Pol Ekman Razotkrivene emocije Prepoznavanje izraza lica i osećanja radi unapređivanja komunikacije i emotivnog života Prevod Nada Dragoj ević Aleksandar Milenković * ....... . * г^л Zavod za udžbenike Beograd 2011.
SADRŽAJ Predgovor Žarko Trebješanin: Ekmanovo dekodiranje facijalnih izraza em ocije............................. 9 Izrazi zahvalnosti.............................................................................. 27 Predgovor drugom izdanju.............................................................. 29 Uvod.................................................................................................... 31 1. Emocije u raznim kulturama...................................................... 37 2. Kada postajemo emocionalni?.................................................... 55 3. Menjanje onoga zbog čega postajemo emocionalni.................79 4. Emocionalno vladanje.................................................................. 95 5. Tuga i patnja..............................................................................129 6. Ljutnja....................................................................................... 159 7. Iznenađenost i strah..................................................................199 8. Gađenje i prezir........................................................................225 9. Prijatne emocije........................................................................245 10. Laži i emocije..........................................................................271 Zaključak: Življenje s emocijama................................................291 Pogovor..........................................................................................299 Dodatak: Test Tumačenje lica......................................................303 Korišćene ilustracije......................................................................326 Napomene..................................................................................... 327 Indeks............................................................................................. 345
Ekmanovo dekodiranje facijalnih izraza emocije Emocije su izvanredno važan, bitan sastavni deo ljudskog življenja. One su često jače i od čovekovih osnovnih, najjačih motiva, od gladi, seksualnog nagona, pa čak i nagona za preživljavanjem. Ljudi će pre gladovati nego jesti hranu koja im je jedino dostupna, ako je smatraju odvratnom. „Mogu čak da umru od gladi, iako drugi ljudi tu istu hranu mogu da smatraju za ukusnu“, piše Ekman1. Ili, kako je dobro zapazio Erih From, mnogi su se ljudi ubili zbog neostvarene ljubavi, a gotovo da nema slučaja da se neko ubio zbog nezadovoljenog seksualnog nagona. Pa ipak, uprkos njihovom nesumnjivom značaju, izučavanje emocija bilo je dugo zapostavljeno u psihologiji, nauci koja je bila okrenuta pre svega ponašanju i relativno jednostavnim svesnim, kognitivnim, racionalnim procesima (opažanje, pamćenje, učenje), koje je mogla proučavati objektivnim metodima eksperimenta i spoljašnjeg posmatranja. Prva ozbiljna naučna studija emocija bilo je impresivno delo slavnog biologa Čarsa Darvina Izražavanje emocija kod čoveka i životinja, objavljeno još 1872. Bila je to temeljna uporedno-psihološka studija emocija kod ljudi i njihovih životinjskih srodnika. U ovoj prekretničkoj, revolucionarnoj knjizi emocije su proučavane kao plod evolucije, a emocionalni izrazi ljudi kao relikt nekada korisnih, adaptivnih radnji. Ovu knjigu i emocije kao 1 Ekman, P., Razotkrivene emocije, Zavod za udžbenike, Beograd, 2011, str. 35.
10 Ž a r k o T r e b je š a n in važnu temu u ljudskim životima, zvanična akademska psihologija je ignorisala gotovo ceo vek. Priča o proučavanju emocija u okviru naučne psihologije, zapravo je priča o njihovom zanemarivanju i ignorisanju. O emocijama, i to uglavnom onim štetnim (strah, strepnja, gnev, krivica, zavist itd.)> koje dovode do narušavanja mentalnog zdravlja i patologije (histerije, fobije ili kompulzivne neuroze), raspravljalo se u okviru psihoanalize, psihijatrije i kliničke psihologije, dakle, na margini akademske psihologije. U priči o maćehinskom odnosu psihologije prema emocijama veoma važnu ulogu odigrao je Pol Ekman, psiholog koji je, ne slučajno, 1999. godine priredio kritičko i najpotpunije izdanje Darvinovog dela Izražavanje emocija Ali ko je Pol Ekman? Ovaj inače svetski slavan psiholog do sada kod nas, u Srbiji, nije predstavljen ni jednom svojom knjigom, pa je red da, pre svega, ovde damo neke osnovne podatke o njemu. Ekman (Paul Ekman, rod. 1934, Vašington), profesor Kalifornijskog univerziteta i direktor Laboratorije za socijalnu interakciju Medicinske škole u San-Francisku, jedan je od najpoznatijih svetskih psihologa u domenu istraživanja emocija i neverbalne komunikacije. Doktorirao je 1958. godine na univerzitetu Adelfi iz kliničke psihologije. On je danas nesumnjivo najveći autoritet u veoma dinamičnoj oblasti proučavanja emocionalnog izražavanja, posebno facijalne ekspresije emocija i otkrivanja laži na osnovu emocionalnih izraza. Najpoznatiji je po svojim klasičnim istraživanjima facijalne ekspresije u različitim kulturama (Nova Gvineja, Japan, SAD itd.), koja su ušla u sve udžbenike psihologije širom sveta. Profesora Ekmana je 2009. godine časopis Time svrstao u red 100 najuticajnijih ljudi u svetu. Šest puta je za poslednjih četrdeset godina dobio nagradu Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje za naučno istraživanje, a 1991. godine za izuzetan naučni doprinos dobio je 2 Darvinovo kapitalno delo Izražavanje em ocija kod čoveka i životinja, izdanje koje je priredio Ekman, nedavno je kod nas izdao „Dosije“ u čast dva veka od rođenja tvorca teorije evolucije.
E k m a n o v o d e k o d i r a n j e f a c i j a l n i h i z r a z a e m o c i j e 11 nagradu Američkog udruženja psihologa. Autor je ili priređivač petnaestak knjiga posvećenih emocijama, od kojih su najpoznatije: Ljudsko lice (1971), Demaskiranje lica (zajedno sa Frisenom, 1975), Zašto deca lažu (1989), Kodni sistem facijalnih radnji (sa saradnicima, 2 izd., 2002), Laganje (4 izd., 2008), Razotkrivene emocije (2 izd., 2007) itd. Ova poslednja navedena knjiga, Razotkrivene emocije, sada dostupna i na srpskom jeziku, predstavlja sažetak četiri decenije dugog Ekmanovog bavljenja emocijama, koje uključuje brižljivo posmatranje, eksperimente, pronicljive analize i tumačenja ove zagonetne sfere našeg psihičkog života. Ova impresivna knjiga nudi obilje teorijskih nalaza, ali i praktičnih uputstava za poboljšanje našeg svakodnevnog emocionalnog života. Negde pri kraju knjige, sažimajući njen sadržaj, Ekman kaže: „Opisao sam mnoge emocije koje ispunjavaju naše živote, objašnjavajući uobičajene okidače svake od njih, kada i zbog čega su korisne za nas, kako da prepoznamo najistančanije izraze tih emocija kod drugih i kako da koristimo saznanje koje možemo da napabirčimo iz takvih tananih izraza na radnom mestu, u porodičnom životu i prijateljevanju“.3 Namera autora bila je da pomogne čitaocu da bolje razume svoja najtananija i često nedovoljno svesna osećanja, kao i da se bolje, uspešnije nosimo sa svojim neprijatnim ali neizbežnim afektima poput straha, gneva, tuge i gađenja. Osim ove dve veštine (svesno poznavanje i upravljanje svojim emocijama), čitalac bi trebalo da ovlada i veštinom prepoznavanja skrivenih ili nedovoljno ispoljenih emocija drugih ljudi i, najzad, veštinom konstruktivnog korišćenja tog saznanja u unapređenju interpersonalnih odnosa. U najkraćem, znanja stečena čitanjem ove knjige „mogu nam pomoći da se bolje snalazimo s vlastitim emocijama i sa emocionalnim reakcijama drugih ljudi“. 3 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 296.
12 Ž a r k o T r e b je š a n in mm V • •• • a • a • • Značaj emocija - pozitivan i negativan uticaj Zahvaljujući istraživanjima Ekmana, ali i mnogih drugih psihologa poslednjih decenija saznajemo sve više o emocijama i sve više otkrivamo njihov izuzetan značaj, kako pozitivan tako i negativan, za naš celokupni život, lični i socijalni, fizički i psihički. Emocije nam pomažu da se usredsredimo na bitne stvari za naš život i na najvažnije veze sa drugim bićima. Osećanja poput ljutnje, strepnje, radosti ili tuge utiču na naše odnose sa najbližim ljudima u braku, porodici, na poslu, u krugu prijatelja. Emocije mogu da nam spasu život ili da nas dovedu u smrtnu opasnost; mogu da nas usreće, ali i da nas unesreće, upropaste. One su izvor naših najvećih radosti, blagostanja i ushićenja, ali nam mogu biti i izvor duševnog bola, muka i patnji. One nam donose probleme, brige i nevolje kada pogrešno emocionalno reagujemo, bilo što osećamo neprikladne emocije ili je reakcija neprimerenog intenziteta (previše jaka ili previše slaba). Pošto nam emocije nekada donose nevolje i patnju, katkada pomislimo da bi nam život bio lepši i lagodniji bez njih. Ali, da li je zbilja tako? Bez emocija, bez osećanja prijatnosti, zadovoljstva, slatke strepnje, ponosa, očaranosti, divljenja, iznenađenja, naš život bi bio dosadan, siv, bljutav, nezanimljiv i bezvredan. Osećanja boje naš život i daju mu ukus. Ali, emocije su više od luksuznog dodatka, začina koji čini naš život uzbudljivim, zanimljivim. Bez emocija poput ljutnje ili straha naš život bi bio ugrožen, riskantan. „Emocija nije kao slepo crevo, suvišan ostatak aparata koji treba izvaditi. Emocije su srž našeg života. One čine da život bude pogodan za život“, s pravom tvrdi Ekman4. Možemo samo da zamislimo šta bi se desilo kada bi bezbrižno koračali pored litice ili kada bi ravnodušno primetili da podrhtavaju zidovi kuće u kojoj se nalazimo! Očigledno je da postoje neke situacije i neki stimulusi na koje mi bezuslovno, nenaučeno reagujemo emocijom straha, gneva ili na neki drugi emocionalni način. Kada autobus u kome smo iznenada 4 Ekman, P., Razotkrivene emocije, 2011, str. 86.
E k m a n o v o d e k o d i r a n j e f a c i j a l n i h i z r a z a e m o c i j e 13 ukoči, kada začujemo eksploziju ili udarac groma svako od nas će automatski osetiti strah. Ako nam neko uzme hranu iz tanjira ili pokušava da na silu uđe u stan, mi ćemo se neizostavno naljutiti. Kao što postoje urođeni okidači za strah, tako postoje i za bes, tugu ili osećanje gađenja. Oni su univerzalni, isti za sve ljude i verovatno su evolucijom to postali, a osetljivost na njih je upisana u mozak svakog ljudskog novorođenčeta. Za Ekmana, etologe i evolucione psihologe ovi nasleđeni, univerzalni okidači su neke suštastvene, „sržne teme“. Baš kao što mačka koja nikada nije videla miša reaguje na njega kao na plen, tako i čovek ima čitav niz važnih situacija i nadražaja na koje reaguje bez učenja. Po Ekmanu „naše evolutivno nasleđe daje glavni doprinos u oblikovanju naših emocionalnih odgovora. A, ako je tako, onda evolucija, takođe, ima glavnu ulogu u određivanju univerzalnih tema koje okidaju emocije. Teme nisu stečene nego su zatečene; uče se jedino varijacije i elaboracije tih tema“5. Dobar primer za evoluciono programiranje putem prirodnog odabiranja jesu emocije straha i ljutnje kao odgovori na neke tipične situacije. Tako, recimo, oni naši preci koji su brže učili da se treba plašiti od zmija i paukova, preživeli su i ostavili potomstvo, navodi Arne Oman. A na sličan način, predačkim iskustvom, Ekman objašnjava nastanak ljutnje tokom evolucije. Po njemu „oni koji su na ometanje odgovarali energičnim nastojanjem da otklone smetnju i koji su imali jasan signal o svojim namerama, imali su veće izglede da pobede u utakmici, bilo da se radilo o hrani ili parenju. Imali bi izglede da iza sebe ostave brojnije potomstvo i, tokom vremena, ne bi bilo nikoga bez te teme za ljutnju“6. Prema tome, naši automatski procenjivači bez prestanka su uključeni i stalno, bez udela naše svesti i volje, pretražuju okolinu kako bi uočili kritične stimuluse, događaje i situacije koje su bitne za našu dobrobit ili za preživljavanje, te su otud odabrane tokom evolucije naše vrste. A kada uoče ove evolucijom selekcionirane draži, javlja se automatska, 5 Ekman, P„ Razotkrivene emocije, 2011, str. 65. 6 Ekman, P., isto, str. 65.
14 Ž a r k o T r e b je š a n in urođena emocionalna reakcija. Osim ovih urođenih okidača, postoji i čitav niz stečenih okidača koji su povezani sa ovim urođenim, ali su rezultat individualnog iskustva. Na primer svi mi imamo urođenu reakciju straha na predmet koji se brzo kreće prema nama, ali je strah od automobila ili voza stečen. Gubitak nečega dragocenog i bitnog (voljene osobe, zdravlja, slobode itd.) je univerzalan okidač za tugu, ali se od kulture do kulture razlikuje ono što je važno a izgubljeno. Sada kada smo upoznali okidače emocija, možemo reći da je za Ekmana emocija nesvesni proces brze procene našeg stanja i ponašanja u nekoj važnoj situaciji. Ili kako on kaže: „Emocija je proces, određena vrsta automatske procene, pod uticajem naše evolucione i lične prošlosti, tokom koga osećamo da se dešava nešto bitno za našu dobrobit i da skup fizioloških promena i emocionalnih ponašanja počinje da se odnosi na situaciju“7. Emocija radosti, straha ili tuge javlja se kada nam se učini, s razlogom ili bez njega, da se priprema ili se već zbiva nešto što bitno utiče na naš život, na našu sigurnost i dobrobit, bilo pozitivno ili negativno. Funkcije emocija Emocije su nastale tokom procesa evolucije i imaju svoju važnu ulogu ne samo u adaptaciji, nego i u socijalnoj komunikaciji. Smisao emocije jeste u njenoj funkciji prilagođavanja. Njen zadatak je da pripremi jedinku za odgovarajuću biološki svrsishodnu akciju. Po Ekmanu, emocije su se razvile tokom evolucije vrste jer su bile korisne, pošto nas pripremaju za brzo, automatsko razrešavanje vitalno značajnih zbivanja. Nekada nam život zavisi od toga da li ćemo dovoljno hitro, u deliću sekunde, bez razmišljanja, emocionalno reagovati na neki ugrožavajući događaj. „Nije strah ono što nas štiti; naši životi se spasavaju zato što na pretnje povređivanjem možemo da odgovorimo zaklanjanjem bez razmišljanja. Reakcije gađenja 7 Ekman, P., isto, str. 50.
E k m a n o v o d e k o d i r a n j e f a c i j a l n i h i z r a z a e m o c i j e 15 čine nas opreznim pre upuštanja u aktivnosti koje bi u doslovnom, ili prenosnom, smislu mogle da budu toksične. Tuga i očaj zbog gubitka mogu doneti pomoć od drugih. Čak i ljutnja - emocija koju bi većina ljudi želela da isključi - donosi određenu korist. Ona upozorava druge, a i nas, da nam nešto smeta. To upozorenje može uroditi promenom, mada može da dovede i do protivljutnje. Ljutnja nas motiviše da pokušamo da menjamo svet, da ostvarimo društvenu pravdu, da se borimo za ljudska prava“8. Kada doživimo neku emociju, mi smo programirani za tačno određenu vrstu akcije, a što se izražava zauzimanjem specifičnog položaja tela i osobenim izrazom lica. Sve emocionalne reakcije služe nekom od oblika adaptacije: odlazak iz situacije (reakcija straha), menjanje situacije (reakcija ljutnje), približavanje i ostanak u situciji (reakcija zadovoljstva, radosti) ili prilagođavanje neizbežnoj situaciji (reakcija tuge). Organske, fiziološke promene su važna komponenta emocije, a imaju nesumnjivu adaptivnu vrednost. Većina ih nastaje aktiviranjem simpatikusa (širenje ženica, brži rad srca, ubrzano disanje, pojačano lučenje adrenalina, povećana količina šećera u krvi, povećanje mišićne napetosti i si). Sve ove telesne promene imaju ulogu da pripreme organizam za pojačane napore i za hitnu akciju (bežanje ili borba). Tako, recimo, kod emocija ljutnje se pojačava dotok krvi u šake, čime se one pripremaju da udare ili stegnu protivnika koji je predmet ljutnje, a kod straha pojačava se dotok krvi u noge, čime se one osposobljavaju za beg. Savremeni evolucioni psiholozi smatraju da su emocije nastale kao spasonosni odgovori na probleme „okruženja evolucione prilagođenosti“. A to znači kao adaptabilne reakcije na pradavne životne probleme (požar, napad, smrt, rođenje, uspeh u lovu, gubitak partnera, poraz, pokvarena hrana) karakteristične za tipičnu sredinu u kojoj su pre više miliona godina živeli naši čovekoliki preci.9 8 Ekman, P., isto, str. 83. 9 Cosmides & Tooby, „Evolutionary Psychology and the Emotions“, in Lewis and Haviland-Jones /ed./, Handbook o f Emotions, Guilford, New York 2000.
16 Ž a r k o T r e b je š a n in Osim adaptivne, biološke funkcije, emocije imaju i važnu socijalnopsihološku, komunikativnu funkciju. Tačno prepoznavanje izraza lica i gestova ima ogroman značaj jer služi sporazumevanju u socijalnoj interakciji. Emocionalni izraz je često istovremeno i komunikacioni znak. On je, kaže Ekman, delotvoran signal - jasan i univerzalno razumljiv, koji brzo i nedvosmisleno obaveštava druge 0 tome kako se oseća subjekt emocije. Osmeh je, na primer, univerzalni signal naklonosti i odobravanja. Tužan izraz lica i poguren stav čoveka upućuju poziv drugim ljudima da mu pruže utehu, empatiju 1 brigu. Oboren pogled i zaklanjanje lica kod stida je poziv na milost i podršku. Pokreti daju živost nečijim recima, ali i otkrivaju njegove prave misli i namere bolje nego reči koje mogu biti neiskrene. Svako osećanje sadrži izvesnu poruku upućenu drugim ljudima i izvesno očekivanje željene reakcije. Tako, recimo, ljutnja šalje poruku: „Ne čini to“, a očekivanje je da osoba koja je izvor frustracije odustane od svog ponašanja. Strah odašilje poruku: „ugrožen sam“, a očekuje se reakcija zaštite ili spasavanja. Za naš socijalni život veliki značaj ima valjano prepoznavanje i tumačenje čak i onih slabih, delimičnih i nejasnih emocionalnih signala. Prepoznavanje nedovoljno ispoljenih ili nesvesnih emocija drugih ljudi predstavlja krupan korak u poboljšanju naše sveukupne društvene komunikacije (u porodici, prijateljskom krugu, u profesionalnom udruženju, na radnom mestu). Izražavanje, razumevanje i socijalna kontrola emocija Emocionalno izražavanje predstavlja spolja vidljivu manifestaciju emocije, a to su tipične promene u ponašanju, držanju, mimici i gestovima. Za izražavanje emocija kod ljudi najvažnije je lice, pošto ono predstavlja najizražajniji deo ljudskog tela. Raznovrsne neverbalne signale šalju različiti delovi lica (oči, kapci, obrve, čelo, usta), kao i promene na koži lica (bledilo, crvenilo, znojenje). Sve ove emocionalne izražajne promene na licu nazivaju se facijalnom ekspresijom. Ovo ponašanje u velikoj meri je spontano, nasleđeno
E k m a n o v o d e k o d i r a n j e f a c i j a l n i h i z r a z a e m o c i j e 17 i nekada je bilo biološki svrsishodno. Darvin je pokazao da su određeni ekspresivni obrasci telesnih pokreta i mimika (mrštenje, crvenilo lica, stezanje pesnica, osmeh, saginjanje glave, naginjanje napred itd.) tesno povezani sa urođenim emocijama i da predstavljaju evolucione ostatke nekada svrsishodnog, prilagodljivog ponašanja. On je pokazao da mi, današnji ljudi, i nehotice, opuštamo krajeve usana kada smo tužni, smejemo se i skačemo kada smo radosni, podižemo obrve kada smo iznenađeni i stežemo pesnice u besu10. Kulturni relativisti (čuveni antropolozi Margaret Mid, Gregori Bejtson, Rej Berdvisl i drugi) odlučno su tvrdili da se emocionalni izrazi, poput običaja, razlikuju od kulture do kulture, odnosno da su kulturno specifični. Darvinova teza, pak, bila je da su naši obrasci izražavanja emocija urođeni i univerzalni jer su nastali kao rezultat procesa evolucije. Pol Ekman je još kao relativno mlad naučni istraživač dobio 1966. godine priliku da u svom empirijskom istraživanju na terenu razreši važan problem koji je još Darvin postavio u svom delu: Da li mi učimo koji izraz treba da napravimo kada smo ljuti, tužni ili srećni, ili ga pravimo spontano, nevoljno, jer nam je to urođeno? Da li su ekspresije emocija univerzalne, iste u svim kulturama, ili su kulturno specifične, arbitrarne poput reči jezika? Značajan je i vredan pomena podatak da je i sam mladi Ekman, tada pristalica Skinerovog biheviorizma, na početku svojih istraživanja bio uveren da emocionalni izrazi ne mogu biti urođeni, već su svakako stečeni učenjem11. Znao je, naravno, da je Darvinova teza bila suprotna, ali je bio toliko siguran da su kulturalisti u pravu da nije ni pročitao knjigu čuvenog biologa o izražavanju emocija! Ovu važnu dilemu Pol Ekman, kao empirijski orijentisan psiholog odlučio je da razreši objektivnim i egzaktnim istraživanjem na terenu, u kulturi koja je bila izolovana od zapadnog, razvijenog sveta, te njeni pripadnici nisu mogli biti pod direktnim ili indirek10 Izražavanje em ocija kod čoveka i životinja (1872), Dosije, Beograd 2009. 11 Pol Ekman, „POGOVOR: Univerzalnost izražavanja emocija? Lična istorija kontroverze“, u Darvin, Č , Izražavanje emocija kod čoveka i životinja, Dosije, Beograd 2009.
18 Ž a r k o T r e b je š a n in tnim uticajem (filmova, televizije) našeg, zapadnog načina izražavanja emocija i tumačenja emocionalnih izraza lica. Filmskim i fotografskim zapisima želeo je da ustanovi da li ljudi spontano, nevoljno pod uticajem istih emocija prave iste facijalne izraze, koji su onda evoluciono nasleđeni i univerzalni. A koristeći seriju fotografija sa različitim izrazima lica i priče o emocionalnim stanjima, Ekman je tražio od ispitanika da upare svaku priču (koja govori o emociji sreće, tuge, ljutnje, straha itd.) sa odgovrajućom fotografijom. Ekmanova, danas već klasična istraživanja facijalne ekspresije kod različitih naroda, rasa i kultura, ubedljivo su pokazala neodrživost njegove početne kulturalističke predrasude. Njegova inventivno zamišljena i metodološki besprekorno izvedena istraživanja u kulturama koje su izolovane od Zapadne, potvrdila su glavnu Darvinovu tezu, po kojoj nekoliko primarnih emocija - strah, gnev, žalost, radost i gađenje - ima univerzalne i urođene izrazne obrasce ponašanja. Utvrdio je preciznim empirijskim metodom da među ljudima iz različitih kultura (predpismenih, izolovanih i naše, zapadne) postoji značajno slaganje ne samo u izražavanju emocija, nego i u pogledu prepoznavanja emocionalnih izraza (najveće za emocije sreće, gađenja i ljutnje, a najmanje za strah i iznenađenje). Ali ovi Ekmanovi nalazi ne znače da kultura nema nikakav uticaj na emocionalno izražavanje ljudi. Ljudi se, nema sumnje, razlikuju od kulture do kulture po tome u kojoj meri su spremni da ispolje određene emocije. Rezultati brojnih istraživanja, pokazuju da kultura svojim pravilima, sistemom verovanja i vrednosti socijalizuje naše biološki uslovljeno ispoljavanje emocije. Ekmanovi rezultati, korektno interpretirani samo ukazuju na činjenicu da je nevoljno, spontano izražavanje primarnih emocija univerzalno, ali ne poriču da je kulturno uslovljena njihova voljna kontrola, odnosno da su kulturom određena pravila prikazivanja emocija u društvu. Uostalom sam Ekman to nedvosmisleno kaže. „Predložio sam da su ta pravila /emocionalnog ispoljavanja/ rezultat socijalnog učenja, da se često kulturološki razlikuju i da se tiču kontrolisanja izraza, to jest, toga ko kome kada i koju emociju može da prikaže“. A ova društvena
E k m a n o v o d e k o d i r a n j e f a c i j a l n i h i z r a z a e m o c i j e 19 pravila emocionalnog ponašanja, kako pokazuju Ekmanovi eksperimenti, mogu da diktiraju da neku emociju koju osećamo prigušimo, preuveličamo, potpuno sakrijemo ili da maskiramo njen izraz. U nizu inventivnih eksperimentalnih studija u kojima su ispitanici snimani skrivenom kamerom videlo se da „Japanci i Amerikanci, kada su nasamo, prikazuju iste izraze lica kao reakciju na gledanje filmova o nesrećama i hirurškim operacijama, ali ako, dok gledaju film, s njima sedi eksperimentator, onda Japanci osmehivanjem maskiraju negativne izraze lica više nego Amerikanaci. Urođene ekspresije privatno, kontrolisane ekspresije javno“12. Rezultati dobro dizajniranih istraživanja, pokazuju koliko i na koji način i kultura svojim pravilima, stavovima i vrednostima socijalizuje naše biološki uslovljeno ispoljavanje emocije13. Još je Darvin tvrdio da plakanje, prirodni izraz bola i tuge (u izvornom vidu sreće se samo kod dece), uobličava i kontroliše kultura svojim običajima i normama. Dakle, odgovor na to ko određuje emocionalnu ekspresiju biologija ili kultura, glasi - i biologija i kultura, u određenoj meri i u sadejstvu. Mi ne biramo da li ćemo reagovati emocionalno, ali, smatra Ekman, mi „možemo da naučimo da ublažavamo emocionalno ponašanje zbog koga bismo kasnije zažalili, da zakočimo ili da savladamo svoje izražavanje, da sprečimo ili da umerimo svoje postupke ili reči“. Još Aristotel je dao model konstruktivnog emocionalnog vladanja u svom opisu „umerene osobe“. Otud Ekman kaže da za optimalno ponašanje emocije moraju da budu „u odgovarajućoj količini, srazmerno događaju koji ih izaziva; moraju da budu izražene u pravo vreme, na način koji je primeren emocionalnom okidaču i okolnostima u kojima se on javlja; i moraju da budu izražene na pravilan način, na način koji ne povređuje“14. 12 Ekman, P., Razotkrivene emocije, 2011, str. 40. 13 Fischer, „Emotion“, The Social Science Encyclopedia /3 ed./, Vol. I, Routledge, London 2004, p. 293. 14 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 96.
20 Ž a r k o T r e b je š a n in Primarne emocije: vrste, okidači, izražavanje i uloga Kvalitativno raznovrsnih emocija ima veoma mnogo, te je teško utvrditi konačan spisak. Neke emocije su, međutim, univerzalne i rano se javljaju. Ove emocije nazivamo elementarnim, osnovnim ili primarnim emocijama. Primarne emocije (bes, strah, tuga itd.) podstiču našu energiju i automatski usmeravaju našu akciju, pa su od vitalnog interesa za opstanak. One se prepoznaju po tome što su nastale tokom evolucije, rano se javljaju tokom ontogeneze, zajedničke su ljudima i višim životinjama, iste su u svim kulturama i imaju svoju organsku osnovu. Ove karakteristike ukazuju da su te emocije rezultat nasleđa i procesa evolucije. Psiholozi se slažu da postoji manji broj primarnih emocija, ali se ne slažu u potpunosti koliko ih tačno ima. Ima više spiskova primarnih emocija koje su sastavili različiti stručnjaci za emocije. Po Makdugalu osnovne emocije su ljutnja, gađenje, radost, strah (povezane su sa instinktima), po Votsonu, to su strah, bes, ljubav (urođene reakcije na bezuslovne draži). Po Ekrnanu i mnogim drugim savremenim psiholozima to su ljutnja, strah, iznenađenje, gađenje, prezir, tuga i radost. O ovim bazičnim emocijama autor u ovoj knjizi govori podrobno na osnovu, pre svega, svojih ali i drugih relevantnih savremenih istraživanja. Zato ću ovde samo ukratko, na nekoliko primera, ukazati na koji način Ekman ispituje ove osnovne emocije i na koji način izlaže svoja saznanja o njima. Pođimo od emocije straha, koja je od svih najviše naučno istraživana. Strah je urođena emocija koja nastaje kao nevoljna reakcija opažanjem stvarne ili zamišljene pretnje povređivanjem, fizičkim ili psihološkim. Po Ekmanu, okidači straha su: nešto što se brzo kreće kroz prostor i preti da nas udari; naglo izmicanje oslonca; pretnja fizičkim bolom; pojava zmije, stajanje na velikoj visini itd. Na planu doživljaja strah je neprijatno osećanje ugroženosti i nesigurnosti, a na fiziološkom, to je ubrzani rad srca, porast tonusa mišića, povišeni krvni pritisak, povećano lučenje adrenalina, ubrzano disanje, bledilo, sušenje ustiju itd. Na planu ponašanja strah se
E k m a n o v o d e k o d i r a n j e f a c i j a l n i h i z r a z a e m o c i j e 21 manifestuje kao maksimalno podignute obrve, širom otvorene oči, drhtanje, odmicanje od izvora opasnosti, donja vilica je obešena, usne zategnite horizontalno ka ušima, brada povučena unazad itd. Smisao straha je da pripremi organizam za bekstvo iz ugrožavajuće situacije, za skrivanje od opasnosti ili za odbranu. Ili, kako kaže Ekman, kao reakciju na ugrožavanje „evolucija izgleda podržava dve sasvim različite radnje - sakrivanje i bekstvo“15. Strah je urođena reakcija na ugrožavajuću situaciju, ali to ne znači da je uvek adaptivna, biološki svrsishodna reakcija. To što racionalno znamo da nemamo čega da se plašimo ne može da spreči pojavu emocionalne reakcije na urođeni okidač straha. Baš zato što je nevoljna, evoluciono programirana, emocija straha nekada može biti i iracionalna, kao u slučaju koji je opisao sam Darvin.16 Ljutnja, koja može da varira od blage ljutnje do žestog besa, javlja se kao reakcija kada je pojedinac osujećen u postizanju cilja, odnosno ona je odgovor osobe na sprečavanje da realizuje neku svoju nameru. Po Ekmanu, ljutnja, koja najavljuje napad, je „najopasnija emocija“. Univerzalni okidač ljutnje je frustracija, ometanje da zadovoljimo svoje potrebe. Adaptivna vrednost ljutnje je što ona može dovesti do rešenja problema i izlaska iz situacije frustracije. „Ljutnja može da nas motiviše da prekinemo ili da promenimo bilo šta što čini da se ljutimo. Ljutnja zbog nepravde motiviše postupke koji dovode do promene“, podseća nas Ekman. Emocionalni izraz ljutnje koji se opaža u karakterističnom držanju tela (preteče naginjanje ka izvoru frustracije, napeti mišići 15 Ekman, P., Razotkrivene emocije, 2011, str. 205. 16 Darvin navodi zanimljiv eksperiment u kojem je on sam bio zamorče. „U Zoološkom vrtu sam stavio lice tik ispred debelog stakla kojim je ograđena zmija otrovnica, čvrsto rešen da se ne pomerim ukoliko zmija krene prema meni; međutim, čim je poskočila, moja odlučnost je nestala i neverovatnom brzinom trgao sam se unazad, jard ili dva. Moja volja i moj razum bili su bespomoćni pri zamišljanju opasnosti koja se nikada nije dogodila“ (Darvin, Izražavanje emocija kod čoveka i životinja, 2009, str. 84). To što razum veli da nema opasnosti nije dovoljno da eliminiše strah. Mi, očigledno, pokazuje ovaj slučaj, ne donosimo voljnu odluku da li ćemo pokazati strah kada se pojavi ono što je hiljadama godina predstavljalo opasnost po našu vrstu.
22 Ž a r k o T r e b je š a n in ruku, stisnute pesnice), glasu (podignut ton) i mimici lica (namrštene obrve, oči širom otvorene, oštar i direktan pogled koji „mrvi“ ili „strelja“ protivnika, crvenilo lica, isturena brada, gornja usna podignuta, otkriveni očnjaci). Sve ove telesne promene i vidljive manifestacije ljutnje na licu, u glasu i pokretima tela, imaju osim adaptivne funkcije, a to je priprema za napad, i jasnu komunikativnu funkciju. One signaliziraju okolini da imamo problem, a protivniku da se okane onoga što pokušava da učini jer je to za nas neprihvatljivo. Ljutnja upozorava osobu koja je izvor frustracije: „Nemoj to da činiš, jer ćeš se loše provesti!“. Ili, kako kaže Ekman, njena glavna poruka je, zapravo, pretnja upućena onome ko nas ometa: „Sklanjaj mi se s puta“. Tuga je emocija koja se javlja kao reakcija na gubitak nečeg dragocenog, važnog, kao što je to, recimo, draga osoba, deo vlastitog tela, zdravlje, društveni status, samopoštovanje ili neki vredan predmet. Ukoliko je ono izgubljeno vrednije i ukoliko je gubitak nepovratan, utoliko je i tuge veća i dugotrajnija. Tuga proizvodi nisku tenziju i ne pokreće na akciju kao druge primarne emocije, već vodi pogruženom, ukočenom držanju i pasivnom ponašanju. Izražava se plačem, jecajima, tihim glasom, odsustvom gestikulacije, skamenjenim sedenjem ili veoma usporenim hodom, pognutom glavom itd. Na licu se tuga prepoznaje po tome što su unutrašnji uglovi obrva podignuti, gornji kapci su malo spušteni, na čelu se pojavljuje karakteristična potkovičasta bora, uglovi usana su povučeni na dole, oči su suzne, a pogled je oboren ka zemlji. Neverbalna poruka izraza tuge, upućena drugim ljudima, može se recima izraziti: „Patim; uteši i pomozi“. To ima svog efekta jer su ljudska bića sazdana tako da na emociju tuge, na ovaj nemi poziv u pomoć, odgovaramo svojom emocijom saosećanja, sažaljenja i impulsom da pomognemo i pružimo podršku. A ova socijalna podrška najbližih, rođaka i prijatelja, u teškim trenucima patnje zbog gubitka, blagotvorna je i isceliteljska. Gađenje je nesumnjivo neprijatna emocija, koju izaziva neka draž (mirisna, gustativna, taktilna, vizuelna) ili situacija koju doživljavamo kao blago neugodnu ili odvratnu. „Ukus nečega što biste
E k m a n o v o d e k o d i r a n j e f a c i j a l n i h i z r a z a e m o c i j e 23 radije da ispljunete, čak i pomisao da pojedete nešto tako bljutavo, može da izazove gađenje“, kaže Ekman. Najsnažniji univerzalni okidači odvratnosti su telesni produkti: fekalije, izbljuvak, urin, znoj, šlajm i krv. Na nivou ponašanja gađenje se manifestuje karakterističnim grimasama (nabiranjem nosa, krivljenjem ustiju, poluzatvaranjem očiju), okretanjem glave i izbegavanjem neprijatnog objekta, a na psihofiziološkom planu osetima nalik onima koji nastaju kada se uzme pokvarena hrana, kada se javlja osećanje mučnine. Biološki smisao gađenja je očigledan, a to je da nas udalji od onoga što je odvratno, otrovno, trulo, bolesno, zarazno i si. Gadljiv izraz lica ima socijalnu komunikativnu funkciju jer upozorava sve druge osobe iz okoline da je čulom vida, mirisa ili ukusa opaženo nešto neprijatno i potencijalno opasno po zdravlje, čega se valja kloniti. Prevazilaženje gađenja (roditelji koji presvlače i kupaju svoje bebe) ili preobražaj odvratnosti u prijatnost (seksualni partneri u intimnim odnosima), predstavlja pouzdan znak velike socijalno-emocionalne bliskosti ovih osoba i istovremeno činilac učvršćivanja ove bliske veze. Mi se u psihologiji još uvek više naučno bavimo (mada se poslednjih decenija stanje menja) i mnogo više znamo o neprijatnim, štetnim i uznemirujućim, nego o onim blagotvornim i prijatnim emocijama. Ima mnogo više odličnih psiholoških i psihoanalitičkih studija o strahu, besu ili tuzi, nego o sreći, zadovoljstvu ili ekstazi. „Na emocije se obraćala pažnja ukoliko su nama i drugima stvarale probleme. Za rezultat imamo da više znamo o mentalnim poremećajima nego o mentalnom zdravlju. Sada se to menja. Stavlja se nov naglasak na takozvane pozitivne emocije“, piše Ekman. On navodi nekih čak šesnaest prijatnih emocija, od kojih su mnoge samo nijanse zadovoljstva, ushićenja ili ponosa!17 17 To su pet čulnih prijatnosti, zatim, zabava i zadovoljnost, uzbuđenost i olakšanje, očaranost, ekstaza, fiero, nakhas, ushićenost, zahvalnost i šadenfrojde. Neke od ovih nijansi poznatih emocija čak i nemaju naziv u engleskom, pa Ekman koristi strane, italijanske, jevrejske, nemačke reči! I on sam se pita: „da li svaka od njih zaslužuje status zasebne emocije?“
24 Ž a r k o T r e b je š a n in Ekman u ovoj knjizi razrađuje zanimljivu ideju da su primarne emocije povezane sa odgovarajućim raspoloženjem (koje je slabije od emocije i traje duže), zatim sa određenom vrstom patologije (poremećaj te emocije) i najzad, sa određenom trajnom dispozicijom, odnosno crtom ličnosti (gde ta emocija ima glavnu ulogu). Taj odnos emocija - raspoloženje - poremećaj - crta o kojem piše Ekman, može se pregledno, shematski prikazati i ilustrovati sledećom tabelom. EM OCIJA RASPOLOŽENJE PATOLOŠKI POREMAĆAJ CRTA LIČNOSTI lju tn ja razdražljivost nasilništvo neprijateljstvo strah anksioznost fobija plašljivost/stidljivost tuga potištenost depresija melanholična sklonost Otkrivanje lažnih emocionalnih izraza Ovladavanje veštinom prepoznavanja emocija drugih ljudi ima veliku privlačnost za mnoge, pre svega zato što nam omogućava da znamo kada neka osoba pokušava da nas obmane, da se lažno predstavi kao tužna, srećna ili ljuta. U poglavlju ove knjige, pod nazivom „Laži i emocije“, Pol Ekman koji, inače, ima čitavu jednu knjigu posvećenu laganju18, podučava čitaoce kako mogu ispod maske, nameštenog emocionalnog izraza, otkriti pravu emociju neke osobe. Sa znakovima laganja, upozorava nas ovaj psiholog, valja biti oprezan, jer u popularnoj psihološkoj literaturi, kao i u shvatanjima široke javnosti, postoji čitav niz zabluda, predrasuda i stereotipa o njima. Većina polaznika na kursevima u kojima se obučavaju procenjivanju istinitosti, odnosno laži u ispoljavanju emocija, kaže Ekman, „kljukani su informacijama koje se ne osnivaju na bilo kakvim naučnim dokazima - ponekad i informacijama za koje su naučne studije 18 Ekman, P., TellingLies: Clues to Deceit in the Marketplace, Politics, and M arriage (3 ed), Norton, New York 2009.
E k m a n o v o d e k o d i r a n j e f a c i j a l n i h i z r a z a e m o c i j e 25 utvrdile da su pogrešne“. Tako, recimo, oklevanje u odgovoru, nije nikakav siguran dokaz da neko laže, jer čovek može oklevati i iz mnogo drugih razloga (stid, strah, nerazumevanje pitanja, naprezanje da se seti itd.). Ekman, na osnovu svojih dugogodišnjih istraživanja, decidirano kaže: Nema pouzdanog znaka da li neko laže, postoje samo slabiji ili jači indikatori, odnosno „vrele tačke“, koje zahtevaju dalje istraživanje. Nedvosmisleni, apsolutno siguran znak laži jednostavno ne postoji. „Samo je Pinokio davao očigledan signal uvekkada je lagao. Mi ostali, u najboljem slučaju imamo vrele tačke“19. Ali ako nema sasvim pouzdanih signala da neko lažno predstavlja svoj emocionalni doživljaj ili da prikriva svoje pravo emocionalno stanje, to, razume se, ne znači da ne postoje brojni indikatori koji nas sa velikom sigurnošću upućuju da taj neko taji svoja osećanja. Naprotiv, naše neverbalno, spontano ponašanje (boja i visina glasa, držanje tela, nehotični trzaj mišića na licu, treptaj oka, kratkotrajno rumenilo na vratu i si.) neprestano šalju emocionalne poruke, koje bi osoba koja šalje ove signale rado sakrila jer otkrivaju njena autentična osećanja. U svojim objektivnim, veoma minucioznim istraživanjima facijalne ekspresije, u kojima je koristio video zapise kamerom, koje je detaljno analizirao na usporenom snimku, Ekman je otkrio facijalne znake u vidu vrlo brzih (0,2 sekunde) pokreta mišića lica, putem kojih „eure“ informacije o pravim ali prikrivenim emocijama. Ove kratkotrajne, teško uočljive izraze koji su valjani indikatori laži, on je nazvao mikro izrazima. Ali kada otkrijemo mikro izraz, recimo, strepnje ili ljutnje mi nismo sigurni da lije tako razotkrivena emocija potisnuta (pa o njoj ne zna ništa ni sama ta osoba) ili je, pak, ova emocija namerno prikrivena, svesno suzbijena. Laž se može otkriti i u svom drugom obliku, u vidu nameštenog, glumljenog izraza nepostojeće, ali socijalno prihvatljive emocije koji prikriva onu pravu, neprihvatljivu. Tako, na primer, često veštački osmeh, kao izraz tobožnje veselosti, prikriva tugu ili zabri19 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 276.
26 Ž a r k o T r e b je š a n in nutost. Ali ako taj osmeh ne uključuje nevoljno stezanje mišića koji okružuje oko (orbicularis oculi), onda je to namešten izraz lažne veselosti. Na taj način je još francuski lekar Dišen de Bulonj uspevao da „demaskira lažnog prijatelja“, odnosno da razlikuje pravi osmeh (koji Ekman naziva „Dišanov osmeh“) od veštačkog, koji pokušava da obmane okolinu. Lažni, izveštačeni facijalni izraz odaje se i time što je gotovo uvek skoro neprimetno, sasvim neznatno asimetričan, zatim, time što nije sasvim dobro sinhronizovan sa kontekstom u kome se javlja i, najzad, što mu nedostaje spontanost, „glatkoća“ toka pojavljivanja i nestajanja s lica, ukazuje Ekman. Razlikovanje iskrenih, spontanih od lažnih izraza lica, osim teorijskog ima i veliki praktični značaj za otkrivanje zločinaca, potencijalnih terorista, silovatelja, pljačkaša, špijuna i drugih društveno opasnih osoba, koje umeju vešto da varaju. Tako, recimo, teroristi koji su 11. septembra napali simbole američke moći „bili su više puta propitivani od strane aerodromskog osoblja i službenika za izdavanje viza i za imigraciju, pre nego su žarili svoje avione u pentagon i kule bliznakinje. Da su bile primećene bar neke od njihovih laži, katastrofa od 11. septembra mogla je da bude delimično, ako ne i u potpunosti, sprečena“, veruje Ekman. Zato je on sa svojim saradnicima utemeljio i razvio čitav jedan dobro naučno fundiran kurs posvećen praktičnom obučavanju policajaca, obaveštajaca, kontraobaveštajaca i kontrolora na aerodromu u procenjivanju istinitosti iskaza i verodostojnosti ponašanja osumnjičenih ljudi. Upravo zbog provokativnih istraživanja i demaskiranja lažnih facijalnih izraza, proučavanja emocionalne ekspresije u nama dalekim kulturama, kao i zbog podučavanja kako otkriti pravu emociju i njen smisao, knjigu Razotkrivene emocije Pola Ekmana, napisanu naučno precizno ali i briljantnim literarnim stilom, rado će čitati ne samo stručnjaci psiholozi, antropolozi i psihijatri, već i najšira publika kao izuzetno informativno, lepo i zanimljivo štivo.
Predgovor drugom izdanju Naročito sam zadovoljan što mi je ovo drugo izdanje Razotkrivenih emocija omogućilo da izložim nove ideje, uvide i rezultate istraživanja koji će čitaocu pomoći da vodi bolji emotivni život. Prošlo je četiri godine od prvog izdanja. Ažurirao sam zaključak i pogovor i dodao sam potpuno novo 10. poglavlje o lažima i emocijama, koje povezuje u celinu moja najnovija razmišljanja o ulozi emocija u laganju, s posebnim osvrtom na pomoć koju imamo od znakova emocija pri procenjivanju istinitosti. Ono odražava moje iskustvo iz poslednjih nekoliko godina od kojih sam većinu vremena proveo u iznalaženju načina da se moji rezultati primene u domenu državne bezbednosti. Razotkrivene emocije pisao sam u cilju pomoganja ljudima da unaprede četiri osnovne veštine, tako da sam u knjigu uključio predloge i vežbe za koje se nadam da će biti korisni i izazovni. Te četiri veštine su sledeće: Prva, podizanje svesnosti trenutka u kome postajete emotivni, čak i pre nego progovorite ili postupite. Ova se veština najteže stiče; u knjizi se u 2. poglavlju objašnjava zašto je to tako teško, a vežbe za podizanje svesnosti vaših emocija daju se u 3. poglavlju i u odeljcima od 5. do 8. poglavlja, koji se bave pojedinačnim emocijama. Sticanje ove veštine omogućava vam da imate nekakav izbor dok ste emotivni.
30 Po l E k m a n Druga, biranje ponašanja dok ste emotivni, tako da svoje ciljeve ostvarujete bez povređivanja drugih ljudi. Svrha svake emotivne epizode je brzo ostvarenje ciljeva, bilo da ljude navedemo da nas teše, ili da prestrašimo napasnika, ili na hiljade drugih ciljeva. Najbolje emotivne epizode su one koje ne povređuju i ne stvaraju teškoće drugima s kojima smo u dodiru. Ni ovu veštinu nije lako steći, ali s vežbom ona može da postane sastavni deo vašeg života. (Vežbe i informacija o toj temi nalaze se od 4. do 8. poglavlja.) Treća, podizanje osetljivosti prema osećanjima drugih ljudi. Budući da su emocije srž svakog važnog odnosa koji imamo, moramo biti osteljivi prema osećanjima drugih. Ako poželite da idete dalje od onoga što ste pročitali ili naučili iz ove knjige, na mom veb-sajtu, www.emotionsrevealed.com, sada su vam na raspolaganju dva nova CD-a koji mogu pomoći da brzo steknete ovu veštinu. Četvta, obazrivo korišćenje stečenog saznanja o osećanjima drugih ljudi. Ponekad to znači da drugoga zapitate o emociji koju ste zapazili, prihvatajući to kako se on, ili ona, oseća, ili ponovno odmeravajući vlastitu reakciju u svetlu onoga što ste prepoznali. Vaš će odgovor zavisiti od toga ko je ta druga osoba i od istorije vašeg odnosa sa njom. Kako to varira od porodice do radnog mesta i prijateljstva, objašnjeno je u poslednjim odeljcima od 5. do 8 poglavlja.
Uvod Emocije određuju kvalitet života. Pojavljuju se u svakom odnosu do koga nam je stalo - sa kolegama na poslu, sa prijateljima, sa članovima porodice, kao i u našim najintimnijim vezama. Mogu da nam spasu život ali i da prave ozbiljnu štetu. Mogu nas navoditi da postupamo na načine za koje mislimo da su realistični i prikladni, ali mogu i da nas navedu da postupamo na načine zbog kojih se kasnije gorko kajemo. Ako šefovica kritikuje vaš izveštaj za koji ste očekivali pohvalu, da li ćete ispoljitii strah i pokornost umesto da branite svoj rad? Da li će vas to zaštiti od daljnjeg povređivanja, ili ste možda pogrešno protumačili njene namere? Možete li da sakrijete ono što osećate i da „postupate profesionalno“? Zašto bi se vaša šefovica smešila pre nego počne da govori? Da li se to ona ozarila zbog ukazane prilike da vas kinji, ili je smešak izražavao nelagodnost? Da li je svojim osmehom htela da vam ulije sigurnost? Da li je svaki osmeh isti? Ako biste svog supruga suočili s vašim otkrićem nekog njegovog velikog troška, o čemu vama nije ništa rečeno, da li biste tada mogli poznati da li je on pokazao strah ili gađenje, ili je „složio facu“ koju pokazuje dok očekuje ono što naziva „vašim emocionalnim preterivanjem“? Da li emocije osećate isto kao on, ili isto kao drugi ljudi? Da li vas razljute, uplaše ili rastuže stvari koje drugima nimalo ne smetaju, i da li povodom toga možete nešto da učinite? Da li biste se razljutiti ako čujete vašu šesnaestogodišnju kćerku da ulazi u kuću dva sata po isteku dozvoljenog vremena? Šta će
32 Po l E k m a n biti okidač ljutnje: da li strah koji osećate uvek kada pogledate na sat i shvatite da se nije javila da će da zakasni, ili nespavanje dok je čekate da se vrati? Sledećeg jutra, kada biste s njom razgovarali, da li biste svoju ljutitost toliko dobro kontrolisali da bi ona mogla da pomisli kako ni malo ne marite za prekoračenje dozvoljenog vremena, ili bi primetila vaš prigušen bes i počela da se brani? Da li biste po izrazu njenog lica mogli da kažete da li oseća zbunjenost, krivicu ili prkos? Ovu sam knjigu napisao da bih dao odgovor na takva pitanja. Cilj mi je da čitaocima pomognem u razumevanju i poboljšanju njihovog emocionalnog života. S obzirom na važnost koju emocije imaju u našim životima, još uvek me zapanjuje da smo mi, naučnici jednako kao i laici, sve do nedavno o emocijama toliko malo Wali. Ali u prirodi same emocije je da mi ne bi trebalo da znamo sve o tome kako emocije na nas utiču ili kako da prepoznajemo njihove znake u nama i u drugima, što ću sve da objasnim u ovoj knjizi. Emocije često mogu da otpočnu veoma naglo, čak toliko naglo da naša svesna sopstvenost ne učestvuje i čak niti ne opaža šta to u našem umu okida emociju u bilo kom određenom trenutku. U hitnim situacijama ta brzina može da nam spase život, ali može i da ga uništi ako odreagujemo prejako. Malo toga što čini da postanemo emotivni možemo da kontrolišemo, ali moguće je, mada nije lako, da nešto promenimo u vezi s tim šta okida naše emocije i kako se ponašamo kada smo emotivni. Emocije proučavam duže od četrdeset godina, usredsređujući se pre svega na ekspresiju ali, od nedavno, i na fiziologiju emocija. U ovoj, i u mnogim drugim zemljama, proučavao sam psihijatrijske bolesnike, normalne osobe, odrasle i određen broj dece, kako reaguju neadekvatno, prejako ili nedovoljno, kako lažu i kako govore istinu. Ovo istraživanje, kao moja polazna platforma, opisuje se u 1. poglavlju, Emocije u raznim kulturama. U 2. poglavlju postavljam pitanje: Zašto smo emotivni kada smo emotivni? Ako hoćemo da menjemo ono oko čega postajemo emotivni, moramo da znamo odgovor na to pitanje. Šta je okidač
R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 33 svake naše emocije? Možemo li da uklonimo određeni okidač? Ako nam bračni drug zameri što do našeg odredišta vozimo dužim putem, u nama može da se uskomeša nervoza, čak ljutnja, zbog dirigovanja i osporavanja naše vozačke veštine. Zašto jedno obaveštenje ne možemo da prihvatimo bez emocionalnog pobuđivanja? Zašto nas to pogađa? Da li možemo da se promenimo tako da ovakve sitnice ne izazivaju emocije? O ovim pitanjima je reč u 2. poglavlju, Zašto se bude emocije?. U 3. poglavlju objašnjavam kada i zašto možemo da menjamo ono što u nama budi emocije. Prvi korak je prepoznavanje „vrućih“ okidača emocija koji nas navode na postupke zbog kojih se posle kajemo. Takođe treba da budemo u stanju da prepoznamo da li će određeni okidač biti tvrdokoran ili popustljiv. Nećemo uspeti svaki put, ali će nam razumevanje postavljanja okidača emocija povećati izglede da menjamo ono što u nama budi emocije. U 4. poglavlju objašnjavam kako su organizovani naši emocionalni odgovori - naši izrazi, postupci i misli. Da li možemo da kontrolišemo razdraženost tako da se ona ne pokazuje u glasu ili na licu? Zašto ponekad izgleda da su emocije kao voz bez kočnica, kao da nad njima nemamo kontrolu? Nemamo nikakve šanse ukoliko ne podignemo svesnost emocionalnih postupaka; njih često nismo ni svesni sve dok nam neko ne prigovori zbog nečega što smo uradili, ili dok o njima naknadno ne razmislimo. U 4. poglavlju objašnjava se kako da pažnju usmerimo na naše emocije dok traju, tako da se otvori mogućnost konstruktivnog emocionalnog ponašanja. Da bi se umanjile destruktvine, a povećale konstruktivne, emocionalne epizode, potrebno je da znamo priču svake emocije, to jest, u vezi sa čime je emocija. Saznavši okidače svake emocije, kako one koji su isti kod svih ljudi tako i one koji su jedinstveni i samo naši, stvaramo mogućnost da slabimo njihov uticaj ili barem da shvatimo zbog čega su neki okidači emocija toliko moćni da se opiru bilo kakvom pokušaju slabljenja njihove kontrole nad našim životima. Svaka emocija takođe generiše i jedinstven obrazac oseta u našem telu. Boljim upoznavanjem s ovim senzacijama u toku
34 P o l E k m a n emocionalnog odgovora možemo dovoljno rano da postajemo svesni, tako da donekle imamo priliku da biramo, ukoliko želimo, da se prepustimo ili da sprečavamo određenu emociju. Svaka emocija takođe ima i jedinstvene signale, od kojih se najlakše prepoznaju oni na licu i u glasu. Još uvek su potrebna obimna istraživanja vokalnih emocionalnih signala, ali ovde priložene fotografije za svaku emociju prikazuju najistančanije, često previđane, izraze lica koji signalizuju da se emocija tek pojavljuje ili da je potiskivana. Uz sposobnost ranog prepoznavanja emocija možemo bolje da izlazimo na kraj s ljudima u raznim situacijama i da upravljamo našim emocionalnim odgovorima na njihova osećanja. Posebna poglavlja opisuju tugu i patnju (5. poglavlje), ljutnju (6. poglavlje), iznenađenost i strah (7. poglavlje), gađenje i prezir (8. poglavlje), i razne vrste prijatnosti (9. poglavlje), pri čemu u svakome poglavlju postoje odeljci o: - najčešćim specifičnim okidačima određene emocije, - funkciji određene emocije, čemu nam ona služi i kako može da stvara nevolje, - ulozi određene emocije u mentalnim poremećajima, - vežbama koje će poboljšati svesnost čitaočevih telesnih osećanja, uključenih u emociju, povećavajući izglede da čitaoci steknu sposobnost da biraju kako postupaju dok su emocionalno pobuđeni, - najsuptilnijim znacima emocije na fotografijama drugih ljudi, tako da čitaoci postanu svesniji kako se drugi osećaju, - uputstvu za korišćenje saznanja o tome kako se osećaju drugi ljudi, u odnosima na vašem radnom mestu, u porodici i sa prijateljima. U dodatku je priložen test kome možete da se podvrgnete pre čitanja knjige da biste otkrili koliko ste dobri u prepoznavanju istančanih izraza lica. Test možete da ponovite nakon što pročitate knjigu, da vidite da li ste napredovali. Možda se pitate zašto se u ovoj knjizi ne pojavljuju neke vama zanimljive emocije. Opredelio sam se da pišem o emocijama za koje
R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 35 znamo da su opšte, da su deo iskustava svih ljudskih bića. Zbunjenost, krivica, sramota i zavist verovatno su opšte, noja sam se usredsredio na emocije koje imaju jasno univerzalno izražavanje. O ljubavi govorim u poglavlju o prijatnim emocijama; o nasilnosti, mržnji i ljubomori u poglavlju o ljutitosti. Nauka i dalje kopa u potrazi za načinima kako svako od nas doživljava emocije - zašto neki imaju intenzivnija emocionalna iskustva ili brže postanu emotivni - a ja knjigu zaključujem onim što saznajemo, što bismo mogli da saznamo, i kako da vi tu informaciju koristite u životu. Teško je dovoljno istaći važnost emocija u našim životima. Moj mentor, pokojni Silvan Tomkins, govorio je da su emocije ono što motiviše naše živote. Svoje živote organizujemo tako da maksimalizujemo iskustvo pozitivnih emocija i minimalizujemo iskustvo negativnih emocija. Ne uspevamo uvek, ali je to ono što pokušavamo. Tvrdio je da emocije motivišu sve važne izbore koje pravimo. Budući da je to pisao 1962. godine, u vreme kada su u bihejvioralnim naukama emocije bile potpuno zanemarene, Silvan je izneo prejaku tvrdnju, jer naravno da mogu postojati i drugi motivi. Ali emocije u našim životima jesu važne, čak veoma važne. Emocije mogu da nadvladaju fundamentalne pokretačke motive, kao što su glad, seks i volja za preživljavanjem, za koje nauka inače naivno veruje da su jači. Ljudi neće jesti ukoliko smatraju daje hrana koje jedino ima odvratna. Mogu čak da umru od gladi, iako drugi ljudi tu istu hranu mogu smatrati ukusnom. Emocija trijumfuje nad nagonom gladi! Seksualni nagon je ozloglašeno podložan uplitanju emocija. Zbog straha ili gađenja neko nikada neće ni pokušati da ostvari seksualni kontakt. Emocija trijumfuje nad seksualnim nagonom! A očajanje može da nadvlada čak i volju za životom! Jednostavno rečeno, ljudi hoće da budu srećni a većina nas ne želi da iskusi strah, ljutnju, gađenje, tugu ili patnju, osim ako se ne dešava u bezbednom prostoru pozorišta ili između korica romana. Ipak, kao što ću kasnije da objasnim, mi bez tih emocija ne možemo da živimo; radi se o tome kako sa njima da živimo bolje.
Emocije u raznim kulturama U ovu knjigu je uključeno sve što sam o emocijama naučio tokom proteklih 40 godina i za šta mislim da čoveku može pomoći da poboljša svoj emocionalni život. Većina napisanog je potkrepljena mojim naučnim eksperimentima, ili istraživanjima drugih naučnika, ali ne baš sve. Moja istraživačka specijalnost sastojala se u sticanju vičnosti u očitavanju i merenju facijalnih ekspresija emocija. Tako opremljen mogao sam da vidim - na licima stranaca, prijatelja i članova porodice - tananosti koje skoro svima promaknu, i tako sam naučio znatno više nego što sam imao vremena da dokažem eksperimentima. Kada je ono o čemu pišem zasnovano samo na mojim posmatranjima onda to napominjem recima „zapazio sam“, „verujem“, „čini mi se“, ... A kada pišem na osnovu naučnih eksperimenata onda u napomenama navodim određeno istraživanje koje ide u prilog tome što kažem. Većina ovde napisanog je pod uticajem mojih međukulturalnih istraživanja facijalnih ekspresija. Rezultati tih istraživanja zauvek su promenili moje viđenje psihologije u celini, a posebno emocija. Nalazi koji su dolazili sa mesta toliko međusobno različitih kao što su Papua Nova Gvineja, SAD, Japan, Brazil, Argentina, Indonezija i bivši SSSR, naveli su me da razvijem svoje ideje o prirodi emocija.
3 8 P o l E k m a n Na početku svojih istraživanja, pred kraj 50-ih godina 20. veka, izrazi lica nisu me ni zanimali. Ono što m ije privuklo pažnju bili su pokreti šaka. Moj metod klasifikovanja pokreta šaka mogao je da diferencira neurotične od psihotično depresivnih pacijenata i da pokazuje stepen oporavka pacijenata na terapiji1. Početkom 60-ih nije čak postojao ni alat za direktno i precizno merenje kompleksnih, često brzo promenljivih, facijalnih pokreta koje su pokazivali depresivni pacijenti. Nisam znao od čega bih da počnem, pa tako nisam ni počeo. Dvadesetpet godina posle, pošto sam razvio alat za merenje facijalnih pokreta, vratio sam se filmovima s tim pacijentima i došao do važnih rezultata, o kojima govorim u 5. poglavlju. Mislim da se 1965. godine ne bih niti okrenuo istraživanju izraza lica i emocija da se nisu stekle dve srećne okolnosti. Agencija za napredne istraživačke projekte (ARPA) Ministarstva odbrane srećnim slučajem m ije odobrila sredstva za međukulturalno istraživanje neverbalnog ponašanja. Ja sredstva nisam tražio ali je zbog skandala - korišćenja istraživačkog projekta kao maske za protivpobunjeničke aktivnosti - glavni ARPA projekt bio ukinut a budžetska sredstva je trebalo potrošiti na istraživanja u inostranstvu do kraja fiskalne godine, po mogućstvu nekontroverzna. Slučaj je hteo da uđem u kancelariju čoveka koji je morao da utroši ta sredstva. On je bio oženjen Tajlanđankom i bio je impresioniran različitošću njihove neverbalne komunikacije. Od mene je želeo da utvrdim šta je od toga bilo univerzalno, a šta je zavisilo od kulture. Kolebao sam se u početku, ali nisam mogao da odolim izazovu. Rad na projektu započeo sam u uverenju da su ekspresije i gestovi socijalno naučeni i međukulturalno različiti, a takvo uverenje delila je i prva grupa ljudi koje sam pitao za savet - Margaret Mid (Mead), Gregori Bejtson (Bateson), Edvard Hal (Hali), Rej Berdvistel (Birdwhistell) i Čarls Ozgud (Osgood). Znao sam daje Čarls Darvin tvrdio suprotno, ali sam bio toliko siguran da nije u pravu da se nisam ni potrudio da pročitam njegovu knjigu. Druga srećna okolnost bila je da sam sreo Silvana Tomkinsa. On je bio upravo napisao dve knjige o emocijama, u kojima je tvrdio
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 3 9 da su facijalne ekspresije urođene i univerzalne za sve vrste, ali nije imao dokaze da potkrepi svoje tvrdnje. Mislim da ga ne bih nikada sreo niti pročitao njegovu knjigu da nismo obojica u isto vreme i u istom časopisu predali članke o neverbalnom ponašanju - Silvanov se odnosio na lice a moj na telesne pokrete.2 Impresionirala me je širina Silvanovih razmišljanja, ali sam smatrao da, poput Darvina, verovatno pogrešno veruje da su ekspresije urođene i, prema tome, univerzalne. Radovalo me je da su postojale dve strane argumenta, da nije samo Darvin, koji je pisao pre stotinu godina, stajao nasuprot Midovoj, Bejtsonu, Berdvistelu i Halu. Na pitanje nije bila stavljena tačka. Vodio se stvaran spor između poznatih naučnika, uvaženih starijih kolega; i ja sam, kao tridesetogodišnjak, imao priliku, i fond, da pokušam da razrešim spor jednom za svagda: Da li su ekspresije univerzalne, ili su, poput jezika, specifične za svaku kulturu? Bilo je neodoljivo! Zaista nisam mario ko će na kraju biti u pravu, mada nisam mislio da će to biti Silvan.* U mojoj prvoj studiji pokazivao sam fotografije ljudima u pet kultura - u Čileu, Argentini, Brazilu, Japanu i SAD - i tražio da ocene koju emociju izražava svaki izraz lica. Većina iz svih kultura bila je složna, ukazujući na to da bi emocije zaista mogle da budu univerzalne.3 Kerol Ajzard (Izard), još jedan psiholog čiji je konsultant bio Silvan, koja je radila u drugim kulturama, izvodila je praktično isti eksperiment i dobila iste rezultate.4 Tomkins nam nije rekao jedno za drugo zbog čega smo u prvi mah bili uvređeni pošto * Otkrio sam upravo suprotno od onog što sam očekivao. To je idealno jer rezultati u bihejvioralnoj nauci imaju veću verodostojnost kada protivreče nego kada potvrđuju naučnikova očekivanja. U većini naučnih oblasti stvari su upravo suprotne; više se veruje rezultatima koji su bili predviđeni unapred. To je zato što je mogućnost za pristrasnost ili pogrešku eliminasana zahvaljujući tradiciji po kojoj naučnici ponavljaju eksperimente jedni drugih da vide da li će dobiti iste rezultate. Nažalost takva tradicija ne postoji u naukama koje izučavaju ponašanje. Eksperimente retko kada ponavljaju, bilo originalni eksperimentatori, bilo drugi naučnici. Bez te zaštite, bihejvioralni naučnici su podložniji riziku da nesvesno otkrivaju upravo ono što bi želeli da otkriju.
4 0 P o l E k m a n smo shvatili da nismo bili jedini na tom poslu, ali je za nauku bilo bolje da dva nezavisna istraživača otkriju istu stvar. Činilo se dakle da je Darvin bio u pravu. No postojao je problem: kako to da mi nađemo da su se ljudi iz mnogih različitih kultura slagali oko emocije koju je prikazivao neki izraz lica, kad su toliki umni ljudi mislili upravo suprotno? To nisu bili samo putnici koji su tvrdili da izrazi lica Japanaca ili Kineza ili neke druge kulturalne grupe imaju potpuno različita značenja. Berdvistel, uvaženi antropolog, specijalista za ekspresije i gestove (štićenik Margaret Mid), piše da je napustio Darvinove ideje kada je našao da se u mnogim kulturama ljudi smeju kada su nesrećni.5 Berdvistelova tvrdnja uklapala se u gledište koje je dominiralo antropologijom kulture i većim delom psihologije - sve što ima toliku socijalnu važnost kao što je emocionalno izražavanje mora da bude rezultat učenja i, prema tome, drugačije u svakoj kulturi. Ja sam pomirio naše rezultate o univerzalnosti ekspresija s Berdvistelovim opažanjem njihovog razlikovanja od kulture do kulture, došavši na ideju o pravilima prikazivanja. Predložio sam da su ta pravila rezultat socijalnog učenja, da se često kulturološki razlikuju i da se tiču kontrolisanja izraza , to jest, toga ko kome kada i koju emociju može da prikaže. U tome leži razlog što na većini javnih sportskih takmičenja gubitnik ne prikazuje žalost ili razočaranje koje oseća. Pravila prikazivanja sadržana su u roditeljskom prekorevanju - „Prekini da me tako gledaš“. Ova pravila mogu da diktiraju da prigušimo, preuveličamo, potpuno sakrijemo ili da maskiramo izraz emocije koju osećamo.6 Ovo sam proverio u brojnim studijama koje su pokazale da Japanci i Amerikanci, kada su nasamo, pokazuju iste izraze lica pri reakciji na gledanje filmova o nesrećama i hirurškim operacijama, ali ako, dok gledaju film, s njima sedi eksperimentator, onda Japanci osmehivanjem maskiraju negativne izraze lica više nego Amerikanaci. Urođene ekspresije privatno, kontrolisane ekspresije javno.7 Budući da je ono što vide antropolozi i većina putnika zapravo javno ponašanje, sledi da sam imao svoje objašnjenje ali i dokaz o njegovom
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 4 1 delovanju. Nasuprot tome, simbolički gestovi - kao što su potvrdna i odrečna klimanja glavom, i podignuti palac - jesu kulturno specifični.8 U tome su Berdvistel, Midova i većina bihejviorista, bili u pravu, ali nisu bili u pravu u vezi sa facijalnim izražavanjem emocija. Postojala je jedna slaba tačka, i ako sam ja mogao da je vidim, mogli su i Berdvistel i Midova, za koje sam znao da će pokušati na svaki način da odbace moje nalaze. Svi ljudi koje smo ja (i Ajzardova) ispitivali, mogli su da nauče značenja zapadnjačkih facijalnih ekspresija gledajući Čarli Čaplina ili Džona Vejna na bioskopskom ili televizijskom ekranu. Učenje preko medija ili preko kontakta s ljudima iz drugih kultura moglo je da objasni zašto su se ljudi iz različitih kultura slagali u vezi sa emocijama koje su prikazivale fotografije belaca. Trebala mi je vizuelno izolovana kultura, u kojoj ljudi nisu videli filmove, ni televiziju, ni štampu, već možda samo malobrojne strance. Ako bi i oni mislili daje moj skup fotografija prikazivao iste one emocije koje su ljudi u Čileu, Argentini, Brazilu, Japanu i SAD mislili da prikazuju, više ne bih imao sumnje. Meni je vrata za ulazak u kulturu kamenog doba otvorio Karlton Gedjusek /Gajdusek/, neurolog koji je više od jedne decenije radio na takvim izolovanim mestima po vrletima Papue Nove Gvineje. Tragao je za uzročnikom neobične bolesti, kuru, koja je u jednoj od ovih kultura prepolovila stanovništvo. Ljudi su verovali da se radilo o vradžbini. Kada sam se ja pojavio, Gedjusek je već znao da se radilo o sporo progredirajućem virusu, virusu čiji period inkubacije traje mnogo godina pre nego se ispolje prvi simptomi (SIDU izaziva sličan virus). Još uvek nije znao kako se prenosi. (Pokazalo se daje reč o kanibalizmu. Ovi ljudi, koji bi inače bili boljeg zdravlja, nisu jeli svoje neprijatelje koji su ginuli u borbi. Oni su jedino jeli svoje prijatelje koji bi umrli od neke bolesti, mnogi od njih upravo od kurue. Nisu ih kuvali pre jela, tako da se bolest lako prenosila. Gedjusek je nekoliko godina kasnije dobio Nobelovu nagradu za otkriće sporih virusa.) Gedjusek je srećom shvatio da će kultura kamenog doba uskoro nestati, tako da je snimio na hiljade metara filmske trake o sva
4 2 P o l E k m a n kodnevnom životu ljudi u ove dve kulture. Sam nikada nije pogledao te filmove; samo za jedno gledanje trebalo bi više od šest nedelja. Tada sam ja stupio na scenu. Oduševljen što se našao neko ko je iz naučnih razloga želeo da pregleda filmove, pozajmio mi je kopije te smo moj kolega Voli Fresen i ja proveli sledećih šest meseci pažljivo ih istražujući. Filmovi su sadržali dva veoma ubedljiva dokaza o univerzalnosti facijalnih ekspresija emocija. Prvo, nismo videli niti jedan nepoznat izraz lica. Da su facijalne ekspresije bile nešto u potpunosti naučeno, onda bi ti izolovani ljudi pokazali neke nove izraze lica, kakve do tada nismo nikada videli. Ništa od toga. Bilo je i dalje moguće da ovi poznati izrazi lica budu signali sasvim drugačijih emocija. No, iako filmovi nisu uvek otkrivali šta se dešavalo pre i posle ekspresije, onda kada jesu, potvrđivali su naša tumačenja. Ako bi izrazi u raznim kulturama signalizovali drugačije emocije, onda stranci, koji uopšte ne poznaju kulturu, ne bi mogli tačno da tumače te izraze. Pokušao sam da smislim kako bi Berdvistel i Midova osporavali tu tvrdnju. Zamišljao sam da bi rekli, „Nije važno što nema nikakvih novih ekspresija; one koje ste videli, u stvari, imaju drugačija značenja. Vi ste ih tačno protumačili jer ih je odavao socijalni kontekst u kome su se dešavale. Vi nikada niste videli neki izraz otrgnut od onoga što se dešavalo pre ili posle ili u isto vreme. Da jeste, onda ne biste znali šta je značio izraz“. Da bismo otklonili tu slabu tačku, dovukli smo Silvana sa Istočne obale u moju laboratoriju na nedelju dana. Pre nego je došao prem ontirali smo filmove tako da je on mogao da vidi jedino same izraze, izdvojene iz njihovog socijalnog konteksta, samo snimke lica u krupnom planu. Silvanu to nije predstavljalo nikakvu teškoću. Svako njegovo tumačanje uklapalo se u socijalni kontekst koji on nije video. Štaviše, tačno je znao kako je došao do informacije. Voli i ja smo mogli da osetimo koju emotivnu poruku je prenosila svaka ekspresija, ali se naše rasuđivanje zasnivalo na intuiciji; obično nismo mogli tačno da odredimo šta je to na
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 4 3 licu nosilo poruku, osim ako to nije bio osmeh. Silvan je prilazio filmskom platnu i pokazivao tačno određene mišićne pokrete koji su signalizovali emociju. Pitali smo ga, takođe, o njegovom opštem utisku o ove dve kulture. Jedna grupa, rekao je on, izgledala je vrlo prijateljska. D ruga je bila ljutito naprasita, po karakteru vrlo nepoverljiva, ako ne i paranoidna, i homoseksualna. To se odnosilo na Ange. Njegov se opis poklapao s onim što nam je rekao Gedjusek, koji je s njima radio. Neprestano su napadali Australijske službenike koji su tamo pokušavali da održe nekakvu vladinu stanicu. Među svojim susedima bili su poznati po žestokoj sumnjičavosti. A muškarci su vodili homoseksualni život dok ne bi stasali za ženidbu. Nekoliko godina kasnije, etolog Irinejus Ejbil-Eibesfeld bukvalno je morao da pobegne glavom bez obzira kada je pokušao da radi s njima. Posle tog sastanka ja sam odlučio da se posvetim facijalnim ekpresijama. Otići ću u Novu Gvineju i pokušati da prikupim dokaze koji bi potkrepili ono što sam znao da je istina - da su bar neki izrazi lica univerzalni. I radiću na razvijanju objektivnog postupka merenja facijalnog ponašanja tako da svaki naučnik može iz facijalnih pokreta da prepozna ono što je Silvan mogao da vidi uz veliku pronicljivost. Krajem 1967. godine otišao sam na jugoistočne visoravni da istražujem četiri naroda koji su živeli po malim, raštrkanim selima na 7 000 stopa nadmorske visine. Nisam poznavao forejski jezik, ali sam uz pomoć dečaka koji su kod misionara naučili pidžin uspevao da se sporazumevam od engleskog preko pidžina do forejskog i nazad. Sa sobom sam poneo fotografije izraza lica, većinom slike koje mi je dao Silvan za istraživanja u pismenim kulturama. (Na str. 46. prikazana su tri primera.) Takođe sam poneo fotografije nekih Forejaca, koje sam skinuo s filmske trake, smatrajući da će možda imati teškoće da tumače izraze lica belaca. Čak me je brinulo da li će uopšte moći da razumeju fotografije, budući da nikada ranije nisu videli fotografije uopšte. Neki antropolozi su ranije tvrdili da ljudi koji nikada nisu videli fotografije moraju da uče kako da ih
4 4 P o l E k m a n tumače. Forejci, međutim, nisu imali takav problem; fotografije su odmah razumeli i činilo se da nije imalo značaja koje je nacionalnosti osoba na slici, Forejac ili Amerikanac. Problem je bio ono što sam od njih tražio da učine. Oni nisu imali pismo tako da nisam mogao da tražim da pokažu reč koja se odnosi na prikazanu emociju. Ako bih im čitao spisak reči za emocije, onda bi se postavilo pitanje da li su zapamtili listu, i da li je redosled čitanja reči uticao na njihov izbor. Umesto toga, tražio sam da smisle priču o svakom izrazu lica. „Recite mi šta se dešava sada, šta se dogodilo ranije, šta je ovu osobu nateralo da napravi takav izraz lica, i šta će biti dalje“. Bilo je kao da sam čupao kleštima. Da li zbog prevoda ili zbog toga što nisu imali predstavu o tome šta sam tražio od njih da čujem ili zašto sam tražio da to urade. Možda je smišljanje priča o strancima prosto nešto što Forejci nisu radili. Dobio sam svoje priče ali je svakom pojedincu za svaku priču trebalo puno vremena. I ja i oni bili bismo potpuno iscrpljeni posle svake seanse. No, bez obzira na to, dobrovoljaca nije manjkalo uprkos pričama da sam tražio teške stvari. Postojao je snažan podstrek za gledanje mojih fotografija: svako bi dobio po sapun ili paklicu cigareta. Nisu imali sapun, tako daje bio na velikoj ceni. Duvan su uzgajali sami i pušili na lulu, ali se ipak činilo da više vole cigarete. Većina njihovih priča poklapala se s emocijom koju je navodno dočaravala svaka fotografija. Na primer, dok su gledali fotografiju koja je prikazivala ono što bi većina ljudi iz pismenih kultura ocenila kao tugu, Novogvinejci bi najčešće kazali da je osobi na slici umrlo dete. Ali postupak pomoću pričanja priča bio je nezgrapan i pokazivalo se daje teško uklapati različite priče s određenom emocijom. Znao sam da bi trebalo da radim na drugi način, ali nisam znao na koji. Takođe sam i ja snimao spontane ekspresije i uspeo sam da uhvatim izraz radosti kada bi ljudi iz obližnjeg sela sreli prijatelja. Organizovao sam situacije ne bih li izazvao emocije. Snimao sam
R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 4 5 dvojicu ljudi koji su svirali na instrumentima a onda sam snimio njihovo iznenađenje i razdraganost kada su po prvi put čuli svoje glasove i muziku puštenu sa magnetofona. Čak sam jednog dečaka ubo s gumenim nožem, koji sam doneo sa sobom, dok je moja filmska kamera beležila njegov odgovor i reakciju njegovih drugova. Mislili su da se radilo o dobroj šali. (Bio sam dovoljno mudar da ovo ne pokušavam s nekim odraslim.) Takvi filmski zapisi nisu mogli da posluže kao dokaz jer su zagovornici ekspresija koje su različite za svaku kulturu mogli uvek da kažu da sam izabrao samo one malobrojne prilike u kojima su se iskazale univerzalne emocije. Novu Gvineju napustio sam posle nekoliko meseci - što mi nije teško palo jer sam se uželeo razgovora, što mi nije bilo moguće ni sa kime od ovih ljudi, i hrane, jer sam bio pošao od pogrešnog verovanja da ću uživati u lokalnoj kuhinji. Od povrća je rastao jedino kržljavi jam i nešto što je ličilo na deo špargle koji mi inače odbacujemo. Bila je to avantura, najuzbudljivija u mom životu, ali mene je i dalje mučilo što nisam mogao da pružim konačan dokaz. Znao sam da ova kultura neće ostati u izolaciji još dugo, a sličnih nije bilo još mnogo preostalo u svetu. Po povratku kući naišao sam na tehniku koju je psiholog Džon Dašel (Dashiel) koristio 30-ih godina 20. veka za proučavanje sposobnosti male dece u tumačenju izraza lica. Deca su bila suviše mala da bi mogla da čitaju, tako nije mogao da im da spisak reči koje bi mogli da biraju. Umesto da traži da smisle priču - kao što sam ja radio u Novoj Gvineji - Dašel je bio dovoljno promućuran da im pročita priču i pokaže set slika. Sve što su deca trebala da urade bilo je da izaberu fotografiju koja se uklapala u priču. Znao sam daje to ono što mi je trebalo. Ponovo sam pregledao priče koje su smislili Novogvinejci i za svaki tip ekspresije emocije izabrao najčešće ispričanu priču. Priče su bile dosta jednostavne: „Došao je njegov ili njen prijatelj i ona ili on su srećni; ona ili on su ljuti i hoće da se tuku; njegovo (ili njeno) dete je umrlo i on ili ona je vrlo tužan(a); ona, ili on, gleda nešto što ne voli, ili ona/on gleda nešto što ima neprijatan miris; ona/on upravo su videli nešto novo i neočekivano.“
4 6 P o l E k m a n U vezi sa najčešće ispričanom pričom za strah postojao je problem, radilo se o opasnosti koju je predstavljala divlja svinja. Morao sam daje izmenim da bih smanjio mogućnost njene relevantnosti za iznenađenost ili ljutnju. Priča je ovako glasila: „On/ona sedi sam/a u svojoj kući i nema nikoga drugog u selu. U kući nema ni noža ni sekire ni luka i strele. Divlja svinja stoji na kućnim vratima i čovek, ili žena, gleda u svinju i vrlo je uplašen. Svinjaje stajala navratima nekoliko minuta i osoba je gledala u nju vrlo uplašena, a svinja se nije pomerala sa vrata pa se ona, ili on, plašila da će je svinja ujesti.“ Napravio sam setove sa po tri slike, koji bi se pokazivali dok se čita jedna od priča (niže je prikazan primer jednog seta). Ispitanik je trebalo samo da pokaže na sliku. Napravio sam puno setova slika, ne želeći da se neka slika pojavi dva puta, tako da se izbor ispitanika nije mogao oslanjati na eliminaciju: „Aha, to je ona kada je umrlo dete, a ta je ona kada sam rekao da je bila o tuči, tako da ova mora biti za svinju.“ Na Novu Gvineju vratio sam se krajem 1968. godine, s mojim pričama i slikama i timom saradnika koji su trebali da pomognu u sakupljanju podataka.9 (Ovoga puta poneo sam i konzervisanu hranu.) O našem povratku se dosta govorilo, pretpostavljam zato što je, osim Gedjuseka i njegovog snimatelja, Ričarda Sorensona (koji mi je prethodne godine bio od velike pomoći), vrlo malo stranaca ikada posetilo ove krajeve a još manje ih se ponovo vraćalo. Do neko
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 4 7 liko sela smo morali da putujemo, ali pošto se proneo glas daje ono što smo tražili bilo veoma lako, ljudi iz drugih sela počeli su da dolaze k nama. Dopadalo im se testiranje i ponovo su bili oduševljeni sapunom i cigaretama. Posebno sam vodio računa da niko iz naše grupe ispitanicima slučajno ne oda koja je slika bila prava. Setovi slika bili su nalepljeni na providnim listovima, sa brojčanim kodom ispisanim na poleđini svake fotografije, tako da se video s druge strane lista. Nismo znali, i namerno nismo hteli da znamo, koji kod je išao uz koju ekspresiju. Umesto toga, list bi se okrenuo prema ispitaniku na takav način da osoba koja je zapisivala odgovore nije mogla da vidi list spreda. Pročitala bi se priča i ispitanik bi pokazao na sliku, a neko od nas bi zapisao brojčani kod za sliku koju je ispitanik izabrao.* U toku svega nekoliko nedelja ispitali smo preko tri stotine ljudi, to je bilo oko 3 posto populacije te kulture i više nego dovoljno za statističku analizu. Rezultati su bili potpuno jasni za sreću, ljutnju, gađenje i za tugu. Strah i iznenađenost nisu se međusobno razlikovali - kada bi čuli priču o strahu, podjednako bi često birali izraze za iznenađenost i za strah, a isto se dešavalo i kada bi čuli priču za iznenađenost. No, strah i iznenađenost nisu se brkali sa ljutnjom, gađenjem, tugom i srećom. Ni do dan danas ne znam zašto se strah i iznenađenost međusobno nisu izdvajali. Problem je mogao da leži u pričama ili u tome što su u životima tih ljudi te dve emocije često išle zajedno tako da nije stvorena razlika. U pismenim kulturama strah i iznenađenost međusobno se razlikuju.10 Od naših ispitanika njih svega dvadeset troje je uopšte bilo u prilici da vide film, televiziju ili fotografije; engleski ili pidžin nisu govorili ni razumeli, nisu živeli u bilo kakvom zapadnom naselju ili vladinom gradu, i nikada nisu radili sa belcima. Od ona 23 izuzetka * Uprkos sve naše predostrožnosti, jedan posvećenik ideje da su ekspresije naučene a ne urođene, petnaest godina kasnije će ustvrditi da smo ipak, na neki način, ispitanicima odavali koju fotografiju da izaberu. On nije mogao da kaže kako smo to učinili ali je prosto mislio da smo to sigurno uradili jer nije mogao da odustane od svog uverenja da su ekspresije kulturno specifične.
4 8 P o l E k m a n svi su gledali filmove, govorili su engleski, i pohađali su misionarsku školu duže od jedne godine. Nije postojala razlika između većine subjekata koji su imali malo kontakta sa spoljašnjim svetom i nekolicine koji su imali više kontakta, niti je bilo razlike između muškaraca i žena. Izveli smo još jedan eksperiment, koji nije bio toliko lak za naše ispitanike. Jedan od poznavalaca pidžina čitao im je priče i tražio da pokažu kako bi izgledalo njihovo lice da su oni ličnost iz priče. Napravio sam filmski zapis devetorice muškaraca dok su to izvodili, od kojih nijedan nije učestvovao u prvom eksperimentu. N em ontirane videotrake pokazane su kolegama studentim a u Americi. Kada bi ekspresije bile kulturno specifične, onda kolege studenti ne bi bili u stanju da tačno tumače ekspresije. No Amerikanci su tačno identifikovali emociju, osim za poze straha i iznenađenosti, baš kao i Novogvinejci. Evo četiri primera emotivnih poza Novogvinejaca. PRIJATNOST TUGA
R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 4 9 LJUTNJA GAĐENJE Naše rezultate objavio sam na godišnjoj nacionalnoj antropološkoj konferenciji 1969. godine. Mnogi nisu bili srećni onim što smo našli. Bili su čvrsto uvereni daje ljudsko ponašanje u potpunosti stečeno a ne urođeno; ekspresije moraju biti drugačije u svakoj kulturi, uprkos moga nalaza. Činjenica da sam ipak našao kulturalne razlike u vladanju izrazom lica u mojoj japansko-američkoj studiji, nije im bila dovoljna. Najbolji način da razvejem njihove sumnje bio bi da ponovim celo istraživanje u nekoj drugoj bezpismenoj, izolovanoj kulturi. Bilo bio idealno da to uradi neko drugi, po mogućstvu neko ko bi želeo da dokaže da nisam bio u pravu. Ako bi takva osoba pronašla isto što sam i ja našao, to bi značajno ojačalo našu poziciju. Zahvaljujući još jednom srećnom slučaju, antropolog Karl Hajder (Heider) upravo je to učinio. Hajder se bio tek vratio sa višegodišnjeg istraživanja Danijaca, još jedne izolovane grupe koja je živela u delu Indonezije koji se danas zove Zapadni Irian.11 Hajder mi je rekao da s mojim istraži-
5 0 P o l E k m a n vanjem nešto sigurno nije u redu, jer Danijci čak nisu imali ni reči za emocije. Ponudio sam da mu dam sve svoje materijale i da ga obučim kako da izvodi eksperiment kada se sledeći put vrati kod Danijaca. Njegovi su se rezultati savršeno poklapali s mojim nalazima, čak i po neuspehu u pravljenju razlike izm eđu straha i iznenađenosti.12 I pored toga, antropolozi ni do danas nisu svi uvereni. A postoji i nekolicina psihologa, pre svega onih koji se bave jezikom, koji zameraju što naš rad u pismenim kulturama, u kojima smo od ljudi tražili da identifikuju reč za emociju koja se poklapala sa ekspresijom, ne ide u prilog univerzalija jer ne postoji savršen prevod reči za svaku emociju. To kako su emocije predstavljene u jeziku naravno da je pre produkt kulture nego evolucije, no u istraživanjima, sada već u više od dvadeset pismenih zapadnih i istočnih kultura, prosuđivanje većine u svakoj kultuiri o tome koju emociju prikazuje neka ekspresija, svuda je isto. Uprkos problemima prevoda, nikada se nije desilo da većina, u svakoj od dve kulture istoj ekspresiji pripiše drugačiju emociju. Nikad. I, naravno, naši nalazi nisu ograničeni samo na istraživanja u kojima je trebalo da ljudi fotrografiju obeleže samo s jednom reči. U Novoj Gvineji koristili smo priču o nekom emocionalnom događaju. Takođe smo od nekih ispitanika tražili da prave emocionalne poze. A u Japanu smo doslovno merili samo facijalno ponašanje, pokazujući da su ljudi, kada su bili sami, pokretali iste mišiće dok su gledali neprijatne filmove, bilo da su Japanci ili Amerikanci. Jedan drugi kritičar omalovažavao je naša istraživnja u Novoj Gvineji zato što smo za opise socijalnih situacija koristili priču umesto da koristimo jednu reč.13 Ta kritika je pretpostavljala da su emocije reči, što one, naravno, nisu. Reči su reprezentanti emocija a ne same emocije. Emocija je proces, određena vrsta automatske procene, pod uticajem naše evolucione i lične prošlosti, tokom koga osećamo da se dešava nešto bitno za našu dobrobit i da skup fizioloških promena i emocionalnih ponašanja počinje da se odnosi na situaciju. Reči jesu jedan način da se bavimo emocijama i mi doista kori
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 5 1 stimo reči kada smo emocionalni, ali emocije ne možemo da svedemo na reči. Niko ne zna tačno koju poruku dobijamo automatski kada vidimo nečiji izraz lica. Ne verujem da reči „ljutnja“ ili „strah“ predstavljaju poruke koje uobičajeno predajemo kada se nađemo u teškoj situaciji. Mi te reči koristimo kada o emocijama govorimo. Poruka koju dobijemo mnogo češće liči na ono što imamo u našim pričama, ne neka apstraktna reč već osećaj o onome što će ta osoba sledeće da uradi ili o onome što je učinilo da osoba oseća tu emociju. Još jedna, potpuno drugačija, vrsta dokaza podržava Darvinovu tvrdnju da su facijalne ekspresije univerzalne, da su proizvod naše evolucije. Ako ekspresije ne treba da se uče, onda bi trebalo da oni koji su slepi od rođenja pokazuju slične ekspresije kao i oni koji vide. Za proteklih 60 godina urađene su brojne studije i uvek se baš tako i pokazalo, pogotovo za spontane facijalne ekspresije.14 Rezultati naših međukulturalnih istraživanja pokrenuli su mnoga druga pitanja u vezi sa facijalnom ekspresijom: Koliko ima ekspresija koje ljudi mogu da naprave? Da li ekspresije daju tačnu ili pogrešnu informaciju? Da li je svaki pokret lica znak za neku emociju? Da li ljudi mogu da lažu pom oću svojih lica isto kao pomoću svojih reči? Trebalo je toliko toga da se uradi i da se utvrdi. Sada su dati odgovori na ova, i još poneka, pitanja. Ja sam otkrio koliko ekspresija može da se napravi na licu - preko 10 000! - i identifikovao sam one koje su imale centralni značaj za emocije. Pre više od dvadeset godina, Voli Fresen i ja napravili smo prvi atlas lica, sistematski anatomski opis, pomoću reči, fotografija i filmova, načina merenja facijalnih pokreta. U okviru tog posla morao sam da naučim da na svom licu izvodim sve mišićne pokrete. Ponekad, da proverim da je pokret koji sam izvodio delo određenog mišića, zabadao sam igle po licu da električno stimulišem i grčim mišić koji je proizvodio neku ekspresiju. Godine 1978. izašao je iz štampe naš instrument za merenje lica - Kodni sistem facijalnih pokreta
5 2 P o l E k m a n /KSFP/ (Facial Action Coding System /FACS/) - koga sada koriste na stotine naučnika širom sveta dokkompjuterdžije ubrzano traže način da se ovo merenje automatizuje i ubrza.15 Ja sam KSFP do sada koristio za proučavanje na hiljade fotografija i desetine hiljada filmskih i video snimaka facijalnih ekspresija, mereći svaki mišićni pokret u svakoj ekspresiji. Emociju sam proučavo mereći ekspresije psihijatrijskih bolesnika i ekspresije srčanih bolesnika. Proučavao sam normalne ljude kada se pojave na vestima na CNN-u i u eksperimentima u mojoj laboratoriji, prilikom kojih sam izazivao emocije. Poslednjih dvadeset godina sarađivao sam s drugim istraživačima na bih li saznao šta se dešavalo unutar tela i u mozgu kada se na licu pojavi neki emocionalni izraz. Kao što postoje različite ekspresije za ljutnju, strah, gađenje i tugu, izgleda da isto tako postoje različiti profili fizioloških promena u telesnim organima, koji proizvode jedinstvena osećanja za svaku emociju. Nauka upravo u ovo vreme otkriva obrasce moždanih aktivnosti koje su u pozadini svake emocije.16 Koristeći Kodni sistem facijalnih pokreta identifikovali smo facijalne znake koji odaju laž. Ono što sam ja nazvao mikro izrazima, vrlo brzi facijalni pokreti koji traju kraće od petine sekunde, predstavlja važan izvor curenja informacije, otkrivajući emociju koju osoba pokušava da sakrije. Lažna ekspresija može da se oda na više načina: ona je obično sasvim neznatno asimetrična i nedostaje joj glatkoća toka pojavljivanja i nestajanja s lica. Moj rad na laganju doveo me je u vezu sa sudijama, policijom, advokatima, FBI-om, CIA-om, ATF-om, i sa sličnim agencijama u nekim prijateljskim zemljama. Sve te ljude sam naučio da tačnije određuju da li neko govori istinu ili laže. Ovaj rad mi je pružio i priliku da proučavam izraze lica i emocije špijuna, atentatora, proneveritelja, ubica, stranih nacionalnih vođa, i drugih, s kojima jedan profesor inače ne bi mogao da se sretne.17 Kada sam već napisao više od polovine ove knjige, imao sam priliku da provedem pet dana u razgovorima o destruktivnim emo
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 5 3 cijama s Njegovom svetošću, Dalaj Lamom. Bilo je još šestoro drugih učesnika - naučnika i filozofa - koji su predstavili svoje ideje i uključili se u raspravu.18 Učenje o njihovim radovima i praćenje rasprave dali su mi nove ideje, koje sam uključio u ovu knjigu. Po prvi put sam saznao o načinu na koji tibetanski budizam gleda na emocije - viđenje potpuno drugačije od našeg na zapadu. S nevericom sam otkrio da su se ideje o kojima sam pisao u poglavljima 2. i 3. jednim delom uklapale u budističko gledište, pri čemu je budističko stanovište ukazivalo na potrebu za proširenjem i doterivanjem mojih ideja, što me je nateralo da ova poglavlja velikim delom preradim. Učio sam pre svega od Njegove svetosti, Dalaj Lame, na mnogo različitih nivoa, od iskustvenih do intelektualnih, i nadam se da je to ostavilo pozitivan trag u ovoj knjizi.19 Ovo nije knjiga o budističkom shvatanju emocija i periodu u vreme tog susreta iz koga su se rodile određene ideje ali, tu i tamo, skrećem pažnju na dodirne tačke. Moždani mehanizmi emocija predstavljaju jednu od najaktivnijih novih oblasti istraživanja.20 Ovo što pišem poziva se na taj rad, ali o mozgu još uvek ne znamo dovoljno da bismo odgovorili na mnoga pitanja koja pokrećem u ovoj knjizi. Znamo mnogo o emocinalnom ponašanju, dovoljno da damo odgovore na neka od glavnih pitanja o ulozi emocija u svakodnevnom životu. Ono o čemu pišem u narednim poglavljima zasniva se, pre svega, na mojim istraživanjima emocinalnog ponašanja u kojima sam vrlo detaljno ispitao ono što vidim da ljudi čine u brojnim različitim emocionalnim situacijama i u brojnim različitim kulturama, i na osnovu toga zaključio šta ljudi treba da znaju da bi bolje razumeli svoje emocije. 1 Iako osnovu za ono što opisujem u ovoj knjizi čine moja istraživanja, kao i rezultati do kojih su došli drugi, ja sam zakoračio i izvan onoga što je naučno dokazano ne bi li uključio ono u šta verujem da je istinito ali još uvek nedokazano. Govorim o pitanjima za koja mislim da zanimaju ljude koji žele da poprave svoj emocionalni život. Meni je pripremanje ove knjige omogućilo novo razumevanje emocija, nadam se da će i vama.
Kada postajemo emocionalni? Emocije nas većinu vremena, a neke ljude i uvek, dobro služe, mobilišući nas da se pozabavimo stvarima koje su bitne u životu, i pružajući nam brojne i raznovrsne radosti. Međutim, ponekad nas emocije uvale u nevolju. To se dešava kada naše emocinalne reakcije budu neprimerene na jedan od tri sledeća načina: Možemo da osećamo i da prikazujemo tačnu emociju ali s pogrešnim intenzitetom; na primer, briga je opravdana, ali reagujemo prejako tako da smo preplašeni. Ili, možemo da osećamo odgovarajuću emociju ali daje prikazujemo na pogrešan način; na primer, naša ljutnja je opravdana, ali je pribegavanje durenju bilo kontraproduktivno i detinjasto. U 4. poglavlju opisujem načine na koje možemo da promenimo te prve dve neprimerene emocionalne reakcije - pogrešna jačina i pogrešan način izražavanja emocije. U ovom i u sledećem (3.) poglavlju, bavim se trećom vrstom neodgovarajuće emocionalne reakcije, koja se teže menja i koja je gora nego prve dve. U ovom slučaju se ne radi samo o tome da je naša reakcija prejaka ili da je naš način prikazivanja pogrešan; već mi i osećamo potpuno pogrešnu emociju. Nije problem u tome da se previše plašimo ili da to prikazujemo na pogrešan način; problem je, kao što ćemo videti, u tome što uopšte nije ni trebalo da se plašimo. Zašto dolazi do okidanja neprimerene emocije? Zar ne možemo potpuno da izbrišemo neki emocionalni okidač, na primer, da
56 Po l E k m a n se ne ljutimo kada se neko ubaci pred nas preko reda? Ili, zar ne možemo da promenimo svoju emocionalnu reakciju tako da nam ubacivanje preko reda radije bude zabavno ili da izaziva prezir, umesto da se ljutimo? Ukoliko ne možemo da izbrišemo ili da promenimo našu emocionalnu reakciju na okidač, možemo li makar da oslabimo njenu snagu, da ne reagujemo neprimereno? Ova se pitanja ne bi ni postavljala kada bismo na neki događaj svi reagovali na isti način, kada bi svaki događaj okidao u svima istu emociju. To, naravno, nije slučaj: neki ljudi se plaše visine a drugi ne; jedni tuguju zbog smrti princeze Dajane, kao da im je bila najrođenija, dok je drugima potpuno svejedno. Ipak postoje neki okidači koji u svakome generišu iste emocije; za dlaku izbegnute saobraćajne nesreće, na primer, uvek dovode do bleska straha. Kako se to deševa? Kako svako od nas stiče svoj jedistveni set emocionalnih okidača i istovremeno na druge okidače ima istu emocionalnu reakciju kao i svi drugi? Takoreći svako oseti strah kada se stolica na kojoj sedi iznenada polomi pod njim, ali se zato neki plaše da lete u avionu a drugi ne. Neki okidači su nam zajednički, kao što su nam zajedničke i ekspresije za svaku emociju, ali postoje okidači koji ne samo da su specifični za neku kulturu, nego i za pojedinca. Kako stičemo emocionalne okidače koje ne želimo? To su pitanja o kojima se govori u ovom poglavlju. Treba da znamo odgovore pre nego u sledećem poglavlju pređemo na praktično pitanje da li možemo da menjamo ono što okida naše emocije. Nije lako da se odgovori na ta pitanja jer ne možemo da zavirimo u nečiju glavu da potražimo odgovore, niti, kao što ćemo kasnije da vidimo, možemo uvek da nađemo odgovor tako što jednostavno pitamo ljude zbog čega, ili kada, postaju emocionalni. Postoje tehnike za snimanja mozga, kao što je funkcionalna magnetna rezonanca (fMR), pri čemu se glava stavlja unutar magnetnog kalema i prave se snimci aktivnih delova mozga tokom par sekundi. Nažalost, to je predug period da bi se videlo kako emocije započinju, jer one često otpočnu za manje od jedne sekunde. A čak i kada bi fMR imao odgovarajuću vremensku rezoluciju, ne bismo mnogo
R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 57 videli, jer ona samo pokazuje koji delovi moždane strukture su aktivni, a ne i kakva je aktivnost. I dok još nemamo dokaze za konačne odgovore na ova pitanja, o načinu na koji se u našem mozgu uspostavljaju emocionalni okidači, i da li možemo da ih brišemo - a možda će proći više desetina godina pre nego dobijemo odgovore - moguće je da se prave određene aproksimacije na osnovu pažljivog ispitivanja kako se i kada ljudi ponašaju emocionalno. Odgovori koje, doduše kao probne, ja predlažem mogu nam pomoći da se bolje snalazimo s vlastitim emocijama i sa emocionalnim reakcijama drugih ljudi. Mi ne postajemo emocionalni oko svega i svačega; ne nalazimo se u neprekidnom stisku emocija. Emocije dolaze i prolaze. U jednom trenutku osećamo neku emociju a već u sledećem ne osećamo nikakvu emociju. Neki ljudi su mnogo emocionalniji nego drugi (vidi zaključno poglavlje), ali čak i najemocionalniji ljudi imaju periode kada ne osećaju bilo kakvu emociju. Nekoliko naučnika tvrdi da uvek postoji neko emotivno dešavanje, ali daje emocija za nas suviše slaba da bismo je zapazili, ili da bi uticala na ono što radimo. Ako je toliko slabašna daje neprimetna, onda mislim da mirno možemo reći da postoje periodi bez emocija. (Uzgred rečeno, čak i oni što misle da uvek osećamo neku emociju, prihvataju da to nije uvek ista emocija. Tako se oni, takođe, suočavaju s problemom da objasne zašto u jednom trenutku osećamo jednu emociju a u drugom drugu.) Pod pretpostavkom da nije svaki trenutak u životu emocionalan, ostaje pitanje: zašto postajemo emocionalni? Najčešći način na koji se događa emocija jeste kada osetimo, s pravom ili ne, da se dešava ili da se priprema nešto što ozbiljno utiče na našu dobrobit, pozitivno ili negativno. To nije jedina putanja postajanja emocionalnim, ali je veoma važna, možda glavna, ili ključna, tako da ćemo se usredsrediti na nju. (Kasnije opisujem još osam drugih putanja za generisanje emocija.) Ideja jednostavna, ali ključna - emocije su se razvile da bi nas pripremile za brzo razrešavanje događaja koji su za nas od najvećeg životnog značaja. Setite se nekada dok ste vozili vaša kola, kako se iznenada pojavio neki drugi automobil koji se kretao velikom brzinom i izgledalo je kao
58 Po l E k m a n da će da naleti na vas. Vaš svesni duh bio je usredsređen na neki zanimljiv razgovor sa suvozačem, ili na emisiju na radiju. U trenu, pre nego što ste imali vremena da mislite, pre nego što je svesni i samosvesni deo vašeg duha mogao da razmotri stvar, opasnost se osetila i pojavio se strah. Odmah po otpočinjanju emocije, ona nas u tim prvim hiljaditim delovima sekunde obuzme, upravljajući onim što činimo, govorimo i mislimo. Bez svesnog biranja da to uradite, vi ste automatski okrenuli upravljač da izbegnete sudar, istovremeno stopalom pritiskajući pedalu kočnice. U isto vreme izraz straha je preleteo vašim licem - obrve su se podigle i nabrale jedna prema drugoj, oči su se veoma široko otvorile, a usne razvukle unazad, ka ušima. Srce je počelo ubrzano da radi, počeli ste da se znojite a krv je jurnula u velike mišiće nogu. Znači da biste napravili taj izraz lica i da niko nije sedeo u kolima, kao i da bi srce počelo brže da vam kuca čak i da niste započeli naglo fizičko naprezanje koje je zahtevalo pojačan dotok krvi. Ovi odgovori se dešavaju zato što je tokom naše evolucije za druge bilo korisno da znaju kada mi osetimo opasnost, slično kao što je bilo korisno da budete spremni da potrčite kada se uplašite. Emocije nas pripremaju da razrešavamo važne događaje bez potrebe da mislimo šta da uradimo. Ne biste preživeli tu, za dlaku izbegnutu, saobraćajnu nesreću, da jedan deo vas nije neprestano motrio oko sebe tražeći znake opasnosti. Niti biste preživeli da ste morali svesno da razmišljate o tome šta treba da uradite da biste se izborili s opasnošću kada postane očigledna. Emocije to rade tako da vi ni ne znate da se to dešava, i to je mahom dobro za vas, recimo u slučaju za dlaku izbegnute saobraćajne nesreće. Pošto je prošla opasnost, osećali ste kako strah i dalje u vama struji. Treba da prođe 10 do 15 sekundi da se smiri taj osećaj, a vi malo šta možete da uradite da to ubrzate. Emocije izazivaju kako promene u delovima mozga koji nas mobilišu da se bavimo onim što je pokrenulo emociju, tako i promene u našem autonomnom nervnom sistemu, koje regulišu puls, disanje, znojenje i mnoge druge telesne promene, pripremajući nas za izvođenje različitih radnji. Emocije takođe odašilju signale, promene u našim izrazima, na licu, u glasu i držanju tela. Mi ne biramo te promene, one se jednostavno dešavaju.
R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 59 Kada je emocija snažna i kada otpočinje naglo, kao u primeru s automobilom, naše sećanje na emocionalnu epizodu, po njenom završetku, neće biti naročito tačno. Ne možete da znate šta je radio vaš mozak, koji su procesi bili uključeni u prepoznavanju opasnosti koju je predstavljao drugi automobil. Znali biste da ste okrenuli upravljač i pritisnuli kočnicu, ali verovatno ne biste zapazili daje određeni izraz blesnuo na vašem licu. Osetili biste neke od senzacija u vašem telu, ali biste teško našli reči da ih opišete. Ako bismo hteli da znamo kako to da ste uopšte i mogli da osetite opasnost dok ste bili usredsređeni na razgovor ili na slušanje muzike sa radija, vi ne biste umeli da nam kažete. Niste u stanju da opažate ili da upravljate procesom koji vam je spasao život.Ta izvanredna osobina naših emocija - da najčešće otpočinju bez naše svesnosti tog procesa - može i da se okrene protiv nas, izazivajući neodgovarajuće emocionalne reakcije. Kasnije ćemo više o tome. Da je proces bio sporiji, možda bismo bili svesniji onoga šta se događalo u našem mozgu; zapravo, možda bismo svi znali odgovore na ovde postavljena pitanja. Ali ne bismo preživeli za dlaku neizbegnutu saobraćajnu nesreću; ne bismo bili u stanju da delujemo dovoljno brzo. U tom prvom trenutku, odluka, ili procena, koju donosi emocija, izvanredno je brza i nalazi se izvan naše svesnosti. Mi moramo da imamo mehanizme za automatsko procenjivanje koji neprestano pretražuju svet oko nas, detektujući događanje nečega što je važno za našu dobrobit, ili za preživljavanje. Kada dostignemo tačku u kojoj ćemo moći na delu da posmatramo operaciju automatskog procenjivanja u mozgu, ja očekujem da ćemo pronaći mnogo mehanizama a ne jedan; zato ću od sada da govorim u množini kada govorim o mehanizmima automatske praćene, koje ću zvati skraćeno: autoprocenjivači /autoappraisres/.* * Kada sam pre 30 godina prvi put pisao o autoproceniteljima, nisam odredio koja čula mogu da budu uključena. Verovatno da može biti uključeno bilo koje: vid, sluh, dodir, miris, ukus. Slutim da vid ima izuzetan značaj, ali je moguće da je reč o mojoj predrasudi. Oduvek sam bio najviše osteljiv prema onome što vidim; tako je i moje zanimanje za emocije počelo fascinacijom izrazima lica. Za sada bi trebalo pretpostavljati da svaki čulni organ u autoproceniteljima vrši svoj unos podataka.
60 Po l E k m a n Skoro svako ko istražuje emocije danas se slaže s ovim što sam do sada rekao: prvo, da su emocije reakcije na stvari koje izgleduju kao veoma važne za našu dobrobit, i drugo, da emocije često otpočinju toliko naglo da nismo svesni našeg umnog procesa koji ih aktivira.21 Rezultati istraživanja mozga su konsistentni s ovim što sam do sada rekao. Mi veoma brzo možemo da napravimo veoma složene procene, u hiljaditim delovima sekunde, pri čemu nismo svesni procesa evaluacije. Sada možemo da preformulišemo prvu grupu pitanja o tome kako je moguće da postoje i univerzalni i za pojedinca specifični okidači emocija. Na šta su osetljivi autoprocenjivači, i kako su postali osetljivi na te okidače? Kako se okidači emocija uspostavljaju? Odgovori će nam reći zašto imamo emociju kada je imamo. Pomoći će nam i da odgovorimo na pitanje zašto nekad imamo emocije koje nam se čine potpuno neprikladne a nekad naše emocije budu savršeno usklađene s onim što se dešava, i mogu da nam spasu život. Odgovori će nam, takođe, reći da li je moguće da se izmeni to što izaziva emocije. Na primer, da li možemo nešto da uradimo tako da više ne doživljavamo strah kada avion uleti u neki vazdušni džep? (Linijski piloti mi govore da su to postigli, zahvaljujući uređajima koji ih skoro uvek unapred upozore na približavanje nevremena. No, šta da nema upozorenja; da li bi tada osetili strah? To niko od pilota nije mogao da mi kaže, ali pomoćnici leta su mogli, i rekli su da oni osete trenutan strah.) Šta bi trebalo da uradimo da više ne osetimo impuls da, na primer, na ljutnju odgovorimo ljutnjom? Da li je to neostvarivo? Možda je jedino što možemo da uradimo da promenimo osteljivost autoprocenjivača prema određenim okidačima. Možda niti to nije moguće. O ovome će još biti reči. Možemo ponešto da zaključimo o tome na koje su događaje osetljivi naši autoprocenjivači, ispitujući kada dolazi do emocija. Većinu onoga što znamo ne saznajemo na osnovu posmatranja ljudi dok na delu doživljavaju neku emociju. Umesto toga, saznajemo iz njihovih odgovora u upitnicima o tome kada se sećaju da su osetili tu i tu emociju. Filozof Piter Goldi u svojoj pronicljivoj knjizi ova