Jevandjelje po meni

11.

Колевка се смеши гробу
Мудрост је на твоме длану
Записано јесте, није…,

Миловање уму кану
Да завара, душу смути
А трпљење пути, пути...

12.
Док наздрављаш новом јутру

Сусрећу те сати лењи
А на том путу обожења
Светац шапће: још се пењи

Траг за трагом, речи неме
Носиш бреме, што ти спреме.
13.

Они врли, наши драги
Свици што се небом роје

Анђелима што те буде
Шаљу бруј и звуке своје
Да не будеш само тело

Куцне часак за опело.
14.
Лудило је што те сриче

Нема слова, нити приче
Док ледбимо бездан чека
А како ћеш преко смеха

Са тугом се живи прате
Срећу деца опет врате.

15.
У том кругу, цвет доцвета
Хоризонта - роса доји

Славуји нам под прозором
Шљиве, брескве, орах који
О Божићу, поглед ћути

О, да ли ћу увенути?

301

16.
Питамо се и питамо
Из свог срца преко моста
А кад души буде тесно
Дође причест, иза поста
Зацари нас снага жива
Од бездана - до плетива.
17.
Нема станке, нема стоја
Корачање усред боја
Како било, где и када
До светлости, што надвлада
Понуди нам загрљаје
А мора се ићи даље.
18.
У оку се љубав гнезди
Њене свиле и прапорци
И сви наши суноврати
Школа дође, да испрати
А на крају трубе гласну
Отплови се у даљину
Благодарим: Оцу, Сину...
19.
А мајка се с Мајком среће
У мислима сваког дана
Кад опхрва туга земног
Или око Видовдана
Манастиру у походе
Усхићена крила воде.
20.
Напију се очи сете
Листају те слике старе
Господари хлеб и вечност
Све и ништа, те преваре
Ређају се хладно, вруће
А у Бога - све могуће.

302

21.
Ка лепоти човек стреми
Радости се мале сети
У свом кутку, у тренутку
И кад спије, он полети
Две обале удвојене
Златну капљу, небо шаље
А мора се ићи даље.

303

МОЛБА
Одузми ми, Боже, бриге
да се препустим Твојој светој вољи
по којој све бива
кад нема пред Тебе станем.
Да љубав запева испочетка
као првог дана
и сви моји са мном да су
усидрени у барку великог срца
будећи Мир, на мрви хлеба
надањем.
Одузми ми, Боже, бриге
да сви песници сиромашни
а душом богати
спасење и утеху нађу
на Твојим великим платнима
сраслим с грлом.
Ни кап тамо, ни кап овамо
све нека буде по заслугама
док свет черече, помози, Оче,
из корена – главом, да процветају.

304

УЗ КАНДИЛО СЕЋАЊА , БРАНКУ И МИЛИЦИ

Буди сигурна да си у духовном непревазиђена,
ти си на десном Божјем рамену,
изникла пре свих светова...

Ах, колико падова, успона, летова...,
рече ми Цана, седмог септембарског дана
а пиле смо прву на Булевару
и гледале у врх кишобрана.

Гледао нас „ Глиша “ ( Милан, Цанин )
завиривао изнутра, споља и додавао,
онако по свом
тако с почетка, све даље је Воља
реч вам дата, друго и не треба.

Бранково коло се плело и ми смо у њему
било је чудесно и занесено
потом смо: о љубави, поезији, o свему.

Право нас гледала с неба,
потом се пробијала оком, кроз сивила,
Врдничка вила
придружила се здравици заокупљена Гором
задивљена како је спомињемо, обе,
за једним кухињским столом
називајући је сестрицом својом
а нико не зна - колико!

На спомен Бранку и Милици
загледани у баштину нашу, уз трећу чашу
повикасмо у глас:
Песници, браћо и сестре! Живели!

305

ИЗ ДРУГОГ СМИСЛА

Сретох човека, помирен са судбином
сретох песника, разапет између два света
сретох се са собом
с обе стране ратови у срцу.

Из развезаног језика провирују звезде
привид усамљености расте
из године у годину
пропињу се сати из грлених вокала
свако има свог Дантеа, помислих
и застадох, под јаким ударима звона.

Дотичућа вера пружа бројаницу сунца
кроз отворена врата живота
улазе они које волим
из велике воде израњају они - које сам волела
под раскошним гласовима тишине
ореал дужности
светлуцави путокази, руше сабласну буку.

Човеку је тешко да схвати
песник се лишава обамрлости
сретох се са собом, пред салвама смеха.

Од ћуди ветра, јача сам,
часна реч - слова грохотом одјекују
положајник истине, дотиче колевку снова
клизи време
из другог смисла, урањам у песму.

Кроз отворена врата Љубави улазе трубачи
удвојени с Првим гласом
померају пресудност,

306

пореде ме с ружичњаком
сенке силе преду
и немогуће се учини могућим!

Моћне ли светлости у мени, помислих
потом кретох у улицу Браће Рибникара
да то саопштим онима од посвећености
и Светосавског учења
сазвучја ради, што нас не напушта
у распојасаном часу утопије.

Наш сусрет у сашаптају
помера границе нестајања
наруга се лакоумној приземности
пред олујама што разносе снове
крилом анђела венац сплетен
у сутон процвала душа
устаје из ништавила.

Опет се чула нада како опасује
акорде и варке
опет се прозор света
пред новим плачем отвара
опет молитва између хлеба и вина
сузама круни сјај.
Боже, онима које си створио - подари
Спас!

Човека нагриза сећање, усне му без лека
песник се не уби, већ словом ојача
сретох се са собом, још живља
и лепша
трен прену лептира, с несаницом бола
зри чуј среће, у крик прадедова.

307

ИЗДВОЈЕНИ СНОВИ

У црн дан, као Црни петак, разапет на крсту
драматичног и комичног Петар Петровић из далеке улице,
сред позоришта живота, на игривој сцени,
с расковане столице потписује књигу,
у коме је сетно наткрилило словно,
где је очигледна подударност мисли и догађаја.

Пише десницом, те застане пред сумњивим погледима
узвишени дарови разгранали као гране зеленог ораха,
истичући разлику између живота и смрти.

У раскораку од себе до себе побројано мноштво ситница
пресликани предели самоће и притајеност бића
ређају се као издвојени снови.

У својој непревидљивости и зачуђу Петар Петровић
кад ноћ поста дужа од године, прозрачном надом провири
без славолука и жудње, разгрну метеж, биће враћа извору
чаробној моћи, детињства и снова.

Сат застаде на Светог Игњатија, у Ремети, зора објави вест:
пред налетима ветра стена пуца, киша из невидиша
не сапра вековне боли, повређене душе...

Уловљен небом застаде, вадећи из шупљине зуба жељу
да свет спасу умни, устаде, начини неколико корака,
с Тројством изнова седе на место
са ког су га оплакивали пајаци, говорећи:
живим због свих који живе у мени
решен да освоји свет, бранећи зло од зла
и спречи рањавање предачке врлине.

Остави привид привиду, смирено, радосно и задовољно
настави да мисли као Тесла, да воли као Исус,
да чува као Мати и додаде: ко помисли милион пута
оно што и ја, биће Чудо - сјајем Посланице.

308

Нетремице, гледаше га из публике
као да у човеку никад не беше човека
Петар Петровић, из далеке улице потписује књигу
рука му се у братство претвара,
горски кристали капљу му из ока.

У исти дан Петар и Петар, ослоњени на реч,
додирују пролазнике говорећи:
Патријарх је махао из трамваја
Владика Николај писао из затвора,
Вук је просио дукате, знате...
Милош затезао и попуштао, сваки краљ за време...
Вера је љубав, чаробна моћ у нама.

Петар Петровић из далеке улице дели
трагове спокоја, своје највеће имање,
од кога се не раздваја ни у сну.

За многе тајне сазнаће се
кад Милица сјајем овенча песнике
када зденац буде ока злата,
кад Доститеј из крви, с Венца проговори.
Да не буде касно, стављам крст на чело
и три пут се крстим,
да Бог благослови.

309

БЕГ

Било је и у оно време да се људи деле на велике
и мале
било суревњивости, пада и незнања,
беше и погрешака, лицемерја, заблуда и окретања
глава од глава
ал` никад монотоније, апатије и бездушности
која свлада као туга голема
што нас запоседа и тера на бег, од нас самих.

Било је да суза кане из ока, да се због иметка
суде комшије и браћа
да се уплићу клетве у венац зла и мећу под прагове
душмана
беше похлепе, невере, блуда у избама, на таванима,
у вајатима, у сену,
али се њива златила од златнога зрна
и небо је било некако плавље
срца су горела, неким другим жаром.

Јабуке су имале лепши сјај, људи су се плели у коло
као звезде, воће је мирисало на медоносне ливаде
оранице рађале, шуме криле дубоке тајне
мајке носиле чеда и вретена у наручјима,
с пуним котарицама
а вода из потока жуборила као живот
што се премештао, од горе ка доле и обратно.

Хрлим у детињство, међу успомене
у наручју ми крпене лопте, лутке од шаше,
шерпе из пепела
играм се жмурке, љубим славује и ближње,
мислим, душа се не купује и не продаје
и све док се Земља врти прасловесним сјајем ума
зло се с добрим може срести и у срцу поравнати
корачам с љубављу, по свом,
не дам да ми замре нада и веровање заћути.

310

КНЕГИЊА МИЛИЦА

Судба моја, мени досудила, све љубави земне у небеску, сјај свог ока
звезди да преточим, од царице да постанем свећа, мала блага да
постану већа.

Ја, Милица, од Немањића, кћи Враткова, а супруга Кнеза
не зауставих ни деветог брата, пострадаше на пољу Косову
после свега, ја под звоно стадох, на криоцу крвавог божура
да државу рањену предводим, следећи пут милога Лазара.

Ах, књижевности да не беше, да мој Стефан не поста
Владаром, ја не одох ни у Љубостињу, у манастир,
ког сам основала, тамо не бих с Јефимијом била и
не бих се обукла у ризу, никад не бих била Евгенија
и молила љубостињска звона да Срб сваки и моја Србија,
за соколом крену у врхове.

Да се врати што је некад било, омеђено правдом и истином
из пепела да се роди ватра и да згреје лета и векове
да се душа к`о јасмин забели, на изгону исконскога бола
да достојно с три прста деснице, прсне обруч и сва очајања.

О, Тројеручице, о Талија, заштитнице песника и песме
дангуба не беше, ни брига обична, већ мој санак што постаде
јава, кога Лазар шест векова зида , подиже га буктињама срца,
скидајући повезе гаврана, из несна у сан, преведе вернике
и оне ( који ће ) тек пред Бога.

311

МИЛИЦИ СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊИ

Српкињи овој пишем писмо
за уздах цели, свитања давна
чувством истим, што лепоти води
с дубоким трагом и суштином
љубав вечна у веку задрхти
моћ ћутљивог са сенком ходи
била је прва, пробуђена, лепа
звали су је вила.

Порицала је себе у великом злу
подизала главу, кад су је други спуштали
говорила да мора, чудства ради
покров животу и земљи српској
стихове песме да удоми
заборављена и сиромашна, протина кћи
утирући сузе босоногим...

Спасавајући се од суноврата
тражећи спас у слози и миру
где фрулаш и сад стрепи...,
мирисом шуме таму окива
пупољком зоре, оку засветли
под липама заварава глад
молитви и божанском, окренута.

Српкињи овој пишем писмо
за сва зрна из тајне мудрости
у низу ишчекивања, узлета и падова
радост ми небеска капље из ума
на прагу заповест исконска, нова:
време сурвава крхко тело
а само Господу, веруј!

312

Узела ме за руку и повела у Фрушку
где се сузе сплићу и расплићу
затворила прозоре и врата
извезла је и венац тишине
закрстила и прекрстила се
у име Оца, Сина и Светога Духа
молећи ме, од себе да не одустанем
с њом да браним колевку и гроб
њен сан - на јави - да досањам.

Привиђењем птица
рекла ми је једном и заувек
обујимајући род и бразду
над поломљеним очима фрески
кад си сам, и кад си од олова
нема пренемагања, ни одустајања
такав је пут
иде се, па докле се стигне
загрлила ме звуцима слова
на светосавским густим откосима.

Српкињи овој пишем писмо
ни мање ни веће, онако како доликује
дами са брошем и бечким манирима
са љубављу којој се није могла
препустити земна
колико љубави она мени
толико ја њој и још више
за вјек вјеки да буде и да преостане.

313

ЕВО ЗИДА
Мој опортунизам, вичан истеривању демона из ока
пресеца мреже маниризма, деспотизма, мазохизма
склања јабуке са стола, опијене клетвом.
Здушност појединца приклони ме себи и не одмаче
од своје осе
у којој се крећемо Незадоцнели и ја.
Усудих се, да их накачим на зид, да висе о сенци
свога зла, обзнањени, срамни и пали
сви који су рушили мостове од Земље до Неодложног.
У трену померености ума тврдоглаво се успињем
понад бола, у тачку
у којој нема места за неразговетност.
Придржавајући се иглама спаса, схватих
искривљена огледала враћају уморе загледом у себе,
пронађох још по нешто
између купљеног и проданог.

314

МИКРО КОСМОС

У свој микрокосмос не треба пуштати нељуде
ни људе, који зацело нису људи
ни оне који се хвале да јесу
да ти не загаде свет.

Радије отвори прозор и гледај таласе реке
или пучину мора
и тихуј
на груди спусти сунце и диши у ритму:
Помилуј, слава Ти, Господе...

Сав тај призор лепоте изнутра и споља
биће у равнотежи.

Сви они који су се успињали и падали
унутарњим видом биће ти блиски
бранећи лепоту која се открива и не открива
иза раскопчаног јелека душе.

У свој микрокосмос не треба пуштати зле
ипак, постоје добри људи и добри дани
склони шапатима: опрости, хвала, волим те...

И зато уживај у своме труду
пењи се лествицом, којом не могу патуљци
да би и они једнога дана знали да одрасту
и да одрастајући - не изгубе себе.

Прослави сваки успех на путу саосећања и снаге
јер Љубав је подвиг, највећи од свих.

И Бог је рекао: волите ближње као себе
јер ја сам Светост
која обитава у људском срцу
као мудрост, знање и разум.

315

ПОМИРЕЊЕ

У тихоти ума, светац тихо рече:
пружи руку десну, што узводи небу
ко не лучи мед, јед му срце точи
долиј мудрост у звездано око...

Буди увек таква, смерна и дубока
лепота никог не оставља без даха
дај сновима снагу, да ти се остваре
иди само право, љубав је благодат
мали су велики, снага је у нама.

У тихоти душе, светац ишчезао
глас искона и даље пролама
ти сад јеси, даље - можеш сама
о лошима, пусти, да говоре добри.

Не одустај од својих намера
Господ сваком сетву даје
помири се и пренеси
свој крст земни преко прага.

У тихоти ума, светац се појави
кад се осетиш слабом, помисли на оне
што су те храбрили верујући у тебе
у борбама побеђује – Не одустајање.

Узбурканост реку прође,
те се врати у старо корито,
маховину среће магла обавила
дан ми ватрен, бујицом потече.

Трен успава звер у себи,
потом пређе на човека:
загрли сестро, гору и воду
к`о Мојсије десет Заповести
исписуј по камену душе.

Љубећи, настави...

316

ЉУБАВ ЗРЕНЕМ
Да наслоним главу на твоје раме
и да ме водиш
пожелим само понекад.
Иако сањарим
премда рањива и осећајна
држим конце у рукама.
Наизглед само
управљам својим животом.
Капљем, као јесења киша
истрајна у свему.
Желим да будем јака,
идеалу тежим.
Волим да улепшавам живот,
пријатељства и људе.
Ослањам се на себе
Богу, све ближа.
Ко љуска ораха крцка нада
корак по корак
од пролећа до јесени.
Осећаш ли да у теби
Зренем...?

317

УДАРЦИ, УДАРЦИ

Могла бих над опанком говорити
о првом, о другом
о ратовима којих више нема
Чернобил се појачава, уз дар касетних бомби
ударци, ударци о сунчев шар.

Има их одасвуд, понављају се, мрешкају,
додворавају утварама
она иста кап која задоји, брани истином:
куд год идеш, враћаш се себи.

Омрклина расте, туге у мом бићу све више
празнина вуче и појачава
назирем апокалиптичне приче ход
свет је пун бесмислица.

Застанем, опипавам таму и гле, под кожом
бубри кост
оштро удара о противречност, брани
оснутком,
и ти си се уденуо у иглу бола
у мени - сву ноћ трепериш.

Залазим дубље у ноћ
Косовских акорда бат, пружа призоре нове
Христос с крста вели: ко претрпи,
венац живота примиће
над поражавајућим - победник.

Могла бих у бразди, под вајатом, у качари
на ливади, у колиби, у шуми
понављати исто, клети до бола,
поваздан
окренух се молитви и сунцем заустих:

Опрости им Боже, не знају шта чине!

318

БЛАГОСЛОВ ИЛИ ПРОКЛЕТСТВО

Уливамо се у Једно, трепет нам доснева тајну
запламтеше срца доходи, слатке би усне колајну
процветаше трешње и гроздови
наздрависмо нашем сусрету
отворисмо врата срца, још да се руке сплету...
Лето се у даху смрви, непребол обгрли јаву
и ово што гусне у крви, води свечаном гралу
вечерња умирују звона, изводе на стазе самотне
врбе повијају главе, промину сузе ломне
самљи на две стране, непребол стаје на рану
зар нема места за нас, у једном једином дану.
Осама над нама шета, кротимо слутњу и буку
о кад би ме повео низ поље и узео за десну руку
где би нам крај био, још кад предвечерје лахори
и каћун зоре сише, шта би нам могле, олује,
силни громови и кише.

Уливамо се у Једно, ни смешка на лицу врелом
само тишина зрене и мами нежном пеном
благодарим Творцу на овој тишини великој, гробној
ко зна зашто је добро, казујем Деви благородној
цвет се окамени у часу, слова камена ћуте
„ Санта Марија Дела Салуте...“
Из вене потече песма, распета у овој замци
премда, свој лик резбарим у насушној животној станци
приснива се, чудно ме брујање снима
корак је први тек, колико до потоњег има
слобода заклета звуку, белином божанског крина
то је затварање круга, жар нови, у Сина
спајање лука од леда и оног васкрслог од плама
коме се дивим од постанка, тој струни предана.
Очи молитву пију, птица плаветнилом шара
сећање сли се у реку, нађох се крај олтара
сричу ме иконе свете, анђео пружи крила
душа се гости миром, мрвама хлеба и вина
Уливамо се у Једно, Ти и даље у мислима.

319

ЗНАМ
Знам да преобликујем сулуда стања у блаженост
да страхове заменим вером
и да ти дуго причам о мирисима пролећа,
која се срећу на раскршћу живота и смрти.
Да покренем нежност трава и да се загледам
у твоје очи уз: добро јутро, хвала Ти, Боже...,
безличан трен да уприличим смехом
а кад те сретнем да раширим руке
и пригрлим те, најјаче од свих.
Знам да се наш тренутак мери корацима срца
и да је сваки сусрет намеран кад ме опија нада,
покушавам и тад да те отргнем од бола
да се распричам с твојим далеким тајнама.
Знам и што не знаш, с тобом чекам возове и
нижем слике ума, сањарим како ме игриву
пропушташ кроз грубе дланове хтења
а ја се опирем као дете, које се стиди и обећава
да ће погледом обојити свет.

320

УЧИНАК
Уђемо једно другом под кожу
кроз врата ума, или кроз прозоре срца
каткад и обрнуто
рукујемо се семеном ватре и воде
меримо густину костију и крви
меркамо хромозоме
кроз призму сератонима и допамина
питамо се чија је улога у љубави већа
а обоје знамо
живот је само карика у ланцу
састоји се од мноштва ганглија,
бар десет уз сваког од нас
несвесно пријања,
леже с нама у исту постељу,
вечера и руча за истим кухињским столом
и док сањамо, гости не одлазе
колико смо заправо једно другом
коликим учинком љубави
не би протумачио, не академик разума.

321

СЕЛЕН ПОЉЕ, РАСЕЛИ СЕ

Питам стрица Димитрија, поредачко, све поређе
Испод хлада белог дуда за момачке љуте веђе.
Нема моја синовице оно` чег` је негда било,
Селен поље расели се, село нам се опустило.
Нема блека, нити рика, нити стада ко што беше,
Самује се и стари се, из колевки род однеше.

Коровина селом цвета, сви се у се нешто збили,
Те роморе у брк себи, поодавно веселицу пили.
Једва мрву хлеба могу, нити зуба белих има,
Штап у руци, повезаче, кожуси им на грудима.
Сви одреда сачекују писмо које неће доћи,
Своју децу, унучиће... од петлова до поноћи.

Понајчешће зловесници у авлију хитро бану,
Да најаве: умро комша, ко ће њему на сахрану?!
Е, мој стриче Димитрије, плаче бразда неорана,
Ваљда ћемо пут Метлића, од Ускрса до Митровдана.
Не требате децо после, кад нас прими иловача,
Дођите нам, обиђите, оста мала на два јача.

Под црепуљом хлеба биће, из дубока `ладне воде,
Бар да коју прозборимо док нас греје сунце овде.
Милоште нам не требају, не жалите балон „ чорбе “,
Под чардаком да седнемо као у час добре мобе.
Самотна је ова липа под њом косци ћиндијаше,
У обору блага беше, јаге сунцу чело даше.

Збогом моја синовице, сутон наше село хвата,
Над сокаком звезда трне, лампек рђа зубом клатна.
Још завеса на прозору, у раснућу букет ружа,
У прозору фењер стари, носталгију души пружа.

322

ПАЗАРНИ ДАН
Уморног дората шири се воњ, кочијашка камџија
пецка модре сапи Дринке, обоје ступају у корак.
Звездано коло поиграва на ћукућању стричевом.
Рани парадајз на тезгу жури, запрежна кола пуна,
у гајбама завладала журба, сваки к`о јабука
црвен и леп.
Петак, пазарни дан. Паприке, грожђе, кајсије,
ракија, шљива... Лозница, Крупањ, Нови Сад...
Из дана у дан трагом бербе.
Пиринач, грумен соли, бибер... Џак шећера...
Шта оно рекоше још, пита се брижно чича. Аха,
баби ратлука за грош, деди лула дувана,
деци фишек бомбона, брату лепак за кожу...
Отић`е цела кола за то мало по кући. Али се мора,
вајка се стриц, а потом утрнуле руке испружа.
Точкови шкрипе, штруцкају даске са облакодера,
једни путем обилазе друге.
Навече, сви се око пазара скупе. Чича све редом
прича, како беше. Назобани коњи као на вашару
показују зубе. За јаслама од среће вриште.

323