Jevandjelje po meni

III.
Поредим те са ватром, што лагано
У камину душе пуцкета
Са благданским колачима, сред Госпојинског лета
Са Оче нашима и ћиндијашима
Од града до села
У теби се истина векова плела
И још се молитва рађа да стиша трен
Саткан од греха,
У звуку трава твој кикот, шапат и колевка смеха
Понеки поета што бере заветно слово
Да љубав од мржње брани.
IV.
И ови стражари твоји, будни и распевани
Чине те лепшом него јеси
Кроз ватру би, маглу и воду
Да не оду из руке јабуке
И док стари живе за унуке
Да се гнезде птице у врхунце
И прапорци - најављују Сунце.

151

ДА ОЧИМА НЕ ЗАТВАРАМ КРУГ

Волеше те моји преци давни, дубином чежње што из ока
злати, распеваном птицом излеглом у души. Волеше те
редом војници и свати, твоје јесте и није, имати, немати.

И сви они далеки и ближњи, што су причест твојом
мрвом знали, капљом вина твојих винограда, крвљу Божјом
грехе окајали. На исповест и на причест ишли, четир` пута
барем у години.

И молитве Вишњем редом слали, зарад здравља,
напретка и мира. Због јелека, блага, опанака...Чекала их
на прагу сељанка с хлебом, сољу, ратлуком и вином.

А шиљкани лаконоге браће дичили се снагом, до
месеца. Вајат, прело, моба и преслица... Спомињаше
Солунце и свеца. Над амбаром и храстом млађаним.

Да умију срце и очисте, ходочашћа чинили су тако.
Све што поглед ока обухвати, љубили су својски и
полако. Да се бразда бољитком избразди. Да почују
звона, кад преду тишину.

Подиже се светлост на истоку, на западу - једну исту
тему...Сад се моле за своје шљивике и за чељад Саве
и Мораве. Да јецаји заувек нестану, да кораци не
утихну свет.

У трен ношен ветром, док расплиће траве и врбаке
и питају се зашто, због чега, колико и чему - спомињући
Цер, Чегар и Дунавске шајке. Где је амбис и кад ће
освити?! Неумољив сат пољима кривуда...

152

Има ли те, правдо у човека, или чекаш ону Божју, већу.
Питају се, а питам се и ја...Докле, докле... Шта бих
друго, упалићу свећу, за спасење српства пред Мајком
Пресветом, у Светој Фрушкој, милом Гргетегу.
Тамјан пуца, мирис развејава, отров мрви, прах костију
мири. Руним земљу очима кад пада, око мене свици и
пастири. Дижем опрост, молбу и кајање. Над устаје
пред силом нечистом.
Све додири истине у Једном, а срдашце нечујно жубори.
Предајем Ти, Боже, разум искипели.Твојим путем
Ти нас даље води, са вешала скини сунце мило. Да се
чедо не зове туђином. Да очима не затварам круг.
Остави нам мирисе детињства, купине, проје, липе и
сокака... И слободу сваком ствараоцу. Нека прсти сами
плету срећу. Као птицу, ка небу поведи.
Док смо овде земни и у паду, дај љубави на радост
планете. И пригрли свако твоје дете, потајном жељом
што низ грло клизи. Кад застење слово на уранку, нек
пониру мисли и дела бездана. Отвори врата да побожни
уђу, пре судњега дана - Јовановог.

153

ОТАЏБИНО

Ти си у крви, кости, под ноктима, веђама, зубима
у руци и јабуци, у свим страховима, тугама
међу људима.

Као орахова љуска, што се колевци и гробу отвара
блиска звуку фруле, звонима олтара
зрно си наде за пчелу, што медно ливадом шара.

У твоме крилу сан је војника, путника, цара...,
дете пред сунце стане, моли пурпур ока
мајка пред икону клекне, док туку, са оба бока.

Кад крену на те злобни, као хијене брже од страха
подижеш руке горе, остајеш без даха
на длану хлебови расту, поток у вени зажубори
птице прхну из гнезда
зри реч као бразда и свет у око стане.

Отаџбино, на хлебу и вину извидај ране
изнова крени с краја до почетка, под крошњом
срца сачувај бајке
не затварај очи века, пале су маске.

Хиљаде свитаца у овом трену, моле за мир
и васељену
твоје класје семена ретка нек угости свица,
знамење, претка.

Браним те истином, десницом...вином
одбрани ме Оцем, Светим Духом, Сином
велике и мале на љубав сведи.
ПОБЕДИ !

154

ПОЉЕМ НЕБОХОДА

Исповест пса луталице

Само још ја тамо, раскосовљен, кроз паучину распарану тајном.
Крај напуштеног прага искона и ђерма у селу. С црвима и гробом
и понеком мачком што се путем лиња, с позом од чекања, ситно,
зеном, денем нит живота. Кроз кишом намучена поља, рукујем се
с неком коском историје, као цар на столпу самоће.

Понеком залуталом путнику покажем пут и правац удесно.
Пробудим мирисе чекања, отпрхле и бледе, што још живе у кули
сећања, украј дуда, амбара и сена. Мирне лепиња из будне
вуруне. Груда сира у рукама мајке, упила молитву моје крсне
славе. Заигра у њој коло свечарско, свадбарско, паћаршијско...
Дубак сучев мислима прогледа.

Сипи миро тамјана, гриз наде све ме удиљ гађа. Ничији петао
повиче са прага, гавран домаћин, а на коцу сврака... Дигла се
рогоз облаку до браде, расточене бачве вире из амбара.

Само још ја тамо, под копитом села, босоногом жељом плетем
доба златно, да се врати неусахло време. Цедим задњу сузу за
свитање. Око ничије куће с крпењачом и дроњцима под ногама,
листам задње кругове сунца. А месец се улагује.

Слину росе чуваркуће, на склупчане зоре - језик јоргована и
свила кукуруза. Крст и свећа. Чупнем звезду за кићанку, љуљка
нада хоризонта.Такав је живот псећи. Неко мора и да остане, да
сачува Христољуби дом од гамади и несоја.

Око мене расуте обрамице и дедино крило натеге, бабиног
вретена парче, ветар зачекића са ћувика. Крило слепог миша
заденуто у црвоточину магазе. Чардак се окреће око мене,
мишеви у јурњави, дан без видокруга. Нехотице ме додирује
зеленкада и ја помислих: нисам сам на овој светој земљи
Српској.

155

ОСЛОНАЦ
О, моје сутра слушајући те данас
пењем се уз уске степенице
улазим у дубоки мир, иза сумњи и неверица
прихватам те као тачку ослонца
из које могу сваког трена полетети.
Све друго била би брзоплетост
која се не прашта потковици мојих година
стрмина би се нужно наметнула круговима
у глави
водила неумољиво у пад анђела.
Време сигурности запечаћено звуком
вредно ме премешта с лева на десно
води у откровење, ка сврси и значају
од пепела и воде рађа се ретка уметност
моје уздарје Богу, тиме не престаје.
Завичај ће ме прозивати сваки пут
кад се прошетам именом Божјим од Цера
до Фрушке, јер сам највише ту
кад нисам између истока и запада
Свети Сава ће ме обранити Христом
у хрву Светлости и Таме.

156

НА ДАН СВЕТОГА САВЕ

Недеља света, к`о ноћ глува
само се звона косовска чују
чини се камен у реци дрхти
и поља небом поскакују
грло се од уклете студи стеже
гробове преврће неман пуста
уклесана слова у небо лете
на трагу ужарених жеља и снова
метохијска магла одвећ густа
где ће им очи, где ће им уста?
Овде се златном кашиком јело.

Овде се лепота мерила словом
овде је било, да се вид крати
и суза брекне к`о олово
ал` кад се српство из пепела вине
цар Лазар опет на трон ступи
к`о некад, цар Душан у Призрену
семе зверско изгнано из таме
искаће сунца, молиће дане
да га не посеку сопствене ране.

Недеља света, Савин дан
изданци срца увежбали своје
у Карловачкој цркви, док свећа жари
стихове нижу Светитељу своме
секу испразне мисли и храбре
на сваком крају, ето почетка
милују крстом и скуте шире
на великом трагу имена ретка
стојим у реду, међу заблудама
а на видику - очи живота
које ће ме прочистити - Ватром.

157

КОСОВО
Уста отварају редом
селе се приче.
Варају звона језика
ватра од бола задрхти.
А срце у рукама смисла
с њим ћу кроз светлост
до живе светиње.
Очима је у небеса
дижем.
Од лепоте божур да процвета
из те крви да полете
птице.

158

ВИДОВДАН

Је ли то Земља, где куће без огњишта зуре над гнездом
без ластавица, где црне змије под праговима свести, воде
убиствено коло.

Је ли зора, која убија сузама дан и ноћ исуканим мачем,
док сече на пола чело свога чеда, ућуткана устима велике
силе, где линија закопаног српства крије вечна звона,
крајпуташу досуђена, где се уместо божура, бере нова смрт
изнад Ораховца.

Гледам издалека и све мислим, варам се, разгрћем пепео
који се вековима опирао ветровима Балкана. Око мене
сенке, брид Косовке девојке и распукла лазаркиња,
Видовдан без главе и срца, на раскршћу истока и запада.

Онај исти у ког` сам се клела, о коме су причали
док је мирно пролазила пољем, душа ми жедна ходочашћа.

Поредим Јерусалим и Јерусалим, трошим највеће речи
да ублажим бол, а црнило над Црном Реком , сузе над
Хочом, бриге сред Бистрице и туга косово - метохијска.

Споразуми посташе правила, а правила нема, сати беже
између молитве и неспокоја, реч се у бескрај преселила.
Господе, помилуј, је ли то Земља...?!

У сусрет ћу гласовима наде, да допричам како се живело
на темељу врлина и звука. Вода из Зочишта вид ми врати,
учини ме бољом. Санак онај, у овом се гнезди.
Косово, Божје име, људског распећа. Кад год одем, заувек
се враћам.

159

НАД ТВОЈИМ ГРОБОМ
Ево у присенку грљене планете, склопљене ти очи, дробиш
задње снове. Сустижу те свећом, осетима, цвећем... И
земљаном плевом, што ти тело прима. Душа ти се бори,
млада се уздиже. С трептајима чула, пуна спутаности.
Оно гласно, све тише и тише. На ласкању, говоркању немом,
надирања пев даром се примиче. А ти већма мериш ко, када
и како. Извијаш се к врху, посвећеним путем. И суза варничи,
окована ледом. Изнурени исход, капља зимзелена.
Ту ћеш предах, када оду Велики и мали, и сви други што ти
срцем беху. Бесконачни у коначном греху и расплети на
диму тамјана. Видокруг се шири, приводи Распећу. Да ти
опрост прими Највећи, Најбољи, када мртви на капи оживе.
Све у трену и сви: у ватру, воду, пепео, громове... Сви до
једног, по вечној Промисли. Муње се осврћу, гађају по вису.
Онда нехотице, с врховима сунца, с ћуприје, камена,
тескобе... и врапци гладни сачекују своје. Да се мрве добра
и зла Руком испремере.
Сви походи као каравани. Ишчезну и оду диљем распоља.
Само арханђели, вечити сведоци, крај одоре ћуте, над
крстачом страже. И војују битку непрекида. Понеко се сети
да отпије чашу, док варничи срце зажареног лета. И реч коју
проспе, налик сеобама.

160

КОСОВО, КОЛЕВКО МОЈЕ ЉУБАВИ

Опет ти се враћам на хлебу и води. На сећању што се из
пепела диже. Да отворим свога срца чесме. Да ти кажем,
шта ме дуго боли. Долазим ти нежива, а жива, да целивам
иконе са неба. Да те сузом изнова умијем, привијена уз
дечанска звона. Од тренутка кад си посустала, као дете од
великог хода, у знак трпње ал` и благорода, дозивам те
зрном бројанице.

Провирујем кроз прозоре Тајне, шкрипу врата манастирских
чујем. Док ти врана дно утробе кљује, траве будим гласом
праискона. Овенчавам крајеве почетком. С цар Лазаром
разлиставам поље. Немањића здања оснажују, пуче крчаг
најезде и клетве. И гле Чуда! Несташе муцања. Крупан
поглед одгоне изроди. Звезда намигуша осоколи семе, крв
згрушану са обзорја отпи.

Око ти се изнова насмеја. Зуби ти се вером забелеше.
Засијаше Призрен и Љевишка. На опросту покида се тама.
Ишчилеше немири и боли. Промилеше кроз густише мрави,
излетеше пчелице из шума. Оживеше слику старинскога
рама, озвездаше векове тренутком. А ти лепа, уздарјем још
лепша, уздах срца на прагове стиже. Куд год кренем твоје
лице на мом, Душан силни, учини ме већом.

Пева нада на сунцу расадном. Ишчезнуше оловни кораци.
Бесмртност ме као некад пије, к`о дете сам у криоцу мајке,
ушушкана сном уснуле звезде. Лепота ме опија к`о вино.
Неман оде, драж поста још већа. Слободом се ови твоје Име.
Узвик ми се са усана оте: Нека живи колевка дедова! Запевај
са мном васељенска надо! Учини да љубав искрама се диви.
Подигни главу претужни божуре, да се живи и мртви помире.

Пробдели смо над сваким изданком. Сваког лета, јесени и
зиме. Давала си одговоре потом. Бистрица нам избистрила
море. Опет ти се враћам, Земљо прадедова. И нигде без
тебе, к`о без првог слова. Нек заувек Истина те свети.
Колевко древна, васкрсла из снова.

161

О, КАД БИ...

I.

О, кад би сјај очију надвисио таму, а усне говориле
само истину
кад би уши више слушале тишину.
Кад би се сваки становник Србије бар једном дневно
помолио за Србију и за људе који воде Србију
( молитва је најјаче оружје )
а свака шпица Дневника ( бар она у 19 и 30 )
отпочела са Боже правде
било би више напретка и среће, и нас у свему.

Од вртића кад би почели да учимо децу правим
вредностима: о врлинама, вери, нади и љубави,
о слози, миру, опросту, кајању...
о реформи школа да и не говорим
( од гомиле информација тешко се долази до суштине ).

И кад се не би стидели што смо Срби
( најлепши пример Новак Ђоковић ),
више би имали себе у себи,
више би хвале упућивали Створитељу,
свако би радио за шта се спремао,
или оно што воли,
тада би и свет био лепши и бољи.

Кад би скратили беспотребне приче и прешли
са речи на дела,
кад би руке више уплели у рад,
а кафиће заменили фабрикама.
О, кад би људи били људи и свако дао
свој допринос за боље сутра, тад би љубав на љубав
уместо туге, расле би нам руже.

162

II.

У вртлогу страсти и усковитланости емоција
на раскршћу овом,( идући бесциљно, тамо амо ),
будући да се преко мере задужујемо
да преливамо из шупљег у празно,
да нико ником не верује,
једни другима подмећемо ноге.

А поремећено све, па и морал, ( нема нам друге
него да кренемо од првог корака ), да се системски
боримо ( и решавамо једно по једно)
и да истрајемо на путу истине и правде
( убеђени да се зло једино може победити добротом,
идемо ли злом на зло, краја злоби нема ).

Исувише се осврћемо на то: шта нам други веле
и шта ће рећи ( свако треба да пође од себе )
( да не ради што не би волео да други раде њему ).

У овом господству неразума осећам потребу да се
помолим Господу, да нам отвори ум
да моја молитва ( међу молитвама )
буде будно око пред лицем Истока.
( Да васкрснемо из пепела и кренемо путем
куда су нас водили преци ), учећи нас да је небеско
царство вечно, а земно - крхко, за малена.

У крви, месу и костима имамо сећање
пробудимо радост освајањем себе ( није нам до
победе ради победе ).
У мир, здравље и спасење. На многаја љета!

163

НЕ ЗАБОРАВИ

Знаш ли да живот изнутра и споља, кроз јесен корача
између два звона. Хлеб у наћвама расте као ти,
о твом завичају можда прича она и свако сутра постоји
због нас.

Знаш ли да васиона у срдашце стане, осликана твојим
кандилом радости. Све мало је велико и далеко близу,
сви смо блиски са: волим, опрости, и сви гости
на планети Земљи.

Знаш ли да нас време претаче к`о вино. У косу уплете
бајке и ситнице. Да дете у нама никад не одрасте и сузе
наше вапе за победом, једном игром са плишаним медом.

Знаш ли да смех тера страхове из кости, ниси сам у
немилости. Неко те чека и погледом прати, пије, сања
и не даје стати и љубав се деси из Милости.

Знаш ли да мисао коју шаљеш другом, тамо - амо у српској
Атини, кроз дела те убија и јача. Све је пролазно ако
светлост није, као скупине уличних свирача.

Знаш ли да се мир осваја добротом, мирисом детињства,
давањем до боли. Да је све у звуку, облику и боји,
учимо од мрава да смо скупа, своји. Ноћ ушушка ветром,
запевамо зори.

Знаш ли да свако путује са надом, стазама безброја на
путу до циља. Трен нас лепотом својом благосиља,
почетак и крај стрепе на истини. Све је другачије него
што се чини.

Живот се пише очима Љубави.

164

САН О ПОВРАТКУ

То није обична земља, већ засејање. Ту није цветала
коровина, ни жбун. Ту су мој отац и мајка у хладу
ћиндијали иза велике мобе и жетве, а баба и деда
провиривали из сваког влата жита. С присећањем на
Солунце.

Бријао је ветар с легендарног Цера, а Добрава слала
свежину с јутарњим празвоном Криваје, наслоњена на
светитеље, мученике и претке. И сад беремо купине и
сеоцем идемо пешке. Као ђаци, од куће до школе.

Предак Данило, први стиже у вајат села, из крша и тврдоће
Херцеговачке. Уткан у сва брања и сабрања, у наше косе,
колена, образе и руке. Ово и оно, а беше. Умивали се из
истог лавора и расли, пили бунарску из исте чесме. И јели
пите, проју и дулеке.

Сви за једног, један за све, брисали руке ланеним ткањем,
спавали на истом кревету од кованог гвожђа. Гасили жеђ из
исте лозе, нагињали бокале и натеге. И примали намернике
као најдраже своје. На ракију, погачу, комишање, гребен...

Мерили истим кантаром исток и запад, горе и доле. У наћве
сејали хлебове. Из ћупова и амбара плодове јели, славили
исту славу и у муци спомињали апостоле. На истој земљи,
од истог камена, крај истог потока. Под липом, у Ерића мали.
Ми, сељани, Ере.

Јутро. К`о око дубоко, к`о каца широко, до неба високо.
Узвисиле мисли, а село расељено зове. Не да мрење, не да
боре. Босиљкача душу млади. И салата, лук се сади. И кајсије
с прага мире. Скупљам књиге и шешире.
Сањам сан о повратку.

165

РЕЧ О ПОЦЕРИНИ

Изјутра тако у Поцерју мом, налокан облак
на дединој капи. На њему прашњак и обојци,
опуташ и војнички каиш из оног, немилог рата
кад Степа и војвода Мишић...

У устима му опушак завијаче, натегу усни примиче,
гргоће, пуни сатлик смешком: децо и лекар
преписује вино, ујутро и навече, по једна чаша.

Мама на перилу, баба кецељу упасује и мараму
притеже, прелази пешом преко времешне браде.
Оче наш пре и после јела, тамјан пуцкета на рубу
шпорета.

Улази рутав Мики са смешком, на уснама му
трагови млека.У руци огризак јабуке, на раменима
школски торбак. Словом креће тоцило живота.

Седа за сто, пожурује, ређа: багремов мед,
слатко од купине, џем од шипурака, хлеб из фуруне,
ока кајмака... Прегршт топлих чварака, комад сира,
сланине и граха...

Росуља сипи, радила спремна, приглавак у углу
чунак и потка. Рже копитар везан за јасле,
свако по свом, поредак зна се. Деда о уларима, већи
за ујам.

С вечери тако у Поцерју мом, комишање, посела
раскаљан пут. Сепет, кошара, сенара, јаја... гладна
уста прежеднеле стоке. Пас на синџиру, бака пут
сиришта.

166

Дека затвара шукастог овна, још једна облица,
окомак, шаша..., да се оџак пуши и не затре ватра.
Јагње и тиће дишу испод крова, гасну звезде...
под иконом посустаје лампа.
А Добрава к`о цвет замодрела, покрај ње ливада,
луцерка и шума. Дечак с рупчићем марамице
у руци, осмехом тера ноћне лагуне. Ватра још
жмирка, очи неба пуне, у соби мирис босиљка и
шуме.
Изјутра нова вртешка круга: хоћу, нећу, морам...
Бог на уснама, принеси, донеси, додај, помози
долиј, намири - веле чивијаши...Фрула каткад
уморе прекрати.
Да се побратимо – путниче, наврати.

167

ДЕТИЊСТВО
Кренеш низ падину, а живо блато зазива
кажеш: корен је дубок, а жетве...,
године памте закопани мрак, вечност је преварена
кишом
лудило се шири к`о осип.
Чему потрошени кораци
налик бескрајном чекању
ветров усукани поглед, пругаста хаљина,
поља од свиле, таласи моћи
између присутности и одсутности.
Око мојих руку плету се сећања
истина се шета самоћом,
с пола мог и пола твог бола
све смо већ предали небу, растемо босоноги
ватре нас стижу, пузе у крви
у дубокој самоћи вриште.

168

БЛИЖЊИ

Пластим очима сено
киша се нећка, облак љуљка
дремну сова.

Ближњи се даље...

А јесу ли икад били
онако братски
убокорени у радост
берући босиљак
и мудрост
по планинама предака.

Идем даље, и у себе...

Рој тренутка...

Ено Цера...

Мирис храста, плач облутка...

На уво сунцу шапћем
целом снагом
кад огладнем
да не прснем у камену.

Записах и ову под мушмулом
док петролејка у срцу чкиљи.

169

С МАРИЈОМ КРОЗ ВАЉЕВО

Цвети. Зелено лишће над Колубаром брсти облаке.
Подигнута Стеванова рука окренута злаћаном крсту
Храма. Ја ћу увек бити она, која погледом не убија.
Рече ми Марија с гранчицом врбе у руци, лепоти
оногорској предана.

Музеј челом испред нас. Љубине слике кроте ерос.
Ту одакле све почиње. У Ризници велика тајна, а около
градске диње: Медведник, Маљен, Сувобор, Повлен,
Јабланик...Стаменог ока Мишић, у заокрету срца
Десанкин споменик.

Глишићев, Нушићев, Ненадовићев сат, тек златни
Карађорђа. Велики дани на платну Љубостињом
плове, тренутак векове зоба. Човек га може изнети
само, сопственом чашом добра. Музиком крви што је
ветар у кори храстовој проба.

Свеће у Васкресењу се топе. Свака икона из сенке
жива, оставља поруку звонку: због сунца живети треба.
Кроз смрт се, оком љиљана пропети, понад живота.
Исписати из греха, опасати гробом српску колевку.
Помање о тескоби, повише о љубави, човештву и
смеху.

Љуљашком ока извидати ране и пало уз светиње.
Из своје сузе израсти због Лелића,Ћелија, Пустиње...
У Јовању похвала небу, загрљајем што се Бранковини
спрема. И реч крете, освиту блиска тема. Разговорљив
корак песничких нада, под калиопом рањеног месеца.

170

Одглуми и ову бол, где птице и деца својом дивотом
игру лептира у Тешњару ничу. Подне исписује причу,
јутро ће с нама осванути ведрије. С опростом можемо
даље, с шаком покајања умиљеније. Спаситељ диже
штит, предаје пехаре откровења. Мајци Божијој у скуте
кренусмо иза гротескних слика и мњења.
Нека нас дира ноћ паука. Погнути испред Лика чекамо
Васкрс и буђења нова. Стижу одјеци тишине, пијанства
и крика. У дослуху с кожом, гризе Милошева вода.
С језикаТршића, ветар се лискама смеје. Огањ хлебом
доврхује. Србијо, чујеш ли, устани, за осмех анђела
време је.

У Ваљеву, На Цвети, Лета Господњег, 2011.

171

ЗАВИЧАЈ

Однекуд невидљивим трагом радости
одакле дођу тамо се и врате
преслици у лице, грлом пепела
у завез камена, у чобанско коло
свако свом
под липу расутог сунца
сетвом и жетвом
у сусрет игри стопала на песку.

Покошена трава зри, лахор са ливаде
опија стварношћу
мами чудесним укусом кајмака и хлеба
у седми дан, с девет кора
око прага ђурђевак и рузмарин
на плоту петао, на прагу пас
крај огњишта одувек топло
сан заљуљан бајком и колевком.

Мисао чежњом помера слику
ниске босоногих дана хрле истоку,
икони под око
на ћилим уморан легне, тестију узглављу
привуче
изворска кроти несаницу
преко пута засеок
на варци живота враћање себи
из сенке смрти, кореном у цвет.

172

ЦЕР
Гласови неми, јачи од звиждука.
Добрава бистра, чудом отуђена.
С уморима поља пузе напуштена стада.
Под плавачом сунце претаче време.
Хлеб у рукама пева, њихањем коприва.
Руке у венцу славе, залог вечности.
Срце без тела пође у светачка јата.
Под дединим орајем Вукова слова
знамење гризу.
Под обронцима Цера, запевах и ја.

173

НАНИН РАЗБОЈ, СЛАД ПАУКУ

У Србији, посве српски
од утока до утока
под чандијом гуја трава,
сат клонуо, зид још држи
време чађом придржава.

Мушке снаге нити трага
ћук на грани из невида,
преорава бразду звуком
кукавица срећу зида,
авај, авај...

Рђом брава преливена
ломне зраке сунце плете,
на рањеног свеца пада
целив Јуде, препун сете
праштај, Боже.

У све тавно и разломно
у смакнуће ока мније,
без огњишта, плач` детета
а чудесност небо крије
сунце рида.

Све отето и проклето
где удари срца хропац,
може л` бити радост неком
ко смрт сеје и конопац,
помилуј, Оче.

174

Нанин разбој слад пауку
по њему се време шета,
пуно крви и нестанка
дивља ружа, знамен лета
у сеоцу, покрај реке.
Расељена браћа ричу
у душу им зашле звери,
к`о небесник душе оте,
земљу, ко ли изневери
са почетком од Косова.
А проклетство на ред чека
муцаво га слово стиже,
епитаф зри, петлу прошло
на кантару срца пише
путуј, моли и на вјеки!
И док ово срце врца
житијама светим склоно,
на литији око цркве
задња нада – свето звоно
да заискри светло ново!
И Косово. И Косово!

175

НА ГУВНУ ДЕДЕ

Мрсан дан
на гувну деде небо мрешка
муче говеда
јаглике под прозором,
кићанке на коњима
јапија спремна,
креја се чује.

Кућа се изнова мобом гради.

Жене у журу
хлеб у наћвама, мочило на реци
крезав комшија с груменом соли
у руци,
двојнице из џепа отац (таја ) хвата
звездано срце разигра.

Зелени луцерка
мома у вајату уплиће кике
долини ће села на игранку
сваку страницу дневника младошћу пише
са брвна живота да поскочи.

Бескрајне очи на дну образа
и радости нове
Ђурђевданске трешње у сенци среће
усне спремне за молитву
у свакој песми Господња воља.

Љубав изнова проповеда.

176

ПОГЛЕД

Мој отац, наслоњен на поглед,
кротећи ветрове на палуби времена
под небеском воденицом, у хуку пламена
задужен у моранарици, за сигналисту брода
надомак Пуле, од незгода и згода, имао је
само будне мисли, препуштене
жилама сунца.

Мој отац је свакога дана под фреску смештао
вишак срца
ужарење чела смицао ширином пора
а од бисера низао најлепшу огрлицу зденца
играма миља и путоказом
росио наду с тишином кладенца.

Мој отац је, носећи се заветом гробова
бојећи се да сан на ишчили испод губера
под маховину скривао опанак дилема
претварао ужарене руке у молитву камена
да повратак обгрли хлебом и капљом вина,
и да му, ако Бог да, роди се кћер, Марина.

Мој отац је собом у завичај понео
крчаг завештања, крцат оцвалим звездама
од симфоније морског звука исклијао песму
замишљајући да је милион у једној има
да се неће звати ни Анђела, ни Анђелина
ни Милица, ни Јаворка, ни Јасмина
већ широка као море – по песми Марина.

Мој отац од педесет и шесте, ослоњен на поглед,
поглед хвали, слави
и жељу као живу реч велича
устане, прекрсти се и дубоко поклони
Светом Николи ( нашој крсној слави )
сваки ред кад забеседи, кад се задене о томе
прича.

177

БЕЛЕ ПТИЦЕ
Очи су ти пресељене у дечје кике
плаве као твоје море
које си освајао погледом
машући заставицама и словима
Морзеове азбуке.
Нисам знала зашто си морао баш тамо,
Старатељу,
ни сада не знам зашто Марија оде
а бићу је жељна
као што сам била тебе.
Није ми успело да се играм
у недоглед
вашим белим птицама са длана
црне ме у стопу, кроз слова прате
и не дају
од живота, лако
да одустанем.

178

БАДЊЕ ВЕЧЕ У МЕТЛИЋУ

Веје. Пупе на пропланку звезде, саборности пун
снегом окован дан. У даљини тупе секире чује се бат,
бадњак на исток пада, иверје пршти к`о ватромет.
Потом обзорју враћа се дубоки шумски мир. Деца и
деда чили, уносе бадњак у кућу, радосно прелазе
кућни праг.

У огњишту ватра лагано пуцкета, по обронцима Цера
просуо се зар. Ватром љубави бадњак се нови пали,
лишће тоне, гранчице постају прах. Бадње вече
у Метлићу сокацима пева.

Светковина. Свећа пред икону светлост божићну баца.
У углу собе, у слами разиграни дари, пијучу од среће
звезде, смерност и посут чар. Падају на колена деца,
свако се нечега хвата, после се братски дели, два по
два.

Кад све утиша, за трпезу седају сви. Вечера посна.
Домаћице спремиле више непарних јела. На столу
у чинијама мед, воће, шљиве, ораси, смокве, баклаве...
И бокали... Деда иза јела молитву чита, потом се капе
маши, печеницу из фуруне вади. Мачак за њим,
облизује се вешто. Очи се цакле од светозрачја.

Сутра ће Божић. Иза дугог поста причест ће души, уз
поздрав кога познаје мрав: Христос се роди! Три дана
се рођење слави. Осет из хлеба и вина се цеди и
претвара у кап: Ваистину се роди! Срцу је врело од
пољубаца зарних.

Изјутра после цркве, молитва дуга. Потом доручак
свечан, чесница се ломи. Свако у своје парче загледан.
Срећковић новчић вади, Богу благодари. Убрзо ће и
година Нова. Злат неба још пада на длан. У пупољку
јутра дан, превејан у трен. Сеоске идиле сјај.

179

БОЖИЋ
Уђох у стари храм. Слама свуд расута по поду
Божићна свећа грца, веку дарује слободу.
Мој сусрет са Првим беше дирљив и мио
О колико је бола, због нас грешника пио.
Помислих жељу коју, децу привих уз скуте
Око ме приљуби уз фреску, молитва обасја путе.
Пођох у скровиште смерно, јача за годину Нову
Срце се миром кити, обожена хрлим слову.
Свећа се распиње на крсту, брани добро од злога
Свака се на земљи збира...Кад пођем код Једнога...
Оте се реч из уста. Свети Петар нек суди
Овде су бројали до Десет, неки обични људи.
Бадњак, чесница, ораси… Тамјан, рођење, слама…
Витлејем поново будан, слави се три дана.
Бије страх из груди, жеднога усправља сунце.
Мисао по свету кружи, прапорци ишту врхунце.
Мисао моју прену, рођење иза смрти. Да пођем
и ја ка Спасу, кораком крштеним и смерним.
Исповед у души ниже, у сусрет срећнијем веку.
На многаја љета, с Богом у човеку.

180

СУНЦЕ У СЕЛУ
ВЕЧЕРА ТАЈНУ ГОСПОДЊУ

Гледам оком душе
јесен чактара у Метлићу
а баба
кроз рунолист фиранге
још провирује.

Деда окупља децу
речју и песмама
које рецитује наизуст.

О Никољдне,
свеци дошли селу у походе,
дометнули вери
пламса свећа љубави
ветар ћурлија од радости.

Поређали се деда, отац и син
за трпезом моле...
Спаситељу, слава Ти, у векове.
Амин.

Просу се бескрај
по врховима напуклих црепова
освештана кућа мирише на тамјан
под липом чудесан осећај
враћа у детињство.

Сунце у селу вечера тајну Господњу
ближњи са ближњима
на уснама шапат даљине:
мир земљи и гробовима
месец на реци, намигује деци.

181

КАД МАТИ СТОЈА ХЛЕБОВЕ МЕСИ

Кад мати Стоја хлебове меси
облак на прозор вајата сиђе
и вири
дуго вири.

Никако да дочека
да се испече дан у срцу
и ухвати кора сећања.
Мати децу не искоби
прву им лепињу нуди,
кајмака само натруни.

Топао хлеб из руку мајке
друмовима пева.

Кад мати Стоја хлебове меси
ето птица и стонога,
прегладнелог пса и мачке,
квасац препун добрих жеља
наћве пуни.
Разјутри се јутро снено
на уранак замирише.

Преломи се ноћ на пола
пред кораком од челика.

Жубор воде у Добрави
из церика
Цер се јави,
све на поздер, сламу дише
са укусом помељара,
воденица...

182

Попак пева у амбару
а у тегли дуње жуте.
Право слатко с резетлуком
госте чека
нејачи се осмехује.
Вода капље, брашно пада
ветруштина инат тера,
киша прети
да сан ватри испрекида,
ал` дечија жеља јача
мили испод три губера,
посипа машћу
и алевом.
У устима вода нема
видик кроје звуци звона.
У Криваји црква будна
Отац, стражар, оком мери.
Село се весели
кад мати Стоја хлебове меси.

183

ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ

Вољеној Мајци

Најављивала си свој пут у вечност, пре зиме
нисам хтела да верујем у то, премда
у сат судњи
године су довољан разлог за путовање.

Отимала сам те од источног сунца
да још који дан будемо на истој страни реке
да пркосимо кишама Поцерја,
Ти си утонула у сан
вођена крилима Арханђела.

Скривала сам сузе, да их не видиш, Мајко
док си ми говорила: не плачи,
време је за пут у бело,
радуј се `ћери, брани тишину од буке
и занемари ко ме волео
ко ће ме сада више волети.

Клекла сам
замолила све од Светлости
да ти буду близу
док пролазиш кроз митарства,
да те мисли не ремете
док земни таласају, као бродови на мору.

Сад, кад су ми крила сломљена
као у голубице
док кандило те тражи у круговима сјаја
соба ми мирише на тамјан
а душа на твоје мекике,
ожиљци пеку и не престају.

184

Једино сећања живе и враћају те
отетим данима
јер ти си борац, који је ишао напред
и само напред
говорећи: стрпљен – спашен, и знам,
Ти никад нећеш отићи од оних
које си подојила млеком и росом огњишта.
Мало је рећи хвала
за видна и невидна добра
које си нам подарила, гутајући пелин туђине
сад, под овим небом таложиш топлину
да нас згрејеш срцем
јаче од било које ватре.
Ево, зурим у слику
спомињем Ти име у молитви
спомињаћу га и тамо
кад се будемо срели
у цветним долинама Љубави и мира.
Овенчана, у загрљају
опет си са оцем, који оде деценију пре
бар сте заједно сада, ако је то утеха
наша зрнца крви, трубе су и звона
а трени оватрени
вечити дозиви, одзиви...

185

ЗВЕЗДЕ ПОД ЈЕЗИКОМ

Мајци

Пере мајка рубље цеђом и росуљом
у сипљиво јутро, испред кућног прага
колико пута уз брдо, са пеном и муком
воду захвата из оближњег бунара.

Три цела сата с коритом и муком
обрамица тешка улегла у раме
око ногу куче и шарено маче
мушкатле се плету у старим шерпама.

Смежуране руке, зној са чела пада
а она певуши: Господе, помилуј.
На шпорету лонац, вода капље, пршти
дан се троши, нестаје као сапун.

Лево, десно раме, већ је пола десет
потом забеласа на жици под сунцем
умори се подне и под липу сврати
мајка и буђење петлова опрашта.

А кад вече падне и корак је лакши
замирише кућа свежином и жаром
гледа мати рубље и мисли у себи
никад не одустај, увек иди даље.

Звезде под јастуком заноће, не свеле
мајчине руке ките се Поцерјем
субота, субота, никад, никад краја
на длану лепиње, кајмак с труном соли.

Прекидају звуци немоћи и хтења
црно испод нокта с потоком жубори
као да се изнова рађа живот голи
пере мајка рубље, од седам до подне.

186

ОБЕЋАЊЕ

Мати, кад би ме поново родила, да ли би кроз сан
провлачила исте речи: отаџбина, мир, слобода...,
а на јави мазала маст на кришку хлеба, да отпремиш
чеда за пут.

Да ли би мрак опет био мрак и чело за љубљење звезде
а руке спремне за миле и драге, к`о срце за цео свет.
И кад склопиш очи причаћу о том пријатељима сунца,
о неубијеном трену, који ће с претка потомку. Причаћу
путницима и ветру, кишама Балкана, како је кад се иде
правом стазом живота.

Мати, млеко је твоје јаче од свега што надолази. Не убиј,
не кради, не сведочи лажно...Учила си...само уз Заповести
стиже се на врх, загледом у себе. И сад у зени ока твоје
птице зајутре и заноће у бурном сату. Твоје ме тепалице
опасују и бране од злог, а чувари анђели крштену држе
за свог...

Мати, ја у војску не идем, али сам војник душе и разабирам
светло од таме. И браним што се одбранити може, овим
пером неба и бојама златним. На раскршћу заједно са тобом,
колевком и гробом.

Мати, и казујем кад ћуте и ћутим кад казују. И кад се ништа
не дешава певам, да растерам магле хоризонта. Тако је речено
и тако нека буде. Неко ће спомињати и мене и вас, господо.

Због млека заветног, због суза одбеглог, због осећања врлог.
Јер, отаџбина се брани вековима и свим силама у себи. Јер,
отаџбина се воли опасачем и крилима авиона. Јер, отаџбина
је љубав, без које ни свет не постоји.

187

ПИСМО ЗА МАЈКУ

Мајко, колико пута си оптрчала кругова сунца
да би моја љубав била велика
као душа васионе
колико будних ноћи
подарила мојим трепавицама самоће.
У дане освитала и преплитала
уливала мисли у плетенице хлеба
пропињала снове важним кораком.

Падале су маглине, беху спотицања
ниси учинила да станем, да останемо
у ћорсокаку надања
увек си хтела више и боље, ниси жалила себе,
ни бразде длана.
Колена су точкови, на којима си превозила
јутра и предвечерја
улазећи побожно у свако црвено слово
календара.

Коса ти од свиле, кости од челика
дала си више него други, дала, више
него си имала
сад се поносно рађаш с трешњама.
Сваки пут као први пут, сваки пут изнова
у лику важног огледала
с марамом и сукњом од поздера.

Не прође ни једна вечера
да не заблагодарим Господу на свему
да се не сетим босоногих дана.
Повила се стварност као лилихип
покосила сенка далеких лутања
ти си наш гласник за пут.
Слово завештања
спреман одговор на сва питања.

188

СЛАВСКА ТИШИНА
Мили моји: деко, оче и стриче
данас сам уместо у село, у цркву пошла
`место вас да упалим славску свећу
да заблагодарим Богу за живе
и вама, који сте ми крв и зној дали
којима нисам смела да кажем
не могу и нећу.
Мили моји: деко, оче и стриче
све је другачије од кад вас нема
суза се сећања оте, кану
као што капље воштана свећа
по нашим сокацима сад лутају пси
и гладне звери
снег је нападао, кровови се слегли
ни рода, ласти, ни ђерма.
Мили моји: деко, оче и стриче
шапућем данас са вама
уз икону, хлеб, кољиво и вино
оловни дани живот прену
али, сати га крену, дају крила птићу
гледате ме с неба, а ја земна чезнем
загрљаје вечне - мир рањеном бићу.

..
189

РАДОСНА ПЕСМА

Још једно српче роди се у дану
дочекујем га речима: Боже хвала,
још једна рука образе да бере
да слово лије погледом из трава.

Још ништа не зна, али удише
тај ваздух вековни, из плодних њива
испија млеко мајке Балкана
у хладу дуда, модроликих шљива.

У крви сабор чобана и стада
звук двојница, што се сну огласи
и она мрва светосавског хлеба
у вину одзвања: сохрани и спаси!

То мало српче, што га грешни туку
именом злобе и записом бола
а ја га љубим, зато што је моје
због њега ћу да останем своја.

Биће на крсту славе и опела
и Светим Ђорђем убијати але
у прам молитве, сунца и истока
да реке неба опет буду плаве.

Понеће шапат и све оне речи
макар и ћутке у великом ходу
и свеце брати на уснама чедним
просећи од Бога, Косову слободу.

190

Небески царе ти га десном крсти
прими у скут љубави, опроста
да срцем љуби васиону целу
миром тамјана, рад свица и госта.
Да целива мошти скрушено и чисто
окружен лепотом, чежњом благорода
плодан му пут, припреми Господе
на понос васцелог, србинског рода.
Певај му бако, успаванке лаке
да боље спије и са лозом расте
да носи у срцу трагове лепоте и...
нека га прате анђели и ласте.
Цвет у башти трагове просипа
трешњеве латице, веју снагом жита
Божја Мајко, Ти ми чедо прати
Љубав сутра - за њега да пита.

191

ТВРЂАВА

Златног ли бруја, живот у слут
додиром сенке непорецив лет
ту се заћути, машта и ваја
ређају платна, а недокучив свет
дубином срца, сливеним јадом
зри у миран ток месеца и реке.
Ломе се једра радости и бола
сећањем кристал душе запева
уздаси множе к`о прегршт снова
у лавиринту своме шапат храма
зоре су дивље к`о гуске лете
накићене зоре зађу у бастион.
Дан оседлан на расанку зоре
сликар се удвара из све снаге
цинобер боја, Мићи вида срећу
у својој изби фрагменте лови
бледа се сенка однекуд враћа
то Живојин пузи, кроз сузе и жар.

Такав је живот на Ђави од давна
с врхова зјап, жвиждук и снев
младост у чулу чудом се рачва
коњски топот хујање, гнев...,
ситне ствари и крупне речи
Мика ту спије, звезда му заклон.
Отиче време, несанице броји
кроз празнило, поход и сев
жезло, јабука, мач, плашт и круна
мирис ветрова пролеће, јесен...,
небо се изнова бесано рађа
неусах вере, наде и љубави
на стражи у Фрушкој, Пресвете, Пев.

192

ВОЈВОДИНА

Распојасала се и растегла као шарена хаљина
на ветру. Тиха и блага као мирно море
тек понекад заталаса, под шеширом добошара,
а ношњама накићена, сиђе до нас трагом светла
и у души засветлуца, на тамбури месечине.
Зађе ветром међ` пољане, где се жито златом кити.
На изгреву сунца игра, а чигра је у зениту, пусти
с длана буба-мару, она оде преко Фрушке. У сутону
свице броји, а у зору видик пукне, звезда тоне полагано.
Виногорјем додирне те, с тобом крене у атаре, пуно
срце сунцокрета, благородно на длан стане.
Све на дохват, и све близу, Ковиљ нам је у недрима.
С ратарима, с рибарима, Банат, Срем и мила Бачка
а Тврђава записује.

Пуца мирис до Дунава, кад тамо те Сава чека, да ти
образ помилује и таласом сан разигра. Где год одеш
да се вратиш у ту башту, ђерданицу шаренила.
Све пурпуром до Палића, ето тебе покрај ђерма
под липама у хладацу, све се бриге забораве.
Са шафрана свет се види кад се Сремац добро
жени. Од Мокрина до Сурчина преко Бешке
миле речи к`о воз спори. Кипи вино са усана, на Иригу
грожђе беру. Тамо где је Стражилово, небо земљу у
чело љуби, век уназад корак враћа.

Карловачко звоно буди, дрхти облак од молитве.
Свеци дођу на опросте, Бог нам жито благослови.
У рукама хлеб и вино и чесница са дукатом,
од Божића до Васкрса под капцима дим тамјана
срцу тесно од лепоте, кад се јаве први петли.
Кад с месецом Тиса цвета вилин коњиц залепрша
с ветрењачом и гускама у крошње се лавеж сели.
За пољубац Милка спремна, чека Стеву на бундеви,
закити ти ревер булка, гарав сокак момке спрема.
Каменица са три лица, подиже се оком Змаја,
Војводина као дуга, сабор боја и бескраја.

193

КЛАСАЈ, РАВНИЦО

Класај равницо на нашим погледима
вече је само наставак буђења у нама,
роса над руменилом брегова
испод олука детињства, руке у песку
у хармонију живота уткана песма,
да анђео неимар
у сваки дан казује љубав,
милосрђа да буде и слова хвале
од воде и брашна, замеси нам срећу.

Верујем у праву љубав
прстима самоће додирујем твој ваздух
који удише мој драги,
очи нам претвори у најсјајнију звезду
руке бачке, уплети у житни венац,
кад ме пожели отвори му путе
пролиј плавет да зденац забели,
као на Охриду, платно Биљанино.

Класај равницо над сузама и
светковином
воденични точак дрхти од зла,
привид истине мирише у нама
пусти звона да молитва непребол вида,
ветар се плаши светлих корака
сунцокрета,
кад све окамењено дође до нас
заустави тужну музику Балкана
из пепела васкрсни
свако рањено подне лета Господњег,
због мене и њега
умиј дан светом водицом.

194

СРЕМ
Кићен дан. Око прага мушкатле. На балконима
зевалице, под прагом сремским сећање.
Понудим храброст уму, учитељицама цвеће,
деци Вукову азбуку. И карловачку побожност.
У ноздрвама мирис шума, у мору изненађења
раст сенке. Под јутањим звонима река осмеха,
два сунца тишине и траг лепоте, довољан да
наздравим далеком свету.
Кад звезда засврби, свет у стакленој кутији
грлим добрим намерама, ушушкана у светилиште
Фрушке. Телом и душом у Сирмиум, житарицама
купујем срећу, виноградима весеље.
Крај Четири лава просух молитве дар. На клупи
јесени: Земун, Лединци, Вуковар, Врдник, Инђија,
Паланка...Пролеће жедно истине и Божје љубави.
Корачам како знам, птице са мном на горњем трему.
И тако без престанка, са мном Пресвета, ветар и Море.
Далеки звуци јуре кроз измаглицу, излишне су речи.
На кори дрвета озвездан кућерак у Срему. Пуне ми очи
Тебе. Упирем поглед у време. Ослушкујем.

195

МОЈ ГРАД

Питаш ме зашто га волим
мој Град има душу и небо обојено у плаво
да кренеш и да застајкујеш
и да се окренеш за триста
да се загледаш у друге, па да видиш себе
како се звездама смејеш
како прстима поравнаваш горе и доле
кад си лепршав, разигран свој и сам
кад запеваш и кад не кажеш ништа,
пођеш ли Булеваром на Дунав
и кад стојиш под звоником Саборне
недељом и празником
док се умножава Божја љубав.

Мој Град има срце
да наздрави и да подигне чашу
за све добре људе, на свим језицима света,
да ти потрчи у загрљај на клатну
сивила и среће
и кад те хоће, и кад те неће
да те обаспе сјајем божанског
пружа ти пријатељства руку
тражи те по сокацима, парковима...,
прича о великим и малим стварима
о благданима, о женама
о играма пролећа, столећа
и како се спас`ти од себе самог.

Мој Град има снове
да постане велики, чаробан и леп
као велеград света
са свим раскошним талентима, фрагментима
дан именује сунцем, а ноћ ватрама жеља

196

гледа те мало с Ђаве
мало бачки, сремски, банатски
мало изокола, кибицерски
па те искушава, не би ли се дао
из писма, језика, из грла
улази под кожу дубље, осваја, понире
рађа истину
у младост трешњама враћа, у светлост
Анђела, што свуда круже око нас.

Мој Град је леп и на јави,
сав од здања и знања, уз ширину равнице
плодно је око за све будне сате
за раскошна зелена поља
има видике и ону бесмртност о којој причају
песници
има море слика и прилика
и пчеле Матице
што круже као лептири око цвета
панонски те мами, чежњом исцељује
и другарским тајнама,
блажи усхитом звезда и пољупцем
радовања.

Мој Град има љубав за старе и младе
уме да разуме
кад заиграмо се као деца на Фрушкој
у ношњама под облаком
загледани у башту намрешканих боја
прати нас зором, тамбурашима...,
вида шапатом тишине
апостолски прича о Подунављу
о истоку и западу, даје наду
испијамо заједно трене, кротимо сузе
цвркутом заљубљених голубова

197

сљубљени у Једно
дижемо заставице слободе и мира
у стрепњи од смрти
сведочимо песмом и животом.
Мој град има небоход и децу
несташну као чигре
на љуљашкама липа и свемира,
који нас погледом опомињу да чувамо
свето и пресвето
оно што јесмо и што имамо,
оно племенито што нас чини
у капљи постојања
и ко што се зрно у класју сабира
такви да смо, загледани у сутра
сабрани и сложни, обожени и умножени
на векове векова. Амин.

198

СОКО БАЊА

I.

Пад се не мери падом, већ снагом устајања.
Севне мисао, а ти на врху Ртња, Озрена...,
козјим стазама у походе, дивљим купинама у око.
Путиш то мало у великом, уграђујеш се словом.
У торбици траг хлеба и соли, жеља за миром
и по која реч за пријатеље.
Врхови сунца млазе, небеска роса умива,
Божански прсти миле.
Грех под облак зађе, ношња показује сјај.
Доле Милошев конак, расипа се фонтана слап.
Сабор људи и пчела и меке приче далеких звона.
Бог је створио лепоту. Још само да је сачувамо!

II.

Плету се молитве даље, вије се љубави коло.
Ветар јаблане буди, јабланке срмом везу зоре.
Помози Боже да свеће не догоре...
Нелак је пут од подножја до врха.
Одозго још тежи, јер наличи паду.
Рески удах изнова пресеца реку.
Од жубора ка Соко Граду, увек неко ходом својим.
Колико их ишло пређе, оне после и не бројим.
Уз мене су били многи и због тога сад не стојим.
Рече облак сав голишав, снатри време,
камен сину.
Ево чувам домовину, у срцу ми јав и бреза,
Гле водопад, капље звезда...
Тад светлости кап се роди, те узвикнух:
О, хвала Ти, Боже - Води!

199

БРОДАЦ Саборовање прво

Правом стазом живота на мост преко Раче.
Као да ме тамо чекао неко топлог срца.

И ја сам чекала Њега. И њих.
Кад су се прсти сплели, све је личило на бајку.
Коме је тад било до историје и брига.

Семберија се китила ћутке, саборно
зрнцима светлости и лепоте.

Понудила је осмехе на праговима кућа.
Покошену траву разузданих поља,
широко корито Саве, Бистооку Дрину, цркве и

Дворове.
Кидало је срце границе, а љубав се плела
преко кровова Тавне, пут манастира и Етно села.

Опоменом „ Свемогућег “.
Наталија је срела Јулију, Биља Виду, Симо
све нас.

Благослов је миловао душе, потом се огласише
звона на Духове.

Горан је испробавао себе, Тамара,Тика, Божа, Ћетко,
и да не ређам даље.
На крају сливени у речи и слици говорисмо једно,

душом излагача и небеске птице.
Бродац је бројао до десет, славећи песнике
и свице.

И све боје неба - од златне до беле.
Понеке су опомене хтеле, устрептале пред
Силом Свемогућег,

што освештава, прашта, бије и гаца.
И музејско је везло језиком отаца.

На крају махање, чаврљање, размена
адреса и телефона.
Њему се свидела она, он је и даље гледао

у житна поља и живописне булке.

Убрасмо ретке тренутке што преваре
и живота капљу од саме смрти.

200