164 P o l E k m a n Postoje dokazi da se udaranje i ritanje javljaju veoma rano kod većine dece, ali da počinju da se stavljaju pod kontrolu na uzrastu od dve godine i zatim nastavljaju da opadaju sa svakom seledećom godinom.90 Psihijatar i antropolog, Melvin Koner /Коппег/ nedavno je napisao: „Sposobnost za nasilje... nikada se ne ukida.... Uvek je prisutna.“91 To se poklapa s mojim zapažanjima dok sam odgajao dvoje svoje dece; udaranje da bi se nanela povreda bilo je prisutno veoma rano u njihovom životu. Morali su da uče da koče taj odgovor, da uspostavljaju druge načine borbe protiv ometanja, uvreda i raznih drugih napada. Slutim da impuls povređivanja praktično kod svih predstavlja centralni deo odgovora ljutnje. Međutim, takođe verujem da među nama postoje važne razlike u tome koliko su snažni ti violentni impulsi. Iako možemo da osuđujemo ljude za ono što izgovore ili učine kada su ljuti, mi to i razumemo. Nerazumljiva je ona osoba koja nanosi povrede a nije ljuta, ona često deluje istinski zastrašujuće. Ljudi često žale zbog nečega što izgovore u ljutini. U njihovom izvinjenju često objašnjavaju da su bili obuzeti ljutnjom i tvrde da nisu stvarno mislili ono što su rekli; njihove stvarne stavove i uverenja iskrivila je snaga te emocije. Uobičajena fraza koja to ilustruje glasi „Izgubio sam glavu“. Izvinjenja se teško čuju sve dok su prisutni tragovi ljutnje a često ne mogu ni da poprave učinjenu štetu. Ukoliko smo pomni prema svom emocionalnom stanju, to jest, ne samo da smo svesni kako se osećamo nego smo i u zastanku u kome razmatramo da li želimo da postupimo prema svojim ljutitim osećanjima, i dalje nam predstoji borba ukoliko odlučimo da ne postupimo prema svojoj ljutnji. Ta će borba nekima biti teža jer se ljute brže i jače nego drugi. Borba je u tome da se ne nanese povreda, da se ne inati, da se na ljutnju ne odgovori još jačom ljutnjom, da se ne izgovore neoprostive stvari, da se odgovor snizi od ljutnje na iznerviranost /аппоуапсе/, ili da se eliminiše svaki znak ljutnje. Ponekad, međutim, upravo hoćemo da odigramo svoju ljutnju a, kao što sam ranije objasnio, ljutiti postupci mogu da budu i korisni i neophodni.
Ra ZOTKMVKNB EMOCIJE 165 Dejvid Lin Skot III, star 26 godina, umišljeni nindža, 1992. godine je silovao i ubio ćerku Maksine Keni. Skot je uhapšen 1993. godine, ali je suđenje odlagano 4 godine. Nakon što je Skot osuđen, Maksin i njen suprug Don, oboje su dobili reč priliklom izricanja presude. Maksin se direktno obratila Skotu recima, „Znači misliš da si nindža? Osvesti se! Ovo nije feudalni Japan a i da jeste, nikada ne bi bio nindža jer ti si kukavica! Šunjaš se noću, obučen u crno, nosiš oružje i vrebaš nedužne, bespomoćne žene.... Silovao si i ubio zbog lažnog osećaja moći koji to pruža. Više ličiš na prljavu, odvratnu bubašvabu koja gamiže noću i sve zagađuje. Nemam sažaljenja za tebe. Silovao si, mučio i brutalno ubio moju Gejl. Ne jedan, zadao si joj sedam uboda! Nisi imao milosti dok se očajnički borila za svoj život, to se vidi po ranama na njenim šakama. Ti ne zaslužuješ da živiš.“. Skot, koji nije pokazivao kajanje, smejao se gospođi Keni dok je govorila. Dok se vraćala na svoje mesto, Maksin Keni je udarila Skota po glavi, pre nego su njen suprug i šerif mogli da je zaustave (vidi na slici).
166 P o l E k m a n Često ono što nas motiviše da kontrolišemo ljutnju i ne dozvolimo da preraste u bes, jeste naša odlučnost da nastavimo vezu sa osobom na koju smo ljuti, Bilo da se radi o prijatelju, poslodavcu, radniku, supružniku ili detetu, bez obzira na to šta je učinila ta osoba, verujemo da bi našu buduću vezu sa njima mogli nepopravljivo da pokvarimo ukoliko ne uspemo da kontrolišemo svoju ljutnju. U slučaju Maksine Keni nije postojala ni njena prethodna veza s ovim čovekom ni očekivanje neke buduće veze s njim - ništa što bi je motivisalo da ne postupi po svojoj ljutnji. Mi naravno razumemo i saosećamo sa besom g-đe Maksin. Verovatno da bi svako od nas, u njenoj situaciji, imao slična osećanja. Iako mislimo možda da je pogrešila što je napala Skota, teško je da je osudimo zbog toga. Možda je izgubila kontrolu kada je videla da ubica njene ćerke ne pokazuje kajanje ili nelagodu, kada joj se smejao dok ga je optuživala. Da li bi svako tako postupio? Da li bi svako na toj tački izgubio kontrolu? Da li svi imamo gornju tačku slamanja? Mislim da ne. Njen suprug, Don, nije popustio svom violentnom impulsu; umesto toga zadržavao je suprugu da ne napada Skota. Maksin i Don Keni doživeli su najgori roditeljski košmar - svirepo ubistvo deteta koje je počinio potpuni stranac iz nerazumljivih razloga. Osam godina nakon što je njihova 38-godišnja ćerka Gejl bila silovana i ubijena, rekli su mi da još uvek pate i da im nedostaje. Zašto su Maksin i Don tada u sudnici reagovali različito? Maksin možda ima kratak fltilj, preko i vrlo naglo nastupanje ljutnje, ali ona kaže da to nije tipično za nju. Njen muž, Don, sporo se ljuti, suzdržava sve svoje emocije i one rastu vrlo postepeno. Ljudima sa oštrim gradijentom ljutnje mnogo je teže da inhibiraju svoje odgovore ljutnje i spreče da njihova ljutnja preraste u bes. I dok Maksin ne veruje da ima kratak fitilj, ona kaže da lako eksplodira ako „pomislim da mi je porodica ugrožena na bilo koji način“. Maksin m ije rekla, „emocije uvek doživljavam vrlo snažno.... Mislim da ljudi imaju različite emocionalne jačine, mislim da imaju različitu emocionalnu aparaturu i da je ona kod nekih jača“. Maksin i Donu sam rekao da radim istraživanje upravo o tome što je Maksin
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 167 opisivala i da nalazim da je u pravu (ovaj rad je opisan na kraju I poglavlja i u zaključku). Svi se za svaku emociju razlikujemo po tome koliko snažno možemo da je doživimo. Neki ljudi prosto nemaju sposobnost za krajnje snažnu ljutnju tako da se njima nikada u životu neće desiti da budu razjareni. Razni izrazi ljutnje ne zavise samo od dužine fitilja već i od kapaciteta eksplozivnosti, od toga koliko ima dinamita - da nastavim s metaforom - a to nije jednako kod svih. Naučnici još uvek ne znaju šta je izvor ovih razlika, koliko utiče genetsko nasleđe a koliko okolina. Po svemu sudeći oboje imaju ulogu.92 Kasnije ću u ovom poglavlju da opišem neka svoja istraživanja u vezi sa ljudima poznatim po svojoj neobično snažnoj ljutnji. Kako mi je rekla Maksin, ona nije unapred znala da će da udari Dejvida Skota. Mislila je da će moći da se zaustavi na verbalnom napadu. No baraž verbalnih uvreda može da otvori vrata, puštajući ljutnji da se hrani samom sobom i da raste, čineći sve težim da se uključe kočnice i predupredi fizički napad. U toku pauze, prilikom izricanja presude, Maksin je svoj napad na Dejvida Skota jednom novinaru ovako objasnila: „Bilo je kao da sam na trenutak poludela. Prosto više nisam mogla da vladam situacijom“. Pitao sam je da li sada, kada se seti toga, i dalje misli daje bila izgubila razum. Maksin je odgovorila, „Da, sećam se osećanja ogromne mržnje.... Ljutnja je bilo toliko snažna da uopšte nisam mislila o posledicama“. (Donekle neočekivano, Don sada sebi prebacuje zbog toga što nije napao Dejvida Skota/) * Don i dalje pati zbog tog potresnog iskustva i, u svojoj teškoj muci i neutoljivoj tuzi, smatra da je bio kukavica jer nije ubio Dejvida Skota kada je za to imao priliku u sudnici. Rekao mije daje na koledžu bio rvač i daje u više prilika Skotu mogao da polomi vrat dok je prolazio pored njega. Donu sam objasnio da bi napad na Skota bio čin osvete. Ne znači da smo kukavice ako se ne svetimo. Kukavičluk bi bio kada ne bi zaštitio svoju ćerku prilikom Skotovog napada. Siguran sam da bi on, daje imao priliku, reagovao da je zaštiti. Razlog zašto se sada oseća kao kukavica može biti zato što još uvek nije prihvatio daje ona stvarno mrtva; nije prihvatio da nije mogao daje zaštiti jer nije imao priliku za to.
168 P o l E k m a n Verujem daje skoro svako u stanju da spreči neko postupanje ili izgovaranje dok je ljut, ili čak i besan. Zapazite da kažem skoro, jer postoje ljudi koji izgleda ne mogu da kontrolišu svoju ljutnju. To može biti doživotni obrazac, ili rezultat povrede određene oblasti u mozgu. Ovo se ne odnosi na Maksin; ona je oduvek bila u stanju da reguliše svoje emocije. Iako osetimo da smo terani da izgovorimo nešto ružno ili fizički da nasrnemo, većina nas može da izabere da tako ne postupi. Može da izleti par reči, ili da krene ruka, ali skoro svi mogu da se kontrolišu. Svi, ili skoro svi, imamo mogućnost da ne povredimo, da ne budemo nasilni ni na recima ni na delu. Maksin je napravila nameran izbor da uzme reč na izricanju presude i da govori najžešće što može. Ona se i sada ponosi svojom mržnjom. Očekujem da bi većina ljudi postupila nasilnički ako bi izgledalo da takvi postupci mogu da spreče ubistvo njihovog deteta, no da li je to stvarno gubljenje kontrole? Kada nasilništvo ispunjava korisnu svrhu, malo je onih koji ga osuđuju. Ono može da ne bude impulsivno, već pažljivo planirano. Čak i njegova svetost, Dalaj Lama, veruje daje nasilje u takvim okolnostima opravdano.93 Razumem da čak i u takvim ekstremnim okolnostima ipak ne bi svako postupio nasilnički. Nije moguće da oni koji ne bi tako postupili imaju viši prag ljutnje i daje potrebna još teža provokacija da bi i oni izgubili kontrolu, budući da je teško zamislitu neku još težu provokaciju. Prema mome istraživanju, u kome sam od ljudi tražio da opišu situaciju najveće ljutnje koju mogu da zamisle da bi bilo ko na svetu mogao da oseti, najčešće se pominje pretnja smrću članu porodice. Čak i tada, čak i kada bi nasilno postupanje moglo da spreči smrt člana porodice, ne verujem da bi svako postupio na taj način. Neki mogu da ne postupe iz straha, a neki zbog visokog uvažavanja vrednosti nenasilja po svaku cenu. Nasrtaj Maksin Keni na Dejvida Skota, ubicu, bio je nešto drugo. To je bila osveta koja nije mogla da spreči ubistvo njenog deteta. Mi njen postupak razumemo ali većina nas to ne bi učinila. Roditelji se u sudnici svakoga dana suočavaju s osobama koje su ubile njihovu decu
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 169 i ne teže za odmazdom. No nije lako da ne osećamo simpatiju prema Maksin Keni, da ne osećamo da je uradila ispravnu stvar; povređenost je bila toliko velika, gubitak tako težak. A čovek koji je silovao i ubio njenu voljenu kćer sedeo je tu i smejao joj se u lice! Da li je bilo ko siguran da ne bi postupio isto kao ona da se nalazio u njenoj koži? Pre nego sam sreo Maksin i Dona Kenija, napisao sam da je mržnja uvek destruktivna, ali sada više nisam siguran daje tako. Da li zbilja treba od sebe da očekujemo da ne osećamo mržnju, da ne želimo da povredimo nekoga ko nam je silovao dete, ko joj je, pre nego je umrla, naneo sedam uboda dok je pokušavala da se odbrani, kao što se vidi po ranama na njenim šakama? Zar to što je Maksin nastavila da mrzi Dejvida Skota, nije imalo korisnu ulogu u njenom životu, zar nije bilo melem za njene rane? Maksin izgleda nije ogrezla u mržnji, svoj život vodila je produktivno, ali je i dalje osećala mržnju prema Dejvidu Skotu. U većini slučajeva naša ljutnja nije odgovor na neku tešku provokaciju. No snažna i čak nasilna ljutnja može da se javi i kada se drugima čini da je provokacija bila slaba. Može da se radi o neslaganju, izazovu, uvredi ili maloj osujećenosti. Možemo nekada namerno da ne kontrolišemo svoju ljutnju, da za trenutak ne brinemo o posledicama ili da ne mislimo na njih. Psiholog Kerol Tavris,94 koja je o ljutnji napisala celu jednu knjigu, smatra da ispoljavanje ljutnje - što preporučuju ostali psiholozi - stvara obično još veći problem. Pažljivim pregledom istraživanja ona zaključuje da nas potisnuta ljutnja „ni na koji predvidljiv ili konsistentan način ne čini depresivnim, ne izaziva čir ili povišen krvni pritisak, neumerenost u jelu ili srčani udar.... Potisnuta ljutnja nema izgleda da izazove medicinske posledice ukoliko osećamo da imamo kontrolu nad situacijom koja izaziva ljutnju, ako ljutnju tumačimo kao znak negodovanja koje treba da se ispravi, a ne kao emociju koju treba preko volje da štitimo, i ako osećamo posvećenost radu i ljudima u našim životima.“.95 Ispoljavanje ljutnje ima svoju cenu.96 Ljutiti postupci i ljutite reči mogu da pokvare vezu, privremeno ili zauvek, i često dovode
170 P o l E k m a n do odmazde u ljutnji. Čak i bez ljutih postupaka ili ljutih reči, naš ljutiti izraz lica ili ton glasa, signalizuju meti da smo ljuti. Ako ta osoba zatim odgovori ljutito, ili prezrivo, nama postaje teže da održimo vlastitiu kontrolu i da izbegnemo tuču. Ljutiti ljudi nisu omiljeni. Nađeno je da ljutita deca ne nailaze na odobravanje kod druge dece,97 a ljutiti odrasli se opažaju kao socijalno neprivlačni.98 Lično mislim da nam je obično bolje ako ne odigramo svoju ljutnju ili ako se trudimo da postupimo na konstruktivan način, na način kojim ne napadamo osobu na koju smo ljuti. Svako ko je ljut treba da razmotri, što često ne čini, da li s onim što ga ljuti može najbolje da izađe na kraj pomoću izražavanja ljutnje. Mada ponekad to može da bude slučaj, postoje i brojni slučajevi kada je bolje da sačekamo s prigovorom dok nas ljutnja ne prođe. Ima trenutaka, međutim, kada nas nije briga da li ćemo da pogoršamo stvari, kada nas buduća veza s metom naše ljutnje ne zanima. Kada je ljutnja snažna, u početku možemo da ne znamo ili čak da ne želimo da znamo, da smo postali ljuti. Ovde ne mislim na propust da se bude poman prem a svojim emocionalnim osećanjima. Ne radi se o tome da nismo u stanju da ustuknemo jedan korak da vidimo da li želimo da nastavimo da postupamo na osnovu svoje ljutnje. Pre će biti da nismo čak ni svesni da li smo ljuti, iako izgovaramo ljutite reči i upuštamo se u ljutite postupke. Nije nimalo jasno zašto i kako se to dešava. Da li mi ne znamo da smo ljuti zato što bi znanje o tome značilo da bi osudili sebe same? Da li je kod nekih ljudi veća verovatnoća da ne budu svesni da su ljuti nego kod nekih drugih? Da li je takva nesvesnost češća kod ljutnje nego kod drugih emocija? Da li postoji nivo ljutnje koji, kada se dostigne, uvek znači da će ljutita osoba morati da postane svesna da je ljuta, ili možda i to varira od osobe do osobe? Da li je teže da se bude pom an prema svojim emocionalnim osećanjima kada smo ljuti, uplašeni ili dok patimo? Nažalost, nema naučnih istraživanja koja su se bavila ovim pitanjima. Glavna korist od svesnosti i pomnosti naših osećanja ljutnje jeste prilika da regulišemo i potisnemo svoje reakcije, da prevred-
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 171 nujemo situaciju i da planiramo postupke koji će najverovatnije da uklone izvor naše ljutnje. Ako naša osećanja nisu svesna i prosto se odigravaju, onda ništa od toga ne možemo da činimo. Nesvesni, bez mogućnosti da na kratko sagledamo šta se spremamo da uradimo ili da izgovorimo, više smo skloni da radimo ili izgovaramo ono zbog čega ćemo posle zažaliti. Čak i ako smo svesni svoje ljutnje, ali nismo u stanju da budemo pomni prema svojim osećanjima ljutnje, ako ne ustuknemo jedan korak i ne zastanemo da vidimo šta se događa, nećemo biti u stanju da vršimo bilo kakav izbor svojih postupaka. Obično nesvesnost naše ljutnje ne traje dugo. Drugi koji vide i čuju našu ljutnju to mogu i da nam kažu, mi možemo daje čujemo u svom glasu, ili možemo sami da zaključimo na osnovu toga kako razmišljamo i šta nameravamo. Takvo znanje ne garantuje kontrolu, ali uvodi njenu mogućnost. Kod nekih ljudi može da koristi staro pravilo da se izbroji do deset pre nego se nešto uradi, dok je kod drugih možda potrebno da se povuku iz situacije, makar privremeno, da bi svojoj ljutnji dozvolili da se staloži. Postoji jedan naročiti oblik odgovaranja na ljutnju koji izaziva neprilike u intimnim vezama. Moj kolega, Džon Gotman, u svojim studijama o srećnim i nesrećnim brakovima naišao je na nešto što je nazvao podizanje zida /stonewalling/.99 Češće kod muškaraca nego kod žena, reč je o hladnom povlačenju iz interakcije, pri čemu onaj ko podiže zid ne želi da odgovara na partnerove emocije. Po pravilu, podizanje zida je odgovor na ljutnju ili prigovor druge osobe, pri čemu se onaj ko podiže zid povlači jer nije u stanju da se bavi svojim i osećanjima bračnog druga. Umesto toga, veza bi pretrpela manju štetu kada bi on pokazao da čuje žalbe supruge, da uviđa da je ona ljuta i da hoće o tome da razgovara, ali kasnije, kada bude mogao bolje da se kontroliše. Teoretičar emocija, Ričard Lazarus, opisao je veoma tešku tehniku vladanja ljutnjom, tešku jer cilj nije kontrola već deaktivacija ljutnje: „Ukoliko su naš bračni drug, ili ljubavnik, ili ljubavnica, uspeli da nas uvrede nečime što su rekli ili uradili, umesto da uzvra
172 P o l E k m a n timo ne bi li povratili povređeno samopoštovanje, mogli bismo da uvidimo da oni, budući pod velikim stresom, realno ne mogu da se smatraju odgovornima; oni, praktično, sebe nisu mogli da kontrolišu, i najbolje bi bilo da se pretpostavi kako njihova osnovna namera nije bila zla. Ovakvo reprocenjivanje tuđih namera omogućava da se saoseća s voljenom osobom u njenoj nevolji i da joj se oprosti izliv besa.“.100 Lazarus priznaje da je to lakše reći nego učiniti. Njegova svetost, Dalaj Lama101, opisao je isti pristup, u kome se pravi razlika između napadačkog postupka i počinioca tog postupka. Pokušavamo da razumemo zašto je neko postupio napadački i pokušavamo s njim da saosećamo, pitajući se šta gaje to učinilo ljutim. To ne znači da tu osobu nećemo obavestiti da smo nezadovoljni njenim ponašanjem. No naša ljutnja je više usmerena na postupak nego na osobu; mi hoćemo da joj pomognemo da ne postupa na takav način. Ima ljudi koji možda ne žele da im se pomogne. Nasilnik, na primer, možda želi da bude dominantan; svirepa osoba možda uživa u nanošenju povreda. Takve ljude može da zaustavi jedino ljuitnja usmerena na osobu, a ne samo na postupak. Ono što ističu Lazarus i Dalaj Lama, svako ponaosob, moglo bi da bude ostvarivo jedino ako druga osoba nije namerno i svesno zlonamerna. Pa čak i tada, kada nemamo posla sa zlonamernom ljutnjom, naše vlastitio emocionalno stanje utiče na to kako možemo da odgovorimo. Biće lakše da se umesto na počinioca ljutimo na postupak kada naša ljutnja nije jaka, kada raste polako i kada smo u potpunosti svesni da smo ljuti. Na trenutak je potrebno zaustavljanje; a uzavrela, brza i snažna ljutnja to ne dopušta uvek. Naročito bi teško bilo da vladamo svojim postupcima u toku refraktornog perioda, kada su nam nedostupne informacije koje nisu konsistentne s našom ljutnjom. Takav način pristupanja ljutnji nije uvek moguć no, ukoliko se uvežbava, može, bar ponekad, da postane moguć. Pre nekoliko meseci na sastanku sam prisustvovao takvoj konstruktivnoj ljutnji. Petorica nas planirali smo neki istraživački projekt. Džon je prigovorio našim planovima, govoreći nam da smo
R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 173 naivni, da otkrivamo mlaku vodu i da smo, prema tome, slabi naučnici. Ralf mu je odgovorio, navodeći šta smo sve uzeli u obzir, i mi smo nastavili diskusiju. Džon nas je ponovo prekinuo, ponavljajući još upornije ono što je ranije rekao, kao da nije čuo Ralfov odgovor. Pokušali smo da nastavimo ne odgovarajući mu direktno, ali on nam to nije dozvolio. Onda je intervenisao Ralf, rekavši Džonu da smo ga čuli, da se ne slažemo s njim i da mu ne možemo dozvoliti da nas više ometa. Može da ostane ukoliko će da ćuti ili ako će da pomaže, a ako ne može, onda treba da ode. Pažljivo sam slušao Ralfov glas i posmatrao njegovo lice. Video sam i čuo čvrstinu, snagu i odlučnost, možda samo trag nestrpljenja i ljutnje. Nije postojao napad na Džona, nije pomenuto da je počeo da galami, što inače jeste bio slučaj. Ne napadnut, Džon se nije branio i posle nekoliko minuta je napustio sobu i to, kako bi se po njegovom kasnijem ponašanju moglo reći, bez ikakve ozlojeđenosti. Ralf mi je kasnije, kada sam ga pitao, rekao da je osećao blagu ljutnju. Rekao je da nije planirao šta će da kaže; prosto je tako ispalo. Inače, Ralfova uža struka je učenje dece u ovladavanju ljutnjom. Svima nama je teže da kontrolišemo svoju ljutnju kada smo u razdražljivom raspoloženju. Tada se naljutimo zbog stvari koje nam inače ne bi smetale. Kao da tražimo priliku da se naljutimo. Kada smo razdražljivi, nešto što bi nas samo nerviralo sada nas više ljuti, dok nešto što bi nas samo umereno ljutilo sada u nama izaziva bes. Ljutnja koja se oseća u razdražljivom raspoloženju duže traje i teže se kontroliše. Niko ne zna kako da izađe iz takvog raspoloženja; ponekad može da pomogne zaokupljanje aktivnostima u kojima istinski uživamo, ali ne uvek. Moj savet je da izbegavate ljude kada ste razdražljivi, ukoliko možete da prepoznate da ste u razdražljivom raspoloženju. To često ne bude očigledno sve do prvog izliva ljutnje, kada shvatimo da je do njega došlo zato što se osećamo razdražljivo. Toliko naglašavanje važnosti vladanja ljutnjom, u ovom poglavlju, stvara utisak da ljutnja nije korisna ili adaptivna. Ili je ljutnja, možda, bila adaptivna za naše pretke, koji su bili lovci ili sakupljači, ali ne i za nas. Takvo razmišljanje previđa brojne, vrlo
174 P o l E k m a n korisne funkcije ljutnje. Ljutnja može da nas motiviše da prekinemo ili da promenimo bilo šta što čini da se ljutimo. Ljutnja zbog nepravde motiviše postupke koji dovode do promene. Prosto amortizovanje ljutnje druge osobe, ili ne odgovaranje na nju, nije korisno. Napadna osoba mora da sazna da smo nezadovljni onim što ona čini, ukoliko želimo da prestane to da radi. Objasniću to još jednim primerom. Metju i njegov brat, Martin, imaju različite talente i veštine i obojca su nezadovoljni poslom koji obavljaju. Sreću Sema, koji ima kontakte u poslovnom svetu i koji bi njima obojci mogao da pomogne da nađu bolji posao. Metju vodi reč tokom razgovora, prekida Martina, ne dopuštajući mu ravnopravno učešće u razgovoru. Martin oseti da je uskraćen i postaje ljut. Kaže, „Hej, ne budi ’alav; treba i ja da razgovaram sa Semom.“. Ako je to izgovorio s ljutnjom u glasu ili na licu, možda je ostavio loš utisak na Sema. Iako je, možda, zaustavio Metjua, to je moglo da ga košta, jer korišćenje reči ’alav predstavlja uvredu. Metju bi mogao da uzvrati podrugljivom primednom i onda obojica gube Semovu pomoć. Ako Martin postane svestan svoje ljutnje pre nego progovori, ako može da prepozna da, iako Metju nije fer, njegov motiv nije da povredi Martina, mogao bi drugačije da postupi. Mogao je da se obrati Semu, „Puno si čuo o Metjuovim interesovanjima, no ja ne želim da propustim ovu priliku, da te ne upoznam s mojom situacijom.“. Kasnije bi mogao da kaže da razume koliko je za Metjua bio važan taj sastanak ali da smatra da je pretila opasnost da Metju sve vreme iskoristi za sebe, zaboravljajući da i njemu, Martinu, treba deo vremena. Ako Martin ovo može da kaže u vedroj formi, uz malo humora, veći su izgledi da će Metju iz toga da izvuče pouku. Ukoliko bezobzirnost i nepoštenost nisu tipični za Metjua, Martin bi mogao da izabere da to ni ne pomene. A ko jesu tipični, onda bi Martin svakako mogao da poželi da istakne koliko Metju nije bio fer. Ako Martin to kaže s ljutnjom, Metju bi možda razumeo koliko je to ozbiljno, ali bi to moglo i da izazove ljutitu odbranu i ne bi došlo ni do kakvog napretka.
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 175 Deo poruke koju treba da dobijemo od svoje vlastite ljutnje jeste „Šta je to što me čini ljutim?“. To ne mora uvek da bude očigledno, može da ne bude to što mislimo; svi smo doživeli da se, kao rezultat frustracije, „ brecamo na dežurnog krivca“, na nekoga ko nas nije povredio. Takva pomerena ljutnja može da se javi i kada nas je druga osoba razljutila ali mi prema toj osobi ne možemo da pokažemo ljutnju i umesto toga se obrušimo na nekog prema kome je manje opasno da se ljutimo. Ljutnja nam govori da nešto treba da se menja. Ako ćemo tu pramenu da izvedemo najdirektnije, onda moramo da znamo izvor svoje ljutnje. Da li je reč o ometanju nečega što pokušavamo da radimo, da li je pretnja povređivanjem, povreda dostojanstva, odbijanje, ljutnja druge osobe ili pogrešan postupak? Da li je naše opažanje bilo tačno, ili smo možda bili u razdražljivom raspoloženju? Možemo li stvarno bilo šta da uradimo da umanjimo ili da eliminišemo negodovanje, i da li izražavanje i odigravanje naše ljutnje eliminiše njen uzrok? Iako se ljutnja i strah često javljaju u istim situacijama, u odgovorima na iste pretnje, ljutnja može da koristi u smanjivanju straha i davanju energije za izvođenje radnji za savladavanje pretnje. O ljutnji se razmišljalo kao o alternativi za depresiju, svaljivanje krivice na druge umestro na sebe, ali nije sigurno da je tako, jer ljutnja takođe može da se javi zajedno sa depresijom.102 Ljutnja obaveštava druge o teškoći. Kao i sve emocije, ljutnja ima signal, moćan signal i na licu i u glasu. Ako je izvor naše ljutnje druga osoba, naš ljutiti izraz govori toj osobi daje to što ona čini neprihvatljivo. Nama može da koristi ako drugi to znaju., ali ne uvek, naravno. No priroda nas nije opremila prekidačem za isključivanje bilo koje naše emocije u prilikama u kojima poželimo da je nemamo. Kao što neki uživaju u tuzi, ima ih koji uživaju u ljutnji.103 Traže dobru svađu; neprijateljski povici i verbalni napadi uzbudljivi su i ispunjavajući. Neki čak uživaju u fizičkoj borbi do padanja u nesvest. Intimnost može da se uspostavi ili da se obnovi nakon razmene žestokih pogrda. Kod nekih bračnih parova seks postaje uzbudljiviji i strastveniji posle ogorčene svađe ili čak i tuče. Obrnij-,
176 P o l E k m a n to, postoje ljudi na koje doživljaj ljutnje deluje krajnje toksično i učinili bi sve samo da se nikada ne razljute. I kao što za svaku emociju postoji raspoloženje natopljeno tom emocijom, i poremećaj te emocije, tako postoji i crta ličnosti u kojoj ta emocija ima centralnu ulogu. Za ljutnju, ta crta je neprijateljstvo. Moje istraživanje o neprijateljstvu usredsređeno je na znake neprijateljstva i njegove posledice po zdravlje. U prvoj studiji,104 moje kolege i ja težili smo da utvrdimo da li postoji znak na izrazu lica koji označava da li je neka osoba tip ličnosti A ili B. Ta distinkcija, danas manje popularna nego u vreme ovog istraživanja, pre petnaest godina, trebalo je da prepozna one čije agresivne, neprijateljske i nestrpljive osobine od njih čine kandidate za koronarno arterijske bolesti (A-ove). Nasuprot tome, B-ovi su blaže prirode. Novija istraživanja pokazala su da bi neprijateljstvo moglo da bude najvažniji faktor rizika. Neprijateljski ljudi verovatno bi trebalo da pokazuju više ljutnje i to smo hteli da proverimo u ovoj studiji. Ispitali smo izraze lica srednjeg sloja menadžera velikih preduzeća, koje su stručnjaci već bili razvrstali na A-ove ili B-ove. Svi su podvrgnuti blago provokativnom intervjuu, u kome je ispitivač pomalo izazivao ispitanike. Tehničari su koristili tehniku za merenje pokreta lica, koju smo razvili moj kolega Voli Fresen i ja - kodni sistem facijalnih pokreta (KSFP) /Facial Action Coding System (FACS)/. Kao što sam objasnio u 1. poglavlju, ova tehnika ne meri emocije direktno; umesto toga, ona objektivno beleži skorove svih pokreta mišića lica. Analizom rezultata našli smo određen izraz koji češće pokazuju A-ovi nego B-ovi - delimičan izraz ljutnje, koji smo nazvali sevanje očima /glare/ (prikazan na strani 177), gde su samo spuštene obrve i podignuti gornji kapci. Radilo se samo o sevanju očima, ne i o potpunom izrazu ljutnje, verovatno zato što su A-ovi nastojali da umanje svaki znak svoje ljutnje. Ovi poslovni ljudi su bili prevejani; znali su daje trebalo da se trude da ne deluju ljutito. Druga je mogućnost da su bili samo iznervirani tako da se, budući slaba, njihova ljutnja nije registrovala na ćelom licu.
R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 177 SEVANJE OČIMA Glavno ograničenje ove studije - to što nismo znali šta se dešavalo u srcima ovih ljudi dok bi sevali očima - bilo je otklonjeno u našoj narednoj studiji. Moj bivši student, Erika Rozenberg /Rosenberg/, i ja, ispitivali smo pacijente koji su već imali dijagnostifikovano kardiovaskularno oboljenje. Bili su izloženi riziku od, takozvanih, ishemijskih epizoda, kad srce za izvesno vreme ne dobija dovoljno kiseonika. Dok se to dešava, većina ljudi oseća bol, anginu, koji im govori da odmah prekinu da rade bilo šta što rade u tome trenutku jer će inače dobiti srčani napad. Pacijenti koje smo mi ispitivali imali su tihu ishemiju, bez bola, bez upozorenja ako njihovo srce ne dobija dovoljno kiseonika. U ovoj saradničkoj studiji105 sa istraživačkom grupom Džejmsa Blumentala, sa Djuk univerziteta, pacijenti su opet bili snimani tokom blago provokativnih intervjua. Ovoga puta je neprekidno merena ishemija pomoću video uređaja koji je, pritisnut na njihove grudi, prikazivao sliku njihovog srca u toku razgovora. Merili smo njihove izraze lica u trajanju od dva minuta dok su odgovarali na pitanja o tome kako vladaju ljutnjom u svom životu. Oni koji su postajali ishemični na svome licu su prikazivali potpun ili delimičan izraz ljutnje mnogo češće nego pacijenti koji nisu postajali ishemični. Prikazivanje ljutnje na njihovim licima dok su govorili o prošlim frustracijama ukazuje da oni nisu samo govorili o
178 P o l E k m a n ljutnji; oni su svoju ljutnju ponovo proživljavali. A ljutnja, kao što znamo iz jednog drugog istraživanja, ubrzava srčani puls i podiže krvni pritisak. Kao da trčite uz stepenice; to je nešto što ne bi trebalo da se radi ako imate kardiovaskularno oboljenje, i to i nisu svi radili. Oni koji nisu postajali ljuti imali su mnogo veće izglede da ne postanu ishemični. Pre nego objasnim šta mislimo zašto smo dobili takve rezultate, dozvolite mi da razjasnim da ova studija nije pokazala da je ljutnja uzrok srčanog oboljevanja. U drugom istraživanju106 je nađeno da su ili crta ličnosti neprijateljstva, ili emocija ljutnje (pri čemu nije sigurno koje od to dvoje), jedan od faktora rizika za dobijanje srčanog oboljenja, ali to nije ono što smo mi istraživali. Umesto toga, mi smo pronašli da kod ljudi koji već imaju srčano oboljenje, ljutnja povećava rizik da postanu ishemični, što ih dovodi u povišeni rizik da dožive srčani napad. A sada pogledajmo zbog čega ovi ljudi postaju ljuti dok govore o tome kako su u prošlosti bili ljuti, i zašto je to opasno po njih Svi mi govorimo o emocijama koje ne doživljavamo u trenutku dok o njima govorimo. Nekome pričamo kako smo bili tužni, kako smo bili ljuti, od čega smo se uplašili, i slično. Ponekad, u toku opisivanja prošlog emocionalnog doživljaja počnemo iznova da doživljavamo emociju. Verujem da se to dešavalo ljudima koji su postajali ishemični. Oni o doživljajima ljutnje nisu mogli da govore a da ne počnu ponovo da se ljute, da svoju ljutnju ponovo preživljavaju. Nažalost, ovo je opasno po ljude sa kardiovaskularnim bolestima. Zašto se to nekima događa, a nekima ne? Zašto neki ljudi iznova doživljavaju prošla doživljavanja ljutnje, a drugi ne? Verovatno da kod onih koji imaju netrpeljivu narav ljutnja može lako da se isprovocira, da čeka prvu priliku da izbije. To da sećanje na ljutnju restituiše osećanja koja su bila osećana, predstavlja istovremeno i obeležje i manifestaciju netrpeljive ličnosti. Nastranu neprijateljski ljudi, svakome od nas može da se dogodi da ponovo proživljava prošla emocionalna doživljavanja koja započinjemo misleći da ćemo samo da ih opisujemo. Mislim da se to dešava ukoliko taj događaj ostane nedovršen. Uzmimo, na primer, da se žena naljuti na muža jer je opet zakasnio na večeru a nije
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 179 joj se javio da kasni. Ako se ta svađa završila bez ženinog osećanja da joj je zamerka zadovoljena (ukoliko se on nije izvinio, ili nije objasnio zašto nije mogao da se javi, ili nije obećao da se to neće ponoviti), onda je verovatno da će kasnije ona ponovo da proživljava to iskustvo. Misli da iznova pokreće to pitanje jer će sada o njemu moći da govori smireno, može da joj se dogodi da ljutnja ponovo izbije. To može da se dogodi čak i ako je dati događaj bio razrešen, ukoliko postoji istorija drugih, nerazrešenih, ljutitih događaja koji gomilaju osujećenost koja čeka da se čuje. Ne želim da kažem da opisivanje prošlog iskustva ljutnje nije moguće a da se ponovo ne bude ljut. Moguće je, ukoliko ne postoji zaostali posao i ukoliko je određeni događaj bio razrešen. Čak je moguće, dok govorimo o prošlom emocionalnom događaju, da upotrebimo deo izraza ljutnje da bismo ilustrovali kako smo se osećali. Na primer, mogao bih svojoj ženi da ispričam kako sam u toku dana bio fruistriran i ljut, dok sam pokušavao da se raspravim sa Službom unutrašnjih prihoda, a oni su me prebacivali od jedne do druge glasovne poruke. Recimo da sam na kraju uspeo svoju ljutnju da izrazim pred službenikom koji je najzad bio podigao slušalicu, i od koga sam dobio veoma ljubazno izvinjenje. Mogao sam čak na svome licu i da pokažem neki element ljutnje - nešto što zovem referencijalni izraz.107 Referencijalni izraz odnosi se na emociju koju ne osećamo u tom trenutku; to je skoro kao da izgovorate reč ljutnja, samo uz korišćenje lica. Izraz doduše mora da bude donekle transformisan tako da se osoba koja gleda izraz ne bi zabunila i pomislila da prva osoba sada oseća ljutnju. To se obično radi tako što samo delimično koristimo izraze i to vrlo kratko. Izraz referencijalne ljutnje može da uključi samo podignute gornje kapke, ili samo stisnute usne, ili samo spuštene obrve. Ako je upotrebljeno više od jednog elementa, to ne samo da može da zbuni osobu koja gleda izraz, nego može i da uspostavi samu ljutnju. Kao što ste mogli da vidite prilikom pravljenja izraza, opisanog u prethodnom poglavlju, ukoliko na svom licu napravite sve mišićne pokrete neke emocije, onda, uglavnom, ta emocija počne i da se dešava.
180 P o l E k m a n Nasilje Kao što za svaku emociju postoji njoj srodno raspoloženje koje je natopljeno tom emocijom, tako isto za svaku emociju postoji i srodno psihopatološko stanje, u kome ta emocija ima važnu ulogu. Uobičajena fraza, emocionalni porem ećaj, upravo to i potvrđuje. Kod tuge i patnje poremećaj se pokazuje kao depresija. U depresiji dolazi do izlivanja emocija, depresivni ljudi ne mogu da regulišu svoju tugu ili patnju, i one nadiru i ometaju sve aspekte njihovih života. Poremećaj u kome ljutnja, na sličan način, izmiče kontroli i predstavlja smetnju u životu neke osobe, manifestuje se kod onih ljudi koji pokazuju određene oblike nasilja. Nema saglasnosti o tome šta čini nasilje. Neki naučnici smatraju da verbalni napadi, uvrede i izrugivanje, predstavljaju oblike nasilja, tako da se u njihovim istraživanjima ne ispituju posebno ljudi koji se upuštaju u strogo verbalne napade, a posebno oni koji izvrše fizički napad. Slično tome, postoje agresivna ponašanja koja ne uključuju fizičko nasilje, kao što su arogantnost ili dominacija, a mnogi istraživači ne prave razliku između agresivnosti, s jedne strane, i fizičkog nasilja ili verbalnog zlostavljanja, s druge. Pored toga, ima onih koji čineći nasilje uništavaju imovinu, lome stolice, čaše, itd. Ne znamo da li se sve to dešava iz istih razloga, na primer, zbog istog odgoja ili posredstvom iste moždane aktivnosti. Ako bi bilo tako, mogli bismo da očekujemo od ljudi koji su verbalno nasilni da budu i agresivni i fizički nasilni, međutim, iako ima i takvih slučajeva, postoje, takođe, ljudi koji pokazuju isključivo samo jednu vrstu nasilja. To ukazuje da bi u našem istraživanju nasilja ovde trebali da ispitujemo svako zasebno, one koji se upuštaju isključivo u verbalno nasilje, one koji pokazuju samo visoko agresivna, ali ne i zlostavljajuća, ponašanja (što, priznajem, nije uvek lako da se razlikuje), i one koji pokazuju fizičko nasilje. Samo tako možemo da odredimo da li su uzroci isti, i da li se radi samo o prelaznim oblicima. Čak i kada se ograničimo samo na fizičko nasilje, i dalje ostaje mnogo tipova koje treba uzeti u obzir, a od kojih bi samo neki mogli
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 181 da budu znaci emocionalnog poremećaja. Neke nasilničke postupke društvena zajednica smatra socijalno korisnim. S izuzetkom pacifista, svi veruju da je rat ponekad opravdan. Postoje i prilike u kojima je opravdano i individualno nasilje. Kada policijski snajperista ubije osobu koja je ugrožavala živote dece, držeći ih kao taoce, malo je onih koji bi zamerili zbog nasilništva snajperiste, pogotovu ako je upucani već ubio jedno ili više dece. Moguće opravdavanje ubistva ne ograničava se samo na policiju; većina bi se složila da pojedinac sme da bude nasilan ako je to potrebno za spas života članova porodice, ili čak i stranaca. I nasilje koje ne sprečava najgore akte nasilja, nego je motivisano osvetom ili odmazdom, nailazi na razumevanje ali ne i na puno odobravanje. U jednom razgovoru o ovim idejama sa mojom prijateljicom i koleginicom, evolucionim filozofom, Helenom Kronin,108 ona je ukazala da su u svim kulturama i u svim istorijskim periodima za koje znamo, postojali određeni oblici nasilja za koje se smatralo da su opravdani. Neverstvo, sumnja da postoji prevara i pretnja da ćete biti odbijeni od seksualnog partnera, prestavljaju najčešće uzroke ubistava, pri čemu muškarci ubijaju žene mnogo ćešće nego što žene ubijaju muškarce. Kroninova, zajedno s drugim evolucionim misliocima, to pripisuje, skoro neizbežnoj, nesigurnosti muškarca u to da li je stvarni otac bilo kog potomka. U skladu s ovim gledištem, jedna od najvećih studija o ubistvu pokazuje da se u jednom od šest rešenih ubistava radilo o ubistvu bračnog druga, pri čemu su žene činile tri četvrtine žrtava. Na moje iznenađenje, ubistva supružnika bila su jednako rasprostranjena među venčanim bez obzira na trajanje braka, i bez obzira na društvene i ekonomske razlike.109 Ubistvo šefa iz osvete zbog nekorektnog odnosa, takođe češće počine muškarci nego žene, jer je, u poređenju sa ženama, kod muškaraca mnogo veća važnost statusne hijerarhije. Da se ne bismo previše udaljavali od naše teme - od nasilja koje je proizvod emocionalnog poremećaja - dopustite još samo da kažem da evoluciono mišljenje može da pomogne u razumevanju zašto se događaju određeni oblici nasilja, ko je počinilac tih nasilničkih akata i kako je mogu
182 P o l E k m a n će da zajednica može da odobrava takve akte. Takvi oblici nasilja, iako mogu da budu za žaljenje, ili čak zakonski kažnjivi, verovatno neće biti rezultat emocionalnog poremećaja ukoliko pripadaju vrsti nasilja koje je u toku naše evolucije imalo adaptivnu vrednost. Glavna razlika između činova nasilja jeste da li su s predumišljajem ili su impulsivni. Obe vrste mogu da budu normalne, čak i društveno odobrene. Recimo daje neko zarobljen i da, znajući daje njegov tiranin već ubio jednog od svojih zarobljenika, pažljivo planira napad na svog potencijalnog ubicu. To jeste nasilje s predumišljajem, ali nije patološko i nailazi na društveno odobravanje. Možda je manje očigledno da i impulsivno nasilje može da bude društveno odobreno, ali i ono može da bude na mestu. Kada je moja ćerka Eva tek bila prohodala, često je istrčavala na ulicu bez gledanja da li nailazi neki auto. Često sam je upozoravao zbog toga, ali je ona, mislim, na to počela da gleda kao na igru, kao način da se tata stvarno iznervira. Jednoga dana sam uspeo da je izvučem na trotoar samo zahvaljujući stvarno brzoj reakciji. Bez razmišljanja, postupajući po impulsu, udario sam je i proderao se na nju. To je jedini put da sam je udario. I mada dosta ljudi možda neće odobriti moj nasilnički čin, ona više nikada nije istrčala na sredinu ulice. Više od 90 posto roditelja navode da su fizički kažnjavali svoju malu decu.110 Naveo sam slučajeve normalnog predumišljajnog i normalnog impulsivnog nasilja, ali postoje i njihove abnormalne varijante. Ubice, silovatelji i mučitelji, svoje akcije mogu pažljivo da planiraju, birajući žrtvu i vreme i način izvršenja. Takođe, postoje i impulsivni batinaši supružnika, koji udaraju bez upozorenja i bez planiranja. Istraživanja ličnosti111 i studije o aktivnostima mozga112, oboje, nalaze razlike između predumišljaj nog i impulsivnog nasilja. Jasno je da ih oboje treba uzeti u obzir, iako neka istraživanja ne uspevaju da prave tu razliku. Važno je da se ima u vidu da li je nasilje impulsivno ili predumišljajno, ali to nije i dovoljno da bi moglo da se izoluje abnormalno nasilje. Nužan činilac je da takvo nasilje takođe bude i antidruštveno - društvo ga osporava - ali to ne mora uvek da uključuje i mentalni
R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 183 poremećaj. Neki su smatrali da antidruštveno ponašanje počinjeno u grupi u toku puberteta, ne bi trebalo da se smatra za mentalni poremećaj, a stvarno ima i dokaza da mnogi od onih koji su pokazivali takvo ponašanje, ne nastavljaju da budu nasilni u odraslom dobu.113 Sama antidruštvenost ne mora da bude znak bilo kakve mentalne bolesti, čak i kada se javlja u odraslom dobu. Instrumentalno nasilje, kao što je nasilje počinjeno radi sticanja novca, iako je protivzakonito, ne mora da bude znak onoga što se naziva antisocijalni poremećaj ličnosti, ukoliko osoba dolazi iz potkulture gde se takvo ponašanje podržava. Verujem da je antidruštvenost nasilja nužna ali ne i dovoljna za prepoznavanje nasilja kao proizvoda emocionalnog poremećaja. Ja bih dodao i ne-uvek-lako-ispunjiv zahtev da nasilje nema društvenu podršku (čime se isključuje nasilje uličnih bandi), i da mora da bude ili neprovocirano ili neproporcionalno u odnosu na provokaciju Antidruštveno nasilje koje je rezultat emocionalnog poremećaja može da bude hronično ili da se svodi na jedan izolovani incident u životu. Nasilna osoba kasnije može da oseća stvarno žaljenje, ili nikakvo žaljenje. Nasilna osoba može da postupa hladnokrvno, ili u žaru ljutnje ili besa. Meta nasilja može biti pažljivo odabrana, ili slučajna. Nasilje može da uključuje mučenje, ili ne. Bojim se da istraživanje treba da uzme u obzir sve ove činioce u nameri da vidi da li postoje različiti faktori rizika i različiti uzroci za takve brojne različite oblike antidruštvenog nasilja. Nažalost to do sada nije bio slučaj, što se vidi i iz priručnika o psihijatrijskim dijagnostičkim kriterijumima, DSM-IV, gde se za Povremeni eksplozivni poremećaj /Intermittent Explosive Disorder (IED)/navodi da uključuje „nekoliko odvojenih epizoda neuspešnog odupiranja agresivnim impulsima, koje su završavale ozbiljnim napadačkim aktima ili uništavanjem imovine; stepen ekspresivnosti u toku ovih epizoda je u velikoj disproporciji u odnosu na prethodeći psihosocijalni stres.... Agresivne epizode jedinka može da opisuje kao „posednutost“ ili kao „nastup“, pri čemu je eksplozivnom ponašanju prethodio osećaj napetosti ili uzbuđenja, a sledilo je osećanje olakšanja.“114 Iako pohvaljujem ovakvu definiciju jednog tipa nasilja - hronično,
184 P o l E k m a n ozbiljno, predimenzionisano u odnosu na provokaciju - smatram da je pogrešno ako se zajedno mešaju nasilje prema ljudima i uništavanje imovine, bez dokaza da oboje nastaju iz istih uzroka. Nema načina da se to proveri ukoliko se oboje trpaju u istu vreću. Iako istraživanja o nasilju najčešće ne prave tako fine razlike, kakve ja zagovaram, postoje dokazi koji ukazuju na višestrukost uzroka nasilja. Stresno okruženje u ranom detinjstvu, loše roditeljstvo, povreda glave ili genetski činioci, za sve njih je nađeno da imaju veze s mnogim vrstama nasilja.115 Rano je da se kaže šta je od toga najvažnije za koju vrstu nasilja. I kada se, najzad, te distinkcije i budu povukle, verovatno da će se otkriti više nego jedan uzrok. Na primer, čak i da se ograničimo samo na izučavanje hroničnog, antisocijalnog, fizičkog nasilja, koje ne uključuje mučenje i svodi se na jedan brutalan akt koji čini jedna razgnevljena osoba, uz malu provokaciju, impulsivno, protiv odabrane mete, uz naknadno kajanje, najverovatnije da nećemo naći samo jedan uzrok. Prepoznavanje ljutnje u nama A sada pogledajmo kakav je osećaj ljutnje iznutra. Potrebno je da ljutnju osećate upravo sada, da biste mogli da poredite svoja osećanja s onim što se saznalo o osećajima ljutnje. Ne mogu prosto da očekujem da bi gledanje fotografija Maksine Keni ili tuče u Kanadi, u vama prosto probudilo osećanja ljutnje. To je važna razlika između ljutnje i tuge/patnje. Čak i nepokretna slika patnje potpunog stranca izaziva našu brigu, dok s ljutnjom nije takav slučaj; da bi se ona osetila fotografija nije dovoljna. Kada biste bili na licu mesta, i kada bi ta ljutnja bila uperena protiv vas, vi biste osetili strah ili ljutnju, ali samo gledanje fotografija nije dovoljno. Paralelno s tim, kada vidimo nekoga dok trpi bol ili muku, ne moramo da znamo uzrok da bismo s njim brižno saosećali; ali kada vidimo ljutnju, onda moramo da znamo izvor ljutnje pre nego počnemo da saosećamo s ljutitom osobom.116 Evo dva puta koji nam omogućavaju da doživimo ljutnju: jedan je sećanje, a drugi pravljenje izraza lica.
R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 185 Pokušajte da se setite trenutka iz svog života kada ste bili toliko ljuti da zamalo nekoga niste udarili (ili,možda, jeste). Ako se to nije nikada dogodilo, onda pokušajte da se setite kada ste bili toliko ljuti da vam je glas postao puno glasniji i da ste rekli nešto zbog čega ste posle žalili. Budući da čovek retko kada izolovano doživljava samo ljutnju, možda ste osećali da se plašite (od neke druge osobe ili od gubljenja kontrole) ili ste osećali gađenje (prema drugoj osobi ili prema sebi zbog gubljenja kontrole). Mogli ste da imate i pozitivno osećanje, kao likovanje /trijumf/. Za sada pokušajte da se usredsredite na trenutke kada ste samo osećali da ste ljuti, i zatim pokušajte ponovo da doživite ta osećanja. Može da pomogne ako vizualizujete prizor koga ste se setili. Kada ta osećanja započnu, postite ih da rastu što više možete. Pošto istekne oko pola minuta, opustute se i razmotrite šta ste osetili. Da bi se koncentrisali na osećaj ljutnje na vašem licu, vredi pokušati i da se urade pokreti opisani u sledećoj vežbi. Štaviše, ako zadatak sećanja nije urodio osećajima ljutnje, ostajè mogućnost da to postignete pravljenjem grimase. Podražavajte facijalne pokrete ljutnje. (Služite se ogledalom da proverite da li pravite sve mišićne pokrete.) ■ Spojite obrve i povucite ih nadole: proverite da li su unutrašnji uglovi nadole, prema nosu. ■ Dok držite tako spuštene obrve pokušajte širom da otvorite oči, tako da vaši gornji kapci upiru u spuštene obrve, stvarajući snažno uprt pogled. ■ Pošto se uverite da dobro izvodite pokrete obrvama i kapcima, opustite gornji deo lica i usredsredite se na donji deo. ■ Čvrsto stisnite i zategnite usne; nemojte da ih skupljate, samo ih stisnite. ■ Pošto se uverite da dobro pravite pokrete donjeg dela lica, dodajte i gornje lice, skupite i spustite obrve podižući gornje kapke ne bi li proizveli uprt pogled.
186 P o l E k m a n Ljutiti osećaji uključuju osećanja pritiska, napetosti i vreline. Puls i disanje se ubrzaju; raste krvni pritisak a lice može da pocrveni. Ukoliko ne izgovarate reči, postoji tendencija da snažno ugrizete, pritiskajući gornje zube na donje, i da isturite bradu. Postoji i impuls primicanja ka meti liutnje. To su uobičajeni, zajednički, osećaji koje oseća većina ljudi. Neke od njih možete da osećate jače nego druge. Sada opet pokušajte da doživite ljutnju (koristeći ili sećanje ili vežbu pokreta lica, već prema tome šta vam bolje polazi za rukom), obraćajući pažnju da li imate osećaje vreline, pritiska, napetosti i griženja. Prepoznavanje ljutnje kod drugih Vratite se nazad i ponovo pogledajtu prvu fotografiju iz ovog poglavlja. Obojica ljutitih muškaraca imaju spuštene i skupljene obrve, što čini deo prikaza ljutnje. Muškarac, zdesna, prikazuje i sevanje očima kao znak ljutnje. Na oba ljutita lica čeljust je čvrsto stisnuta i vide se zubi. Kod ljutnje, usne zauzimaju dva različita položaja. Usne mogu da budu razdvojene, kao ovde, u kvadratnom ili pravouganom obliku; ili mogu da budu čvrsto stisnute, jedna uz drugu. U Papui Novoj Gvineji, kada sam tražio da mi pokažu kako bi izgledalo njihovo lice kada bi se spremali da nekoga udare, ljudi su čvrsto stiskali usne dok su rukama pravili pokret zamahivanja sekiram. Čarls Darvin, pre više od jednog veka, zapazio je da uvek čvrsto stiskamo usne prilikom nekog snažnog fizičkog naprezanja. Kada sam Novogvinejce pitao da mi pokažu kako bi izgledalo njihovo lice kada bi kontrolisali svoju ljutnju, oni bi razdvojili usne, kao kada govore ili se spremaju da progovore. Kod Amerikanaca, pripadnika srednje klase, našao sam obrnut obrazac: oni su čvrsto stiskali usne pri kontrolisanoj ljutnji a otvarali su ih pri nekontrolisanoj. Za ove Amerikance, srednje klase, nekontrolisana ljutnja je značila povređivanje recima, a ne pesnicama, te su kod kontrolisane ljutnje usne bile stisnute da bi se sprečilo ovakvo povređivanje.
Ra z o t k r iv e n e e m o c iie 187 Dvojica kanadskih muškaraca, s fotografije, prikazuju ljutnju otvorenih usta, upravo u trenutku pošto je jedan od njih udario policajca. Bojim se da su, trenutak pre toga, zapravo, dok je udarao policajca, njegove usne bile čvrsto stisnute. Jedna od najvažnijih naznaka ljutnje teško se opaža na fotografiji iako je, verovatno, prisutna kod obojice ljutitih muškaraca. Crvena margina usana u ljutnji postaje uža, usne postaju tanje. To veoma teško može da se spreči i može da odaje ljutnju i kada nema ni jednog drugog znaka. Utvrdio sam da je to jedan od najranijih znakova ljutnje, prisutan još pre nego nečija ljutnja bude svesna. Skoro svi smo doživeli da je pre nas samih neko drugi primetio da smo ljuti. Ta osoba je odgovorila na jedva primetan znak na našem licu, ili na zategnutost u boji glasa ili na podizanje tona. Pošto se usne u ljutnji sužavaju postoji mogućnost pogrešne reakcije prema nekome ko ima tanke usne, kao da je sumoran, hladan ili netrpeljiv. Pogledajte još jednom fotografiju Maksine Keni. Njene obrve su spuštene i skupljene dok oči sevaju. Usne su joj razdvojene a donja vilica isturena, što je opšte poznat znak ljutnje od koga, možda, potiče i savet bokserima, „ne daj vilici da te vodi“. Ne znam zbog čega je taj pokret, tako često, deo izraza ljutnje, ali siguran sam da jeste.
188 P o l E k m a n Ovu mladu ženu fotografisao sam jednoga dana u selu u kome se nalazio moj bazni kamp na visoravnima Nove Gvineje. Iako nije znala šta je to kamera, očigledno da je primetila moje zanimanje za nju i da joj se to nije dopadalo. Obično bi odgovor na takvu vrstu zanimanja bio osećaj neprijatnosti, ali ovoga puta to očigledno nije bio slučaj. Bojim se da sam javno obraćajući pažnju na samo jednu ženu prekršio neko pravilo u tom društvu i ugrozio nas oboje, ali ne mogu da budem siguran u to. Namerno sam pokušavao da kod ovih ljudi izazivam razne emocije i da ih snimam fiksiranom filmskom kamerom radi kasnije analize. Jednoga dana nasrnuo sam na dečaka adolescenskog uzrasta, sa gumenim nožem koji sam poneo posebno za tu priliku, ali je on odmah video da nož nije pravi, tako da se na filmu vidi njegovo početno iznenađenje a zatim radoznalost. Zbog lične bezbednosti odlučio sam da više ne provociram ljutnju tako da nisam video više ni jedan trenutak ljutnje među tim ljudima. Iako su bili miroljubiva kultura, i oni su se ljutili, ali ne javno ili bar ne u mome prisustvu. Ovo je jedina spontana fotografija koju imam, na kojoj je neko iz ove kulture koje ljut. Slika veoma dobro pokazuje sevajući pogled ljutnje, sa spuštenim i skupljenim obrvama. Vide se takođe i stisnute usne. Žena sleva pokazuje samo spuštene i skupljene obrve. Samo ovaj izraz, bez sevanja očima, može da znači puno toga. Njega proizvodi „mišić za teško“, kako ga je nazvao Darvin. Primetio je, kao i ja, da sve što je teško, mentalno ili fizičko, izaziva kontrakciju toga mišića, spuštajući i skupljajući obrve. Složenost, zbunjenost, usredsređenost, odlučnost - sve to može da se pokaže ovom mišićnom radnjom. Javlja se i kada je neko izložen jakom svetlu, jer se obrve spuštaju da posluže kao štitnik od sunca. Nisam mogao da nađem novinske fotografije koje pokazuju još suzdržaniju ljutnju, kakva se često viđa u običnom životu, pre nego se ljutnja otme kontroli. Ipak, mogu da postoje snažni pokazatelji ljutnje i uz veoma male promene na licu, kao što pokazuje ova moja fotografija koju sam sam snimio. Snimio sam je pre dvadeset godina, pokušavajući da proizvedem izraz ljutnje bez pokretanja ijedne crte na licu. Usredsredio sam se na stezanje mišića, ne dopu-
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 189 SUZDRŽANA LJUTNJA štajući im da se kontrahuju na način koji bi bio dovoljan da se povuče i koža. Prvo sam stegao mišić u obrvama, koji ih, kada se kontrahuje, povlači nadole i skuplja. Zatim sam zategao mišiće koji bi inače podigli očne kapke. Na kraju sam stegao mišiće u usnama, koji su doista i suzili usne. To lice nije prijateljsko; možda liči na visoko kontrolisanu ljutnju, ili samo na izraz napetosti. A sada prelazimo na slike koje pokazuju teško primetne znake ljutnje. A m B NEUTRALNO C
190 P o l E k m a n Počnimo od očnih kapaka i obrva. Na slici A gornji i donji kapci su zategnuti. To može da bude suptilan znak kontrolisane ljutnje, ili može da bude samo laka napetost. Može da se pojavi i kada nema nikakve ljutnje, ukoliko osoba doslovno ili figurativno pokušava da se fokusira na nešto ili se intenzivno koncentriše. Slika C je komponovana fotografija, napravljena prebacivanjem spuštenih i malo skupljenih obrva sa jedne druge slike (koja ovde nije prikazana) na fotografiju B, koja služi za poređenje. Fotografija C može da bude i signal za kontrolisanu ljutnju ili za blagu napetost. Može da se javi kada se neko oseća malo zbunjeno, ako se usredsređuje ili nalazi da je nešto teško. D E F Slika D prikazuje kombinaciju dva pokreta koje ste videli napred. Obrve su malo spuštene i skupljene, a donji kapci su malo zategnuti. Zategnuti donji kapci slabiji su nego na slici A. Možete videti da su stegnuti poređenjem slike D sa neutralnom fotografijom B, uočavajući kako su donji kapci počeli da odsecaju donji rub mrežnjača. I dalje je moguće da se radi o zbunjenosti ili koncentraciji, ali je verovatnije daje reč o kontrolisanoj ljutnji ili o vrlo blagoj ljutnji. Slika E prikazuje jednu veoma važnu dodatnu radnju - podizanje gornjih kapaka. To je sevajuć pogled; sada je skoro nesumnjivo da se radi o znaku ljutnje, kontrolisane, verovatno. Videli ste to ranije, u ovom poglavlju, kada sam opisivao svoje istraživanje o tipu ličnosti A. Slika F prikazuje snažnije izraženu kombinaciju te tri
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 191 radnje - spuštene obrve, zategnuti donji kapci i podignuti gornji kapci. To je jasan znak ljutnje. G H Sada pogledajmo signale na vilicama i usnama. Kod ljutnje je donja vilica obično isturena napred, kao na slici G. Ova slika je napravljena prebacivanjem tog pokreta (sa fotografije koja ovde nije prikazana) na neutralnu sliku B. Ovakvo isturanje vilice možete da vidite na slici Maksine Keni, iako je ona još i podigla gornju a spustila svoju donju usnu. Na slici H, usne su stisnute uz lagano zatezanje donjih kapaka. To se dešava kod veoma male ljutnje, ili ljutnje koja tek započinje. Može da se javi i kada neko razmišlja. Kod nekih ljudi to postane manir skoro bez ikakvog značenja. Da nema radnje s donjim kapcima, samo stiskanje usana imalo bi vrlo neodređeno značenje. I J
192 P o l E k m a n Na slici I stisnute su obe usne, kao na slici H, samo što je ovde donja usna gurnuta naviše. To može da bude kontrolisana ljutnja ili rezignacija, a neki ljudi to koriste i kao znak razmišljanja, dok, pak, kod drugih postaje samo čest manir. Predsednik Klinton je imao kao čest manir ovaj pokret. Na slici J, zategnuti su uglovi usana i još je i donja usna gurnuta naviše. Kada stoji sama, kao ovde, ova radnja je višesmislena; može imati bilo koje značenje kao i slika I. Budući daje pomalo asimetrična, mogla bi da sadrži i element prezira. Više o preziru biće reči u poglavlju 8. K L M Iskoristio sam neke fotografije sebe, snimljene gotovo pre trideset godina, da pokažem veoma važan pokret sužavanja crvene ivice usana. Tu radnju prikazuju slike L i M, dok slika K služi za poređenje, prikazujući moje usne kada su opuštene. Na slici M usne su još i razdvojene, kao prilikom govora. Ova radnja sužavanja usana vrlo je pouzdan znak ljutnje; često je i najraniji, osim ako se ne radi o kontrolisanoj ljutnji. Veoma teško može da se spreči. Poslednji način da se ljutnja opazi preko usta, videli ste na kanadskim demonstrantima i na Maksini Keni; gornja usna je podignuta a donja spuštena, pri čemu su usne sužene. Usta imaju četvrtast izgled.
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 193 Upotreba poznavanja izraza Pogledajmo kako možete da koristite informacije koje možda primite preko znakova ljutnje prikazanih u ovom poglavlju. Dopustite da ponovim reci iz prethodnog poglavlja, jer za ljutnju su još važnije nego za tugu ili muku. Izrazi vam govore samo daje emocija izazvana, ali ne i šta je izaziva. Kada vidite da je neko ljut, vi ne znate zbog čega je ljut. Na slikama kanadskih demonstranata i Maksine Keni razlog je očigledan, no uzmimo da neko prikaže ljutit izraz dok s njim razgovarate. Da li je ljutnja usmerena prema vama? Da li je zbog nečaga što ste vi uradili, sada ili ranije, ili zbog nečega što ljutita osoba misli da nameravate da uradite? Ili je možda ljutnja usmerena unutra; da nije ljutita osoba možda ljuta na sebe? Još jedna mogućnost je da ljutnja bude usmerena na treće lice, na nekoga ko je pomenut u toku razgovora, ili ko nije pomenut ali se javio u sećanju. Samo na osnovu izraza lica to ne možete da znate. To će biti ponekad očigledno na osnovu toga šta se događalo, šta je bilo rečeno ili šta je prećutano, što se već odigralo ili što je verovatno da će se odigrati. A ponekad to nećete znati. Važno je da se zna i samo da li je osoba ljuta, jer je ljutnja najopasnija emocija po druge ljude, ali nećete uvek biti sigurni da li ste vi meta ljutnje. Neki od najtananijih znakova ljutnje (fotografije A, C i D) mogli bi da budu i znaci zbunjenosti ili koncentracije. Ima i izraza ljutnje kod kojih nije jasno da li je ljutnja mala, ili tek počinje, ili je kontrolisana (fotografije G, H, I, L i M, kao i moja slika na str. 189). Na njih ću da se vratim kasnije. Pre toga, pogledajmo šta biste vi mogli da uradite kada vidite izraz koji je potpuno jasan, koji ne ostavlja sumnju da li je osoba ljuta, kao na fotografijama E i E Koristio sam iste primere koje sam opisao na kraju poslednjeg poglavlja tako da će čitalac moći da vidi koliko je drugačiji izbor kada primetite ljutnju nego kada primetite tugu ili teskobu. Takođe ćete videti da ono što vi mislite velikim delom zavisi od vaše veze sa osobom koja pokazuje ljutnju, bilo da ste toj osobi nadređani ili podređeni, prijatelj, ljubavnik, roditelj ili potomak.
194 P o l E k m a n Većina emocionalnih izraza traju oko dve sekunde; neki svega pola sekunde a neki i svih četiri, no veoma retko izlaze van tog opsega. Trajanje izraza obično je povezano sa snagom izraza. Tako, dugotrajaniji izraz obično signalizuje i jače osećanje. Postoje, doduše, izuzeci. Vrlo kratak, intenzivan izraz (fotografije E i F) sugeriše da osoba prikriva emociju; to prikrivanje može da bude rezultat svesnog nastojanja ili nesvesno vođenog potiskivanja. Veoma kratak izraz ne govori nam da li osoba svesno ili nesvesno menja izraz lica, jedino što nam govori je da je emocija prikrivena. Dugotrajan, prigušen izraz (fotografije G, H, I, L, M i moja fotografija na str. 189) znak je svesno kontrolisane emocije. Ako bi se jedan od tih izraza prikazao u trajanju od svega pola, ili jedne sekunde, verovatnije je da bi se radilo o osećanju blage ljutnje, ili ljutnje koja tek počinje, a ne o kontrolisanoj ljutnji. Ovo što sam rekao o odnosu između trajanja izraza i snage emocije, da li je emocija kontrolisana ili je slaba, važi za sve emocije, a ne samo za ljutnju. Recimo da nekom svom podređenom saopštite da nije unapređen, i da ta osoba pokaže jasan izraz ljutnje. Ako pokazuje izraz kao na E ili F, ili neki još snažniji izraz, onda je verovatno da zna da je ljuta, naročito ako se izraz zadržao na licu duže od delića sekunde. Budući da ste vi upravo saopštili lošu vest, verovatno je da ste vi i meta ljutnje, ali nije nužno. Možda je osoba ljuta na sebe zato što je propustila da učini sve što je neophodno za dobijanje unapređenja. Pre nego počne da govori, vi ne znate da li misli da odluka nije bila poštena; možete to da ne znate čak i kada odgovori, jer je mogla da odluči da joj nije u interesu, bar ne tada, da vam kaže šta oseća. Ako tu osobu ne poznajete dobro, nemojte da polazite od pretpostavke da ona preduzima takav uzmak da bi razmotrila da li želi da nastavi sa svojom ljutnjom, odnosno da bi uspostavila ono što ja nazivam emocionalnom pomnošću; jer ta sposobnost nije razvijena kod većine ljudi. Pa šta onda da činite? Mogli biste da ignorišete to pokazivanje ljutnje, da se ponašate kao da se nije dogodilo, vodeći pri tome računa šte ćete sledeće da kažete i kako ćete to da kažete. Ne poželite uvek pa čak nije to ni čest
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 195 slučaj da se suprotstavite nekome ko je ljut otprilike recima, „Zašto si ljut na mene?“, ili čak još blaže, „Da li si ljut?“. Takve primedbe su poziv nekome da kaže nešto zlobno, ili da ljutito postupi, a to nije uvek u vašem interesu ili u interesu ljute osobe. Ne znači da osporavanja i uvrede treba da se ignorišu, ali je bolje da se njima pozabavimo pošto prođe ljutnja. Nešto bolja varijanta pitanja „Zašto si ljut na mene?“ bila bi da se kaže, „Moja odluka te verovatno ljuti, i žao mi je zbog toga. Reci, da li bih mogao da uradim nešto da pomognem.“. U takvom odgovoru vi priznajete njegovu ljutnju, umesto daje osporavate, i pokazujete svoje zanimanje time što tražite način da pomognete uprkos vašoj nepoželjnoj odluci. Vraćajući se prethodnom primeru, recimo da vaša ćerka, tinejdžerka, prikaže takav isti izraz kada joj kažete da te večeri ne može da ide u posetu kod svoje prijateljice, zato što je potrebno da čuva svog mlađeg brata dok vi i suprug idete na iznenada sazvan sastanak stambene zajednice. Da li se to ona ljuti na vas zato što ste joj omeli planove? Najverovatnije, no možda se ljuti i na sebe zato što je toliko zapela oko toga. Kako ćete da odgovorite, zavisi od prirode vašeg odnosa sa ćerkom, od njene i vaše ličnosti i od ranijih vaših odnosa. Verujem ipak da postoji, uglavnom, više razloga da se pozabavite njenom ljutnjom, nego kada se radi o nekoj situaciji na poslu. To ne znači da bi trebalo da komentarišete o njenoj ljutnji ili da joj osporavate pravo da se ljuti. Baš obrnuto, mogli biste da saosećate s njenom frustracijom i detaljnije da joj objasnite zašto je taj sastanak važan i kako, budući da vam nije javljeno ranije, niste imali drugo rešenje. Ako je to posledica, onda je njena ljutnja odradila svoj posao. Skrenula vam je pažnju na ugrožavanje, stavila vam je do znanja kolika je važnost tog ugrožavanja i navela vas je da odgovorite objašnjavanjem okolnosti. Mogli biste da idete i dalje, da obećate da ćete to da joj nadoknadite na neki drugi način. Uvek kada vidite izraz emocije koju osoba istovremeno ne izražava i recima, vi na određen način uzimate informaciju koju ta osoba nije potvrdila, za koju nije preuzela odgovornost. Podređeni, iz primera sa posla, možda se trudio, najviše što je mogao, da kon-
196 P o l E k m a n troliše svoju ljutnju. Nećete mu ništa olakšati ako mu se suprotstavite. Možda u okruženju na poslu ne želite direktno da se bavite ljutnjom svog podređenog, pogotovu što je to neko ko nije unapređen. Naravno, to je mogao da bude neko za koga se još nadate da će da napreduje tako da može da bude neke koristi od bavljenja njegovim osećanjima, ali to možda hoćete da ostavite za kasnije. Sledećeg dana mogli biste da kažete, „Znam da je vest bila loša, i razumem ako ste razočarani. Imao sam utisak da vas je to pogodilo i pitam se da li bi pomoglo da popričamo o tome.“. Druga mogućnoost je da se kaže, „Voleo bih da popričamo, sada ili kasnije, o tome kako se osećaš zbog ovoga.“. I ovde, time što ne upotrebljavate naziv ljutnja, umanjujete šansu da akter ispolji ljutnju na način zbog koga bi kasnije mogao da zažali, ali mu dajete priliku i da govori o svojim zamerkama kada bude spreman za to. Ukoliko znate da je vaša ćerka neko ko teškom mukom suzdržava ljutnju, mogli biste da koristite neku varijantu ovakvog odgovora, prepuštajući njoj da bira vreme kada bude želela da govori o tome. Parovi, takođe, mogu da žele da konstatuju ljutnju ali i da razgovor o njoj odlože za neki termin kada će biti manje bojazni da će ljutnja izazvati teške reči, ljutita odbrusivanja ili defanzivnost. Često mislimo da znamo zašto se neko naljutio na nas, no naša verzija zamerke ne mora da se poklapa s verzijom druge osobe. I pored toga što izbegavanje onoga što nekoga ljuti dovodi do ozlojeđenosti, do nagomilavanja osujećenosti, samo u retkim prilikama bi trebali time da se bavimo dok smo oboje, ili jedno od nas, u žaru svoje ljutnje. Ako je stvar toliko hitna da mora trenutno da se raspravi i ne može da se odloži do nekog smirenijeg trenutka, onda je važno da obe strane bar pokušaju da budu sigurne da su prošle refraktorni period. Inače, rasprava je osuđena samo da doliva ulje na vatru, bez usredsređivanja na problem i način kako da se reši. Može da bude važno da se prepozna i razmotri koliko drugačija može da bude situacija kada se u gornjim primerima obrne odnos moći. Recimo da ste vi podređeni ko je upravo saznao da nije dobio unapređenje i da je vaša šefovica, dok vam je to saopštavala, napra
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 197 vila ljutiti izraz lica. Verovatno da je na vas ljuta, ali mogla bi da bude ljuta i na sebe zbog neprijatne obaveze da saopšti tako lošu vest, ili na nekog drugog sa posla. U svakom slučaju, u većini organizacija podređeni ne uživaju pravo da komentarišu ljutnju nadređenog. Najviše što biste imali pravo da kažete, pošto izrazite svoje razočaranje, jeste otprilike, „Nadam se da ćete moći da mi kažete, kada vam to bude odgovaralo, da li sam učinio nešto što nije naišlo na odobravanje, vaše lično ili organizacije.“. Ovde je ideja da se ne pomene ljutnja, kao naziv, ali da se primi k znanju i da se iskaže zabrinutost zbog moguće povratne sprege, tako što šefovici olakšavate da priču o tome odloži za vreme kada više ne bude osećala ljutnju. Sve što sam predložio da činite kada primetite izraz ljutnje važi i za izraze kod kojih nije sigurno da li se radi o izrazu blage ljutnje, kontrolisane ljutnje ili ljutnje koja upravo počinje (fotografije G, H, i I). Jedina je razlika, ako imate razloga da verujete da se radi o ljutnji koja tek počinje, recimo da su samo sužene usne, kao na slikama L i M, što tada imate dobru priliku da razmotrite da li možda postoji nešto što biste mogli da uradite ili da kažete, što bi prekinulo ljutnju pre nego ojača. Izraz prikazan na fotografiji C, spuštene i skupljene obrve, zaslužuje koju reč više. Videli ste drugačiju verziju ove radnje kod žene koja sedi levo od Novogvinejke koja upire pogled u mene. Iako to može da bude i znak veoma blage ljutnje, izraz može da se javi i u mnogim situacijama kada je nešto teško, recimo dok neko podiže težak predmet, ili dok pokušava da reši težak matematički zadatak. Može da se pojavi, praktično, uz bilo kakvo savladavanje teškoće. Ako dok govorite druga osoba, na trenutak, prikaže ovaj izraz, to može biti znak da ne razume sasvim dobro šta govorite, ili da mora da se napreže da bi pratila vašu priču. Vama to može biti koristan signal da ono o čemu govorite treba da objasnite na drugi način. Ne mogu da pobrojim šta sve treba da se uzme u obzir kada uočite izraz ljutnje. Moji primeri trebali bi samo da ukažu na mnogobrojnost mogućnosti, i na neke odgovore o kojima biste mogli da razmislite. Koji će od njih biti primenljivi zavisi od toga ko su akteri
198 P o l E k m a n i kakva je specifična situacija. Priznajem da se većina onoga što predlažem kao odgovor kada primetite ljutnju druge osobe, ne zasniva čvrsto na istraživanjima. Osporio sam ideje koje su prevladavale ranijih godina, da se treba boriti pošteno, ali da ne treba izbegavati borbu. Moje iskustvo pokazuje da su to prevelika očekivanja za većinu ljudi i da to nije nužno i najbolji i najsigurniji način da se bavite onim što izaziva ljutnju. Osporavanje mora da se ima u vidu, ali ne treba, kako ja mislim, da se pokreće u žaru ljutnje.
7 - Iznenađenost i strah Iznenađenost je najkratkotrajnija od svih emocija - može da potraje najviše nekoliko sekundi. Iznenađenost prolazi u trenutku dok shvatamo šta se dešava, odnosno spaja sa sa strahom, zabavljanjem, olakšanjem, ljutnjom, gađenjem i tako dalje, zavisno od toga šta nas je iznenadilo. Može se desiti i da ne usledi nikakva emocija, ukoliko utvrdimo da je iznenađujuć događaj bio bez značaja. Iznenađenost retko može da se vidi na fotografiji. Pošto je neočekivana, a doživljaj kratak, fotograf je retko kada spreman da je fotografiše, a i kada je spreman, može da ne bude dovoljno brz da je uhvati nakon što se dogodi nešto iznenađujuće. Novinske fotografije obično prikazuju repriziranu, ili poziranu iznenađenost.
200 P o l E k m a n Fotograf „Njujork posta“, Lu Lajote /Liotta/, dao je sledeće objašnjenje o tome kako mu je pošlo za rukom da napravi ovu, kasnije nagrađenu, fotografiju dvojice iznenađenih ljudi: „Dobio sam poziv da odem do zgrade gde je neka žena izvodila promotivnu akrobaciju. Kasnio sam; kada sam došao već su je bili podigli do vrha zgrade dok se ona zubima držala za uže. Stavio sam teleobjektiv na kameru i mogao sam da vidim da joj se lice grči. Telo joj se okretalo kao čigra. Video sam kad je popustila stisak i pratio sam je naniže - kao kada snimate konjske trke ili neku drugu akciju. Napravio sam jedan snimak.“ Srećom, žena sa te fotografije je preživela, mada je pri padu s visine od 35 stopa na daščani pod polomila sve gležnjeve na rukama i nogama i povredila kičmu. Međutim, nas zanima emocija koju su osetila dvojica momaka okrenutih prema kameri. Okidač za iznenađenost može da bude samo neočekivan i nagao događaj, kao što je ovde bio slučaj. Kada se neki neočekivani događaj odvija polako, iznenađenost izostaje. Dakle, mora da bude nagao, a mi moramo da smo nepripremljeni. Muškarci koji su ugledali akrobatkinju u padu nisu bili upozoreni i nisu unapred imali nikakvu predstavu o tome šta će da se desi. Pre više godina, kada sam prvi put učio studente medicine kako da razumeju i prepoznaju emocije, pokušavao sam da na svakom času izazovem neku drugu emociju. Ne bi li ih iznenadio, jednom sam doveo igračicu trbušnog plesa, koja se pojavila iza zastora, cupkajući i udarajući u daire. Ona ne bi predstavljala iznenađenje daje nastupila u noćnom klubu, ali na predavanju na medicinskom fakultetu bila je van konteksta i njeno iznenadno i bučno pojavljivanje izazvalo je iznenađenost. Kada smo iznenađeni, nemamo mnogo vremena da svesno mobilišemo svoje napore kako bismo upravljali svojim ponašanjem. To retko predstavlja problem. Problem nastaje ako smo u situaciji u kojoj ne bismo smeli da budemo iznenađeni. Na primer, ako smo tvrdili da o nečemu znamo sve što je moguće da se zna, a potom reagujemo s iznenađenošću kada se odjednom otkrije neko svojstvo za koje bismo morali da znamo, onda može biti očigledno da smo
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 201 tvrdili da znamo više nego što uistinu znamo. Ako neki student na času lažno ustvrdi daje pročitao svu zadatu literaturu, njegova iznenađenost koja se javlja kada nastavnik u tim tekstovima otkrije nešto sasvim neočekivano može da oda njegovu laž. Neki izučavaoci emocija smatraju da iznenađenost nije emocija jer, kako kažu, nije ni prijatna ni neprijatna, a, po njihovom mišljenju, sve emocije moraju da budu jedno od ta dva. Ja se ne slažem; mislim da većina ljudi iznenađenost oseća kao neku emociju. U tih nekoliko trenutaka, pre nego što shvatimo šta se dešava, pre nego što usledi druga emocija ili emocije izostanu, sama iznenađenost može da se oseća kao dobra ili kao loša. Neki ljudi ne vole da budu iznenađeni, čak ni kada je događaj pozitivan. Oni govore ljudima da paze da ih nikako ne iznenade. Drugi pak vole da budu iznenađeni; namerno ostavljaju mnoge stvari neisplanirane kako bi mogli često da dožive nešto neočekivano. Oni teže doživljajima u kojima ima izgleda da će biti iznenađeni. Moja vlastita sumnja u defmisanje iznenađenosti kao emocije, proističe iz činjenice da je trajanje iznenađenosti ograničeno.* Iznenađenost ne može da traje duže od nekoliko sekundi, što nije slučaj ni sa jednom drugom emocijom. One mogu da budu vrlo kratke, ali mogu i da traju mnogo duže. Strah, koji često usledi nakon iznenađe * Drugi razlog da se zapitam da li je iznenađenost emocija jeste nemogućnost, kao što se govori u prvom poglavlju, da utvrdim da li Novogvinejci, koje sam posmatrao, mogu da je razlikuju od straha. Kada sam im ispričao priču o strahu, bili su jednako skloni da pokažu na fotografije koje prikazuju iznenađenost ili strah. Kada sam im ispričao priču o iznenađenju, od svih fotografija najčešće bi pokazivali na fotografiju lica sa izrazom iznenađenosti. U drugoj studiji mi bismo im ispričali priče i tražili da emocije iz priča pokažu na svojim licima - da poziraju emocije. Zatim smo te njihove poze pokazali američkim studentima. Amerikanci su prepoznavali izraze za ljutnju, gađenje, tugu i sreću, ali kada bismo im pokazali poze Novogvinejaca bilo za strah ili za iznenađenost, oni su ih jednako brkali u oba slučaja. Nemam pravo objašnjenje zašto je dolazilo do tih problema. No, činjenica da se taj problem jeste javio, kao i da se ponovo u vezi sa iznenađenosti javio kada je moj kolega Karl Hajder ponovio te zadatke s drugom grupom Novogvinejaca, dovodi u sumnju postojanje stvarne razlike između straha i iznenađenosti.
202 P o l E k m a n nosti, može da bude ekstremno kratak, ali može i da potraje vrlo dugo. Kada je trebalo da nekoliko dana čekam na rezultate biopsije da saznam da li imam rak i, ako imam, koliko je bolest uznapredovala, imao sam produžene periode straha. Nisam se plašio sve vreme tokom četiri dana, koliko sam čekao, ali su se u talasima ponavljali periodi u kojima sam osećao strah mnogo sekundi a ponekad i po nekoliko minuta. Biopsija je, srećom, bila negativna. Zatim sam osetio olakšanje, prijatnu emociju o kojoj govorim u 9. poglavlju. Mislim da uključivanje iznenađenosti u našu raspravu o emocijama ima smisla, ali uz napomenu o njenoj naročitoj karakteristici - fiksiranom, ograničenom trajanju. Svaka emocija o kojoj smo do sada govorili takođe je imala neke svoje jedinstvene karakteristike. Tuga-patnja jedinstvena je zbog najmanje dva obeležja: (i) postoje dve strane ove emocije koje se često smenjuju - rezignacija tuge i mahnitost patnje; (ii) ova emocija može da traje duže nego ostale emocije. Ljutnja se razlikuje od drugih emocija po tome što zahvaljujući svom potencijalu za nasilje predstavlja najveću opasnost za drugog. A videćemo i da prezir, gađenje i mnoge vrste prijatnosti imaju osobine koje ne dele ni sa jednom drugom emocijom. U tom smislu, svaka emocija je posebna priča. I dok iznenađenost jeste emocija, štrecanje nije, iako mnogi ljudi ne prave razliku između te dve reči. Oni ne izgledaju isto; izraz štrecanja je direktno suprotan izrazu iznenađenosti. Da bih štrecnuo neupozorene subjekte moga istraživanja, ispalio bih lažni metak iz pištolja.117 Takoreći trenutno, njihove oči bi se čvrsto zatvorile (kod iznenađenosti one su širom otvorene), obrve bi se spustile (kod iznenađenosti se obrve podižu), a njihove usne bi se razvukle i stegnule (kod iznenađenosti donja vilica pada i usta se otvaraju). Kod svih drugih emocionalnih izraza najekstremniji izraz i umeren izraz imaju sličnosti i razlikuju se samo po intenzitetu mišićnih kontrakcija. Bes je intenzivniji izraz nego ljutnja, užasnutost je intenzivnija nego strah itd. Razlika između izraza štrecanja i iznenađenosti ukazuje na to da štrecanje nije prosto neko ekstremnije stanje iznenađenosti.
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 203 Štrecanje ima još tri osobenosti po kojima se razlikuje od iznenađenosti. Prvo, trajanje je još više ograničeno nego kod iznenađenosti - izraz se uvek pojavljuje već u prvoj četvrtini sekunde i prestaje za pola sekunde. Toliko je kratak da će vam nečije štrecanje promaći ukoliko trepnete u tom trenutku. Kod emocija, međutim, trajanje nije fiksirano. Drugo, upozorenje da ih čeka štrecanje veoma snažnom bukom kod većine ljudi dovodi do umanjivanja reakcije, ali ne i do njenog eliminisanja. Nasuprot tome, vi ne možete da budete iznenađeni ukoliko znate šta će da se dogodi. Treće, niko nije u stanju da zakoči reakciju štrecanja, čak ni kada mu se najavi tačno vreme pojavljivanja snažne buke. Većina ljudi, pogotovo ako se pripreme unapred, može da zakoči skoro sve, osim najtananijih znakova neke emocije. Štrecanje je i stoga, pre fizički refleks, a ne emocija. Tekst uz izvanrednu fotografiju na str. 203 glasi, „Maja meseca u Surabaji, na Istočnoj Javi izvrnuo se vojni kamion koji je prevozio više od stotinu omladinaca - navijača fudbalskog kluba Persebaja, koji su koristili besplatan prevoz do kuće i mahali zastavama slaveći pobedu svog tima. Kamion - jedan od 24 koliko ih je stavio na raspolaganje vojni komandant - prevrnuo se zbog preopterećenosti, i to već posle prvog
204 P o l E k m a n kilometra. Većina putnika je prošla bez povreda, ali je njih 12 moralo biti zadržano u bolnici zbog lakših povreda.“ Na licima ove omladine vidi se strah, najjasnije na vozaču. Daje fotografija bila snimljena trenutak ranije, na njihovim licima bismo mogli da vidimo iznenađenost, osim ukoliko kamion nije počinjao da se naginje veoma usporeno. Od svih emocija strah je najviše istraživan, verovatno zato što može lako da se izazove kod bilo koje životinje, uključujući i pacova (koji su istraživačima omiljena vrsta, jer su jeftini i jednostavni za čuvanje). Pretnja povređivanjem, fizičkim ili psihološkim, karakteriše sve okidače za strah, njihove teme i varijacije. Tema je opasnost od fizičke povrede a varijacija može biti bilo šta za šta naučimo da može da nas povredi na bilo kakav način, bilo da je reč o fizičkim ili psihološkim pretnjama. Kao što fizičko sputavanje predstavlja urođeni okidač ljutnje, tako postoje i urođeni okidači straha: nešto što brzo vitla kroz prostor i preti da nas udari ako se ne sagnemo; naglo izmicanje oslonca tako da propadnemo kroz prostor. Pretnja fizičkim bolom je urođeni okidač straha, iako je u trenutku dok traje bol moguće da se ne oseća strah. Prizor zmija mogao bi da bude još jedan urođeni, univerzalni okidač. Setite se Omanovih studija, o kojima govorim u 1. poglavlju, koje pokazuju da smo biološki pripremljeni da se više plašimo zmijolikih oblika nego pištolja ili noževa. Pa ipak, znatan broj ljudi kao da se ne plaši zmija; sasvim suprotno, oni uživaju u fizičkom kontaktu čak i sa otrovnicama. U iskušenju sam da za još jedan urođeni okidač predložim stajanje na velikoj visini pri čemu jedan pogrešan korak može da dovede do pada. Oduvek sam se užasavao od takve situacije, ali ima dosta ljudi za koje to ne predstavlja okidač straha. Možda urođeni izazivač straha nije svakome dat. Uvek postoji izvestan broj ljudi koji ne pokazuju nešto što vidimo skoro kod svih ostalih, bilo da je razlika u draži koja izaziva neku emociju ili u nekom, inače sasvim uobičajenom, emocionalnom odgovoru. Pojedinci se razlikuju u skoro svakom aspektu ljudskog ponašanja, pa ni emocije nisu izuzetak. Možemo da naučimo da se uplašimo takoreći od svega. Bez sumnje postoje ljudi koji se plaše onoga što, zapravo, ne predstavlja
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 205 nikakvu opasnost, kao što se dete plaši mraka. Odrasli, dakle, isto kao deca, mogu da imaju neosnovane strahove. Na primer, prikači - njanje elektroda nekome na grudi radi merenja rada srca (elektrokardiogram, ili EKG) može da uplaši ljude koji ne znaju da aparat samo meri, ali ne izaziva električnu aktivnost. Ljudi koji misle da će dobiti strujni udar doživeće stvaran, mada neosnovan, strah. Potrebna je visoko razvijena sposobnost saosećanja da biste nekoga ko se plaši nečega od čega se vi ne plašite mogli da poštujete, da osećate simpatiju prema takvoj osobi i daje strpljivo razuveravate. Umesto toga, većina nas odbacuje takve strahove. Ne moramo da osećamo strah druge osobe da bismo ga prihvatili i da bismo njoj pomogli da taj strah prevlada. Dobre bolničarke razumeju strah svojih pacijenata; sposobne da posmatraju iz njihove perspektive mogu i da ih razuvere. Kada smo uplašeni, možemo da činimo svašta ili ništa, zavisno od toga šta smo u prošlosti naučili o tome šta može da nas zaštiti u takvoj situaciji. Na osnovu studija o životinjama, kao i na osnovu onoga što smo naučili iz istraživanja o tome kako su ljudi spremni da telesno reaguju, čini se da evolucija podržava dve sasvim različite radnje - sakrivanje i bekstvo. U trenucima straha krv odlazi u velike nožne mišiće, pripremajući nas za beg.118 To ne znači da ćemo stvarno da bežimo. Evolucija nas je samo pripremila da uradimo ono što je bilo najadaptivnije tokom istorije naše vrste. Kad se suoče s opasnošću, recimo s mogućim napadačem mnoge životinje se prvo skamene, verovatno zato što tako smanjuju verovatnoću da budu primećene. To sam video dok sam jednom prilikom prilazio grupi majmuna u velikom kavezu. U pokušaju da izbegnu da budu opaženi, većina njih se skamenila kada sam se primakao. Kada sam se približio, toliko daje postalo sasvim očigledno u kog majmuna gledam - taj majmun je pobegao. Ukoliko se ne skamenimo ili ne bežimo, sledeći najverovatniji odgovor je da se naljutimo na ono šta što nas je ugrožavalo.119 Nije neobično da se dožive brza smenjivanja straha i ljutnje. Nema pouzdanog naučnog dokaza za to da li smo sposobni da istovremeno doživimo dve emocije, ali to možda i nema praktičan značaj. Strah i ljutnja (ili bilo koje
206 P o l E k m a n druge emocije) mogu da se smenjuju toliko brzo da se osećanja spoje. Ako osoba koja nam preti izgleda snažna, veći su izgledi da osetimo strah a ne ljutnju; no mi i dalje možemo, na trenutke, ili pošto pobegnemo, da budemo ljuti na osobu od koje nam je pretila opasnost. Takođe, možemo da budemo ljuti na sebe zbog toga što smo se uplašili ukoliko smatramo da bi trebalo da smo u stanju da se bez straha izborimo sa situacijom. Iz istog razloga možemo prema sebi da osetimo i gađenje. Ponekad smo nemoćni da učinimo bilo šta pred licem velike opasnosti - vozač kamiona sa slike iz Surabaje našao se u takvoj situaciji. Za razliku od ljudi koji sede na kamionu, koji su mogli da se usredsrede na to kako će da skoče, on ništa nije mogao da uradi iako je pretila velika opasnost. Međutim, ukoliko jesmo u stanju da se izborimo sa neposrednom, ozbiljnom opasnošću, što odgovara situaciji u kojoj su se našli ljudi na kamionu, događa se nešto vrlo zanimljivo. Neprijatni osećaji i misli koje karakterišu strah mogu da se ne dožive i umesto toga možemo da budemo svesni neposrednog zadatka prevladavanja opasnosti i da se na taj zadatak usredsredimo. Na primer, kada sam prvi put otišao na Papua Novu Gvineju, 1967. godine, morao sam za poslednju etapu da iznajmim mali jednomotorni avion da me prebaci do sletne staze, odakle se dalje išlo pešice do sela u kome je trebalo da živim. Iako sam do tada već puno puta leteo u raznim delovima sveta, i dalje sam se pomalo plašio letenja, taman toliko da ne mogu da se opustim, kamoli da zaspim, čak i na dugim letovima. Brinulo me je što sam morao da uzmem jedno - motorni avion, ali nije bilo drugog izbora; tamo gde sam išao nije bilo puteva. Pošto smo uzleteli, osamnaestogodišnji pilot, inače domorodac, pored koga sam sedeo u avionu dvosedu, obavestio me je da su ga ljudi sa zemlje putem radija obavestili da su prilikom uzletanja sa aviona otpali točkovi. Pošto bi avion prilikom udara mogao da se zapali, rekao mi je da se pripremimo za iskakanje. Objasnio mi je da treba malo da odškrinem vrata kako se prilikom prinudnog sletanja ne bi zaglavila i onemogućila mi da izađem. Rekao mi je i da pazim da se vrata ne otvore širom jer bi tada mogao da ispadnem. Da li uopšte treba reći da na sedištima nije bilo pojaseva.
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 207 Dok smo kružili iznad poljske piste, pripremajući se da sletimo, nisam imao neprijatne osećaje i nisam se plašio moguće propasti. Umesto toga, mislio sam kako je zapanjujuće da sam stigao toliko daleko, da sam putovao više od dva dana i da sada, kada sam na manje od jednog sata do odredišta, ipak neću uspeti. Nekoliko minuta pre prinudnog sletanja situacija mi je izgledala smešna, a ne strašna. Gledao sam dok su se vatrogasci okupljali oko piste da pozdrave naš povratak; dok smo strugali po zemlji, stegao sam čvrsto ručicu od vrata, držeći ih odškrinuta ali ne dajući im da se otvore širom. A onda - sve je bilo gotovo. Nije bilo vatre; smrt i povrede su izbegnuti. Kroz petnaest minuta istovario sam svoju opremu iz teško oštećenog aviona, prebacio je u drugi avion i poleteo. Odjednom, osetio sam zabrinutost da bi ova scena mogla da se ponovi, doslovno, i da se ovoga puta ne bih izvukao. Nakon iskustva s prinudnim sletanjem razgovarao sam s drugim ljudima koji nisu doživeli neprijatne osećaje i misli iako su bili u velikoj opasnosti. Ono po čemu su se naši doživljaji razlikovali od opasnih situacija u kojima se osetio strah bilo je postojanje mogućnosti izvesnog činjenja da se prevlada opasnost. Ako je takva mogućnost postojala bilo je moguće i da se ne oseti strah. Ako nije postojala, ako je čovek samo mogao da čeka da vidi da li će da preživi, onda je bilo verovatno da će osetiti strah. Da nisam morao da se koncentrišem na to da avionska vrata držim samo malo odškrinuta, da budem napregnut i spreman da iskočim, mislim da bih za vreme prinudnog sletanja bio prestravljen. Najviše izgleda da nas obuzme veliki strah ima kada smo nemoćni bilo šta da učinimo, a najmanje dok smo usredsređeni na uklanjanje neposredne opasnosti. Novijim istraživanjem pronađena su tri načina na koji se razlikuje strah zavisno od toga da li je pretnja neposredna ili predstojeća.* Prvo, različite pretnje dovode do različitog ponašanja: * Termin anksioznost istraživači koriste u različitom smislu - odgovor na predstojeću opasnost, crta ličnosti ili emocionalni poremećaj. Ja, međutim, termin anksioznost čuvam za opis raspoloženja.
208 P o l E k m a n neposredna pretnja obično dovodi do radnje (skamenjivanje ili beg) koja se bavi pretnjom, dok briga zbog predstojeće pretnje dovodi do pojačane pažnje i mišićne napetosti. Drugo, odgovor na neposrednu pretnju često je analgetičan, smanjuje se osećaj bola, dok briga zbog predstojeće pretnje uvećava bol. I na kraju, postoje određeni dokazi da neposredna pretnja i predstojeća pretnja angažuju različite oblasti moždane aktivnosti.120 Panika stoji u izrazitom kontrastu prema nečijem odgovoru na neposrednu pretnju. Pisanje ovog poglavlja bilo je prekinuto kada sam morao da idem na operaciju abdomena radi odstranjivanja dela debelog creva. Nisam osećao strah sve do dana zakazivanja operacije. Međutim, tokom pet dana od zakazivanja do same operacije doživeo sam seriju napada panike. Osećao sam ekstreman strah, disao sam isprekidano, bilo mi je hladno i postao sam potpuno preokupiran događajem od koga sam strepeo. Kao što sam spomenuo u poglavlju 5, ja sam pre trideset godina imao jednu ozbiljnu operaciju i zbog lekarske greške sam doživeo veoma jak bol, koji nije bio ublažavan lekovima, tako da sam imao razloga da zazirem od ponovnog ulaska u operacionu salu. Napadi panike trajali su od desetak minuta pa do nekoliko sati. Međutim, tog dana kada sam otišao u bolnicu radi operacije nisam osećao ni paniku ni strah - sada sam činio nešto u vezi sa svim tim. Familija strašnih iskustava može da se razvrstava prema tri činioca. To su: • jačina - koliko je teška povreda od koje postoji opasnost, • vreme - da lije povreda neposredna ili predstojeća, • prevladavanje - da li postoje radnje čije preduzimanje može da smanji ili da eliminiše pretnju? Nažalost, nijedno istraživanje nije istovremeno razmatralo sva tri činioca, pa se teško može tačno znati koji tip doživljaja straha je izučavan. Izvesne odrednice daju novinske fotografije straha. One često otkrivaju jačinu pretnje, da li je neposredna ili predstojeća, te da li pruža mogućnost prevladavanja. Na fotografiji sa kamionom možemo da pretpostavimo da vozač oseća strah - opasnost je velika
R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 209 a on ne može da se bori jer je zarobljen u kabini bez mogućnosti da iskoči. Izraz lica vozača odgovara onome što ja prepoznajem kao univerzalni izraz straha. Neki od putnika koji su u toku prevladavanja opasnosti, koji su usred skoka ili se pripremaju za skok, nemaju takav izraz, već imaju napregnuto koncentrisan pogled, po mom mišljenju karakterističan za prevladavanje neposredne pretnje. Fotografije ljudi koji očekuju pretnju pokazuju izraz sličan onom koji ima uplašeni vozač kamiona, ali manje intenzivan. Kada osećamo bilo koji tip straha, kada smo svesni svoje uplašenosti, izvesno vreme biće nam teško da osećamo nešto drugo ili da mislimo o bilo čemu drugom. Naš um i naša pažnja usredsređeni su na pretnju. Kada postoji neposredna pretnja mi se fokusiramo na njeno eliminisanje, ukoliko je ono moguće, sve dok je ne eliminišemo. Ako pak uvidimo da je to nemoguće, u nama se može javiti strah. Očekivanje opasnosti od povređivanja takođe može da monopolizuje našu svesnost na duži period, mada takva osećanja mogu da budu epizodna, da se vraćaju s vremena na vreme, da nam prekidaju druge misli, kao što se meni događalo tokom onih dana dok sam čekao na rezultate biopsije. Napadi panike su uvek epizodni; kada bi nesmanjenom žestinom trajali neprekidno danima, iskustvo bi moglo da bude do te mere razorno da bi uspaničena osoba umrla od iscrpljenosti. Neposredna pretnja povređivanjem usredsređuje našu pažnju na preovladavanje opasnosti, mobiliše nas da je prevladamo. Ako opažamo predstojeću pretnju, naša briga zbog mogućeg dešavanja može da nas zaštiti, da nas upozori i učini prisebnijima. Naši izrazi lica koje imamo kada smo zbog predstojećeg povređivanja zabrinuti ili, ako je opasnost velika, prestravljeni, obaveštava druge da se opasnost približava, upozorava ih da izbegnu povređivanje ili ih poziva da pomognu u savladavanju pretnje. Ako izgledamo zabrinuti ili preplašeni kada nas neko napada ili se priprema da nas napadne, to može da učini da se napadač povuče, zadovoljan jer nećemo dalje nastaviti s onim što ga je provociralo. (Naravno, ishod ne mora uvek da bude takav. Napadač koji traži laku žrtvu izraz prestrašenosti
210 P o l E k m a n može da protumači kao znak da se nećemo braniti i da ćemo biti lak plen.) Znaci naše panike trebalo bi da druge motivišu da nam pomognu i da nas ohrabre. Srž straha je u mogućnosti da se doživi bol, fizički ili psihološki, no sam bol još niko od teoretičara i istraživača emocija ne svrstava u emocije. Možda se neko pita zašto bol nije emocija? On svakako može da bude veoma snažno osećanje koje usredsređuje našu pažnju. Odgovor Silvana Tomkinsa na to pitanje, napisan pre četrdeset godina, još uvek valja. Bolje, kaža on, isuviše specifičan da bi bio emocija. Bez obzira na vrstu bola mi uvek tačno znamo gde nas boli. Ali gde su u našem telu locirani ljutnja, strah, strepnja, prestravljenost ili tuga/ patnja? Kao što je slučaj sa erotičnim osećanjima, kada osećamo bol, mi bez greške znamo gde ga osećamo (osim ako se ne radi o refleksnom bolu). Ako posečemo prst, mi se ne hvatamo za lakat da ublažimo bol; isto tako dobro znamo koje delove tela želimo da stimulišemo kada smo seksualno uzbuđeni. I bol i seks su izuzetno važni i u vezi s njima osećamo mnoge emocije, ali oni sami nisu emocije. Kada smo u ovom poglavlju govorili o iznenađenosti, pomenuo sam da postoje ljudi koji uživaju u tome da budu iznenađeni. Svaka od takozvanih negativnih emocija može da bude pozitivna jer određeni ljudi uživaju u njihovom doživljavanju. (Zbog toga mislim daje pogrešno ako se emocije dele samo na pozitivne ili negativne, kao što čine mnogi teoretičari emocija.) Neki ljudi stvarno izgledaju kao da uživaju u svom strahu. Romani i filmovi koji plaše ljude su veoma popularni. Sedeo sam u bioskopskim salama okrenut leđima prema platnu da bih posmatrao lica gledalaca i video sam zabrinutost, ponekad i prestravljenost, zajedno s prijatnošću. U našem istraživanju ljudima sam puštao strašne filmske scene dok bi sedeli sami u sobi, pri čemu su izrazi njihovih lica bili snimani skrivenom video-kamerom. Kod ljudi koji su pokazali uplašen izraz registrovani su i određeni fiziološki znaci stanja uplašenosti - ubrzan puls i naviranje krvi u velike nožne mišiće.121 Neko bi mogao reći da ovi ljudi nisu stvarno u opasnosti i da znaju da neće biti povređeni. Međutim, ima ljudi koji traže doživljaj
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 211 iz prve ruke, koji uživaju u sportovima u kojima stavljaju život na kocku. Ne znam da li pri tome oni uživaju u strahu ili u uzbuđenju koje često prati preuzimanje takvih rizika, ili pak u kasnijem osećanju olakšanja i ponosa na postignuće. Ima i ljudi koji su sušta suprotnost, za koje su osećanja uplašenosti toliko toksična da preduzimaju izvanredne napore kako bi izbegli da ih osete. Isto važi za svaku emociju - postoje ljudi koji uživaju u njenom doživljavanju i, suprotno tome, oni koji ne podnose da ih osete, kao što postoji i veliki broj ljudi koji ne žude da emociju dožive, ali za koje njeno doživljavanje, u većini slučajeva, nije izrazito toksično. Svaka od emocija koje smo do sada razmatrali ima ulogu u nekom dugotrajnijem raspoloženju, onome koje može da potraje i više sati. Kada smo duže vreme tužni, mi smo u sumornom raspoloženju. Kada se lako ljutimo, kada tražimo razlog da se naljutimo, nalazimo se u razdražljivom raspoloženju. Ja koristim termin anksioznost za raspoloženje u kome se osećamo zabrinuti ali ne znamo zašto se tako osećamo; ne možemo da ukažemo na okidač. Iako se osećamo kao da smo u opasnosti, ne znamo šta da činimo u vezi s tim jer ne možemo da prepoznamo pretnju. Kao što sumorno raspoloženje ide uz melanholičnu ličnost i depresiju povezanu s tugom i patnjom, i kao što razdražljivo raspoloženje ide uz neprijateljski nastrojenu ličnost i patološko nasilništvo povezano s ljutnjom, tako uz anksiozno raspoloženje idu stidljive i plašljive ličnosti i brojni poremećaji o kojima će ovde biti reči. Kažu, na primer, da ekstremna stidljivost karakteriše oko 15% populacije.122 Takvi su ljudi preokupirani brigom da neće umeti da se snađu u društvenoj situaciji; oni izbegavaju društvene kontakte i sebe nedovoljno cene, imaju povišene hormone stresa i ubrzan puls. Takođe, imaju povećan rizik od srčanih oboljenja.123 Džerom Kegan /Kagan/, istaknuti istraživač, nalazi da roditelji tipično razlikuju tri crte povezane sa strahom: decu koja izbegavaju ljude nazivaju stidljivom, onu koja izbegavaju nepoznate situacije - plašljivom, a onu koja izbegavaju nepoznatu hranu - izbirljivom.124 Mnogi istraživači, međutim, razli
212 P o l E k m a n kuju dva tipa stidljivosti: zbunjenu stidljivost onih koji se dvoume da li da priđu ili da izbegnu strance i nepoznate situacije i uplašenu stidljivost onih koji izbegavaju strance i nove situacije.125 Postoji veći broj emocionalnih poremećaja u kojima strah igra glavnu ulogu.126 Fobije su najočiglednije i, verovatno, najbolje proučene. Njih obeležava strah od interpersonalnih događaja ili situacija, od smrti, povrede, bolesti, krvi, životinja, velikih gužvi, zatvorenog prostora itd. Što se tiče postraumatskog stresa (PTSD) /posttraumatic stress disorder/, smatra se da nastaje kada nakon izlaganja ekstremnoj opasnosti usledi uporno ponovno preživljavanje traumatičnog događaja i izbegavanje događaja povezanih sa traumom. PTSD obično prate poremećaji sna i pažnje, kao i napadi ljutnje. Napadi panike, koji se ponavljaju, predstavljaju još jedan emocionalni poremećaj koji uključuje zabrinutost i prestrašenost. Oni se često dešavaju bez vidljivog povoda i mogu da dovedu do ozbiljnog umanjenja sposobnosti. Patološka anksioznost je pak još jedan emocionalni poremećaj koji se razlikuje od normalnih anksioznih raspoloženja, i to po tome što je učestaliji, uporniji i intenzivniji, i može da ometa i najosnovnije životne aktivnosti, kao što su rad i spavanje. Prepoznavanje straha u nama U poglavlju o tuzi ukazao sam da bi gledanje slike Beti Širli moglo u gledaocu da proizvede tužna osećanja. Ne mislim da se to dešava i kada gledamo ljude koji iskazuju ljutnju; takođe ne mislim da se to dešava kada gledamo ljude koji pokazuju strah. No, hajde da to i proverimo. Gledajte izraz vozača kamiona i ako to počne da proizvodi bilo kakve osećaje, pustite ih da rastu. Ako ne, onda pokušajte sebe da zamislite u njegovoj koži, pa ako to počne da proizvodi osećaje, pustite ih da rastu. Ako gledanje slike nije delovalo, pokušajte da se setite vremena u vašem životu kada je postojala intenzivna, neposredna opasnost, i kada nije postojalo ništa što biste mogli da učinite da umanjite pretnju. Recimo da ste putnik u avionu i vremenski uslovi se pogor
R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 213 šaju i počnete da propadate kroz vazdušne džepove. Dok se prisećate iskustva, pustite osećaje da rastu. Ako pokušaj sa prisećanjem na scenu iz vaše prošlosti nije uspeo, pokušajte sledeću vežbu. Podražavajte pokrete izraza straha na licu. (Možete da koristite ogledalo kako biste proveravali da li izvodite pravilne pokrete.) ■ Gornje očne kapke podignite što više i, ako možete, malo zategnite donje kapke; ukoliko zatezanje donjih kapaka ometa vaše podizanje gornjih kapaka, onda se usredsredite samo na podizanje gornjih kapaka. ■ Pustite da vam se obesi donja vilica, a usne zategnite horizontalno ka ušima; usta treba da vam izgledaju kao usta vozača kamiona sa slike. ■ Ako vam to ne pođe za rukom posle nekoliko pokušaja, onda samo obesite donju vilicu i odustanite od horizontalnog zatezanja usana. ■ Sa što više podignutim gornjim kapcima, uprite pogled pravo napred, podignite obrve što više možete; pokušajte istovremeno da skupite obrve; ako ne možete da držite podignute i skupljene obrve, onda samo držite podignute obrve i gornje kapke. Obratite pažnju na osećaj u licu, u stomaku, u rukama i nogama. Takođe, obratite pažnju na disanje i da li su vam lice i šake hladni ili vreli. Možda ćete osetiti da vam šake postaju hladnije, da počinjete dublje i brže da dišete, da počinjete da se preznojavate i, možda, da osećate drhtanje i stezanje mišića u rukama i nogama. Možda osetite i da vaša glava, ili telo, počinje da se pomera unazad u stolici. Kada ste uplašeni, obično znate da ste uplašeni, ali možda niste toliko dobro upoznati s osećajima koji prate laku zabrinutost, kada opasnost tek predstoji i nije velika. (Verujem da su ti osećaji slični uplašenosti /terror/, samo mnogo slabiji. No, do sada nije urađeno