијазмом тренера-играча води са успехом наш клуб кроз
бурне воде Поморавске фудбалске зоне у неколико задњих сезона. У раду са
млађим категоријама се у овом периоду посебно истакао Драгиша Тодоровић
чијом су заслугом велики број младих играча постали чланови првог тима нашег
клуба. У овом периоду је направљен велики помак у сарадњи нашег клуба са
другим клубовима, који су давали нашем клубу играче на каљење, пре свих СФС
Борац из Параћина и Цемент из Поповца. Велики број играча је стицао
неопходно играчко искуство у нашем клубу а касније је своје фудбалско умеће
развијао у клубовима виших рангова: СФС Борац, Цемент, Текстилац,
Јединство и др. За свој рад наши тренери су у више наврата похваљивани и
награђивани за остварене успехе. Ово је на такмичарском плану најуспешнији
период рада нашег клуба, тј. у том периоду долази до наглог напретка у
такмичарским ранговима где се клуб такмичио. Исти је врло брзо „пресекао"
рангове такмичења тако да је од 2. Општинске лиге после дуготрајног,
самопрегорног и успешног рада стигао до репучбличког степена тј. Поморавске
фудбалске зоне чији је данас члан са великим успехом. Паралелно са тим
такмичењима у клубу је веома успешно настављен рад са млађим категоријама
(омладинци, кадети, пионири). Тај рад је дао велике резултате, јер је у том
периоду велики број наших играча из млађих категорија стекао статус
првотимца у сениорској екипи, у којој и дан данас носе главни терет
406
такмичарских успеха клуба. У овом периоду наша сениорска екипа је остварила
следеће успехе: -Првак 2. Општинске лиге, 87-88. Првак 1. Квалитетне
општинске лиге 88-89, члан регионалне лиге и највећи успех је остварила
пласманом у републички спепен такмичења, 4. Лига Југославије тј. Поморавске
фудбалске зоне 1994-95.Г. Поред наведених клуб је освојио и општински куп
1988.Г. а такође је учествовао као финалиста општинског југо купа у такмичењу
на нивоу југо купа поморавског округа, а такође је са успехом прошао кроз
неколико квалификација у овом периоду. Са великим успехом се такмичи у
ПФЗ и то (95-96, 96-97, 97-98 и то као високо пласирани тим у тој лиги). У овом
периоду су се истакли дугим играчким стажом Савић Бојан, Драган Трајковић,
Душан Спасић, Мирослав Павловић, Горан Јаћимовић, Мирослав Стефановић,
Зоран Стојановић, Гита Тодоровић, Радован Вулићевић, Млађан Рајић, Владан
Јовановић, Зоран Гуњевић, Драгиша Стефановић, Вукмановић Слободан. За
свој досадашњи рад и успехе наш клуб као и његови чланови су више пута
награђивани а и похваљивани за остварене резултате:
Поводом 20 годишњице рада ФСО Параћин признање су добили
Богдановић Станојло и Милановић Радомир као и Видаковић Жика и Столе
Кеш. Поводом 25 годишњице ФСО Параћин наш клуб је добио бронзану
медаљу а Столе Кеш такође бронзану медаљу.
Поводом 30 годишњице ФСО Параћин клуб је добио бронзану плакету а од
појединаца бронзану плакету је добио Станојло Богдановић а писмено
признање Столе Кеш.
Поводом 40 година ФСО Параћин клуб је добио плакету, а златне медаље
су добили Савић Бојан, Јовичић Топлица, док су писмено признање добили
Николић Зоран, Тодоровић Драгиша, Радовановић Драгослав, Грујић
Драгослав, Стојановић Велибор и Радивојевић Зоран.
Поводом 50 година ФСО Параћин наш клуб је добио златну плакету као и
наши чланови Тодоровић Драгиша и Радовановић Драгослав, а дипломе су
407
добили Богдановић Станојло, Пеливановић Миломир и Грујић Драгослав, док
је захвалницу добио Николић Зоран.
1988.г. наш клуб је проглашен за најуспешнији фудбалски клуб у општини
Параћин, а наш тренер Хранислав Стојановић такође за најуспешнијег тренера
у општини Параћин у тој години.
Из редова нашег клуба је регрутован велики број стручних лица
(фудбалских судија и тренера) који су пре тога били нашИ успешни чланови.
Први судија је био Станојевић Дина-Кеш, а његови наследници су били
Томислав Тодоровић, Никола Ђурић, Ноца Станојевић, Драгослав
Радовановић, Драгослав Грујић, Драгиша Тодоровић, Синиша Јовановић,
Миодраг Ђурић, Раца Микић, Зоран Радивојевић, Горан Јаћимовић, Љубиша
Перић, Гита Тодоровић и др. Пре свих треба истаћи савезне судије -
инструктора Драгослава Радовановића и Драгослава Грујића, а такође и
републичког судију и тренера Драгишу Тодоровића који су дали веома велики
допринос развоју клуба, а такође и фудбалског спорта у општини и шире.
Велики број наших чланова од најранијих дана је са успехом носио дресове
разних селекција, како општинских тако и Подсавезних И окружних. Међу
њима треба посебно истаћи: Радета Милановића, Томислава Тодоровића Бору
Рајића, Радета Рајића, Томислава Тодоровића, Тоју стојановића, Драгана
Јовановића, Љубишу Милојковића, Топлицу Јовичића, Бојана САвића,
Славољуба Миленковића, Драгита Матића, Драгишу Стефановића, Гиту
Тодоровића, Радована Вулићевића, Миломира Пеливановића, Млађана Рајића,
Владана Јовановића, Драгишу Радошевића, Драгослава Радовановића,
Мирослава Стефановића, Драгана Трајковића, Слободана Вукмановића,
Момира Јовановића.
Најдужи стаж у клубу: Велибор Стојановић, Зоран Николић, Бојан Савић.
Продефиловао велики број квалитетних голмана кроз клуб: Бора Рајић,
Миле Стојановић- Тоја, Никола Ђурић, Гита Тодоровић.
Посебно добри голгетери: Зоран Николић, Драгиша Стефановић-Гића,
Топлица Јовичић.
Предлози комисије за:
1-Најуспешнији играч клуба свих времена: Раде Милановић
2 .Најбољи стрелац клуба свих времена: Зоран Николић, Драгиша
Стефановић
З .Најбољи голман клуба: Бора Рајић, Тоја Стојановић, Ниџа Ђурић, Гита
Д.Најуспешнији тренер клуба: Храна Стојановић.
б .Најуспешнији председник клуба свих времена: Миломир Радовановић.
б .Најстарији члан клуба: Милојковић Рака.
7 .Најдужи стаж у клубу: Стојановић Велибор.
8 .Највећи ентузијасти у клубу: Бане -шеф, Столе-Кеш.
9. Најуспешнији спортски радник клуба: Тодоровић Драгиша.
1О .Играч са највећим рејтингом у клубу: Вулићевић Радован (савезни
играч)
■ Н.Тренер-играч, фудбалска легенда у клубу: Пеливановић Миломир.
12.Најстручнији чланови фуд. спорта из клуба: Радовановић Госа и Грујић
Драгослав
408
13. 4. ФУДБАЛСКИ КЛУБ „ДАВИДОВАЦ“
Фудбалски клуб „Давидовац" основан је 26. јула 1993. године, а оснивачки
одбор су чинили Радошевић Драгиша, Јовановић Горан, Јовановић Владан,
Николић Драгиша и Радивојевић Зоран.'
Задужени за деловање овог новог фудбалског клуба су пок. Ђурић
Милован-Миша, Богдановић Драгиша и Ђурић Драган-Ките.
Клуб организује меморијални турнир „Зоран Стојановић Зоки“ од 1995.
године. ФК „Давидовац“ игра у општинској лиги а на свечаној скупштини
Фудбалског савеза Општине Параћин, поводом 50 година постојања добио је
захвалницу као знак признања за свој рад.
ФУДБАЛСКЕ СУДИЈЕ ИЗ СЕЛА ДАВИДОВЦА
Фудбалска игра већ 50 година у Давидовцу ужива несмањену популарност,
а фудбал давидовачки је добио и 8 фудбалских судија.
Први фудбалски судија у Давидовцу је био Стојадин Станојевић - Дина
Кеш. Сада је пензионер и живи у Давидовцу.
Драгослав Радовановић -Госа постаје фудбалски судија још 1972. године, а
активним суђењем на фудбалском терену бави се од 1978. године. Испит за
савезног судију положио је 1984. године. Судијску каријеру је завршио 1993.
године.
Поводом 50 година општинског фудбалског савеза Драгослав
Радовановић -Госа је за свој допринос фудбалској игри награђен највишим
признањем овог форума - Плакетом. Сада се налази на дужности председника
стручног одбора фудбалских судија за Поморавски округ.
409
Драгослав Грујић - Груја је такође савезни фудбалски судија. Живи у
Давидовцу а стално је запослен у СФС.
Никола Ђурић је судија у међуопштинској лиги, ради у СФС, а стално је
настањен у Давидовцу.
И пок. Миодраг Ђурић - Миша био је судија међуопштинске лиге, где је дао
велики допринос развоју фудбала, а посебно у свом родном Давидовцу.
Горан Јаћимовић- Пекац је приватни угоститељ, живи у Давидовцу а суди у
међуопштинској лиги.
Синиша Јовановић - Кена радник је фабрике цемента и судија
међуопштинске лиге.
Драгиша Тодоровић - Тодор стално је запошљен у Фабрици цемента, а
живи у Параћину, председник је фудбалског клуба „Радник“ и има звање судије
републичког ранга.
Црагослав РадовановиК - Госе у средини и Драгослав Грујић -Груја лево
,фудбалске судије из Давидовца на једниј утакмици
410
АГРЕСИЈА НАТО ПАКТА
У месецу фебруару 1999. год., у Паризу је одржана конференција поводом
политичке кризе на Косову. Државна делегација Републике Србије није
прихватила унапред припремљен текст политичког решења кризе на Косову.
Тој конференцији присуствовала је и делегација неких шиптарских странака,
па чак и представник сепаратистичко-терористичке тзв. ОВК. Контакти двеју
делегација били су само посредни. Конференција у Паризу није успела.
Утврђен је нови термин за поновно разматрање докумената о разрешењу кризе
на Косову. Дипломатија тзв. Контакт групе, САД и других, упорно је захтевала
прихватање унапред припремљеног текста, не уважавајући примедбе државне
делегације Републике Србије. Текст је садржао низ неприхватљивих решења,
јер би то значило губитак дела територије Републике Србије, стварање неке
нове државе на тлу Србије и неравноправност осталих националних заједница
наКосову.
Друга конференција по истом питању, одржана је у Рамбујеу, у околина
Париза. Шиптарска делегација је потписала понуђени текст, јер јој је ишао у
прилог. Српска делегација је одбила потписивање. Добила је ултиматум: „Или
НАТО трупена Косову или бомбардовање”.
Дана 23. марта 1999. год. Скупштина Србије разматрала је извештај'
државне делегације о разговорима у Паризу и Рамбујеу. Парламент је донео
одлуку: прво, да не прихвата присуство страних војних трупа на Косову, и друго,
спремна је да одмах, по потписивању политичког споразума о самоуправи о
коме се договоре и прихвате га представници свих националних заједница које
живе на Косову и Метохији, размотри обим и карактер међународног
присуства на Космету ради спровођења тако постигнутог споразума. У
закључцима Скупштине Републике Србије најоштрије се осуђују претње
агресијом нашо ј земљи и народу и гомилање НАТО трупа на нашим границама.
Савезна влада је прогласила стање непосре’дне ратне опасности које ступа
на снагу одмах, због претњи НАТО-а према нашој земљи.
Амерички председник Клинтон обраћајући се нацији упозорио је СР
Југославију да је НАТО „уједињен и спреман” да предузме ваздушне нападе
против војних циљева у Србији због тога што је Београд одбио и најновији
ултимативни захтев да прихвати тзв. мировни споразум који предвиђа и
долазак америчких трупа и осталих НАТО трупа на Косово.
Клинтон објашњава како се бомбардовањем може спречити
„хуманитарнакатастрофа”.
И би дан. Среда, 24. марта 1999. год. око 20 часова, извршена је агресија на
СРЈ одстранеНАТОпакта.
Дана 25. марта 1999. год. Председник Републике Слободан
Милошевић,обраћајући се нацији између осталог рекаоје:
„ ...овде је у питању слобода читаве наше земље, а Косово би само
представљало врата кроз која је требало да уђу стране трупе и да доведу
411
управо тенајвећевредности. ”
„Ми искрено верујемо да се дугорочно проблеми на Косову и Метохији
могу решити само миром и политичким средствима.”
Истога дана Генералштаб Војске Југославије обавештава југословенску и
међународну јавност да је синоћ у 20.00 часова НАТО извршио агресију на
Савезну РепубликуЈугославију.
У првом налету авијације агресора гађано је преко двадесет објеката, а
дејства још увек трају. Информативна служба Генералштаба известила је и о
првим жртвама агресиј е, а међу њима да ј е ј едно лице нестало.
Нажалост, радило се о првом настрадалом пилоту, потпуковнику Животи
Ђурићу.
Живота Ђурић је био командант ескадриле ратних авиона”орлова”.
Ескадрила је била позната под називом „Тигрови”.Какво име тако су се и
показали првог дана овог рата. Још нису могли ни да сањају, још нису били
осетили НАТО-манекени из оних супермодерних летелица како изгледа то кад
наш борбени авион полети, кад се упусти у битку. Можда су и потцењивали
„орлове”,авионе који по много чему нису дорасли њиховим, с ознаком Ф и
разним бројевима. Каоиувек,начелујата ”орлова”биојепотпуковникЂурић.
Није могло да буде другачије: храбар, први је улетео у ваздушну битку против
бројниј ег неприј атеља. Нашао се у унакрсној ватри. Један пројектил је погодио
његовавион.Схватиоједавишенеможењиме дауправља.Билојесамопитање
када ће и где да падне. Могао је да повуче ручицу за катапултирање и да се
приземи сем са падобраном.Можда је тад наслућивао да ни тако неће спасити
живот. Натовци не пропуштају да немоћног пилота гађају и докусуре у ваздуху
и на земљи. Притиснуо је команде. Авион га је још тад послушао.”Орао”се
устремио на једног противнка. Судар у ваздуху, експлозија, комади два
ваздухоплова су се разлетели у ваздуху. Последњи лет команданта”Тигрова” је
окончан, а он је тим подвигом закорачио у легенду, изједначио се са
Синђелићем.
Одликован је посмртно, два дана касније.
Живота Ђурић је у Параћину завршио осмогодишњу школу. Већ тада је
маштао да буде пилот. Како и не би: на стотинак метара од његовог дома у селу
Давидовцу је мали спортски аеродром са кога су често полетали старији момци,
чланови клуба ”Наша крила”. завидео им је много и тад се зарекао да ће бити
као и они, да ће бити још бољи.
Уписао се у Војну ваздухопловну школу у Мостару, а затим је био на
академији у Земунику крај Задра и Подгорици. Службу војног пилота је почео
1986. год. на аеродрому Петровец крај Скопља. Ту је засновао и породицу. Са
супругом и двоје деце у Скопљу јепровео шест година, а онда је са ескадрилом
премештенуКраљево.
У служби, каријера му је стално ишла узлазном линијом.Добијао је
редовно више чинове, а онда је постављен за вођу ”Тигрова”.
412
Над његовим селом Давидовац, дан пред почетак рата су забрујали авиони.
Звук је био јак, осетило се да је од млазних мотора. На небу је угледао шест
”орлова” његов отац Велимир.Знао је да их је предводио његов син Живота.
Махнуо је крилима и отишао. Испалоје да су се заувек опростили.
Пилот Живота је био члан и пилот клуба”Наша крила”,на аеродрому у
Давидовцу, крај Параћина. Волео је да лети и на малим спортским авионима
клуба, да се дружи са члановима и увек помаже младима да лете.
Данас, овај 36-годишњи пилот Ратног ваздухопловства Војске Југославије
почива на гробљу у Давидовцу,подно брда Чукаре.
О његовом херојском страдањ уписалаје и ”Војска” уратном издању овог
листа.
У помен пилоту Животи Ђурићу, у београдској Галерији 'Трафички
колектив” одржана је изложба академског графичара-дизајнера Добрила М.
Николића, под називом ”Ђурђевдански венчић 1999”.Изложбу уметниковог, у
ратно време насталог, ликовног дневника отворио је пригодним стиховима,
академик Матија Бећковић. Мотиви изрешетаних мета,рађени колажном
техником и коришћењем бројних фотографија из ратних бројева листа
”Блиц”.посвећени су првом настрадалом пилоту, потпуковнику Животи
Ђурићу. Ову актуелну изложбу одликује и обликује чист концепт, а у њеној
жижи је свест о угрожености традиционалних и савременихвредности.
Дана 26. марта 1999. год. председник Републике одржао је састанак
највишег руководства земље. На састанку је размотрена и оцењена војно-
политичка ситуација и акт бруталне агресије снага НАТО, предвођених САД
на СРЈугославију.
Такође, у саопштењу Информативне службе Генералштаба Војске
Југославијеје речено:
„ ...у више масовних удара борбених авиона НАТО и крстарећих ракета у
агресији на СР Југославију током ноћи 24/25 марта 1999., дејствовано је по
јединицама,ивојнимобјектиманацелокупномпросторунашеземље”
Савезна влада на седници од 25. мартазбог извршених злочина против
народа СРЈ, донела је одлуку да прекине дипломатске односе са владама САД,
Велике Британије,Француске и СР Немачке.
Дана 28. марта 1999. ”Политика” пише:
„ ... по броју земаља учесница, ангажованих борбених средстава и
ефектива, као и по интензитету борбених дејстава агресија на СРЈ је највећа
ваздушна операција изведена у 50 година постојања НАТО.
У агресији на СРЈ учествују ваздухопловства десет земаља чланица
НАТО: САД, Вел. Британија, Француска, Немачка, Шпанија, Холандија,
Белгија, Канада, Турска, и Италија са око две стотине авиона наоружаних
најсавременијимнаоружањем”.
Агресија нато пакта непрекидно је трајала 78 дана. Мало је места на
територији СРЈ оостало поштеђено од бомбардовања. Без обзира на брутална
разарања земље и жртве, народ и Војска Југославије, за читаво време херојски
413
су се држали. У читавом свету ширили су се протести и осуде агресије. Тражила
се дипломатска акција за мирно решење косметске кризе и престанак агресијеу
оквиру УН. У томе се нарочито истицал а Русиј а
Руски председник Јељцин именовао је свог специјалног изасланиказа
питања балкана, Виктора Черноминдина.Европску унију, којом председава
Финска, представљао је фински председник Марти Артисари. САД је
представљао помоћник државног секретара за иностране послове Строуб
Талбот. Они су у Москви припремили политички документ од 10 тачака као и
предлогрезолуције засастанакгрупе”8”,односноСаветбезбедностиУН.
Овај политички документ је усвојен у Београду на састанку Артисарија и
Черноминдина са председникомМилошевићем.
Дана 10. јуна 1999. министри иностраних послова земаља” Г-8” у
Немачкој, на свом састанку усвојили су овај политички договор и припремили
текст Резолуције за Савет безбедности. Њено усвајање у Савету безбедности
Русија иКина условљавају прекидом бомбардовања СРЈ.
Упоредо са процедуром усвајања Резолуције тече и процес припреме
техничко-војног споразума у Максдонији, којим се предвиђа почетак
повлачења југословенских трупа са Косова и да међународно безбедоносно
присуство мора бити искључиво под окриљем УН, у складу са мандатом
Народне скупштине и изјавом Савезне владе.
Обраћајући се нацији лредседник Републике је између осталог рекао:
” ....агресијајезавршена.Мирјенадвладаонасиље....”
”Али ,у овом тренутку желим да вас обавестим да је у рату који је трајао
тачно 11 недеља, од 25. марта до данас, погинуло 462 припадника Војске
Југославије и 114припадника Полиције Републике Србије ”
”У овомратуучествоваојечитавнарод...”
”Народ је херој -можда тако гласи најкраћи закључак овог рата.”
”НисмодалиКосово”.
‘Тарантује суверенитет и територијални интегритет наше државе Група 8
најразвијених земаља света и Уједињене нације. Та гаранција је садржана и у
нацртуРезолуције”.
”Под окриљем Уједињених нација биће међународне снаге које се
распорђују на Косово са задатком да подједнако брину о безбедности свих
грађана,а под окриљем Уједињених нација одвијаће се и политички процес који
ћебити базиранна принципима којипроизилазе израсправа вођенихраније,...”
”То значи, може бити речи у том политичком процесу само о аутономији и
ниочемудругомизвантога. ”
”Ми смо показали да имамо непобедиву војску сигуран сам, најбољу
војскунасвету.”
“Преднамасузадациобновеземље”.
Дана10. јуна 1999. у Њујорку је Савет безбедности изгласао Резолуцију о
политичком решењу косметске кризе, којом се потврђује територијални
414
интегритет и суверенитет СР Југославије и одређује кључна улога светске
организације у решавању отворених питања.
'За Резолуцију је гласало 14 чланова Савета, док је Кина била уздржана.
Дана 10. јуна 1999. НАТО је и званично одлучио да обустави
бомбардовање.Ибидан.
Дана 10. јуна 1999. потписан је Војно-технички споразум између Војске
ЈугославијеипредставникаУН,у21.00час,нааеродромукод Куманова.
Дана 11. јуна1999љ Политика"пише:"Всст о окончању агресије на
Југославију засенила је данассве остале догађаје у свету.
Они који се питањем рата и мира баве нешто дубље, још на самом почетку
агресије су рекли шта мисле о том рату против Југославије: тај необјављени рат
је поведен без икаквог законског покрића. без одлуке УН и без сагласности
парламената земаља које су кренуле у бомбардовање Југославије, што је
најважније није дала повод за агресију, јер није напала не само ниједну од
чланица НАТО , већ ни једну другу земљу, што је могао бити једини разлог за
агресију западне војне алијансе.
Чланице агресорског НАТО-а, 19 земаља на челу са једном светском супер
силом САД, по својим укупним материјалним , људским и војно -техничким
потенцијалима надмашивали су Југославију у тако великим бројкама да су и
западни аналитичари, одмах на почетку варварских напада на нашу земљу
признали дајеречоборбиизмеђуДавидаиГолијата.
Агресор је свакодневно кидисао на Југославију са више од 700
најсавременијих борбених авиона. Истовремено је лансирао крстареће ракете
са носача авиона или подморница лоцираних у Јадрану, а у убилачке акције
укључио је и све наше суседе чије власти су , упркос оштром противљењу
властите јавности, сем у Хрватској, пристале да НАТО-у уступе војне базе и
сопствени ваздушни простор.
Према првим рачуницама агресор НАТО је потрошио око 15 милијарди
долара покушавајући да баци на колена Југославију. Паре је потрошио, алициљ
нијеостварио.
Штете које су нанете нашој земљи су знатно веће, а прве процене говоре да
се крећуизмеђу50ичак100милијардидолара.
По много чему ће овај прљави рат остати упамћен. Пре свега, западна војна
алијанса је кренула у бомбардовање Југославије због искључиво унутршњег
проблема, косметског, који се, по свим међународним нормама, тиче само
Југославије.Притоме се руководиозакономсиле.занемарујућисилузакона.
Такође, остаће упамћен по разорности бомбардовања и дивљаштва са
којимјеуништавана Југославија.
Такође се не схвата улога УН. и њеног генералног секретара, који су пуна
два месеца мирно посматрали уништавање једне земље, која је уз то и оснивач
светске организације, скрштених руку, практично се повинујући агресији.
Остаће упамћен и по представнику за штампу који је свакодневно у
Бриселу, у име алијансе. саопштавао свету нове дефиниције за "војнс циљеве’’.
Увео је и нови појам у војно политичку терминологију - колатералну штету - и
415
под њу подводио све: разарање болница, обданишта, школа, стамбене зграде,
убијањецивила.
Алијанса је користила и забрањене графитне и касетне бомб, као и бомбе
пуњене осиромашеним уранијумом. НАТО није бирао средства да разори
Југославију.да јој пореметичакиеколошкуравнотежу
Дана 15. јуна 1999. пилот потпуковник РВВЈ Живота Ђурић, посмртно је
унапређен у чин пуковника и одликован Орденом за храброст.
416
БИО - БИБЛИОГРАФИЈА АУТОРА
Бранислав Радић рођен је 25.10.1938. године у селу Давидовцу у радничкој
породици. Отац Живко је био стакларски мајстор у Српској фабрици стакла, а
мајка Лепосава домаћица. Четри разреда основне школе је завршио у родном
месту , а пуну осмогодишњу школу у Параћину, у ОШ „Ђура Јакшић". По
оснивању економске школе у Параћину, прелази из гимназије у њу и завршава
је као стипендиста 1959. године. У средњој школи се веома истицао
активностима у омладинској организацији. Био је учесник многих омладинских
акција и политичких манифестација и као напредан омладинац је примљен и у
чланство Савеза комуниста Југославије 1957. године. Као члан општинског
комитета омладине био је задужен за оснивање омладинске организације у
средњој економској школи, затим и партијске организације, као и њен први
секретар.
Као стипендиста општине Бољевац радио је као њен службеник, а потом и
у општини Поповац. Године 1961. Радић уписује Економски факултет у Нишу и
завршава га 1965. године. И на факултету наставља своју политичку активност,
и учествује на радној акцији Аутопут "Братство и јединство" 1963. године у
студенској бригади "Ратко Павловић - Ћићко". По завршетку војног рока, као
стипе,ндиста Фабрике цемента " Нови Поповац" заснива и радни однос у њој. У
десет наредних година истиче се политичким радом у фабрици и биран је у
партијске и самоуправне органе,а упоредо је добијао и руководеће функције.
Најпре је био руководилац аналитичко - планског сектора, а потом и вд
417
директор заједничких служби. У исто време је био и заменик секретара ОК
СКС. Године 1976. одлази из фабрике на место директора Комуналног
предузећа "Параћин", а две године касније се враћа у фабрику цемента, због
нарушеног здравља, где и данас ради , као стручни сарадник у сектору за
пројектовање и инвестиције.
Ожењен је, има двоје деце. Супруга је дипломирани економиста и
пензионер. Везу са селом редовно одржава, јер у њему му живи мајка Лепосава.
Као писац први пут се јавио у групи аутора јубиларне монографије о фаабрици
цемента, а потом и у књизи " Споменици и спомен обележја општине Параћин".
Написао је хронику села Давидовца са књижевником Мирославом
Димитријевићем
418
БИО-БИБЛИОГРАФИЈА АУТОРА
Мирослав Димитријевић, књижевник, публициста и новинар рођен је 1950.
Године у Рашевици, завршип је гимназију у Параћину, а дипломирао на Вишој
педагошкој школи у Крагујевцу (група за српскохрватски језик и југословенску
књижевност). Студирао на Филолошком факултету у Београду.
Објавио је следеће књиге:
Нехај клатна (песме), 1972
Моји свемирски преци (песме), 1975
Велика постеља (песме), 1976.
Препоручена пошта (песме) ,1982.
Досољавање анђела (песме), 1985.
Генерална поправка (песме) 1986.
Седмоглаво (песме), 1986.
Афоризница (афоризми), 1987.
Жежено (епиграми), 1987.
Воде ветровите (народне умотворине), 1987.
Течна пшеница (хаику), 1987.
Хреб (песме), 1989.
Сврбија (афоризми), 1990.
Шушумиге (песме за децу), 1991.
У демократију, напред марш (афоризми), 1992.
Удаја воде (поема), 1993.
Песме (поезија), 1995.
Знаменити Параћинци (зборник), 1996.
Знаменитости параћинских села (зборник), 1996.
Јавне чесме у општини Параћин (зборник), 1996.
419
Страни путописци о Параћину (зборник), 1996.
Знаменити Ћупричани у првој српској енцикопледији (зборник), 1996.
Плана (монографија), 1996.
Мириловац (монографија), 1996.
Знаменити Свилајнчани (зборник), 1996.
Хреб (изабране песме), 1997.
Монодраме (монодраме), 1997.
Беседе (беседе), 1997.
Доње Видово (монографија, 1997.
Ратари (монографија), 1997.
Давидовац (монографија), 1997.
Господ, жељен и љубљен (антологија), 1997.
Млађе дрвено доба (песме), 1997.
Ћилим за слушање (хаику), 1997.
Старе српске мере (есеј), 1997.
Превођен је на: енглески, јапански, турски, русински и словеначки. У току је
превођење његових изабраних песама на грчки језик.
Добитник је више награда за књижевно стваралаштво. Објављивао је у готово
свим важнијим гласилима. Заступљен у преко четрдесет зборника, панорама и
антологија. Приредио је неколико зборника поезије, сатире и народног стваралаштва.
Добитник је Октобарске награде општине Параћин за књижевно стваралаштво, 1987.
године. Добитник је награде "Поморавски орфеј" за 1997. годину.
Био је главни и одговорни уредник листа “14 дана”. Покретач је и уредник првог
српског листа за беседништво “Агапе”. Основаоје и уређивао едицију “Прва књига” у
Параћину.
Данас је новинар у “Хроници Параћина” и на Радио Параћину
Члан је Удружења књижевника Србије и сарадник Одбора за село Српске
академије наука и уметности, у едицији “Хроника села”. Члан је Удружења новинара
Југославије.
Уредник је књижевног часописа “Дани” и први председник Подружнице
Удружења књижевника Србије за Поморавски округ.
Ожењен. Супруга Зорица. Имају две ћерке Катарину и Јелену..
420
СПИСАК КАЗИВАЧА ЗА ХРОНИКУ СЕЛА ДАВИДОВАЦ
1. Милосав Радовановић - Миле Обренов (умро 1. 07. 1997. године).
2. Јовановић Стојадин, пензионер СФС.
3. Милоје Богдановић,пензионер цементаре.
4. Милан Бегуш, пензионер цементаре.
5. Чедомир Јовановић, пензионер СФС.
7. Живан и Милица Филиповић, радник цементаре и омаћица.
8. Стана Милошевић, домаћица.
9. Милван Ђурић, радник СФС и одборник.
10. Вељко Ђурић, пензионер цементаре.
11. Витомир Милосављевић, дипл. економиста.
12. Милија Јовановић, пензионер СФС.
13. Станојло Богдановића, пензионер из Параћина.
14. Милорад Ђурић, пензионер СФС.
15. Миодраг Радошевић, земљорадник.
16. Лепосава Радић, домаћица.
17. Владимир Радић, пензионер СФС.
18. Марко Милићевић, пензионер СФС.
19. Грујић Вукоман, пензионер СФС.
20. Витомир Стојановић, пензионер.
21. Властимир Стојановић, пензионер СФС.
22. Боривоје Ђурић, пензионер цементаре.
23. Живојин Ђурић, пензионер СФС.
24. Никола ђурић, радник СФС.
25. Станоје Стојановић, пензионер СФС.
26. Љиљана Чукић, радницатптофаре.
27. Пантић Радомир пензионер из Параћина.
28. Станко Васић,радник СФС.
29. Драгиша Петровић, радник.
30. Дејан Петровић, радник.
31. Живојин Видаковић,пензионер железнице.
32. Радомир Милојковић, пензионер СФС.
33. Драгослав Милојковић, пензионер цементаре.
34. Божидар Петровић, Радник цементаре.
35. Драгиша Милојковић,радник цементаре.
36. Радомир Милановић, дипл правник.
37. Никола Ђурић,пензионер СФС из Главице.
38. Александар Милошевић, воденичар из Главице.
39. Мирослав Вукчовић, учитељ у пензији из Краљева.
40. Милица Нешић, учитељица у пензији из Параћина.
41. Драгољуб Гајић, учитељ у пензији из Параћина.
42. Митра Гајић, учитељица у пензији из Параћина.
421
43. Предраг Алексић, учитељ у пензији из Пирота.
44. Љубинка Алексић, учитељица у пензији из Пирота.
45. Станко Јовић, учитељ у пензији из Параћина.
46. Савета Јовић, учитељица у пензији из Параћина.
47. Славољуб Радуновић, радник цементаре.
48. Драгутин Радовановић, пензионер цементаре.
49. Зоран Милојковић,свештеник из Параћина.
50. Зоран Аћимовић, дипл. инж. машинства.
51. Живојин Грујић, проф. у пензији из Младеновца.
52. Вукадин Савић, наставник у пензији из Параћина.
53. Јелица Урбан, пензионер из Параћина.
54. Марија Петровић, пензионер из Крушевца.
Свим казивачима изражавамо велику захвалност на помоћи у прикупљању
грађе за ову хронику.
422
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
А) Извори:
- Летопис школе
- Летопис цркве
- Матичне књиге
- Записници савета школе
- Записници школског одбора
- Историјски архив Јагодине
- Протоколи цркве параћинске из прошлог века.
- Рукопис "30 година ФС општине Параћин"
- Архив САНУ
Б) Литература:
1. Марковић Петар, др. професор, Пољопривредни атлас Србије, Београд,
1994.
2. Радослав Прокић: Средњевековна архитектура Петрушке области,
Светлост Крагујевац, 1986.
3. Милан Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија, 1976. Београд.
4. М. Ђ. Милићевић: Поменик, Београд,1986.
5. Станоје Станојевић: Пародна енциклопедија СХС, Загреб, 1928.
6. М. Д. Јоксимовић: Темнићки зборник I, Београд, 1936.
7. Љуб. Станојевић: Стари српски записи и натписи, Београд, 1927.
8. Милош Милисављевић: Прилози за историју ПрвоГ српскоГ устанка,
Београд, 1954.
9. Д. Ј. Поповић: Србија и БеоГрад, Београд, 1950.
10. Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњеГ века,
Београд, 1918.
11. Александар Соловљев: Повеља цара Уроша у хиландарском архиву,
Богославље, Београд, 1927.
12. Јован Мишковић: Кратак опис јаГодинскоГ оГруГа, Гласник српског
ученог друштва, Београд, 1885.
13. Група аутора: Бој на Иванковцу, Београд, 1783.
14. Андра Гавриловић: Знаменити Срби 19. века, Београд, 1990.
15. Алманах Краљевине ЈуГославије, Загреб, 1932.
16. Станоје Станојевић, Историја српскоГ народа, Београд, 1926.
17. Владимир Ћоровић: Историја Срба, БеоГрад, 1993.
423
18. Момчило Спремић: Десиош Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд,
1994.
19. Сима Ћирковић: Раваница 1381- 1981, Београд, 1981.
20. Станоје Станојевић: Наши владари, Београд, 1989.
21. Иван Ивановић: Војвода од Лесковца, Нови Сад, 1994.
22. Бранко Перуничић: Град Параћин 1815. -1915. , Београд, 1969.
23. Димитрије Ђулић и Миодраг Милачић: Црвене воде Црнице, Параћин,
1969.
24. Група аутора: Поморавље у НОБ-у и револуцији, Светозарево, 1987.
25. Историјски часопис, књ. XIX, XX, XXI, Београд, 1972.
26. Тимочка крајина, I књига, Београд, 1928.
27. К. Јиречек - Ј. Радонић: Историја Срба I и II, Београд,
28. Феликс Каниц: Србија I и II, Београд, 1985.
29. ВукСтефановић Караџић: Опис Србије, 1927.
30. Гласник скопског научноГ друштва, Скопље, 1934.
31. Архив за правне и друштвене науке,Београд, 1927.
32. ИсГпоријски часопис, Београд, 1975.
33. Споменици и спомен обележја на територији општине Параћин,
Параћин, 1989.
34. Топлица Симић: Варварин, 1995.
36. Г. Острогорски: Историја Византије, Београд, 1989.
37. Житије СветоГ Симеона, Београд, 1990.
38. Ђ. Бошковић: Сисојевац, белешке са путовања,Споменар, Београд, 1933.
39. Ч. Марјановић, Темнићки зборник, I и II, Београд, 1936.
40. Д. Поповић: Србија од пожаревачкоГ до беоГрадскоГ мира, Београд,
1950.
41. Радмила Тричковић: Ћуприја и Средње Поморавље до ПрвоГ српскоГ
устанка, Београд, 1979.
42. Ђулић - Милачић: На Морави Ћуприја, Ћуприја, 1977.
43. 3. Марковић: Зборник народних хероја ЈуГославије, Београд, 1953.
44. Параћин кроз векове, Параћин,
45. Историја народа ЈуГославије,Београд, 1953.
46. Гојко Десница: Историја српскоГ народа, Београд, 1981.
47. Станоје Мијатовић, Темнић - антропоГеоГрафска студија, Београд
1905.
424
48. Мала енциклоиедија "Просвеша", Београд, 1986.
49. Др Милан Влајинац: Из путописа Ханса Дершвама, Братство, 21.
Београд, 1938.
50. Евлија Челебија: Путопис, Споменик, 1938.
51. В. Поповић: Леди Мери Вортли МонтеГју и њена књиГа писама из
Турске, Годишњица Н. Чупића, Београд, 1936.
52. Извештај о путовању Фрање Михановића, Споменик, Београд, 1936.
53. Путовање француског посланика Де Хеа, од непознатоГ аутора,
Споменик, Београд, 1900.
54. Бартоломеј Георгијевич: Моје робовање и обичаји Турака,Скопље, 1926.
55. Н. Д. Бантиш Каменски: Путовање по Србији 1908, Београд, 1934.
56. Сретен Л. Поповић:77утовање по новиј Србији 1808., Београд, 1934.
57. Успомене и доживљаји Димитрија Маринковића, Београд, 1939.
58. Др Драгић М. Јоксимовић: Темнићки зборник, Београд, 1932.
59. Р. Самарџић: БеоГрад и Србија у списима француских савременика,
Београд, 1961.
60. Ст. Новаковић: Белешке Др Брауна из српских земаља од Године 1669,
Споменик СКА, Београд, 1891.
61. О. Зиројевић: ЦариГрадски друм, Београд,
62. И. Божић: Француски дневник о походу Мустафе 1696. САН, Грађа
Историјски институт, Београд, 1956.
63. Чед. Д. Марјановић: Темнички зборник III, Београд, 1936.
64. Параћин - српска фабрика стакла 1907 -1972. Параћин, 1972.
65. Параћин - индустрија вунених тканина "Бранко Крсмановић" , Билтен
1955. Параћин.
66. Др Војислав Марјановић: Здравствена култура Параћина у 19. веку,
Параћин, 1975.
67. Топлица Симић: Бој на Варварину, Варварин, 1990.
68. Група аутора: Бој на Иванковцу, Београд, 1979.
69. Др Бранко Перуничић: Град Параћип, Београд, 1975.
70. Др Бранко Перуничић: Град Светозарево, Београд, 1975.
71. Британски иутници о нашим крајевима, Н. Сад, 1993.
72. Павел Аполонович Равински: Записи о Србији, 1868 -1869. Нови Сад,
1993.
73. Анри Барби: Српска епопеја, Београд, 1990.
74. Фран Тућан: По Македонији, Београд, 1928.
425
75. Богомир М. Михајловић: Сење и манастир Раваница, Београд, 1994.
76. Историјска читанка, Београд, 1948.
77. Браничевски дефтер - поименични попис смедеревскоГ санџаката из
1525. године, Пожаревац, 1989.
78. Мијатовић Станоје: Белица, Београд, 1935.
79. Вукићевић Душан: Хроника ЈаГодине, рукопис, (архив Јагодине)
80. Михајловић Богомир: Манаспшр Сисојевац, Ћуприја , 1996.
81. Адам Стошић: Под небом Крушевца, Београд, 1996.
82. Мр Адам Стошић: Велики дани Србијс, Крушевац - Београд, 1994.
83. Тихомир Р. Ђорђевић: Из Србије Књаза Милоша ( становништво -
насеља) , Београд, 1924.
84. Српски устанак 1804. , Београд, 1971.
85. Мемоари Проте Матеје Ненадовића, Београд, 1926.
86. Др Војислав Марјановић: Здравствена култура Параћина у 19. веку,
Параћин, 1975.
В) Часописи и листови:
1. "Будућност" (1948.)
2. "14 дана" (годишта1974 -1997.)
3. "Хроника" (1997.)
426
АУТОРИ СЕ ПОСЕБНО ЗАХВАЉУЈУ НА ПОМОЋИ У
ПРИПРЕМИ ОВЕ ХРОНИКЕ:
Породици Марина Антића из'Параћина и власника ДОО "7",
Олги Радић, дипл. ек. из Параћина,
Љиљани Радовановић, управници Библиотеке у Параћину,
Предрагу Вучковићу, директору Завичајног музеја из Параћина,
Зорану Марковићу, директору Историјског архива у Јагодини,
Марији Петровић, из Крушевца,
Мирославу Вучковићу, пензионеру из Краљева,
Јакову Стојановићу,стаклодувачу - пензионеру из села Давидовца,
Драгиши Милојковићу, инг. електротехнике из с. Давидовца,
Јелици Урбан из Параћина.
427
ДАРОДАВЦИ НОВЧАНЕ ПОМОЋИ:
1. СКУПШТИНА ОПШТИНЕ ПАРАЋИН
2. МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА СЕЛА ДАВИДОВЦА
3. ЈАВНО КОМУНАЛНО ПРЕДУЗЕЋЕ ЗА ВОДОВОД И КАНАЛИЗАЦИЈУ - ПАРАЋИН
4. "БУДУЋНОСТ" РО ЗА ПРОИЗВОДЊУ ЕЛЕКТРОЕНЕРГЕТСКЕ ОПРЕМЕ -
ПАРАЋИН
5. "ИЗВОР” ПЕКАРА - ПАРАЋИН
6. "СПЕКТАР ИНВЕСТ" - ПАРАЋИН
7. ОПШТИНСКИ ОДБОР СУБНОР-а, ПАРАЋИН
8. "КЕМПРОМ" -БЕОГРАД (РАДИША САВИЋ)
9. "ФЕНИКС" - ТРСТЕНИК ( МИРОСЛАВ РАДОВАНОВИЋ)
10. "МАЈА ДЕНТ" - ПАРАЋИН ( ВЛАСТИМИР РАДУНОВИЋ )
11. "КИПАРИС" - ПАРАЋИН ( ДРАГОСЛАВ ЖИВКОВИЋ)
12. “АГРОЗАШТИТА" - ДОЊА МУТНИЦА (ЗОРАН НЕШКОВИЋ)
13. РАДОМИР ТРИФУНОВИЋ. ДИПЛ. ИНГ. ТЕХН. . ПАРАЋИН
14. НЕНАД ТОДОРОВИЋ . ДИПЛ. ИНГ. МАШИН., ПАРАЋИН
15. СЛОБОДАН ДИМИТРИЈЕВИЋ, БЕОГРАД
16. СТАНКО РАДИЋ: ИНГ. МАШ. , ЦИРИХ
17. ГОРДАНА РАДИЋ . ЦИРИХ
18. БОРИВОЈЕ - ВЕРИ РАДИЋ, ДАВИДОВАЦ, ЦИРИХ
19. ЈОВИЦА РАЈИЋ, ДИПЛ. ЕК.. ПАРАЋИН
20. РАДИСАВ СТЕФАНОВИЋ, ДИПЛ. ЕК. . ПАРАЋИН
21. СТР "ЂУРИЋИ” , РАНКА И ДРАГАН - КИТЕ, ДАВИДОВАЦ
22. СРПСКА ФАБРИКА СТАКЛА - РУЧНА ПРОИЗВОДЊА - ПАРАЋИН
23. ЛЕПОСАВА РАДИЋ с. ДАВИДОВАЦ
24. ВЛАДИМИР ЂУРИЋ - ЛАЛА. ШТУДГАРТ
25. ЈУГОБАНКА - ПАРАЋИН
428
САДРЖАЈ
Предговор.................................................................................................................. 7
Рецензија ................................................................................................................10
Тће уШа§е оћ ОауИоуас..................................................................................11
ће У11а§е ОаујЈоуас ...........................................................................................12
1. Оппјти подаци......................................................................................... 15
2. Историја....................................................................................................45
3. Становништво........................................................................................ 83
4. Економски развој................................................................................ 174
5. Народни живот..................................................................................... 227
6. Православна вера и црква................................................................266
7. Здравствена култура.......................................................................... 287
9. Месна зајеница..................................................................................... 295
9. Политичке партије и нови вишестраначки избори...................310
10. Школство............................................................................................. 320
11. Штампа о селу Давидовцу...............................................................371
12. Култура................................................................................................. 382
13. Спорт.............................................................................. 392
14. Агресија НАТО пакта...................................................................... 411
Био-библиографија аутора.............................................................................417
Списак казивача ............................................................................................... 421
Извори и литература....................................................................................... 423
Дародавци новчане помоћи............................................................................428
С1Р - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
908 (497.11 Давидовац)
РАДИЋ, Бранислав
Давидовац / Бранислав Радић, Мирослав Димитријевић. -
Београд: Културно-просветна заједница Републике Србије: Одбор
САНУ за проучавање села. Министарство пољопривреде Србије,
1998 (Параћин. “Вук Караџић”).-418 стр.: илустр.: 24 сгп. -
(Библиотека Хронике села: 93)
Тираж 300. - Стр. 7-9 : Преговор / Петар Ј. Марковић. - Био-
библиографије аутора: стр. 411-413. - бвттагу ; Кезите. -
Библиографија. стр. 415 - 418.
1. Димитријевић, Мирослав
а) Давидовац
ИД = 76952588