Pol Ekman - Razotkrivene Emocije

214 P o l E k m a n nijedno istraživanje koje bi imalo za cilj da se vidi nisu li zabrinutost i uplašenost /worry and terror/ možda asocirani uz različita subjektivna iskustva.) Pokušajmo sada da evociramo osećaje koji vas obuzimaju dok ste zabrinuti. Setite se situacije u kojoj ste očekivali da se dogodi nešto pozleđujuće, ne baš katastrofa, ali, u svakom slučaju, nešto što biste više voleli da izbegnete. Možda ste se brinuli zbog vađenja umnjaka ili zbog kolonoskopije. To može da bude i situacija u kojoj ste se brinuli da li će vaš izveštaj dobiti dobre ocene, kakve očekujete, ili o tome kako ste uradili završni ispit iz matematike. Kada imate neko takvo iskustvo na umu - setite se da je ono u budućnosti, da ga vi očekujete i da u tom trenutku ne možete ništa da učinite da sprečite mogućno pozleđivanje - opet se usredsredite na osećaje koje imate u licu i telu. Oni bi trebalo da su mnogo slabija verzija osećanja uplašenosti. Prepoznavanje straha kod drugih Kada se ova fotografija pojavila u „Lajfu“ 1973. godine, ispod nje je pisalo: „Pad u nemilost. Njujork, svetsko prvenstvo održano

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 215 na stadionu Sij, prošlog maja. Oči izbečene, osam točkova i deset prstiju paraju vazduh, Bombaš iz San Francisko beja, Čarli O’Konel, zauzima položaj od kojeg najviše zazire svaki neustrašivi učesnik roler derbija. Na njega je otpozadi i prijateljski’ upravo naleteo Bili Grol iz Njujorških poglavica. O’Konelu i njegovom timu ostalo je samo da se vajkaju zbog poraza.“ Izraz užasa na O’Konelovom licu isti je kao i izraz na licu vozača kamiona, samo što se kod O’Konela bolje vidi. Njegovi gornji kapci podignuti su do kraja, obrve su podignute i skupljene, usne su horizontalno razvučene prema ušima a brada je povučena unazad. Kada je objavljena u „Lajfu“, ispod ove fotografije je pisalo: „Dalas, 24. novembar 1963. Trenutak istorijskog čina osvete - Džek Rubi puca u Kenedijevog ubicu, Lija Harvija Osvalda.“ Detektiv J. R. Livli /Levelle/, muškarac s leve strane, upravo je začuo pucanj. Na svom licu pokazuje i strah i ljutnju. Obrve su mu povučene naniže i skupljene, te su podignuti gornji kapci pritisnuti,

216 P o l E k m a n dakle stvoreno je ono što sam u 6. poglavlju nazvao „sevanjem“ - jasan izraz ljutnje. Donja polovina lica i položaj glave pokazuju strah. Usne su horizontalno razvučene unazad, brada je povučena unazad, a glava je nagnuta unazad, odmaknuta od pucnja. Pokušajte da pokrijete donju polovinu njegovog lica tako da možete da vidite samo ljutnju na gornjem delu. Zatim, obrnuto, pokrijte gornji deo lica tako da vidite samo strah na donjem delu. To što oseća trenutan strah, možda užas, kada ugleda revolver, ima smisla jer on ne zna da lije sledeća meta. (Po bolnom izrazu na Osvaldovom licu znamo da je hitac već ispaljen i da se Livlijeva reakcija trzanja na prasak već odigrala.) Detektiv Livli treba i da bude ljut na ubicu Rubija jer Livlijev posao je bio da spreči takav napad na Osvalda. U prethodnom delu teksta pomenuo sam da u trenutku ugroženosti nije retkost da se bude i ljut i uplašen, kao u ovom slučaju. Pogledajmo sada slike koje prikazuju suptilne znake straha i iznenađenosti na licu. A B C NEUTRALNO Oči su ključne i kod izražavanja iznenađenosti i u izrazu straha ali i za njihovo međusobno razlikovanje. Na fotografiji A gornji kapci su podignuti samo neznatno u odnosu na neutralnu sliku B. To bi mogao da bude znak iznenađenosti, ali je verovatnije da je to prosto znak naprezanja pažnje ili zainteresovanosti. Na slici C, gornji kapci su više podignuti i sada je vrlo verovatno u pitanju iznenađenost,

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 217 zabrinutost ili strah, u zavisnosti šta se dešava na ostalom delu lica. (Nijedna od Evinih fotografija ne prikazuje izraz užasa, koji bi, verujem, bio sama krajnost izraza koje prikazuju vozač kamiona i trkač na rolerima.) Da je izraz ograničen samo na oči, kao što je na slici C, sadržaj signalisanog zavisio bi od dužine trajanja izraza. Ako bi prikazano širenje očiju potrajalo samo par sekundi, to bi pre bio znak iznenađenosti nego zabrinutosti ili straha. D E F Trebalo bi da je na prvi pogled jasno da sada Eva svojim očima pokazuje strah. Iako se obično govori o izrazu u očima, zapravo se ne misli na samu očnu jabučicu, već na ono što možemo da vidimo od nje, što nije zaklonjeno pomicanjem kapaka. Ovde donji kapci govore daje reč o strahu, a ne o iznenađenosti ili napregnutoj pažnji. Kada zategnuti donji kapci prate podignute gornje kapke, a ostatak lica je bezizražajan, skoro uvek se radi o strahu. Od slike D do slike F prikazano je stepenasto pojačavanje straha. Gornji kapci sve su više podignuti. Na slici F su gornji kapci podignuti do kraja, to jest, najviše što je Eva mogla da postigne svesnom namerom. To bi moglo da se dogodi kada bi se osećao užas, ne i prilikom uplašenosti ili zabrinutosti, ali bi to bio visoko kontrolisani užas, kada se osoba, koja izrazom izražava osećanja, veoma trudi da ne otkrije kako se oseća.

218 P o l E k m a n G H i Pogledajmo sada kako obrve izražavaju iznenađenost i strah. Kada su obrve prosto podignute, kao na slici G, taj znak je dvosmislen. Taj pokret je najčešće znak naglašavanja, akcentovanja neke reči u toku govora. Ako je to slučaj, istovremeno će doći i do podizanja glasa prilikom izgovora te reči. Izraz na slici G mogao bi da bude i znak upitnosti, dat pred kraj upitnog iskaza. Setite se da sam u prethodnom odeljku pominjao da spuštanje i skupljanje obrva, kao što pokazuje slika D na strani 217 takođe može da bude i znak upitnosti. Neka naša istraživanja su pokazala da ako osoba zna odgovor na pitanje koje postavlja i ako koristi pokret obrvama, onda je verovatnije da će taj pokret biti kao na slici G; ako osoba ne zna odgovor na pitanje koje postavlja, pokret će više ličiti na spuštanje i skupljanje obrva prikazano u 6. poglavlju. Obrve podignute kao na slici G mogu da budu i znak usklika ili znak neverice, posebno ako je osoba koja ga pokazuje slušalac govora nekog drugog. U retkim slučajevima će tako podignute obrve, bez podignutih kapaka, biti znak iznenađenosti. Izgled obrva na slici H, međutim, vrlo je pouzdan znak zabrinutosti ili uplašenosti; naime kada je izraz takav možemo biti gotovo sigurni da se strah osetio. Ipak, ne postoji nijedan izraz lica za koji možemo da budemo sigurni da će se pojaviti uvek kada se oseti određena emocija; strah može da se oseti a da pri tom obrve ne budu podignute i skupljene ka na slici H. Ponekad, naravno, odsustvo tog izraza može da bude posledica napora da se izraz spreči; ali čak i kada se ne čini napor da se izraz kontroliše, svi ljudi ne poka­

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 219 zuju sve znake neke emocije kada je osete. Još uvek ne možemo da objasnimo zašto dolazi do toga; ne znamo čak ni da li bi osoba koja je neizražajna za strah bila neizražajna i za druge emocije, no to je problem na kome trenutno radim. Međutim, izraz kakv vidimo na slici H samo bi u retkim slučajevima mogao da se pokaže ukoliko se nije osetio strah. I J Obično bi gornji kapci bili podignuti a donji zategnuti i pratile bi ih „uplašene“ obrve, kao na slici J. Uporedite fotografiju I sa fotografijom J; na prvoj su obrve samo malo podignute, manje nego na fotografiji G, a oči su razrogačene zbog podignutih gornjih kapaka. Poređenje pokazuje važnost kapaka i obrva za razlikovanje straha i iznenađenosti. Znamo da fotografija I prikazuje iznenađenost, a ne strah, zato što donji kapci nisu zategnuti, a obrve nisu skupljene iako su podignute; ta oba znaka vidljiva su na slici J.

220 P o l E k m a n Pogledajmo sada znake za iznenađenost i za strah na donjem delu lica. Kada je reč o iznenađenosti, donja vilica se obesi, kao na slici K, dok su u stanju straha usne zategnute unazad, ka očima, kao na slici L. (Slika L je komponovana fotografija jer Eva nije nikako mogla da usnama napravi ovaj pokret straha a da pri tome ne zategne i donje kapke.) Videli ste da obrve i kapci, sami, mogu da izražavaju strah, kao na fotografiji J, ili iznenađenost, kao na fotografiji I. Ove emocije mogu da se pokažu i bez pokreta obrva, samo kapcima u spoju s pokretima usta. Fotografija M prikazuje iznenađenost, a fotografija N zabrinutost ili uplašenost; u oba slučaja izostali su pokreti obrvama, inače karakteristični za te emocije. O Slika O pokazuje koliko su za signalisanje straha važni podignuti gornji kapci. Iako donji kapci nisu zategnuti, a obrve i usta su

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 221 u položaju kakav se obično vidi kod iznenađenosti, na ovoj slici su gornji kapci toliko podignuti da stvaraju utisak uplašenosti. (I ovo je, takođe, komponovana fotografija - obrve su preuzete sa slike G i zalepljene preko jedne druge fotografije.) Budući da se iznenađenost i strah često mešaju, sledeći par slika prikazuje još jedan kontrast ova dva izraza, data, na obe fotografije, vrlo snažno, preko cele površine lica; P prikazuje iznenađenost, a Q strah. P Q Upotreba poznavanja izraza Pogledajmo sada kako možete da koristite informaciju o strahu koju ste očitali sa izraza druge osobe. (Ne bavim se iznenađenošću jer mislim da u većini slučajeva nije bitno kako se reaguje na iznenađenost druge osobe, osim ako se ne radi o ranije pominjanom scenariju u kome je osoba iznenađena nečim za šta je trebalo - ili je navodno trebalo - da zna.127) Većinom ću koristiti iste situacije koje su opisane i u prethodnim poglavljima jer želim da istaknem različitost načina na koje možemo da koristimo saznanje da se druga osoba uplašila, u odnosu na saznanje daje tužna ili ljuta. U prethodna dva poglavlja napominjao sam da kad pretpostavljamo da znamo šta proizvodi emocionalni izraz treba da budemo obazrivi. Emocionalni izrazi ne govore nam o svojim uzrocima; obično, ali ne i uvek, o njima možemo da zaključujemo iz situacio-

222 P o l E k m a n nog konteksta u kome se pokazuju. U 3. poglavlju opisao sam ono što zovem Otelovom greškom* - pretpostavljanje da nam je poznat uzrok emocije bez uzimanja u obzir mogućnosti da je uzrok nešto sasvim drugo. Naše emocionalno stanje, naši stavovi i očekivanja, ono u šta želimo da verujemo, kao i ono u šta ne želimo da verujemo - sve to može da utiče na naše tumačenje izraza ili, tačnije rečeno, sve to uticaće na nas da mislimo da je određeni znak prouzrokovao emociju koju prikazuje izraz. Uzimanje u obzir situacije u kojoj se izraz pokazuje može pomoći da se smanji broj mogućnosti, ali ni tada ne možete da budete sigurni. Otelu od toga nije bilo koristi. Ako držite na umu da emocionalni izrazi ne otkrivaju svoje uzroke i da možda ono za šta verujete da jeste uzrok zapravo to i nije, onda biste možda mogli da izbegnete Otelovu grešku. Uzmimo izraze prikazane na fotografijama D, E, F, H, I, L i N. Svaki od njih mogao bi da bude znak zabrinutosti, ali vi, na osnovu izraza, ne znate da li je pretnja neposredna ili se očekuje. Takođe ne znate koliko je bilo snažno osećanje straha, jer takvi izrazi mogu da se pojave uz emocije različite snage, uz blage, ali i uz umerene, pa čak i uz snažniju emociju ukoliko je prati pokušaj kontrolisanja izraza. Recimo da ste vi pretpostavljeni koji radniku saopštava lošu vest - da neće dobiti unapređenje i da je umesto njega unapređen neko drugi. Ukoliko radnik pokaže bilo koji od izraza sa slike i pre nego mu saopštite vest, to ukazuje da on predviđa neuspeh. Ako se na radnikovom licu ti izrazi mogu videti tokom prenošenja informacije ili nakon što je čuo informaciju, to ukazuje da se on brine kako će izostanak unapređenja da utiče na njegovu budućnost. Ako opazite njegov strah, ne bih vam preporučio da ga pominjete, ali to opažanje moglo bi ipak da predstavlja razlog da ga uveravate da za njega ipak postoji budućnost u toj radnoj organizaciji, pod uslovom da mu budućnost nije stvarno ugrožena, ili da ga pitate o njegovim * Ako se sećate, Otelo je ubio svoju ženu zato što nije razumeo da strah da vam se neće verovati izgleda isto kao i strah da ćete biti kažnjeni zato što ste uhvaćeni u preljubi. Otelo je ovu grešku počinio zbog svoje ljubomore.

R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 223 daljnim planovima. Moguće je, međutim, da njegov strah nema nikakve veze s neuspehom - izostankom unapređenja, već da se radi o njegovoj anticipaciji da ćete da otkrijete nešto drugo, što bi po njega bilo štetno. Možda je uzeo bolovanje da bi otišao na odmor, pa se boji da ste to otkrili; možda je proneverio novac. Ili se, možda, brine zbog predstojećeg lekarskog pregleda i misli mu se kreću u tom pravcu. Najkonzervativniji način na koji možete da reagujete jeste da kažete: „Da li u vezi s ovom situacijom ima još nešto o čemu bi želeo sa mnom da razgovaraš?“ A mogli biste da idete dalje, pa da kažete: „Osećam da bismo o ovome morali još da razgovaramo“. A sad, da obrnemo situaciju: vi ste radnik a na licu vaše pretpostavljene ugledate jedan od onih zabrinutih, ili uplašenih izraza neposredno pre nego što vam saopšti da niste unapređeni. Da li je zabrinuta zbog vaše reakcije? Da li iskazuje saosećajnost zbog onoga što biste vi mogli da osećate, ili svoje razumevanje ako ste zabrinuti za svoju budućnost? Ili joj je na pamet palo možda nešto sasvim drugo, čega se upravo setila? To ne možete da znate na osnovu samog izraza, ali znajući za ove mogućnosti barem znate da prema vama nije odbojna, što bi signalizovao izraz prezira /contempt/ (o čemu se govori u sledećem poglavlju), ili ljuta. Ako na licu vaše dvanaestogodišnje ćerke ugledate takav izraz zabrinutosti, odnosno uplašenosti, kada je zapitate kako je toga dana bilo u školi, ili na licu prijatelja kada ga zapitate šta ima novo, onda vaš odnos sa njima daje osnova da budete više neposredni. Vi nećete znati da li je njihov strah reakcija prema vama ili se u njihovim životima dogodilo, ili se sprema da se dogodi, nešto za njih zabrinjavajuće. Moj bi predlog bio da kažete: „Osećam da te nešto muči; da li ikako mogu da pomognem?“ Ako vaša supruga napravi zabrinut izraz kada je zapitate gde je bila posle podne, kada se na poslu nije javljala na telefon, nemojte odmah da pomislite da je nešto zgrešila. Ako vam je to prošlo kroz glavu, moguće je da ste preterano sumnjičavi (osim ako ne postoji ustaljena praksa neverstava, pri čemu se postavlja pitanje šta vi tu još uvek radite?). Supruga bi mogla da bude uplašena zbog toga što

224 P o l E k m a n očekujete bezrazložne izlive ljubomore i nabeđivanje. Možda je išla na lekarski pregled i ima razloga za zabrinutost jer još uvek ne zna rezultate. Kao što sam već rekao, emocije nam ne govore ništa o svom okidaču. Ako se izraz ne uklapa u situaciju ili u ono što se izgovara, onda je opravdano da se zapitamo šta se događa i da li se tiče i nas. Možda bi najbolje bilo da se pridržavate moga saveta kako da se obratite svom detetu, i da svoju suprugu zapitate da li je nešto muči.

Gađenje i prezir Gledao me je dok sam jeo neku konzervu koju sam iz Amerike bio poneo u to zabačeno selo na visoravnima Papue Nove Gvineje, gde živi forejski narod. Kada sam video kako me posmatra i kakav izraz mu je prešao preko lica, brzo sam bacio viljušku i zgrabio kameru, koju sam uvek nosio oko vrata. (Na sreću, Forejci tada još nisu znali šta je to kamera, a već su navikli da ja taj neobičan predmet često držim ispred oka, tako da čovek nije osetio da je ugrožen i nije se okrenuo pre nego sam načinio snimak.) Osim što se prikazuje jedan od klasičnih izraza gađenja, priča koja prati ovu sliku naglašava da jedenje odvratne tvari lako izaziva gađenje. Čovek kome se zgadilo nije jeo odvratnu hranu; samo gledanje mene dok jedem nešto što je njemu delovalo odvratno bilo je dovoljno da proizvede njegova osećanja.* Evo kako sam pre trideset godina opisao gađenje: ... osećanje odvratnosti. Ukus nečega što biste radije da ispljunete, čak i pomisao da pojedete nešto tako bljutavo može da izazove gađenje. Miris koji biste radije da izbacite iz nosne * Tokom godina sakupio sam na desetine novinskih fotografija koje sve prikazuju po neku emociju. Nisam imao teškoća da dođem do novinskih fotografija koje su nastale spontano, osim kad je reč o fotografijama koje su zabeležile gađenje - nemam nijednu takvu fotografiju. Firma za pretraživanje komercijalnih fotografija, koju sam angažovao, mogla je da nađe samo pozirane snimke gađenja. Nije ni čudo, budući da odvratne scene nisu privlačne. Mora da novinski urednici i njihovi oglašivači smatraju da takve fotografije ne bi povećale potražnju za njihovim proizvodima.

226 P o l E k m a n šupljine ili od koga biste da se odmaknete takođe dovodi do gađenja. I opet, čak i sama pomisao koliko odvratno nešto može da miriše dovodi do gađenja. Prizor nečega za šta mislite da bi moglo da ima odvratan ukus ili miris može da vas natera na gađenje. Takođe mogu da vam se zgade i zvuci ako su u vezi s nekim gnusnim događajem. Gađenje može da izazove i dodir, osećaj nečega neprijatnog, na primer nečega sluzavog. Ono što može da izazove gađenje nisu samo ukusi, mirisi i dodiri, misli o njima, prizori ili zvuci koji asociraju na njih, nego su to i postupci i izgled ljudi, pa čak i ideje. Ljudi mogu da izgledaju neprijatno; gledati ih može da bude mučno. Neki ljudi dožive gađenje kada vide deformisanu, osakaćenu ili ružnu osobu. Gađenje može da izaziva i neka ranjena osoba, čija se rana vidi. Prizor krvi ili posmatranje hirurške intervencije izaziva gađenje kod nekih ljudi. Neki ljudski postupci takođe su gadni: može da vas revoltira nečije postupanje. Osoba koja muči psa ili mačku može da bude predmet gađenja. Odvratna može da bude i osoba koja se upušta u nešto što drugi smatraju seksualnom perverzijom. Gađenje se može osetiti i prema onima čija filozofija, odnosno način postupanja prema ljudima, predstavlja omalovažavanje.128

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 227 Od tada su moje opservacije potvrđene i proširene serijom istraživanja koje je sproveo praktično jedini naučnik koji je veći deo svog rada posvetio proučavanju gađenja. Psiholog Pol Rozin, veliki ljubitelj dobrog zalogaja, veruje da je suština ili, mojim recima, tema gađenja u osećaju oralnog unošenja nečega što se smatra neprijatnim i kontaminirajućim. Međutim, zbog velikih međukulturnih razlika različite namirnice smatraju se odvratnim. Fotografija Novogvinejca može to da ilustruje: čovek je zgađen prizorom i mirisom hrane koje ja smatram veoma privlačnim. Razlike postoje i u okviru istih kultura. Moja supruga voli žive ostrige, dok su one meni odvratne. U nekim delovima Kine psi se smatraju sočnom poslasticom, a za većinu Zapadnjaka to je nešto najodvratnije. Postoje, međutim, i univerzalni okidači gađenja. Rozin je našao da su telesni produkti - fekalije, izbljuvak, urin, šlajm i krv, najjači univerzalni okidači. Slavni američki psiholog Gordon Olport je 1955. godine za gađenje predložio „misaoni eksperiment“, eksperiment koji izvodite u mislima da biste proverili da li se dešava to što on tvrdi. „Prvo pomislite da ste progutali pljuvačku, ili je stvarno progutajte. Zatim zamislite daje pljunete u čašu i da sadržaj popijete! Ono što se činilo prirodnim i mojim’, odjednom postaje odvratno i tuđe“.129 Rozin je ovaj eksperiment i izveo - tražio je od ljudi da ispiju čašu vode u koju su prethodno pljunuli i našao je da Olport ima pravo. I pored toga što je pljuvačka u vodi bila njihova, trenutak pre nalazila se u njihovim ustima, ljudi radije nisu ispijali tu vodu. Rozin zaključuje da nam produkt, pošto jednom napusti naše telo, postaje odvratan. Kao zasebna emocija, gađenje se javlja tek na uzrastu između četvrte i osme godine. Moguće je da nešto ne prija, da se odbija zato što je neukusno, ali gađenje se pre navedenog uzrasta još ne javlja. Rozin je pitao decu i odrasle da dodirnu ili da pojedu čokoladu koja je po obliku ličila na pseći izmet. Deca ispod ovog uzrasta nisu imala nikakve teškoće da se posluže, dok je većina odraslih odbila. Slič-

228 P o l E k m a n no tome, ako sterilisanog skakavca ubacite u mleko ili voćni sok, mala deca će i dalje biti spremna da ih popiju.* Deca i adolescenti imaju fascinaciju gađenjem. Rozin nas podseća da prodavnice sitnica prodaju verne imitacije izbljuvaka, šlajma, slina i izmeta, i da ih kupuju mahom dečaci. Postoji čitav književni rod viceva koji se bave gađenjem. Među adolescentima popularni TV junaci Bivis i Bathed /Zuba i Dupeglavac/ i, među mlađim uzrastom Keptan Anderpants i Garbidž Pajl Kids /Kapetan Gaće i Deca iz kante za đubre/ uglavnom zapadaju u situacije koje izazivaju gađenje. Vilijem Miler, profesor prava, u svojoj očaravajućoj knjizi Anatomija gađenja /The Anatomy ofDisgust/ primećuje da fascinacija gađenjem nije karakteristična samo za decu. „/Gađenje/... ima privlačnost, fascinaciju koja se ogleda u teškoći da odvratimo pogled od krvavog prizora neke nesreće,... ili u privlačnosti filmova strave.130 ... Naše sopstvene bale, izmet i mokraća izgledaju nam zagađujući i odvratni, /ali smo i/... očarani i ljubopitljivi u vezi s njima ... mi zagledamo te svoje tvorevine mnogo češće nego što priznajemo ... koliko je samo uobičajeno da ljudi provere sadržaj u svojim maramicama pošto istresu nos.“131 Velika gledanost vulgarnih filmova, kao što je Postoji nešto u vezi s Meri /Theres Something About Магу/, ne duguje se samo tinejdžerima. Rozin pravi razliku između primarnog gađenja I ćore disgustl i onoga što naziva interpersonalno gađenje.132 On navodi četiri grupe naučenih interpersonalnih okidača: čudnovato, bolesno, zlosrećno i * Rozin tu razliku objašnjava time da mlađa deca nemaju kognitivne sposobnosti neophodne za gađenje - sposobnost, na primer, da prepoznaju da se pojava razlikuje od stvarnosti, kao u slučaju psećeg izmeta i čokolade. To je u skladu i s njegovim gledištem da životinje ne osećaju gađenje. Meni nije išlo u glavu da je tako fundamentalan način reagovanja prema svetu osobina isključivo ljudi, pa sam se obratio stručnjaku za ponašanje životinja Fransu de Valu /Waal/. Poslao mi je sledeći odgovor: „Emocije moraju da se jave i kod drugih primata. Gađenje je prvobitno moralo da ima veze s odbijanjem hrane, a primati su, naravno, u stanju da to čine. Što se tiče specifičnih izraza, to je teže pitanje.“ Za sada pitanje, izgleda, ostaje otvoreno jer niko nije određeno ispitivao da li se jedinstveni izraz za odbijanje hrane javlja i kod drugih primata i, ako se javlja, da li se pokazuje i kao odgovor na socijalne povrede.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 2 2 9 nemoralno. Moje istraživanje koje sam vršio zajedno sa Morinom O’Salivenom /O’Sullivan/ donekle ide u prilog Rozinovoj podeli. Pitali smo studente da zamisle najintenzivniji doživljaj gađenja koji bi neko bilo gde na svetu ikada mogao da ima i da ga zapišu. Rozinova tema oralne kontaminacije našla se na spisku (na primer, da vas silom nateraju da pojedete tuđi izbljuvak), ali svega u 11% slučajeva. Najčešće pominjani okidač za ekstremno gađenje (naveden u 62% slučajeva) bilo je moralno neprihvatljivo ponašanje. Kao ekstremna reakcija bilo je, na primer, navedeno osećanje koje je obuzelo američke vojnike kada su otkrili zverstva počinjena u nacističkim koncentracionim logorima. Skoro polovina odgovora koji su kao okidač naveli moralno neprihvatljivo ponašanje ticala se odvratnih seksualnih postupaka, na primer da vidite da neko ima snošaj s malim detetom. Poslednja grupa primera, koji se pominju u 18% slučajeva, bila je fizička odvratnost koja se nije ticala hrane, na primer ona koja se javlja kada naiđete na leš koji vrvi od crva.133 Naši rezultati pokazali su da je za odrasle karakterističnije interpersonalno gađenje, naročito prema moralno neprihvatljivom, nego primarno gađenje, ono koje je vezano za oralno unošenje. Ranije sam rekao da za Rozina primarno gađenje predstavlja emocionalnu temu, pa ukoliko je u pravu kada tvrdi da su četiri interpersonalna oblika gađenja - na čudnovato, na bolesno, na zlosrećno i na nemoralno - naučeni, to bi značilo da su oni varijacije na temu. Meni, međutim, izgleda moguće da su ova četiri interpersonalna oblika gađenja takođe i teme koje su prisutne u svakoj kulturi, pri čemu se učenjem unose jedino posebnosti koje variraju od pojedinca do pojedinca, od jedne do druge društvene grupe i od jedne do druge kulture. Na primer, svako može da reaguje gađenjem na nemoralnu osobu, ali će shvatanje o tome šta je nemoralno da se razlikuje. Šta je čudnovato a šta normalno, šta je zlosrećno - takođe će se razlikovati od okolnosti do okolnosti. Moguće je, međutim, da to ne važi i za bolesno. Oni na kojima su vidljive teške deformacije, rane iz kojih curi gnoj, i slično, verovatno će biti odvratni u svakoj kulturi. Miler smatra da sve kulture lakše uključuju stvari i postupke u domen odvratnog nego što ih isključuju. To se tačno poklapa s idejama

230 P o l E k m a n o kojima se govori u poglavljima 2,3 i 4, gde tvrdim da je baza podataka za emocionalno uzbunjivanje kod ljudi otvorena, a ne zatvorena. Te baze podataka, zajedno s programima koji vode naše odgovore na naše razne emocije, nisu prazne u trenutku našeg rođenja; evolucija je propisala instrukcije kako da odgovaramo, kao i pragove osetljivosti /sensitivities/ na ono na šta odgovaramo. Kao što ističe Miler, te baze teško mogu da se menjaju, ali pošto su otvorene, možemo da upoznamo nove okidače i naučimo nove emocionalne odgovore. Iako se i Japanci i Amerikanci gade telesnih izlučevina i njihovog oralnog unošenja, Rozin nalazi razlike u njihovom socijalnom gađenju. Osoba koja se ne uklapa u društveno uređenje ili koja nekorektno kritikuje druge izazvala je gađenje kod Japanaca, dok su se Amerikancima gadili ljudi koji postupaju brutalno ili su rasisti. Međutim, neka socijalna gađenja ostaju ista u svim kulturama. Rozin je našao da se političari u raznim kulturama podjednako gade ljudima! Osim četiri vrste interpersonalnog gađenja koje je opisao Rozin, rezultati psihologâ Džona Gotmana /Gottman/, Erike Vudin /Woodin/ i Roberta Levensona ukazuju na još jedan tip gađenja, koji sam nazvao smučenost /fed-up disgust/. Njihovo istraživanje zaslužuje posebnu pažnju jer su to jedini naučnici koji su tačno izmerili izraz emocije u toku jedne od emocionalno najbremenitijih i najvažnijih društvenih interakcija u životu - one između muža i žene.* Začudo, izrazi gađenja supruge prema suprugu, tokom razgovora u kome su pokušavali da razreše sukob, predskazivali su koliko će vremena u naredne četiri godine provesti razdvojeni.134 Gotman je našao da se izrazi gađenja supruge obično pojavljuju kao reakcija na muževljevo povlačenje (podizanje zida, koje sam opisao u 6. poglavlju), kada on ne želi da obraća pažnju na njena osećanja. Kolokvijalno rečeno, ona je sita svega i sve joj se smučilo. Zapazite kako se ovde dobro uklapa metafora sa uzimanjem hrane. Kada se smučite rođenoj ženi, ne treba * Nasuprot njima, većina naučnika koji se bave emocijama ispituju ljude koji su sami ili su uključeni u neki trivijalan susret, i umesto da posmatraju šta ljudi stvarno čine, oni svoje subjekte pitaju šta zamišljaju ili šta se sećaju da su osećali.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 231 da čudi ako budućnost bude mračna. (O Gotmanovim nalazima će u ovom poglavlju još govoriti kada bude bilo reči o preziru.) Miler iznosi vrlo zanimljivo zapažanje: da u bliskim odnosima imamo snižen prag osetljivosti prema onome što inače smatramo odvratnim. Glavni primer je „... menjanje pelena, brisanje ispovraćane hrane, ostali oblici nege bolesnih i onemoćalih srodnika.... Roditelji će se starati bez obzira na sve; uklanjaće izmet, rizikovaće da im se nađe na šakama ili na odeći; podneće ako se po njima vrši nužda.... Prevazilaženje odvratnosti prema kontaminirajućim supstancama predstavlja zaštitni znak za kvalitet bezuslovnosti hrani - teljske ljubavi roditelja.“135 Ista vrsta suspenzije gađenja postoji i među seksualnim partnerima. Opet ću citirati Milera: „Tuđi jezik u vašim ustima može da bude znak intimnosti upravo zato što može da bude i odvratno napasništvo. ... Dobrovoljan seks znači uzajamno prekoračenje granica odbrane od odvratnosti.... Seks je samo jedan oblik prekoračenja granica, koji uključuje jednu vrstu nagosti. Postoje i druge vrste svlačenja, prikazivanja i saznanja, na kojima se zasnivaju intenzivne intimnosti, intimnosti dugotrajnog i bliskog kontakta ljubavi. Pomislite o deljenju i otkrivanju vaših sumnji, briga i bojazni; o priznavanju vaših očekivanja, ispovedanja o manama i neuspesima; o dopuštanju da vam se vide čirevi, slabosti i potrebe.... Prijatelje ili intimuse možemo da defmišemo kao osobe kojima dopuštamo da se privijaju uz nas kako bismo, zauzvrat, i mi mogli da se privijamo uz njih, pri čemu obe strane podrazumevaju daje takvo privijanje privilegija intimnosti - da nema nje naše dostojanstvo i gađenje onemogućili bi g a... /Lj/ubav... drugome daje privilegiju da nas vidi na načine koji bi nas, bez intervencije ljubavi, pred drugima inače sramotili i izazivali gađenje*.“136 * Moj izdavač mi je ukazao na postojanje razlike između suspenzije gađenja kod roditelja i kod ljubavnika. Koliko ja vidim, bebine pelene su uvek odvratne, čak i kada je to vaša beba; roditelji prevazilaze svoje gađenje da bi mogli da neguju dete, ali oni i dalje osećaju gađenje. U seksu je, međutim, drugačije; jezik prave osobe u nečijim ustima nije nimalo odvratan - upravo suprotno. Dakle, u prvom slučaju gađenje se prevazilazi, a u drugom se transformiše u nešto sasvim drugo.

232 P o l E k m a n Miler, koji ima izvanredan uvid, ukazuje na socijalnu funkciju gađenja, koja se na drugi način ne bi videla. Suspenzija gađenja uspostavlja intimnost i predstavlja znak ličnog obavezivanja. To prihvatanje nečega što bi drugima delovalo sramno, upuštanje u fizičke aktivnosti koje bi s nekim drugim bile odvratne (ne samo seks, pomislite da čistite izbljuvak nekoga nepoznatog umesto nekoga koga volite) ne mora da bude samo znak ljubavi već i sredstvo za jačanje ljubavi. Druga veoma važna funkcija gađenja jeste da nas udalji od onoga što je odvratno. Očigledno je korisno da ne jedemo nešto trulo, a socijalno gađenje nas na sličan način udaljava od nečega što se smatra nepodobnim. Miler smatra da nam moralna osuda omogućava beskompromisnost prema odvratnim osobama ili postupcima. Stručnjak za pravo Marta Nusbaum /Nussbaum/ piše da se u „većini društava uči da određene grupe ljudi treba da se izbegavaju zbog njihove fizičke odvratnosti“.137 Nažalost, to može da bude opasno jer dehumanizuje ljude za koje nađemo da su odvratni i na taj način se omogućava da se sa onima prema kojima se oseća gađenje ne postupa kao da su ljudi. Često su određeni postupci smatrani nezakonitim zato što vređaju (zgražaju) javni moral, kao na primer dečja pornografija ili skarednost. Nusbaumova smatra da zakoni ne bi trebalo da se zasnivaju na onome za šta neko smatra da je odvratno i predlaže da za osnovu zakonske osude umesto odvratnosti /disgust/ treba da koristimo zgroženost /outrage/. „/Zgroženost/... je moralno osećanje koje je daleko bliže pravnoj osudi i daleko je pouzdanije nego odvratnost. Ono sadrži rasuđivanje koje može javno da se zastupa, pri čemu se ne pravi problematičan korak - tretiranje kriminalca kao da je insekt ili glista, kao neko ko je izopšten iz naše moralne zajednice. Umesto toga, ono ga čvrsto uključuje u moralnu zajednicu i njegove postupke osuđuje na osnovu morala.“138 Podsećajući nas da emocionalno stanje osobe u vreme izvršenja krivičnog dela može da se uzima kao olakšavajuća okolnost, Nusbaumova dodaje da gađenje ne spada u tu vrstu emocija. „(N)eko ubistvo nije gore od drugog zato što je više odvratno. ,..139

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 233 Razuman odgovor na odvratnost“, kaže ona, „jeste da se udaljite sa toga mesta, a ne da ubijete osobu koja vam se gadi - na primer, homoseksualca koji vam se udvara. (Sam o)... osećanje da vam se neko gadi, da vam se od njega prevrću creva, nije dovoljan razlog za nasilno ponašanje prema toj osobi.“140 Oni koji opravdavaju najgore degradacije drugih ljudi često se prema svojim žrtvama odnose kao prema životinjama (i to nesimpatičnim); ponekad se o žrtvama govori kao o neživoj odvratnoj tvari, kao što je đubre ili šljam. Bojim se da bi se indignacijom ili zgroženošću mogao da se opravda i pokolj, pa čak i mučenje, ali bez postavljanja barijere između sebe i drugog, koju postavlja gađenje. (Nusbaumova se, naravno, usredsređuje na korišćenje emocija radi opravdavanja zakona a ne postupaka, bilo da su legalni ili ne.) Čovek bi pomislio da jednu od prepreka ili kočnica koja može da uspori nasilje, predstavljaju prizor i zvuk patnje žrtava, njihovi krici i krv. Međutim, nije uvek tako, možda zato što dokazi njihove patnje žrtve čine odvratnima. Čak i ako o nekome u početku ne mislimo da je odvratan, prizor krvi te osobe, ta deformacija njenog tela kao rezultat povrede ili mučenja, umesto zabrinutosti mogu da izazovu gađenje. Na samom početku mog međukulturnog istraživanja izraza našao sam da su filmovi o ljudima koji su patili - film o ritualnom obrezivanju urođenika i film o operaciji oka - izazivali izraze gađenja kod većine studenata koje sam ispitivao u Japanu i Americi. Puštao sam i druge nastavne filmove iz medicine: jedan je prikazivao zasecanje mesa uz obilno krvarenje, kao deo operacije, a drugi je prikazivao čoveka s opekotinama trećeg stepena koji stoji dok mu sa tela ljušte izgorelu kožu. Opet je većina ljudi pokazala i prijavila gađenje. Oba filma su podjednako pogodna za korišćenje jer izazivaju istu emociju; zato i spadaju među najčešće korišćene filmske stimulacije u istraživanju emocija. Međutim, jedan broj ljudi - manjina (njih oko 20%) tokom filma je pokazivao sasvim drugačiju reakciju na prizor patnje druge osobe. Umesto da pokažu gađenje, oni su reagovali tugom i bolom, kao da su se identifikovali sa žrtvom.

234 P o l E k m a n Izgleda da nas je priroda stvorila takve da se pobunimo na prizor unutrašnjosti tela druge osobe, posebno ako ima krvi. Ta reakcija gađenja je suspendovana ako osoba koja krvari nije stranac već je neko s kime smo intimni ili u bliskom srodstvu. Tada smo motivisani da umanjimo patnju, umesto da pobegnemo od nje. Zamislivo je da bi odvratnost prema fizičkim znacima patnje ili bolesti mogla da bude od koristi za smanjenje zaraza, ali ta ista odvratnost umanjuje naše sposobnosti da se uživljavamo i saosećamo, koje su od velikog značaja za izgradnju društva. Ni uživljavanje ni saosećanje nisu emocije: to su naše reakcije na emocije druge osobe. Dok pri kognitivnom uživljavanju mi prepoznajemo šta druga osoba oseća, pri emocionalnom uživljavanju mi osećamo šta ta druga osoba oseća. Saosećajno uživljavanje podrazumeva našu želju da pomognemo drugoj osobi da razreši svoju situaciju i svoje emocije. Bez kognitivnog uživljavanja ne može da se postigne nijedan od dva preostala oblika uživljavanja, dok saosećajno uživljavanje ne zahteva i emocionalno uživljavanje.*141 Preziranje se razlikuje od gađenja ali među njima ipak postoji srodnost. Nisam uspeo da pronađem nijednu novinsku fotografiju da bih ilustrovao tu emociju; kao i gađenje, ona se retko prikazuje u novinama i časopisima. Slika H, koja se nalazi pri kraju ovog poglavlja, daje jedan primer. * Upotreba ovih termina kod tibetanskih budista je različita, ali značenje je srodno. Izraz koji oni koriste za našu sposobnost uživljavanja može, prema Dalaj Lami, da se prevede kao „nesposobnost da se podnese prizor patnje drugoga“. Stvar nije u tome da se čovek skloni od takvog prizora. Upravo suprotno: „To je ono što nas tera... da se trgnemo pred prizorom pozleđivanja drugog, da patimo kada smo suočeni s patnjom drugoga.“ Budistička upotreba izraza saosećanje /compassion/ uključuje mnogo više nego što mi podrazumevamo pod ovom reči u engleskom jeziku. Objašnjenje bi nas isuviše udaljilo od gađenja, ali treba reći da budisti na uživljavanje i na saosećanje gledaju kao na ljudske moći koje ne treba da se uče, ali treba da se neguju da bi izbile u prvi plan. To po meni znači da ako želimo da sve ljude smatramo svojim srodnicima, da suspendujemo gađenje pred krvavim prizorima patnje i unakaženostima izazvanim bolestima, onda na tome moramo dosta da radimo jer sama priroda ovaj posao nije učinila lakim.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 235 Pre mnogo godina opisao sam razliku između prezira i gađenja na sledeći način. Prezir se doživljava samo prema ljudima ili njihovim postupcima, ali ne i prema osećajima ukusa, mirisa ili dodira. Ako ugazimo u pseći izmet, to može da izazove gađenje, ali nikada i prezir; pomisao da jedete mozak teleta može da bude odvratna, ali neće izazvati prezir. Međutim, mogli biste da osetite prezir prema ljudima koji jedu takve odvratne stvari jer u preziru postoji element omalovažavanja predmeta prezira. Kada vam se neke osobe ne dopadaju ili vam se ne dopadaju njihovi postupci, osećate se (najčešće moralno) superiorni u odnosu na njih. Njihov prestup degradira, ali nije neophodno da se odmičete od njih, kao kada se gadite.142 Nažalost, kada je reč o istraživanju prezira, ne postoji neki Pol Rozin, neko ko bi se usredsredio na tu emociju. Miler je dao interesantno zapažanje - pored toga što se osećamo superiorni u odnosu na drugu osobu dok osećamo prezir, i oni koji zauzimaju podređen položaj mogu da osećaju prezir prema svojim nadređenima. Pomislite na „prezir koji tinejdžeri osećaju prema odraslima, žene prema muškarcima, sluge prema gospodarima, radnici prema šefovima,... crnci prema belcima, neobrazovani prema obrazovanima. ,..143 Prezir prema gore... omogućava onome dole da polaže pravo na superiornost u odnosu na neko pojedinačno svojstvo.... Osobe koje su dole znaju da su dole u očima drugih znaju da ih ti drugi na neki način preziru. ,..“144 Da bi se stekla neka predstava o važnosti prezira, potrebno je da se pogleda ovaj izvanredan skup nalaza iz studije Gotmana i drugih, o bračnoj interakciji. Žene čiji su muževi pokazivali prezir: • osećale su da nemaju oduška /flooded/, • smatrale su da su njihovi problemi nerešivi, • smatrale su da su njihovi bračni problemi teški i • često su se razboljevale u toku naredne četiri godine. Činjenica da muževljevi izrazi gađenja ili ljutnje nisu davali ovakve nalaze podvlači važnost izdvajanja prezira kao zasebne emocije (budući da ta distinkcija nije opšteprihvaćena među istraživačima emocija).

236 P o l E k m a n Prezir i gađenje, kao i sve druge emocije koje smo razmotrili, mogu da variraju po intenzitetu. Pretpostavljam da kada je reč o gađenju kraj skale ima mnogo veći opseg nego što je to slučaj kod prezira, da maksimalan prezir po snazi nije ni blizu maksimalnom gađenju. Gađenje je nedvosmisleno negativna emocija; ona ne prija iako postoji, kao što smo pomenuli ranije, neočekivano velika fascinacija jednom tako neprijatnom emocijom. Kada je gađenje intenzivno, sigurno je da se ne dovodi u pitanje neprijatnost osećaja koji dovode do mučnine. Manje sam ubeđen u negativnost prezira; u stvari, verujem da je većini ljudi prijatno da preziru. Naknadno može da nam bude neprijatno zato što smo se tako osećali, ali ono što u sebi doživljavamo dok osećamo prezir više je prijatno nego neprijatno. To ne znači da se radi o emociji koja deluje blagotvorno na druge ljude; Gotmanovi razultati pokazuju da nije tako. Ali osećaji u toku doživljavanja prezira nisu inherentno neprijatni. Teško je reći da li prezir ima još neku funkciju osim da pokazuje da se neko oseća superiorno, da ne mora da se prilagođava ili da prihvata. Prezir izražava moć ili status. Oni koji nisu sigurni u svoj status umeju češće da pokazuju prezir da bi potvrdili svoju superiornost nad drugima. Prezir često prati ljutnja, i to blaži oblik ljutnje, kao što je iznerviranost /аппоуапсе/, ali može da se oseti i bez ljutnje. Ljutnja može i da se smenjuje s gađenjem, ako je zgađena osoba ljuta zato što je naterana da oseća gađenje. Nemamo reči kojima bismo opisali raspoloženja povezana s gađenjem ili prezirom ali to ne znači da ne doživljavamo takva raspoloženja, mi samo nemamo lak način da na njih ukažemo. Predosećam da takva raspoloženja postoje, ali mi nije poznato da postoji neka teorija ili da su vršena istraživanja u vezi s njima. Pogledajmo sada da li postoje emocionalni poremećaji koji dovode do gađenja ili prezira. U članku pod naslovom „Gađenje - zaboravljena emocija u psihijatriji“ psihijatri Meri L. Filips /Philips/, Karl Sinior /Senior/, Tom Fei /Fahy/ i A. S. Dejvid /David/ govore

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 237 da gađenje, iako mu se ne pridaje važna uloga među psihijatrijskim poremećajima, ipak ima važnu ulogu u priličnom broju njih.145 Smetnje gađenja su često osnova za opsesivno-kompulzivne poremećaje u kojima se manifestuju kroz opsesivne misli o prljavštini i uprljanosti i kroz potrebu za prekomernim pranjem. Fobije od životinja mogu da se zasnivaju na gađenju, socijalne fobije, kada se osoba plaši poniženja, mogu da uključuju gađenje prema sebi, a i fobije od krvi uključuju poremećaj u gađenju. Ljudi koji imaju neki poremećaj u ishrani, kao što su anoreksija i bulimija, imaju snažna osećanja gađenja prema vlastitim delovima tela, seksualnosti i određenim vrstama hrane. Za sada, međutim, niko ne pominje da postoje neki psihijatrijski poremećaji koji uključuju prezir. Prepoznavanje gađenja i prezira u sebi Pogledajmo sada unutrašnje osećaje koje doživljavamo kada se nečega gadimo i kada nekog preziremo. Trebalo bi da osećaji gađenja mogu lako da se dožive prostim zamišljanjem neke od tema oralnog unošenja ili nekog moralno neprihvatljivog postupka. Obratite pažnju na osećaj u grlu, poput početka lakog davljenja. Osećaji u gornjoj usni i nozdrvama su pojačani, odnosno ti delovi lica postaju veoma osetljivi, više ih osećate. Posle opuštanja pokušajte da ponovo doživite gađenje, ali što je moguće blaže, ponovo se usredsređujući na osećaje u grlu, u nozdrvama i gornjoj usni. Mnogo je teže da se prepoznaju osećaji koji prate prezir. Mislite na nečije postupke koji vas nisu ozlojedili, ali koji su učinili da prema toj osobi osećate prezir. Možda je to neko ko uskače preko reda, ko je plagijator, ko se razmeće vezama u visokom društvu. Proverite da ne osećate ljutnju ili gađenje, već samo prezir. Zapazite: kao da hoćete da podignete bradu, kao kada nekoga gledate preko svoga nosa. Osetite zatezanje u jednom od uglova vaših usana.

238 P o l E k m a n Prepoznavanje gađenja i prezira kod drugih Sada da vidimo kako se ove dve emocije pokazuju na licu. Pogledajte ponovo izraz lica Novogvinejca sa slike date na početku ovog poglavlja. Gornja usna je podignuta do кгаја. Podignuta je i donja usna, i blago je isturena. Nabor koji polazi iznad nozdrva i proteže se naniže do iznad uglova usana vrlo je dubok i ima oblik obrnutog slova U /latiničnog/. Spoljni zidovi nozdrva su podignuti, a sa strane i u sedlu nosa pojavljuju se bore. Podizanje obraza i spuštanje obrva stvara bore u obliku svračje noge. Sve su to znaci ekstremnog gađenja. Evine fotografije prikazuju nešto suptilnije varijante gađenja, kao i primere preziranja. Postoje dva veoma različita izraza lica koji signališu gađenje - nabiranje nosa i podignuta gornja usna, koji se često pojavljuju zajedno. Radi poređenja, uključio sam i sliku A, koja prikazuje neutralan izraz. K A NEUTRALNO Pozabavimo se prvo nabiranjem nosa kao znakom gađenja. Slika B prikazuje najblaže moguće nabiranje nosa; slika C prikazuje istu radnju samo jaču; slika D prikazuje jako nabiranje nosa. Zapazite da jako nabiranje nosa, kakvo vidimo na slici D, prati spuštanje obrva, što neke ljude navodi na pomisao daje prikazana ljutnja. No, ukoliko bolje pogledate, videćete da gornji kapci nisu podignuti i da obrve nisu spojene. (Uporedite sa fotografijom E u poglavlju 6.)

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 239 Ovo je gađenje, a ne ljutnja. Na ovim fotografijama gađenja obrazi su podignuti tako da su donji kapci gurnuti naviše, ali ovde su bitne promene na nosu, ustima i obrazima, a ne na očima. Mišići očnih kapaka su opušteni, a ne stegnuti. B C D Sada ćemo da pogledamo gađenje koje signališe podignuta gornja usna. Na fotografiji E vidi se blago podignuta gornja usna, a više podignuta na fotografiji F. Na slici G takođe se vidi podignuta usna, ali samo na jednoj strani lica. Kada je, kao ovde, izraz neuravnotežen, to može da bude signal gađenja, ali i preziranja. E F G Uporedite fotografiju G slikom prezira - fotografijom H. Na slici H takođe je zabeležena radnja na samo jednoj strani lica, ali radnja potpuno drugačija. Ugao usne je zategnut i lako podignut. Ovo je jasan izraz preziranja. Fotografija I prikazuje istu radnju kao

240 P o l E k m a n fotografija G, ali je gornja usna podignuta više zbog čega su se usne na jednoj strani malo razdvojile. Na slici I, kao i G, izgled usana može da signališe i gađenje i preziranje. H I Slika J prikazuje mešavinu ili spoj dve emocije u jednom izrazu. Nos je nabran - znak gađenja, obrve nisu samo spuštene nego su i spojene, a gornji kapci su podignuti - znaci ljutnje. Podignuti gornji kapci nisu mnogo uočljivi zato što su obrve mnogo spuštene; upoređivanje fotografije J s neutralnom fotografijom A, ili čak i s fotografijom C - koja uključuje samo promene na obrazima, obrvama i nosu - trebalo bi da razjasni sledeće: kad su gornji kapci podignuti a donji zategnuti - to je znak ljutnje. Stisnute usne, još jedan znak ljutnje, često može da prati izraz prikazan na fotografiji J i na komponovanoj fotografiji K, na kojoj

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 241 su stisnute usne dodate izrazu prikazanom na slici}. Druga moguća mešavina emocija - prezira i prijatnosti, prikazana je na slici L. Izraz kombinuje stisnut ugao usana sa malim osmehom, stvarajujći izgled samozadovoljnog prezira. K L Pre nego što pogledamo kako možete da iskoristite informaciju da neko oseća gađenje ili prezir, setite se da je moguće da osoba koja izražava gađenje možda to gađenje ne oseća prema vama; možda je gađenje usmereno prema njoj samoj ili se ta osoba možda setila nekog prošlog odvratnog iskustva. Što se tiče prezira, zamislivo je da osoba koja izražava prezir tu emociju možda oseća prema svojim postupcima i mislima, no do sada ja nisam naišao na takav slučaj. Pošto je ljutnja emocija koja se najčešće brka s gađenjem, a reakcije ljutnje tokom vremena mogu da pređu u gađenje, naglasiću razlike između vašeg mogućeg reagovanja kada uočavate znake gađenja ili preziranja, i vašeg reagovanja prilikom uočavanja ljutnje. Recimo da ste svom podređenom saopštili da neće biti unapređen; on reaguje tako što pokaže nesumnjivu reakciju gađenja, kakva je data na fotografiji D, jasnu reakciju preziranja, kao na slici H, ili jedan od jasnih izraza ljutnje prikazanih u 6. poglavlju. Budući da ste upravo saopštili lošu vest, verovatno je da ste vi predmet gađenja, preziranja ili ljutnje, ali morate da imate u vidu i mogućnost da vaš podređeni reaguje na nešto drugo. Ukoliko podređeni pokazuje gađenje, ono se verovatno odnosi na vas ili na situaciju - organizaciju posla - i ukazuje, jače nego

242 P o l E k m a n ljutnja, na to da je osoba nezainteresovana da ponovo pokuša da dobije unapređenje. Po njegovom mišljenju ne samo da je vaša odluka bila pogrešna; počinili ste više od greške - ne unapredivši ga vi ste postupili nemoralno i, što se njega tiče, sve to „smrdi“. Ukoliko pokazuje preziranje, to znači da on na neki način misli da je bolji od vas. Možda se oseća superiorno u odnosu na vas: više zna o poslu, o kompaniji i o tipu posla koji obavlja; bolje se oblači i tako dalje. Međutim, moguće je da se njegova superiornost odnosi na nešto što nije u vezi s radnim mestom. U poglavlju o ljutnji predložio sam da se u ovoj situaciji ne suprotstavljate direktno ljutnji; umesto toga mogli biste, na primer, da kažete: „Moja odluka vas je sigurno naljutila i meni je žao zbog toga. Recite mi da li bih mogao da učinim nešto drugo što bi moglo da pomogne.“ Ukoliko ste pak ugledali zgađenost, mogli biste da pokušate nešto drugo: „Razumem ako vas je moja odluka uznemirila. Da li ima još nešto što bih mogao da vam objasnim ili što bismo mogli da razmotrimo u vezi s vašom budućnošću?“. Predlažem da podređenom direktno ne kažete da pretpostavljate da on oseća odvratnost prema vama, jer je većini ljudi to teško da prizna čak i kada znaju da to osećaju. Ali još uvek može da pomogne ukoliko mu pružite priliku da govori o svojim osećanjima, pogotovo ako želite da ga zadržite u firmi. Prezir koji podređeni oseća mogao bi da bude vrsta koju sam ranije opisao kao „prezir prema gore“ (podređena osoba pokušava da ustvrdi da zapravo nije nemoćna ili inferiorna). Možda bi valjalo da se u to ne dira i da kažete da biste o budućim opcijama voleli da razgovarate neki drugi put. Ukoliko bi facijalni signali (govorimo i dalje o istoj situaciji) bili suptilniji, ako bi prikazivali izraz sa fotografije B a ne sa D, ili sa fotografije G a ne sa I, i ukoliko bi to bili prvi odgovori prikazani nakon što saopštite lošu vest, tada biste imali malo više manevarskog prostora. Kada su izrazi tako blagi, emocija je ili potisnuta ili je tek u začetku. Ako se pojavi neposredno kao odgovor na lošu vest, mislim da emocionalna reakcija verovatno tek započinje i za vas bi možda bio korisniji direktniji pristup. Na primer, mogli biste da

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 243 kažete: „Imam utisak da ovo teško prihvatate jer smatrate da je na neki način neopravdano. Da li možemo o tome da razgovaramo?“ Mogli biste i da ne dajete nikakav komentar, da sačekate i vidite da li će osećanje da postane jače, ili pak da kažete nešto drugo kako biste pokušali da smanjite osećanja gađenja te osobe. Istraživanja nisu rađena, ali moja su očekivanja da će nalazi Gotmanove grupe o braku da važe i ovde - kada osoba koja je donekle u podređenom položaju počne da iskazuje gađenje ili prezir prema nadređenom, radni odnos verovatno neće potrajati još dugo. Pogledajmo još jednu situaciju o kojoj sam govorio u poglavlju 6. Na licu vaše ćerke, tinejdžerke, ugledate iste te izraze kada joj kažete da noćas ne može da spava kod prijateljice jer mora da čuva mlađeg brata dok vi sa suprugom budete na hitno sazvan om sastanku mesne zajednice. U odeljku o ljutnji izneo sam mišljenje da ima više razloga da se bavite njenom ljutnjom nego ljutnjom svog službenika koji je saznao da neće biti unapređen. To ne znači da bi trebalo da komentarišete njenu ljutnju ili da osporavate njeno pravo da se ljuti. Upravo suprotno, mogli biste da saosećate s njom frustriranošću i da joj objasnite zašto je sastanak toliko važan i zašto morate da joj namećete svoju volju. Ukoliko vaša ćerka pokaže i gađenje, mislim da i to ne bi trebalo da ignorišete. Da li je sita svega ili oseća da ste vi na neki način moralno iskvareni? Kao prvo, morate da procenite da li je pravo vreme za razgovor ili treba da pustite da vam se osećanja još iskri - stališu. Ako se odlučite da čekate, čuvajte se iskušenja da ne čekate unedogled. Vrlo direktan način bavljenja njenim gađenjem bio bi da kažete, „Misliš kao da sam nepošten prema tebi“, ili: „Da li ti je muka što moraš da imaš veze sa mnom?“. Pokušajte, ako možete, da se ne branite i dopustite joj da kaže sve što oseća. Zatim pokušajte smireno, bez osornosti, da objasnite svoja osećanja i postupke. Ako vaša ćerka pokaže preziranje kada čuje da ne može da ide kod drugarice i da mora da ostane kod kuće dok vi idete na sastanak, mislim da je bolje ne praviti pitanje oko toga. Vrlo je moguće da se radi o preziru prema gore, o adolescentskom afirmisanju, tra­

244 P o l E k m a n ženju potvrde da su jednako dobri ili čak i bolji od roditelja. Možda ćete nekada i poželeti da se time bavite, ali to nije neophodno. Navodeći moguće reakcije vaše ćerke pretpostavljao sam da je njen izraz bio potpuno nedvosmislen (npr. fotografija D, a ne B). Ako se pak radi o suptilnijoj reakciji gađenja, prezira ili ljutnje, moguće je da ona možda još ne zna kako se oseća ili da emocija upravo započinje. Ukoliko možete da budete otvoreni i da prihvatate, biće vam lakše da pratite sugestije iz gornjih odeljaka. Samo vodite računa da je ne dovodite u položaj da se brani. Onim što kažete stavite joj do znanja da ono zbog čega se tako oseća prihvatate kao razlog i da želite o tome da razgovarate da biste videli šta zajedno možete da učinite da bi se što rede tako osećala. Verovatno ste uočili da sam prema ovom scenariju od roditelja napravio dobrog momka: sastanak je sazvan iznenada i niste mogli da napravite drugi aranžman; ne tražite od nje da se žrtvuje samo da biste sebi ugodili. Naravno, to neće uvek biti slučaj, i reakcije vašeg deteta, bilo da se radi o ljutnji, gađenju ili preziru, mogu da vas navedu na preispitivanje - da li ste pošteni, bezobzirni ili sebični. Ako otkrijete da ste postupili sebično, i ako to možete da priznate, onda i njoj objasnite šta se dogodilo i zahvalite joj. Imate sjajnu priliku daje naučite kako da negativne emocije, kao što su ljutnja ili gađenje iskoristi na pozitivan način.

9 - Prijatne emocije Loreta Stirm i njena deca strpljivo su čekali na betonskoj pisti pred hangarom vazduhoplovne baze Trejvis, dok je grupa demobilisanih vazduhoplovaca izlazila iz aviona koji ih je vratio u Ameriku. Pošto je bio viši oficir, potpukovnik Robert Stirm, upravo pušten iz zarobljeničkog logora u Severnom Vijetnamu, morao je da održi kraći govor pre nego što će se naći u okrilju porodice. Porodica je i dalje morala da čeka. Sal Veder, fotograf koji je za ovu fotografiju dobio Pulicerovu nagradu, zapisao je: „Kada je završio govor, osvrnuo se i ugledao svoju porodicu, koja mu je pohrlila u susret, raširenih ruku i s osmesima koji su odavali pravu eksploziju radosti.“146 Za emociju koju prikazuje ova slika radost je prikladnija reč nego rečiprijatnost ili sreća, jer označava veći intenzitet*. Međutim, kao i te reči, i reč radost ne govori nam tačno koje emocije su se osetile. Verujem da ih je bilo desetak, da su sve opšte i da se sve međusobno razlikuju, kao što se jedna od druge razlikuju tuga, ljutnja, strah, gađenje i prezir. Kao što postoji skup izdvojenih emocija u čijem osećanju obično ne uživamo, tako postoji i skup izdvojenih emocija u čijem osećanju uživamo. Problem s recima prijatnost i sreća je u tome što nisu dovoljno specifične; one podrazumevaju jedno duhovno stanje i osećanje, na isti način kao što izrazi uznemi- * U ovom slučaju, na primer, јоу prevodim kao radost, a happiness kao sreća, međutim, stvarno ne vidim da bi naša reč radost mogla da se odnosi na neko intenzivnije osećanje nego reč sreća. Ne mogu čak ni da budem siguran da ovakva kvantitativna gradacija postoji i između engleskih reči јоу i happiness.

246 P o l E k m a n ren i negativan ne otkrivaju da li je neko tužan, ljut ili zgađen. Engleski jezik nema posebne reci za sve prijatne emocije koje opisujem u ovom poglavlju, tako da sam reči pozajmljivao iz drugih jezika da bih označio neke od najvažnijih prijatnih emocija koje osećamo. Još uvek ne znamo puno o većini prijatnih emocija. Skoro sva istraživanja emocija, uključujući i moje, bila su usredsređena na uznemirujuće emocije. Na emocije se obraćala pažnja ukoliko su nama i drugima stvarale probleme. Rezultat toga je da više znamo o mentalnim poremećajima nego o mentalnom zdravlju. Sada se to menja. Stavlja se nov naglasak na prijatne, takozvane pozitivne emocije,147 što će svakako rezultirati boljim upoznavanjem i razumevanjem tih naših emocija. Verujem da od toga možemo imati velike koristi s obzirom na njihovu ključnu pokretačku ulogu u velikom delu našeg života. Krenimo od čulnih prijatnosti. Ima stvari koje su prijatne na dodir, a može da prija i da budemo dodirnuti, naročito ako je dodir od nekoga do koga nam ie stalo i ako je učinjem s pažnjom i osećajno. Postoje prizori prijatni za gledanje, kao zalazak sunca. Postoje i prijatni zvuci - morski talasi, žubor potoka, vetar u krošnjama i brojne vrste muzike. Ukuse i mirise jednim delom smo obradili kada je bilo

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 247 reči o gađenju. Slatke stvari, međutim, imaju prijatan ukus za većinu ljudi, dok se sposobnost uživanja u kiselim, gorkim ili ljutim ukusima izgleda stiče s vremenom. Miris truleži je neprijatan većini ljudi, no neki visoko cenjeni sirevi imaju miris koji je većini ljudi odvratan. Očekujem da bi za svaku od pet čulnih prijatnosti trebalo da postoji po jedna univerzalna tema i mnogo naučenih varijacija. Ostaje otvoreno pitanje da li su čulne prijatnosti samo različite putanje koje vode do istog emocionalnog iskustva i, shodno tome, da li one, sve zajedno, predstavljaju jednu emociju, ili je svaka od njih pet posebna emocija - vizuelna, taktilna, olfaktorna, auditorna i gustatorna prijatnost. Istraživanje će jednoga dana razrešiti ovo pitanje tako što će da odredi da li se svaka od ovih čulnih prijatnosti razlikuje prema subjektivnim osećajima, signalima koji se pokazuju drugima, kao i po fiziološkim promenama koje ih karakterišu. Ja ću, za sada, da ih smatram za pet različitih emocija jer predosećam da će jedno takvo istraživanje pokazati da se razlikuju, i to ne samo prema čulnom organu koji je uključen. Moj mentor Silvan Tomkins smatrao je da čulne prijatnosti nisu emocije. Smatrao je da neka emocija može da bude izazvana praktično bilo čime, dok su ove prijatnosti ograničene na pojedinačan čulni izvor. Po mom mišljenju, to nije uverljivo jer u okviru bilo kog od ovih čulnih izvora, recimo zvuka, postoje mnogi okidači. Iako ih ima i univerzalnih, veliki broj njih to nije budući da značajno različiti ukusi, prizori, mirisi, dodiri i zvuci proizvode prijatnost ne samo u različitim kulturama nego i u okviru iste kulture. Psiholozi Barbara Frederikson /Frederickson/ i Kristina Branigan /Beannigan/ takođe su bile mišljenja da čulne prijatnosti ne treba da se smatraju emocijama, ali su one navodile druge razloge.148 Po njihovom mišljenju, čulne prijatnosti nam se jednostavno dešavaju bez potrebe za našom procenom, a ukoliko nema procene nema ni emocije. Ja se, međutim, ne slažem jer mnoge opštepriznate negativne emocije mogu da se izazovu neposrednim čulnim događajima. Da li prijatnost koju većina ljudi automatski oseti kada gleda zalazak sunca uključuje manje procene nego automatski strah

248 P o l E k m a n koji većina automatski oseti kada im se izmakne stolica na kojoj sede ili kada im se u punoj brzini približava auto dok prelaze ulicu? Mislim da ne. Štaviše, većina onoga što nam pruža čulnu prijatnost, bilo putem vida, sluha, ukusa ili mirisa i, u manjoj meri, dodira, zapravo su naučeni okidači, koji često uključuju obimno procenjivanje. Na primer, prijatnost koja se oseća prilikom gledanja Pikasove apstraktne slike povezana je s procesom procenjivanja. Čulne prijatnosti predstavljaju uživanje i ne vidim nijedan razlog zašto se ne bi smatrale emocijama. Jedna od najjednostavnijih prijatnih emocija je zabavljanje. Većina nas voli da se zabavlja nečim što nam je smešno; neki od nas su i vrlo zabavni i sipaju šale kao iz rukava. Veliki deo industrije zabave posvećen je izazivanju ove emocije, tako da s lakoćom možemo da biramo kada želimo da smo zabavljeni. Zabava može da bude u rasponu od blage do krajnje intenzivne, s praskanjem u smeh i, čak, sa suzama.149 Kada se čini da je sve potaman, kada ne osećamo da treba bilo šta da činimo,* osećamo se zadovoljni, ili, narodski rečeno, podignemo sve četiri uvis. Nisam siguran da li postoji izraz lica koji izražava zadovoljstvo; možda je moguće da dolazi do opuštanja facijalnih mišića. Verovatnije je da se zadovoljstvo čuje u glasu. Kasnije ću da objasnim kako se razlike među ovim prijatnim emocijama signališu više glasom nego licem. Kada je reč o uzbuđenosti, ona se javlja kao odgovor na novitet ili na izazov. Tomkins je smatrao daje uzbuđenost najintenzivniji oblik emocije interesovanja, no interesovanje je pre svega cerebralno, misaono stanje, a ne emocija. Međutim, istina je da nešto što počne prosto kao interesantno može da postane uzbudljivo, naročito kada se promene dese brzo ili kada su izazovne, neočekivane ili nove. Nije lako da se odredi univerzalan okidač ili tema za uzbuđenost. Sve ono što mi pada na pamet - skijaški spust, zvezda padalica * Ne mislim na raspoloženje tokom koga neko satima oseća opuštenost, smirenost i zadovoljstvo, kakvo je opisano na str. 50-51.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 249 - verovatno je nekim ljudima zastrašujuće. Mislim da često postoji bliska veza između uzbuđenosti i straha, čak i kada je strah samo navodan i kada ga ne izaziva aktualna opasnost. Uzbuđenost ima svoj jedinstven ukus, drugačiji nego bilo koja druga prijatna emocija. Iako može da se oseti sama, često se stapa s jednom ili više drugih prijatnih emocija. Uzbuđenost može da se stapa i sa izlivima ljutnje, kao bes, ili straha, kao prestravljenost. Često praćeno uzdahom (dubokim udisajem i izdisajem), olakšanje je emocija koju osetimo kada se povuče nešto što nas je snažno pobuđivalo. Osetimo olakšanje kada saznamo da tumor nije bio maligan, kada nađemo dete koje nam se na nekoliko minuta izgubilo u tržnom centru, kada saznamo da smo prošli test za koji smo mislili da smo ga slabo uradili. Olakšanje može da usledi i nakon pozitivno vrednovanih doživljaja, na primer, olakšanje posle seksualne napetosti i uzbuđenosti, odnosno nakon orgazma, ponekad pomešano s olakšanjem koje se oseti ukoliko je postojala zebnja zbog impotencije ili frigidnosti. Strah je čest prethodnik olakšanja, ali do olakšanja ne dolazi ukoliko ne postoji dobro razrešenje u vezi s nečim što nas plaši. Trenuci teskobe mogu da prethode olakšanju koje nastaje kada nas neko razuveri ili uteši zbog našeg gubitka. Olakšanju mogu da prethode, takođe, i trenuci intenzivne prijatnosti. Olakšanje je neobično po tome što nije samostojna emocija; za razliku od drugih emocija, njoj uvek mora neposredno da prethodi neka druga emocija. Čuđenje je još jedna prijatna emocija.* Iako o njoj znamo veoma malo, mene je jedan doživljaj intenzivnog čuđenja od pre petnaest godina naveo da čuđenje predložim za posebnu emociju.150 U roku od pet minuta, koliko sam bio sa Ričardom Šečnerom /Schechпег/, otkrio sam brojne životne koincidencije, zapravo, isuviše brojne da bi se razumele: Obojica smo odrasli u Njuarku, u Nju Džersiju. * Ranije sam koristio izraz strahopoštovanje (awe) za ono što sada nazivam čuđenje (wonder). Izmenu sam napravio nakon što mije Klaudija Sorsbi (Sorsby) ukazala da prema Oksfordskom rečniku engleskog jezika reč awe (strahopoštovanje) ima snažnu komponentu straha i užasa, dok wonder (čuđenje) to nema.

250 P o l E k m a n Obojica smo išli u istu osnovnu školu, ali se nismo susreli jer ie Ričard bio jednu godinu iza mene. Obojica smo se preselili u isto predgrađe i na potpuno istu adresu! Čak i sada, dok ovo pišem, počinjem da osećam začuđenost koju sam tada osetio. Ričardovi roditelji su kupili našu kuću od moga oca kada mi je umrla majka, a Ričardova soba je bila ona u kojoj sam ja spavao pre njega! Karakteristične odrednice čuđenja su njegova nesvakidašnjost i osećanje zaprepašćenosti nečim neshvatljivim. Za razliku od većine drugih koji su pisali o začuđenostima smatram da je važno da se ona odvoji od straha, iako te dve emocije mogu da se stapaju ako nam preti nešto strahovito i teško shvatljivo ili u potpunosti neobjašnjivo. To je snažno, u suštini, prijatno stanje. Skoro sve što je neverovatno, neshvatljivo i zadivljujuće, može da bude izvor začuđenosti. Ne razumemo šta je, ili kako je moguće, ali nas ne plaši, izuzev ako ne ugrožava našu bezbednost, kada priđe osećamo i strah. Kao što su nedavno rekli Dačer Keltner i Džonatan Hejd /Haidt/, u okviru svoje teorije o strahopoštovanju law el (reč koju oni, kao i drugi, koriste da označe kombinaciju čuđenja i straha), radi se o „objektima teško razumljivim za um ,..“151 Moguće je da čuđenje nije bilo retkost u ranijim danima naše istorije, kada su ljudi daleko manje razumeli svet oko sebe. Praktično, naučnih istraživanja o čuđenju nije ni bilo; zamislite koliko bi teško bilo da izazovete čuđenje u laboratorijskim uslovima, koji bi omogućili precizno merenje. Darvin je pisao o ježenju koje se javlja prilikom čuđenja, što i jeste jedan od najjačih fizičkih osećaja koji prati ovu emociju. Na osnovu ličnog iskustva, mislim da se pri okidanju čuđenja javlja i peckanje u ramenima i zadnjoj strani vrata. Može doći i do promene disanja, ne do uzdaha olakšanja, već do dubokog udisanja i izdisanja. Može da se javi i odmahivanje glavom u neverici. Niko još ne zna da li za čuđenje postoji jasan signal na licu, u glasu ili u pokretima tela. Kada se divimo nekim ljudima ili ih doživljavamo kao osobe koje nadahnjuju odnosno kao harizmatične osobe, u nama se stva­

Ra z o t k ju v eh b FM ociie. 251 raju osećanja koja su, doduše, srodna čuđenju ali se, po meni, ipak razlikuju. Divljenje ne stvara iste unutrašnje osećaje kao čuđenje - ježenje, promene u disanju, uzdisanje i mahanje glavom. Mi osećamo privlačnost nadahnjujućih ljudi, želimo da ih sledimo, ali kad osećamo čuđenje, stojimo mirno i nemamo nagon za akcijom. Setite se reakcije ljudi u filmu Bliski susreti treće vrste kada ugledaju svetlost svemirskog broda. Ekstaza ili blaženstvo - stanje samoprevazilazećeg raskida, koje neki postižu u meditaciji, neki kroz doživljaj prirode, a neki, opet, u seksu sa voljenom osobom, može da se smatra za još jednu prijatnu emociju. Slično kao uzbuđenost i čuđenje, i ekstaza predstavlja snažan doživljaj, nešto što ne može da se doživljava u malim dozama, samo malo.152 Dženifer Kaprijati, na slici, na str. 251, upravo je osvojila teniski šampionat Frenč open. Postigla je nešto izvanredno, nešto veliko, pogotovu što je pobedu u profesionalnom tenisu ostvarila vrativši se posle nekoliko godina odsustvovanja zbog ličnih problema. Koja je prava reč za to? Mogli bismo reći da se oseća sjajno, zadovoljno, srećno, no ti izrazi pokrivaju prevelik broj prijatnih emocija.

252 P o l E k m a n Ona se suočila s izazovom i dobro obavila posao. To je mnogo više od osećanja zadovoljenja, to je vrsta ponosa, ali i ta reč podrazumeva suviše toga. Osoba se napregla da postigne nešto što je teško postići i osećanje da je to učinila, da je uspela, veoma je prijatno i potpuno jedinstveno. Ostali ne moraju da znaju o vašem postignuću, sami uživate u njemu. Italijanski psiholog Izabela Pođi /Poggi/ ovu emociju, za koju u engleskom ne postoji naziv, prepoznaje kao fjero.15i Poza koju je zauzela Kaprijatijeva često se može videti kod sportista koji su pobedili u teškom meču, iako sport nije jedini izazov koji može da pokrene fjero. Ja osećam fjero kada pronađem rešenje za neki težak intelektualni problem. Ne postoji publika od koje želim da izmamim ovacije. Fjero, kao vrlo prijatno osećanje javlja se u trenutku kada postignemo nešto veliko i ostvarimo cilj koji je za nas predstavljao veliki izazov. Trijumf ne bi bio prava reč za tu emociju, jer podrazumeva pobedu na takmičenju, a to je samo jedan među kontekstima u kojima će se osetiti fjero. Verujem da je ova emocija distinktivna; razlikuje se od čulnih prijatnosti, od olakšanja i od zabave. Uzbuđenost može da prethodi fjeru, kada počinjemo suočavanje s izazovom, ali fiero nije ni uzbuđenost. Fjero je posebna vrsta emocije. Zaista, dok se ponos tradicionalno stavlja na čelo liste sedam smrtnih grehova, želja da se doživi fjero imala je ključnu ulogu tokom cele istorije čovečanstva, predstavljajući dodatnu motivaciju za činjenje velikih napora i postizanje velikih dostignuća.*154 Kako se osećate kad čujete da su vam sin ili ćerka primljeni na najbolji koledž, da su sjajno recitovali na priredbi, osvojili izviđačku medalju ili postigli nešto drugo što je važno? Mogli bismo reći da smo ponosni, ali to nije dovoljno određeno za obrazac fizičkih osećaja koje se u roditeljima javljaju kada njihovo dete ostvari nešto * Psiholog Michael Lewis upotrebljava rečpon os /priđe/ za ono što ja nazivamo/ero, praveći razliku između ponosa i oholosti /hubrisl, ali i napominje da mnogi ne razlikuju fjero ponos od oholog ponosa, osećanja satisfakcije ili od osećanja koje nas obuzima kad znamo da smo efikasni.

R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 253 važno, što možda i prevaziđe same roditelje. Na jidišu, međutim, postoji posebna reč baš za takvo iskustvo: nakhas Inachesl. Pisac Leo Rosten definiše nakhas kao „isijavanje zadovoljstva-plus-ponosa koje samo može da pruži dete svojim roditeljima: ’ja sam takav nakhas doživeo’“.155 Srodna reč na jidišu je kvel Ikvelll, koju Rosten ovako definiše: ,,Odisati-neizmernim-ponosom-i-zadovoljstvom, najčešće zbog uspeha deteta ili unuka; biti toliko ponosan i srećan da vam lete dugmad“.156 Nakhas je emocija, dok je „kveljenje“ izraz te emocije. Moja ćerka smatra da bi i deca mogla da osećaju nakhas povodom uspeha svojih roditelja. Od njenog uvida dobio sam nakhas i tako se sada „kveljim“. Nakhas osigurava da će roditelji učestvovati u odrastanju svoje dece tako što će im pomagati da ostvare uspeh. Nažalost, neki roditelji ne osećaju nakhas kada ih njihova deca prevaziđu po svojoj uspešnosti. Takvi zavidljivi roditelji često se nadmeću sa svojom decom, što može da bude veoma štetno i za roditelja i za dete. Ovakvu vrstu nadmetanja često sam viđao i u akademskom svetu - između mentora i studenata. „Zašto su nju pozvali na konferenciju? Ja sam stručnjak, a ona je bila moj student.“ Nastavnik, kao i roditelj, mora da oseća nakhas da bi student naučio da oseća fjero i da pomoću fjera bude motivisan za još veće uspehe u očekivanju kveljenja svog mentora. Ovi primeri ukazuju na to da postoji zanimljiva mogućnost da ima prijatnih emocija koje neki ljudi nikada ne dožive. Naravno, do toga može doći ukoliko neki fizički hendikep blokira određenu čulnu prijatnost, ali moguće je da postoje i psihološki hendikepi koji blokiraju sposobnost doživljavanja nekih prijatnih emocija. Antropolog Džonatan Hejd /Haidt/ predložio je da se u prijatne emocije uvrsti i ono što on naziva ushićenost /élévation/. On je opisuje kao „toplo uzdižuće osećanje koje ljudi dožive kada vide neočekivane činove ljudske dobrote, ljubaznosti i saosećajnosti“.157 Kada se osećamo ushićeni, i sami postajemo motivisani da budemo bolji, da se upuštamo u neke altruističke postupke. Uopšte ne sumnjam da ono što je Hejd prepoznao i imenovao zaista postoji, ali

254 P o l E k m a n nisam siguran da li to ispunjava uslove da bi se smatralo za emociju. Nije emocija sve što doživljavamo; tu su i misli, stavovi i vrednosti. Ričard i Bernis Lazarus opisuju zahvalnost /gratitude/ kao ' „сепјепје nekog altruističkog poklona koji donosi dobrobit“.158 Oni ističu da kada neko za nas uradi nešto lepo i kada je to dobročinstvo od koga taj neko nema koristi, onda je verovatno da ćemo da osećamo zahvalnost. Međutim, mogli bismo i da se osećamo neugodno zbog toga što nam se ukazuje pažnja, ili da budemo ozlojeđeni jer se osećamo kao njihovi dužnici, ili čak i da se naljutimo ako osetimo daje ta osoba, koja je bila tako ljubazna prema nama, to učinila zato što je smatrala da smo bili u velikoj nemaštini. Zaista, zahvalnost je jedna složena emocija jer je njeno pojavljivanje teško predvidljivo. Očekujem da postoje velike kulturne razlike u vezi sa društvenim situacijama u kojima se doživljava zahvalnost (na pitanje kada treba dati napojnicu, na primer, dobićete veoma različite odgovore u Sjedinjenim Državama i, recimo, u Japanu). U Sjedinjenim Državama, kada ljudi prosto obavljaju svoj posao, oni će često reči da ne očekuju da im se zahvaljuje; ako je bolničarka samo bolničarka i dok pruža izvanrednu negu i najtežem bolesniku, moglo bi da se kaže da ona ne očekuje zahvalnost, ili da joj ona nije potrebna. Moje je iskustvo, međutim, suprotno; izraz zahvalnosti često se ceni upravo u takvim situacijama. Ne verujem da postoji univerzalan signal zahvalnosti. Jedino što mi pada na pamet je laki naklon glavom, ali ovaj pokret može da signališe nešto sasvim drugo, na primer, potvrđivanje. Takođe ne verujem da postoji jedinstven fiziološki obrazac osećaja koji karakteriše zahvalnost. To ne znači da sumnjam u postojanje zahvalnosti, pitam se samo da li treba da je strpamo u istu vreću sa zabavom, olakšanjem, čulnim prijatnostima itd. Osećanje koje doživite kada shvatite daje vaš najgori neprijatelj teško propatio takođe može da bude prijatno, ali na jedan drugačiji način, o kome još nismo govorili. Na nemačkom se to zove Schadenfreude. Za razliku od drugih prijatnih emocija, šadenfrojde mnogi ne odobravaju, bar kad je reč o zapadnjačkim društvima

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 255 (nije mi poznat stav ostalih društava prema ovoj emociji).159 Od nas se ne očekuje da se naslađujemo svojim uspesima, niti da uživamo u nesreći svojih rivala. Da li bi naslađivanje trebalo da se smatra za zasebnu prijatnu emociju? Verovatno da ne; isuviše liči na fjero, samo što se prikazuje pred drugima. Da li zaista ima šesnaest prijatnih emocija? Da li pet čulnih prijatnosti, kao i zabava, zadovoljnost, uzbuđenost, olakšanje, začuđenost (očaranost), ekstaza, fjero, nakhas, ushićenost, zahvalnost i šadenfrojde zaslužuju status zasebnih emocija? Na to može da odgovori samo istraživanje koje ispituje kada se one javljaju, kako se signališu i kakva ih unutrašnja dešavanja prate. Za sada smatram da bi trebalo da istražimo svaku od njih. Neki mogu da kažu da ukoliko nemamo reč za neku emociju, onda ona ne može ni da se kvalifikuje za zasebnu emociju. Naravno da ne treba da budemo toliko ograničeni, pa da insistiramo da reč mora da bude engleska! Smatram da nije bitno da reč postoji u svim jezicima, mada očekujem da emocije budu imenovane barem u nekom jeziku. Reči nisu emocije; one su predstavljanje emocija. Ne moramo da se brinemo da će nas naše reči navesti na pogrešnu predstavu o emocijama. Način na koji koristimo reči ponekad je zbunjujuć. Koristio sam reč zabavljanje za prijatnu emociju koja se javlja kao odgovor na nešto smešno, obično na neku šalu, ali i na druge stvari koje, takođe, imaju humoristički kvalitet. Pogledajmo, recimo, kako se osećamo u zabavnom parku. Tamo obično nema puno šala, iako će nam biti zabavno ukoliko tamo nastupaju i komičari. Kuće smeha i tobogani pre će izazvati uzbuđenost, strah i olakšanje nego zabavu. Mogli bismo pomalo da osetimo i fjero nakon nekog uzbudljivog doživljaja. Ako oborimo flaše ili pogodimo metu na vašarskom strelištu, opet možemo da osetimo fjero. Ukoliko naša deca pobede u takvim igrama, mogli bismo da osetimo i nakhas. Svi ti doživljaji nudili bi mogućnosti za razne vrste čulnih prijatnosti. U skladu sa tim kako ja koristim reči, zabavni park bi pre trebalo da se zove park za uživanje. Prijatne emocije pokreću naše živote; čine da radimo stvari koje su, sve u svemu, dobre za nas. Ohrabruju nas da se poduhvata-

\ 256 P o l E k m a n mo aktivnosti koje su neophodne za opstanak naše vrste - da stupamo u polne odnose i da gajimo decu. To je daleko od hedonizma jer altruistički činovi, dobročinstva i stvaranje predivnih stvari mogu da budu naučeni izvori fjera, uzbuđenja, zabave, čulnih prijatnosti... u stvari, skoro svih prijatnih emocija. Potraga za uživanjem ne mora da bude usamljenička ili sebična. Zapravo, verujem da je upravo suprotno, da je život nezanimljiv bez prijateljstva, bez postignuća, bez prijatnosti čulnog kontakta s drugima. Slažem se kao i Tomkins, smatram daje potraga za uživanjem primaran motiv u našim životima. Ali za kojim prijatnim emocijama tragamo najviše? Svako od nas može da doživi sve prijatne emocije, pod uslovom da nismo lišeni čula, ali je većina nas „specijalizovana“, žudeći za nekima od njih više nego za drugima. Ljudi svoje živote organizuju tako da maksimalno doživljavaju neke od tih prijatnosti. Ja sam sklon da ulažem napor ne bi li doživeo fjero, nakhas i neke od čulnih prijatnosti; kada sam bio mlađi, bio sam više usredsređen na uzbuđenost nego na nakhas (budući da još nisam imao decu). Verujem da bismo u toku života mogli po nekoliko puta da menjamo fokus, ali i to treba da potvrdi istraživanje. Potraga za zadovoljnošću za mene je oduvek bilo nešto prizemno, ali imam prijatelje kojima je to glavni cilj, koji tragaju za trenucima smirenosti i staloženosti. Poznajem ljude koji namerno ulaze u opasne situacije i uvećavaju njihove pretnje ne bi li doživeli uzbuđenje, fjero ili olakšanje. A ima i onih kojima je najvažnija zabava, bilo sopstvena bilo za druge, i to je centralna tačka njihove ličnosti. Altruistični ljudi, koji često biraju da rade u humanitarnim organizacijama, možda žude za ushićenjem i zahvalnošću, a možda i za ђегот. Vratite se nazad i ponovo pogledajte susret porodice Stirm. Pokušajmo da prepoznamo koju prijatnu emociju je osećala ćerka dok je raširenih ruku trčala da zagrli oca. Postoji uzbuđenost, kao i anticipacija čulnih prijatnosti koje će se javiti uskoro kada ga zagrli i ponovo oseti njegov dobro poznati dodir i miris. Verovatno da je pre nekoliko trenutaka osetila olakšanje, kada je videla da joj se otac

R a z o t k r iv e n e e m o c i j e 257 stvarno vratio kući i da nije ranjen. Možda je postojao i trenutak čuđenja zbog njegovog neshvatljivog povratka nakon pet godina odsustvovanja, što je bio dug period u životu ove mlade devojke. Ponovni susret s osobom kojoj ste duboko privrženi može da predstavlja univerzalnu temu za prijatne emocije. Na Novoj Gvineji su susreti suseda iz prijateljskih sela za mene bili najbolja prilika da snimam spontanu prijatnost. Seo bih na ivicu staze, skoro potpuno zaklonjen rastinjem, i s kamerom na gotovs čekao da se prijatelji sretnu. Susreti ojačavaju veze među ljudima. Odsutnost stvarno može da razneži srce; osećate se dobro kada ponovo vidite ljude do kojih vam je stalo. Još jedna univerzalna tema jesu seksualni odnosi, u kojima mogu da se osete mnoge prijatne emocije. Očigledno se javljaju brojne čulne prijatnosti, a uz to još i uzbuđenost na početku i olakšanje nakon klimaksa. Požuda i seksualna želja su nabijeni erotskim iščekivanjem, iščekivanjem čulnih prijatnosti, i uzbuđenošću zbog mogućnosti da se dobije ono što se želi. I studenti i studentkinje su rođenje željenog deteta pominjali češće nego što sam očekivao kada sam ih, u okviru jednog neobjavljenog istraživanja, zamolio da opišu najsrećniji događaj koji mogu da zamisle da bi iko na svetu ikada mogao da doživi. Uzbuđenost, čuđenje, olakšanje, fjero i, možda, zahvalnost verovatno su za ljude najvažnije prijatne emocije. Biti u društvu voljene osobe još je jedna univerzalna tema. Roditeljska ljubav i romantična ljubav podrazumevaju dugoročno posvećivanje i snažnu privrženost prema određenoj osobi. Nijedna ni druga ljubav, međutim, nisu emocije. Emocije mogu da budu vrlo kratke, dok je ljubav dugotrajna. Međutim, iako romantična ljubav može da traje ceo život, često ne biva tako. Roditeljska ljubav je mnogo češće doživotna posvećenost, mada postoje izuzeci kada se roditelji odreknu dece. Ljubav može da znači i kratak, trenutan nalet ekstremnog zadovoljstva i vezivanja za voljenu osobu.160 To je nešto što sam ranije opisao kao ekstazu ili blaženstvo, i za to može da se kaže da je emocija.

258 P o l E k m a n U vezama u okviru porodične ljubavi takođe često osećamo mnoge prijatne emocije, ali njih ponekad prate i one manje prijatne. Možemo da budemo ljuti na one koje volimo zgađeni zbog njihovih postupaka, možemo da se u njih razočaramo, a često osećamo i očajanje i muku ako voljena osoba bude ozbiljno povređena ili ako umre. Verujem da roditelji nikada ne mogu da prestanu da brinu za sigurnost i dobrobit svoje dece, mada se brinu više dok su deca mlađa. Kontakt sa svojom decom, stvaran, u sećanju, ili zamišljan, može da izazove mnoge prijatne emocije: čulne prijatnosti, nakhas, trenutke zadovoljnosti ili uzbuđenosti, olakšanje kada ona ili on izbegnu opasnost i, svakako, ponekad i zabavu. U romantičnoj ljubavi čovek može da oseća sve vrste manje prijatnih emocija, ali, nadamo se, ne toliko često kao prijatne emocije. Cesto se osećaju gađenje i prezir, što znači da je veza zapala u teškoće. Romantične veze međusobno se razlikuju po tome koje se prijatne emocije u njima najčešće javljaju.161 Neki parovi zajedno, udruženim naporom tragaju za fjerom nalazaći posebnu satisfakciju u onome što postižu jedno za drugo. Drugi se više usredsređuju na uzbuđenje, ili na zadovoljnost, da pomenemo samo par primera. Iako smatram da su teme koje sam pomenuo opšte, one su ipak razrađene kroz naša doživljavanja. Pored toga, nauče se i vrlo brojne varijacije tih tema i one koje postaju glavni izvori raznih prijatnih emocija. Postoje i raspoloženja povezana s nekim prijatnim emocijama, posebno s uzbuđenjem, zadovoljnošću i zabavljanjem. Jedno tako raspoloženje može da traje duže, po nekoliko sati, i tada je čovek u stanju u kome vrlo lako oseti emocije povezane s tim raspoloženjem. Na početku ovog poglavlja rekao sam da nam reč sreća ništa ne govori o vrsti sreće koja se javlja. Dodatna nejasnoća je što sreća može da se odnosi i na nešto sasvim drugo, to jest na ukupan osećaj subjektivnog zadovoljstva neke osobe. Psiholog Ed Dener /Diener/, vodeći istraživač u proučavanju subjektivnog zadovoljstva /subjective well-being/, taj osećaj definiše kao procenu ljudi o njihovim životima. Subjektivno zadovoljstvo je primarno mereno odgovori­

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 259 ma ljudi na postavljena pitanja. Takvi su, na primer odgovori: „U mome životu većina toga je blizu mojem idealu“, ili sledeći „Do sada sam dobijao sve važne stvari koje sam želeo u životu“. Izgleda da na zadovoljstvo utiče veliki broj različitih činilaca, na primer: zadovoljstvo u određenim domenima, kao što je posao; takođe, zadovoljstvo jedne osobe zavisi od toga koliko često ona doživljava prijatne emocije, a koliko često one manje prijatne. Subjektivno zadovoljstvo je pomoću upitnika naširoko istraživano širom sveta. Građa je preobimna i da biste stekli bar neki utisak 0 tim nalazima pomenuću samo daje nađena univerzalna pozitivna korelacija sa kupovnom moći. Postoji i kulturalna razlika - pokazalo se da je samopoštovanje više povezano sa subjektivnim zadovoljstvom u zapadnjačkim kulturama nego što je to slučaj u drugim. Među svim kulturama sa zadovoljstvom je povezano i ostvarenje bliske veze.162 Postoji, takođe, i skup crta ličnosti koje su povezane s prijatnim emocijama. Ljudi koji su, prema rezultatima testa ličnosti veoma ekstrovertni i emocionalno stabilni izjavljuju da su srećniji.163 Istraživanje o tome kako takve crte ličnosti vode do veće sreće nije uzelo u obzir različite tipove prijatnosti kako ih ja razlikujem, ali ipak daje moguće objašnjenje o tome kako ekstrovertnost neke osobe tu osobu predodređuje da bude srećnija. Ekstrovertne osobe mogu da budu manje osetljive na odbijanje ili na kaznu ili da budu više sklone pravljenju pozitivnih poređenja između sebe i drugih. Moguće je i da se ekstrovertni ljudi uklapaju u američku kulturu bolje nego introvertni.164 Ljudi se razlikuju i po svojim uobičajenim nivoima optimizma 1 veselosti i to je, čini se, jedno trajno obeležje, a ne reakcija na određenu situaciju ili događaj. Kristofer Piterson /Peterson/, jedan od eksperata u ovoj oblasti, smatra da je optimizam odrèden stav prema izgledima da se dožive prijatne emocije.165 Iako svi izgledi nisu naročito optimistični, za pojedinca je dobro da ima takvo gledište - sreće se kod ljudi koji su u svom životu imali više radosti, veću istrajnost i viša postignuća. Značajno je da brojne studije pokazuju da su optimistični ljudi boljeg zdravlja i da žive duže!166 Prema

260 P o l E k m a n Pitersonovom mišljenju moguće je da je nečiji životni optimizam „biološki data tendencija, u koju kultura upisuje društveno prihvatljiv sadržaj, ona dovodi do poželjnih ishoda zato što stvara opšte stanje poletnosti i gipkosti“.167 Piterson se, takođe, i pita, „Kakav je osećaj optimizma? Da li je to sreća, radost, hipomanija /mentalni poremećaj koji prati egzaltirano raspoloženje/, ili je prosto reč o zadovolj nosti?“168 U prethodnim poglavljima opisao sam kako „preobilnost“ određenih uznemirujućih emocija - strah, ljutnja i tuga bili su najočigledniji primeri - predstavlja znak emocionalnog poremećaja. Potpun izostanak prijatnih emocija - nesposobnost da se osete fjero, nakhas, čulne prijatnosti itd. - u psihijatriji se naziva anhedonija. Preterano, neprestano uzbuđenje, ponekad pomešano sa blaženstvom i fjerom, čini sastavni deo emocionalnog poremećaja manije. Prepoznavanje prijatnih emocija kod drugih Čak i ako se slike date u ovom poglavlju samo površno pogledaju, biće očigledno da je osmeh glavni facijalni signal prijatnih emocija. Zabavljanje, fjero, nakhas, zadovoljnost, uzbuđenje, čulne prijatnosti, olakšanje, čuđenje, šadenfrojde, ekstaza i, možda, ushićenost i zahvalnost - svaka od ovih emocija praćena je osmehivanjem. Ti osmesi mogu da se razlikuju po jačini, brzini pojavljivanja, dužini ostajanja na licu i brzini nestajanja. Budući da je osmeh zajednički izraz svih ovih prijatnih, međusobno različitih emocija, kako onda da znamo šta tačno neko oseća? Noviji rad, koji sam pomenuo u 4. poglavlju, ide u prilog mome naslućivanju169 da glas, a ne lice, šalje signale pomoću kojih se prijatne emocije međusobno razlikuju. Engleski psiholozi Sofi Skot /Scott/ i Endrju Kalder /Calder/ identifikovali su različite vokalne signale za zadovoljnost, olakšanje, čulnu prijatnost dodira i fjero. Utvrdili su da su ove emocije signalisane glasom tako što su imitirali svaki glasovni zvuk i nalazili da su ljudi koji su ih slušali bez teškoća prepoznavali na koju emociju se odnosio svaki glas. Oni još uvek nisu tačno opisali šta

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 261 to u zvuku glasa signalise svaku od tih prijatnih emocija. Očekujem da nađu vokalne signale i za druge emocije. Osmesi mogu da budu konfuzni - ne samo zato što se javljaju uz svaku od prijatnih emocija nego i zato što se ljudi smeše i kada ne osećaju neku prijatnost, u slučaju učtivosti, na primer. Ipak postoji jedna razlika između osmeha koji prati osećanje prijatnosti i osmeha koji nije u vezi s prijatnošću. Ta razlika je tanana, a naše istraživanje koje smo sproveli sa psihologom Markom Frankom sugeriše daje većina ljudi i ne uoči.170 Ako ne znate šta treba da gledate, bićete u krivu, u zabuni, ili ćete zaključiti kako osmesi, u stvari, i nisu mnogo pouzdani. To, međutim, nije tačno; osmesi nam, doduše istančano, ali nedvosmisleno govore da li potiču od prijatnosti, ili ne. Pre više od sto godina slavni francuski psiholog Dišen de Bulonj /Duchenne/ otkrio je po čemu se razlikuje osmeh prijatnosti od svih drugih osmeha.171 On je proučavao kako svaki pojedinačan mišić lica menja izgled ljudi tako što je strujom nadraživao različite delove lica i fotografisao nastalo mišićno grčenje. (Prilikom izvođenja nije se DIŠENOV OSMEH

262 P o l E k m a n mnogo obazirao na proceduru eksperimenta jer ga je vršio na čoveku koji nije osećao bol na licu.) Kada je Dišen pogledao fotografiju osmeha koji je izazvalo aktiviranje onoga što je nazvao zygomatic major /veliki jagodični/ mišić - koji ide od jagodične kosti pod određenim uglom do ugla usana, podižući uglove usana naviše pod uglom i stvarajući osmeh - primetio je da čovek nije izgledao srećan. Kao dobar eksperimentator, Dišen je čoveku ispričao šalu i fotografisao njegovu reakciju. Poređenje je pokazalo da je kod prave prijatnosti, kakva se prikazuje u reakciji na šalu, osmeh praćen aktiviranjem mišića koji okružuju oko. Uporedite i sami sliku na kojoj čovek ima elektrode na licu (sleva) i sliku bez elektroda, na kojoj se smeje na šalu (zdesna). Dišen je zapisao: „Emocija iskrene radosti izražava se na licu kombinovanom kontrakcijom mišića zigomatic major i orbicularis oculi. Prvi sluša volju, dok se drugi uključuje u igru jedino uz pomoć blaženih emocija duše /ne zaboravite daje ovo pisano 1862. godine/; ... lažna radost, obmanjivački smeh, ne mogu da dovedu do kontrakcije ovog drugog mišića.... Mišić oko oka se ne povinuje volji; on se uključuje u igru samo putem iskrenog osećanja, pozitivne emocije. Njegova neaktivnost tokom osmehivanja odaje lažnog prijatelja.“172 Naše istraživanje173 potvrdilo je Dišenovu tvrdnju da niko voljno ne može da steže mišić orbicularis oculi (on se „ne povinuje volji“), iako se teško voljno stezanje odnosi samo na jedan deo tog mišića. Ovaj mišić ima dva dela - unutrašnji deo, koji se zateže kapke i kožu neposredno ispod njih, i spoljašnji deo, koji se proteže oko očne duplje, povlačeći naniže obrve i kožu ispod obrva, a naviše kožu ispod oka i obraze. Dišen je bio u pravu u vezi sa spoljašnjim delom ovog mišića - vrlo su retki ljudi koji mogu voljno da stežu taj deo (otprilike svaki deseti od naših ispitanika). Unutrašnji deo mišića, stežač očnih kapaka, može da kontroliše svako tako da odsustvo njegovog stezanja ne može da „odaje lažnog prijatelja“. Glumci koji izgledaju uverljivo, kao da stvarno uživaju, ili pripadaju malobrojnoj grupi onih koji mogu da stežu spoljašnji deo ovog mišića ili, što je najverovatnije, prizivaju sećanja koja proizvode emociju, a ona zatim proizvodi istinski nevoljni izraz.

R a z o t k r iv e n e e m o c ij e 263 Iako je Čarls Darvin navodio Dišena i koristio neke od njegovih fotografija da bi ilustrovao razliku između osmeha, naučnici koji su narednih stotinu godina izučavali facijalne ekspresije ignorisali su Dišenovo otkriće.174 Moji saradnici i ja smo pre dvadeset godina ponovo potegli Dišenovo otkriće175 i od tada smo, mi i ostali, pokazali njegovu važnost. Na primer, kada se desetomesečnom detetu približi nepoznata osoba, bebin osmeh ne uključuje mišić oko oka; očni orbitalni mišić, međutim, jeste uključen u osmeh kada se majka približi detetu.*176 Kada se supružnici koji su u srećnom braku sretnu pred kraj daha, njihov osmeh uključuje mišić oko oka, za razliku od osmeha koji prilikom susreta jedno drugom upućuju supružnici iz manje srećnih brakova.177 Ljudi koji su govoreći o nedavnoj smrti bračnog druga uspevali da prikažu osmehe koji su uključivali mišić oko oka, pokazivali su manje tuge posle dve godine.178 (Nije reč o tome da oni uživaju u smrti bračnog druga, već da mogu da se sete prijatnih doživljaja i da ih za trenutak ponovo dožive.) Žene koje su na fotografijama u školskim godišnjacima pokazivale osmehe koji su uključivali mišić oko oka manje su jadikovale i uopšte su bile u boljem emocionalnom i fizičkom stanju trideset godina kasnije.179 Uglavnom, ljudi na čijem licu se često može videti osmeh koji uključuje mišić oko oka prijavljuju da se osećaju srećniji, imaju niži krvni pritisak, a njihov bračni drug i prijatelji za njih govore da su srećni.180 Mi smo takođe, u našem istraživanju, našli da osmehivanje koje uključuje i očni mišić i usne aktiviše iste oblasti mozga (levi temporalni i frontalni région) kao i spontana prijatnost, dok osmehivanje samo usnama to ne čini.181 Predložio sam da se Dišenu u čast osmeh istinske prijatnosti, u koji je uključen i spoljašnji deo mišića koji okružuje oko, po njemu nazove Dišenov osmeh. * Iako ne očekujem da desetomesečne bebe mogu da lažu upućujući ne-dišenovski osmeh neznancu, one na tom uzrastu ipak jesu u stanju da upućuju socijalni osmeh, vrstu osmeha koji celog života upućujemo pri prvom susretu s nekim strancem.