Jevandjelje po meni

Врти сећање као да милосрђе
запретена звезда изнова иште.
Незаборав пије, смирај пласти, у недру живо
светилиште,
дописа траг по платну чедном и белом.
Песницима не беше право
што се не распростреше по кругу целом, диљем
мајске дуге.
Збогом до године друге, стадоше у ред
другарство, кикоти, поздрави и шале.
У велике и кораке мале.
Хеј, путници врли, ви што ће те пупољци
видела бити и на јави снити.
Ако се поново сретнемо ( ја и ти )
нека то буде смислено пред олтаром правде,
иконе и свеца.
А ми, Божја деца, да смо у јату анђела,
што нас свукуд прати.

Помози Велика Мати, сачувај на многаја љета.
Озвездај путе мрава и човека, да се
исток и запад у нама помире.
И мисли и дела осетом олире,
да васиона пршти од здравице,
што ближи и наздравља хлебу и вину.
Обожи, умножи, усложи, просветли сваког ко хрли
Оцу и Сину.
И несрпско и српско да никог, никада не заболи.
Води завештањем истине у зену, што се воли
росом венца, славе, крви и слободе.
И оде.
Окрилаћена надо, не пахни, заогрни,
зађи у срж надзвука, пријатељства и струне.
Распуклог ока жеље ми врхуне:
Да се сретамо у миру, здрављу и весељу.
Са предом својим - трагајући.

201

ПРИНОШЕЊА

Трагом манифестације Жене сликари,
Мајданпек 2009.

С` околних брда снег се видно топи
славећи рађање најлепшег цвета,
река у боји жада јуриша ка циљу
Рајкова пећина чудесно лепа,
и све се дигло - да слави живот.

Уместо злата, река недри слике
и ту се љубав не завршава,
жене - љубе и сестре у колу,
незнане и знане, а плеше трава,
разиграна срна на поју славуја.

Долина раскоши, лепоте и бруја,
све игриво, у око да стане,
цела планета као кап на длану
и божије трубе однекуда знане,
на молитви светих Апостола.

Приношење светог, светима и Богу
Ствараоцу ближе се створења,
сваки пут изнова, другачије, лепше
блиске и далеке снује иста тема,
срмом срца, небеснице везу.

Посестре се сестре, осетом загрле
да зрно лепоте обоже рад неба,
а душа чиста и пресита расте
кристали живи кваснице су хлеба,
запева љубав у славу Господа.

202

Багери стоје, прашина се вије
рупе на асфалту у кораке прате,
али оно мало у великом
кад се руке уплету у сате,
откуцај је живи и залог истине.

Небеске боје саткане од наде
ћуте на платну и пркосе смрти,
док падају цареви и царства
искром сунца траг се нови слути,
жене сликарке благодаре Мајци
на растанку жуде и моле повратак.

А Рудна глава у лепенској снази
у теракоти смеши се изблиза,
радост ваја и призоре нуди
да се с добрим сретну добри људи,
кад упрегну себе надахнућем
у звуке фруле и пределе српске.

Ћилим везен, биље и обиље
од уздарја бројаницу ниже,
рука - руци, све милије, ближе
кроз тишину провлачи се живот
да све боле лепим одболује.

Мајданпек - благокупљем - зове
уметнице с краја и почетка,
светлуцањем на казаљци сата
на вратима древне цркве чека,
за сву љубав будућег и претка
реч му ова - моја и небеска.

203

ПРЕДСТОНИЦА

Чувај се! Буди добар. Кажу:
од сваке муке има веће.
Путује се, а докле се стигне
удаљисмо се од себе. И од среће!?
Кроје се дани мислима нашим
дела су украс лица и ока.
Срели смо се пре свих светова
а сада ветар удара са бока.

Чудног ли чуда?! Живот на земљи.
Једнима бескрај. Другима сласти.
Игра се наставља, доћи ће многи
а шта ће нам Господ открити?
Цар са круном. Царица с тајном.
Опет ће сеоба. И предстоница.
Хај и нехај, трпети се мора
Будемо ли јаки и смирени...

Бог све види. Кажу умни.
Безумни би с грехом у векове.
Усправних леђа страдају први
одрицањем нарасту и главе трава.
Мртви ходају! Умиру живи!
Кроје се мапе света и нестају.
Неумољиво једни против других
Живот тек после живота!

Чувај се. Буди добар! Кажу...
Зло ће нарасти, над добром бити.
Ко има циљ, пронаћи ће пут
Свет ће се ватром разобличити.
Сазревамо, пак, у одсуству себе.
У опасности, следимо свесно.
На прозору цела галерија лика.
И нико трајнији - од песника.

204

ТРАГАЈУЋИ ЗА ИСТИНОМ

Трагом манифестације
Међународна изложба уметника...Лапово

Надомак великог града, тамо где су клопарали возови Лапова
између два звона, на завештању Стефана Немање, зачу се
пријазна реч: Добродошли у наша срца!

Дочекују домаћини радо сваког госта. Оно с почетка беше и
оста, сад је мерило ока у времену, ћутња која се довршава.

Град Музеј галеријски сања, нових руку распевано дело.
Место брига захвалност, уместо пролазности слике које
лече. Погледи се земни увезују небом, на сваком кораку
пију срећу.

Oколо језера Тоскана, лишће топола капље као млеко
придржава срце у једном комаду. Размењују се бројеви
телефона, јесен златне осмехе бере... Шумадија
не губи наду, скида с душа српских окове и бреме.

Утискују се на платну предања жива као печати у време!
Видно се радост шири, живот се предаје трену.
Прене осет блажен и леп: човек ће добротом променити
свет!

Надомак великог града мостови љубави се дижу, нижу:
од имена, језика, форме, боје, облика. Од лика до Лика.

Лапово снагом видика уписује у књигу своју. Познаће те
по травици, главици, камену, шебоју и бразди орања.
Нојева барка се љуља, далеке освите сања. Гордана се
на небо наслања.

205

БОЕМ

Боем. Велики човек, великог срца
над собом седи и плаче. Ко га чује.
Птице, људи, обрамице, казанџије...
Или сунце, што из чаше врхун пије
Да одболе...

Боем. Мој отац, мој друг и песник
Мика...Утиру убогом пут и славе дан
препуштајући се таласима живота и
река. Љубављу све оките, те сиђу до
грана врба и смрека.

Олује дођу и оду, они се још држе за
руку трена, а длан им велик к’o море.
На њега галеб`и криком да слете.
Мио им поглед уперен у корак, а на
коленима дете.

Цупкају сву децу сокака ослушкују
њихове босоноге жеље, од конфета.
Добошари јављају: рађање духовног
врхуни, као у часу стварања света.

Боем. Због њих постадох и ја житељ
планете, што се врти око истине, правде
и среће. И кад ме живот неће, зграбих
образац вина и песме. Потече из срца
љубав, као млеко. Потече...

206

ПРИЈАТЕЉ
Имала сам два пријатеља
један је отишао
друга два дођоше
да ми држе реч и снагу
кад` посустанем.
Имала сам три пријатеља
и они заведени
одоше.
Имала сам четири, пет,
сто педесет шест
сваки је имао нешто своје
у себи
за себе.
Долазили су и одлазили редом
смењивали се
као у чекаоници железничке станице
само ме Један издао није.
Даровао ме пољупцима неба
да мрвама храним голубове.

207

БАБА МАРИН ПОГЛЕД НА СВЕТ

Деле се књижевници на таборе,
ух, ух, ух...
рече моја баба Мара, то децо не ваља
никоме поделе нису добро донеле
прво не знаш зашто
друго није то црно - бело поље
па ће и ћорав да погоди.
Да би се одлучио за једне
мораш да замрзиш друге, а где то има
вечита дилема ком да се приволиш табору,
ај, ај, ај...
како да ти буде важнија Сава од Дунава
Милија од Милентија
латиница од ћирилице и обратно.

Истина, беше ратова и муке натерају човека
о, зар Божије слово
земља може да се цепа уздуж и попреко
али, да поцепаш реч
није то крпа па ћеш с њом да обришеш под...
еј,еј,еј...
Кад би се савили, једни у друге збили
па се ухватили у „ Моравац “
да те Бог види, лета ми Господњег
свет би по`махнит`о од муке
ах, те ваше науке...

Ој, ој, ој...
добро је да нисам више жива, да не гледам
пропаст
добро је на време схватити, па сустукнути
и волови умеју да се зауставе
може и жив човек да промени погрешан корак,
може, Ар`анђела ми
ево и ја децо, из ових стопа стадох
пред будне очи Божје мајке
да се неука ( и за вас ) молим.

208

ГЕН

Прикрадам се годинама да угасим ватру,
што ми поглед мути
да докучим тајну, што је срце збори
да досегнем тај пламичак свести
што одводи до небеског царства
браним снове и детињство.

По пољима ситних мрава, гмизаваца, жетелаца
земља жедна сунца крене, ради мене
пристала сам на ту игру среће - бола
у загрљај пођох смело, у ген давних пољубаца.

Пружам руку, од Прамајке својој мајци,
од даљњега до ближњега
човек воли, вољен бива, ген треперав опет свлада
ето мене покрај тебе, шкољко мора, тражимо се,
по све ужим стазицама.

Пристадосмо да нас спомињу по заклетви
по књигама, Писму, по светим кандилима
што буде анђеле с престола мира
да колевка нејач свија, језиком крштења
младост да нас преноси преко јутра и колена.

Пристадосмо, ал` шта вреди, ко нас пита
ген нас дели и умножи, ген освоји и пркоси, те
приноси, уз васкрслу давну жељу: хитни из мрака,
усправи главу. Сви смо у Господу једно.

209

ОЗАРЕЊЕ

Петру Петровићу Његошу

I.

У трци захукталог запада, исток се елегијски побунио.
Морал у стилу подозрења опасује моје и Твоје наивности.
Сред луцидног извора страха и кукавичлука заглављена
Истина. Између узрочности и заблуде, на путу од већег ка
мањем. Гладни поглед отима снагу, а оба несазнајно хрле
ка провинцијском.

Гњилост изазива гађење, зове на исповест, опроштај и
кајање... Изблиза је сасвим другачије, у свести одраз
безобзирности, неприхватљивост исхитреног, бескућног,
неољуђења… Трен прерастао у напад нуди растројство,
преврће утробу, ништи пепео и прах.

II.

Вишак емоција искаче кроз прозоре очију, хрлећи у восак
символа, да олакша душу питијске мудрости.
Украшеним духом безбрижности, пад искре продубљује
корито буке. Гомила по Твом завладичењу, хуком се
утапа у монотонију, врх скрајнуто повлађује утварама.
Несразмерна борба између добра и зла, записује се на
нету.

Читам из славолука вере растућих жеља Твоје вечно
поимање света и мислим у близини се увек појављује
наклоност Златоустог кога одавно знам, коме се нико
не радује у освајачкој борби раздвојених моћи на јесам
и нисам, као у Твојој суживотној одлучности Беспочетни
Бог.

210

III.
Ако се оснажим и препородим Духом, бићу ти као ни
једна. Доказ надахнућа, ново установљење свих обећања.
Помирење и сагласје братске руке. Љубав што мисли
запоседа висинама, у век пева. На узносу казивања,
узвраћањем Дару неба. Звон ведрине и победа.
Растреситост поља давних, милосрђем прожимања.
Жар чаробни, што свет цели ободрује и примиче Оцу
мира.
У час трен се укорени, а реч сушта, неугасла трагу хрли:
Док ходаш по тлу црном, Твоји се бели снови пропињу.
И све живо васкрсава на помену Твог имена.

211

ЗАУВЕК ОДАНА НЕБУ

Не могу другачије, него ходом праведника
кроз уску стазу трагом река и облутака
напуштених облина, с песничким жаром.

Не напуштам кућу коју волим
због лептирице која ме душом враћа
Светој српској земљи, Бранку на Стражилову,
Српкињи у Врднику, Десанки у Бранковину,
под Божје звоно.

И кад сам с тобом и кад останем сама
( а било је пада у бездно и узлета сунцу )
одласка од себе и враћања међу цвркуте
кад суза крене из ока
да загрли празнине
и намигне подневу за векове света.

Да сестра вина, босиока и Тропрсте
иноверачке снаге устале из крви
гута капљице насушне лепоте.

За мало душевног мира и жељом да се
издржи
откривалачки напор осмехнут ризницом
и кад се време убрзава, кад варка куша
кад је сунце српства на нишану
и класје пада од упорне жеге.

Кад пресушују речи
кад дете заплаче - у наручју не мајке.
Увек некако с вечери, до првих петлова
нагна ме бол - на најдубљи Пев.

212

МИЉКОВИЋУ У ПОМЕН

Зора се дигла
а над Србијом, као под шљивом
поздрав нашки и којешта
крадемо дане и варамо године
иза ратова у мрљама крви
мртви или живи, живи или мртви.

Питамо се од Косова на овамо
а они се чуде
докле ваше прошлости и тако редом
к`о путници и гости
на оне тамо мање кивни
тумарање осим речи, а ко чита...?!

Обрех се и ја у неком давном слову
неке далеке земље, неких
предавних људи,
не чиним то због њих
већ себе ради и Господа
већ би ми се насмејали
као и свему што су.

Путуј, ако можеш, дреши
ту патњу што нам злотвор створи
насељен у срцу коме свет верује
човек без Бога, демон је
или ко зна шта већ
да не вређамо срне, птице потоке и биље.

`Вратни поглед са вешала
сричу нас туге
мртав нас живим слованцем окади.

Светосавска 2008. године

213

РАЗГОВОР С АНДРИЋЕМ

Је ли само од себе, или се тобом
раскасабило време
што реч враћа празнини
притиснуту тешким испитом живота;
на расклапању хоризонта,
између стида и савести
приче о разореном пореклу.

Није ли повратак слушање слутњи
Нобеловско награђивање трена бљеском сна;
закључак се намеће сам
гладни језици теку, сати ћутње се разроје
прелазећи преко насушних мостова тајни.

Нису ли реке ту да однесу знакове
крај пута
твоје верне пратиоце натоварене чекањем
ватра не мирује, бол је под планином
приповедач жури
да мимоиђе године суше,
молитвом да смири све вике света.

Јесу ли у кап сунца довољне журбе
да отварају нове кругове
притекле ускрснућем Долца,
напор изазива нелагоду
ако се не смире ветрови твој глас је довољан,
очима родним, очи да свезује.

Ту се наше завршава, не држиш дуге говоре
разговарају човек и заборав, прегршт
дозваних, недозваних
уперених у ритам ноћи и дана

214

сад - кад ти споменик дижу чују се
питања разна
чиј си, хајде прозбори: пресеци, одбаци
лажна.
Је ли само од себе, или се тобом
згуснуло време
твој јубилеј једе наше непомично
месец вози бицикл под твојом капом
Вишеграду твој лик не измиче;
дуго те дозивасмо и Бог се јави:
птицо, даљино, стани, блискост је ту,
спорадично.
Из лобање светлости излазе великани
Андрић погледа са своје Капије
стегну срце и осу погледом
ви сте у закашњењу, враћам вам снагу
мисао неумољиво вуче
само што није, почело је...
надање крије законитост циља.
После кише, лаје зачуђено сунце.

215

ДОК КАПЉЕ ТРИПТИХ

Ј. П. Стерији
1.
Прониче билом, завршава игром
казује светом вољом смирења
одрања кругом демонских глава
награде прима ради охрабрења
расељен ватром, оватрен хлебом.
2.
Груменом сунца печате ређа
пуца у стварности врхом шале
колута болом следства ради
Човек од смеха обучен у смело
купује храброст непомичним челом.
3.
Проницљивим кораком, мирно хода
по ивици смрти нехотицом хтења
закопане груди препушта води
изједначен с ћутњом и тескобом
очима стрели, вршачким долом.
4.
Иза смрти сеже у олакшања
лицејског ли чуда, узбуркан метом
седи у соби пуној умећа
вида незнање чаробним речима
са мало јемства, тумачи Небо.
5.
Осетом својим самоћу круни
замеће мноштво игривом певу
похрли лицем у безвременост
над расплитајем трена лиром стражари
док капље триптих, Један у целом.

216

6.
Сричу га лењи, избраздани сати
твоје у мени - моје у теби...,
син Грка и Јулије - Богом дан
окренут смислу, са шаком плетива
враголасто хрли - ка неопеваном.
7.
Над игривим, реквијем за душу
између слутње и заборава
у широком кругу карактери разни
с прворосом израња из глава
покондирено из ока процвета.
8.
У ноћ кад се удвоје дисања
сновидицом душе радодајно шета
у цик зоре разбокори звезде
нити просејава, у снопље их веже
испраћа чежњом седмовратом.
9.
Између лаже и пара - лаже
разбија горке пилуле века
реком се шири, ветром оглашава
гусне тишином, чудесном свилом
прене утваре прекипелим веком
на прамцу логоса, пронет стражом.

О, добра времена! Kо га разумева?

217

ЗОВ СВИТАЊА

И. Андрићу

С непрегледних висина силази чувар међ` народ.
Пружа избраздане дланове, преноси страх преко
колена. Због раних пупољака звезда заобљен
погледом. А разли се као језера кап, у трагању за
смислом и садржином.

Пије весео дан и мисли, колико омамљених жеља
јури равнотежу. Удесиле нас деобе, сеобе, авлије
прагови, знакови... Ћуприје којих више није.
Само хроника на хронику... Путеви разни и празни,
приче непрекида. Срушени зидови тајни, враћају
у скут детињства.

Београд, Вишеград, Загреб...То сад није важно...
Безброј сати се потроши док не дођеш до себе
и постанеш свој на своме. О, Маријо, Мати, сеоба
је заклета у реч. Ни људској срећи није свеједно.
Пут за наградом и није пут. Светлост је заједнички
именитељ за постојање.

С непрегледних висина стиже чувар међ` народ.
Колико је све исто, а другачије...Ко се домогао чега.
Светлост пролази кроз мртвачку главу. Неподударна
тишина љуску распрскава. А Нобеловац ћути. Зора
обавила Андрићев Град. Сабирају се људи, да врате
одбегло време, загрљајем Доброте.

218

ЧЕКАМ РЕЧ
Д. Максимовић

Све брже пролазе дани, догађајима управљају празне
главе, пуне се снебивају и траже место под Твојим
шеширом, меким као груди Бранковине.
Понекад и ја чујем Тебе у себи, пређем дланом
преко чела, пробудим селице, скупим свет у шаку и
нестанем.
Тешко је кад се Бог дели на Твој и Мој. Чекам Реч
и Твој умирујући глас да ти се изнова, под шљивом,
исповедим.
Имам Ти много рећи и за Грачаницу и за Поцерину
за моју Фрушку, где се још огледам.
Често заћутим у Каони, у Тршићу, Радовашници...
одбацујем лепоту овог света, помињући трутове
и пчеле. Молитве Богу узносим.

219

ПЕСНИЧКО ЈАТО

Ноћас си се попео спрат више и кажеш:
беше му „ спремање “
богатије је и лепше на Черату
него у нечијој кући
и ми, који те волимо, знамо да знаш
као Циганин виолину
рачунаш и ти на нас,
ниси заборавио, ни оставио.

Ево, спремамо се опет за који дан, драги Душко
да ти упалимо свеће, оберемо грожђе
и поједемо смокве
испред твоје Карловачке куће.

Јао нама ако се наљутиш, што ти
не долазимо чешће, а и сам знаш, јаране
није лако међу световима
вучија на све стране, вране одасвуд
нико ником не верује и нико - ни са ким.

Боже саклони, крстиш се десном, а и ми
са тобом
у кочијама истине и превејаног сата
храброст је стиснути зубе
узети мастило у руку...
песници крену јарболом срца, па где стигну.
Ти си накитио своју Собу
и ниси имао куд, него у вис.

Ево нас у звон звезда, на Магарећем брду
у песничком јату, и гле,
не додирују нас ватре смрти,
ни стаклени градови

220

предају се ситничави трени
на здравици - у Једном.
Врло с врлим,
а доброта к`о вино, из вена се цеди
кроз сузе пузи радост
живот изнова тера на смех.
Ветар се огласи у Твоје име
гологлавом сунцу приповеда.
Видиковац је награда за сваког
ко нуди скромност, објективност, стабилност
и реални оптимизам.
Учи, да треба живети у садашњости
имати упорност, одлучност
знати препознати трен
и када одустати.
Видиковац је ту за све који воле живот
гледајући како Дунав носи трене
за све који су кадри за савлађивање препрека
и нису оптерећени срећом.
Ноћас си се попео спрат више
гледамо те, гледаш и ти нас
па ко коме дојади.

221

ОБИЧНА ПЕСМА

Душку

На први поглед, рекло би се обичан човек
живео обичан живот. Дружио се с обичним
људима, писао обичне песме, шетао од куће
до школе, веровао у неки бољи свет. Више
немао него имао. Брао оком сунце и маслачак.

На поглед други: устајао, одлазио, долазио
писао, дисао...У црној кошуљи, јакни, с каишем
излизаним панталонама, с торбом у руци.
С мало речи и песмом што личи на глад.
И заплакао и запевао и хлеб јео, да га не виде.

На поглед трећи: боем и велики друг
одзивом ласта и жита, пропадањем облака
погледом на сат - честим и крилатим
премеравањем среће. С тајном везом која
урезује и преводи из смртног у завештање.

На поглед Заувек: Свети Сава превео земног...
ено дуга, усахла му туга, то Душко пева
у нама, свезује небеским звуцима и бојама.
С Беспочетним путује кроз Бачку и Срем.
Стопу земље једе, смехом ћилибара.

На поглед без погледа: Последња страна
света. Амин што га још само спомињу
неокаљана звона. Путовање кроз простор и
време. Лилихип који враћа у босоноге дане.
И чежња великих да остану добротом деца.

222

РАДИЧЕВИЋУ

Именујем сунце, да у оку плами
Све док постојимо, дотле нисмо сами.
Пријатељи светла сабрани у зденцу
Пијмо Светлост на овом студенцу.

На студенцу игривом и знаном
Све док нисмо покривени травом.

Колико смо себе другима дали
Толико ћемо бити велики ил` мали.
Нек се снага просијава листом
Под пурпуром да смо душом чистом.
Да је срце неодласком залог
Дубоки гласи звона карловачког.

Опхрване грехом суза нек отпије
А истина исповедом мије.
И све земно бесмртним окити
Кад се родиш највеће је - бити.
Коло плету многи Радичевићи
А ко ће Га васкрсењем стићи.

Кадa кренеш није важно ићи
Већ... у ком трену, како се уздићи.
Шапат слуте и мрави у трави
Само свитац фењер неба пали.
Вечне птице од хлеба и соли
Радичевић преклиње и моли.

Мој пут врли - нека и не следи.
Ко ме крстом - није - видео у себи!

223

ДВЕ КАПИ ИСТИНЕ

Бабкину Симоњану, јерменском песнику

Све моје златне рибице
потрошила сам на мање важне ствари
да их поново имам у шаци
( и да палим свеће )
прву бих упалила Господу, Христосу,
Богородици
другу себи, трећу за непријатеље.

Гледала бих право у небо, брате
Бабкине
сачекала да се пламен претвори
у пепео
пепео у со, со у камен
камен у кремен, кремен у светлост
светлост у крв, крв у спасење.

И ти би урадио исто, господине
Симоњан
о, кад би и они
завладао би савршен ред
никад не би било мога и твога
свет би опстао на нашем
( овако, онако... )
како ћемо се спасти од поплава
пожара, земљотреса
мржње и злобе.

Чини се, плач је толико јак
( ми толико слаби )
а време слика сећањем барку
никада даљи од себе

224

никада ближи Арарат,
благословене твоје и моје кајсије
замирисаше на душу.
Сретосмо се у Прометеју
потом у Градској
поделисмо радост стварања
молитве, даривања
( прву и потоњу, беседну )
улисмо две капи истине
у Једну.
И руковасмо се на крају
као људи
та зрна снаге што походе
( и уздижу до сна )
бројанице су мира, одјеци
песничке наде.
Ко да порекне лепоту
о којој се мало говори
а највише каже
ватром песме и ћутањем.

225

ЗАКЛОН
Ноћ корача, препуштам се писању
том сизифовском послу, јачем од свега,
гурању камена на врх брда
тражећи божићну звезду и нове појмове
себе, с којима се неће сагласити
ни расејан мирис јасмина.
Бежећи од уморних капака и лајања
луталица,
у просветитељској жељи да успем
( сваки тренутак је заробљен
а сваки избор могућ
иако рађа забринутост
зарад новог покушаја опстанка ).
И ова ноћ клечи
одбацујући уморе кичменог стуба
и улогу жртве
у блиским сусретима с Надживљеним,
сједињена у Вољи
изван свих негација и оностраности
тражим Заклон.

226

ПРОДУЖАВА МЕ БАРКА

Иване, Јоване...знам те дане
кад рана не зацели, а нова се ствара
и крв се разлива по уморној кожи
а нигде никог, само лавеж у грлу загребе
а вражија одсвуд, и не престаје.

Иване, Јоване, време сведок,
долазе нови синови и кћери
падају на колена, гамижу, пужу...,
дижу се лепетом крила, дишу на шкрге
а једини лек, враћање себи.
По који пут стављам крст на груди
сањам неначету воду и свеж ваздух.

Јоване, Иване...кад срце кане
све мислим учиниће нас јачим
иде се које куде и свако спасава по свом
ако ме прене зло
све моје линије, покрети, слике
похрлиће пастирима
прошав кроз лук таме.
Стаћу под крошњу доброте
отпловити у тајни, невидљиви свет.

Јоване, Иване...речи одабране и руке
да снесу Светлост
око подмлађено сунцем, пољупцем
душе израња, бојама покорава себе,
иза речи, ћутње и тишине
сликарски круг плеви звезде.
Ноћ као цигарета, ишчезава
анђели и светлуцања у барци.
У Христов долазак, будим се...
око мене неки драги људи
у мени молитва за Љубав и Мир.

227

ТИ НЕ ОДЛУЧУЈЕШ...

Ти не одлучујеш о животу
као ни о смрти.
Нити, ко си. Нити, где ћеш бити.
Не одлучујеш ни када, ни како
ни коме. С ким ћеш,
ни онога кога волиш.

Ти не одлучујеш када ћеш
у рат и мир
коме ћеш прошаптати тајну.
Ко ће те придржати прстима
љубави.

Безгрешно око сабра
оне за и против
оне горе и доле
оне близу и далеко, црне и беле
оне с истока и запада
оне у невреме и време
успаване и будне.

Хеј...Испише ли Моравску кап
Дунавски вал, све боје Марице
улише ли се преображени
у Дух времена...?

Не, ти не одлучујеш ни то
премда у теби - и Сунце и Слобода.

228

ВАСИОНА И ЈА

Тражих од живота зденац у пепелу
он се окрену ветру
понуди ми кораке краја и почетка
пустињску самоћу
бисер на дну шкољке
и перле неповрата.

Дуго се мучих одакле да кренем
први ударац би са неба
ако се пробудиш и пређеш преко свега...,
( за расипност не мари )
држи се пута и једног пријатеља
срце у ногама издајнике не воли
Оца не постиди, а камо ли деду.

И кад није у реду, ухвати се за трен
будућност је данас
на јасноћи идеје почива свет,
славу не тражи и ништа друго
осим мудрости и здравља
па шта се догоди.

Електрична љубав, вештачки нокти
шарене лаже...( не дај своје снове )
како је тамо заборави
а кад хватне несаница зграби вино и крв
као питање части
и хлеб за изгон демона.

229

НОВИНАР

Моја узбуђеност због сусрета с Маријом
завршила се несаницом.
Тог јутра сам кренула у правцу истока
мој посао се приводи крају
путник у возу је оставио снажан утисак
зато ваља путовати и сретати људе.

Неколико седишта даље
седео је човек у карираној кошуљи
необичан, са уредном брадом
држао је марамицу у руци
повремено је брисао зној са чела
причао је смислено и дубоко
о Србији, интелигенцији, о сељаку,
и горућем.

Питала сам како се зове и где ради
у „ Политици “, рече ми, и настави:
имам четворо деце...,
све што не завршимо ми, мораће они
ово је велика зајебанција,
овде неко не ради како треба
овде је превише појединаца, а премало
нас
у бари су крокодили, а ми смо жабе,
жабе...

Овде се више троши, а мање ради
овде се пореметило које шта
овде тек треба да се деси
да људи сиђу међу људе
једино тако могу да виде
какав је човек кад устаје на леву ногу.

230

Помињао је тракторе, усеве и смртоносну
ешерихију.
Помислих, какве то има везе са нама
и би ми жао што се промоли Београд,
воз је - стигао на време!
Да смо путовали до Москве
ко зна шта би још изустио – новинар...
На београдском перону поздрависмо се
као да се никада више нећемо срести.

Хвала, господине, рекох му на растанку
он се благо насмеја
одмери ме од главе до пете и додаде:
има нас, који истином прогонимо лаж
само да се још похватамо у коло
Србија би процветала.

Да господине С... у праву сте
климнух главом, у знак одобравања.
Опростите, ја ћу десно
он се блажено насмеја, десно, десно...
Помислих, како би било лепо да се опет сретнемо
а, тако смо лепо разговарали...
Да је наш разговор неко чуо и снимио
а можда и јесте, прислушкивање је данас ин.

Ако нам свима крене на боље
знајте, то је због седмог јуна...године
који је држао час интелигенцији, декаденцији,
провинцијенцији, глобализацији, малверзацији...
Шта вреди причати нацији, кад она
све и да хоће, подучена Вуком и јауком
одвећ загледана у кору хлеба
погледује у небо и гледа
како да растегне од Понедељка до Уторка.

231

ДЕДА У ХЛАДУ СТАДО БРОЈИ

Кад заруди багрем бели и поточић зажагори
покрај ђерма дека седи, мило стадо срцем броји.
И цвркут се птичји сјати, не да ићи, не да стати
по ливади роса класа.

Пуца поглед Медовине, зеница у облак лети
с пролећа је вазда живо, у мислима плети, плети...
Оно мало трошних дана, од почетка до свршетка
само осмех поремети.

Видају се бриге срца, зелен лишћем гора кити
гледа дека десно, лево, и на јави почне снити.
Све милосно Творцу драго: нејач, благо, шуме, поља...,
благосиља: да наредна буде боља!

Из малетка и зачетка, све нечујем почне расти
у недарцу Никољдана, дека плавет оком пласти.
И на хлепцу насушноме, благост капне од милине
на подбрежја Поцерине.

С Текериша кад зазвоне, четир` слова српске слоге
за све дане босоноге, братинско се коло свије.
Десном руком компас руди: ово хоћу, ово нећу
под јелеком неву крије.

Око њега пчеле с цвета, а мој деда душом чистом
ништа већом од детета, космос грли.
Са Праоцем, Светим Савом и звезданим јасним колом
дуби сате к`о орах зимни.

Срп месеца поскакује и бардак се срећом диже
кроз сокаче уз лавеж кера, погледује стадо бело.
Фрулица му за појасом, у очима покољење, кога брани:
крстом, правдом и босиљком.

Испраћа га бака зором, за чокот га душе веже
немој дуго, немој снаго, до сокака глас допире

232

дека чокањ у џеп ставља, јасновид га санак носи.
Ко Немања Стефан да је, ушетао својим бдењем.
Забелео багрем бели, а у сусрет новој срећи
испевао дека песму, ал` нема је коме рећи.
Чека да се врати кући, да азбуком хромог Вука
нешто згодно приповеди.

Бого мили, ти не стариш, изнебуха глас га прену
ти ћеш у век да полетиш, добацује сека Перса.
Благо оном ко се сећа...о, вајда је, трептај јари,
ево Персо, ђердан речи већ нанизан...

Када јесен златом кити, декин брчић над Добравом
чуда чини, и препреда преко реда и изнутра а и спреда.
Гланца поглед, роји време и застане, врисне, писне
као ласта у пролазност.

И самотан и комотан и туготан и развејан. И зајутрен
и прозиран и сватовски накинђурен.
И вазнесен, у раскоши претрајаван, стамен, камен
бригом пламен. Складан, хладан, сунчан, бучан
и урупчан. С руковети, земним плетом и конфетом.

Опростио, олистио, тиховањем лепотио и бивао,
недогледом даривао. Заљуљао, подучав`о, срнооке
звезде брао, на пунђама греховине, у искон се урезао.

Од давнина, од милина, са откоса, расточио, опточио,
приче деци приносио.
И крунио и срунио, дно тишине, кроз путине
скид`о иње, паучину, урањао у светиње.
И небо га присвојило, и време га трагом млека
одводило на појило.

И сад дека драгодари, корака се тиха сетим
орадошћен трен се јави, хоћу увис да олетим.
Драги деко, много хвала, за сва добра овог света
к`о што видиш - у истину, јесам зрно твога плета,
тајне душа откључавам.

233

ДАНАШЊИЦА
Толико гужве, мравима реметимо пут.
Толико изговорене лажи, која нам се чини
истином.
Толико тога, а могло би и без тога.
Све нек оде, нек останемо сами са собом
бар један дан.
Да пренесемо векове преко колена
и умијемо душу сећањем на радост.

234

ПОВРАТАК, СЕБИ

Лицем у Лице
једно, друго, треће
три у Једном - Тројица.

Човек увек иза
жена придржава свет
сукњом и лепотом
заљуљани векови у колевци.

Два, три моја чеда
сва моја деца света
нада, искон, враћање на древно
мачка крај ватре упрела шапе,
пуна кућа лепоте.

Попуцао кућни праг
петао на плоту,
дим запарао небо
ластино гнездо у крову вајата.

Котарица јабука и мушмула
испред куће
ока ћупа с пекмезом од шљива
на лопару парче сланине и масти
лепиња без кајмака
бокал бунарске воде
откуцава Света недеља
буди покошено сено.

Свако на свој пут
где год одеш враћаш се себи
детињству, огњишту
надувеном стомаку од пасуља

235

балонима, змајевима, слами и орасима
пијукању о Божићу
новим ципелама, у којима Свети Никола
оставља деци свилене бомбоне.

Одеш до цркве да се исповедиш,
нешто и прећутиш
ставиш прст на чело, ужежеш
три свеће
за љубав, здравље и мир.

Присетиш се Цера и Кајмакчалана
ниси тиква без корена
Оци, Детињаци, Материце...,
дуња са ормана те гледа
није кренула без тебе на пут
осећаш нелагоду
кад год те испраћа на колосеке живота.

Отац изјутра крене на рад
а мајка у башту, уместо на пијац`
успут сврати у село
код капије треће застане.

Отресе блато с опанака
погледа у мрко небо
( да ли је звезда, попреко гледа )
и не мари за уморе.

Нема се кад, нема ни зашто
ни због чега
ваља ићи... ићи напред
очима кроз бразду
сунцем кроз васкршње снове.

236

Гледа се пред огледалом неба
изнутра и споља, броји и пребројава
дрва, књиге, обућа, одећа, гостинско,
слатко од јагода...

Два по два, четири ока седају за сто
дувају у врео качамак
бране лепоту срцем и искреном жељом.

Шест очију се укрштају, осам
нејач моја, сита као пушка
бака милује по коси унука
додаје уштипке и млеко.

Ко да су се јуче испилили
пилићи моји
ево пристигли за свет
маше им, скупља слике и крпице
мрве за голубове
( без њих је нико и ништа ).

Мати веже и дреши уморе
нема везе што је ниси водио
на Хаваје, ни на оближњи вашар
нити јој купио свилене чарапе
ни рекао наглас да је волиш.

Купила би она и пудер
и шнале за перчине
ал` има пречих ствари.

Није ни писмена толико
да оде сама преко гране
где је нешто назови јефтиније
а и што би

237

кад је све домаће боље
као, ајвар и печена бундева.

Држала се за тебе, као за топао камин
( журба је покварила све )
успротивила се самој себи преко ноћи
тражила изгон демона
( без борбе то не може ).

Ни сан не хвата без затвореног ока
без мушко женског приљубљења,
а све се своди на трен.

Чик пријави да си је варао,
да си са другом на шаши и слами
на мокрој трави, песку, чамцу, на реци,
чик реци ( Бог све види )
она сигурно тебе није
због седме Божје заповести.

Уживај у разноликости, у које чему
у свему, у чему си
макар мислима.

Смањи журбу
однеће ти детињи сан
одрастање, купање у реци
играње у песку
крпене лутке спремене за игру
модре купине, оскоруше, суве крушке
намигуше, час историје.

Врати се, врати се
врати се.

238

Дрво, пањ, корен, лист, гљива,
пољски цвет
два дрвета, три, цела шума
жубор потока, жубор тренутка
бело јагње са пропланка
закотрљано клупко среће
жубори давања.

Дозивају те прошли и будући
прозива ко стигне
све је у теби.

Сад добро пази
не трпај се више
где ти није место, не гомилај
не иди за лоповима, мољцима...,
земље ће ти бити пуна уста
и преостаће
погледај Христа у чело.

Видећеш одакле си дошао
куда идеш, има ли смисла
град - село, село - град
људи у кавезима облакодера
твоја хтења, твоја глад за вечним.

Ако је има, добро је.

Похитај, похитај
селен поље расељено
народ Ерића мале у бризи,
а веје, веје...

Ко је измислио нову годину
сад и она куца на врата

239

а рачуни, плаћања, плата...,
економисти кризу тумаче...
свако по свом,
поверуј, и биће боље!

Неко о смаку света
хватају се за Тарабиће, за мртву Вангу.

Људи, људи
оде и наш Патријарх Павле
три дана нас сабра као људе
хвала Му.

Преко пута поноћ јаше време,
бије у теме, редом преслишава
и Крушевац је дошао на ред
после поплава, земљотреса
и светског поретка.

Волим повратке
волим мирис јутра, урон неба
у росу
волим мале ствари
и мирење са собом
у гонг звона.

Волим
као што волим трубе и трешње
дедине зовине свирале,
стричеве шиљкане, татин појас и фрулу
бабину пређу, чекрк и вретено
мамину цеђ суботом
спремну за прање косе
и нарочито
црвено васкршње јаје.

240

Волим мој и твој завичај
ћирилично слово и лет и плет
нешто што се пожело и посејало
и кроз муку обожило.

А смрт у живот удара
цичи
па ти види где си
крај, или почетак.

Врати се
зов птица, истина
витештво народа
Солун, одбегло српско семе
крило песме
за нови долазак анђела.

Дај ми руку
ја сам своју дала Највећем,
нек ме води.
Он најбоље зна шта ће са многима
са мном...

Да не реметим Ум мислима, ни делом...
Преосвећени владико
кајем се
за све у знању и незнању
праштам, опрости
врати ме праху, претвори у пепео.

Он зна у расип и смор
( једини Он зна све )
нека се други не љуте
Њега славим, Њему се клањам
с њим у ватре, у воду прасвета

241

трагом тамјана, пољупцем
наде.
Господе, Господе, Господе...
да повратак не буде горчи од пелина
иња
муња и громова
Пресвета помози
стишај у грудима жар.
Дуг је пут
освештај рана крвави пут
освештај три пут, четири пута
врати у окриље
уснама поравнај Земљу и Небо.

..
242

III.

БЛАГОДАТ

243

БЛИСКОСТ
У освит росиш по мени
корен блиста у очима
пролеће листа у венама

у цветну јесен
плодови прште на дојкама
киша са дланова тугу спира

искачем кроз зене
кроз бол у пену тишине

да те додирнем
дубином тренутка
по пољу песништва
за тебе тражим реч
у врху лепоте крстећи се
стижем до неопипљиве блискости
која не престаје.

244

НЕДОРЕЧ
Кад не долазиш осетим бол
као да те има, али те нема.
Као да си година, а ниси ни дан.
Као да си живот, а ниси ни песма.
Као кад не кажеш ништа
а твоја ћутња убија.
Као да си у храму, али немаш срца.
Као да си успео, а нигде врхунца.
Кад не долазиш осетим бол
као да те имам, али те нема.
Као да си реч коју ваја време
док бежи срећа.

245

БЕЛИНИ ТВОЈИХ РУКУ

Болом скољена кад љубав утихне
пожелим твоје милосане скуте,
у зорин свит кад се поглед рађа
да сањиви додир покупи минуте.

Са дланова твојих полећу птице
које ме прате у све моје студе,
с врхова прстију оморике беже
са њима дојке, к`о кајсије руде.

Замиришу малине, зањишу тополе
сва затреперим од пијаног снева,
летим, падам, страдам, васкрсавам
на хоризонту некошеног днева.

Мирис сена пркоси младости
на кошави и Дунав се пени,
премостиш све немире и ћутње
разумевањем, неопходним жени.

И док ми шапћеш и док ме љубиш
уселе се тихо грлице у мене,
издалека чезнем, дозивицом жудње
да никада, ником, не заћуте вене.

И док над просипаш, саткану од речи
жеља срца одшкринула врата,
привијеш ме к`о лане уз себе
и одгониш стрепње неповрата.

246

Уз пољупце мед с језика точи
стапам се с даљином на иверју дрена,
обујми ме радост непојмива
и сузе склизну на твоја рамена.
Ти си једини, младости ми моје
због кога бих жедна клечала сред росе
уз молитве из шуме борова
огњевидом звездом распустала косе.
И док уходиш у све поре тајне
к`о први и потоњи путник мога брода,
насмејану улице ме прате
очарањем распеваног свода.
А твоје руке, што вино приносе
и крст стављају на пресвете груди,
небеским додиром земног пробуђења
чине да ти се, све више нудим.
И мрећу за те једног лепог дана
на белини руку зеница ће стати,
изрећи ћу ти тајну највећу на свету:
волим те к`о жена, ко сестра и мати.

247

НЕДОСТИЖНА
Залуд је певаш. Она већ зашла у нечије трепавице
чежњом. Слетела на усне медно, заиграла у срцу коло,
заносом. Сви је хоће одмах и целу. Она само понекад,
понеког, понегде. Бере и разбере, смрси и размрси
часе космоса баш у теби.
Сви је хоће у стас, у глас. Она с птицама по који пут
у кас, у вис, у смирај, тишину... Дође и нечујем оде. Сви
је желе самоћом, пуноћом, наискап. Она кап по кап, у сен,
у трен. Улије се у нечије очи и постане суза вечности.
Сви је броје и мере по свом. Она откуцава као слуга,
попут дуга, лепотом се измерити не да. Само се чека,
ћути и слути, недостаје и траје. Тек кад од тебе оде
знаш да је била. И цветала и горела, бдила. Из пепела
свет љубила.
Залуд је певаш. Она већ ватром и водом, мермерно и
цветно. У потрази за њом опојност зебње. Лепота
ишчекивања. Свој терет што га носиш, на путу који
мораш прећи. И срећа ће, коме - него срећи.

248

ЧЕКАЊЕ И СЛУТ

Кад се слапом надвијеш над реку
и тих сутон обавије круг,
питање у себи истином се рађа
ко смо, где смо, где ли нам је југ.

Чудно љубав заискри у нама
чим се јави бљесне месец жут,
око нежно затрепери звездом
сваки корак - чекање и слут.

Живот празан и к`о вишња крт
само светлост из очију сја,
чим изрекенеш збогом идеали
душа себи свилен покров тка.

Словом хвале љубав изрезбари
испију се у час земни сни,
небо светлу одлази лагано
криком жеље - све у нама ври.

Облаком се размакнеш у касу
паучина прсне, укаже се пут,
примичеш се, али не знаш чему
све је даље - чекање и слут.

Славуј пева у затишју шуме
све заћути, дан вијуга крут,
незнан крилу сваки замах нови
све је само чекање и слут.

249

ЉУБАВ И ГРЕХ
Вриском дамара у врелој сузи
цвркут птице оголелих шума.
На постељи загонетене ноћи
два брега орошена чудом.
Клица се изви и проби зној
на годину век запева
челом пројављеног сунца.
Хрупи у кристал опеваног јутра
росу пију монах и рог.
На хриди вазнесења љубав и грех
тканице пољубаца живота и смрти.
Ни да узмеш, ни да оставиш
жуд руди и узахом куца.
Снагом исплаканих дана
вичних чекању
о Божићу, нови удах жеље.
Не самује звезда булевара
копитом света бреме натовари.
Понесе га и пијан и трезан
очима лепоте, у љубав се сели.

250