Давидовац Бранислав Радић и Мирослав Димитријевић

149 РОДОСЛОВ
г ФАМИЛИЈЕ 1
РАДИВОЈЕВИЋ

Претпоставља се да ова фамилија припада фамилији Пајтића.

150

3.16.

РОДОСЛОВИ
ФАМИЛИЈЕ

ЂУРИЋИ

152

153

154

Јаковје довео на мираз Живку Живановић из села Буљана.

3.17.

РОДОСЛОВИ
ОСТАЛИХ
ФАМИЛИЈА

к
6 хс5'
о
5-1'а
ио
8ч
2®
5*
«1 л
65
Л Н-Ј
КВ
иа
Он

е5 >•

8в
о >»
ки
®»
Л3

о. к
Еч сс
0)• <СцТ
'б’и:
§ л'
Оч4С
оК
«б

Д сс
св К
дл

2 ОЈ ±

■*! СОО
2бо
2 м о.
|Кс2
ка
2 ■& в.

о3§
<0 о «

§1

мсџ

156

157

'Дошли из Црне Горе (с. Ораси - Подгорица).

158

159

Дошао из Параћина- циглар.

160

Удата за Божина Јовановића
Дошао из Читлука (Соко Бања).

161

162

Савета је била удата за Глигорија Милосављевића.
Ненад је отишао на мираз у село Поповац.
Негосава (мајка), дошла из Главице преудајом за Богдана Тодоровића .

163

Дошао на мираз, а родослов се наставља у фамилији Благојевић.
Дошао на мираз, а родослов се наставља у фамилији Васић.
Отишао на мираз у село Мириловац.

164

Родослов сачинио Витомир Милосављевић параунук Глигорија из села Давидовца.
Био је стриц Ђорђа и Божина Јовановића. Дошао из околине Ниша.
Милосав и његов брат Марко дошли из Македоније.

165

НАТАЛИЈА МЛАДЕН

166

Дошао у село Давидовац, преудајом мајке, после смрти оца Стевана.

167 РОДОСЛОВ
ФАМИЛИЈЕ
МИЛОЈКОВИЋ

Дошао из села Лешја.
Родослов сачинио Милојковић Драгиша, унук Златоја из с. Давидовца.

168

Дошао из селаГорње Видово.

169

170

171

172

Пореклом из околине Неготина

рРОДОСЛОВ МИЛАН*

ФАМИЛИЈЕ
ПЕТР0ВИЋ2

173

*Дошао из села Мириловца.

174

175

Дошао из села Мириловца.

Дошли из Војводине.

4. ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ

4.1. ПОЉОПРИВРЕДА У ВРЕМЕ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ

Освајањем српских територија Турци су настојали не само да учврсте
власт, већ да промене и економску слику дотадашње средњевековне државе,
увођењем нових култура, изменом сточног фонда и разрезивањем што већег
броја пореза на сваки облик делатности, па чак и такозвану „жвакалицу“-
односно порез на жвакање рајетинске хране. Када би турске чете свратиле у
неко село тражиле су да их мештани хране, а по завршеном обеду узимали су и
новац од сељака зато што су морали да тупе зубе жвакајући српску храну.

До турског освајања Србија је била виноградарска земља, захваљујући
доброј клими, саставу и конфигурацији земљишта. О томе нам најпре говоре све
народне песме преткосовског и косовског циклуса у којима Срби пију „рујно
вино“. и сам цар Лазар у „Кнежевој вечери“ наздрављајући каже:

„ од руке му ништа не родило
ни у пољу пшеница белица
ни у брду винова лозица..“

на основу чега закључујемо да је виноградарство имало стратешки значај за
средњовековну Србију, уз пшеницу и друге житарице.

Турци међутим, настоје и у томе да искрче балканске винограде и засаде
нову биљну врсту - шљиву, од које су пекли ракију (раки-персијски назив за
жестоко пиће).Шљива је постала модерна култура и сађена је испред сваке
српске куће, тако да је временом постала заштитни знак Србије, а у 19. веку
обилато извозила у Европу.

Народне песме с почетка 19. Века
које говоре о Првом и Другом српском
устанку најчешће спомињу ракију као
пиће којим се војска окрепљивала пред
бој са Турцима.

Рецимо Милош Поцерац у песми
„Бој на Лозници“ саветује

„Поведите своје чутурице
напијте се жежене ракије..“
За време турске владавине у
Србију је стигао и кукуруз 1612 године,
пошто га је Колумбо донео у Европу.
Име кукуруз настало је од речи куку и
ориз што је значило „сиротињски

пиринач“
Кромпир је много касније стигао у

Србију, тек 1787. године, пред „Кочину
Крајину", из Аустрије, а пренели су га
српски устаници. Међутим, народ није

177

Таиија Филииа Милићевића, издаша 1. /ануара 1839. године у Параћину

178

одмах прихватио кромпир као своју „сиротињску" храну са којом је могао да
преживи многе године глади. Кромпир знатно касније постаје национална
намирница.

Ни после 40 година од појаве, кромпир у Србији није био распострањен, о
чему нам сведочи и Вук Караџић у „Описанију Србије“:

„Кромпири су скоро познати и врло мало се сију, више као ријеткост него
потребе ради, премда би могао бити од велике помоћи. Од поврћа се највише
гаји гра (пасуљ), купус и лук (бијели и црни) потом ротква, репа и блитва, а
мање грашак и сочиво.Келерабу, мркву и спанаћ готово нико не познаје, рен
расте по пољу и само се за лијек употребљава.“

Турци су настојали да потпуно избаце свиње из сточног фонда ондашње
раје, форсирањем овчарства и говедарства. Свињарство се интензивније у
Србији развија тек средином 19. века када Срби тргују чувеном свињом
„моравком“ са Аустријом и Мађарском.

............................ ■!

ПРИВРЕМЕПЛ ПРИЗИЛПИЦЛ.

Иа дивара_____ ^(9 / "______________ колико полвипс

/Ј////^4 из име пореза и т.:

/ Државивг пвроаа лкипра____________ </У ' '_______

Каиате дииара 2-' I

Свештекичквг Сира дииара

Баповинског прироза дкнара

Екзекутивии трвшковк динара~

Пореска иризнаница на име Радосава Филииовића из
Давидовца, издата 1932. Године у Главичкој опиапини.

ПРВЕ АГРАРНЕ РЕФОРМЕ У СРБИЈИ

Први званичан документ о пољопривреди у Милошевој Србији била је
Уредба о пољским радовима, донета 1829. године, у којој се установљује
институција среских економа, и дају упутства како се и када који
пољопривредни посао мора радити, а препоручено је и гајење крупне стоке.
Прву аграрну реформу 1830 извршио је Милош Велики одлуком да „земља
припадне онима који је обрађују“, што је у Србију довело нове колоне
досељеника и пољопривредника, који су поделивши земљу почели да на њој и
од ње живе.

Од 200.000 становникаа колико је Србија имала 1815. године, број
становништва се повећао шестоструко, за само три деценије.

179

Пореска књижица
Јефте Радуновића из

1898. године

Године 1833. долази до ослобађања сељака и они постају власници земље
коју обрађују, стичу право својине и продаје из слободне руке, право да је
наследе или поклоне, што је био најреволуционарнији подухват у аграру земље
Србије.

Три године касније (1836.) доноси се закон о заштити сељачког минимума,
чиме је спречено зеленашко осиромашење села због камате, закон је свакоме
гарантовао кућу, окућницу, два вола и краву, који се нису смели продавати без
обзира на задуженост сеоског домаћинства.Све је то дало велики полет српском
сељаку, доминантној категорији становништва 19. века у Србији.

4.2. ПОЉОПРИВРЕДА ДАВИДОВЦА У ПРОШЛОМ
ВЕКУ

Почетком 19. века Давидовац је још увек мало сеоско насеље са десетак
кућа, да би 1827. године број домаћинстава нарастао на 16, а 1833. године на 23 и
имао 312 становника.

У то време преко 90% становништва живи на селу, пре свега српског
порекла, док у паланкама и варошима живе Турци, трговци Цинцари и Грци,
Цигани и Арнаути. Занатлија српског порекла готово да и није било у турским
касабама, јер су многи занати према турским ферманима били забрањени за
српску рају.

Српско становништво се бавило пољопривредом и сточарством у мери
потребној за издржавање голе егзистенције. После намирења пореза у натури
(деветак, десетак, везирски и спахијски порез..) српски живаљ се задовољавао
оним што му је остајало од летине и берићета.

180

Изглед облигације из 1905. године коју је иошиисао шежак Сшанимир
Милићевић из Давидовца.

181

Са стицањем све веће аутономије,

Милошева Србија настоји да преузме

потпуну контролу на економским,

привредним и финансијским токовима

што јој временом и успева. Порески

спискови (дефтери) били су под

контролом српске власти, која је била у

обавези да плаћа Порти и турским

феудалцима - спахијама одређене

ЈГроцениоци: износе у новцу и натури.

Захваљујући тим списковима у

ситуацији смо да данас

реконструишемо економску слику

Србије, у нашем случају села

Давидовца. Према дефтеру из 1834.

године, спахијски приход у храни из

Давидовц износио је 650 кола кукуруза,

450 ока пшенице и 275 ока јечма.

ЈГредамхом Списак спахијских прихода
капетаније параћинске из 1835. Године

даје нам још потпунију привредну

слику Давидовца. Из овог списка

видимо да је у власништву

Давидовчана било шест воденичних

Документ о процени експропоисаноГ витла, да је било 1444 ока кљукане
имања Боривоја Радуновића из 1911. живине, да је свака од 21 пореске главе
Године у присуству кмета Мијаила плаћала порез-главницу по два гроша и
да је укупна обавеза износила 272
Стојановића. гроша и 24 паре. Те године одржала се

и једна свадба у селу, зашто је плаћено

2 гроша -(свадбарина).

Почетком 1837. године Књаз Милош из Крагујевца шаље распис свим

војним командантима да се утамањују све „грабитељне птице, а именом: вране,

чавке и свраке бију“ . Свака пореска глава морала је једну матору или три

младунца ових штеточина да убије, и та акција власти имала је дугогодишњи

карактер јер и после девет година од Милошеве наредбе наилазимо на списак

побијених птица у округу ћупријском за 1846. годину, у коме се спомиње и село

Давидовац.

Мештани Давидовца су те године уништили 38 вране, 45 свраке, 12 сојки, 40

врабаца или 135 штеточине укупно.

Године 1855. број пореских глава у Давидовцу се повећао на 29, што говори

да се и село постепено множило и увећавало у мирнијим историјским условима.

Гладне године и оскудице у храни натерали су власт да почне изградњу

кошева у селима, у којима би се чувала храна за „црне дане“. Општински

кошеви су грађени обично у центру села да буду „свету на видику“, али су за

сваки случај имали и своје чуваре. Село је било обавезно, сходно својој

182

величини, да сваке јесени по завршеној берби у кош смести одређен број ока
кукуруза. Из те економске резерве храна се могла узимати само у гладним и
неродним годинама како би село преживело. Такав кош постојао је и у
Давидовцу, на утрини, где се данас налази школско двориште. У склопу коша
била је апсана за сеоске лопове и изгреднике.

Према списку прикупљеног и у општинске кошеве смештеног кукуруза за
1855. годину Давидовац је имао обавезу да ускладишти 1.450 ока, колико је
учинио и наредне године. Међутим, 1857. године број пореских глава се у
Давидовцу повећао на 30, а број ока у сеоском кошу на 1.500.

Стварни сточни фонд села Давидовца најбоље се може видети из Пописа
стоке у срезу параћинском 1859. године:

Село : коња преко 3 Године-ајГира-кобила 4, коња 5, ждребади 2,
бикова преко Године-, волова 83, крава музара 22, крава јалови 29,
јунади испод Године 6, телади испод Године 23, свиња- нерастова-
преко два месеца-, крмача преко два месеца 75, вепрова преко два
месеца 21, прасади 56, оваца-овнова преко једне Године 20, оваца 676,
јаГњади 334, коза- јараца преко једне Године-, коза преко једне Године
5, јаради 5. Суватне и Гојазне стоке - кошница 28.

ИзГлед прве парне машине којом се
обављала вршидба жтпа.Власник је

Милоје БоГдановић са ортацима.

Купони Обвезница за ликвидацију земљорадничких дуГова који нису стиГли
да се реализују збоГ рата 1941. Год. Власник Живојин Живановић -
трГовац. (десно)

183

4.3. ПОЉОПРИВРЕДА ДАВИДОВЦА ДАНАС

Атар села Давидовца пружа се на 450 хектара површине, а од тога на
оранице и вртове отпада 300 хектара. Под виноградима је 10, а под воћњацима
1 хектар. Под ливаде и пашњаке води се 35 хектара, док на шуме одпада 104
хектара.

Индивидуални сектор поседује највећи део атара-300 хектара, а
друштвени сектор има само 15 хектара.

БРОЈ И ВЕЛИЧИНА ПОЉОПРИВРЕДНИХ ГАЗДИНСТАВА У СЕЛУ

_ до 1 хектар 19 домаћинстава
_ од 1-3 хектара 30 домаћинстава
80 домаћинстава
Од 3-5 хектара
од 5-8 хектара 6 домаћинстава

Пољопривредна производња у Давидовцу није интензивна и њоме се
задовољавају елементарне потребе домаћинстава, док само један мањи део
производа износи на тржиште. Најраспрострањеније пољопривредне културе у
Давидовцу су пшеница и кукуруз, чији се приноси кретали према годинама на
следећи начин:

ПРОСЕЧНИ ПРИНОС ПШЕНИЦЕ ПО 1 ХЕКТАРУ:

_ пре 20 година 2-2,5 тоне по 1 хектару

_ пре 10 година 2,5-3,5 тоне по 1 хектару

_ сада 3,5-5 тона по 1 хектару

ПРОСЕЧНИ ПРИНОСИ КУКУРУЗА ПО 1 ХЕКТАРУ:

пре 20 година 2 - 2,5 топе по 1 хектару

_ пре 10 година 3 - 4 тоне по 1 хектару

_ сада 7 тона по 1 хектару

Ако се погледа број савремених пољопривредних машина, оруђа и алатки у
односу на број домаћинстава може се извести закључак да су пољопривредници
Давидовца опремљени за савремену обраду и модерни третман земљишта.
Поред савремених средстава за обраду, ратари користе и сортно семе (око три
четвртине домаћинстава),пестициде (око половине газдинстава), затим
вештачко ђубриво (око три четвртине).

ђ81

ПРЕГЛЕД ЦОЉОПРИВРЕДНЕ МЕХАНИЗАЦИЈЕ У СЕЛУ
ДАВИДОВЦУ

_ Трактори: 80 ком.

тракторски плуг: 90 ком.

тањирача: 10 ком.

мотокултиватор: 105 ком.

_ растурач ђубрива 5 ком.

_ сејалице за кукуруз: 15 ком.

сејалице за пшеницу: 10 ком.

комбајна: 3 ком.

вршалица: 1 ком.

запрежна кола: 103 ком.

_ гвоздени плуг(запр.) 50 ком.

Добривоје Богдановић Бишко,угледни иољоиривредник и комбајнер,
припрема трактор за излазак на њиву. Снимљено 7. 3. 1997. Године.

185

Без обзира што домаћинства у Давидовцу нису искључиво пољопривредна,
већ такозвана -мешовита, земљиште се чува и продаје само у посебним
случајевима. Рецимо у периоду од 1990. до 1993. године продато је само два
хектара и то купцима из истог села.

ПРЕГЛЕД КУЋНИХ АПАРАТА У ДАВИДОВЦУ

_ фрижидера 142 комада
_ маш. за прање рубља 105

маш. за прање посуђа 5
радиоапарата итранз. 160
телевизора 150

4.4. ВИНОГРАДАРСТВО И ВОЋАРСТВО

ДАВИДОВЦА

Погодан топографски положај, осунчаност брдовитих страна, педолошки
састав земљишта су основи развоја воћарства и виноградарства у околини
Давидовца. која има дугу традицију у овој грани пољопривреде.

Десшилација алкохола у Давидовцу. Изглед казана за иечење
ракије, који се и данас користи.

186

Највећи део винограда налази се у потесу „Стражара“ и „Чукара“, а
најпознатији виноградари у селу Давидовцу у овом веку су били: браћа
Живановићи, Петроније Богдановић, затим Станојло Петровић и Живота
Савић, Вукомир Грујић, Велибор Стојановић и Јаков Стојановић. Давидовачки
виноградари гаје поред „прокупца“ и стоне сорте са шпалира у модерним
засадима.

Саврмене сорте Грожђа у Давидовцу имају
повољне климатске услове за развој на
потесу Чукара и Средње брдо.

Добри виногради успевају и на другом крају атара у пределу „Средње брдо“
где су најпознатији виноградари из фамилије Пајтића и Миодраг Радошевић

На потесу „Чукаре“ и „Средњег брда“ засађени су и бројни воћњаци са
савременим сортама. Воћар Живојин Пајтић гаји шљиву сорте „стенлеј“, а
Живојин Димитријевић у модерном засаду гаји брескве, јабуке и трешње, у
потесу „Средње брдо“, а Јаков Стојановић „стенлеј“, Михајло Благојевић,
Бранислав Радић и Живота Савић и остало воће у потесу „стражара“

4. 5. ПОЉАЦИ - ЧУВАРИ ПОЉА

Према старој српској традицији пољаци су били чувари поља, а пудари -
чувари винограда.

Село их је бирало на својим зборовима из редова сиромашних, али
поштених људи. Њихов задатак је био да чувају поља од штете и крађе. Штету је
чинила стока, а крађе сеоски лопови. У надокнаду, пољаци су ујесен добијали од
сваког домаћинства део сачуваног рода: кукуруз, пшеницу и слично. Штету су
пријављивали власнику имања и сеоским властима, које су организовале
процену штете и тражиле од лопова да надокнади. Тако је настао и израз „цени-
ки пољак штету“. У случају да пољаци не ухвате лопова, морали су сами да
надокнаде штету тако што им оштећено домаћинство није давало надокнаду у
натури.

У Давидовцу су се овим послом бавили: Милорад Јовановић Рода,
Александар Јовановић Ђура, Андреја Радовановић, Боривоје Стојановић,
Коста Тодоровић и други.

187

Рбковник сетве жита и индустријског биља

Врста усева Време сетве

Жита Током октобра. Ако мора, може и касније.
Пшеница (озима) Од 1. фебруара до 15. марта
Пшеница (пролетња, - јара) Од 1. септембра до 10. октобра
Раж (озима) Од.1. фебруара до краја марта
Раж (јара) У току октобра
Јечам (озими) Од 1. фебруара до 10. марта
Јечам (јариЈ У току септембра
Овас (озими) Од 1. фебруара до 10. марта
Овас (јари) Од 10. априла до 5. маја
Кукуруа Од 1. до 30. априла
Просо Крајем априла - почетком маја
Пиринач Од 10. априла до 1. маја
Сирак Од 10. до 20. априла
Хељда
Индустријскебиљке Од 20. марта до 10. априла
Суицокрет Од 20. августа до 15. септембра
Уљаиа репица У фебруару
Уљаиа репица (јара) У марту
Мак (уљани) Усептембру_
Мак (опидмски^^

Савремене сорте
хибридног
кукуруза из
домаћих
института

успевају и у атару
селаДавидовца и
дају у просеку од

8-10 П1она по
хектару.

188

Из „Пољопривредног атласа“ (2. том) проф. др. Петра Марковића,
јединственог дела те врсте у Југославији, преносимо поглавље о параћинском
подручју:

4.6. ПОДРУЧЈЕ ПАРАЋИН

Подручје захвата 542 км кв., 0,97% укупне територије Србије и на њему
живи 1,14% укупног становништва. Мада лежи на главним магистралним
путевима, у плодном подручју Поморавља и са индустријама текстила, стакла и
др. доходак подручја једва достиже 88% просечног дохотка Србије. Око 51%
дохотка формира се у индустрији, 15% у пољопривреди, 20% у трговини и око
14% у осталим делатностима.

На лекара долази 789, стоматолога 2588, а на болесничку постељу 273
становника. У подручју ради 10 поштара, а на тв пријемник долази 7 становника.
Ради и пољопривредна школа за производњу и прераду хране

ОСНОВНИ ПОДАЦИ ЗА ПОДРУЧЈЕ

УКУПНО СЕЛОУ
%
ПОКАЗАТЕЉИ 1981 УКУПНО
71 •
1991 67
69
Становништво 64718 64102 93
92
Домаћинство 17694 17788 94
87
Станови 18382 19600

Говеда 16311 10147

Свиње 54008 34547

Овце 19987 13825

Живина 156924 133225

Природни прираштај становништва је већ низ година у паду, а сада једва
достиже један промил. У периоду 1948-1991. Становништво подручја је
повећано за око 26%, а број домаћинстава за око 55%, а у периоду 1981 - 1991
број становника је незнатно смањен. Град је повећао број становника за 2,6 пута,
а домаћинства за око 2,3 пута. У просеку, у селу је повећан број становника за
око 7%, а домаћинстава за око 2,9 пута.

Село се може поделити у три миграционе зоне: трећа (12 села), која је
повећала и број становника за 31% и домаћинства за 71%, четврта (22 села),
највећа, где је број становника смањен за 12%, број домаћинстава повећан за
12%, и пета, једно село које се већ гаси. Села треће миграционе зоне су највећа,
1490 становника и 366 домаћинстава, четврте 1017 становника и 245
домаћинстава и пета 39 односно 12.

Просечна величина домаћинства је 4,1. Млади од 7-27 чине у граду 30%
укупног становништва а у селу 25%.

У географском смислу подручје се може поделити на два дела: већи
равнички, Поморавље, и источно и западно брежуљкасто-брдски, мањи по

189

простору, где је већи део ливада и пашњака. У просеку за цело подручје
структура пољопривредне површине је следећа: оранице 68%, воћњаци4%, као
и виногради, 24% ливаде и пашњаци.

Просечна величина газдинства 3 хектара укупне, односно 2,1 хектар
обрадиве површине. У трећој миграционој зони газдинство је мање, 2,3 хектара
укупне, односно 1,7 хектар обрадиве, а у четвртој 3,6 хектара обрадиве
површине.

У подручју је посебно развијено гајење говеда и свиња, мање оваца. и ту
постоје такође реони, а у просеку за подручје, говеда и свиње су према
површини изнад просека за Србију. Највећи део стоке налази се у четвртој
миграционој зони. На 100 хектара површине долази 54 грла говеда према
укупној, односно 76 грла према обрадивој. Код свиља је тај однос 176, односно
256, а код оваца 67, односно 98. По миграционим зонама број говеда и оваца
расте од треће до пете миграционе зоне, а број свиња опада. На 100
домаћинстава долази у просеку 102 грла говеда, 525 грла свиња, 201 грло оваца и
око 1418 комада живине.

Просечна величина стана износи 62 м. кв. По домаћинству односно 17м. кв.
по становнику. У граду је тај однос 52м. кв. односно 17 м. кв. а у селу 70 м. кв.
односно 17 м. кв. У селу је 10% више станова него домаћинстава, а у граду је за
4% мање.

У подручју је развијена прехрамбена индустрија, као и Индустрија адитива:
„Параћинка“ и „Белпар“. Осим тога као носиоци развоја пољопривредне
производње, ако се добро организује, могу бити задруге: ,,Бусиловац“,
„Поточанка“, „7 јули“, „Јухор“.

МиГрациона карта општине Параћин из " ПољопривредноГ
атласа" на којој се види да је Давидовац сврстан у
емиГрационо подручје.

190

4.7. СТОЧАРСТВО

Све до почетка двадесетог века житељи Давидовца су се претежно бавили
сточарством, које је и одржало живот у селу, јер је пољопривредна производња
била скромна на посном земљишту, а индустрија у повоју. Тек са развојем
индустрије мења се економска слика села, а сточарство и пољопривреда полако
постају другоразредна занимања мештана Давидовца.

Велике сеоске утрине, поља Кулајна и брдо Чукара, одржале су сточарство
Давидовца кроз векове. Испаше за стоку било је довољно, како у пољу тако и у
шуми Чукаре, а главне сточарске гране су биле: свињарство, овчарство и
говедарство. Наравно, гајене су и козе, коњи и магарад, али у мањем броју.

Осим за исхрану, месо и млеко, сточни фонд Давидовца се користио за вуну
од које се правило одело и кожу за свињске и грађене опанке.

Деобом утрине и њеним претварањем у обрадиво земљиште смањује се
могућност за развој сточарства и сам сточни фонд, а поготову после аграрне
реформе када се велики део утрине Кулајна претвара у друштвено земљиште, а
брдо Чукара прелази у власништво Шумске секције, односно у државни посед.
Од другог светског рата до данас сточни фонд у Давидовцу смањен је за више од
две трећине

Драгољуб и Ната Миладиновић 70-тих Година, када је постепено крављу
запреГу и радове у њиви успешно почела да мења механизација, тако да се

краве искскључиво користе за производњу меса и млека.

191

СТОЧНИ ФОНД 1981. ГОДИНЕ

НАСЕЉЕ коњи ГОВЕДА ОВЦЕ СВИЊЕ ЖИВИНА ПЧЕЛЕ

БОШЊАНЕ 68 579 259 1164 3936 32
1670 2234
БУЉАНЕ - 825 603 3360 4856 137
119 884
БУСИЛОВАЦ 11 727 104 907 4543 317
3293 1783
ГЛАВИЦА 33 237 146 1556 5446 47
124 598
ГОЛУБОВАЦ 9 194 530 1725 1457 4
283 3135
Г; МУТНИЦА 5 847 164 3792 2766 145
1448 949
Г; ВИДОВО 15 307 4189 97
2919 -
ДАВИДОВАЦ 5 180

Д; МУТНИЦА 26 696 4633 313

Д; ВИДОВО 175 871 7365 271

ДРЕНОВАЦ 29 823 9659 360

ЗАБРЕГА - 275 1584 8

Преглед сшочног фонда оишшине Параћин, (део шабеле) ирема иоиису из
1981. Године.

СТОЧНИ ФОНД1991. ГОДИНЕ

НАСЕЉЕ коњи ГОВЕДА ОВЦЕ СВИЊЕ ЖИВИНА
136 754 2.948
БОШЊАНЕ 26 329 735 1.348 4.143
629 1.975 4.556
БУЉАНЕ - 467 155 559 2.841
180 716 1.413
БУСИЛОВАЦ 6 526 1.431 872 2.683
185 792 3.090
ГЛАВИЦА 21 107 124 562 1.658
242 1.431 5.614
ГОЛУБОВАЦ 2 170 283 2.421 7.966
423 2.389 12.848
Г; МУТНИЦА 1 491 1.136 714 2.510

Г; ВИДОВО 6 156

ДАВИДОВАЦ 6 155

Д; МУТНИЦА 12 426

Д; ВИДОВО 59 512

ДРЕНОВАЦ 5 527

ЗАБРЕГА - 209

На уиоредном иреГледу сшочног фонда ирема иоиису из 1991. године види се
да број стоке опада не само у Давидовцу, већ и у друГим селима

192

Додуше, више нема екстензивне сточарске производње која се огледала
кроз природну испашу, већ се прешло на интензивну производњу у стајама и
оборима. Давидовчани данас имају бољи расни састав стоке и бољи квалитет
производње, којим задовољавају у потпуности своје потребе за исхрану, а
значајан део сточног фонда се прода на тржишту као живе ваге или у
прерађевинама.

После Другог светског рата када су волови значили економски престиж и
симбол доброг газдинства, најбоље волове у селу имали су Милун Радуновић и
Живојин Петровић.

Последње три-четири године сточарство се у Давидовцу нагло смањује,
тако да данас у селу има укупно 80 крава, 9 коња, 100 оваца и 30 коза.

ДАВИДОВАЧКЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПРВИНЕ
Први трактористи:
Милан Ђурић (1969 год.)
Вељко и Лела Ђурић
Први комбајнери:
Добривоје Богдановић Бишко са сином Драгишом
Петар Благојевић са сином Драганом
Прва муљача за грожђе:
Милан Бегуш (лична израда и конструкција мул>аче која одваја
петељке од зрна)
Власници казана за печење ракије
Добривоје Богдановић Бишко
Радовановић Душан -Дуја
Микић Славко
Милан Ђурић
Миодраг Миладиновић
Радосав Васић
Боривоје Васић
Живко Пстровић (казан који долази из села Главице.)

4.8.ПЧЕЛАРСТВО

Раде Тодоровић је данас једини Давидовчанин који се бави комерцијалним
пчеларењем. Он је пензионисани железнички радник, живи у Параћину, али је
на подручју Давидовца држао 30 кошница, које је недавно пренео због боље
паше на локације главичког атара, покрај пута Параћин-Зајечар.

После Другог светског рата пчеларством се мало бавили Добривоје Савић
и његов син Живота, тако да се може слободно рећи да је пчеларство у
Давидовцу данас у изумирању.

193

4.9. ГАЈЕЊЕ СВИЛЕНЕ БУБЕ

У једном периоду економског развоја села у Давидовцу се гајила и свилена
буба. Било је то у време економске блокаде, када је нова власт за потребе
текстилне индустрије декретом организовала гајење свилене бубе по селима.
Актом број 39 од 15. марта 1950. године Повереништво за пољопривреду
Српског народног одбора налаже Месном народном одбору у Главици да се
десет кутија семена свилене бубе раздели домаћинствима на гајење. Давидовцу
је од ове количине вероватно припала половина кутија, а аутору Браниславу
Радићу је лично познато да су Филип Вића Радић и његова жена Милица гајили
свилену бубу у једној соби. Бубу су гајили све до зачаурења на неколико
столоваа, па су чак извлачили и свилене нити. Од једне чауре добијала се сирова
нит дуга 900 метара.

Свилене бубе су се храниле дудовим лишћем, а дудова је било много у селу.
Готово свако двориште имало је по један или два дудова стабла, чији плод-
дудиње се употребљавао за исхрану свиња и живине, али су и деца радо јела
беле, црне или суре дудиње. Од дудовог дрвета правиле су се најбоље дуге за
бурад и бачве, али и за оплате точкова. Дрво дуда је данас у изумирању, јер га
потискују друге врсте и биљна штеточина дудовац.

ЗНАЧАЈ КУЛАЈНЕ И ЧУКАРЕ У ЕКОНОМСКОМ
РАЗВОЈУ СЕЛА ДАВИДОВЦА

Бивше сеоске утрине поље Кулајна и брдо Чукара све до средине 20. века
имале су веома велики, готово кључни значај у економском развоју села, пре
свега у сточарству, а касније у виноградарству и воћарству.

Утрина Кулајне простирала се на површини од 100 хектара, на источној
страни села и пружала се у правцу исток-запад. У оквиру ње постојали су микро
локалитети које су чобани звали: Двориште, Ђулце, Брданце, Слатина, Мала
међа, Циганске черге..

Најстарије досељеничке породице Пајтићи, Стошићи и Јовчићи имали су и
највеће поседе у атару, а Кулајна је углавном хранила и одевала најсиромашније
породице.

У Кулајни су се напасале овце, свиње, говеда козе и гуске. Без оваца није
била ни једна кућа у Давидовцу, али највећа стада су имали: Петроније,
Милутин, Радивоје и Боривоје Богдановић, затим Милосав и Живојин
Петровић, Боривоје Радуновић, Живојин Филиповић, Обрад Милојковић,
Душан Радовановић,Владимир Радовановић и други. Највећа крда свиња имала
је фамилија Богданрвића, а најбоље волове су у Кулајни напасали Милун
Радуновић и Живојин Петровић. Најбоље коње је чувао Милоје Богдановић.
Гуске су се напасале у потесу званом Двориште, близу села, а свиње око
локалитета Баре. Овце и говеда су се истеривали на пашу најчешће у потез
Циганске черге.

Расни састав стоке је био домаћег порекла. Гајило се домаће шарено
говече, свиње „моравке“, а од оваца је најзаступљенија „цигаја“. Кокошке,
гуске и патке су се издвојиле из домаћих насада, док су се ћурке ретко гајиле.

194

Стока је често оболевала од метиља који се налазио у мочварној испаши близу
Баре и Слатине, затим од шапа, црвеног ветра, а живина од куге.

Сточни фонд се користио за исхрану, одевање и обување, а производња
одевних предмета била је мануфактурна. Стока се једним делом продавала и
власницима доносила неопходна финансијска средства.

Кулајна је као утрина постојала све до шездесетих година. Њена целина је
нарушена изградњом железничке пруге Параћин-Поповац 1952. године.

Разоравањем централног потеза Циганске черге и доделом тог земљишта
појединцима и Кооперацији ,,1.мај“ утрина Кулајне је изгубила свој интегритет,
коначно 1967. године када је потез Ђулце додељен аероклубу „Наша крила“ из
Параћина за аеродром. На крају Кулајна је пресечена и магистралним путем
Параћин - Зајечар чиме је дефинитивно престала да постоји као сеоска утрина и
јединствена економска целина, значајна за развој давидовачког сточарства
кроз векове.

Данашње сточарство у Давидовцу сведено је на одгој у затвореним
просторијама шталама, оборима и торовима.

Источна падина брда Чукаре друга је сеоска утрина од велике важности за
економски просперитет Давидовца. Простирала се на површини од 60 хектара, а
поред пашњака, обиловала је ниским растињем и грмоликим биљем.

На Чукару су своја стада напасали: Ката Петровић, Милка Филиповић,
Милојковић Милица, Радић Милица, а после пензионисања и Вића Радић,
познати чобански фрулаш

Чобани су на Чукари брали и лековито биље, шумске плодове, гљиве и
печурке. У Чукари је вађен и камен у каменоломима Луке Миладиновића и
Радана Рајића. Први покушај пошумљавања Чукаре изведен је 1948. године.
Учитељски пар Љубиша и Милица Нешић са ђацима пошумили су један део
Чукаре садницама јасена. Једна од тих садница живи и данас у дворишту школе,
као огромно стабло. и аутор ове хронике Бранислав Радић, био је учесник ове
акције. Године 1972. изведена је још једна акција пошумљавања багремовим
садницама на 5 и црног бора на 10 хектара. Нова акција Шумске секције, која је
мало потом уследила, потпуно је изменила изглед Чукаре, јер је од 60 хектара
утрине коначно пошумљено преко 50 хектара, чиме је и Чукара као сеоска
утрина изгубила свој првобитни значај у економском погледу.

На Чукари су од давнина постојали и добри виногради које су гајили: браћа
Драгољуб и Живојин Живановић, Драгољуб Рајић, Стојадин Радошевић, Обрен
Радовановић, Живојин Тасић, Велимир Милановић, Милутин Богдановић и
други. Нове савремене винограде имају на Чукари: Станојло Петровић,
Вукоман Грујић, Велибор Стојановић, Миодраг Радошевић, Станко Радић.

Поред виноградарства, на падинама Чукаре од пре 10-15 година почело је
да се развија и воћарство. Прве савремене воћњаке са шљивама, јабуком и
крушком засадио је Бранко Радић, потом Михајло Благојевић, Живота Савић,
Јаков Стојановић и Живојин Стојановић.

На Чукари се налази телевизијски и радио релеј, као и противградна
станица, којом су руководили у почетку браћа Динић из Главице, а сада то чине
Миодраг Миладиновић и његов син Живота.

195

гуске и патке су се издвојиле из домаћих насада, док су се ћурке ретко гајиле.
Стока је често оболевала од метиља који се налазио у мочварној испаши близу
Баре и Слатине, затим од шапа, црвеног ветра, а живина од куге.

Сточни фонд се користио за исхрану, одевање и обување, а производња
одевних предмета била је мануфактурна. Стока се једним делом продавала и
власницима доносила неопходна финансијска средства.

Кулајна је као утрина постојала све до шездесетих година. Њена целина је
нарушена изградњом железничке пруге Параћин-Поповац 1952. године.

Разоравањем централног потеза Циганске черге и доделом тог земљишта
појединцима и Кооперацији ,,1.мај“ утрина Кулајне је изгубила свој интегритет,
коначно 1967. године када је потез Ђулце додељен аероклубу „Наша крила“ из
Параћина за аеродром. На крају Кулајна је пресечена и магистралним путем
Параћин - Зајечар чиме је дефинитивно престала да постоји као сеоска утрина и
јединствена економска целина, значајна за развој давидовачког сточарства
кроз векове.

Данашње сточарство у Давидовцу сведено је на одгој у затвореним
просторијама шталама, оборима и торовима.

Источна падина брда Чукаре друга је сеоска утрина од велике важности за
економски просперитет Давидовца. Простирала се на површини од 60 хектара, а
поред пашњака, обиловала је ниским растињем и грмоликим биљем.

На Чукару су своја стада напасали: Ката Петровић, Милка Филиповић,
Милојковић Милица, Радић Милица, а после пензионисања и Вића Радић,
познати чобански фрулаш

Чобани су на Чукари брали и лековито биље, шумске плодове, гљиве и
печурке. У Чукари је вађен и камен у каменоломима Луке Миладиновића и
Радана Рајића. Први покушај пошумљавања Чукаре изведен је 1948. године.
Учитељски пар Љубиша и Милица Нешић са ђацима пошумили су један део
Чукаре садницама јасена. Једна од тих садница живи и данас у дворишту школе,
као огромно стабло. и аутор ове хронике Бранислав Радић, био је учесник ове
акције. Године 1972. изведена је још једна акција пошумљавања багремовим
садницама на 5 и црног бора на 10 хектара. Нова акција Шумске секције, која је
мало потом уследила, потпуно је изменила изглед Чукаре, јер је од 60 хектара
утрине коначно пошумљено преко 50 хектара, чиме је и Чукара као сеоска
утрина изгубила свој првобитни значај у економском погледу.

На Чукари су од давнина постојали и добри циногради које су гајили: браћа
Драгољуб и Живојин Живановић, Драгољуб Рајић, Стојадин Радошввић, Обрен
Радовановић, Живојин Тасић, Велимир Милановић, Милутин Богдановић и
други. Нове савремене винограде имају на Чукари: Станојло Петровић,
Вукоман Грујић, Велибор Стојановић, Миодраг Радошевић, Станко Радић.

Поред виноградарства, на падинама Чукаре од пре 10-15 година почело је
да се развија и воћарство. Прве савремене воћњаке са шљивама, јабуком и
крушком засадио је Бранко Радић, потом Михајло Благојевић, Живота Савић,
Јаков Стојановић и Живојин Стојановић.

На Чукари се налази телевизијски и радио релеј, као и противградна
станица, којом су руководили у почетку браћа Динић из Главице, а сада то чине
Миодраг Миладиновић и његов син Живота.

196

Чукара је данас променила свој изглед и биљну структуру. На њој се више
не напасају сеоска стада, али се њене природне карактеристике користе за
развој виноградарства и воћарства.

Са новим хектарима шума у Чукару су дошле и нове птичје врсте, које
раније ту нису настањивале. Већа површина зелене биљне масе повећала је и
квалитет ваздуха, односно количину кисеоника, али је донела и већу влажност
ваздуха у микроареалу.

У сваком случају допринос Кулајне и Чукаре економском и привредном
развоју села Давидовац је неоспоран, посебно у 19. па све до шездесетих година
20. века. Ове две економске локације практично су отхраниле село Давидовац,
које се данас бави савременијом сточарском производњом у односу на
екстензивно сточарство путем испаше на сеоским утринама.

4.10. РАЗВОЈ ЗАНАТСТВА

Материјални остаци праисторијских култура ископаних на подручју
Параћина говоре нам о високом степшену човекове умешности и занатства,
прилагођеног тадашњим потребама и захтевима древних цивилизација. Камене
и коштане игле, камене секире и друга сечива, коштани и камени бодежи су
практично прве алатке човека каменог доба, који је овде живео у периоду пре 7-
5000 година старе ере.

Са проналаском метала праисторијски човек отпочиње нову еру у развоју

Рукотворине праисторијског
човека,нађене на подручју општине

Параћин.

занатства и занатских вештина, а са проналаском витла грнчарство доживљава
свој савршенији ступањ. Керамика изванредних особина, настала у
праисторији, налази се у музејским установама у Поморављу и представља
право историјско благо.

У урнама великих димензија, пронађених у потесу Кулајне, писао је и
Феликс Каниц, бечки научник крајем прошлог века. Праисторијска налазишта
на ободу црничког басена, у давидовачкој ближој или даљој околини говоре нам
да је овде живот цветао и пре неколико хиљада година, као и људске
рукотворине - примитивни облици занатства.

197

Наковањ и ирсшен из средњег века нађени на шерену иешрушке обласши.

4.11. ЗАНАТСТВО ПЕТРУШКЕ ОБЛАСТИ У
СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Покретни археолошки материјал пронађен на бројним локалитетима у
кањону реке Црнице сведочи нам о веома развијеним облицима занатства у
овом важном периоду српске историје. На основу пронађених предмета може
се закључити да су у околини Давидовца у средњем веку били развијени следећи
занати: ковачки, поткивачки, грнчарски, седларски, уздарски, туларски,
конопарски, купарски, затим удирачи, сокалници свитари, појасери,
восковарци, лукари, калајџије и многе друге занатске вештине.

Житељи средњевековног села које данас носи име Давидовац знали су за
све ове занате и вероватно су се и сами бавили многим занатским делатностима,
али о томе за сада немамо никаквих писаних трагова.

Турска најезда и ропство под њима разорили су све облике дотадашње
привреде, па и занатство, а покорена раја готово да се није ни смела бавити
занатском привредом. Ту привилегију су имали Турци, Арнаути, Цигани,
Цинцари и друге народности, које су живеле у градовима.

Тек са стицањем аутономије 1816. Године, односно 1830. и 1833. године у
Србији се, па и у параћинској области, нагло развија трговина и занатство. Први
валидни мајстори долазили су из Прека, односно то су били потомци исељених
Срба, који су својим повратком желели да унапреде свој и живот свог тек
ослобођеног народа.

198