Pol Ekman - Razotkrivene Emocije

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 61 kvu vrstu informisanja naziva postracionalizacija.22 To ne znači da treba odbaciti takvu vrstu informacije. Odgovori koje ljudi daju u takvim upitnicima, kao objašnjenja koja mi samima sebi dajemo nakon emocionalne epizode, ne bi li objasnili zašto smo učinili to što smo učinili, mogu biti nepotpuni i, možda, stereotipni, zato što prolaze kroz filtere onoga čega su ljudi svesni i šta pamte. U vezi upitnika postoji dodatan problem o tome šta su ljudi spremni da kažu drugima. No, iz tih odgovora i dalje može dosta da se nauči. Moj bivši student, psiholog Džeri Bušer /Boucher/, 70-ih godina 20. veka postavljao je takva pitanja ljudima po Maleziji i SAD-u23. Nekoliko godina kasnije, moj kolega, psiholog Klaus Šerer /Sherer/, sa saradnicima, sproveo je slično istraživanje na studentima u osam zapadnjačkih kultura24. Obojica su pronašli dokaze o univerzalnostima - iste vrste okidača prijavljene su da izazivaju iste emocije širom veoma različitih kultura. Obojica su, takođe, našli dokaze o kulturnim razlikama u specifičnim događajima koji iziskuju neku emociju. Na primer, gubitak nečega važnog je u svakoj kulturi bio okidač za tugu, ali se od kulture do kulture razlikovalo ono šta je bilo izugubljeno. Jedan Maležanin, iz Bušerove studije, ispričao je priču o osobi koja je upravo čula poziv na molitvu za glavni muslimanski praznik. „То ga je teralo da se rastuži kada pomisli na svoju ženu i decu u selu, da slavi /praznik/. On je sada duboko u džungli, da brani zemlju. On je vojnik na dužnosti, i ne može da slavi /verski praznik/ sa ženom i decom /koji su kod kuće na selu/“. A jedan Evropljanin, iz Šererove studije, kaže, „Mislio sam o nečemu što je pokrenulo sećanje na školskog druga koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Bio je sjajan student i divna osoba. Njegov život je izgubljen, zašto?“ Gubitak je tema obe priče, ali je reč o različitim vrstama gubitka. Moji intervjui, sa ljudima iz moje kulture, dokumentuju mnoge različitosti među Amerikancima u onome što ih čini tužnima, ljutima, uplašenima, zgađenima, i tako dalje. Preklapanja naravno postoje. Neke stvari čine da skoro svako oseti istu emociju - osoba koja preti, sa motkom u ruci, kada iznenada iskrsne u mračnoj ulici, skoro

62 P o l E k m a n uvek će da izazove strah. No, moja supruga se plaši miševa, a mene oni ni malo ne plaše. Ja se uznemirim zbog spore usluge u restoranu, a njoj je svejedno. Tako, ovde opet imamo problem: kako to da autoprocenjivači postaju osetljivi i na emocionalne okidače koji su prisutni kod svih, univerzalnosti, i na okidače koji izazivaju različite emocije kod različitih pojedinaca, čak i u okviru iste kulture? Po tome ispada da bi autoprocenjivači morali biti na oprezu prema dve vrste okidača. Morali bi da otkrivaju događaje s kojima se svako susreće, koji su važni za dobrobit, ili za preživljavanje, svakog ljudskog bića. Za svaku emociju može da postoji po nekoliko takvih događaja, koji su uskladišteni u mozgovima svih ljudi. To može da bude shema, apstraktni okvir, ili samo okosnica neke scene, na primer, pretnja povređivanjem, za strah, ili neki važan gubitak, za tugu. Druga, jednako verovatna mogućnost jeste da ono pohranjeno nije nimalo apstraktno, već specifičan događaj, na primer, za strah, izmicanje oslonca ili brzo približavanje nečega što može da nas udari. Za tugu bi univerzalni okidač mogao da bude gubitak voljene osobe, nekoga za koga smo snažno vezani. Još uvek nemamo naučne osnove da izaberemo između te dve mogućnosti, ali to nema uticaja na način vođenja naših emocionalnih života. Tokom života susrećemo se s mnogim specifičnim događajima koje naučimo da tumačimo na takav način da nas plaše, ljute, da nam se gade, da nas rastuže, iznenade ili da stvore prijatnost, i oni budu dodati uz univerzalne događaje koji su prethodili, proširujući opseg budnosti autoprocenjivača. Ti naučeni događaji mogu imati bliže ili dalje sličnosti s originalnim pohranjenim događajima. Oni su razrade ili dodaci prethodnim univerzalnim događajima. Nisu isti kod svih ljudi i zavise od iskustva svakog od nas. Kada sam ispitivao pripadnike kulture kamenog doba iz Nove Gvineje, krajem 60-ih, našao sam da su se bojali da ih ne napadne divlja svinja. U urbanoj Americi, ljudi se više boje da ih ne napadne pljačkaš, no oba slučaja predstavljaju opasnost od povređivanja.25 U ranijoj knjizi26, moj kolega istraživač, Voli Fresen, i ja, opisali smo scene za koje smo mislili da su univerzalne za sedam emocija.

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 63 Psiholog Ričard Lazarus je kasnije izašao sa sličnim predlogom.27 On je koristio izraz primarne relacione teme I ćore relational themes/ da bi istakao svoje shvatanje da se emocije pre svega tiču našeg odnošenja prem drugim ljudima, s čime se duboko slažem (iako nepersonalizovani događaji, kao zalazak sunca ili zemljotres, takođe mogu da izazovu emocije). Reč tema je pogodna jer tada možemo da govorimo o opštim temama i o varijacijama onih tema koje se razvijaju u iskustvima pojedinaca. Kada se susretnemo s temom, kao što je osečaj koji iskusimo kada se se pod nama iznenada raspadne stolica, ona okida emociju bez mnogo procenjivanja. Autoprocenjivaču može trebati nešto duže vremena da proceni svaku od varijacija svake teme, koje smo naučili tokom odrastanja. Što je varijacija udaljenija od teme, to treba više vremena da se dođe do tačke odigravanja refleksivneprocene /reflective appraisingЛ28 Tokom refleksivnog procenjivanja postoji svesnost procesa evaluacije; mi mislimo i uzimamo u obzir ono što se dešava. Recimo da neko čuje da se sprema smanjivanje broja zaposlenih na poslu koji radi. Razmišljala bi da li će ona biti pogođena, i dok bi razmišljala o toj potencijalnoj opasnosti, mogla bi početi da se plaši. Sebi ne može priuštiti gubljenje posla; ta zarada joj treba da bi se izdržavala. Događaj stoji u vezi s temom gubitka oslonca - prema mome shvatanju to je jedna od tema za strah - ali je dovoljno udaljen od teme tako da procenjivanje ne bi bilo automatsko već refleksivno. U toku procesa uključen je njen svesni um. Očigledan je način na koji su stečene te ideosinkretičke varijacije, to jest, nečiji lični emocionalni okidači. One su naučene, odražavajući ono što svako pojedinačno doživljava (pljačkaša ili divlju svinju). Ali kako su stečene univerzalne teme? Kako dolazi do njihove uskladištenosti u našim mozgovima, tako da autoprocenjivači budu osetljivi na njih? Da li se i oni uče, ili se nasleđuju, kao produkt naše evolucije? Ovo zaslužuje pažljivo razmatranje, jer od odgovora na to pitanje - kako su univerzalne teme stečene - zavisi mogućnost njihove modifikacije ili brisanja. Nažalost, nema dokaza o načinu

64 P o l E k m a n sticanja univerzalnih tema. Izložiću dve mogućnosti i objasniću zašto mislim da je jedna od njih verovatno istinita. Prema prvom objašnjenju, ne uče se samo varijacije već i teme za svaku emociju. Pošto je nađeno da se iste teme javljaju u različitim kulturama, mora biti da se zasnivaju na iskustvima koja je imao svako, ili skoro svako, tokom onoga što se naziva biološki pripremljeno učenje vrste /species-constant learning/. Uzmimo ljutnju, kao primer. Svako ljudsko biće će da doživi iskustvo osujećenosti ako mu neko omete nameru ili ga remeti u važnom poslu. A svako će da nauči da prilaženjem i prećenjem, ili napadanjem. na izvor remećenja, ponekad može uspeti da ga ukloni. Sve što ovo objašnjenje pretpostavlja o tome šta je kao generičko nasleđe ugrađeno u ljudsku prirodu, jeste želja da se ide ka ciljevima, moć da se preti ili napada, i sposobnost da se uči na uspehu u uklanjanju prepreka. Ako prihvatimo postojanje te želje, moći i sposobnosti, onda možemo da očekujemo da ljudi nauče da pokušaj uklanjanja izvora prepreke, pretnjom ili napadom, često može da bude koristan. Takva aktivnost zahteva ubrzan rad srca, pumpanje krvi u šake, u očekivanju da budu upotrebljene u napadu na prepreku - sve su to poznate komponente emocionalnog odgovora ljutnje.29 Ako su univerzalne teme naučene, trebalo bi da je moguće i odučavanje od njih. Ako, na primer, temu za ljutnju učimo, možda možemo i da se odučimo od nje. Svoje istraživanje započeo sam uveren da je to bio slučaj; mislio sam da je svaki aspekt emocije, uključujući i ono što okida emocije, bio proizvod socijalnog učenja. Moji istraživački rezultati o univerzalnosti facijalnih ekspresija, kao i rezultasti drugih naučnika, učinili su da promenim mišljenje. Učenje nije jedini izvor onoga što izbija u toku emocije. Biološki pripremljeno učenje ne može da objasni zašto su facijalne ekspresije kongenitalno slepe dece slične izrazima lica dece koja vide. Niti može da objasni koji se mišići uključuju u pojedinačne ekspresije. Biološki pripremljeno učenje takođe ne može lako da objasni naše najnovije nalaze da su ljutnja, strah, tuga i gađenje obeleženi različitim promenama srčanog ritma, znojenja, temperature kože i cirkulacije

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 65 krvi (ovi nalazi se opisuju u 4. poglavlju). Takvi rezultati istraživanja prinudili su me na zaključak da naše evolutivno nasleđe daje glavni doprinos u oblikovanju naših emocionalnih odgovora. A, ako je tako, onda evolucija, takođe, ima glavnu ulogu u određivanju univerzalnih tema koje okidaju emocije. Teme nisu stečene nego su zatečene; uče se jedino varijacije i elaboracije tih tema.30 Jasno da je prirodna selekcija oblikovala mnoge aspekte naših života. Na primer osobina palca da se nalazi nasuprot drugim prstima. Većina drugih životinja nema ovu osobinu, pa kako su je onda stekli ljudi? Verovatno da su, u našoj dalekoj istoriji, oni naši preci koji su slučajnom genetskom varijacijom rođeni s ovom korisnom osobinom bili uspešniji u gajenju potomaka, u hvatanju plena i borbi s grabljivicama. Tako bi u budućim generacijama za njima ostajalo više potomaka, dok na kraju praktično svi nisu imali tu osobinu. Bilo je odabrano da se ima nasuprotni palac i to je sada deo genetskog nasleđa. Sličan slučaj bio bi sa onima koji su na ometanje odgovarali energičnim nastojanjem da otklone smetnju i koji su imali jasan signal o svojim namerama, jer bi imali veće izglede da pobede u utakmici, bilo da se radi o hrani ili parenju. Oni bi imali izglede da iza sebe ostave brojnije potomstvo i, tokom vremena, ne bi bilo nikoga bez te teme za ljutnju. Razlika između dva objašnjenja univerzalnih tema - biološki pripremljeno učenje i evolucija - leži u njihovom određenju vremena kada se dešavaju određene stvari. Evolutivno objašnjenje ukazuje na prošlost naših predaka kao na vreme kada su te teme (i drugi aspekti emocija o kojima govorim u drugim poglavljima) razvijene. Biološki pripremljeno učenje dopušta da su neki delovi teme za ljutnju (želja za ostvarivanjem ciljeva) usađeni tokom evolucije, pri čemu se drugi delovi te teme (uklanjanje smetnje ostvarenju cilja, pretnjom ili napadom) uče u okviru života svake individue. Stvar je samo u tome što svi učimo iste stvari, koje su, prema tome, univerzalne. Meni je malo verovatno da je moguće da prirodna selekcija nema udela u nečemu toliko važnom i bitnom u našem životu kao

66 P o l E k m a n što je ono što okida naše emocije. Mi se rađamo spremni, sa klicom osetljivosti na događaje koji su bili relevantni za preživljavanje naše vrste u okruženju naših predaka, lovaca i berača plodova. Teme za kojima autoprocenjivači neprestano pretražuju okolinu, uglavnom bez našeg znanja o tome, odabrane su tokom naše evolucije. Dokazi konsistentni s ovim shvatanjem dolaze iz briljantne serije istraživanja švedskog psihologa, Arne Omana (Ohman).31 On je pošao od shvatanja da su većim delom naše evolutivne istorije zmije i paukovi predstavljali opasnost. Oni naši preci, koji bi brzo naučili da su ovi opasni i da treba da ih izbegavaju, imali bi veće izglede da prežive, da imaju decu i da se staraju o njima, od onih koji bi sporo učili da se treba plašiti od zmija i paukova. Ako nas je evolucija zaista pripremila da se uplašimo od nečega što je bilo opasno u našem davnom okruženju, onda bi, predviđa on, ljudi danas brže učili da se plaše zmija i paukova, nego cveća, pečurki, ili geometrijskih objekata. A upravo je to i našao. Omanje davao elektrošokove (što se tehnički naziva bezuslovna draž, budući da izaziva emocionalno uzbuđenje bez prethodnog učenja) ili zajedno sa draži relevantnom za strah (zmija ili pauk) ili sa draži irelevantnom za strah (pečurka, cvet, ili geometrijski objekt). Nakon samo jednog uparivanja šoka s nekom od draži relevantnih za strah, ljudi bi se uplašili i kada bi zmija ili pauk bili pokazani sami, bez šoka, dok je bio potreban veći broj uparivanja šoka sa cvetom, pečurkom ili geometrijskim objektom, da bi došlo do pobuđivanja straha prilikom prikazivanja ovih, za strah ^relevantnih, draži, samih, bez šoka. Ljudi su, takođe, nastavljali da se plaše zmije i pauka, dok je strah od cveta, pečurke ili geometrijskog objekta, slabio tokom vremena/ Naravno da se u našem sadašnjem okruženju plašimo zmija i pauka, no da li je evolucija, zapravo ono što objašnjava Omanove * E. O. Vilson o strahu od zmija ima veoma slično shvatanje. Iako se njegovo razmatranje ne odnosi, pre svega, na emociju, ono je vrlo konsistentno s onim što ja govorim o bazi podataka emocije. (Vidi Consilience, Random House, 1998, posebno str. 136-140.)

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 67 rezultate? Kada bi obrnuto bilo tačno, ljudi bi i na druge opasne objekte u našem sadašnjem okruženju, kao što su pištolji i električni utikači, trebalo da reaguju isto kao na zmije i pauke. Ali to Oman nije našao. Trebalo mu je isto tako dugo da uslovi strah od pištolja i utičnica koliko i od cveća, pečuraka i geometrijskih objekata. Pištolji i utičnice nisu postojali dovoljno dugo da bi prirodna selekcija mogla od njih da napravi univerzalne okidače.32 U svojoj izuzetno prevremenoj knjizi, Izražavanje emocija kod čoveka i životinja, Čarls Darvin opisuje svoj eksperiment sa zmijom pre više od sto godina a koji se odlično uklapa u Omanov skorašnji rad. „Primakao sam lice debelom staklenom tanjiru ispred zmije siktavke (puff-adder), u zoološkom vrtu, čvrsto rešen da ne ustuknem ukoliko zmija pokuša napad; međutim, čim je zmija zadala udarac, moja rešenost je nestala i ja sam, zapanjujuće hitro, odskočio jard ili dva unazad. Moja volja i razum bili su nemoćni pored zamišljaja opasnosti koja nije ni bila doživljena.“33 Darvinovo iskustvo pokazuje nam da racionalna misao ne može da spreči odgovor prestrašenošću na urođenu temu za strah, na šta ćemo se vratiti uskoro. Nije izvesno da li bilo koja takva emocionalna tema dejstvuje kao aktivan okidač i pre iskustva koje ih povezuje s nekim emocionalnim ishodom. Setite se da se u Omanovom istraživanju tražilo određeno iskustvo da bi zmije i pauci postali okidači za strah; oni nisu bili zastrašujući prilikom njihovog prvog izlaganja. Bila je potrebna, doduše, svega jedna njihova asocijacija s neprijatnim ishodom pa da postanu okidači za strah, ali je ta jedna, svejedno, trebala. Možda nije uvek tako, jer Darvin je pisao da se plašio zmija bez ikakvog prethodnog iskustva s njima. Praktično gledano nema nikakvog značaja da li je za uspostavljanje neke emocionalne teme potrebno određeno učenje i da li neke teme ne zahtevaju od nas određeno iskustvo da bismo bili osteljivi prema njihovoj pojavi. Mi u oba slučaja imamo korist od iskustva koje je naša vrsta imala na ovoj planeti, jer dajemo brze odgovore na okidače koji su bili relevantni za naš opstanak.

68 P o l E k m a n Uveren sam da je jedna od najistaknutijih osobina emocije to da događaji koji okidaju emocije nisu samo pod uticajem našeg individualnog iskustva, već i predačkog iskustva.34 Kako Ričard Lazarus lepo kaže, emocije odražavaju „mudrost prošlih doba“, i po temama i po odgovorima emocija. Samoprocenjivači tragaju za onim što je bilo važno za opstanak ne samo u našim individualnim životima, nego i u životima naših lovačkosakupljačkih predaka. Ponekad emocionalno reagujemo na stvari koje su nam bile važne ranije u životu, ali koje više nisu relevantne. Varijacije na svaku temu, koje dodaju i obezbeđuju konkretnost onoga što je prepoznato u procesu automatskog procenjivanja, počinju da se uče vrlo rano u životu - neke u ranom, a neke u kasnijem detinjstvu. Sebe možemo zateći kako neprikladno reagujemo na stvari koje su nas ranije ljutile, plašile ili su izazivale odvratnost, a koje reakcije sada smatramo neprimerenim našem odraslom dobu. Više je verovatrno da ćemo praviti greške u našem ranom učenju o emocionalnim okidačima prosto zato što su naši mehanizmi učenja tada slabije razvijeni. No, ono što naučimo rano u životu ima veću moć i teže je za odučavanje, od onog što naučimo kasnije. (Ova pretpostavka je uobičajena u mnogim oblicima psihoterapije i ima svoje uporište u nekim istraživanjima.) Naši autoprocenjivači su snažne mašine, pretražuju bez prestanka, izvan naše svesnosti, motreći na pojavljivanje tema i varijacija događaja koji su bili relevantni za naš opstanak. Kompjuterskim žargonom rečeno, mehanizmi automatskog procenjivanja pretražuju našu okolinu tragajući za svime što podseća na ono što je uskladišteno u našoj bazi podataka za uzbunjivanje emocija (émotion alert datbase), koju je delom napisala naša biologija, kroz prirodnu selekciju, a delom naše iskustvo kao jedinke.35 Setite se da zapisi prirodne selekcije ne moraju da budu sami okidači, nego i pripreme koje u bazi podataka dozvoljavaju brzu uspostavu nekih okidača. Mnogi psiholozi su se usredsređivali na srodnu ali, ipak, drugačiju grupu pitanja, kako automatski procenjivači daju procenu novog događaja po tome da li se, kako ja kažem,

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 69 ovaj uklapa u stavku koja se već nalazi u bazi podataka emocionalne procene. Imam određene rezerve oko validnosti toga što su zastupali, jer su se uglavnom oslanjali na to šta su im rekli ljudi, pri čemu niko nije svestan šta naš duh radi u trenutku dok to radi u toku procesa automatskog procenjivanja. To je istraživanje ponudilo dobre modele kojima se objašnjava način na koji ljudi objašnjavaju šta je to što ih čini emocionalnim. U svakom slučaju, to šta oni predlažu nije neposredno relevantno za teoriju koju ja zastupam u ovom poglavlju, o tome šta nas čini emocionalnim. Ova baza podataka je otvorena a ne zatvorena; informacije se pridodaju bez prestanka.36 U toku života susrećemo se s novim događajima koje automatsko procenjivanje može da protumači kao slične nekoj temi, ili varijaciji, uskladištenoj u bazi podataka. Kada se to dogodi, dolazi do okidanja emocije. Psiholog Nićo Frijda je izneo važno zapažanje da, kako ih ja nazivam, varijacije nisu samo rezultat prethodnog neposrednog iskustva, nego da su to često i nove draži s kojoma se susrećemo a koje izgledaju relevantne za stvari do kojih nam je stalo, koje je nazivao interesovanja /concerns/.37 Budući da našu svesnu pažnju ne moramo da usmeravamo na vrebanje događaja koji su postali emocionalni okidači, naše svesne procese možemo da koristimo za druge stvari. (Kao što ću objasniti kasnije, preokupacija svesti s mogućnošću da bi emocionalni događaji mogli uskoro da uslede, predstavlja znak duševnog poremećaja.) Pošto jednom naučimo da vozimo kola, dalje to radimo automatski, slobodni da svoju svesnost usredsredimo na razgovor, na slušanje radija, na razmišljanje o predstojećim događajima, i slično. Kada skrećemo na levo, ne moramo da prekidamo slušanje radija da bi se prebacili u odgovarajuću traku. Pa ipak, ako iskrsne opasnost, mi i dalje reagujemo na pravi način. To je jedna od velikih stvari u vezi sa emocijama, to da su funkcionalne. Nažalost, ono na šta odgovorimo ne mora uvek da bude primereno našem trenutnom okruženju. Ako posetimo zemlju u kojoj se vozi drugom stranom puta, naša automatska obrada podataka može nam doći glave, jer možemo lako da pogrešimo kada uđemo

70 P o l E k m a n u kružni tok ili kada skrećemo. Tada ne možemo da razgovaramo, ili da slušamo radio. Moramo svesno da se čuvamo od automatskih odluka, koje bi inače donosili. Ponekad sebe možemo da zateknemo kao da emocionalno živimo u drugoj „zemlji“, u okruženju drugačijem od onog na koje su osetljivi naši mehanizmi za automatsko procenjivanje. Tada naše emocionalne reakcije mogu da budu neprimerene onome što se dešava. To i ne bi bio toliki problem da se delovanje naših emocionalnih procenjivačkih mehanizama ne odvija neverovatno brzo. Da su sporiji, od njih ne bi bilo koristi, ali bismo mi imali vremena da postanemo svesni onoga što je učinilo da postanemo emocionalni. Naše svesne evaluacije dopustile bi nam da prekinemo proces kada smatramo daje neprikladan ili daje štetan po nas, i pre nego emocija započne. Priroda nam nije podarila mogućnost takvog izbora. Daje tokom istorije vrste nekim slučajem češće bilo korisnije imati spore, a ne brze, procenjivačke mehanizme, onda ne bismo ni imali ovako brze, izvansvesne, mehanizme automatskog procenjivanja. Iako se emocije najčešće okidaju putem automatskih procenjivača, to nije i jedini način. Navešćemo još osam drugih puteva kojima nastaju emocije. Neki od njih pružaju veću mogućnost kontrolisanja da li ćemo da postanemo emocionalni ili ne. Emocije ponekad uslede nakon reflektivnogprocenjivanja, tokom koga svesno razmatramo ono što se događa, iako još ne budemo sigurni u njegovo značenje. Kako se situacija dalje odvija, ili kako naše razumevanje dalje napreduje, nešto klikne; uklopi se s nečim u našoj bazi podataka za uzbunjivanje emocija i stvari preuzmu mehanizmi za automatsko procenjivanje. Reflektivno procenjivanje se bavi dvosmislenim situacijama, situacijama za koje mehanizmi za automatsko procenjivanje još uvek nisu podešeni. Recirr/O, sretnete nekoga ко počne da vam priča o svom životu, i nije jasno zašto vam to govri i šta želi da kaže. Vi mislite o tome šta vam govori, pokušavajući da dokučite šta bi, i da li bi uopšte, to moglo za vas da znači. U jednom trenutku možda shvatite da vam ta osoba ugrožava radno mesto i tada mehanizam za automatsko procenjivanje

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 71 preuzima stvar i počnete da osećate strah, ili ljutitost, ili neku drugu relevantnu emociju. Reflektivno procenjivanje ima svoju cenu, a to je vreme. Mehanizmi za automatsko procenjivanje štede nam te trenuitke, ili minute. Automatske procene, ne retko, mogu da nas spasu nesreće tako što skrešu trenutke ili minute koje zahteva reflektivno procenjivanje. Dobra strana je što dobijamo priliku da utičemo na ono što se odigrava kada započne emocija kao rezultat reflektivne procene* Da bismo to mogli, potrebno je da dobro poznajemo svoje emocionalne vruće okidače - posebne varijacije na univerzalne teme, koje su u našim životima najistaknutije za pojedinu emociju. Čitanje o temama i uobičajenim varijacijama u poglavljima 5. do 9. može vam pomoći da otkrijete vaše lične emocionalne vruće okidače, kao i okidače kod ljudi u vašoj okolini. Ako znamo svoje vruće okidače, onda možemo da činimo svestan napor da im ne dopuštamo da utiču na naše tumačenje onoga što se odigrava. Recimo da je okidač vaše reakcije tuge/patnje i najmanji nagoveštaj da će vas napustiti žena, jer je otkrila vašu duboko čuvanu tajnu, vaša (naučena) osećanja fundamentalne bezvrednosti. Kada imate vremena, možete da koristite refleksivno procenjivanje da biste se zaštitili od prosuđivanja da ste napušteni. To se ne postiže lako ali vežbom može da se umanji šansa da naglo zapadnete u tugu/patnju kada zapravo i niste napušteni. Refleksivno procenjivanje daje veću ulogu vašoj svesti. Pruža vam se prilika da naučite kako da se svesno štitite od pogrešno nastrojenog tumačenja onoga što se dešava. * Posle razgovora s Njegovom svetošću, Dalaj Lamom, o tome šta on naziva destruktivnim em ocijam a i o njegovim pokušajima da ih se oslobodi u budističkoj praksi, stekao sam utisak daje to što su on, i ostali, postigli, zapravo zamenjivanje automatskog procenjivanja reflektivnim. Uz višegodišnje vežbanje izgleda postaje moguće, u većini slučajeva, da biramo da li da postanemo emocionalni, ili, dok smo emocionalni, da postupamo i da govorimo tako da ne povređujemo druge. U narednim godinama nadam se da sprovedem istraživanje ne bi li više naučio kako se to postiže i da li postoje drugi načini da se to postigne za kraće vreme.

72 P o l E k m a n Možemo da postanemo emocionalni i dok se prisećamo neke prošle emocionalne scene. Možemo da odlučimo da se setimo scene, izvodeći je ponovo u glavi, da bismo razumeli šta se dogodilo, ili zašto se dogodilo, ili kako smo drugačije mogli da postupimo. Ili, sećanje ne mora biti po izboru; može nepozvano da iskrsne u svesti. Svejedno kako sećanje započne, po želji ili nepozvano, ono od samog početka može da uključi ne samo scenu i tekst emocionalnog odigravanja, već i emocionalnu reakciju na to odigravanje. Možemo ponovo da odigramo emocije koje smo osetili u originalnoj sceni ili sada možemo da osetimo drugačiju emociju. Na primer, osoba može da oseća odvratnost prema sebi zato što se plašila u originalnoj sceni, osećajući sada jedino odvratnost i ništa od straha koji je originalno osećala. Može se desiti i da se u početku sećamo emocionalnih događaja ali da ponovo ne doživljavamo te, ili neke druge, emocije. Ili, emocije mogu da počnu u toku odvijanja scene u našoj glavi. Robert Levenson i ja koristili smo memorijski zadatak da bismo u laboratoriji proizvodili emocije radi proučavanja izraza i fizioloških reakcija koji obeležavaju svaku emociju. Mislili smo da će ljudima biti teško da ponovno doživljavaju prošle emocionalne scene ukoliko znaju da su snimani i ako imaju žice prikačene po raznim delovima tela radi merenja njihovog pulsa, disanja, krvnog pritiska, znojenja i temperature kože. Bilo je upravo suprotno. Većina ljudi kao da je jedva čekala priliku da reprodukuju i ponovo dožive prošlu emocionalnu scenu. Čim im date priliku, većinu će emocija moći da ponove gotovo trenutno. Tražili smo da se sete svoje lične verzije nekog događaja za koji je utvrđeno da su univerzalni za određenu emociju. Na primer, za prizivanje tuge tražili smo od ljudi da se sete vremena u njihovom životu kada je umro neko za koga su bili vezani. Tražili smo da vizu-, alizuju trenutak u kome su osetili najintenzivniju tugu i onda pokušaju da ponovo dožive emociju koju su osetili prvi put kada se dogodila smrt. Takoreći i pre nego bi se završilo davanje ovog kratkog uputstva, došlo bi do promene njihove fiziologije, njihovih subjektivnih

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 73 osećanja i, kod nekih ljudi, čak i izraza lica. Ovo ne treba da čudi, jer su svi bili doživeli sećanje na neki važan događaj i osećaj neke emocije. Ono što nije bilo poznato pre našeg istraživanja jeste da promene koje se dešavaju dok se emocije javljaju u sećanju stvarno odgovaraju promenama koje se dešavaju i kada su emocije izazvane na neki drugi način. Sećanja o emocionalnim događajima, ona koja izaberemo da ih prizovemo i koja ne prouzrokuju momentalno ponovno doživljavanje emocije koju smo prvobitno osetili, pružaju priliku da naučimo kako da rekonstruišemo ono što nam se dešava u životu, tako da steknemo priliku da menjamo ono što nas čini emocionalnim. Imaginacija je još jedan način na koji možemo da izazovemo emocionalnu reakciju. Možda uspemo da ohladimo okidač ako svoju imaginaciju koristimo da zamišljamo scene za koje znamo da nas čine emocionalnim. Možemo u glavi da izvodimo probe i pokušavamo na drugačiji način da tumačimo ono što se dešava, tako da se to ne uklopi s našim uobičajenim vrućim okidačima. Razgovor o prošlim emocionalnim iskustvima takođe može da okida emocije. Osobi prema kojoj smo imali neku emocionalnu reakciju mogli bismo da kažemo kako se osećamo i šta mislimo zbog čega se tako osečamo, ili to možemo da kažemo prijatelju ili psihoterapeutu. Ponekad će prost čin razgovora o emocionalnoj epizodi izazvati ponovno doživljavanje emocije, baš kao što se dešavalo u našim eksperimentima kada smo od ljudi zatražili da to urade.38 Ponovno doživljavanje osećanja koja smo imali u prošloj emocionalnoj epizodi može da koristi. Može da nam omogući da promenimo ishod neke stvari; može da se izrodi u dobijanje podrške ili razumevanja od osobe s kojom razgovaramo. Naravno, ponovno doživljavanje emocija ponekad izaziva teškoće. Možda pomislite da bi sa svojim bračnim drugom mogli hladne glave da porazgovarate o nesporazumu od pre par dana i onda ponovo pobesnite. možda i više nego prvobitno. To može da se dogodi čak i ako se nadate da neće; jer u večini slučaja mi ne odlučujemo kada ćemo da postanemo emocionalni. A, ako postanemo emocionalni, naše lice će to

74 Po l E k m a n verovatno odati drugima tako da naš bračni drug može da se razljuti zato što smo se mi ponovo razljutili. Pretpostavimo da razgovarate s prijateljem kako ste se teško osećali kada vam je veterinar saopštio da vaš voljeni pas neće preživeti. Pričanje te priče uzrokuje da ponovo doživite i da prikažete tugu, a i prijatelj, dok vas sluša, takođe počinje da izgleda veoma tužan. To je čest slučaj i pored toga što ni pas ni gubitak nemaju veze s vašim prijateljem. Svi možemo da osećamo emocije koje drugi osećaju, to jest, da emocije osećamo putem uživljavanja. To je šesti način na koji mogu da započnu emocije - prisustvovanje emocionalnoj reakciji nekoga drugog. Ne mora to uvek i da se dogodi; neće se dogoditi ukoliko ne marimo za tu osobu, ako se na neki način ne poistovećujemo s njom. A ponekad prisustvujemo nečijim emocijama i osećamo potpuno različitu emociju. Na primer, možemo da osetimo prezir prema onima koji se razljute ili uplaše, ili možemo da se uplašimo pred besom koji pokazuju. Nesreća ne mora da se dešava nekome ko nam je prijatelj, da bi se pokrenula naša empatična emocionalna reakcija. Može da se radi o potpunom strancu, i taj stranac čak ne mora da bude prisutan. Tu osobu možemo da vidimo na televiziji ili na filmu, ili da čitamo o njoj u novinama ili u knjizi. Iako nema sumnje da možemo postati emocionalni dok čitamo o strancu, zapanjuje da nešto što se tek nedavno pojavilo u istoriji naše vrste - pisani jezik - može da proizvodi emocije. Ja zamišljam da se pisani jezik u našoj glavi pretvara u osećaje, slike, zvuke, mirise, čak i ukuse, i kada se to već dogodi onda mehanizam za automatsko procenjivanje te slike tretira kao svaki drugi događaj koji služi za pobuđivanje emocija. Kada bismo mogli da blokiramo produkciju tih slika, verujem da sarji jezik ne bi mogao da izaziva emocije. Drugi ljudi mogu da nam kažu od čega da se plašimo, zbog čega da se ljutimo, u čemu da uživamo, i slično. Ovaj simbolički put obično će u našem ranom uzrastu uključivati i negovatelja, a njegov će uticaj biti pojačan ako je emocija za koju smo primili instrukcije

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 75 s velikim nabojem. Takođe možemo da posmatramo šta čini emocionalnim ljude koji su značajni u našim životima i da nesvesno prihvatamo njihove varijacije emocija kao vlastite. Dete čija se majka boji gužve, može takođe da razvije tu vrstu straha. Većina autora koji su pisali o emocijama, osvrnuli su se na kršenje normi, na emocije koje osećamo kada mi, ili neko drugi, prekrši neku važnu društvenu normu.39 Možemo da budemo ljuti, zgađeni, prezrivi, postiđeni, krivi, iznenađeni, možda i zabavljeni i zadovoljni. Zavisi ko je prekršio normu i koju normu. Norme, naravno, nisu univerzalne; ne moraju da važe za celu nacionalnu grupu, ili kulturu. Uzmite, na primer, razliku između mlađe i starije generacije danas u Americi, u vezi sa pristojnošću i značajem oralnog seksa. Norme ponašanja učimo rano u detinjstvu, ali i tokom celog života. Evo i poslednjeg načina na koji započinju emocije - nov, neočekivan način. Otkrio sam ga kada smo moj kolega Voli Fresen i ja razvijali tehniku merenja pokreta lica. Da bismo naučili kako mišići lica menjaju izgled lica, snimali smo same sebe dok smo sistematski izvodili razne kombinacije pokreta lica. Počeli smo sa pokretanjem jednog mišića i navežbali do istovremenog pokretanja šest različitih mišića. To nije uvek išlo lako, ali posle mnogo meseci vežbanja naučili smo kako to da radimo i uspeli da napravimo i snimimo deset hiljada različitih kombinacija pokreta mišića lica. Naknadnim gledanjem video zapisa, naučili smo da za svaki izraz lica prepoznajemo koji mišići ga stvaraju. (To znanje je postalo osnova za naš merni sistem, za Kodni sistem facijalnih pokreta /KSFP/, o čemu sam govorio u 1. poglavlju.)40 Dok sam pravio određene izraze lica otkrio sam da bi me preplavljivala snažna emocionalna osećanja. To nije važilo za sve izraze, nego samo za one koje sam već bio prepoznao kao univerzalne za sva ljudska bića. Kada sam upitao Fresena da li se to i njemu događalo, odgovorio je da je i on, takođe, osećao emocije dok je pravio određene izraze, i da su često bile veoma neprijatne. Nekoliko godina kasnije Bob Levenson je godinu dana proveo u mojoj laboratoriji. Izgleda da mu se lepo uklapalo da svoje vreme

76 P o l E k m a n provede pomažući nam da proverimo našu suludu ideju da prosto pravljenje nekog izraza kod ljudi može da izazove promene u autonomnom nervnom sistemu, jer je svoje univerzitetsko jednogodišnje odsustvo ionako provodio u San Francisku. Tokom narednih deset godina izveli smo četiri eksperimenta, uključujući i jedan u nezapadnjačkoj kulturi, u Minangkabau na Zapadnoj Sumatri. Dok su ljudi pratili naša uputstva da pokrenu određeni mišić, njihova fiziologija se menjala i većina je prijavila da osećaju emociju. Ove promene opet nisu izazivali bilo koji pokreti lica. To su morali da budu mišićni pokreti za koje su naša ranija istraživanja već bila našla da su univerzalni izrazi emocija.41 U jednoj drugoj studiji, koja se bavila samo osmesima, Ričard Dejvidson, psiholog koji proučava mozak i emocije, i ja, našli smo daje pravljenje osmeha stvaralo mnoge promene u mozgu koje inače prate prijatnost. Opet se nije radilo o bilo kom osmehu, nego samo o osmehu za koji sam ranije našao da je značio istinsku prijatnost (vidi poglavlje 9).42 U tom istraživanju tražili smo od ljudi da prave određene pokrete lica, no ja verujem da smo mogli da dobijemo iste rezultate i da su ljudi proizvodili glasove za svaku emociju. Većini ljudi je mnogo teže da namerno proizvedu vokalne zvuke emocije nego da prave izraze na licu. Međutim, našli smo jednu ženu koja je to mogla, i ona je zaista proizvodila isti rezultat, bilo glasom, bilo licem. Generisanje emocionalnog iskustva, menjanje vaše fiziologije tako što namerno pravite izgled neke emocije, verovatno nije uobičajen način na koji ljudi doživljavaju emocije. No, možda je bio češći nego što smo prvobitno mislili. Edgar Alan Po je, na primer, znao za taj način. On u detektivskoj priči Ukradeno pismo piše ovako: Kada želim da otkrijem koliko je neko pametan, glup ili doba? ili pokvaren ili o čemu razmišlja u tom trenutku, ja na svom licu napravim izraz koji što više liči na njegov izraz, i zatim čekam da vidim koje će misli i osećanja da mi se jave u srcu, kao ona koja se uklapaju, ili odgovaraju, tom izrazu.

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 77 Opisao sam devet puteva kojima dolazimo do naših emocija, ili kojima ih uključujemo. Najčešći je onaj što vodi preko autoprocenjivača, mehanizama za automatsko procenjivanje. Drugi put polazi od reflektivnog procenjivanja koje zatim škljocne autoprocenjivače. Sećanje na prošlo emocionalno iskustvo je treći put, a imaginacija četvrti. Peti je pričanje o prošlom emocionalnom događaju a šesti je empatija. Sedmi put vodi preko drugih ljudi koji nas upućuju oko čega da budemo emocionalni. Kršenje društvenih normi je osmi, a deveti je namerno podražavanje izgleda neke emocije Sledeće se poglavlje zasniva na onome što smo naučili o okidanju emocija i razmatra kada i zbog čega je toliko teško da izmenimo ono što čini da postanemo emocionalni. Uključuje predloge o tome šta možemo da uradimo da postanemo svesniji trenutka započinjanja emocija kroz automatsko procenjivanje, jer to je trenutak u kome najčešće zapadamo u nevolje i posle se kajemo zbog svog ponašanja.

3- Menjanje onoga zbog čega postajemo emocionalni Hodanje ivicom provalije može da bude zastrašujuće uprkos znanju da će jasno vidljiva ograda sprečiti bilo čiji pad. Od malog je značaja što je staza suva a ograda jaka; srce ipak brže kuca a dlanovi počinju da se znoje. Znanje da nemamo zbog čega da se plašimo ne briše strah. Iako većina ljudi može da kontroliše svoje postupke, da bi ostali na stazi možda će moći da ukradu tek jedan kratak pogled na prelep vidik. Opasnost se oseća i kada objektivno ne postoji.43 Hodanje ivicom provalije pokazuje da naše znanje ne može uvek da nadvlada procene autoprocenjivača koje proizvode emocionalne odgovore. Pošto već dođe do okidanja naših emocionalnih odgovora, mi možemo svesno da razumemo da ne bi trebalo da budemo emocionalni, ali emocija može nastaviti da traje. Smatram da se to obično dešava kada je okidač neka evolutivna emocionalna tema ili je u pitanju naučeni okidač koji je veoma sličan temi. Što je veza između naučenog okidača i teme udaljenija, to je našem svesnom znanju lakše da prekida emocionalno iskustvo. Drugim recima, ukoliko su naše bojazni samo u dalekoj vezi s temom, onda bismo možda mogli da ih nadvladavamo kada to želimo. Postoji još jedan, ozbiljniji, način na koji emocije nadvladavaju ono što znamo. Emocije mogu da nam uskrate pristup nečemu što

80 Po l E k m a n znamo, informacijama koje bi nam stajale na dohvat ruke da nismo emocionalni. Kada smo zahvaćeni neodgovarajućom emocijom, ono što se dešava tumačimo na način koji se uklapa u to kako se osećamo a ignorišemo ono naše znanje koje se ne uklapa. Emocije menjaju naše viđenje sveta i naše tumačenje postupaka drugih ljudi. Mi ne težimo da osporimo razlog osećanju određene emocije; naprotiv, težimo da ga potvrdimo. Procenjujemo ono što se dešava na način koji je konzistentan s emocijom koju osećamo, opravdavajući tako održavanje emocije. U mnogim situacijama to pomaže usredsređivanju pažnje i rukovodi našim odlukama kako da odgovorimo na tekuće probleme i kako da razumemo šta je ugroženo. Ali može i da stvori teškoće, jer kada smo zahvaćeni emocijom, mi odbacujemo ili ignorišemo već posedovano znanje koje bi moglo da porekne emociju koju osećamo, baš kao što ignorišemo ili odbacujemo nove informacije koje primamo iz okruženja, koje ne odgovaraju našoj emociji. Drugim recima, isti mehanizam koji rukovodi i usredsređuje našu pažnju može i da izokrene našu sposobnost da prihvatamo kako nove informacije tako i znanje koje je već uskladišteno u m ozgu/ Recimo da je neko besan zato što mu je naneta javna uvreda. U toku njegovog/njenog besa neće biti lako razmotriti da li je ono što je rečeno stvarno izrečeno s uvredljivom namerom. Prethodno znanje o toj osobi i o prirodi uvreda biće samo delimično pristupačno; sećaćemo se samo dela znanja koji podupire bes, ali ne i dela koji bi mu protivrečio. Ukoliko bi se vinovnik uvrede izvinio ili dao objašnjenje, furiozna osoba ne bi mogla odmah da uklopi tu informaciju (činjenicu izvinjenja) u svoje ponašanje. Određeno vreme smo u refraktornom stanju i dok ono traje naše mišljenje ne može da ugradi informaciju koja se ne uklapa ili ne održava i ne opravdava emociju koju osećamo. Ovo refraktorno * Ovo što govorim ima velike sličnosti s objašnjenjem psihologa Džerija Fodora, o tome kako informacija može da se začauri, pod čime je mislio da informacija koja nije mogla da se uklopi u način tumačenja sveta, a koju je osoba uskladuištila i koju zna, može da postane nepristupačna na određeno vreme.

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 81 stanje donosi više koristi nego štete ukoliko traje kratko, sekundu do dve. U tom kratkom prozoru ono usredsređuje našu pažnju na prisutan problem, koristeći najrelevantnije znanje koje rukovodi našim početnim postupcima kao i pripremama za daljne akcije. Teškoće i neodgovarajuće emocionalno ponašanje mogu da se pojave ako refraktorni period potraje znatno duže, više minuta ili, čak, sati. Predugačak refraktorni period stvara nastrojenost u viđenju sveta i nas samih.44 U za malo izbegnutoj nesreći, ne ostajemo i dalje u strahu pošto izbegnemo sudar. Veoma brzo shvatamo daje opasnost prošla i čekamo da nam se disanje i puls vrate na normalu, za šta je potrebno između 5 i 15 sekundi. Ali šta bi bilo da je strah u vezi sa nečim što ne može tako trenutno ili dramatično da se ospori. Recimo da se neko plaši da je bol koji oseća u krstima simptom raka jetre. U toku refraktornog perioda on će odbacivati informacije koje to osporavaju, zaboravljajući da je juče pomagao prijatelju da prenose nameštaj i da ga zato sada bole leđa. Navešćemo jednu uobičajenu porodičnu situaciju: Izjutra, pre nego oboje odu na posao, Džim svojoj ženi, Helen, kaže da mu je žao, ali daje nešto iskrslo tako da neće moći da pokupi njihovu ćerku posle škole. To će, kaže on, morati da uradi Helen. Helen se iznervira i odgovara malo nabusito i s ljutitim izrazom lica, „Zašto mi nisi rekao ranije? Imam zakazano kod šefa u to vreme!“ Helen nije svesno razmišljala o svom odgovoru; ona nije izabrala da se iznervira. To se dogodilo jer su autoprocenjivači, ne pitajući je, poruku njenog muža protumačili kao ometanje njenih ciljeva ( što je česta tema lutnje). Osetivši, po glasu i izrazu lica, da je iznervirana, Džim osporava njeno pravo da bude ljuta. On se sada ljuti na Helen, jer ljutnja često izaziva drugu ljutnju. „Zašto se ljutiš oko toga? Nisam mogao ranije da ti kažem jer me je šef nazvao pre par minuta i rekao da imamo hitan sastanak sekcije, na kome moram da prisustvujem.“ Helen sada zna da Džim nije bio bezobziran i da nema razloga da se ljuti zbog neizbežne i nenamerne frustracije, ali ukoliko se još uvek

82 Po l E k m a n nalazi u refraktivnom periodu, ipak će uslediti borba. Njena iznerviranost traži da se opravda. Helen može pasti u iskušenje da njena reč bude poslednja, „Što mi to odmah nisi rekao!“, ali bi mogla i da se obuzda da ne postupi ljutito. Ukoliko Helen može da prihvati novu informaciju koju daje Džim, onda će ta informacija da izmeni njeno opažanje o tome zašto je on učinio to što je učinio. Ona tada može da odbaci svoje tumačenje da je on bio bezobziran, a njena će iznerviranost da nestane. Međutim, postoje brojni razlozi zašto refraktorni period može da bude dug i da čini da se Helen drži svoje ljutnje i ne popušta ni za pedalj i nakon što Džim saopšti informaciju koja bi trebalo da isključi ljutnju. Helen je možda neispavana. Možda ne može da se nosi s velikim pritiskom na poslu i sada svoje frustracije iskaljuje na Džimu. Možda se njih dvoje već mesecima svađaju oko neke ozbiljne stvari, na primer, da li da imaju drugo dete, tako da su se u Helen nakupila osećanja ljutnje zbog Džimovog sebičnog stava. Helen je možda ona vrsta ličnosti kod koje ljutnja ima dominantnu ulogu. (O svom istraživanju o ljudima koji imaju neprijateljsku crtu ličnosti govorim u 6. poglavlju.) Ili, možda Helen u tu situaciju importuje scénario iz nekog drugog dela njenog života, scénario koji ima visok emocionalni naboj, koji ona uvek iznova izvodi. Scénario ima svoj raspored uloga, osobu koja importuje scénario i ostale ključne likove, plus zaplet koji se dogodio u prošlosti. Importovanje emocionalnih scenaria iz svoje prošlosti u trenutnu situaciju, u koju se ne uklapaju, nije opšta pojava. Po konvencionalnom shvatanju psihoanalitičkih teorija ličnosti, scenariji se importuju kada ljudi imaju nerazrešena osećanja, osećanja koja nikada nisu bila potpuno i zadovoljavajuće izražena ili, ukoliko su i bila izražena, nisu dovela do željenog ishoda. Scenariji iskrivljuju trenutnu realnost, izazivajući neodgovarajuće emocionalne reakcije i produžen refraktorni period. Recimo da je Helen bila mlađe dete i da je njen brat Bil bio siledžija koji je uvek dominirao nad njom. Ako je to iskustvo na Helen ostavilo ožiljke, ako su njeni roditelji bili na Bilovoj strani i

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 83 govorili joj da ne preuveličava stvari, ona bi scénario „dominiraju nadamnom“ mogla često da importuje u situacije koje bi pokazivale i najmanju sličnost. Jedna od Heleninih najvažnijih briga je da ne bude pod dominacijom i to čini da oseća dominaciju čak i tamo gde je nema. Helen ne želi da importuje taj scénario. Ona je pametna žena i naučila je preko povratne sprege od onih s kojima je bliska, da je sklona upravo takvoj vrsti pogrešnog tumačenja i preterenog reagovanja. Ali u toku refraktornog perioda ona može malo toga da učini. Ona čak nije niti svesna da li je u refraktornom periodu. Tek naknadno, posle refleksije, Helen shvata da je postupila neprimereno i žali zbog svog ponašanja. Volela bi da okidač „on pokušava da dominira nadamnom“ izbaci iz svoje baze podataka za uzbunjivanje emocija. Život bi joj bio bolji kada bi taj okidač mogla da skrene s koloseka; ne bi više bila sklona dugim periodima ljutnje i ne bi više izokretala motive drugih ljudi da bi odgovarali njenim emocijama. Mnogi bi ljudi voleli da imaju upravo tu vrstu kontrole u toku neke njihove emocionalne reakcije. Jedan od razloga zašto se ljudi obraćaju psihijatrima za pomoć je taj da više ne žele da postaju emocionalni zbog nekih stvari. Ali niko ne želi potpuno i nepovratno da isključi sve emocije. Život bi postao siv, suvoparan, nezanimljiv i, verovatno, manje bezbedan, kada bismo imali moć da to ipak uradimo. Nije strah ono što nas štiti; naši životi se spašavaju zato što na pretnje povređivanjem možemo da odgovorimo zaklanjanjem bez razmišljanja. Reakcije gađenja čine nas opreznim pre upuštanja u aktivnosti koje bi u doslovnom, ili prenosnom, smislu mogle da budu toksične. Tuga i očaj zbog gubitka mogu doneti pomoć od drugih. Čak i ljutnja - emocija koju bi većina ljudi želela da isključi - donosi određenu korist. Ona upozorava druge, a i nas, da nam nešto smeta. To upozorenje može uroditi pramenom, mada može da dovoede i do protivljutnje. Ljutnja nas motiviše da pokušamo da menjamo svet, da ostvarimo društvenu pravdu, da se borimo za ljudska prava.

84 Po l E k m a n Da li bismo zaista hteli da eliminišemo te motivacije? Bez uzbuđenja, čulne prijatnosti, ponosa na naše uspehe i na uspehe naših potomaka, bez zabavljenosti mnogim čudnovatim i neočekivanim stvarima koje se događaju u životu, da li bi život bio vredan življenja? Emocija nije kao slepo crevo, suvišan ostatak aparata koji treba izvaditi. Emocije su srž našeg života. One čine da život bude pogodan za život. Umesto potpunog isključenja emocija, većina bi želela moć da selektivno isključuju emocionalne reakcije na određene okidače. Voleli bismo da imamo dirku za brisanje pa da izbrišemo određeni okidač, ili skup okidača, scénario ili brigu, uskladištene u našoj bazi podataka za emocionalno uzbunjivanje. Nažalost, ne postoji definitivan, čvrst dokaz da je to moguće. Jedan od najistaknutijih istraživača mozga i emocija, psiholog Džozef Le Du /Le D oux/, nedavno je napisao: „Učenje uslovljenog straha je izuzetno žilavo i, zapravo, može da predstavlja oblik neizbrisivog učenja.45... Neizbrisivost naučenog straha ima i dobru i lošu stranu. Očigledno da je veoma korisno za naš mozak da može da zadrži zapise onih draži i situacija koje su u prošlosti bile povezane s opasnošću. Ali ta potentna sećanja, koja se tipično formiraju u traumatičnim okolnostima, mogu da pronađu svoj put do svakodnevnog života, namećući se u situacijama u kojima nisu od koristi. ,..“46 Srećom, imao sam priliku da o tome razgovaram sa Le Duom dok sam pisao ovo poglavlje, da ga malo pritisnem da tačno kaže šta je o tome mislio i koliko je bio siguran u to. Prvo, morao sam da budem načisto da li Le Du misli samo na naučene okidače, koje sam ja nazvao varijacijama. Za teme, koje su proizvod naše evolucije, i Le Du i ja, obojica verujemo da su neizbrisive, kao što se pokazalo da pacovi, koji su bili rođeni u laboratoriji i nikada nisu imali nikakvo iskustvo sa mačkom, ipak pokazuju strah kada je vide prvi put. To je jedna urođena tema, okidač straha za koji ne treba učenje. Moć teme da okida neku emociju, može da se oslabi, ali nije moguće da se potpuno ukloni. No, da li možemo da se odučimo od varijacija, od okidača koje stičemo u toku života?

Ra z o t k r i v e n e e m o c i j e 85 Bez upuštanja u tehničke pojedinosti Le Duovog istraživanja mozga, ipak treba znati da se prilikom uspostave nekog emocionalnog okidača, kada naučimo da se plašimo od nečega, uspostavljaju nove veze između grupa ćelija u našem mozgu, formirajući nešto što Le Du naziva sklop ćelija /cell assemblyЛ47 Oni sklopovi ćelija, koji sadrže sećanje na taj naučeni okidač, izgleda da predstavljaju trajne fiziološke zapise onoga što smo naučili. Oni sačinjavaju ono što sam nazvao bazom podataka za emocionalno uzbunjivanje. Međutim, mi možemo da naučimo da prekidamo vezu između tih sklopova ćelija i našeg emocionalnog ponašanja. Okidač i dalje aktivira uspostavljeni sklop ćelija, ali veza između tog sklopa ćelija i našeg emocionalnog ponašanja može da bude u prekidu, bar za neko vreme. Plašimo se, ali se ne ponašamo kao da se plašimo. Možemo da naučimo i da prekidamo vezu između okidača i tih sklopova ćelija tako da ni ne dolazi do okidanja emocije, ali sklop ćelija ostaje, baza podataka se ne briše i ostaje u nama kao mogućnost ponovnog povezivanja sa okidačem i odgovorom. Pod određenim uslovima, kada smo izloženi nekom stresu, okidač će ponovo da postane aktivan, povezujući se sa sklopom ćelija, i emocionalni odgovor će još jednom da izbije na površinu. Iako je Le Du svoje istraživanje ograničio samo na strah, on ne vidi kako i zašto stvari ne bi bile iste i za ljutinju i patnju. To se poklapa s mojim ličnim iskustvom i s onim što sam video kod drugih, tako da ću za njegove nalaze da pretpostavim da se odnose i na druge emocije, možda čak i na prijatne emocije.* * Međutim, ono što nas čini emocionalnim nije uvek rezultat uslovljavanja. Frijda naglašava da neki emocionalni nadražaji imaju „malo veze sa doživljavanjem neprijatnih ili prijatnih posledica koje prate pojedinačni nadražaj“. Emocije nastaju „iz zaključivanjem izvedenim posledicama ili uzrocima.... Gubitak posla, trpljenje kritike, uočavanje znakova zapostavljanja ili omalovažavanja, dobijanje pohvala, i gledanje kršenja normi (radnji koje protivreče našim duboko usađenim vrednostima) sve to ima veoma posredne, ili daleke, veze sa aktualnim neprijatnim, ili prijatnim, stanjima, koja njima budu nekako signalizovana i koja im tako udahnjuju emocionalan život.“ Ja na sve njih gledam kao na instance varijacija koje liče na univerzalne teme, iako za neke od njih postoji tek daleka veza.

86 P o l E k m a n Naš nervni sistem ne omogućava lako menjanje onoga što nas čini emocionalnim, bilo da se radi o odučavanju od veze između emocionalnog sklopa ćelija i odgovora, bilo između okidača i emocionalnog sklopa ćelija. Baza podataka za emocionalno uzbuđivanje je otvoren sistem ukoliko se neprikidno priključuju nove varijacije, ali to nije sistem koji dozvoljava lako uklanjanje podataka nakon što su jednom uneti. Naš emocionalni sistem građen je tako da okidače ne izbacuje već da ih zadržava u okviru mobilizacije naših emocionalnih odgovora bez učešća mišljenja. Mi smo biološki konstruisani na način koji nam ne dozvoljava njihovo lako presecanje. Vratimo se mome primeru sa za malo izbegnutim sudarom, da vidimo kako nam Le Duovi nalazi pomažu da razumemo šta se događa kada pokušavamo da promenimo ono što nas čini emocionalnim. Svaki vozač, kada sedi na mestu suvozača, doživeo je da stopalom pritiska nepostojeću pedalu kočnice ako mu se učini da drugi automobil ide ka njemu. Pritiskanje kočnice je naučen odgovor na strah od sudaranja. Nije samo odgovor - pritiskanje kočnice - ono što je naučeno, i okidač je, takođe, naučen. Automobili nisu bili deo okruženja naših predaka; auto koji juri na nas nije urođena tema već je naučena varijacija. Mi je brzo učimo zato što je veoma bliska jednoj od verovatnih tema straha - nešto što nam velikom brzionom ulazi u vidno polje, što nam se približava kao da će da nas udari. I dok će većina nas, kada sedi na mestu suvozača, protiv svoje volje pritiskati nepostojeću pedalu kočnice kada oseti opasnost, instruktori vožnje nauče da to ne čine. Oni mogu da nauče kako da prekinu odgovor, u kom slučaju će i dalje osećati strah, ali neće davati fizički odgovor. (Pretpostavljam da bi se na njihovom licu ili u njihovom glasu ipak pojavio trag straha.) Ili mogu da nauče da prekinu vezu između okidača - toga da kola jure na njih - i sklopa ćelija u mozgu koji je uspostavljen za taj okidač straha/ Možda oni fino podese vezu između okidača i sklopa ćelija tako da se strah * U stanju smo da odredimo šta od to dvoje oni čine, mereći njihove fiziološke parametre u tom trenutku, ali to nema značaja za našu temu.

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 87 pobuđuje i zaštitni odgovor pritiskanja pedale aktivira samo kada postoji vrlo velika verovatnoća pojavljivanja opasnosti. No, ukoliko su slabo spavali, ili još uvek u sebi mumlaju neku jutrošnju nedovršenu svađu sa supružnikom, stopalo će još jednom da poleti, kao i svima nama, koji nismo instruktori i koji nismo naučili kako da presecamo okidač. Veze između okidača, ćelijskih spojeva, i odgovora, nisu bile izbrisane, već samo oslabljene. Do kraja ovog poglavlja usredsrediću se na slabljenje emocionalnih okidača, bilo da su uspostavljeni direktno uslovljavanjem ili indirektrno, preko veze sa jednom od emocionalnih tema. U sledećem poglavlju ću objasniti kako možemo da oslabimo vezu između emocionalnog događaja i naših emocionalnih odgovora. Ni jedno ni drugo, nije laka stvar. Dozvolite najednom primeru da objasnim kako bi to moglo da izgleda. Recimo da je nekog dečaka, nazovimo ga Tim, ismevao otac čije su se šale, zapravo ruganje na ivici surovosti, odnosile na Timove neuspehe. Vrlo rano, verovatno pre pete godine, scénario moćne osobe koja ga omalovažava ismejavanjem ušao je u Timovu bazu podataka za uzbunjivanje emocija. Kada je porastao, Tim je na zadirkivanja odgovarao takoreći direktnom ljutnjom, čak i kada zadirkivanje nije bilo zlonamerno. To je veselilo njegovog oca, koji mu se sada još podsmevao što nije umeo da podnese šalu. I dvadesetak godina kasnije, Tim i dalje reaguje ljutnjom na prvi znak nečijeg zadirkivanja. Ovo ne znači da Tim uvek i ispolji svoju ljutnju, ali njemu bi bilo bolje kada ne bi morao da se bori sa svojim impulsom da uzvrati udarac uvek kada neko napravi šalu na njegov račun. Šest sasvim različitih činalca mogu da određuju koliko će neko biti uspešan u smanjivanju zapetosti, žilavosti i snage emocionalnog okidača, i dužine refraktornog perioda, perioda u kome smo ograničeni samo na informacije koje podržavaju emociju koju tada osećamo. Prvi činilac je bliskost s evolutivnom temom. Što je naučeni okidač bliži nenaučenoj temi, to je teže da se smanji njegova snaga. Drumski bes predstavlja primer događaja koji je veoma sličan s temom, a ne sa naučenom varijacijom. To ilustruje sledeća zagonetka. Svakoga dana

88 Po l E k m a n kada se predsednik mog fakultetskog odseka vozi na posao, nailazi na mesto gde se dve saobraćajne trake spajaju u jednu. Postoji nepisano pravilo da se vozila uključuju naizmenično iz svake trake, ali ponekad se ljudi proguraju preko reda tačno ispred njega. Mog predsednika obuzme bes, iako to zapravo nije ništa važno; razlika je samo u par sekundi. Na poslu, međutim, kada neko s fakulteta napiše kritiku nekog njegovog plana za odsek, na kome je dugo radio i do koga mu je veoma stalo, naljuti se vrlo retko. Zašto se razljuti zbog nekog nevažnog događaja a ne razljuti se zbog nečeg važnog? To je zato što postupci vozača liče na, verovatno, univerzalnu, evolutivnu temu ljutnje zbog omalovažavanja, ne recima već nečijim fizičkim radnjama koje ometaju ostvarivanje cilja. Postupci neljubaznog vozača mnogo su bliži ovoj temi nego kolege koji napiše kritiku. (Onima koji se čude zašto je bes na drumu danas uzeo tolikog maha, moram reći da ne mislim da je to nešto novo, ali da je ranije bilo rede jer je saobraćaj bio manji.Takođe, mediji tome još nisu bili nadenuli ime, tako da pojava nije privlačila pažnju.) Primenjujući ove ideje u Timovom slučaju, možemo očekivati da bi Timu bilo lakše da oslabi onaj okidač koji ima veću distancu prema univerzalnoj temi. Zadirkivanje i ponižavanje putem očevih reči više je udaljeno od teme nego da se njegov otac „šalio“ tako što bi mu fizički zavrtao ruku i onemogućavao kretanje. Kao odrastao, Tim bi imao bolje izglede da uspešno oslabi okidač ukoliko bi njegovo prvobitno iskustvo uključivalo zadirkivanje i ponižavanje pomoću reči a ne pomoću fizičkog sputavanja. Drugo što treba uzeti u obzir jeste stepen sličnosti originalne situacije, u kojoj je okidač prvo naučen, i tekućih instanci okidačkih događaja. Timov otac je bio taj ko mu se, onako nemilosrdno, izrugivao - snažan, dominantan muškarac. Ruganje žene, vršnjaka ili podređenog, nije toliko blizu kao ruganje muškarca koji kod Tima uživa određen autoritet, pa bi Timu bilo lakše da oslabi okidač da mu se rugao neko drugi, ko nije autoritetna figura. Treći činilac je koliko rano je u životu neke osobe bio naučen okidač. Verovatno da će slabljenje okidača biti utoliko teže ukoliko

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 89 je bio naučen ranije u životu. To je delom i zato što je sposobnost kontrolisanja emocionalnih reakcija na bilo koji emocionalni okidač u ranoj fazi života nedovoljno razvijena. Dakle, sa okidačima koji su naučeni u ranom životu biće povezane jače emocionalne reakcije nego sa takvim istim okidačima koji su naučeni u odraslom dobu. Delom je to i zbog postojanja mogućnosti (na koju ukazuju neki razvojni psiholozi, kao i svi psihoanalitičari, i za šta istraživanja o mozgu i emocijama pružaju sve više dokaza48) daje rano detinjstvo kritično u formiranju ličnosti i emocionalnog života. Ono što je tada naučeno jače je i otpornije je na promene. Okidači koji budu naučeni u tako kritičnom periodu mogu da proizvode duži refraktorni period. Četvrti ključni činilac je početni emocionalni naboj. Što su jače emocije koje budu doživljene kada se okidač prvi put uči, to će biti teže da se oslabi njihov uticaj. Da je ova epizoda zadirkivanja bila blaga, ili umerena, umesto što je bila jaka, da su osećanja poniženosti, bezvrednosti i ozlojeđenosti zbog gubitka moći, bila blaga a ne snažna, bilo bi lakše da se okidač ohladi. Zgusnutost iskustva je peti činilac koji doprinosi snazi i neponištivosti okidača. Zgusnutost se odnosi na ponavljanje epizoda s visokim emocionalnim nabojem, koje se dešavaju u kratkom vremenu i pred kojima je osoba bespomoćna. Tako, ukoliko je postojao period u kome je Tim bio izložen nemilosrdnom, intenzivnom i čestom izrugivanju, to bi bio okidač koga je veoma teško ublažiti. Kada postoji veoma snažan i veoma zgusnut emocionalni naboj, očekujem da će refraktorni period prilikom kasnijih rekacija na taj okidač biti dugačak i da će ljudima u prvih par sekundi biti teško da shvate da reaguju na neodgovarajući način. Ako je početni emocionalni naboj veoma jak, i samo to može da bude dovoljno da produži refraktorni period za taj okidač, čak i ako ovaj nije bio zgusnut i nije se puno puta ponavljao. Šesti činilac je afektivni stil.49 Svi se mi razlikujemo po brzini i jačini svojih emocionalnih odgovora, i po tome koliko nam treba vremena da se oporavimo od emocionalne epizode. Poslednjih

90 P o l E k m a n deset godina moje istraživanje je bilo usredsređeno na ta pitanja. (U zaključku se opisuju još četiri aspekta afektivnog stila, pored brzine, snage i trajanja.) Pojedinci koji imaju uopšte brže i jače emocionalne odgovore imaće više muke oko hlađenja vrelog okidača. Pogledajmo sada kako bi Tim mogao da oslabi okidač izrugivanja. Prvi korak je da prepozna šta je to zbog čega se toliko naljuti. On možda ne zna da izloženost izrugivanju od strane dominantne osobe predstavlja veoma vruć okidač ljutnje. Automatsko procenjivanje deluje u milisekundama, pre svesnosti, pre nego bi on i mogao da postane svestan šta ga to toliko ljuti. On možda i zna da se radi o izrugivanju, ali ne zna da to mora biti od strane nekoga ko nad njim ima moć. Može da ne shvata da to ima bilo kakve veze s iskustvom iz detinjstva kada mu se nemilosrdno izrugivao otac. Tim može da bude veoma defanzivan, nespreman da prihvati da je on neko ko postaje ljutit, ili nespreman da se suoči s činjenicom daje njegov otac bio surov. Prvi korak je da postane svestan osećanja ljutnje, da prepozna osećaje u svom telu (predloži kako to može da se postigne dati su u 6. poglavlju, u delu o ljutnji), i da razume dejstvo koje on ima na druge ljude. Pretpostavimo da Tim počne da priznaje da se povremeno ljuti bez osnova, ali da ne razumeva kada i zbog čega se to dešava. Timov sledeći korak je da počne da vodi dnevnik o svojim epizodama ljutnje. Treba da beleži one prilike kada je prepoznao da je postao ljut, ili kada mu to kažu drugi. U dnevnik treba da unosi što više informacija o tome šta se dešavalo u trenucima pre nego je postao ljut. Neki prijatelj, ili psihoterapeut, mogao bi pomoći Timu da na osnovu slušanja o tim epizodama shvati daje njegov vrući okidač zadirkivanje koje je protumačeno kao ponižavanje. Uz malo sreće, dok razmišlja o tome, može i da postane svestan importovanog scenarija, onih ružnih scena sa ocem. Nisam siguran da li je to neophodno da zna da bi mogao da oslabi taj scénario. Možda bi Timu bilo dovoljno da shvati da prejako reaguje na zadirkivanje, da u zadirkivanju uvek vidi nameru ponižavanja. Može da izgleda da bi najjednostavnije rešenje za Tima sada bilo da prosto izbegava svaku situaciju u kojoj preti zadirkivanje. To

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 91 pretpostavlja da bi uspevao da izbegne pojavljivanje na poslovnim večerama na kojima bi ga čekalo sledovanje šegačenja, i da bi uvek mogao da predvidi i druge sitacije u kojima bi bio predmet zadevanja. Bolje bi mu bilo da pokuša s hlađenjem okidača. Tim treba da razmotri koliko često opaža zadirkivanje u situacijama kada ono ili stvarno ne postoji ili je bezazleno. Mora da nauči kako da radi reviziju procene motiva zadirkivanja. Ako je redovno, takvo pažljivo vođenje računa može da bude od koristi.50 On to može da čini tako što će o svakoj epizodi zadirkivanja naknadno da razmisli, pažljivo razmatrajući alternativna objašnjenja razloga za zadirkivanje, u kojima se ne pojavljuje tema ponižavanja. Vremenom, može da se nauči da preinačenje procene čini što ranije, dok se još uvek nalazi u toj situaciji. Može da nauči i da oseti kada postoji mogućnost da će biti izvrgnut zadirkivanju i može da uloži napor da to ne tumači kao vređanje ili kao pokušaj ponižavanja. Temperatura zadirkivanja, kao okidača, vremenom može da se snizi. Ako bi uvideo da zadirkivanje predstavlja okidač i daje namera ponižavanja ona koja okida okidač, Tim bi u najmanju ruku bio u boljem položaju da kontroliše svoju ljutnju kada već bude ljut.51 (O kontrolisanju emocionalnih odgovora vidi u 4. poglavlju.) Ukoliko to što predlažem ne deluje, ukoliko neki okidač emocije nastavi iznova da izaziva emocionalne odgovore koji se teško kontrolišu, trebalo bi da razmotrimo neke druge pristupe. Jedna mogućnost je psihoterapija, iako je ona, po mome mišljenju, ograničena na to da čoveka osvesti o tome šta je okidač i koji scénario je importovan, tako daje često beskorisna za slabljenje okidača. Dolaze u obzir i terapija ponašanja i vežbe meditacije.52 Na primer, da Tim jeste identifikovao okidač, i da jeste proveo neko vreme analizujući one situacije u kojima često pogrešno opaža zadirkivanje i gde ga nema, i da je vežbao reviziju procena situacija tako da zadirkivanje može da primi kao šalu a ne kao vređanje i poniženje. Recimo još da mu je to bilo olakšano zato što je u njegovom životu do tada došlo do svega nekoliko epizoda zadirkivanja raspoređenih u periodu od više meseci, i da ni jedna nije trajala

92 P o l E k m a n previše dugo - nizak naboj i niska zgusnutost. I recimo još da Tim ne nosi crtu veoma brze i veoma snažne ljutnje. Tada bi Tim samo retko morao da se savlada da se ne razbesni ako ga neko zadirkuje. Ali nije isključeno da se to ipak dogodi, najverovatrnije, kada Tim, iz nekog drugog razloga, bude u razdražljivom raspoloženju. Ovo je dobra prilika da se napravi razlika između emocija i raspoloženja. Svi ih imamo, i jedne i druge ali, iako oboje uključuju osećanja, među njima postoje razlike. Najočiglednija razlika je da emocije traju mnogo kraće nego raspoloženja. Raspoloženja mogu da traju po celi dan, nekad i dva, dok emocije dođu i prođu za par minuta ili, čak, sekundi. Raspoloženje podseća na slabo ali neprekidno emocionalno stanje. Ako je u pitanju razdražljivost, onda je to kao da ste sve vreme blago iznervirani, svakog časa spremni da se razljutite. Ako je potištenost, onda kao da ste pomalo tužni, spremni da se mnogo ražalostite. Oholost uključuje emocije gađenja i preziranja, euforično ili sjajno /high/ raspoloženje uključuje uzbuđenost i prijatnost, bojažljivost uključuje strah. Raspoloženje aktivira određene emocije. Kada smo razdražljivi, tražimo priliku da se razljutimo; tumačimo svet na način koji nam dopušta ili, čak, zahteva od nas da se razljutimo. Postajemo ljuti zbog stvari koje nas obično ne ljute, a ako se već razljutimo onda je ljutnja obično jača i dugotrajnija nego kada nismo u razdražljivom raspoloženju. Raspoloženja nemaju svoj signal ni na licu ni u glasu. Umesto toga, možemo da kažemo da se neko nalazi u određenom raspoloženju zato što vidimo znake emocije koja zasićuje to raspoloženje. Raspoloženja smanjuju našu fleksibilnost tako što umanjuju našu osetljivost za iznijansiranosti u našoj okolini, unoseći određenu nastrojenost u naša tumačenja i reagovanja. Isto to čine i emocije, ali samo na kratko, ukoliko nije produžen refraktorni period; dok raspoloženja traju satima. Drugo po čemu se raspoloženja razlikuju od emocija jeste da kada emocija jednom započne, i kada toga postanemo svesni, tada obično možemo da ukažemo na događaj koji je bio uzrok emocije. Retko pak znamo zašto smo u nekom raspoloženju. Izgleda kao da

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 93 nam se to prosto dogodi. Možemo jednog jutra da se probudimo u određenom raspoloženju, ili da usred dana primetimo da smo se rastužili bez vidljivog razloga. Iako mora biti da postoje autonomne, neurohemijske promene koje pokrenu i održavaju raspoloženja, ja verujem da do raspoloženja mogu da dovedu i visoko zgusnuta /učestala/ emocionalna iskustva. Učestala ljutnja može da dovede do razdražljivog raspoloženja, kao što i učestala radost može da dovede do sjajnog ili euforičniog raspoloženja. Tada, naravno, dobro znamo zašto smo u nekom raspoloženju. Ranije sam već govorio da su emocije neophodne u našem životu, i da ne bismo želeli da ih se lišimo. Što se tiče raspoloženja, znatno manje sam uveren da su nam od bilo kakve koristi.53 Možda su raspoloženja uzgredna posledica naših emocijskih struktura, do kojih se nije došlo evolutivnim odabirom zbog njihove adaptivnosti.54 Raspoloženja nam sužavaju izbor, iskrivljuju naše mišljenje i otežavaju nam da kontrolišemo ono što radimo, i sve to bez ikakvog razloga koji bi za nas imao neki smisao. Neko će reći da raspoloženja, kada do njih dovedu učestala /zgusnuta/ emocionalna iskustva, služe tome da nas drže pripremne za još sličnih emocija. Neka je i tako, ali mislim da je to mala korist u poređenju s nevoljama koje stvaraju raspoloženja. Rado bih se odrekao euforičnih raspoloženja ako je to cena za oslobođenje od razdražljivosti i snuždenosti. Ali nikome takav izbor nije ni ponuđen. Okidači koje smo ohladili teškom mukom, ponovo se zagreju kada osoba uđe u raspoloženje koje je relevantno za taj okidač. Kada je Tim u razdražljivom raspoloženju, zadirkivanje opet može da pokrene njegovu ljutnju. Kao što je ukazao Le Du, stresna situacija nije jedina koja može ponovo da prespoji okidač sa emocijom; to može da učini i raspoloženje. Čak i kada je okidač oslabljen, ili ohlađen do tačke u kojoj više ne može da izazove emociju, on će ponovo da se zagreje ako naiđe pravo raspoloženje. Čak i kada po svojoj prirodi nismo lako ranjivi zbog raspoloženja, mnogi će bar neko vreme i dalje imati emocije do čijeg okidanja je dovelo nešto na šta ne bismo hteli da reagujemo. Sledeće

94 P o l E k m a n poglavlje bavi se nevoljnim emocionalnim odgovorima i pitanjem koliko dobro možemo da kontrolišemo ono što činimo dok smo emocionalni.

4« Emocionalno vladanje Treba da idete na sastanak kod vašeg šefa. Ne znate o čemu se radi; ne znate dnevni red; vi niste tražili sastanak. Šefova sekretarica vam je kazala, kada vam je zakazivala sastanak, da je sastanak „vrlo važan“. Kako vi reagujete - da li izgledate uplašeni, ljuti ili tužni; da li odajete hladnokrvnost ili preteranu ravnodušnost; ono što kažete i kako postupite - može biti ključno. Da li ćete imati poverenja u to kako ćete emocionalno da reagujete, i da li ćete m oći, ako zatreba, da kontrolišete vaše emocionalno ponašanje, ili ćete pre sastanka popiti piće ili uzeti valijum? Nije lako da suzdržavamo emocionalno ponašanje kada su ulozi veliki a mi skloni da u takvim prilikama osećamo snažne emocije. Emocije su često naš najbolji vodič, upućuju nas da kažemo i uradimo tačno ono što treba u nekoj situaciji, ali to ne važi za svakog i u svim prilikama. Ponekad poželimo da nismo postupili ili govorili pod uticajem svojih emocija. Ali i kada bismo to mogli, da smo mogli da na neko vreme potpuno isključimo svoje emocije, to bi stvari moglo da učini još gorim, jer bi ljudi oko nas pomislili da smo ravnodušni ili, još gore, da smo nehumani.* Doživljavati svoje * Nova praksa upotrebe botoksin injekcija za ublažavanje znakova starenja ima za neželjeno dejstvo odrvenjavanje lica, tako da stvara izgled bezizražajnosti i beživotnosti; a, paradoksalno, bezizražajni ljudi su drugim ljudima manje privlačni.

96 Po l E k m a n emocije, zanimati se za dešavanja i istovremeno se vladati na način za koji ni mi ni drugi ne smatramo da je previše emocionalan, ponekad je krajnje teško. A neki ljudi imaju upravo suprotan problem: osećaju emocije, nisu ravnodušni, ali emocije ne izražvaju na način kakav se očekuje, ili ih čak uopšte ne izražavaju; za te ljude se misli da preteruju u kontroli. Mi ne biramo kako ćemo da izgledamo ili da zvučimo ili šta ćemo biti prisiljeni da radimo ili da govorimo, dok smo emocionalni, isto kao što ne biramo ni kada ćemo da postanemo emocionalni. Ali možemo da naučimo da ublažavamo emocionalno ponašanje zbog koga bismo kasnije zažalili, da zakočimo ili da savladamo svoje izražavanje, da sprečimo ili da umerimo svoje postupke ili reči. Možemo da naučimo i da se umerimo u kontroli, da ne izgledamo hladno, ako je u tome naš problem. Bilo bi još bolje kada bismo mogli da naučimo kako da izaberemo način na koji osećamo i na koji biramo kako da izrazimo svoje emocije, tako da možemo konstruktivno da ih izrazimo. Standard za konstruktivno emocionalno vladanje može da se traži već u Aristotelovom opisu umerene osobe.55 Naših emocija mora da bude u odgovarajućoj količini, srazmerno događaju koji ih izaziva; moraju da budu izražene u pravo vreme, na način koji je primeren emocionalnom okidaču i okolnostima u kojima se on javlja; i moraju da budu izražene na pravilan način, na način koji ne povređuje.* Jasno je da su to vrlo apstraktne ideje, ali one ipak objašnjavaju zašto ponekad naknadno zažalimo zbog svog ponašanja. U 3. poglavlju opisano je šta je to što pokreće emocije i kako možemo da oslabimo emocionalne okidače tako da nas ne čine emocionalnim svaki put. No, recimo da to nije uspelo i da je emocija već započela. Sada je pitanje: Da li možemo da biramo šta ćemo da kaže­ * Postoji izuzetak. Kada nam druga osoba ugrožava život, ili živote drugih ljudi, onda može biti opravdano da u svojoj ljutnji povređujemo tu osobu, koja predstavlja pretnju, ako ne postoji drugi način odbrane. S time se, nevoljno, složio i Dalaj Lama.

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 97 mo ili da uradimo? Kada smo u refraktornom periodu - periodu u toku koga nemamo pristup informacijama koje bi izmenile naša osećanja - mi ne želimo da suzbijamo svoje emocije. Ono što nas emocije teraju da činimo i kažemo čini se kao da je opravdano i nužno. Ako pokušavamo da kontrolišemo šta činimo i šta kažemo, dolazi do borbe između naših namernih, voljnih, napora i našeg nevoljnog emocionalnog vladanja. Ta je borba najžešća kod onih koji najjače i najbrže doživljavaju emocije. Ponekad nam jedino preostaje da se povučemo s poprišta. Nekim ljudima i u nekim emocionalnim epizodama biće potreban veliki voljni napor čak i za to. Vežbom, upravljanje našim emocionalnim vladanjem postaje lakše, ali to zahteva vreme, koncentraciju i razumevanje. Isto kao što postoje činioci koji određuju kada i kako može da se ohladi vreli okidač, postoji i skup povezanih činilaca koji određuju kada imamo najveće izglede da uspemo u upravljanju našim emocionalnim vladanjem. Međutim, kada nam to ne pođe za rukom, što svakome može da se dogodi, postoje opet postupci pomoću kojih možemo da izvučemo korist iz tog neuspeha, tako što ćemo da smanjimo verovatnoću da ponovimo neuspeh. Pre nego se počnem baviti ovim pitanjima - kako da upravljamo svojim emocionalnim vladanjem i, kada nam to ne pođe za rukom, kako da se učimo na tim greškama - moramo prvo da pogledamo šta je to čime pokušavamo da upravljamo: samo emocionalno vladanje - signali, postupci i unutrašnje promene. Moramo, takođe, da razumemo kako ta emocionalna vladanja nastaju i kako mi možemo da utičemo na taj proces. Počećemo od signala, od emocionalnih izraza. Emocionalni signali koje odašilju druge osobe, često određuju kako ćemo da tumačimo njihove reči i postupke. Njihov izraz takođe pokreće naš vlastiti emocionalni odgovor, a to, sa svoje strane, utiče na naše tumačenje toga šta ta osoba govori, na naše mišljenje o tome koji su njeni motivi, stavovi i namere. U prethodnom poglavlju smo upoznali Helen, koju je naljutio njen suprug, Džim, kada joj je rekao da toga dana ne može da ide

98 Po l E k m a n po njihovu ćerku daje dovede iz škole. Helen je odgovorila, „Zašto mi nisi rekao ranije?“. Možda takav odgovor Džima ne bi naljutio da nije bilo tog prizvuka u njenom glasu i ljutitog izraza na njenom licu. Mada su i same njene reči mogle da budu dovoljne. Blaži način da kaže istu stvar bio bi: „Volela bih da si to mogao ranije da mi kažeš“, ili, „Šta se to dogodilo pa nisi mogao ranije da mi kažeš?“ Ova, poslednja verzija dala bi Džimu do znanja da ona uviđa da je morao biti neki razlog zašto je dovodi u tu neugodnu situaciju. No, ne bi vredele ni blaže reči, ako bi bile izgovorene s ljutnjom u njenom glasu ili na njenom licu. Čak i da ništa nije rekla, izraz njenog lica mogao je Džimu da oda da li je bila ljuta, jer emocije nisu privatne. Većina naših emocija imaju jasan signal koji drugima govori kako se osećamo. Misli su, pak, potpuno privatne. Niko ne zna da li mislimo o svojoj majci, o emisiji koju propuštamo na televiziji, ili o trgovini akcijama na internetu, osim ako te misli nisu protkane emocijama, što nije retkost. Dok za mišljenje ne postoji ni spoljašnji znak koji bi ljudima bar govorio da li upošte mislimo, a kamo li šta mislimo, sa emocijama je drugačije. Iako se pojedinci razlikuju po tome koliko su izražajni, same emocije nisu niti nevidljive niti neme. Drugi koji nas posmatraju i slušaju šta govorimo, obično mogu da ocene kako se osećamo, osim ako ne ulažemo orkestrovan napor da suzbijemo svoje izražaje. Pa čak i tada, neki trag emocija može da procuri i da se detektuje.56 Nekad može da nam ne odgovara da drugi znaju šta osećamo; čak i najotvoreniji ljudi imaju trenutke kada bi voleli da svoja osećanja zadrže za sebe. Helen možda nije želela da Džimu stavi do znanja da se ljuti, ali je njeno lice moglo da je oda čak i da se savladala da ne kaže ništa. Signalizovanje početka svake emocije spada u naše evolutivno nasleđe. Verovatno da je tokom istorije naše vrste za druge bilo korisnije da mogu da znaju koju emociju doživljavamo bez potrebe da mi pravimo izbor da im to kažemo. Za Helen, tračak izraza ljutnje mogao je da posluži podstrekivanju Džima da pruži objašnjenje zašto joj ranije nije rekao: „Znam da ti to teško pada,

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 99 draga, alio nisam mogao ranije da ti kažem jer me je šef nazvao pre par minuta, dok si se tuširala, i rekao da imamo hitan sastanak“. Znajući sada da Džim nije bio nepažljiv, njena ljutnja može da počne da se povlači. Ali njena ljutnja može da se ne povuče ukoliko je, kao što sam pomenuo u 3. poglavlju, ozlojeđena zbog drugih stvari, ili ukoliko je u tu situaciju unela ljutnju koja se zasniva na njenom iskustvu s nasilničkim bratom. Druga značajna osobina emocionalnog signalnog sistema jeste da je uvek „uključen“. Spreman je u svakom trenu da objavi svaku emociju koju osetimo. Zamislite život kada bi postojao prekidač, kada bi mogao da bude u isključenom položaju izuzev dok ga držimo pritisnutim u „uključenom“ položaju. To bi nam, kao prvo, onemogućilo da čuvamo decu. Ako bi bio isključen, kako bismo znali šta da radimo i kada to radimo? Da smo roditelji starije dece, da li bismo želeli da budemo primorani da molimo svoju decu da uključuju svoje emocionalne signale? U prijateljstvu, udvaranju, čak i na radnom mestu, to bi postalo glavno pitanje: „Da li ste emocionalno signalisanje uključili ili niste?“. Ko bi hteo s nama da provodi vreme, osim onih s kojima imamo najtrivijalnije kontakte, na primer, kao s prodavcem novina, ako bi znali da smo izabrali da ih lišimo informacije o svojim osećanjima? Srećom, nije nam dat takav izbor i, mada smo sposobni da prigušimo emocionalne signale, samo nam retko polazi za rukom da ih potpuno zakočimo. Naravno, neki ljudi su znatno sposobniji od drugih u prigušivanju i čak eliminisanju bilo kakvog znaka emocija koje osećaju. Nije jasno da li je to zato što ti ljudi emocije osećaju manje intenzivno, ili zato što imaju superiornu sposobnost potiskivanja bilo kakvog znaka emocije koju osećaju. Džon Gotman i Roberet Levenson našli su 'da ljudi koji „podižu zid“, pokazujući veoma malo od onog šta osećaju kada njihove žene izražavaju ljutnju, zapravo na fiziološkom nivou svoje emocije osećaju veoma intenzivno.57 Samo podizanje zida može da se smatra za emocionalni signal, signal savladanosti, nemoći ili bezvoljnosti da se bavite situacijom u kojoj ste zatečeni. Iako nisam obavio istraživanje, veru-

100 P o l E k m a n jem da bi se pažljivim ispitivanjem našlo da se pre ili u toku podizanja zida, strah i ljutnja signalizuju preko tananih facijalnih ili vokalnih izraza. Signali emocija pojavljuju se praktično istog trenutka kada započne emocija. Na primer, kada smo tužni, naši glasovi automatski postaju mekši i niži, a unutrašnji uglovi obrva se povuku naviše. Ako emocija započinje sporo, narastajući tokom nekoliko sekundi, signal može da postaje sve jači, ili može da usledi serija signala u brzoj sekvenci. Signali jasno obeležavaju kada počinje emocija i, u manjoj meri, kada se završava. Sve dok je emocija u toku, ona će davati boju glasa, ali je manje sigurno da će doći do promene izraza na licu. Možemo da znamo kada je nekoga popustila emocija zato što čujemo odsutnost te emocije i zato što više ne vidimo taj izraz na licu, ili zato što sada čujemo i vidimo izraz sledeće emocije koja je nastupila. Ne treba zaboraviti da nam emocionalni signali ne otkrivaju svoj izvor. Možemo da znamo da je neko ljut a da ne znamo tačno zbog čega. To može da bude ljutnja na nas, ljutnja usmerena ka unutra, na samoga sebe, ili ljutnja na nešto čega se osoba upravo setila, što nema nikakve veze s nama. Ponekad možemo da izvedemo zaključak na osnovu poznavanja neposrednog konteksta. Recimo da ste kazali sinu, „Džoni, večeras ne možeš u bioskop s prijateljima; moraš da ostaneš kod kuće da čuvaš mlađeg brata jer nam je bejbisiterka otkazala a otac i ja izlazimo s prijateljima na večeru.“ Ako Džoni izgleda ljut, verovatno da je ljut na vas zato što ste mu pokvarili planove, i što smatrate da su vaše obaveze za to veče važnije od njegovih. Međutim, Džoni bi mogao i da se ljuti na sebe zato što se toliko sekira, što oseća toliko veliko razočaranje. Malo verovatno, ali ipak moguće. Treba da izbegavamo Grešku Otela.58 U Šekspirovoj drami, kao što znamo, Otelo optužuje svoju ženu, Dezdemonu, da voli Kasija. Kaže joj da prizna jer će je, svejedno, ubiti zbog neverstva. Dezdemona moli Otela da pozove Kasija da posvedoči njenu nevinost, ali Otelo joj kaže da je Kasije već ubijen po njegovom nalogu. Dezdemona shvata da neće moći da dokaže svoju nevinost i da će je Otelo ubiti.

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 101 DEZDEMONA: Nabeđen on je; ja, vaj, uništena. OTELO: Napolje, preljubnice! Zar za njim na moje oči da plačeš? DEZDEMONA: O, u progon pošalji me, gospodaru, al’ ne ubij! OTELO: Neka te nema, bludnice!* Greška Otela nije bila u neuspehu da prepozna kako se Dezdemona osećala; znao je da je patila i da se plašila. Njegova greška bila je u verovanju da emocije imaju samo jedan izvor, u tumačenju njenog bola kao posledice saznanja o smrti njenog, navodnog, ljubavnika, a njenog straha kao straha žene uhvaćene u neverstvu. On je ubija ne pomišljajući da bi njeni bol i strah mogli da imaju drugačije izvore. Da su to bile reakcije nevine žene koja zna da će njen vrlo ljubomoran suprug uskoro daje ubije i da ne postoji način da dokaže svoju nevinost. Ukoliko želimo da izbegnemo grešku Otela, potrebno je da odolimo iskušenju brzopletog zaključivanja i da se trudimo da razmotrimo alternativne razloge, koji nisu razlozi na koje najviše sumnjamo da su uzrok prikazane emocije. Strah ima brojne izvore. Strah krive osobe da ne bude uhvaćena izgleda isto kao strah nevine osobe da joj se neće verovati.** Signali emocija daju važnu informaciju o tome šta osoba oseća i šta bi sledeće mogla da učini, ali skoro uvek postoji više od jedne mogućnosti. Osoba ispunjena strahom može da krene u borbu umesto da pobegne ili da se sakrije. Počnimo s izrazima lica, najkraćim emocionalnim signalima. U 1. poglavlju opisao sam svoje istraživanje u kome je utvrđeno da sedam emocija imaju svaka različit, univerzalan izraz lica: tuga, ljutnja, izne­ * Prevod: Velimir Živojinović ** To predstavlja ozbiljan problem u svim vrstama detekcije laganja. Poligrafolozi pokušavaju da umanje strah nevine osobe da ne bude pogrešno ocenjena, tako što naglašavaju preciznost mašine ali, budući da ona i nije naročito precizna i da je to ljudima sve više poznato, i nevini i krivi mogu da manifestuju isti strah.

102 P o l E k m a n nađenost, strah, gađenje, prezir i sreća. Nema potrebe da definišem te reči, osim, možda, „prezir“, koji se, iako lako prepoznatljiv, kao reč slabo koristi u engleskom jeziku. Prezir je osećaj da ste bolja osoba od neke druge, ili da ste superiorniji, obično, moralno superiorniji, ali može da se oseća i prema nekome sa slabijom inteligencijom ili ko je fizički slab, i slično. Prezir može da bude vrlo prijatna emocija. Svaki od tih naziva emocija - tuga, ljutnja, iznenađenost, strah, gađenje, prezir i sreća - odnosi se na familiju srodnih emocija. Ljutnja, na primer, može da varira po snazi, u rasponu od mrgođenja do besa, i po tipu, kao zlovoljna ljutnja, ozlojeđena ljutnja, ogorčena (indignirana) ljutnja, ledena ljutnja, da ih pomenemo samo nekoliko. Varijacije u jačini u okviru svake familije emocija jasno se ocrtavaju na licu ali još uvek nije naučno ispitano da li različiti tipovi u okviru svake familije takođe imaju jedinstvene izraze lica. Danas je u nauci uobičajeno da se stavljaju zajedno, u isti koš, ljutnja, gađenje, tuga i prezir - kao negativna emocija - i da se vide kao suprotnost pozitivnoj emociji. Iznenađenost se obično zaobilazi, budući da može da bude i pozitivna i negativna. Postoje dva problema u vezi ovako uprošćene dihotomije. Prvo, zanemaruju se važne razlike između, takozvanih, negativnih emocija: šta je okidač za svaku od njih; kakav je njihov osećaj; šta smo nagnani da izgovorimo i uradimo; koji su njihovi facijalni i vokalni signali; koja je očekivana reakcija drugih ljudi na nas. Drugi problem je što čak i, takozvane, negativne emocije, ne moraju uvek da se osećaju kao neprijatne. Nekim ljudima ljutita svađa pričinjava zadovoljstvo, a mnogi uživaju da se isplaču gledajući film, da spomenemo samo par primera. S druge strane, zabavljanje, koje je po pretpostavci, pozitivno osećanje, može da bude surovo i da uključuje izrugivanje. Smatram da moramo da ispitamo osobenosti svake emocionalne epizode pre nego kažemo da lije prijatna ili neprijatna osobi koja je oseća. Termin sreća, slično kao i nesreća, problematičan je zbog nedovoljne određenosti. Kao što ćemo videti u 9. poglavlju, postoji veliki broj različitih emocioja sreće. Zabavljanje i olakšanje, na primer, predstavljaju veoma različita doživljavanja sreće, razlikujući se koli-

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 103 ko i strah od ljutnje. Emocije sreće nemaju različite izraze lica; sve pripadaju istom tipu nasmejanog lika. Različiti tipovi sreće mogu da se razotkriju po vremenskom sledu tog izraza lica, ali primarni signalni sistem za emocije sreće jeste glas, a ne lice. Glas je jednako važan emocionalni signalni sistem kao i izraz lica, ali među njima postoje interesantne razlike.59 Lice je stalno izloženo pogledu, osim ako osoba ne ostane iza scene, ili ako kultura ne nalaže nošenje maske ili vela, što je sve redi slučaj. Glas je, međutim, prekidni sistem, koji najčešće može po volji da se isključi. Zapravo, mi svoje lice ni ne možemo potpuno da sakrijemo, iako želja da to učinimo može da bude deo razloga zašto ljudi često više vole da se služe telefonom umesto da razgovaraju licem u lice. (Naravno, telefon ima i druge prednostri: ne morate da budete prikladno odeveni, možete tajno da radite i druge stvari dok slušate drugu sobu, itd.). Elektronska pošta pruža još više pogodnosti jer niti mi moramo da slušamo niti drugi moraju da nas čuju, tako da nema načina da glas oda neku emociju, i ne postoji mogućnost neposrednog odgovora ili protesta. Neki ljudi to pokušavaju da postignu pozivajući onda kada misle da sagovornik nije kod kuće tako da mogu da ostave poruku na sekretarici, ali uvek postoji rizik da slušalac podigne slušalicu. Iako verujem da je Silvan Tomkins bio u pravu kada je govorio da uvek kada se pobudi neka emocija postoji impuls da se pusti neki glas - različit glas za svaku emociju - mislim da ljudi mogu lako da priguše te glasove. No, ako neko već počne da govori, onda je vrlo teško da se iz glasa eliminišu znaci onoga što se oseća. Malo je nas koji možemo uverljivo da simuliše zvuk emocije koju ne osećamo. Potrebna je glumačka veština, a često i glumac postiže ubedljivo vokalno izvođenje tako što kreira samu emociju, prisećajući se nekog prošlog događaja iz svog života. S druge strane, s navlačenjem neiskrenog izraza lica ide mnogo lakše, a moja istraživanja pokazuju da takvi izrazi prevare većinu ljudi koji nisu vežbali prepoznavanje ekspresija.60 Glas retko šalje lažne emocionalne poruke, mada može da ne šalje nikakve poruke ukoliko osoba ne

104 P o l E k m a n govori. Lice, češće nego glas, šalje lažne emocionalne poruke, iako nikada ne može da se isključi u potpunosti. Čak i dok samo ćutimo i slušamo, može da procuri tanani znak ekspresije. Vokalni i facijalni signali razlikuju se još i po tome što glas drži našu pažnju čak i kada ignorišemo osobu koja šalje signal, dok radi opažanja izraza lica moramo mi da držimo pažnju usmerenu na osobu. Kada ne bi postojali vokalni signali, kada bi lice bilo jedino koje signalizije koja se emocija oseća, negovatelji bi mnogo stavljali na kocku uvek kada bi im njihova deca izlazila iz vidokruga. Kakva bi to bila muka kada bismo morali stalno da održavamo vizuelni kontakt da bismo znali emocionalno stanje nekog deteta. Srećom, bebini plač i vika zbog gladi, bola, ljutnje, straha ili radosti, mogu da privuku pažnju negovatelja i kada mu nisu u vidokrugu, tako da negovatelji, kompjuterdžijski rečeno, mogu da „multitaskuju“, da rade druge stvari na drugim mestima, sve dok dečiji glas može da dopire do njih. S obzirom na važnost glasa, za žaljenje je što, u poređenju s licem, tako malo znamo o tome kako glas signalizuje emocije. Moj kolega i, povremeno, saradnik na istraživanju, Klaus Šerer, vodeći je naučnik u proučavanju glasa i emocija. Njegov rad je pokazao da su vokalni i facijalni signali emocija jednako univerzalni.61 Šerer je takođe radio na tačnom određivanju koje promene u glasu signalizuju koju emociju. Nalazi su prilično skromniji nego za lice, delom i zato što nije ni urađeno mnogo. Takođe nije nimalo lako da se zvuk različitih emocija opiše na način koji bi bio praktično upotrebljiv. To bi možda zahtevalo da se čuje glas, kao što je najbolji način da se objasne facijalni tragovi emocija pomoću fotografija, filma ili videa. Takođe, većini ljudi je lakše da na osnovu verbalnog objašnjenja vizuelno predstave izgled facijalnog znaka nego da zamisle zvuk vokalnog znaka. U narednim poglavljima izložiću šta je do sada pronađeno o glasovnim signalima emocija, kao što ću da pokažem i fotografije koje predstavljaju izraze lica svake emocije. Osim facijalnih i vokalnih signala emocija, mogu da se prepoznaju i emocionalni impulsi za vršenje fizičke radnje. Iako nisu rađena detaljna ispitivanja, verujem da su i oni univerzalni, isto kao

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 105 izrazi na licu i u glasu. Ovde ću dati njihov kraći opis budući da su nam manje poznati nego facijalni ili vokalni izrazi. U ljutnji, kao i u nekim oblicima prijatnosti postoji impuls koji nas tera da se primaknemo okidaču emocije. U strahu postoji impuls da se ukočimo, ako ćemo tako izbeći da budemo primećeni, ili, ako to nije slučaj, da se sklonimo od opasnosti. U gađenju postoji sličan impuls, ali mislim da nije toliko snažan; manje se radi o sklanjanju a više o oslobađanju od objekta neprijatnosti. Na primer, ljudi mogu da okreću glavu, ako je objekt neprijatnosti vizuelan; ili mogu da se zagrcnu ili čak povrate ako je objekt gustatoran ili olfaktoran. Kod tuge, ali ne i kod teskobe, dolazi do opšteg gubitka mišićnog tonusa; držanje tela se srozava do pasivne povučenosti. Kod prezira postoji impuls da se na objekt prezira gleda s visine. U iznenađenosti i začuđenosti postoji netremično usmeravanje pažnje na objekt emocije. Kod olakšanja postoji relaksacija telesnog držanja; kod taktilne prijatnosti postoji pokret primicanja izvoru stimulacije, kao što i kod drugih senzornih prijatnosti postoji orijentacija ka izvoru stimulacije, iako to može da bude samo pokret usmeravanja pogleda. Posmatranjem sportista dok teško osvajuju poene mislimo na moguće postojanje impulsa za vršenje radnje, koja često uključuje šake, u trenutku kada su ponosni zbog nekog uspeha. Smeh koji se često čuje u toku zabave stvara repetitivne telesne pokrete, zajedno sa grčevima smejanja. Ni jedan od tih impulsa za vršenje radnje62 tehnički ne bi mogao da se smatra za signal, zato što tokom naše evolucije ni jedan nije bio posebno prilagođavan nameni za jasno prenošenja informacija. Ovde sam ih opisao zato što mogu da nas obaveste o tome koja je emocija u toku. Oni su nehotični, isto kao facijalni i vokalni signali emocija, ali verovatno da mogu mnogo lakše da se zaustavljaju. Isto kao facijalni i vokalni signali, i oni su univerzalni i unapred dati, u smislu da ne moraju da se uče. Sve drugo što radimo dok smo emocionalni, nije predodređeno nego je naučeno, i verovatno daje specifično za svaku kulturu ili pojedinca. Ove naučene radnje, koje uključuju fizičku aktivnog

106 P o l E k m a n reči koje izgovaramo, proizvod su našeg neprekidnog, doživotnog iskustva (i procenjivanja) o tome šta je delotvorno u odnošenju prema onome što odapinje emocije i prema događajima koji uslede u toku emocionalne epizode. Za nas je lakše i brže da učimo radnje koje su konsistentne s našim predodređenim, automatskim emocionalnim radnjama. Na primer, za strah bismo lakše naučili obrazac radnje koji uključuje bukvalno, ili figurativno, povlačenje, nego koji uključuje napad. Međutim, za bilo koju emociju može da se uspostavi bilo koji obrazac radnje. Jadnom naučeni, ovi obrasci radnji operišu automatski, baš kao da su unapred određeni. Možemo smišljeno da ometamo, nadvladavamo ili zamenjujemo naše reflekse i impulse služeći se potpuno drugačijim radnjama, ili izostavljanjem bilo kakvih radnji. Ometanje može da se odigrava i automatski, pod uticajem preučene navike a ne volje. Čovek koji podiže zid to može da radi bez razmišljanja, bez svesne namere. Namerno, ili zbog duboko ukorenjene navike, ometanje emocionalnih izraza u oba slučaja može da preraste u borbu ako su emocije vrlo snažne. Većini ljudi biće lakše da spreče neku radnju nego da potpuno uklone svaki trag emocije na svom licu ili u glasu. Mislim da je to tako zato što imamo izvanrednu voljnu kontrolu nad telesnim (skeletnim) mišićima, bez koje ne bismo mogli da se upuštamo u sve te složene i teške radnje neophodne za naš opstanak. Zaista, imamo mnogo bolju kontrolu nad telesnim mišićima i recima nego nad facijalnim mišićima i govornim aparatom. Ne znači da je nešto proizvod evolucije i da je univerzalno samo zato što se odigrava nehotično, što je vođeno automatskom procenom bez svesnog razmatranja. Navike su naučene a dejstvuju automatski, često bez svesnosti tih navika. U razumevanju kaskade promena koje se dešavaju tokom emocionalne epizode moramo da se setimo da će u prvoj sekundi ili drugoj, tipično da postoji kombinacija predodređenih facijalnih i vokalnih izraza i predodređenih i naučenih radnji, kao i drugih nevizuelnih i neauditivnih promena. Do sada sam opisao ono što može da se primeti, čuje ili vidi, kada neko postane emocionalan. Postoji skup unutrašnjih fiziološ­

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 107 kih promena koje takođe proizvode određene vidljive i čujne signale tekućeg dešavanja. Robert Levenson i ja proučavali smo neke od promena u autonomnom nervnom sistemu (ANS) koje se dešavaju u toku emocije, kao što su znojenje, koje ponekad možemo da vidimo ili osetimo; disanje, koje možemo da čujemo; rad srca i temperatura kože, koji su nevidljivi. Naši nalazi o raznim obrascima aktivnosti ANS-a za svaku emociju koju smo ispitivali, takođe potkrepljuju ono što sam ranije opisao kao predodređene radnje. Na primer, i prilikom ljutnje i prilikom straha, ubrzava se puls, pripremajući osobu da se pokrene. Kod ljutnje se pojačava dotok krvi u šake, čineći ih toplijim i pripremajući ih da udare ili da se na drugi način angažuju oko predmeta ljutnje. U slučaju straha pojačava se dotok krvi u noge, čineći da se šake ohlade, i pripremajući nožne mišiće za beg.63 Znojenje se povećava i usled straha i prilikom ljutnje, naročito ako su snažni. Respiracija se povećava tokom straha, ljutnje i patnje, a kod olakšanja postoji uzdah, kao drugačija vrsta disanja. (Pomodrelost je još jedan, sasvim vidljiv, znak, ali ću priču o njemu ostaviti za kraj knjige.) Ostavimo sada eksterna ponašanja - signale, radnje, znake promena u ANS-u - i razmotrimo interne promene koje ne možemo da vidimo ili čujemo. Nažalost, nije mnogo istraživano kako se u toku emocionalne epizode iz trenutka u trenutak menja samo mišljenje, ali sam ja prilično siguran da dolazi do duboke promene u tome kako tumačimo svet oko nas. Postoji istraživanje koje pokazuje da dolazi do oživljavanjanja sećanja koja su u vezi s emocijom koju osećamo, čak i onih sećanja koja su teško pristupačna za tu određenu emociju.64 Najvažnije je što događanje počinjemo da procenjujemo na način koji je konsistentan s emocijom koju osećamo, čime opravdavamo i održavamo tu emociju. Formiraju se očekivanja i donose sudovi, koji tipično služe održanju a ne smanjenju osećane emocije. Drugi skup internih promena koje se dešavaju prilikom započinjanja emocije čini pokušaj regulisanja emocionalnog vladanja. Prema tradicionalnom shvatanju, emocionalna regulacija dešava se

108 Po l E k m a n nakon što emocija već započne, a ne pri samom nastupanju emocije. Naravno, smišljeni pokušaji da se kontroliše emocija odigravaju se nakon što je emocija već započela i pošto je svesno registrovana, ali moj kolega i, povremeno, istraživački saradnik, Ričard Dejvidson, ukazuje da se regulacija takođe odigrava istovremeno sa svim ostalim emocionalnim promenama - signalima, promenama mišljenja i impulsima za vršenje radnje.65 Iako ne postoje čvrsti dokazi, verujem da je Dejvidson u pravu, to jest, da postoji početni, nehotični, stupanj regulacije koji se pokreće kada i sve ostale emocionalne promene, i da je s njima izmešan. Međutim, Dejvidson još uvek nije jasno odredio šta su ti procesi i kako su uspostavljeni.66 Verujem da ćemo u narednoj deceniji naučiti puno više o tome. Početni obrazac regulacije, verujem, zasniva se na učenju, verovatno ranom socijalnom učenju, i podložan je modifikaciji. Može da uključi određivanje brzine kojom čovek ulazi u svesno doživljavanje emocije; a pošto se svesnost uspostavi, određivanje brzine kojom prepoznaje, ili imenuje, nečije emocionalno stanje; i određivanje da li će neposredno da bude uključeno kočenje radnje ili, obrnuto, povlađivanje impulsivnoj radnji. Iako malo znamo o tom početnom obrascu regulacije, ipak se čini da emocije ne mogu da izlete potpuno neregulisane ako učenje jednom započne, a ono započinje rano u detinjstvu. Ti će obrasci regulacije verovatno da budu toliko dobro naučeni da će da dejstvuju nehotično i biće otporni na pramenu. Ne znamo koliko otporni ali, ukoliko su uopšte promenljivi, bila bi to sjajna prilika za modifikaciju emocionalnog života. Pogledajmo na trenutak nekoga krajnje neemotivnog, toliko uštogljenog u svojim emocionalnim reakcijama daje nezadovoljan životom, nekoga ko bi voleo da je emocionalno više osetljiv. Temperament, genetski zasnovana emocionalna dispozicija, jedno je od objašnjenja njegovog bledog emocionalnog života. No, ako je emocionalna regulacija naučena veoma rano u životu, onda je možda taj momak imao onu vrstu isukstava koja su ga dovela do preteranog kontrolisanja emocija. Možda je bio kažnjavan, omalovažavan ili

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 109 ignorisan kada bi pokazao bilo kakav znak emocije. Ako je njegovo ponašanje prouzrokovano naučenom regulacijom, onda bi on možda bio sposoban da menja svoje reakcije. Ako se pak zasniva na njegovom prirodnom temperamentu, onda su izgledi za promenu mali. Postojanje takvih početnih obrazaca regulacije ukazuje na izvanrednu važnost interakcije dece sa drugima u struktuisanju prirode kasnijeg emocionalnog života pojedinca, što je u skladu s većinom istraživanja o toj temi67, kao i sa osnovnim načelom psihoanalize. Kada nas zahvati neka emocija, u delićima sekunde, bez našeg izbora i neposredne svesnosti, odigra se serija promena koje zahvataju: emocionalne signale na licu; predodređene radnje; naučene radnje; aktivnost regulatornog autonomnog nervnog sistema; regulatorne obrasce koji kontinuirano modifikuju naše ponašanje; izranjanje relevantnih sećanja i očekivanja; i naše tumačenje onoga šta se dešava u nama i oko nas.* Te promene su nehotične; nisu naš izbor. Psiholog Robert Zajonc naziva ih neizbežne.68 Došavši do njihove svesnosti, što nam obično pođe za rukom, i to pre no što emocionalna epizioda bude završena, imamo priliku, ako želimo, da biramo da li ćemo uticati na njih. Pre nego objasnim šta podrazumeva takva svesnost i koji su mogući koraci za njeno uzdizanje, potrebno je da razmotrimo još jedan aspekt emocionalnog procesa - ono što vuče konce iza scene, što izaziva tu seriju neizbežne emocionalne aktivnosti. Toliki brojni odgovori - drugačiji za svaku emociju i, u određenoj meri, isti za sve ljude - koji toliko brzo započinju, govore nam nešto o centralnim moždanim mehanizmima koji organizuju i upravljaju našim emocionalnim odgovorima. Centralni mehanizmi koji vode naše emocionalne odgovore stavljaju se u pogon pomoću automatskog procenjivanja, o kome smo govorili u 2. poglavlju. U tim mehanizmima moraju biti uskladišteni skupovi instrukcija za navođenje naših postupaka, instrukcija koje odražavaju ono što je * Takođe dolazi i do neuroloških hemijskih /neurochemistry/ promena. Ovde ne govorim o njima, iako imaju mnoga slična svojstva.

110 Po l E k m a n bilo adaptivno u našoj evolutivnoj prošlosti. Razumevanje moje teorije o tome šta su ti centralni mehanizmi i kako dejstvuju, neophodno je da bi se znalo šta da očekujemo da bi ljudi mogli da postignu u regulaciji svog emocionalnog vladanja pošto jednom dođu do svesnosti svog trenutnog emocionalnog doživljaja. Tomkins je za nasledni centralni mehanizam koji diriguje emocionalnim vladanjem predložio izraz program afekta Iaffectprogram/. Reč „program“ dolazi iz dva korena: pro, što znači „pre“, i graphein, što znači „pisati“, tako da se program odnosi na mehanizme koji sadrže ranije napisane informacije, u ovom slučaju, nasleđene informacije. Trebalo bi da postoji veliki broj programa, različitih za svaku emociju. Programi afekta, kao i baza podataka emocija, samo su metafora jer ja ne mislim da u mozgu postoji nešto kao kompjuterski program, kao što ne podrazumevam ni da emocijom upravlja samo jedna moždana regija. Već sada znamo da su u generisanju emocionalnog ponašanja uključene mnoge moždane regije, ali dok o mozgu i emocijama ne budemo više znali, metafora može dobro da posluži u razumevanju naših emocija.69 Pod pretpostavkom da programi afekta kontrolišu naše emocionalno vladanje, više znanja o načinu na koji ti programi rade može da posluži za usmerenje naše kontrole emocionalnog ponašanja. Zoolog, Ernst Mejr /Маут/, razlikovao je otvorene i zatvorene programe. U zatvorenom programu ništa ne može da se unese preko iskustva, dok otvoren genetski program „dopušta dodatni unos tokom života vlasnika“.70 Mejr je istakao da bi za stvorenja koja imaju dugačak period roditeljske nege i, prema tome, dugačak period za učenje, predstavljalo selekciono preimućstvo ako bi imali otvoren genetski program. (U skladu s Mejrovim razmišljanjem može se reći da sve životinje koje pokazuju emocije imaju otvorene programe afekta. To je suštinska odlika emocije.) Na primer, uporedite ljude, poznate po višegodišnjem periodu zavisnosti, sa maleo pticama, na indonežanskom ostrvu Severni Sulavesi. Ženka zakopa svoje jaje duboko u topao vulkanski pesak i ode. Kada se maleo mladunče ispili iz ljuske i stane na pesak, ono je samo. Mora odmah da zna sve

R a z o t k r i v e n e e m o c i j e 111 što mu je potrebno za preživljavanje jer ne postoji period zavisnosti tokom koga ga podučavaju roditelji. Mi, ljudi, predstavljamo drugu krajnost: ako smo po rođenju prepušteni samima sebi, mi umiremo. Naši programi afekta su otvoreni tako da možemo da učimo šta će biti delotvorno u određenom okruženju u kome živimo, i da tu informaciju uskladištimo na takav način da naše ponašanje može da bude usmeravano automatski. Iako su programi afekta otvoreni za nove informacije, o kojima se uči preko iskustva, dokazi o opštim karakteristikama emocionalnih signala i nekih promena aktivnosti autonomnog nervnog sistema ukazuju da ti programi ne počinju kao prazne ljuske, bez ikakve informacije. Strujna kola su već tu i tokom razvoja samo se ispoljavaju. Iskustvo na njih utiče ali nije njihov isključivi graditelj. Moraju da postoje različita kola za različite odgovore koji karakterišu svaku emociju. Evolucija predodređuje neke instrukcije, ili kola, u našim otvorenim programima afekta, proizvodeći signale emocija, impulse za vršenje radnje i inicijalne promene aktivnosti autonomnog nervnog sistema, i uspostavljajući refraktorni period u toku koga svet tumačimo tako da bude u skladu s emocijom koju osećamo.71 Nadalje, dokazi o postojanju univerzalnosti u signalima emocija i autonomnim fiziološkim promenama, ukazuju da bi instrukcije za proizvođenje tih promena trebale, po pravilu, da se razvijaju na sličan način za sve ljude, izuzev ako ne budu modifikovana nekim neuobičajenim iskustvima. I dok nema mnogo dokaza o tome kako bi takva iskustva mogla da modifikuju izraze lica, istraživanja posttraumatskog stresa /posttraumatic stress disorder (PTSD)/ ukazuju da prag pobuđivanja autonomne aktivnosti može radikalno da se menja. Na primer, kada je zatraženo da govore pred grupom, što je nekima nelagodno, žene koje su bile zlostavljane u mladosti stvarale su više hormona čije lučenje izaziva stres, u poređenju s grupom žena koje su imale srećniju prošlost.72 Programi afekta ne sadrže samo ono što je unapred propisano zato što je koristilo našim precima u evolucionoj prošlosti. Oni sadrže i ono što mi, u našim životima, nađemo da je korisno u naj­