Jevandjelje po meni

МАРИНА ЖИНИЋ ИЛИЋ
ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МЕНИ

1

Библиотека Дар Љубави

Copyright © 2015 by Марина Жинић Илић
Ова публикација у целини или у деловима не сме се умножавати,
прештампавати или преносити у било којој форми или било којим
средством без дозволе аутора нити може бити на било који начин или
било којим другим средством умножавана без одобрења аутора. Сва
права за објављивање ове књиге задржава аутор по одредбама Закона
о ауторским правима.

2

МАРИНА ЖИНИЋ ИЛИЋ
ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МЕНИ

( ТРИПТИХ )

Нови Сад
2015.

3

Ову књигу посвећујем Поцерини,
мом драгом Завичају.

4

I.

ПОСЛАНИЦЕ ИЗ ДАВНИНЕ

5

Понекад живот и није леп, али у сваком његовом дану
откривају се тренуци лепоте, да премосте радост и

бол.

Песме снутка и тренутка, богомдана чеда лета
на доласку и одласку, за сва срца широм света,
додиром сте, душом смиља, везле шапат изобиља:

„ Под окриљем милости, а не према закону “.
6

РИТАМ
Мислимо по свом
a знамо да не знамо.
Усуђујемо се да кажемо једно
радимо друго,
изговарамо посве треће.
Причамо и што треба
и што не треба,
говоримо што гласније
мислећи да нас тако боље чују.
А тишина векове прозива.
Каква нас то сила тера
од нас самих,
да прекидамо ритам
по коме све иде, као по сату.
И докле тако?
Чини се, док се не пробудимо
из несна
у коме се и лењост помера
у власи нашег ума.

7

ПОРЕДАК У ЧЕТИРИ СЛИКЕ

I.

У старо време
врлински свет је почивао у слози
ловци на мир поделише главе
на црне и беле
пси рата мртвим стрелама беру крв
вратови се поломише између два сна.

Отуда лавеж речи, сигурна самоћа
гомила руку змијама под језик
а потом
изгрев маковог поља, пурпурни осмех
враћање реке извору
убрзан долазак јутра на стражи
и непоновљиви сусрет Бога с човеком.

II.

Новозаветне слике селе се
у звукове почетка
с анђелом спасења у Христолики поглед
из Доњег у Горњи свет
под камен Острошког Свеца.

О судбини голуба се говори
као о потирању семена.
Дуго припреман вид слетео је у време
наступила је журба у одласцима
насушност је дозивала сенке маховине
ватром и огњем тренутка одзивао се
Стваралац.

8

III.

Сви покушаји услед збуњености
нису били довољни да зауставе
мртву ноћ
стизали су већином до границе смрти.
Само понеко неначет грехом
с друге стране обале посматрао је глад
потекли су страхови пчелама у зуб
да утишају ударце непромишљеног.

Лептир је слетео на мој длан
гледала сам својим очима
свет под печатом
како ређа колаже ватре
пред Нојевом барком, спремном у вис.

IV.

Мрави долазе иза поплаве
мокрих бедара видају свету кост
из које точи миро
жабокречина се хвата на села и градове
орање се сели у пустиње
људи су заборавили ко су и куда ће
добошари срцем проказују пут:
Бог је Љубав.

Жене од воска челом извајаше свеће
са згаришта Хиландара васкрсао дан
пева богоугодном сунцу правде
трагом божанског слова
гласи о новом животу походе свет.

9

ОН, ЗБОГ КОГА ЉУБАВ НЕ СТАЈЕ

Исусу

Он, Који је распет на крсту
с ексерима на рукама и трновим венцем
на глави
кога су славили моји баба и деда
сав од љубави и небеског кова
сваким даном у мени све више расте.

И са Њим, чета вољених и драгих
на мрвици тамјана и свеће.

Он, пред Којим станем и занемим
пред вратима сећања као пред олтаром
доливајући чудо на Чудо,
Светлошћу залази у све поре тајне,
премашује језера очију
у којима се гнездим.

И кад срце
веће од сунчевог уздаха
од среће прокапље
и кад се време сузама огласи...

Он, Који је васкрсао и Који се вазнео
понад свих
засипа ме нештедице силом и снагом
да Му се све више приближујем и
све више Му верујем.

10

И кад не знам како и куда
изговорам тихо: Исусе, у Тебе се поуздајем,
а кад ме питају чему молитва и труд
одговарам: да се приближим
Господу на земљи.

Он, Који је потекао као река кроз моје вене
и Који жубори поваздан
лепотом, ћутњом и миром
учини да ми се крв заватри и заледи.

Кад год помислим јесам ли достојна
пошаље ми безброј знакова да се уверим
да су вера и нада
дланови за срећу
а Љубав једини смисао постојања.

Он, коме се руке плету као шапати
у вечном је загрљају
с мојим водама и горама
с белим јагањцима и ливадама
с пчелама што медоносе, крстоносе
које ми шаљу нове видике за пут.

И док срце у Твом ритму бије
мисао прене: Ти си барка,
тихо прибежиште ума
бисер Спаса коме се радујем.

11

ИЗМЕЂУ ЧЕКАЊА И МОЛИТВЕ
Дозивам време глава и мира
да испуним ти жељу сунца, између вечности
и порекла
а ти упиреш прст на слогу.
Водимо разговор који одудара од празнине
одакле се полази, како се стиже на циљ
која имена иду у заборав
која се у порицању ћуте.
Увек си испред врата Чуда
и кад се удаљаваши кад се приближаваш себи
у додиру с језиком и писмом
не оглушујем се о бригу о роду.
У свођењу супротности између чекања и
молитве
слушам завештање Стефана Немање
и ону Његошеву:„ Страшно племе, докле ћеш
спавати...“
Дозивам време глава и мира, хлебове, вино,
крст и со,
пред дверима срца греси, опомене и коб.
Још један Видовдан прође.
Где ће нас одвести све то?

12

ВЕЧНОСТ И ЈА

Тражих од живота зденац у пепелу
он се окрену ветру.
Понуди ми кораке почетка и краја
пустињску самоћу
бисер на дну шкољке и перле неповрата.

Дуго се мучих одакле да кренем
први ударац би с неба
ако се пробудиш и пређеш преко свега...
( за расипност не мари )
држи се пута и једног пријатеља.
Срце у ногама издајнике не воли
Оца не постиди, а камо ли деду.

И кад није у реду, ухвати се за трен
будућност је сада и овде
на јасноћи идеје почива свет.
Славу не тражи и ништа друго
осим мудрости и здравља.
Кад хватне несаница
зграби вино и крв, као питање части
и хлеб за изгон демона.

Затвори врата кад болују сати
чувај своје снове, будне зоре
не улази у ноћ пре свога освита
узми кључ куће од слова и крени
према рају.
Међу вуцима опстаје јагње
само ако свет протумачи
као укусан и леп.

13

БЕЗЛИЧНОСТ

Свакога дана, улицом храстова
испред мога прозора
иду људи оборених глава
с рукама и ногама
без срца.

Све убрзанијим кораком
с прикривеним страховима
и могућношћу да пређу
ивицу доброг укуса.

Неко би рекао: метафизика
очи и језици су и онако
испод надгробних плоча.

Муцаво кретање унапред ствар је
непослушности
старевно се измешало са
пост - модернизмом.

Од када трава не мирише
позадина ћути, претворена
у руљу.

Само још, жива je реч Патријарха:
да непредани останемо у вери
наслоњени на своју молитву
и труд.

Рокови заповедања су истекли
кажу и то је ствар непослушности
вуци су несити, а оваца све мање.

14

Давно би паукове нити ишчезле
да Хиландарске молбе нису
премрежиле небо.
Зора се рађа и са њом
све чешће питање будних:
куд се зденуше Људи?!
Свакога дана по сокацима села
вуку се врагови, трагови...
Пси нападају и лају
ућуткују их громови, ветрови...
У кап причешћа огласе се свици
бесмртници.
Звездана кола анђела и свети Петар
видају нам душе глас:
нека вас ћутање живота
не обесхрабри.

15

БРОЈКЕ
Колико књига без глава
толико речи без одјека,
залуд трошимо Велика слова.
Мој пријатељ каже
да га не боли глава
кад чита што је написано
у Књизи.
Не верује сагнутим главама
из дневних новина,
ни политичарима
који не силазе са ТВ екрана.
Нађу се у јагњећој кожи
вукови прошлости
а од њих се бежи
које куда, заувек
и главом без обзира.
Човек се за бројке хвата
а потом од њих бежи
да се спасе у Једноме.

16

ТЕСНЕ ГЛАВЕ

Они који су се оглашавали супротно
од правца који води у мир
нису пореметили хармонију звука
сами су одредили пут издаје.

Други су више ћутали
из страха да не погреше
улизујући се и мени и себи
рушећи мостове свету
који почива на истини.

Кад год је свраћало сунце
уносило је нове моменте охрабрења
и смрт се збуњивала
није знала када ће, код кога.

Прво беше причест за верне
потом су прилазили редом
да се придруже гласовима анђела
због њихових учесталости
стизале су непогоде.

У притек зла
обични су прелиставали гомилу
тесне главе су се највише
опирале ветру
чекајући скок змије
да узјашу очима време.

17

СВЕТИОНИК

Онима који се баве питањима напретка
јасно је, на непрегледан начин
не можеш далеко.

Највише времена проведемо у чекању
( враћање на старо успорава пут,
обрачунава се с језиком отаца,
тражи моћ преживљеног ).

Арханђео, с огњеним мачем
с муњама, креће на неправду
кида неименоване трене.

Слепљује и разлепљује
опанке светлуцавог детињства
постаје наш пут.

Требало је да се сетим, да се вратим
у пределе мира
где се мирис јутарње кафе играо
с брковима мога оца.

Тамо су упослене руке подсећале
на стражу
глупо је мислити другачије
( без побуне у себи нема будућег,
без будућег у себи нема побуне ).

Слова нас разврставају у колоне
цветност означује пролеће.
Снагом светла живот опипава
и пробуђене и трулежне
крене из смрти у - Светионик.

18

ХИПЕРБОЛА

Несклад између општег и посебног
кружи између речи и лакоће писања.
Разумно тумачење живота
указује на правце самоће која мрви
и самоће која уздиже
( после мукотрпног хода по мукама
тачке гледишта изгледају другачије ).
Иза врцаве сенке шкрипну кости
прозукли дани терају на смех
с дистанце расте отуђеност.

Људи се према дилемама односе различито
једни бране личну слободу појединца
( који препознају ограничења,
пресецањем веза с пролазноћшу ).
Други, којима се наругах и ја
као празним изданцима срца
другачије сведоче
( у суморном размицању времена
презир је не осврнути се око себе ).

Толико сам богова срела у Једном
и сви су личили на свет
које су имале цивилизације и биће.
( Живот који тумачим је хипербола,
а Господ у житу жагором оправдан )
јава и даље вапи за уравнотеженим очима.
Грађење виртуелне куле језика
најлепши је доказ постојања:
уздигнућем постајеш врлина
којој се подједнако диви
црни и бели свет.

19

ЈУТАРЊА СЛИКА

Човек, седе главе у тексас кошуљи, без руке
маше новинама испред киоска на Насељу,
човеку седе главе, у тренерици, са прегршт
покупљених бесплатних новина из плехане
кутије са повиком.

Узми једне, шта си зграбио 30; побогу, шта ће
ти толико, једна по једна, да сваком буде.
И наставља...

Срам те било, због тебе ће неко да остане без
новина. На то ће овај други: шта тебе брига,
коме их носим. Ако те баш интересује носим
непокретнима. Зар их толико имаш, срамото,
опет ће овај без руке.

А народ унаоколо гледа и надодаје. Тај је
научио да граби, одакле ли је дошао, мора да је
међед, кад се прави луд, стигао из шуме...
Људи или звери, помислих, или је човек
човеку вук. Тек, лепа јутарња прича. Утом,
стиже и аутобус. Вуче се „ Двојка “ по асфалту
расутог октобра, а моје мисли се роје.

Боже, исто је бацити псу - коску и човеку - новине,
( читај „ 24 сата “ )!? Отимају се и једни и други,
посустали у борби за више циљеве. Докле ли
дођосмо!?

Из освештаног неба изгрејана реч уместо
одговора: колико од пса до човека, толико од
човека до псине!

20

НЕЉУДИЈА

Ближи се зима, а ми подељени на овде и тамо
исто као на југ и север, да не кажем
исток и запад
( прилично уприличени, на све или ништа ).
Терамо нацифране прљаве облаке
и она чудна, много спомињана семена.
Бразде би се затрле, а камо ли вреже
од нељудизма.

Куда то идемо, људи, упита баба сокака?

Ни одакле одговора, само ветар
ћућорећи од сунца до месеца
мери брзину светлости и звука...
Роди се још једно српче, умре их двеста.

Куда то идемо људи, упита баба сокака?

Тамо се утопи дете, `амо отрована младеж
горе на тавану обеси се снајка.
По улицама лутају гладни пси, јефтини људи,
( завлада неправда кавга и мука ).
Скупог ли времена, скочише зејтин
брашно, шећер, млеко, месо, дрва, шибице...
Ближи се зима, а ми подељени на јесте и није
( било је и онда зала, али никад оволико ).
Накотило се гамадије, сунце му жарко
не зијаните децо, има посла само руку да је...

Куда то идемо људи, труби баба сокака?

Патријарх Павле крај звезде уснуо моли
фењер као жар усијан: Авај...Људи, Људи, Људи...

21

НА РАТЕ

Купујем огрев, обућу, одећу, књиге...,
храним се где стигнем и како могу
( кад изгладним, лајаћу на звезде! ).
Можда ме чују сити и уделе ми кост
око које се сударају вретено
и преслица живота.

Купујем машне, ташне, каише...,
гледају свише
( и љубав купујем, и све што треба ).
У грудима ми олово, ја сам изрод
напустила ме због тога
прегладнела срећа.

Купујем мрвицу меса, купуса, сира
на ватри уместо јајета, печем сопствене очи.
И сунце се затегло - растегло
( сатрвено ),
и оно ме сенком, иза куће плаши.

Купујем памет, да отерам прашину
навалили на ме банкарски цверглани
време - у коме се све може.

Пропиње ме беда, за очњак хвата,
почиње да дави.
Три, шест, девет, дванаест,
двадесетичетири сата пута седам
( недеља дуга као кобасица ),
деца цвиле, ја ни жив, ни мртав.

Шта се чудиш, транзиција, бре?!

22

ОДВАЖНОСТ
Ти си препознао у мени
моћ великог Имена
кога радије ћутим.
Лепше је кад се назире и осећа
као глад.
То сам рекла и оцу и мајци.
Време наших туга је мисаоно
збориште
( сабор лепоте, кап истине )
семенак утробе.
Мир земљи и небу
све је у крви записано.
Кад ступи бљесак споља
( види се добротом изнутра )
очи ласте секу гнев.
И без велике буке
прелете рањени месец
( поста одважност ).
Без које, ни орао не може.

23

ЈЕВАНЂЕЉЕ, ПО МЕНИ

Господар, Један и једини на хебрејском језику
жалећи за изгубљеним годинама
даде Мојсију заповести
да покаже ко смо, на путу Истине и Мудрости.

Свици су откривали поимање Бога и тајне Једноте
показујући да смо сви једно,
да су наше мисли, осећања, веровања
део источника.

Да кроз благослов прихватамо могућност постојања,
извора коме се враћамо по мир, удах,
по мало среће, усред своје туге
по заветнице, кад речи немамо.

Господ савршеног ума од постанка и великог праска
говорећи о Адаму и Еви
показа како смо створени Чудом
дајући знање, ткање, псалме и шансу бићу
да се дограђује, да трага за одговорима
и буде ходочасник у храму љубави
не губећи се у безвредном.

Кад год затвори очи да види моћ, силу, сјај, лепоту
и своје преображење
кроз захвалност, поштовање, љубав и саосећање.

Кад год се Господ спусти у срце
човек се молитвеном речи успне језиком срца
до ватре свемира
својом свесношћу и чином стварања, бира
рат или мир.

24

Ходећи по рубу Универзума, додајемо
времену време
премда малени као тачка свемира
али, која светли и показује, жели да учествује
да својим веровањем мења свет
нитима енергије које нас придржавају тренутком.
Путовањем кроз веру сазнајемо
како горе, тако је и доле
хрлећи јасновидом и бесконачном,
чинећи по норми Створитеља.
Веземо живот својим концима срца
својим зрнима откривамо нове откуцаје сунцокрета
и снагу божанског светла
кроз обиље живота долазећи до истине
Бог је с нама.
И све је ту ( у нама )
и благо и милост и радост и откровења
део смо једних, других.
Бога придржавамо језиком Јеванђеља
веза са Њим у таласима срца - долази и одлази
Божанског је на сваком кораку.
Веруј у Чуда! И ја верујем у Чуда!

25

ПУТ У НЕПОЗНАТО
Застајкујемо у тумачењу појмова
плашећи се Откровења.
Страх се јавља да смрси слова
измеша бројеве
све у циљу одлагања тренутка.
И љубав се одлаже ( отима Тајни )
некад је боље не знати
шта је иза.
И живот је налик лишћу новембра
капље срећом и сузама.
Куд год кренули ( пером и крилом )
са нама наше друго ја,
поређане слике успомена
( и пут у непознато ).

26

УТОЧИШТЕ
Засмејеш се да рашириш круг
кога никад нећеш дохватити.
Растежеш се знано и незнано
како ће бити на крају
само Бог зна.
Ипак, Љубав не ћути
и она друга половина
разапиње се у свим правцима.
Ако пронађеш уточиште споља
то ће те додатно растужити.
Пренапети ум попушта пред срцем
црно и бело играју валцере
на жици
живота и смрти.

27

СЈАЈ НЕБЕСКИХ ОЧИЈУ
Кад залају очи
главе над месецом кипе
кљунови птица се појаве.
Тад је одлазак љубави
неминован.
Брзина је само ту
да подигне заставу истинском борцу
превезе живот са широког
на уски пут.
Да прошета крилима анђела
низ стрмен маховине.
У брид дана пођох и ја
златним загрљајем трена
( овенчаном ћутњом ).
Да настаним себе у сеобе.

28

КРУГ ВЕЧНОСТИ
Тешко је ући у Мир
незнања су већа од знања
више се говори о небитном
него о битном
мање се ради, више проповеда.
Лепота је овијена маглом
и увек у сенци
свет је у пролазном.
Неко пут незаборава
неко на две столице...,
( у сваком од нас неко друго ја ),
док научиш да корачаш
живот нетрагом оде.
Пођеш ли заобилазним путем
чекају те твоје изнутра и споља
сачекује питање - на граници стида.
Живот је тачка у кругу вечности
( на две станице - Живот и Смрт )
а између питање,
докле да се иде - Крајем без Почетка.
Одговор је знан
и ти га, Пријатељу, знаш.

29

П(Р)ОЛАСЦИ
Ноћно и дневно
у неиспражњеним табанима,
застој воде и ватре.
У оку лед, у грлу реч,
у уху музика.
А време као јабука
ако је не убереш кад треба
и без непогоде
сатрули.
Свет се сукобљава
на нашим проласцима
( кроз ватру и воду ).
На рампама сунца
разум први попушта.

30

У ИЗГОН ЗЛА

Сита писма и непревејаног језика
мала тишина једе велику.

Коначност створења улази геном
у срж тајне
( која се опире силама чекића ).

На пола пута срећу се сенке
( премерене остварењем жеља ).

Човеку са поразима лакше је
да пређе границу између два света.

Пролазећи кроз дим и прашину
љиљани клону, очи пређу боду
( утихну звери над криком ).

Песак се развеје над хоризонтом
прећути уснама ватра.

У изгон зла
врати се глава без сећања
сунцокрет се окреће сунцу
( сан процеђен лепотом вида јаву ).

Име се провлачи кроз безименост
славећи рађање Вечног.

31

ОСВАЈАЊЕ ЖИВОТА
Молим тишину да успори
да је не повредим својом несавршеношћу.
Прихватам ново, ослобађам се старог
на тачки додира. одакле - све креће.
Иза неуспелих покушаја,Сунцем устајем.
С десне стране ума, ( гледам )
време распрскава љуску.
Лукави све ближе
кроји црно, претесно одело.
Храбрим се лепотом, слушајући Бога.
С лакоћом се крећем кроз простор и време.
Чујем радост живота, спремна за нови дан.
Себе срећем у кругу победника.

32

ТРАГАЈУЋИ ЗА...

Болесно време
од беса се удаљавам Именом.

На твоје хладне речи
( велико ништа )
одговарам ћутњом.

На твоју искеженост
гласно се смејем.

Дозивам време да нас превеје
костима и месом орлова.

Семеном ватре ударам о зид,
загонетног сунца лептир кори.

На другој страни
падају руже човека.

Имам те петим падежом у крви,
недореченим словом.

Имам те у шаци
и твој чип под кожом.

На твоје мисли, молитве су пале
све замисли црне премрежиле.
( већ виђено ).

Знаш ли ( неверо ) да си
укроћена звер?!

33

РЕЧИ
Бију речи јаче од штапова
ударају о реку и крв
придржавају копита и хлеб
мију живот, подижу хумке
мрешкају цвет.
Окупљају под дојкама
завежљај коштица и плода
под прахом скупљају веснике,
са уштапом месеца
јаве се отходу
из пања подижу век.
Ако пишеш језиком срца
мајчиним млеком, претворен у реч
тихуј с монахом
( у потоње дане )
долиј слову освештану кап.

34

ПАРАСТОС
Ветар у лобањи
рачва сенке Балкана.
Скида магију, уроке, клетву
чисти жбуње и рог.
У семену воска
скупљају се пси
змије једу чело птице.
А погача, као ружа
иза пркосних речи
мачем исцртава круг.
Данас у цркви Спаса
читан је
парастос за живе.
Мртви су још у предности
имају
ризницу, понос и стид.

35

ШАНСА

Нешто ми се причуло
нешто ме успорило
неке године су отишле
понешто је и дошло.

Добро је док одлази и долази
оставља место - за шансу.

Тамо где нисам стигла
и није требало
кога нисам видела
и није - толико важно.

Нешто је само као такво
и тако треба да остане.

Добро је да сам увидела
да сам схватила - ко сам.

Добро је да знам
неке гони, нека сила
као што гони мене.

А све упросечи време
иде се даље
осваја - део по део.

Добро је да се томе повинујем.

У винуће и слом
нека буде Господе, по Твом.

36

ПЛАЧ
Каин и Авељ у црном.
Опет јуришају на семе,
капљу реч.
Све империје огрезле у вину
пролазе ветром кроз шупљину.
На лајање звезда
гледа се попреко,
комете нижу стрепње.
Неко ће запевати
неко заспати под ребрима,
неко ће крилом у сат.
Отац и Син над колевком
`место вина пију дечји плач
уместо хлеба, сишу свету крв.
А време утиснуто у камен
увис хита
бригом века - запљускује.

37

НЕПОВРАТ
Други послови стрепе од првог.
Од саплитања и расплитања
тешко је сачинити коло.
Никад не знаш
ко ће да поквари утисак.
Први да напусти игру.
Земља се слуша тек после
праска.
Небо не можеш
да освојиш лажима.
Велики играчи кваре поредак,
ти на то, не кажеш ништа.
И после преваре
отварају се - врата цркве.
Шкрипа ума одређује
правац живота.
Само се слутња помера
даље од коначног.
И кад склопиш очи
возови грабе - у неповрат.

38

МЕТАМОРФОЗА
После ратника
непрестани прасак
с оштрих ивица
поглед вара.
Опрост је под непцима
( боде )
као виљушка и нож.
Иза радосног трена
понор дахће,
на жеравици
ветар понизно клизи
( пужу сати )
сачекују на ћуприји век.
Исто с истим
среће се у бесконачном.
А Откровење Јованово
( пребира по језицима ),
браћу нарушеног склада
увезује у Милост.

39

УМНОЖЕНА ТИШИНА

Алхемичар из тропојавног
изађе кроз пору коже и крви
освежен фрапеом кокоса и млека.
Дан му се заплете за ноге
( враћа га нагорелост коже и копита ),
у рукама му беху нож и кашика
с којима пређе стазу.

Она у њему види свог макроа
он је исувише гласан
кажу
( стаде на погрешну страну )
испљувао обичан свет,
огавну реч поштење.

Кад га прогласише кривим
( усијани глас прође дужицом ока )
напусти земни свет
тражећи кривуљу смрти.

Алхемичар из тропојавног
и даље посматра свет са дна
његова једина мана
није умео да стане
( на граници, коју није признавао ).

Они преко пута убијају се глађу
( уљудно окупани у реци звука,
кад се нађоше крај умножене тишине
сви су бежали од себе ).

Само је анђео мирно спавао
под рефлекторима раја.

40

ДЕМИЈУРГ
Демијург је уронио у глас
( изједен, трапав и блед )
на поломљеним стаклима срца,
премерио горе, доле, између...,
( црно, бело и горки след ).
Потом је дошао до чела
на коме је утиснут крст
изнео: со, воду, мрву, вино
и мапу исписану крвљу
( са које је звецкао ветар ).
По гелендерима ока
пео се песник побуњене депресије
врлудао на хроници зрна
( узводно пловио даље )
љупко са усана капао је мед
свилене бубе дубиле су бес.
Иза страха смрти
( у циљу трагања за Погледом )
сузом окован, похрли Човек
да слави: Писмо, Бога и Реч.

41

МЕТА

Кад хоће да убију
Реч у мени
склоним се у страну
да не будем мета,
да видим докле ће
грлом у пад.

Ставим душу под језик
не дам јој да пева
кад дуже ћути
на пропалом кревету
после је још снажнија.

Толико ловаца споља
рибе гризу изнутра
и моје име помрачују
осипањем суштине,
гласом
пророчког ока.

Једном ми неко дошапну
иди, не бој се
то су блефери
боје се Огњене Марије
( твог Имена ),
да их не изравна
врелим погледом.

42

МУК
Помиловао ме дубином неизговореног
изговореност се растегла од уста до уста
чаврља, никако да стане.
Од незнања до свезнања, изнедрено грло река:
колико вреди испитаност ума, кад је све тајна.
Само оно што се открило и потрчало у слова
чини се безбедним маховини камена.
Очи се загрлише јаром, длан се примиче
уз врео песак
пречицом до себе зађоше у нокте
љубећи духовни мач.
Преко моста пређоше сјајем срца
уђоше златних језика у мук.

43

АКО ПРЕЋУТИМ…

Мешкољило се сунце на дивану
где сам заузела своју уобичајену позу
за поподневну дремку.

Прену ме дирљива слика са ТВ екрана
гле, држе руку на дугмету
имају планове грозне,
свет се у трену
може претворити у ватру?!

Ако прећутим
мржња ће преовладати, покосити разум
премда
имам већ наслов за нову збирку.
Бити будан, добро је
за човечанство и за човека.

Да ли је срећан ко изда себе,
да ли је глобализам сврха?!

Појединац се налази у чуду.
Већина у страху од езгистенције,
крик за суштином расте.

Шанса не долази два пут`
неко ми изнутра рече: Хајде!

И кренух за ослобађањем себе
( пре и после праха исто је ),
људи гвоздених зуба знају...

Ако прећутим...

44

ИСХОД

Настави да живиш
узидан у своје стубове Љубави
страхујући на позорници
од раширених очију
које се губе у тражењу израза.

Живот се може саплести о трен
под паском: о теби бринем...,
многи путеви воде
од већег ка мањем.

Кад пристанеш да припадаш другом
примаш еликсир несавршеног,
не полажеш право на своје ја
зебња ти пресеца кораке
а туга крати, погледе страхом.

Застани над дахом
стани у одбрану вере, наде и љубави
опрости свима све
остави мудрости година
да дигне слово на јарбол стварања.

Руку љубави пружи, запевај као славуј
галилејски, витлејемски, хиландарски,
почајевски...,
душа у камену пева.

У Име Оца, Сина, Светога Духа,
( И ја певам ).

45

ГОСПОДСТВО РЕЧИ

Пред свршетком божићног поста
стојим пред иконом, у карловачкој цркви
тражећи у себи божанствени цвет, опијен мирисом
чуда.

Далеки шапати просипају румен
под звездама исконским засних.
Злолисни трен с воштаницом нетрагом оде
крај се претвара у нови почетак.

Облаци се размичу над Сремом
снагом карловачких звона
испод белине извирују четири лава.

Појмовно се ређа и поистовећује
по принципима хода по води
присуство несна је нужно.
Одрицањем од ружног стадох у ред за свеће
а тик до олтара, деца рецитују Светога Саву.

Господство речи, помислих
слова, јасни тумачи данашњице
чувари векова пре и после,
великим идејама пуне редове мира.

Потом пођох у Културни центар
кад тамо, слике на платнима сликара
необично ме прате, гледају као свог саборца.

Помислих, чишћење ума од бесмислице
сврсисходним тражењем новог лика.
Упијам мирисе, облике и боје,
речју и сликама, изнова, допирем до Суштине.

46

КРСТ И СО

Човек повикну: „ није за продају “
не дам своју со,
покривајући се трошним капутом
по ком је капала ноћ.

Размишљање о стазама
водило је изнова у шкољку
по расипности ђинђува
куда је текла река смрти.
Људи су понирали као сати
протерани из ока.

Неки су завршавали у болницама
од дугих колона
пригњечених снова уза зид
присећајући се мемљивих одаја
и буба - шваба века.

Неки су се прикрадали језику
довикујући: „ непродат “,
неко је хтео да се преда,
неко да се врати...

Тамо далеко иза ћутања
одзвањао је дрхтај великог ума.
Из пламена ватре устајала су имена
( људи су звери ако се не придигну )
ослободише све друге
њима пресудише због крста и соли.

Осујетише и њих и време,
и њихову жељу за животом.

47

ЛОГОС, НЕПРЕКИД ТКА

Оно што називамо привиђењем
прошло је кроз прсте збуњености
оставило снажне трагове
светла у гласу.

Кад год се окренемо тамбури
сунце се оспе житницом
окити сате миром
човека враћа присебности
( размишљања о Логосу - прену ).

Дунав над Тврђавом заталаса
двори сунцокрета у матичном слову
хрле завету и преображењу.

Некад је било да живот преживи
на капи љубави.

Сад мртви дрхте над Земљом
( над овим садом, што скида с плећа крв ).

Холокауст нека стане и Јасеновац
занеми
а запад препозна границу
између Победе и Пораза.

Слажем се игре нису случајне, у истину
Град нас помера с тачке равнодушног
на подстицање дубине
што је разгаљена жеља плавети.

Непрекид по свом, премерава.

48

И звоно Саборне
пламса у одбрану мостова и дуге
скидајући јармове и замке века.
Човек се служи алхемијом
док не пронађе пут
( слобода се слави повесмом и песмом ).
Одлика светла је да се настани у срцима
одбеглим од зла.
Тамо где се ум показује трајањем
безумље за свагда заћути.
У славу рађања кружним поимањем света
моћ скупи рабине
предане ватри и служењу
( у шаку хлеба и соли ).
Заруком царства и открићем
враћа вину и чекању.
И док се учимо стрпљењу
у љубави, нади и вери
пробуђене пчеле
радост пију и блаженство славе
( сунце их зорама милује ).
Рајско им пева уз кандило.

49

РАВНОТЕЖА
Узети од првобитног
дати свима све
или пак запливати дубоко у ноћ...
Изгубити себе, или
остати човек по сваку цену.
Шта год да урадиш
биће задовољних и незадовољних.
До којих граница човек иде
да би надмашио себе...
Исус би рекао: теже је онима
с добром намером.
Обичан свет је као гомила грла
међу роговима, као међу ногама
држи највећу равнотежу.

50