Pol Ekman - Razotkrivene Emocije

112 P o l E k m a n važnijim saobraćanjima /emocionalnim/ s drugim ljudima. Pripadajući početni obrazac regulacije svake emocije varira od pojedinaca do pojedinca, zavisno od sadržaja učenja u ranom životu. I on, takođe, ulazi u programe afekta; jednom unet, nastavlja da funkcioniše automatski, isto kao da je evolutivno predodređen, i postaje otporan na promene. U programe afekta, takođe su uneti obrasci ponašanja pri susretanju s raznim emocionalnim okidačima, koje učimo tokom života i koji mogu, ali ne moraju ni malo, da se podudaraju s predodređenim obrascima. Kao što je ranije rečeno, pošto se jednom nauče, oni, takođe, dejstvuju automatski. Iako još uvek nije dokazano, mislim da predodređene instrukcije iz naših programa afekta, ne možemo da prepravljamo. Možemo pokušati da ih ometamo, ali je to velika borba upravo zato što ne možemo da ih poništavamo ili prepravljamo. (Izuzetak su povrede mozga, koje mogu da oštete instrukcije.) Kada bismo mogli da prepravljamo instrukcije, sretali bismo ljude čije se emocije potpuno razlikuju od naših - drugačiji signali, drugačiji impulsi za izvršavanje radnji, drugačije promene rada srca, disanja, itd. Trebao bi nam prevodilac, ne samo za reči nego i za emocije. To ne znači da predodređene instrukcije u svakome izazivaju istovetne promene. Instrukcije se izvršavaju nad telesnim sistemima koji se pojedinačno razlikuju potpuno nezavisno od razlika među pojedincima i kulturama u kojima su ti pojedinci učili o značenju svog emocionalnog ponašanja. Postojaće i individualne i folklorne različitosti u emocionalnom doživljavanju i pored istih predodređenih instrukcija. Kada se putem automatskog procenjivanja jednom pokrenu, instrukcije iz programa afekta ostaju na snazi sve dok se ne izvrše; to jest, ne mogu da se prekidaju. Koliko će dugo promene koje nastaju kao rezultat instrukcija da budu neprekidljive zavisi od konkretnog sistema emocionalnog odgovora o kome se radi. Za izraze lica i za izvršne impulse, mislim da traju manje od jedne sekunde. Do toga sam došao posmatrajući kojom brzinom ljudi mogu da izbrišu neki izraz sa svojih lica, bilo skraćivanjem dužine njegovog

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 113 pojavljivanja, bilo njegovim maskiranjem nekim drugim izrazom. Slušajući šta ljudi govore dok pokušavaju da prikriju svoja osećanja, primetio sam da za takvu kontrolu nad zvukom glasa treba više vremena, ali se i dalje radi samo o sekundama ili, najviše, par minuta, izuzev ako emocija nije veoma snažna ili ako se ne dogodi nešto novo što je oživljava. Promene u našem disanju, znojenju i radu srca, takođe, imaju duže trajanje, protežući se i do 10 ili 15 sekundi. Čitalac treba da zna da se ova ideja o nemogućnosti prekidanja instrukcija ne zasniva na čvrstim naučnim dokazima, ali se poklapa s mojim zapažanjima o ponašanju ljudi kada su emocionalni. Sećate se primera sa Helen, koja se naljutila kada joj je Džim, njen muž, rekao da bi ona, a ne on, trebalo da dovede njihovu ćerku iz škole? Izraz razdraženosti koji je sevnuo njenim licem; zategnutost u njenom glasu kada je upitala zašto joj ranije nije rekao; laki trzaj tela napred; porast temperature kože, krvnog pritiska, pulsa - to su predodređene promene koje proizvodi program afekta. Većina tih promena mogla je da nestane već sledećeg trenutka kada je od Džima saznala zbog čega nije mogao ranije da joj kaže (za promenjene vrednosti temperature kože, pulsa i krvnog pritiska treba nešto duže vremena da bi se vratile na vrednosti pre početka epizode). Epizoda je, takođe, mogla i da se nastavi; Helen bi mogla da nastavi da se ljuti da se refraktorni period nastavio. Možda postoji neka preostala ozlojeđenost, ili je možda ona importovala scénario sa bratovljevim grubijanstvom, ili je, možda, Džim stvarno neuviđavan. Ukoliko Helen odbaci Džimovo opravdanje, tumačeći ga kao još jedan izraz njegovog stava da su njegove potrebe važnije nego njene, njena ljutnja će ponovo da pokulja. Ističem da su početne predodređene promene koje izaziva program afekta, kratkotrajne i da ne moraju da se nastave. One se ponekad uklapaju i u određenim situacijama za njima postoji potreba - recimo da je Džim stvarno neuviđavan i da bi pregazio Helen kada mu se ne bi suprotstavila. A ponekad su neprikladne - Džim nije mogao ranije da joj kaže; ne radi se o ustaljenom obrascu njegove dominacije; ona samo nije dobro spavala prošle noći i ustala je mrzovoljna.

114 P o l E k m a n To što naše reakcije ne možemo da prekidamo ne mora da znači da ne možemo da ih kontrolišemo. Jedino što nemamo opciju da ih u trenutku, u potpunosti isključimo. Čak i kada preinačimo ocenu tekućeg događanja, već aktivni emocionalni odgovori ne mogu trenutno da se okončaju. Umesto toga, novi emocionalni odgovori mogu da prekriju ili da se pomešaju s već nastalim emocijama. Recimo da je Helen ljuta na Džima zbog importovanja scenarija svog zlostavljanja od strane brata. Kada čuje da Džim stvarno nije imao drugog izbora, da nije gospodario nad njom, ona tada zna da je neprimereno da se i dalje ljuti; ali, nastavlja da se ljuti ako je pod dejstvom scenarija grubijanstva ili ako se seti mrzovolje s kojom se probudila, tako daje njeno raspoloženje ono što održava njenu neprimerenu ljutnju. Helen može početi da oseća krivicu zato što nastavlja da oseća ozlojeđenost. Iz naučnih istraživanja znamo da dve emocije mogu učestalo da se smenjuju u nizu. Dve emocije mogu i da se zajedno stope u blend; ali se to, prema mojim istraživanjima, dešava znatno rede nego nizanje brzih smenjivanja. Preinačavanje ocena nije jedini način na koji možemo za izvesno vreme da se prebacujemo s jednog na drugi emocionalni odgovor. Tomkins je ukazivao na čestu pojavu afekta-povodom-afekta, emocionalne reakcije na emociju koju smo prvo osetili. Možemo da budemo ljuti zato što smo se uplašili, ili možemo da budemo uplašeni zato što smo se ljutili. Mogli bismo da se plašimo onoga što bismo mogli da učinimo zbog toga što smo toliko tužni. Ovo povezivanje druge emocije s prvom može da se dogodi s bilo kojim parom emocija. Silvan Tomkins je takođe smatrao da je jedan od načina da se razume jedinstvenost ličnosti, da se utvrdi da li je za osobu tipičan određeni afekt kome je povod neki drugi afekt. Smatrao je i da naše početne emocionalne reakcije ponekad nisu svesne i da postoji jedino svesnost sekundarne emocije povodom primarne. Moguće je da ne shvatimo da smo prvo bili uplašeni i da postoji jedino svesnost ljutnje koja se pobudila kao odgovor na strah. Nažalost, niko nije ispitao tačnost ovih, vrlo zanimljivih, ideja.

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 115 No, važno je da zapamtimo da se emocije retko javljaju pojedinačno, ili u čistom obliku. Ono iz okoline, na šta reagujemo, često se brzo menja; što zapamtimo ili zamislimo o nekoj situaciji može da se promeni; menja se naša procena; i možemo da imamo afektpovodom-afekta. Ljudi obično doživljavaju tok emocionalnih odgovora, koji nisu svi isti. Ponekad između svake emocije može da bude razmak od nekoliko sekundi, tako da neki od početnih emocionalnih odgovora mogu da se završe pre započinjanja novog, a ponekad se vremena dešavanja emocija preklapaju i dolazi do stapanja. Ima još jedna važna stvar. Kao što sam rekao, programi afekta nisu zatvoreni, već otvoreni. Nova emocionalna ponašanja celog života se neprestano usvajaju i pridodaju predodređenim emocionalnim ponašanjima. Ova osobina naših programa afekta omogućava nam da se prilagođavamo svim mogućim okolnostima u kojima živimo. To je razlog zašto naši emocionalni odgovori nisu povezani samo s našom evolucionom prošlosti, nego i s našom ličnom prošlosti i sadašnjosti. Automobili nisu bili deo naše evolucione prošlosti, ali te kompleksne radnje, koje naučimo kao omladinci a ne kao deca, budu ugrađene u reakciju straha. Naučena reakcija straha - zakretanje upravljača i kočenje - javlja se nehotično, bez razmišljanja, kada opasnost dolazi od drugog automobila. Jednom naučeni i uneti u programe afekta, ovi novostečeni emocionalni odgovori postaju nehotični, isto kao nenaučeni odgovori. Jedna od začuđujućih stvari o programima afekta je da naučena i urođena ponašanja mogu toliko tesno da se povežu i da se toliko brzo i nehotično sprovedu u delo. Međutim, otvoren sistem emocionalnog odgovora ima i lošu stranu. Pošto jednom budu uneta u program afekta, ova stečena, ili pridodata ponašanja vrlo teško mogu da se zaustavljaju. Dešavaju se i kada nisu nužna i kada ih ne želimo. Setite se primera iz prethodnog poglavlja, kada suvozačevo stopalo poleti da pritisne nepostojeću pedalu kočnice ako se iz suprotnog pravca pojavi drugi auto koji juri na auto u kome je naš suvozač. Suvozač ne može da zaustavi svoje stopalo jer ono poleti

116 Po l E k m a n pre nego suvozač shvati šta radi, baš kao što ne može ni da zaustavi izraz straha koji mu pređe preko lica. Da li su ti stečeni emocionalni odgovori stalni, da li su nepromenljivi isto kao oni predodređeni i nenaučeni? Mislim da nisu. Verujem da možemo ne samo da ovladamo nego i da se odučimo od stečenih emocionalnih odgovora. Za neke stečene emocionalne odgovore to će ići lakše nego za druge. Svi odgovori koji uključuju pokret tela lakši su za odučavanje nego odgovori koji uključuju glas i facijalni pokret. Kao što sam objasnio, imamo odličnu kontrolu mišića koji pokreću naše telo (skeletni mišići). Instruktori vožnje nauče da ne pritiskaju stopalom pod kada sede na mestu suvozača. Nehotična radnja, koja je postala automatska, deo instrukcije pridodat u program afekta straha, vežbanjem i ulaganjem napora vremenom može da se modifikuje. Neki od činilaca koje sam opisao u prethodnom poglavlju, koji određuju koliko će da bude teško da se oslabi vreli okidač emocije, određuju i težinu odučavanja od nekog obrasca emocionalnog ponašanja. Obrasci ponašanja stečeni rano u životu, koji su naučeni u toku visoko intenzivne i zgusnute emocionalne epizode ili serija epizoda, teži su za menjanje ili odučavanje. Kao deca možemo, ponekad, da budemo nasilni, a skoro uvek nas uče da to ne budemo. U 6. poglavlju, gde će biti reči o ljutnji, razumatram da li trebamo da učimo da budemo nasilni, da li je impuls za povređivanje drugog ugrađeni deo reakcije ljutnje. Većina odraslih uopšte ne žele da budu nasilni, osim kada ne postoji drugi način da sebe ili druge zaštite od povređivanja. (Znam da postoji određen broj devijantnih osoba, koje žele da budu nasilne, bilo zato što je to deo njihove kriminalne aktivnosti ili zato što im pričinjava zadovoljstvo. Na to ću da se osvrnem u 6. poglavlju.) Da li iko može da bude naveden do tačke u kojoj potpuno gubi kontrolu, ponaša se destruktivno i, u tom smislu, ne odlučuje o onome što kaže ili uradi? Da li svako ima svoju tačku pucanja? Da li bi svako od nas mogao da počini ubistvo, i da li ga do sada nismo počinili samo zato što nismo bili dovoljno izazvani? Verujem da je odgovor na ova pitanja negativan, ali ne postoje naučni dokazi da je tako. (Možete li da

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 117 zamislite eksperiment u kome pokušavate da osobu navedete na nasilje tako što je sve više izazivate?) Većina nas stekla je regulatorne obrasce koji posreduju u našem emocionalnom ponašanju, postavljajući određene kočnice nad onim što kažemo ili učinimo pre nego dostignemo tačku kada se upuštamo u ekstremno štetno ponašanje. Mi možemo da kažemo ili uradimo grozne stvari, ali ipak postoji granica - ne oduzimamo svoj ili tuđ život u žaru nekontrolisano impulsivne emocije. Čak i kada smo razjareni ili prestravljeni ili na mukama, mi se zaustavimo pre nego postanemo nepovratno destruktivni. Možda nismo u stanju da ne pokazujemo emocije na našem licu ili u glasu, i možda ne možemo da se obuzdamo da ne kažemo nešto surovo ili da šutnemo stolicu (mada bi to bilo lakše nego da zaustavimo facijalne ili vokalne signale emocije), ali ovu surovost možemo sprečiti da preraste u fizičko ozleđivanje. Priznajem da postoje ljudi sa slabom kontrolom impulsa, ali na to gledam kao na odstupanje, ne kao normu. I pored sigurnosti da većina nas neće posegnuti za krajnjim oblikom destruktivnosti, nanoseći sebi, ili drugima, povrede s trajnim posledicama, za mnoge od nas važi i da ćemo povremeno izgovoriti ili uraditi štetne stvari. Ozleda može da bude više psihološka nego fizička i ne mora da bude trajna, ali je i dalje naše ponašanje pozleđujuće. Ozleđivanje ne mora da bude motivisano ljutnjom; može da ne ozleđuje nikoga osim nas. Na primer, nekontrolisan strah može da nas parališe da ne ustuknemo pred opasnošću; tuga može da izazove povlačenje u sebe. Sada se pred nas postavlja pitanje kako i kada možemo da predupredimo destruktivne emocionalne epizode, bilo da su štetne po nas ili po druge, ili po oboje. Jedna od funkcija emocija jeste da nas usredsredi na svesnost problema koji je pred nama i koji je izazvao naše emocije. Emocije obično ne dejstvuju bez svesnosti, iako je i to moguće. Svi smo doživeli da nismo znali da smo se emocionalno ponašali sve dok nam neko na to nije skrenuo pažnju. Iako se i to dešava, češći je slučaj ipak da znamo kako se osećamo. Emocije koje doživljavamo osećamo kao

118 P o l E k m a n ispravne, opravdane. Ne dovodimo u pitanje ono što radimo ili govorimo. Mi smo time kao poneseni. Ako bismo da obuzdavamo svoje emocionalno ponašanje, da menjamo kako se osećamo, moramo moći da razvijamo drugačiji tip emocionalne svesti. Moramo moći da činimo korak unazad - tačno za vreme dok osećamo emociju - da bismo tako mogli da se zapitamo da li želimo da nastavimo da radimo ono što nas naša emocija tera da radimo, ili da bismo mogli da biramo kako da se ponašamo prema našoj emociji. To je više nego da znamo kako se osećamo, to je drugačiji, viši, teško opisiv, oblik svesnosti. Blizak je onome što budistički mislioci podrazumevaju pod duhovnom pribranošću /mindfulness/. Filozof Alan Valas /Wallace/ kaže da je to „osećaj svesnosti rada našeg uma“.73 Ako postoji duhovna pribranost naših emocija, kaže on, onda možemo da biramo: „Da li hoćemo da postupimo prema ljutnji, ili prosto hoćemo da je posmatramo.“74 Ja ne koristim termin duhovna pribranost, budući daje on određen u kontestu jedne šire filozofije, potpuno drugačije od onoga što sam ja govorio o razumevanju emocija, i koja zavisi od vrlo specifičnih postupaka, različitih od koraka koje ću ja da predložim. Pišući o memoriji, psiholozi Džordžija Nigro i Ulrik Nizer /Neisser/ navode da „kod određenih sećanja izgleda kao daje čovek u položaju nadzornika ili posmatrača, koji na situaciju gleda iz neke spoljašnje tačke i sebe vidi ’izvan sebe’“.75 Oni taj tip sećanja stavljaju naspram onog u kome imate istu perspektivu kao i osoba iz sećanja. U mnogim našim emocionalnim iskustvima mi smo toliko u doživljaju, toliko smo obuzeti emocijom, da ni jedan deo našeg uma ne osmatra, ne dovodi u pitanje i ne razmatra radnje u koje smo uključeni. Znanje i svesnost postoje ali, kako kaže psiholog Elen Langer, na duhovno odsutan način.76 Distinkcija Nigrove i Nizera između dva tipa sećanja veoma podseća na ono što je budistički mislilac i psihijatar, Henri Vajner, opisao kao razliku između toka svesti i onoga što on naziva osmatračem, „svesnost koja osmatra i odgovara na značenja koja se pojavljuju iz toka svesti“.77 Da bismo mogli da posredujemo u našem

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 119 emocionalnom ponašanju, da bismo mogli da biramo šta ćemo da kažemo ili da učinimo, moramo da znamo kada smo postali emocionalni ili, još bolje, da to znamo dok postajemo emocionalni. Moguće je da bismo imali još veći izbor kada bi mogla da postoji svesnost u toku dešavanja automatskog procenjivanja i kada bi to procenjivanje moglo da se prepravlja ili poništava po volji. No, s obzirom na to da su automatski procenjivači toliko brzi, sumnjam da bi iko mogao da to uradi. Njegova svetost, Dalaj Lama, prilikom našeg susreta je pomenuo da neki jogini mogu da produžavaju vreme. Tih nekoliko milisekundi, koliko traje automatska procena, oni bi mogli dovoljno da rastegnu da naprave svestan izbor oko prepravke ili poništavanja procesa procene. Ali Dalaj Lama je sumnjao da je takva vrsta svesnosti procenjivanja moguća za većinu ljudi, uključujući i njega. Sledeći korak, koji je možda moguć ali je teško ostvariv, jeste saznanje onoga što se dešava u nečijoj glavi neposredno po automatskoj proceni ali pre započinjanja emocionalnog ponašanja; svesnost impulsa za vršenje radnje i izgovaranje reči, čim se jave. Kada bi neko mogao da postigne takvu svesnost impulsa,78 mogao bi da odlučuje da li da dopusti ostvarivanje impulsa. Budisti veruju da postižu takvu svesnost impulsa, ali kažu da su za to potrebne duge godine meditativne prakse. Pređimo ipak na ono što je verovatnije da ćemo da ostvarimo, iako ni to bez muke. Filozof Piter Goldi opisuje nešto što naziva reflektivna svesnost, kao svesnost o tome da se neko plaši. Ako bi osoba rekla, „Sećajući se doživljaja, očigledno je da sam se tada plašila, ali pri tome nisam osećala nikakv strah“, to bi, kaže Goldi, bio primer nemanja reflektivne svesnosti.79 Ovo jeste predložak za ono na šta ja želim da se usredsredim, ali nije dovoljan, jer ne uzima u obzir da li želimo ili ne da se prepuštamo našoj emociji, ili hoćemo da je menjamo ili zakočimo. Džonatan Skuler, u svom obrazlaganju o nečemu što naziva metasvesnost, opisuje svima poznato iskustvo prelistavanja knjige pri čemu, ne pročitavši ni jednu reč, razmišljamo u koju ćemo kafanu

120 P o l E k m a n večeras.80 Ne radi se o tome da svesnost ne postoji; tu je svesnost našeg razmišljanja o kafanama ali, pri tome, mi nemamo saznanje da smo prestali da čitamo knjigu. Ako bismo ga imali, značilo bi da se uspostavila metasvesnost. To je svesnost doživljavanja koja se događa u trenutku o kome želim da vam govorim, ona je nerazdvojna od imanja mogućnosti izbora da li na iskustvo da utičemo ili ne. Nije mi pošlo za rukom da tu vrstu svesnosti nazovem u jednoj reči; najbolje što sam smislio je pomno razmatranje naših emocionalnih osećanja /attentively considering our emotional feelings, prim. prev./. (Da bih izbegao ponavljanje cele fraze, ponekad pišem kurzivom samo pomno üipomnost). Kada smo pomni, u mom smislu te reči, onda smo u stanju da sebe pogledamo tokom neke emocionalne epizode, idealno je ako to bude u prvih nekoliko sekundi. Mi prepoznamo da smo emocionalni i razmatramo opravdanost našeg odgovora. Možemo da preinačimo ocenu i procenu a, ukoliko u tome ne uspemo, možemo da upravljamo onim što kažemo i što činimo. To se događa dok doživljavamo emociju, odmah pošto naša emocionalna osećanja i radnje postanu svesni. Većina ljudi ne obraća toliku pažnju na svoja emocionalna osećanja, ali ova vrsta pažnje nije neostvariva. Verujem da možemo da razvijemo sposobnost pomnosti tako da pređe u naviku, da postane standardan deo života. Kada se to dogodi, osećamo čvršću vezu i bolju mogućnost da upravljamo svojim emocionalnim životom. Postoji mnogo načina da se razvije ovakva pomnost. Jedan način da ljudi postanu pomniji prema svojim emocijama jeste da koriste znanje o uzrocima svake emocije, opisanim u poglavljima 5. do 9. Boljim upoznavanjem onog što je okidač naše emocije, možemo da povećamo svesnost o tome kada nam se i zašto dešavaju. Za ovaj način povećavanja pomnosti bitna je sposobnost da prepoznamo svoje vruće okidače emocija i da preduzmemo korake da ih oslabimo. Nije cilj da se oslobodimo emocija nego da imamo širi izbor kako da odigramo emociju kada smo već u njoj. Učenje o osećajima (telesnim osećanjima po kojima se razlikuje svaka emocija) trebalo bi takođe da nam koristi za usredsređivanje

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 121 naše pomnosti. Normalno, mi znamo da imamo ove osećaje ali se ne fokusiramo na njih i ne koristimo ih kao signale koji bi nas pozivali na pomnost prema našim emocionalnim stanjima. U poglavljima 5. do 9. navodim vežbe za povećanje svesnosti osećaja imanja tih emocija, tako da možete bolje da opažate fiziološke promene i da ih koristite kao da su smišljene da nas učine pomnima, pružajući nam priliku da razmotrimo, prevrednujemo ili kontrolišemo svoje emocije. Možemo da postanemo pomniji prema svojim emocionalnim osećanjima i tako što postanemo pronicljiviji za emocionalna osećanja drugih sa kojima smo u dodiru. Ako znamo kako se oni osećaju, ako to svesno registrujemo, onda to možemo da koristimo kao povod za bolje raspoznavanje vlastitih osećanja i za davanje signala sebi samima da postanemo pomni prema svojim emocionalnim osećanjima. Nažalost, prema mome istraživanju, ukoliko izrazi nisu veoma snažni, većina nas nije naročito dobra u prepoznavanju kako se drugi osećaju. Nama, za tumačenje izraza lica nije potrebna pomoć kada emocija dostigne vrhunac. Izrazi su do tada već izmakli kontroli i poprimili izgled za koji sam utvrdio da je univerzalan. No, izrazi mogu da budu veoma istančani, svedeni samo na pomeranje očnih kapaka ili gornje usne. Pri tome, često smo do te mere usredsređeni na ono što neka osoba govori da nam ovi tanani znaci potpuno promaknu. To je šteta, jer bolje prođemo ako već na početku naše interakcije s nekim možemo da otkrijemo kako se ta osoba oseća. Poglavlja od 5. do 9. uključuju fotografije koje treba da vam pomognu da postanete pronicljiviji za tanane izraze lica, takođe i ideje kako da tu informaciju koristite u porodičnom životu, prijateljstvu i na radnom mestu. Učenje pomnog razmatranja svojih emocionalnih osećanja nije lako, ali je mogućno, a uz upornost i ponavljanje, verujem da postaje lakše.* Čak i kada pomnost postane utvrđena navika, ona neće * Moje veoma skromno iskustvo s meditacijom i moja poznanstva s prijateljima i kolegama koji imaju dug meditacijski staž, uverili su me da je to još jedan način za postizanje pomnosti. U istraživanju koje upravo započinjem, pokušavam da više naučim o tome kako se to dešava, i da dokumentujem prirodu promena do kojih dolazi.

122 P o l E k m a n uvek da deluje. Ako je emocija veoma snažna, ako importujemo scénario koji nismo prepoznali, ako smo u raspoloženju koje je relevantno za emociju koju osećamo, ako smo neispavani ili ako osećamo neprestani fizički bol, pomnost može da nam ne pođe za rukom. Greške ćemo da pravimo, ali tada iz njih možemo da naučimo kako da ih ne ponavljamo. Brojne su tehnike koje, kada smo pomni, možemo da koristimo za posredovanje u svom emocionalnom ponašanju: - Možemo pokušati da preinačimo procenu dešavanja; ako uspemo, emocionalna ponašanja će da se zaustave na kratko, mogu da se jave druge, prikladnije emocije ili, naša prva reakcija može da bude potvrđena ukoliko je bila primerena. Problem s ponovnom procenom je što nas naš refraktorni period čini odbojnim i onemogućava pristup informacijama - koje su u nas doprle iz spoljašnjosti - koje bi mogle da ospore emociju. Ponavljanje procene ide mnogo lakše kada se završi refraktorni period. - Čak i kada ne možemo da ponovimo procenu dešavanja, kada nastavljamo da verujemo u opravdanost naših osećanja, možemo izabrati da tumačimo svoje radnje, da zaustavimo svoj govor u roku od nekoliko sekundi, ili makar da našim osećanjima ne dozvolimo da nas obuzmu. Možemo da pokušavamo da redukujemo signale na našem licu ili u glasu, da odolevamo bilo kojim impulsima za vršenje radnji, da cenzurišemo šta govorimo. Hotimično kontrolisanje nehotičnog ponašanja kojim rukovode emocije, nije lako, pogotovo ako su emocije koje osećamo jake. Ali zaustavljanje govora i radnje je moguće i čak je lakše nego da se s lica ili iz glasa u potpunosti ukloni svaki trag emocije. Znanje o tome da ste emocionalni, odnosno pomnost, čuva vas da ne izgubite kontrolu nad onim što izgovarate ili što radite, da ne učinite nešto zbog čega ćete zažaliti. Pogledajmo kako to funkcioniše najednom primeru iz mog života. Moja žena, Meri En, otputovala je na četiri dana na konferenciju u Vašingtonu. Oboje smo običavali, kada smo na putu, da se jedno drugom javljamo svakoga dana. U razgovoru u petak uveče

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 123 rekao sam joj da u subotu idem na večeru sa kolegom i da ćemo posle da radimo do kasno. U vreme kada sam očekivao da bih stigao kući, oko jedanaest sati uveče, kod nje, u Vašingtonu, biće već dva sata ujutro, i ona će biti u dubokom snu. Pošto nećemo moći da se čujemo u subotu uveče, rekla je da će me nazvati ujutro u nedelju. Meri En zna da ustajem rano, čak i nedeljom, i da ja, kada ona nije kod kuće, uvek sedim za kompjuterom već od osam sati. Do devet sati još me nije nazvala i ja sam počeo da se brinem. Kod nje je bilo podne; zašto se još ne javlja? U deset sam počeo da se ljutim. Kod nje je jedan sat popodne i sigurno je već mogla da se javi? Zašto nije? Da li joj je neprijatno zbog nečega što je uradila prošle večeri a što ne želi da otkrije? Mrzeo sam što su mi se javljale takve misli i to je samo pojačalo moju ljutnju. Da me je pozvala ne bi počela da me nagriza ljubomora. Da se nije razbolela; da nije imala saobraćajnu nesreću? Počeo sam da se plašim. Da li da nazovem policiju u Vašingtonu? Verovatno je prosto zaboravila, ili se toliko zanela obilascima muzeja - kazala mije da to planira za nedelju - daje zaboravila na naše dogovoreno telefonsko javljanje. Njena nehajnost me je ponovo naljutila, smenjujući strah, dok sam zamišljao kako ona uživa dok se ja brinem za nju. Zašto da me mori ljubomora? Zašto se ne javi! Da sam bio mudriji, da sam bio već prešao lekcije iz ove knjige, mogao sam da započnem preventivne radnje u subotu uveče ili u nedelju ujutro. Znajući da napuštanje od strane žene predstavlja vruć okidač emocije (majka mi je umrla kada sam imao četrnaest godina), pripremio bih sebe da se ne osećam napušten ako Meri En zaboravi da se javi. Podsetio bih sebe da Meri En ne voli da telefonira, posebno iz govornice, i da verovatno neće da se javi pre nego se vrati u hotel. Takođe bih uzeo u obzir da je Meri En tokom dvadeset godina braka dokazala da je dostojna poverenja i da ne treba da sam ljubomoran. Da sam o svemu razmislio unapred, bio bih u stanju da oslabim svoje okidače emocija tako da njeno propuštanje jutarnjeg telefonskog javljanja ne bih tumačio na način koji čini da se osetim napušten, ljutit, ljubomoran, ili uplašen za nju, i ljut zato što je učinila da, možda bespotrebno, doživljavam sva ta osećanja.

124 Po l E k m a n Naravno, bilo je prekasno da se izvuče neka korist iz takvog razmišljenja, jer u nedelju pre podne to više nisam mogao da učinim upravo zato što to nisam uradio unapred. Uvek kada sam osetio da sam ljut, uplašen, ili ljubomoran, bio sam u refraktornom periodu kada bilo šta što bih umeo da uradim da razminiram situaciju, više nije na raspolaganju. Emocije su bile započele; kako je vreme prolazilo bivale su sve jače uvek kada bih ih osetio; a više nisam imao pristup relevantnim informacijama o Meri En i o meni. Pristupanje informacijama bilo mi je ograničeno samo na one koje su potkrepljivale emocije koje sam osećao. Bio sam rešen da svojim emocijama ne dopustim da me ometaju u poslu. Iako od osam ujutro do jedan sat po podne nisam bio ljut, kada je Meri En najzad nazvala pet sati kasnije (u četiri po pode, po njenom vremenu), za sobom sam već imao brojne epizode ljutnje, uvek kada bih pogledao na sat i shvatio da se još uvek nije javila. Međutim, zahvaljujući dugom vremenskom rasponu, imao sam vremena i da počnem da postajem poman prema svojim emocionalnim osećanjima. Iako sam osećao da sam sasvim opravdano ljut zbog njenog nemarnog nejavljanja u vreme kada je rekla da će se javiti, odlučio sam daje mudrije da svoju ljutnju ne izrazim preko telefona i da sačekam da se vrati kući. U svome glasu sam mogao da čujem prizvuk ljutnje dok smo razgovarali, ali sam uspeo u svom naumu da se ne žalim i da ne iznosim nikakve optužbe, što sam inače žarko želeo. Razgovor nije bio naročito uspešan i posle nekoliko minuta smo se složili da prekinemo, utanačivši da se vraćala sutra dan, kasno uveče. Razmišlajo sam šta se dogodilo. Osećao sam olakšanje zato što nisam izneo nikakve optužbe, ali sam znao da je ona po mome glasu znala da sam zbog nečeg bio ljut. Ona je održala kontrolu u toliko što nije navaljivala da kažem o čemu se radi. Refraktorni period se završio tako da sam mogao da ponovim procenu situacije. Više nisam osećao ljutnju ali sam se osećao pomalo budalasto zato što sam bio ljut. Ne želeći da stvari ostanu nedorečene, s obzirom na to da nas je razdvajalo više hiljada kilometara i da se nećemo videti još skoro dva

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 125 puna dana, pozvao sam Meri En. Od prethodnog razgovora nije prošlo više od dva minuta. Ovoga puta razgovor je bio prijatan i zadovoljavajući. Nekoliko dana kasnije upitao sam je o ovoj epizodi, na koju je ona zaboravila. Potvrdila je da je shvatila da sam bio ljut, ali pošto ja nisam govorio o tome odlučila je da ni ona to ne pomene. Ovo je primer emocionalne epizode u kojoj osoba zažali što je postala emotivna. Postoje, naravno, druge prilike kada smo veoma zadovoljni zbog svojih emocionalnih reakcija. No, zadržimo se na onome što iz ove epizode možemo da naučimo a što može da ima primenu u drugim situacijama u kojima čovek zažali zbog emocionalnog ponašanja. Prva stvar je važnost nastojanja da se predvidi šta može da se dogodi, važnost upoznavanja nečijih slabih tačaka. Ja u tom pogledu nisam uspeo pa premošćavanje cele stvari više nije dolazilo u obzir. Nisam mogao da smanjim izglede da u ovu epizodu importujem scénario ljutnje zbog napuštanja, čime sam produžio refraktorni period. Srećom, iz ovog iskustva sam i dovoljno naučio da verovatno ne odgovorim ljutnjom kada se Meri En sledeći put ne bude javila kada je rekla. Kada sam poman, mogu da izaberem da se ne naljutim ali, ako sam već u razdražljivom raspoloženju, ili pod velikim pritiskom, uspeh nije garantovan. Analiza koju treba da obavimo da bismo oslabili okidač emocije na koji sumnjamo da bi mogao da se otkači, ima dva dela. U jednom delu se usredsređujemo na sebe, na ono u nama što čini da emocionalno odgovorimo tako da posle zažalimo. U ovom primeru, to je bilo uviđanje da je izostanak telefonskog poziva odvrnuo slavine moje nerazrešene ozlojeđenosti prema majci zato što me je napustila svojom smrću, a što sam bio importovao u ovu situaciju. U drugom delu pokušavamo da proširimo naše razumevanje druge osobe. U ovom primeru, to je uključivalo preispitivanje onoga što sam o Meri En znao a što bi moglo da je navede da se ne javi, kao na primer njena odbojnost prema telefonskim govornicama, što nije imalo nikakve veze s napuštanjem. Možda je preterano očekivanje da ćemo uvek moći da predvidimo i deaktiviramo emocije, pogotovu još dok su na pomolu. No

126 Po l E k m a n sticanje veštine u bavljenju s emocijama delom se sastoji u razvijanju sposobnosti za analiziranje i razumevanje onoga šta se dogodilo nakon što se data epizoda odigrala. Analize treba uraditi u vreme kada više ne osećamo potrebu da opravdavamo ono što smo učinili. Mogu da nam pomognu da opustimo neki okidač emocija ili da povećamo budnost prema onome od čega treba da se štitimo. U prethodnom poglavlju predložio sam vođenje dnevnika o epizodama zbog kojih smo zažalili. Proučavanje dnevnika ne pomaže samo u prepoznavanju zašto se dešavaju takve epizode nego i kada će verovatno da se ponove i šta vi možete da uradite da sebe promenite tako da se to ne događa u buduće. Bilo bi korisno da se u istom dnevniku beleže i epizode u kojima se postigne uspeh, u kojima se dobro reagovalo. Osim što su izvor ohrabrenja, takve dnevničke zabeleške omogućavaju nam da razmislimo zašto nekad možemo da uspemo a nekad ne. Često ćemo se zapitati šta da radimo pošto je emocija započela i mi smo u refraktornom periodu, nesposobni da reinterpretiramo dešavanje. Ukoliko smo pomni, možemo pokušati da emociju ne pothranjujemo, tako što inhibiramo radnje za koje je verovatrno da bi drugoga izazvale da odgovri na način koji bi naša osećanja još ojačao. Da sam bio izneo svoje optužbe, Meri En je lako mogla odbrambeno da odgovori ljutnjom, što bi onda mene ponovo i, možda još više, naljutilo. Ja sam na kontrolisanje emocionalnog ponašanja, radilo se o strahu ili o ljutnji, počeo da gledam kao na izazov u kome skoro da uživam, bez obzira na to što uspeh često izostane. Kada sam uspešan onda imam osećaj da gospodarim i to je veoma prijatno. U svakom slučaju, verujem da vežbanje i razmišljanje o tome šta treba da se čini, kao i prisebnost u toku emocionalne epizode, mogu da pomognu. Kontrolisanje emotivnog ponašanja neće uvek da bude uspešno. Ako je pobuđena emocija veoma jaka, ako smo u raspoloženju koje nas predisponuje za tu emociju, ako je događaj na sličnoj talasnoj dužini s nekom od evolutivnih emocionalnih tema ili s nekim rano naučenim okidačem emocije, moje sugestije će mnogo teže

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 127 moći da se primene. I, zavisno od emocije, afektivni stil nekih ljudi - onih koji tipično postaju emotivni veoma brzo i veoma intenzivno - otežavaće kontrolu određenih emocija. Činjenica da nećemo uvek da uspemo, ne znači da ne možemo da napredujemo. Ključ je u boljem razumevanju samih sebe. Naknadnim analizama naših emocionalnih epizoda možemo početi da se navikavamo na pomnost. Učeći da se više usredsređujemo na ono šta osećamo, saznavajući neke unutrašnje natuknice koje nam signalizuju koju mi to emociju osećamo, u boljem smo položaju da nadziremo svoja osećanja. Razvijanje sposobnosti uočavanja znakova emocionalne reakcije drugih prema nama, može da nas pobudi da pazimo na ono šta radimo i šta osećamo - i da nam pomogne da primereno odgovorimo na emocije drugih. A učenje o najčešćim okidačima za svaku emociju, onima koji su nam zajednički s drugim ljudima i onima koji su za nas jedinstveni i od posebne važnosti, može pomoći da se pripremimo za emocionalna susretanja. O svemu tome biće reči u narednim poglavljima.

5 . Tuga i patnja Roditeljski najcrnji košmar. Odjednom , nem a vam sina. Bez objašnjenja. Posle više meseci čujete da je policija otkrila kružok jednog masovnog ubice, homoseksualaca, koji je zlostavljao, silovao i, na kraju, ubijao dečake. Čujete zatim da je na m estu gde su bile zakopane žrtve tog m asovnog zločina pronađeno i identifikovano telo vašeg sina. Policiju je na to mesto odveo sedamnaestogodišnji Elmer Vejn Hinli. Policija je Hinlija uhapsila zato što je pucao i usm rtio svog prijatelja, Dina Korla, starog trideset tri godine, nakon što su cele noći duvali lepak. Hinli je tvrdio da je pripadao kružoku masovnog ubice, iz koga je Din Kori uzimao dečake. Kada je Kori rekao da će on da bude njegova sledeća žrtva, Hinli je pucao u njega. Dok je bio u pritvoru, zbog Korlovog ubistva, policiji je ispričao o ubistvima dečaka jer je hteo „da im (roditeljima) učini neku vrstu usluge“. Osećao je da bi roditelji trebalo da znaju šta se dogodilo s njihovim sinovima. Ukupno su pronađena tela dvadesetsedmorice dečaka. Beti Širli je m ajka jednog od m rtvih dečaka. Njena je tuga zaprepašćujuća, patnja je toliko intenzivna da vas slama i samo posm atraje Betinog izraza. Čovek skoro može da čuje jecaje koji provaljuju iz njenog duboko nesrećnog lica. Poruke koje se prenose licem i glasom ponavljaju jedna drugu ukoliko se ne nastoji kontrolisati izraz.

1 3 0 P o l E k m a n Smrt nečijeg deteta je univerzalan uzrok tuge i patnje.* Možda ne postoji nijedan drugi događaj koji može da izazove tako intenzivnu, postojanu i trajnu nesrećnost. Kada sam, 1967. godine, radio istraživanje u Papui Novoj Gvineji, pitao sam Foreance da mi pokažu kako bi izgledala njihova lica kada bi saznali da im je umrlo dete. Video snimci njihovog izvođenja pokazuju isti izraz lica kao i Beti Širli, iako manje intenzivan, jer oni su gubitak samo zamišljali a ne i doživljavali. Mnoge vrste gubitaka mogu da budu okidači tuge: odbacivanje od strane prijatelja ili ljubavnika; gubitak sam opoštovanja zbog neuspeha na poslu; gubitak divljenja i pohvale od strane nadređe­ * Izuzetak bi predstavljao slučaj da je dete patilo od neke neizlečive bolesti ili, u nekim društvima, ako se radi o odojčetu o kome porodica nije u stanju da se stara.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 131 nih; gubitak zdravlja; gubitak nekog dela tela ili funkcije, zbog bolesti ili nesrećnog slučaja; i, za neke, gubitak dragocenog predmeta. Postoje mnoge reči da se opišu tužna osećanja: rastrojen, razočaran, potišten, melanholičan, depresivan, obeshrabren, obeznađen, ožalošćen, bespomoćan, jadan i rastužen. Ni jedna od tih reči ne zvuči dovoljno jaka da iskaže emociju koju je imala Beti Širli. Voli Fresen i ja smatrali smo da ta emocija ima dve jasno odvojene strane - tugu i patnju.81 U trenucima patnje postoji protest; u tuzi više postoji pom irenost i obeznađenost. Patnja nastoji da se aktivno nosi sa izvorom gubitka. Tuga je više pasivna. Patnja često izgleda besmislena kada ne može ništa da se učini da se povrati izgubljeno. Po izrazu lica na ovoj fotografiji ne možemo da kažemo da li Beti oseća tugu ili patnju. Bilo bi očiglednije kada bism o njeno lice m ogli da vidim o u rasponu od nekoliko sekundi, d aje čujemo šta kaže i da vidimo pokrete tela. Bilo bi doista bolno da čujemo Betine paćeničke i očajničke krike. Možemo da skrenem o pogled s lica, ali ne možemo da pobegnem o od zvuka neke emocije. Svoju decu učimo da suzbijaju neprijatne zvuke koji prate neke emocije, posebno užasne krike očajanja i agonije. Tuga spada u dugotrajnije emocije. Nakon perioda protestne patnje, obično sledi period tužne pomirenosti, u toku koga se čovek oseća potpuno bespomoćno; zatim se protestna patnja ponovo vraća, u okviru nastojanja da se povrati izgubljeno, pa opet nastupa tuga, pa patnja, i tako još dugo. Kada su emocije blage ili, čak i srednje, mogu da traju svega nekoliko sekundi, ili do nekoliko minuta, pre nego se oseti neka druga, ili prestane da se oseća bilo koja em ocija. Intenzivna emocija Beti Širli dolazila bi u talasima, u dugom nizu, a visoki ton ne bi trajao neprekidno. Kod tako intenzivnog gubitka uvek u pozadini postoji tužno ili splasnulo raspoloženje, koje traje sve do kraja procesa ožalošćenosti. Čak i u tako velikoj žalosti postoje trenuci u kojima mogu da se osete druge emocije. Ožalošćena osoba može na momente da se ljuti na život; na Boga; na osobu ili na stvar koji su vinovnici gubitka; na umrlog, zato što je umro, pogotovo ako su pokojni, ili pokoj-

1 3 2 P o l E k m a n na, na određeni način sebe izložili riziku. Ljutnja može biti usmerena prem a sebi, zato što nešto nismo uradili, što nism o izrazili neko važno osećanje, što nism o sprečili smrt. Čak i kada, racionalno gledano, nije m oglo ništa da se uradi da bi se sprečila sm rt voljene osobe, ožalošćeni ljudi mogu da osećaju krivicu i da se ljute na sebe zato što nemaju moć da spreče takve stvari. Beti Širli je, skoro sigurno, osećala ljutnju prem a ovo dvoje ljudi, koji su joj ubili sina, ali je na slici uhvaćena u drugom trenutku, dok oseća tugu i patnju. Ljutnju osećamo prem a osobi odgovornoj za gubitak, dok tugu. i patnju osećam o zbog samog gubitka. Ukoliko gubitak nije nepovratan kao što je smrt, nego m u je uzrok odbacivanje, onda sama ljutnja može da bude ono jedino što osećamo. No i tada može da se pojavi tuga, kada osećamo sam gubitak. Nema strogih i čvrstih pravila, jer nije neobično ako ožalošćeni, koji se oseća napušten, u trenucim a oseća ljutnju prem a umrloj osobi. M ogu da se jave trenuci u kojima se ožalošćena osoba plaši kako će da živi bez pokojnika, ili se plaši da neće moći da se oporavi. Takav strah može da se smenjuje s osećanjem nemogućnosti nastavljanja života posle takvog gubitka. Ako do gubitka još nije došlo, umesto tuge i patnje, predom inantna emocija može da bude strah. Čak i pozitivne emocije m ogu nakratko da se osete u toku nekog inače vrlo tužnog iskustva. Mogu da postoje zabavni trenuci kad se sećamo nekih zajedničkih smešnih doživljaja. Često su p rijatelji ili rođaci ti koji na groblju, ili u kući pokojnika, evociraju takve pozitivne uspom ene, tako da se često začuje i smeh. Može doći i do prijatnih trenutaka pozdravljanja sa bliskom rodbinom koji su došli da podele tugu i pruže utehu. Kada sam radio na Novo Gvinejskoj visoravni, saznao sam za još jednu osobinu žalosti. Jednoga dana sam iz sela u kome sam živeo, autostopom otišao u regionalni centar, Okapa, gde je postojala australijska bolnica u kojoj sam mogao da se istuširam i napunim bateriju moje filmske kamere. Žena iz jednog udaljenog sela došla je u bolnicu s veoma bolesnom bebom, koja je, nažalost, umrla. Australijski doktor hteo je ženu i njeno m rtvo dete da prebaci nazad u njeno selo i

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 3 3 ponudio se da poveze i mene. Žena je, tiha i bezizražajna, sedela u „lendroveru“ držeći bebu u rukama sve vreme dugog puta. Kada smo stigli i kada je ugledala svoje rođake i prijatelje, počela je da plače, pokazujući intenzivnu patnju. Lekar je smatrao daje bila neiskrena, i da je uključila ritualno prikazivanje emocija kojim je trebalo da impresionira svoje seljane. Mislio je da bi ona, da je stvarno osećala očaj to pokazala i tokom putovanja sa nama. Lekar nije uočavao da patnju stvarno ne možemo da doživimo bez prisustva drugih ljudi koji mogu i hoće sa nam a da podele gubitak. Mi znamo šta se dogodilo, ali značenje za nas postaje bogatije kada drugim a o tome govorimo i kada vidim o njihove reakcije na naš g u b itak / Ovo je bio ekstrem an prim er takve pojave, jer je ta žena živela u kulturi iz kamenog doba, bez šibica, tekuće vode, ogledala i odeće, izuzev suknji od trave. Njena beba je um rla u okruženju koje za nju nije imalo smisla. Zapadnjačka bolnica, sa svim svojim inventarom , iskustvo je činila nestvarnim , kao da je došla na Mars i posle se vratila na Zemlju. Druga je m ogućnost da je svoju ožalošćenost čuvala u sebi, u prisustvu dva čudnovata muškarca - lekara i mene. Možda je bila i u šoku i trebalo joj je vremena da dođe u stanje u kome može da se iskaže žalost. Da je prošlo još vremena u putu, možda bi se njena žalost ispoljila m a gde bila. Postojalo je vrem e kada su stručnjaci za m entalno zdravlje verovali da se ožalošćeni, koji ne pokazuju intenzivnu tugu, zapravo upuštaju u poricanje i da se, prema tome, izlažu opasnosti od kasnijih ozbiljnih psihijatrijskih problema. Novija istraživanja pokazuju da to nije uvek slučaj, pogotovo ako je um rla osoba dugo bolovala i ako je bilo dovoljno vrem ena za prilagođavanje na izvesnu smrt. U tom slučaju, kada se sm rt konačno dogodi, ožalošćeni oseća malo patnje, i tek ponekad tugu. Ako je privrženost padala teško, ako su je pratili m nogi burni periodi i velika nezadovoljstva, onda sm rt može doneti i oslobađanje, uz osećanja olakšanja umesto očajanja. * Psiholog Niko Frijda izneo je veoma slično zapažanje: „Žalost se često ne ispolji kada čovek sazna za nečiju sm rt ili odlazak; takvo obaveštenje čine samo reči. Žalost spopadne čoveka kada se vrati u kuću u kojoj nekoga više nema.“

1 3 4 P o l E k m a n Kada sm rt voljene osobe usledi naglo i neočekivano, bez vremena za priprem u, ožalošćeni često veruju da je um rli još uvek živ. Dr Ted Rinerson /Rynearson/, koji je proučavao kako ljudi reaguju na iznenadnu sm rt voljene osobe, otkrio je da mnogi ožalošćeni razgovaraju s pokojnikom, verujući da mrtvi, na neki način, mogu da ih čuju i da im odgovaraju.82 Kada je uzrok smrti neka nesreća, ubistvo ili samoubistvo, mogu proći godine pre no prestanu ovi razgovori a ožalošćeni u potpunosti prihvati da je voljena osoba mrtva. Snažan tužni izraz, poput Betinog, može da se pojavi i kada neko ko je očekivao strašan gubitak dobije dobru vest da je s voljenom osobom sve u redu. U tom prvom trenutku olakšanja izbije sva suzdržavana patnja. Očekivana, ali suzdržavana, tuga, sada se izrazi. U tom trenutku osoba oseća i žalost i olakšanje. Odložene emocije, potisnute iz nekog razloga, izbijaju kada bude bezbedno da se osete, čak i kada emocija više nije relevantna za nastalu situaciju. Postoji još jedno, m ogućno ali neispitano, objašnjenje zašto ponekad vidimo znake patnje, sa sve suzama, kada osoba čuje dobru vest. M oguće je da najintenzivnija radost slom ije em ocionalni sistem tako da bilo koja vrsta izuzetno jake emocije izazove trenutke patnje. Ljutnja može da bude odbrana od patnje, zam ena za nju a, ponekad, i lek. Ako odbačeni ljubavnik može da se naljuti zato što je ostavljen, beznađe popušta. U trenucim a intenzivne usamljenosti, tuga će da se vrati ali će ljutnja m oći opet da je odagna. Kod nekih ljudi ljutnja stoji u rezervi, spremna da se pojavi na najmanji znak nekog gubitka, da bi se sprečilo doživljavanje patnje. Neki psihoterapeuti su smatrali da produžene tuga i patnja kao odgovor na gubitak, jesu rezultat ljutnje izvrnute prem a unutra. Kada bi onaj ko pati svoju ljutnju mogao da usm eri prem a spolja, prem a um rlom , zbog napuštanja, prem a odbojnom ljubavniku, supružniku, učitelju ili šefu, tuga i patnja bili bi „izlečeni“. Iako se ponekad i dogodi takav slučaj, ne mislim da je to uobičajena reakcija. Nije neobično da se ljutnja oseća prem a nekome koga izgubimo, ali ljutnja ni u kom slučaju nije jedino osećanje, niti je njeno

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 3 5 izražavanje n eophodan i siguran lek za tugu i patnju koje se osećaju. Danas je uobičajeno da ljudi uzim aju lekove da bi olakšali intenzivnu tugu ili patnju, da priguše žalost. Nem am zamerke na upotrebu lekova protiv depresije i emocionalnih poremećaja, o kojim a govorim kasnije u ovom poglavlju. No nisam siguran koliko je za nekog korisno da ne oseća tugu ili patnju zbog norm alnih gubitaka koji čekaju sve nas, izuzev ako osoba nije klinički depresivna. Tuga i patnja m ogu da doprinesu zacelivanju gubitka, a trpljenje zbog gubitka trajalo bi duže bez ovih osećanja. Ako m u se da dovoljno lekova, čovek neće izgledati kao da pati, a to može imati i svoju lošu stranu. Tuga i patnja u izrazu lica i u glasu pozivaju druge u pomoć. Ta društvena podrška, briga prijatelja i članova porodice, isceliteljska je. Osoba koja je na lekovima i stoga ne iskazuje tugu i patnju, možda dobije manje te isceliteljske pažnje. Ne želim da kažem da su izrazi tuge i patnje u bilo kom sm islu nam erno napravljeni tako da nateraju druge da pomažu. Ovi izrazi su nevoljni, nehotični, ali jedna od njihovih evolucionih funkcija jeste da druge, koji gledaju izraze, teraju da osete brigu i požele da pruže utehu. Druga funkcija izraza tuge i patnje jeste obogaćivanje nečijeg iskustva o značenju nekog gubitka. Mi tačno znamo kakav je osećaj kada se plače, kakvo trpljenje osećamo na licu posle m nogih izražavanja patnje i tuge. Ne radi se o tome da ne bismo znali šta taj gubitak znači da nije bilo izraza; znali bismo, ali ga ne bismo potpuno osetili ako bi lekovi ublažili naš očaj. Još jedna funkcija tuge je da dozvoli čoveku da obnovi izvore i očuva energiju. Naravno, to se neće dogoditi kada se tuga smenjuje s patnjom, jer se tim e rasipaju snage. Želim da upozorim čitaoca. Nema čvrstih dokaza, ni za ni protiv, da li ljudi pod lekovima imaju norm alnu reakciju tuge kada su u žalosti ili kad pretrpe neku drugu vrstu gubitka. Još uvek ne znam o šta da savetujemo, a čitaocu m ogu samo da predočim šta sve treba da ima u vidu. Još jednom napominjem da sam govorio samo

1 3 6 P o l E k m a n o nepatološkim reakcijama na gubitak, ne i o kliničkoj depresiji. Niže u ovom poglavlju objasniću po čemu se klinička depresija razlikuje od tuge i patnje. Bilo je leto, 1995. godine, u bosanskom izbegličkom logoru u Tuzli. Evropljani i A m erikanci su proglasili da će određene zone štititi trupam a NATO i da su bezbedne od srpskih napada. Ali Srbi nisu poštovali deklaraciju i zauzeli su bezbednu zonu Srebrenice. Srbi su brutalno ubili veliki broj muškaraca. Izbeglice, koje su stizale u Tuzlu, videli su leševe civila pored puta; prolazili su pored zgarišta kuća koje su zapalili Srbi, ponekad sa ukućanim a u njima. Takođe su videli obešena tela m uškaraca koji su pokušali bekstvo. Ljudi,

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 3 7 koje ovde prikazujemo, su bosanski muslimani, u Tuzli, još jednoj, navodno, bezbednoj zoni. Upravo su pročitali spisak preživelih, saznavši da mnogi - većina njihovih očeva, braće i muževa - nisu na njemu. Teško je ne poželeti da utešimo dete koje pokazuje toliku patnju. Taj impuls da posegnemo da pomognemo fundam entalan je za svaki smisao zajednice. Bar jednim delom je m otivisan patnjom koju mi osećamo kada vidimo drugog da pati, pogotovo kada vidimo dete koje je bespomoćno i jadno. To je jedna od funkcija, ili svrha, tog izraza: poziv za pomoć, nametanje nečije patnje drugima, da bi pomogli. A tešenje drugog je prijatan osećaj; Utešiti nekoga, um anjiti njegov jad, brižnome pričinjava pozitivno osećanje. Ista su ta osećanja želje da se pomogne i uteši mogla da se probude i kada ste videli Betin izraz lica, ali verovatno ne toliko jaka. Većina nas se manje usteže ako treba da teši nepoznato dete a ne odraslu osobu, čak i kada se patnja snažno manifestuje. Sociolog Irving Gofman zapazio je malobrojnost barijera protiv dodirivanja dece koju ne poznajemo: grljenja ako plaču, milovanja u prolazu. (To je pisao 60-ih g odina 20. veka, pre plim e bojazni zbog pederastije.) Ja sam verovatno previše ranjiv na osećajnost za patnje drugih ljudi. Televizijske vesti o stradanjima, čak i kada se radi o događajima s uspešnim ishodom, čine da odm ah zasuzim i osetim patnju. Čak i neke surove televizijske reklame, koje prikazuju nekoga ko je doživeo gubitak, čine da mi poteku suze! Nisam uvek bio takav. Verujem daje to posledica izvanredno bolnog iskustva posle hirurške operacije pre 30 godina. Zbog lekarske greške nisu mi davani nikakvi lekovi protiv bolova tako da sam pet dana osećao nepopustljivu i toliko žestoku patnju da bih se ubio da sam imao čime. Ovo užasno, traum atično paćenje iščašilo je moj sistem emocije tuga/ patnja. Ja sam kao kontuzovan vojnik koji preterano reaguje na svaki zvuk ako i najmanje podseća na grmljavinu topa. Vrlo intenzivna, zgusnuta (često ponavljana) emocionalna iskustva mogu da prebaždare /resetuju/ pragove za doživljavanje svake emocije.

1 3 8 P o l E k m a n Treba reći da ne želi svako da m u se pom ogne kada doživljava tugu i patnju. Neki ljudi žele da se povuku, da budu sami, da ih ne vide u takvom stanju. Takvi ljudi mogu da se stide što su slabi i bespom oćni, što su toliko zavisili od neke osobe, bili joj toliko privrženi, da sada doživljavaju tugu i patnju kada su je izgubili. Neki ljudi, zbog ponosa, um esto pokazivanja neke neprijatne emocije uvek pokažu „stisnute usne“. Ali to što neko ne želi da pokaže svoja osećanja ne znači da će u tome potpuno i da uspe; kao što ne znači ni da ne oseća emocije samo zato što pokušava da suzbija svoj izraz. Kao što sam objasnio u 4. poglavlju, emocionalni izrazi su nehotični; počinju da se pojavljuju i kada mi to ne želimo. Mi m ožemo da ih suzbijamo ali ne uvek u potpunosti. Kada bismo mogli u potpunosti da eliminišem o em ocionalne izraze - da ne ostane nikakav trag na licu, u glasu, ili na telu - onda bism o te izraze m orali da smatramo za jednako nepouzdane kao i izgovorene reči. (U prethodnom paragrafu sam nam erno upotrebio zamenicu muškog roda jer je pojava češća kod muškaraca, što ne znači da je nema i kod žena, ali i da nem a muškaraca kod kojih nije prisutna. Kulturne tradicije i vaspitanje u okviru kulture, m ožda i tem peram ent, im aju ulogu u oblikovanju nečijeg stava prem a osećanju i prikazivanju tuge i patnje.) Svaki izraz prenosi skup srodnih poruka. Poruke za tugu i patnju vrte se oko „Patim; uteši i pom ozi“. Naša reakcija na viđenje tih izraza najčešće nije ravnodušna ni intelektualna, čak i ako se izrazi prikazuju na tako apstraktan način kao što je nepokretna fotografija na stranici knjige. Mi smo napravljeni tako da na emociju odgovaramo emocijom; mi obično osećamo poruku. To ne znači uvek i da osećamo emociju koja nam se signalizuje. Paćenje drugog ne oseća svako; nije svako ponukan da pom ogne i uteši nesrećnika. Neki ljudi reaguju ljutnjom na nesreću drugih. Mogu da osećaju da im je upućen nedobrodošao, nepristojan zahtev za pomoć: „Zašto se nije brinuo sam. Zašto kukumavči?“. Silvan Tomkins je verovao da je ključna razlika m eđu ljudim a u tome kako odgovaraju na patnju drugih. Da li tu patnju osećamo i

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 3 9 sami i želimo da pomognemo, ili osobu koja pati krivimo zato što je upala u neprilike i što im a zahteve prem a nama? Za pojedinca, ili grupu - bosanski muslimani, Jevreji, američki indijanci, afrički robovi, Cigani - ponekad može da se sm atra da zapravo nisu ljudi, kao mi ostali. Mogu da se83 nazivaju životinjama, da se pokaže koliko su nevažni. Iako patnja životinja dirne mnoge ljude, ona ne dirne svakog i svako ne bude dirnut patnjam a onih koje smatra za nižu vrstu. Njihova patnja može da izgleda zaslužena, ili bar podnošljiva za gledanje. Postoje i ljudi koji uživaju u patnji drugih. Oni muče, fizički ili psihološki, jer im je prijatno da koriste svoju m oć i da gledaju bol i patnju koju ona izaziva. Izraz, kakav iskazuje ovaj dečak, može samo da im otvori apetit da kod svoje žrtve izazovu još veću patnju. (O takvim ljudima govorimo u d ru ­ gom delu 6. poglavlja.) Suze teku potocim a na potresnom licu tuzlanskog dečaka. U zapadnjačkim kulturama suze su prihvatljive kod dece i odraslih žena, no tuga ili patnja, sve do nedavno, smatrani su znakom slabosti kod odraslih muškaraca. Priča se da su suze, koje su predsedničkom kandidatu, Edmundu Maskiju, potekle dok je govorio o novinskom napadu na svoju suprugu, njega koštale partijske kandidature, 1972. godine. Izgleda da su se stvari danas promenile. Bob Dol i Bil Klinton, obojica su pustili suze tokom izborne kampanje 1996. godine, i to im niko nije zamerio. Masovni mediji i mnogi učitelji ističu prihvatljivost emocija uopšte, posebno tuge i potrešenosti, kod muškaraca. Ne verujem da je to prodrlo u sve pore američkog društva, no nemamo repere da bismo današnje stanje uporedili s onim što je bilo normalno pre trideset godina. Suze nisu vezane isključivo za tugu ili žalost. Mogu da se jave i za vreme intenzivne radosti, i u nastupima smeha, dok se u novijoj literaturi pojavljuje sve više izveštaja o plaču odraslih kada osećaju bespomoćnost. Ljudi kažu da se osećaju bolje posle plakanja i, bez obzira na to što postoje razlike u tome šta okida plač, koje su možda posledica kontrole nad izrazom, za plač se pokazuje da je univerzalan emocionalni izraz. Postoje tvrdnje daje plač jedinstveno ljudski;

1 4 0 P o l E k m a n m eđutim , pojavljuju se i sporadični izveštaji o plakanju i drugih prim ata kada se nalaze u paćeničkoj situaciji. Kao što je bilo reči, emocije ne samo da imaju ulogu u raspoloženjima, nego je većina emocija takođe centralna odrednica za određene crte ličnosti i za emocionalne poremećaje. Dužina trajanja svake od ovih pojava najlakši je način pravljenja razlike izm eđu emocija (koje m ogu da traju od samo nekoliko sekundi pa do više m inuta); raspoloženja (koja traju satima, ponekad i dan do dva); i crta ličnosti (koje mogu da karakterišu veće delove nečijeg života, kao pubertet, momaštvo, ponekad, nečiji celi život).* Pri tome, za razlikovanje crta ličnosti od emocionalnih poremećaja, koji mogu da budu ili epizodni (traju svega nekoliko nedelja ili meseci) ili pervazivni (traju godinama ili decenijama) nije bitno koliko traju već koliko um anjuju našu sposobnost da živimo svoj život. Kod poremećaja, emocije su izvan kontrole pa mogu da ometaju našu sposobnost da živimo s drugim ljudima, da radimo, da jedemo, da spavamo. Kada smo u raspoloženju potištenosti, tugu osećamo satima; melanholična osoba sklona je osećanjima tuge i raspoloženju potištenosti; dok je depresija m entalni poremećaj u kome tuga i patnja imaju centralnu ulogu. Naravno, te reči ljudi obično izjednačavaju, govoreći, na primer, da je neko pao u depresiju zbog neočekivano niske ispitne ocene. M eđutim , m entalni porem ećaji im aju jasna obeležja koja ih stavljaju izvan okvira norm alnih em ocionalnih odgovora. Pre svega, oni traju duže. Ova „depresija“ zbog ocene, brzo iščili čim iskrsne neki drugi emocionalni događaj. Prava depresija traje danima, mesecima, ponekad i godinama. Kod emocionalnog poremećaja određene emocije dom inuju životom, m onopolišu svako dešavanje, i samo m ali broj drugih emocija može da se oseti. Emocije se osećaju vrlo snažno i ponavljaju se. Nalaze se izvan kontrole; osoba ne može da ih reguliše niti da ih izbegne. Ometaju čoveka u obavljanju osnovnih životnih funkcija uzimanja hrane, spava­ * Drugi načini da se emocije, raspoloženja, crte ličnosti i emocionalni poremećaji, međusobno razlikuju jesu prema uzroku i prema tome kako utiču na naše živote.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 4 1 nja, zajedničkog života i rada. Stanje je teško; emocije su, metaforički rečeno, presisale, kao karburator. Ako depresijom dominuje tuga, govorimo o usporenoj /retardnoj/ depresiji; ako je izraženija patnja, reč je o ubrzanoj /agitovaпој/ depresiji. Depresivni ljudi ne samo da se osećaju bespomoćni da menjaju svoje živote, nego se osećaju i beznadežni. Ne veruju da će ikada biti bolje. Osim tuge i patnje, snažno osećaju i krivicu i sram otu, jer depresivni ljudi veruju da su bezvredni i misle da se zbog toga osećaju tako kako se osećaju. Depresija može da bude reakcija na neki događaj iz života, kao prekom erna reakcija, ili može da se pojavi naizgled bez razloga i uzroka, kada se ne prepoznaje nikakav događaj koji ju je pokrenuo. Tuga i patnja nisu jedine emocije koje se osećaju; često se manifestuju i ljutnja, usm erena ka unutra ili prem a spolja, i strah. Ako postoji klackalica između depresije i krajnje ushićenosti i uzbuđenosti, to se zove bipolarna depresija ili, po starom , m anična depresija. Čini se van sumnje da postoji važan genetski činilac koji nekoga čini podložnim depresiji, kao i to da m edikamenti pom ažu u većini slučajeva. Psihoterapija, medikamenatima ili bez njih, može da koristi, iako se još vodi rasprava da li u slučaju teške depresije sama psihoterapija, bez medikamenata, može da bude jednako korisna kao sami medikamenti, bez psihoterapije. U našem proučavanju ljudi koji pate od depresije nismo utvrdili da kod njih postoji neki poseban izraz lica, koji bi se razlikovao od onog što se vidi kod norm alnih ljudi koji doživljavaju tugu ili patnju. Svaki tridesetsekundni period posm atranja m ogao je da pokaže samo da li je osoba nesrećna, ali ne i da li je u kliničkoj depresiji. Tek su uzastopnost i snaga emocija, pokazivani iznova u toku jednog sata, očigledno pokazivali da li lice izražava depresiju, a ne samo tugu i patnju zbog nekog važnog gubitka. Veličina tuge bila je u vezi s pacijentovom dijagnozom. Manje tuge pokazivali su oni koji su patili od lake (manje ozbiljne) depresije a više tuge oni s dijagnozom teške depresije. Pored određenih izraza tuge, m anični pacijenti pokazivali su mnogo više smeha, ali

1 4 2 P o l E k m a n ne i osmehe uživanja. (Razlika izm eđu osm eha uživanja i drugih vrsta smeha objašnjava se u 9. poglavlju.) U studiji pacijenata iz moje bolnice, našli smo da su razlike u vrsti em ocija pokazanih prilikom prijem a pacijenata u bolnicu predviđale koliko dobro će pacijenti da reaguju na predstojeće lečenje; to jest, koliko će poboljšanje da se pokaže kroz tri meseca.84 Prepoznavanje tuge u nama Pogledajmo sada kako tugu doživljavamo iznutra. M ožda ste počeli da osećate tugu ili patnju dok ste gledali lica Beti Širli i dečaka iz Tuzle. Ako se to desilo, pogledajte njihova lica ponovo i, ako počnete da osećate emociju, pustite osećanje da raste, da vidite odgovore vašeg tela. Ukoliko niste osetili bilo kakvu tugu dok ste gledali slike, pokušajte još jednom i dopustite tim osećanjima da se pojave. Ako započnu, pustite ih da se povećavaju što više. Dok gledate te slike, m ožda se setite vrem ena kada ste sami vi osećali tugu zbog nekog gubitka i m ožda to sećanje bude okidač osećanja tuge. Tužan događaj je za neke ljude bio toliko važan u životu da su postali tem pirani da lako iznova prožive i sete se tog događaja, tem pirani da ih preplave ta tužna osećanja. Njihova tužna priča čeka priliku za ponovno odigravanje. Takvi su ljudi izuzetno podložni tuzi; potrebno im je da je osete ponovo zato što tuga koju su osetili nije potpuno završena. Neka iskustva su toliko razorna - kao što je sm rt voljenog deteta - da tuga ne može nikada potpuno da prođe. Osoba koja je doživela takvu traum u može lako da zaplače i ranjiva je i na najmanji znak patnje kod drugih. Ako i dalje nemate bilo kakvo osećanje tuge, ako fotografija nije izazvala bilo kakva osećanja empatije, i ako spontano nije iskrslo nikakvo sećanje, pokušajte ovim putem: Da li je ikada u vašem životu postojao trenutak da je um ro neko za koga ste bili vrlo vezani i za kim ste osetili tugu? Ako jeste, vizuelizujte tu scenu i dopustite osećanjima da se ponovno uspostave. Kada to počne da se dešava, pustite osećanjima da narastaju, obraćajući pažnju kako osećate svoje telo i lice.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 4 3 Ako i dalje niste osetili bilo kakvu tugu, pokušajte sledeću vežbu: Podražavajte pokrete lica tuge, kao što ih prikazuje Beti Širli. (Možda će vam trebati ogledalo da proverite da li izvodite pravilne pokrete.) ■ Zinite obešenih usta. ■ Uglove usana spustite na dole. ■ D ok uglove usana držite spuštene, pokušajte da podignete obraze, kao da škiljite. Obrazi će vući suprotno od uglova usana. ■ Održavajte tu tenziju između podignutih obraza i spuštenih uglova usana. ■ Gledajte na dole i pustite da vam padnu kapci. Ako još uvek niste počeli da osećate tugu, pokušajte da podražavate položaj obrva kod Beti Širli. Taj pokret je mnogo teži za nespontano podražavanje. ■ U nutrašnje uglove obrva povucite ka sredini, ali ne i celu obrvu. ■ Može da koristi i ako skupite obrve i podignete ih u sredini. ■ Gledajte na dole i pustite da vam padnu kapci. Naše istraživanje pokazuje ako na licu napravite ove pokrete, pokrenućete fiziološke prom ene u vašem telu i mozgu. Ako vam se to dogodi, pustite osećanjima da što više narastu. Ukoliko ste bili u stanju da osetite tugu ili agoniju gledanjem fotografije sa Beti Širli, nam ernim sećanjem, ili praćenjem uputstva za pokrete lica, pokušajte to još jednom . Koncentrišite se na sam osećaj osećanja. Obratite pažnju šta se događa prvo kada započnu ta osećanja, kako se registruju, šta se menja u telu i u svesti. Pustite osećanjima da rastu i postanu najjača što možete da dozvolite. Dok se to dešava zapazite šta vam se događa u glavi, vratu, ili licu, grlu, leđima i ram enim a, rukam a, stomaku i nogama. To su o s e ć a J # ^ |‘|^

1 4 4 P o l E k m a n idu s tugom; vrlo su neprijatni. M ogu da se graniče s bolom ako su jaki i dugotrajni. M ogu da vam otežaju kapci. Obrazi mogu početi da se podižu. Može početi da vas boli u dubini grla. Oči m ogu da vam se ovlaže prvim suzama. To su norm alne reakcije u toku tuge i norm alne su i dok gledate lice nekoga ko oseća intenzivnu tugu. Empatične reakcije su uobičajene i predstavljaju sredstvo za uspostavljanje veze s drugim a, koji mogu da budu potpuni stranci. Ova osećanja čine da brinete zbog Betine ili dečakove patnje i čine da želite da im pom ognete. Beti Širli doživljava najgoru tragediju za svakog roditelja; dečak doživljava najvećui strah za svakog dečaka. Kada gledaju Betinu sliku, ili po sećanju rade vežbu pokreta lica, većina ljudi doživi tugu, ali ne i patnju. Ako osećanje postane vrlo jako, ili ako se dugo održava, može da se pretvori u agoniju. Bolje upoznavajući ova osećanja, opažajući njihov osećaj, imate veće izglede da ta osećanja prepoznate na početku njihovog javljanja, da shvatite kada počinjete da doživljavate gubitak. Opisao sam najčešće osećaje koji se doživljavaju u toku tuge, celu temu, ako hoćete, ali svaki pojedinac im a vlastite varijacije u osećanju tuge, ili bilo koje druge emocije. Većina nas pretpostavlja da svi drugi neku emociju osećaju onako kako je mi osećamo, ili da je naš način jedino ispravan. Ljudi se razlikuju po tome koliko brzo postaju tužni, koliko brzo prelaze iz tuge u patnju i ponovo u tugu, i koliko dugo osećanja tuge obično traju. Poznavajući svoj način i u čemu se razulikujete od onih do kojih vam je stalo, bolje ćete razumeti nesporazume i nerazum evanja koja u vezi s ovom emocijom mogu da se jave u životu. Neki ljudi m ogu da uživaju u iskustvu tuge, m ada ne ovako intenzivne tuge kao što je Betina. Takvi ljudi čitaju romane poznate kao srceparajuće; idu da gledaju filmove za koje čuju da su tužni; gledaju slične televizijske emisije. A im a i ljudi koji imaju ekstrem nu averziju prema tuzi i patnji, koji beže od situacija u kojima bi mogli da osete ove emocije. Oni mogu da izbegavaju privrženost ili posvećenost, jer ih briga za druge čini podložnim trpljenju gubitka i tuge.

R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 1 4 5 Prepoznavanje tuge u drugima Da vidimo sada kako se emocija tuge opaža na licima koja smo videli. Počećemo analizom izgleda ove emocije kada je ekstremna a zatim ćemo preći na istančanije znake tuge i patnje. Pogledajmo opet Betin izraz. Njena snažna tuga ili patnja prikazuju se preko njenog celog lica. Jedan vrlo jak i pouzdan znak jeste povlačenje naviše i zaoštravanje unutrašnjih uglova njenih obrva. Z nak je pouzdan jer je malo onih koji taj pokret m ogu da izvedu voljno, tako da bi samo vrlo retko mogao hotim ice da se prikaže. (To ne važi za ostale pokrete lica o kojima će dalje biti reči.) Čak i kada ljudi pokušavaju da ne pokažu kako se osećaju, te ukošene obrve često će odavati njihovu tugu. Pogledajte prostor između njenih obrva. Ovakva vertikalna bora između obrva pojaviće se kod većine ljudi kada se obrve podignu i približe. Kod nekih je ta bora stalno urezana na licu i, ako je tako, ona će da se produbi i potam ni kada se unutrašnji uglovi obrva povuku naviše i približe. Da biste videli koliko su indikativne obrve, pokrijte šakom deo njenog lica ispod obrva. Ona i dalje izgleda kao da pati, čak i ako su obrve jedino što vidite. Usled pokreta obrva gornji kapci imaju oblik trougla. To je ponekad jedini znak za tugu. Njena intenzivna tuga jasno se opaža na donjem delu lica, takođe. Usne su horizontalno razvučene, donja usna je gurnuta naviše, i, pretpostavljam, da podrhtava. Njena široko otvorena usta samo pojačavaju utisak. Drugo bitno obeležje njene patnje su podignuti obrazi, koji čine drugi deo punog prikaza ovog snažnog osećanja. Uglovi usana su verovatno povučeni naniže, ali je ova radnja isuviše slaba da bi se videla kada su usne tako snažno horizontalno razvučene, a obrazi snažno povučeni naviše. Pogledajte kožu između vrha brade i donje usne. Naborana je i potisnuta naviše usled radnje mišića brade koji, kada se sam pokreće, stvara napućenost. Pri tome, donja usna nije napućena samo zato što je tako snažno razvučena. Pogledajmo sada izraz mlađe žene koja stoji iza Beti Širli. Vidimo samo deo njenoga lica, ali je i to dovoljno da uočimo d aje unu-

1 4 6 P o l E k m a n trašnji ugao jedne obrve povučen naviše i prema centru, i da je obraz podignut. Ova dva znaka ponavljaju ono što vidim o na Betinom licu. Usne na licu mlađe žene nisu otvorene već su, možda, i blago stisnute, u pokušaju suzdržavanja od glasnog plakanja. A sada ponovo pogledajte dečaka iz Tuzle. Njegove obrve nisu iskošene naviše. To je zato što obrve, dok plačete, ponekad mogu da budu povučene nadole i spojene, naročito na vrhuncu nastupa plača. Njegovi podignuti obrazi i naborana brada videli su se i na Betinom licu. Povlačenje obraza ponekad čini da se uglovi usana donekle podignu, kao pri keženju. Pokrijte šakom gornji deo dečakovog lica, tako da vidite samo od donjih kapaka naniže. I dalje je jasno da osmeh nije izraz uživanja i da donji deo lica prikazuje tugu. Neke naučnike je zbunjivao ovakav smešak, navodeći ih na zaključak da osmesi nemaju nikakve veze s prijatnošću budući da se pojavljuju - kao u ovom slučaju - i kada neko očigledno pati. Ključno je zapažanje da su uglovi usana povučeni naviše usled jake radnje mišića obraza, a ne mišića koji proizvode osmehivanje. Uočite d a je vrh dečakove brade veom a sličan kao Betin. Postoji čak i m ogućnost da ovaj dečak m ožda pokušava da osm ehom m askira patn ju kako bi pokazao da može da se izbori sa žalošću (m ožda da ne bi bio teret porodici). Na fotografiji iz Tuzle su i dve žene koje iskazuju beznađe ili žalost: Žena s desne strane pokazuje arhetipske iskošene obrve, razvučena usta, lako spuštene uglove usana i podignute obraze. Na ženi iza dečaka odslikava se dečakov izraz. Manji dečak sa fotografije na 147. strani, pratio je neki trag na visoravnim a Nove Gvineje, kada je naišao na stranca, to jest, na mene. Kolko ja znam, on do tada nije video belca; tuda je ranije mogao da prođe samo još neki istraživač ili, što je još manje verovatno, neki misionar. On je, kao i većina ostalih ljudi iz njegove kulture, bio vizuelno izolovan, što je i bio razlog da dođem i da ih proučavam. On nikda nije video fotografiju, ili novine, film, ili video, tako da svoje izraze nije mogao da nauči iz takvih izvora.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 4 7 Ja sam za ove ljude bio predmet velikog zanimanja jer skoro sve što sam činio za njih je bilo novo. Čak i tako jednostavna stvar kao pripaljivanje lule pom oću šibica, za njih je bila čudo, jer oni nisu imali šibice. Svake noći bi stajali oko m ene dok sam kucao svoj dnevnik. Mislili su daje pisaća mašina muzički instrument koji proizvodi samo jedan ton svakih par sekundi. Nisam m orao da brinem da li se plaše kamere, jer nisu ni znali šta je kamera. Nisam imao predstavu o čemu je mislio ovaj dečak kada je prikazao ovaj tužan izraz, jer nisam govorio njegov jezik a moj prevodilac nije bio u blizini u tom trenutku. Kod nekih ljudi, mišić koji se grči da bi se podigli unutrašnji uglovi obrva, ne uzrokuje pomeranje obr-

1 4 8 P o l E k m a n va, već proizvodi ovakvo karakteristično boranje. U svojoj knjzi Istraživanje emocija kod čoveka i životinja, Čarls Darvin je pisao o ovom boranju: „Kratkoće radi, mogao bi da se nazove mišić za žalost.... (On) na čelu stvara obeležje koje podseća na potkovicu“. Ista ova mišićna radnja, mada slabija, odgovorna je i za izgled čela Beti Širli, ali kod dečaka iz Nove Gvineje naviše se pom erila jedino koža na sredini čela, ne i obrve. Kod nekih ljudi ovaj nehotimičan izraz na licu uvek se pojavljuje na taj način, verovatno zbog neke anatomske osobenosti. Iako bi blizina obrva mogla navoditi da je dečak pre zbunjen nego tužan, potkovičasto boranje je siguran znak da je ipak tužan. Nasuprot tome. pogledajte m omka koji stoji iza dečaka, njegove su obrve samo prim aknute i prikazuju zbunjenost ili usredsređenost. Naznaka tuge nema ni na ustima ni na obrazima dečaka. To je prim er parcijalnog izraza. Signal je samo n ajed n o m delu lica, za razliku od izraza na ranijim fotografijam a. Ovo je m oglo da se dogodi ako je dečak pokušavao da kontroliše ispoljavanje svoje emocije jer, kao što sam već pomenuo, donji deo lica se kontroliše lakše nego obrve. Ili je, možda, osećanje bilo isuviše slabo da bi se odrazilo na celo lice. Ispitajmo sada neke kom ponente izraza tuge i njene tananije znake. Koristim fotografije m oje ćerke Eve, snim ljene pre četiri godine. Nisam tražio da pozira određenu emociju već da podražava određene mišićne pokrete dok sam ih ja pravio na svom licu. Snimio sam na hiljade fotografija da bih došao do onih koje su mi trebale da objasnim kako se odigravaju fine prom ene izraza. Za model sam koristio samo jednu osobu (izuzev određenog broja fotografija koje se pojavljuju u drugim poglavljima), tako da vam pažnju ne remete specifične crte osobe koju vidite, i da možete da se usredsredite na menjanje izraza. Počinjem od očiju - uključujući i kapke i obrve. Slika B pokazuje neutralnu, neem ocionalnu pozu, da biste mogli da poredite kako izgleda njeno lice kada ne pokazuje nikakvu emociju i kada pokazuje izolovane, ponekad vrlo male, prom ene koje opisujem.

R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 1 4 9 I v*i SS à 9 A B C m NEUTRALNO Slika A pokazuje padanje gornjih kapaka a slika C tek naznaku podizanja unutrašnjih uglova obrva. Kada se dogode makar i tako male promene, izgleda kao da se promenilo celo lice. Da bih pomogao da uvidite da su na levoj strani samo gornji kapci a na desnoj samo obrve, ono što šalje poruku, napravio sam kom binovane fotografije tako što sam na sliku u sredini prelepio samo te delove. Slika D pokazuje gornje kapke sa slike A prelepljene preko neutralne slike B. Slika E pokazuje obrve sa slike C prelepljene preko neutralne slike B. To bi trebalo da vas uveri da čak i veoma male prom ene menjaju izgled celog lica. Slučajno, E izgleda malo manje tužna nego C iznad nje. To je zato što na C postoji i vrlo malo padanje kapaka. To se ne bi videlo bez poređenja C sa E, sa slikom na kojoj su samo obrve sa C prelepljene preko neutralnog lica.

1 5 0 P o l E k m a n Slika C je definitivno znak tuge; može da se radi o lakoj tuzi, suzdržanoj tuzi, ili tuzi koja počinje da se smanjuje. Bez vežbe neće svako prepoznati ovaj znak, naročito ako je kratak. Slika A je dvosmislenija. Može da bude znak lake ili suzdržane tuge, ali može i da bude znak pospanosti ili dosade, budući daje padanje kapaka jedini signal. Zapazite, međutim, šta se dešava kada se padanje kapaka kombinuje s podizanjem obrva. Slika F pokazuje kombinaciju obrva sa C i kapaka sa A, prelepljenih preko neutralnog lica. Ista kombinacija padanja kapaka i podignutih unutrašnjih uglova obrva prikazana je i na G, ali je na ovoj, prirodnoj, kom pjuterski neobrađenoj slici, pokret obrvam a jači. Tu sada nem a sumnje. To je vrlo jasna tuga, koja teško može da prom akne ili da se pogrešno protum ači, osim ako ne traje sasvim kratko. Sledeći red slika pokazuje druge prom ene oko očiju. Na slici H, sleva, obrve su jake ali je pogled uprt pravo napred, bez padanja kapaka. Na slici I obrve su jake; postoji manje padanje gornjih kapaka i manje zatezanje donjih kapaka. Uporedite donje kapke na slici I sa neutralnom slikom B. Na slici J vidimo tipično obeležje tuge, kada je pogled oboren. To ste videli kao deo prikaza tuge i na slici sa Beti Širli. Naravno, ljudi gledaju dole i kada čitaju ili kada su um orni, ali kada uz to idu i tužne obrve, poruka je nedvosmislena.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 5 1 H I J Obrve predstavljaju veoma važan i vrlo pouzdan znak tuge. One se u takvoj konfiguraciji vrlo retko pokazuju ukoliko se tuga stvarno ne oseća, jer je malo ljudi koji hotimice mogu da učine takav pokret. Postoje izuzeci; Vudi Alen i Džim Keri, obojica često prikazuju taj pokret. Dok većina ljudi naglašavaju govor pom oću dizanja i spuštanja obrva, ova dvojica glumaca često koriste konfiguraciju tužnih obrva da naglase svega po jednu reč. To čini takve ljude saosećajnima, toplim a i ljubaznim , ali to ne m ora da bude i stvarni odraz onoga šta osećaju. Osim za one koji za akcentovanje svog govora svesno koriste podignute unutrašnje uglove obrva, skoro za sve druge to je važan signal tuge. Pogledajmo sada šta je s ustim a dok traje tuga. Slika K pokazuje uglove usana vrlo malo povučene na dole. Ova radnja je snažnija na slici L, a na slici M je još snažnija. To je još jedan znak za tugu vrlo male jačine ili za pokušaj ograničavanja količine tuge koju želimo da pokažemo. Slika M je toliko jaka da kada se pokaže sama, bez tuge pokazane u obrvama i očima, verovatno i nije reč o tuzi. Tada se pre radi o pokretu koji neki ljudi prave kao znak neverovanja ili negacije. Sledeće fotografije pokazuju izraz koji se pojavljuje kada se samo gornja usna pogura naviše. Slika N predstavlja pućenje, koje može zasebno da se pojavi kada osoba upravo počinje da se oseća tužna, kao predhodnica plača. Takođe može da se javi i kada se osoba oseća mrzovoljno. Na slici O, pokret je isuviše jak da bi bio

1 5 2 P o l E k m a n M znak tuge kada se javlja sam, bez tužnih obrva, kapaka ili oborenog pogleda. Umesto toga, verovatnije je da se radi o simbolu za neizvesnost, kao što je odm ahivanje šakama. Na slici P je kom binacija guranja donje usne naviše, kao na N i O, sa stiskanjem usana. To je često znak odlučnosti ili usredsređenosti, i kod nekih ljudi je čest manir, kao kod predsednika Klintona. Kod nekih ljudi u ovu konfiguraciju ubacuje se i malo osmehivanja tako da ona postaje simbol stoičkog trpljenja. N O P Naredne fotografije prikazuju istovrem eno po dve emocije. Slika Q je kombinacija tuge u obrvam a i punog osmeha. Prekrijte šakom usta i videćete da Eva izgleda tužna, a kada pokrijete oči i obrve, izgledaće srećna. Ovaj izraz se javlja prilikom gorkoslatkih

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 5 3 doživljaja, kao što je sećanje na prijatne trenutke koje je obojeno žalom za prošlošću koja ne može da se vrati. Može da se javi i kada osoba koristi osmeh u pokušaju da sakrije ili da maskira tugu. Slika R pokazuje kombinaciju straha i tuge izraženu tugom u obrvama i strahom u širom otvorenim očima. Šakom prvo prekrijte obrve i zapazite strah u očima; zatim prekrijte oči i videćete da su obrve jasno tužne, isto kao na ranijim slikama. Slika S bi mogla da bude mašavina tuge i iznenađenja zato jer su usne razdvojene a oči otvorene, ali manje nego prilikom mešavine strah-tuga, na fotografiji u sredini. Poslednja slika, T, pokazuje kom binaciju svih znakova tuge, koje smo do sada videli, plus jedan novi. Unutrašnji uglovi obrva su podignuti, gornji kapci su malo spušteni, uglovi usana su povučeni na dole, Nova crta su podignuti obrazi koji stvaraju nabore koji idu od Evinih nozdrva prem a uglovima usana. To se naziva nazolabialna brazda. Mišić koji je podigao Evine obraze proizveo je ovu brazdu i potisnuo naviše kožu ispod njenih očiju, skupljajući joj oči. Gledanje ovih fotografija, kao i ranijih novinskih fotografija iz ovog poglavlja, podići će osetljivost vašeg opažanja osećanja kod drugih ljudi i ako vam ih oni ne govore. Možete da unapredite vašu veštinu prepoznavanja finih znakova tuge (i ostalih emocija o kojima je reč u drugim poglavljima) posetom veb sajta emotionsrevealed.com.

1 5 4 P o l E k m a n T Upotreba znanja o izrazima lica Sada bih da razmotrim šta da radite da bi ste bolje primali informacije koje dolaze s lica drugih ljudi i iz vaših ličnih automatskih odgovora. Očigledno je šta treba činiti kada se tuga veoma jasno pokazuje na nečijem licu, kao kod dečaka iz Tuzle, ili kod Beti Širli, ili na nekim prikazanim Evinim fotografijama (slike H, I, J i T). Tu nema izbegavanja prikazane tuge; osoba koja je izražava ne pokušava da je sakrije. Kada su izrazi toliko ekstremni, osoba koja prikazuje izraz može da ga oseti na svom licu i da očekuje da će drugi moći da vide kako se ona oseća. Izraz signalizuje potrebu za tešenjem, bilo da se radi o ruci prebačenoj preko ramena te osobe, ili samo o recima utehe. No, šta ako je to samo suptilan znak, kao na slikama A, C ili K? Šta da radite s takvom informacijom? Setite se da vam emocionalni izrazi nikada ne odaju svoj izvor - na prim er, može biti m nogo razloga zbog kojih je neko tužan. Nemojte olako da pomislite da znate razloge nečije tuge. Kada vidite tanani izraz nije sigurno da li osoba želi da znate kako se oseća i vi ne bi trebalo da mislite da im ate pravo da objavite da znate kako se ta osoba oseća. Velika je razlika kada vidite tanani znak i kada vidite potpune prikaze kao kod Beti Širli i dečaka iz Tuzle; oni znaju kako se osećaju, znaju da se njihova osećanja vide i vi ste u obavezi da odgovorite. Ako je suptilan izraz, prvo pitanje je da li je izraz znak tuge koja se možda tek pomalja, ili je znak lake tuge ili očekivanja razo­

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 5 5 čaranja ili suzbijanja snažnog osećanja tuge. Ponekad može da se zna o kome znaku se radi samo na osnovu toga kada se javlja. Ako se javi na samom početku razgovora, verovatno se ne radi samo o početku tuge, nego i o anticipativnoj tuzi, tuzi importovanoj iz sećanja ili iz nekog prethodnog događaja. Ako iskrsne u toku razgovora, moglo bi da se radi o početku tuge, ili o znaku suzbijene jače tuge. Ovo zavisi od toga o čemu ste razgovarali sa tom osobom. Recimo da se jedan od tih suptilnih znakova tuge pokaže na licu nekog vama podređenog službenika dok m u na poslu saopštavate da li će biti unapređen. To bi mogao da bude znak anticipativne tuge; ili, ako su vesti loše, lake tuge; ili, ako su vesti vrlo loše, suzbijene teže tuge. To što vi znate kako se ta osoba oseća ne znači nužno i da ćete hteti to da obznanite. To zavisi od veze koja postoji između dve osobe. Ali to jeste informacija koja vam koristi pri odlučivanju kako trenutno ili u buduće da postupate prem a toj osobi. U nekim situacijama, sa nekim ljudima, od koristi je i prosto priznavanje da vam je žao što morate da ih razočarate. Ali druge ljude to može da ponizi ili da ih naljuti, i može biti bolje da se ne kaže ništa. Bilo da ta osoba pomisli da ste imali drugi izbor ili da niste bili fer; u oba slučaja, pokazivanje da uviđate njihovu razočaranost ili izjavljivanje da vam je žao, mogu da izgledaju neiskreno i čak da izazovu ljutnju. Nasuprot tome, ako još uvek postoji druga m ogućnost da ta osoba bude unapređena onda obznanjivanje uviđanja njihovog razočaranja u kontekstu nuđenja pomoći da prođu bolje u sledećem krugu može da ojača vašu vezu. Drugo o čemu treba da vodimo računa jeste važnost loše vesti koju saopštavamo. Ako je vest vrlo loša po tu osobu, onda suptilan znak tuge može da nastane kao posledica pokušaja um anjivanja znakova znatno snažnijih osećanja. Ako je tako, svaka obznana o uviđanju kako se ta osoba oseća može da dovede do pojačanog prikazivanja tih osećanja. Da li je to ono što hoćete? Preko izraza te osobe vi dolazite do informacije koju ona želi da sakrije od vas. Da li to trebate da pominjete ili komentarišete?

1 5 6 P o l E k m a n Recimo da niste šef, nego ste osoba koja dobija lošu vest, i da se izraz lake tuge pojavi na šefovom licu dok vam saopštava lošu vest da niste unapređeni. To verovatno znači da vam je šef naklonjen, da m u je žao što m ora da vam saopšti lošu vest. Da li on kiti lošu vest zbog simpatije ili zato što se ne slaže potpuno s odlukom; ili možda odgovara saosećajno na naznaku tuge koju vidi na vašem licu? Naznaka tuge vas ne odaje; ali odaje šefovu brigu za vas, što je dobro znati. Postoji m ogućnost i da je reč o lažnoj brižnosti, no kod tuge većina mišićnih pokreta ne može lako da se hotimično izvodi. Ako se radi o prijatelju, a ne o šefu, koji bi pokazao tanani izraz tuge dok vam saopštava o lošoj vesti koju je nedavno primio, možda poželite da idete dalje. M ožda poželite da verbalno iskažete svoju brigu, da saosećate s onim što bi se po njegovom izgledu reklo da on oseća, i da m u pružite priliku da govori o svom osećanju. O pet m orate imati na um u da taj izraz može da bude rezultat nastojanja da se kontroliše i prikrije mnogo snažnija tuga. Da li imate pravo da ugrožavate privatnost svog prijatelja? Da li je vaša ranija veza sadržala otvaranje pri kom e je vaš prijatelj od vas očekivao podršku i utehu? Možda je bolje ponuditi samo neobavezujuće „Da li je sve u redu?“, ostavljajući na prijatelju da odluči da li da otkriva nešto više 0 svojim osećanjima? Recimo da taj izraz napravi vaša dvanaestogodišnja ćerka kada je pitate kako je bilo u školi. Kao roditelj vi imate pravo, neki bi rekli i obavezu, da obraćate pažnju i da konstatujete osećanja vašeg deteta. Ipak, kako prolaze kroz pubertet deca sve više žele privatnost i pravo na izbor kada, kome i šta žele da povere. Da li je vaša veza bila bliska 1 da li sada možete da trošite vreme na to da vaš komentar o tome šta ona oseća izaziva potoke suza? Verujem da je bolje da se pita, da se konstatuje, nego da se pretvaramo da se ništa ne događa, ali to je moj način, koji ne mora da bude i vaš. Između nametljivosti i nedostatka interesovanja samo je tanka linija i vašu brigu treba da pokažete bez nametanja. Ako se radi o tinejdžerki možda valja da joj se omogući da reguliše ono šta se događa tako što je prosto pitamo „Da lije sve u redu?“, ili „Da li treba neka pomoć?“.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 1 5 7 Tuga se često pokazuje prilikom rastanaka, kada dvoje ljudi kojim a je stalo jedno za drugo predviđaju da se neće videti duže vreme. Najčešće, kod većine veza, obznanjivanje žalosti zbog rastanka je prikladno, ali opet, to nije uvek slučaj. Neki ljudi imaju toliko malu toleranciju na tužna osećanja da bi iskreno obznanjivanje tih osećanja za njih bilo teško. Kod drugih može doći do potpunog gubljenja kontrole ako se počne s kom entarisanjem tuge. No, ako ste već u vezi za koju rastanak ima težinu, onda sigurno dovoljno dobro poznajete osobu da bi znali kako da postupite. Ovi prim eri treba da pokažu da sama informacija o tome kako se neko oseća nije dovoljna da bismo znali šta da radimo. O na nam ne prenosi pravo ili obavezu da toj osobi i kažemo da znamo kako se ona oseća. Postoje alternative, u zavisnosti od toga ko je ta osoba i u kakvom ste uzajamnom odnosu, koje su trenutne okolnosti i šta vama više odgovara. No, uočavanje tuge i kada je u obrisima, govori vam da se događa, ili da se dogodilo, nešto važno, što uključuje gubitak, kao i da tu sobu treba utešiti. Sam izraz vam ne govori da li ste vi prava osoba da pružite tu utehu, ili da li je pravo vreme za to. Spremite se za sledeće poglavlje. Radi se o najopasnijoj emociji - ljutnji. Ne počinjite dok ne osetite da ste opušteni i da možete da prim ite tu emociju.

6 . Ljutnja Ljutnja je lice napada i nasilja. Demonstrant, separatista, desno, upravo je udario kanadskog policajca; demonstrant levo izgleda spreman da zada udarac. Doduše, ne znamo šta se dogodilo neposredno pre toga. Da li je policajac napao demonstranta? Da li je demonstrant postupao u samoodbrani ili njegova nasilnost nije ničime izazvana? Da li je odgovor na napad tema ljutnje, da li je to uobičajen, univerzalni okidač za izazivanje ljutnje? Teoretičari emocija pominju veliki broj raznih tema ljutnje, ali nema dokaza da bi neka od njih bila centralna; u stvari, za ovu emociju bi mogle da postoje višestruke teme. Najefikasnija situacija za izazivanje ljutnje kod dece - nešto što razvojni psiholozi stvarno rade da bi proučili ovu emociju - jeste fizičko ometanje, držanje ruku deteta tako da ne može da ih oslobodi.85 To je metafora za jedan od najčešćih uzroka ljutnje kod dece i odraslih: neko nas ometa u izvršavanju naših namera. Ako smatramo daje ometanje namerno, da nije ni slučajno ni potrebno, ako se vidi da je ometajuća osoba izabrala da ometa upravo nas, ljutnja može da se pojača. Ljutnju može da proizvede frustracija bilo čime, čak i neživim objektom.86 Možemo da budemo osujećeni i kada nas izdaju sopstvena sposobnost ili pamćenje. Kada neko pokušava fizički da nas povredi, ljutnja i strah su naš najverovatniji odgovor. Ako neko pokušava psihološki da nas povredi, da nas uvredi, da se naruga našem izgledu ili radu, i to će verovatno da izazove ljutnju i strah. Kao što sam rekao u prethod-

160 P o l E kman nom poglavlju, odbijanje od strane voljene osobe može da izazove ne samo tugu nego i ljutnju. Neki supružnici ili ljubavnici pribegavaju batinama kada se razbesne zbog odbijanja. Ljutnja kontroliše, ljutnja kažnjava i ljutnja se sveti. Jedna od najopasnijih osobina ljutnje je što jedna ljutnja izaziva drugu tako da dolazi do njene ubrzane eskalacije. Potrebno je, takoreći, biti svetac da se na ljutnju neke osobe ne odgovori ljutnjom, pogotovo kada ljutnja te osobe izgleda kao neopravdana i svađalačka. Tako da ljutnja druge osobe može da se smatra kao još jedan uzrok ljutnje. Razočaranje postupkom neke osobe takođe može da nas razljuti, naročito ako nam je do te osobe puno stalo. Može biti čudno da možemo najviše da se naljutimo na one koje najviše volimo, no upravo su ti ljudi oni koji mogu najviše da nas povrede i razočaraju. U prvim danima romantične veze možemo da imamo brojne fantazije o volje-

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 161 noj osobi i da se naljutimo kada ta osoba ne ispuni naše fantazirane ideale.87 Takođe, može se činiti da je sigurnije da se ljutnja ispolji prema nekome s kime smo intimni nego prema strancu. Drugi razlog zbog koga možemo da se najviše naljutimo na one do kojih nam je najviše stalo jeste što su to ljudi koji nas intimno poznaju, koji znaju naše strahove i slabosti i mogu najviše da nas povrede. Možemo da se naljutimo na nekoga ko zagovara postupke ili verovanja koji nas vređaju, čak i ako ga ne poznajemo. Čak i ako se nismo nikada sreli; našu ljutnju može da izazove i samo čitanje da neko nešto čini ili da ima uverenja s kojima se ne slažemo. Evolucionistički teorteričari, Majki Mekgiri /McGuire/ i Alfonso Troisi /Troisi/88 iznose zanimljivo zapažanje da bi ljudi tipično mogli da pokazuju različite „strategije ponašanja“ u odgovorima na različite uzroke (teme i varijacije) ljutnje. Ima smisla da različiti uzroci ljutnje pobuđuju njen različit intenzitet i vrstu. Kada nas neko odbije ili razočara, možemo da pokušamo da ga povredimo, dok bi pokušaj da povredimo eventualnog pljačkaša mogao da nas košta života. Neko će reći da su frustracija, ljutnja druge osobe, pretnja povređivanjem i doživljaj odbijanja, samo varijacije teme ometanja. Čak bi i ljutnja na nekoga ko zagovara nešto za šta mi smatramo da je pogrešno, mogla da se smatra varijacijom ometanja. Ali ja mislim da je za ljude važno da to smatraju za različite okidače i da za sebe odrede koji od njih predstavlja najači, najvreliji, okidač za njihovu ljutnju. Reč ljutnja pokriva mnoga različita srodna iskustva. Postoji opseg ljutitih osećanja, od lake netrpeljivosti do besa. Razlika nije samo u snazi osećanja, nego i u vrsti ljutnje koja se oseća. Indignacija je nadobudna ljutnja; mrzovoljnost je pasivna ljutnja; ogorčenost /razdraženost/ se odnosi na zloupotrebljeno strpljenje. Osveta je vrsta ljutite radnje koja se obično počini nakon perioda razmišljanja o uvredi i ponekad je po intenzitetu snažnija nego čin koji ju je isprovocirao. Kada je kratkotrajna, ozlojeđenost je još jedan član porodice ljutitih emocija, ali je teranje pizme, kao dugotrajna ozlojeđenost, druga stvar. Ako je neko postupio na način koji osećate da je nepo­

162 P o l E k m a n šten ili nepravedan, vi to možete da mu ne oprostite i počnete da gajite ozlojeđenost - kao pizmu - na dugo vreme, ponekad i doživotno. Niste neprekidno ljuti ali uvek kada pomislite ili vidite tu osobu, ljutnja se vraća. Ozlojeđenost može da se zagnoji, i tada vam ne izbija iz glave. Uvreda vas obuzme tako da neprestano mislite o njoj. Kada ozlojeđenost zagnoji, povećava se verovatnoća da će uslediti osveta. Mržnja je trajna, intenzivna antipatija. Prema osobi koju mrzimo ne osećamo neprekidnu ljutnju ali susret s tom osobom, ili ako čujemo o njoj, lako probuđuju ljutita osećanja. Prema osobi koju mrzimo skloni smo da osećamo i gađenje i prezir. Kao i ozlojeđenost, mržnja je obično dugotrajna i usredsređena na određenu osobu, iako je po svom karakteru opšta, dok je ozlojeđenost povezana s određenom zamerkom ili s grupom zamerki. Mržnja, takođe, može da se zagnoji, da zavlada životom onoga ko mrzi, tako da ovaj postane obuzet osobom koju mrzi. Teško je da se zna kuda se svrstavaju mržnja i trajna ozlojeđenost. To nisu emocije, jer traju predugu. Nisu ni raspoloženja iz istog razloga a ni zato što znamo zbog čega smo na nekoga ozlojeđeni ili ga mrzimo dok, obično, ne znamo zašto smo određenog raspoloženja. Razmišljao sam da ozlojeđenost nazovem, emocionalnim stavom, a mržnju emocionalnim vezivanjem, rame uz rame s romantičnom i roditeljskom ljubavi. Bitno je da se uvidi da su ova osećanja nabijena ljutnjom ali da nisu isto što i ljutnja. U prethodnom poglavlju rekao sam da je poruka signala tuge poziv za pomoć. Za ljutnju je teže da se izdvoji samo jedna poruka. „Sklanjaj mi se s puta“ izgleda da pokriva deo toga, pretnja onome ko vam smeta. Međutim, izgleda da se ne uklapa s ljutnjom izazvanom ljutnjom drugoga, ili s ljutnjom koja se oseti prema osobi o kojoj čitamo u novinama da je učinila nešto sramno. A ponekad se ljutnja i ne svodi samo na imanje želje da se ukloni s puta osoba koja vas ometa; tu je i želja da povredite tu osobu. Kada je sama, ljutnja ne mže da traje dugo. Strah često prethodi i sledi ljutnji. Strah od povrede koju meta ljutnje može da nanese ili

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 163 strah od vlastite ljutnje, od gubljenja kontrole ili od nanošenja povrede. Neki ljudi često kombinuju ljutnju i odvratnost, odbojnost prema meti koju istovremeno i napadaju. Ili odvratnost može da se usredsredi na nas same zato što postanemo ljuti, što se nedovoljno kontrolišemo. Neki ljudi osećaju krivicu ili sramotu ako osećaju ljutnju. Ljutnja je najopasnija emocija jer, kao što fotografija s demonstrantima pokazuje, dolazi do pokušaja povređivanja mete naše ljutnje. I kada su samo ljutitie reči, koje se viču ili preteći izgovaraju, motiv ostaje isti, da se povredi meta. Da lije taj impuls za nanošenje povrede neophodan, ugrađeni deo sistema odgovora ljutnje? Ako jeste, onda bismo pokušaje nanošenja povrede trebali da vidimo već u ranom životnom dobu a umanjivanje bismo videli samo kada se dete nauči da suzbija taj impuls. Ako nije, onda bi impuls ljutnje prosto mogao da se svodi na energično rešavanje problema bez nužnog pokušaja povređivanja osobe koja izaziva problem. Ako bi bilo tako, onda bismo pozleđujuće, ljutito ponašanje opažali samo kod dece koja bi od svojih negovatelja, ili drugih osoba, naučila da je povređivanje neke osobe najuspešniji način eliminisanja problema. Važno je da se zna šta je u pitanju od ovo dvoje. Ako povređivanje nije ugrađeno u sistem odgovora ljutnje, onda bi bilo mogućno odgajanje dece kod koje udaranje i povređivanje ne bi bilo deo onoga što čine kada su ljuta na druge. Pitao sam dvojicu vodećih istraživača ljutnje kod odojčadi i dece89 da li postoje neki jaki dokazi u prilog jedne ili druge teze, i rekli su mi da ne postoje. Džo Kampos, pionirski istraživač emocija u ranom detinjstvu, izvestio me je da kod odojčadi „mlaćenje i treskanje izgleda imaju funkciju uklanjanja prepreke“, i pomenuo je nešto što naziva „proto-ljutnja“ kod odojčadi, koja se javlja u raznim situacijama u kojima dolazi do ometanja onoga što rade, kao na primer, uklanjanje bradavice dok sišu. Nije jasno da li su ti pokreti budući koordinisani pokušaji povređivanja osobe koja je izvor prepreke ili su samo pokušaji prekidanja ometanja. Nema informacije tačno kada i kako se javljaju pokušaji nanošenja povrede, kao ni da li se javljaju kod sve dece.