Jevandjelje po meni

АМАНЕТ

Буди добар, често чујем!
Чистог срца будно семе!
Да те памте к`о Човека.
Свему краја, сваком време!

Сунце веје, месец сребри
Божја воља земно свлада.
Само грехе с душе спери.
Усправи се - иза пада!

Ред молитве, благодати...
Из недара опрост крене.
Дижи чашу од старина
храбри људе, простор, време...

На саборе век се пути
пред кандилом света вода.
Обожуј се и умножуј
од праха си, у Господа.

Кроз тишину, низ долове
меденице пчеле зуј.
Кад све прође, кад се врати
траг светлости опет снуј.

Ка Ризници пуној Тајни
к`о намерник Исповеду!
Хрли љубве, певај своду
Светосавски хлеб и воду.

101

РАЈСКА БАШТА
Кад из нигдине запутим се тамо
у цваст маховине, зрна и прашине
преплетом сунца, истока и Лика
ка самоћи већој и жубору светом
сеобом крви, сузица и крика
игривим ходом, са хлебом у вину
крајем дана, кајањем грешника
путоказом, где срца велика
престаће све овде, трошно и гинуће
гунђањем ветра, што не би свануће
оно по задатку, купљено, продато
оно с безизлазом, где се купи јато
с укусом немира и дволичности
с паукових мрежа, страхова, гордости...,
с олтара отпало покајањем звона
само нежност биће, сунце из еона
престаће све кише, вратиће се снага
са мном бићеш и ти, нека лица драга
лиће воштаница крај имена већа
кад вапију земни, у ритму спором
језиком мисли, крени за одговором.

102

БЛАЖЕНСТВО

Све треба учинити због заруке Царства
сићи у корен бића - до јединствености
проћи кроз своју пору
прићи са чела лепоти,
пронети своју узбуђеност и крв
под којом срце посустане.

Допустити да громови колутају
осетити изнова нелагодност и бол
доћи до тачке
где се ум показује трајањем
која ће се тек открити иза метежи.

Пре апокалипсе.

У самеравању света, кроз поезију
ватра не престаје, вуче у рајски хлад,
у кружно поимање света.

Преображењем се долази до блаженства
чаробњак напушта преварену сузу
прекида се веза између звери и човека
прашину односи космичка река
сви ратови завршени у себи
рађају нову мисао.

Да нас ништа не удаљи од Љубави,
Христове.

103

МИР

Цвет је алергичан на зиму и рушевине
( поготову оне изнутра ).
А градили смо и падали, тражили луку
здравог разума и нехотице - место за живот.

Прошлост је оскрнављена лошим навикама
дрхти под тамним мрљама дворова, владара
кумова, друмова...Лудило се шири - као воњ.

Свет се свео на кукавичлук
и све се свело на позивнице,
кренеш ли на концерт, у дворану, на парти,
за кафански сто ( ин је обрнуто од ни ).

Ово не би прећутала ни моја баба, Петра:
„ Чега се паметан стиди - тиме се луд поноси...“

Мени је пак дража тишина, кажем ближњима
видела сам себе ( пре и после доласка )
преварену, омађијану, обавијену шареним
лажама, затрпану туђим бригама, јеретичким
књигама.

На себе се мање освртала...

У часу скинух сав терет са плећа
предадох у Божје руке и себе ( и свет науке )
и Адамово ребро и Евину јабуку
и дечију луку. С Христом ( руку под руку )
зидам мир, на коме ми завиде.

И сада, и у варљивости,
напуштао ме никада није: мој Анђео,Чувар.

104

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ...

Драги мој
чујем о теби и ово и оно...

Имаш ти снаге да све пребродиш!
Јачај на искушењима,
крепи се афоризмима и воштаним словом.

Свему је и свима потребно време.
Деца су увек на првом месту
док се не изведу на пут.

Пази да те посао не прогута
велика је то аждаја, а посао није живот.
Мудрост решава дилеме
и долази с годинама.

А ја... прогледала, умивена
крећем у нови почетак
уметност ме држи
( а не љубав земна ).

Бог у срцу
из ноћи у дан.

Велики пријатељи се никад не растају.
Отишли су од нас, само они
који нису били.

Вребају ситни и мали.

Знаш ти мене, идем ка Суштини.
Знам је тебе, тражићеш ми руку.

105

Ако те не стретнем, негде тамо
то је зато
што смо овде слагали мозаик вечности
задржали сјај у оку
кога се и ноћ плаши.

И... не причај много
могу те погрешно разумети.
Не ради мало, да ти се руке не улење.

Пливај низводно, када ти прија.
Некад покажи и зубе, јер,
људи су охоли...

Ево, данас стигох да ти напишем писмо
откуцаји била трепере
за све добро и живо.

Не пијем виски, нити пиво
покаткад чашу карловачког вина
да се срце разгали.

Питаш, шта ме још весели...

Најпре сећање на оца, ливаде, фруле,
рано воће,
жубор потока и сеоске приче.

Тамо се често враћам по мир и мало снаге,
удахнем па наставим.

Испод дуда срећем се с дедом
и с херцеговачким прелом
уз којешта
и бабину питу, са дулеком...

106

Сад сам поново дете
које гледа сунчано и мило
из чисте душе белину сипа.

Питам се како си ти, где си...
Јеси ли се уморио
од краја и почетка.

Не жури, стварај лагано, диши
причај с тишином.
Троши живот упијајући сваки трептај
овог, чаробног света.

Прођи између редова
заобиђи димне завесе и лоше манире,
да ти се не насмеју.

Најлепши је осећај кад си сам пред собом
умивен и бео.

И...једи црни хлеб, ма једи док можеш
и љуто и слано и уштипке и чварке.

Доћи ће време кад ће нас прогутати календар,
па ћемо се претворити у биљке.

Сваки дан мисли о лепом,
сањај, маштај, певај...

Смеј се и плачи, кад ти дође.
Оде лепо, а и оно прође
и тако у круг.

Ти си мој друг и ја те волим
бар сто кругова, више од свих.

107

ПСАЛМ БОГОМАЈЦИ

Залуду скупљам мирисе по којима памтим векове
земно је поље големо, камен је заспао с месецом.
Кораци не могу с анђелом. Сама сам често са собом
п`јане сам часе будила, Псалм Теби не нађох.

Одавно пластим непреглед, а све мислим доћи ће
изворник светла зацело, Твоје реликвије видети.
Небна ће зора устати, вино ће с небеса пролити.
И опет биће кајањем и опет надом, опростом...,
то мало у мени велико, очима неба злаћано.

Залуду бојим ливаде, утишам разговор с травама
мисли се нетрагом распашу, нигдином боли нестану.
Олистам крхким одјеком, разгори жаром огњило.
Убије прерод самоће, када се с Тобом не срећем.

Осмех се усрци освитом, за године што су вределе.
Похитам морем бескраја, бесмртност саму да сретнем.
Немушто јутро, крштено, светлуца дану колевке,
под језик зађе тескоба, никуда даље од Тебе.

Све су се боје смешале, у мени лепоту проричу
једва се видом довидим, дочимам речи несвеле.
Клекнем пред Тобом, Пречиста, ветар ми трешње
обере. Где год да кренем оклевам, повратак слутим
Господњи, Псалм Теби не нађох.

Талас у срцу разбијам, да се на звезди сретнемо.
Заклоним се сламком истине, усним на игли тишине.
Ветар ми укроти молитве, мрешкам мехуре водама.
Певају зовине свирале, да крену звона велика, да себе
у Тебе узидам.

108

И опет слутим повратак, опет Христове дозиве...
Опет ми сунце заискри, заветне мило казује,
често се у Тебе закунем кад доброта плеви пољупце.
Време невреме превеје, одсјај су вечни дукати.

Ако се у Тебе улијем, бар једним јединим жубором
са шапатима мојим остаћеш. За сркут туге бићеш ми
најдражег зова утеха, за помилуј Господе сверука,
за боле зарна крстина, под којом крчаг `ладује. Љубав је
моја залудна, ако ми снутке погасиш.

Лутам кроз магле безречно, тражећи тајне дарове
за Твоје свето уздарје, за оде ниске бисера.
Берем ти цвасти ливаде, пчелама осет уклањам
да нађем прелив за слово, у сваком трену да јеси
претворена у шапат вечности.

Безброј је судњих година, ћутње се у дах улегле.
Жир је на храсту сазрео, сати су веку тумачи.
Дуго је семе нежности паук пролећа расплео,
славуј дршће с врбама, повратак пролећних немира.
Твој трептај довољан је, да таме хоризонта покоси.

Срне су у походу рањене, издишу облаци гранама.
Са веђа бежи откуцај, Фрушкогорје росом оклева.
Хармонију за рукав ухватих, процед млеча из сете.
У себи нађох пореке! Залуд сам свице и претке!
И целу себе преорах, благодат капца с тамјаном.
Псалм Теби проклија.

109

ОЦУ СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ

Није прошао поред речи
као ни поред тебе Студенице,
имао је хранилице за све птице,
и дланове за жуљеве
и брегове за кораке.
Имао је Милешеву и настојбе
у одслику Хиландара,
у очима своје ђаке
у времена несустала, дан без раке.

Имао је брига безброј
а у њима звона стара
и трпљење и падање
и дизање крај олтара,
кад Сербиа беше земља
нар у недру Симеона,
кад подоји видик Ана
за Лазара, Милутина, за Душана...
Кад реч љубав узида се
у зидине вечног дара, сред Врачара.

Није прешао преко међе
да себе није преломио преко колена.
Имао је и вретена и времена од имена,
квасац душе, знојне веђе,
кад се кида, тањи ткање.

Ај, што беше нек се памти
у мислима, у делима, да се врати
поимање,
кад загрми и кад сева,
пупи завет целом српству
историју Сава пева.

110

ЧУДОТВОРЦУ ОСТРОШКОМ

Проћи ћу самоћом кроз свој густи мрак
обрети се у Твоме крилу, меком као свила
Ти ћеш ме сваки пут утешити исто
а ја ћу расти у себи
и заливати дрвце сузама наде
верујући у боље сутра.

Кад год будем пала
Ти ћеш ме придићи светлошћу
прошаптати нешто утешно,
док не потече жубор
срце и ум откуцаваће у исти мах
дах љубави на путу вечности,
укорењен у мир.

Потом из истог корена, миомиром цвета
потећи ће лепота занета,
наши кораци и врла дела остављаће траг,
за којима ће путници и деца
све док не заклопе очи
и потече бесмртна река
чудотворним путем да пласти грехе
и душу раздрагори
вином, хлебом и молитвом.

Проћи ћу самоћом кроз свој густи мрак
поклонити се Твоме ћивоту
а ти ћеш пожелети да живим без жеља
ја ћу сваки пут помислити исто
како си већи и бољи од сваког пријатеља
и нећу одлазити, изнова се враћам,
да премерим - колико још до живота.

111

МОЛИТВА ПОД КАМЕНОМ

Светом Василију Острошком

Господе, Твоје су дубине несагледиве! А висине недостижне! Твоја Рука водиља
за велике и мале! Пут до Тебе узак је и води преко светионика. Сваки
тренутак посебан и посве драг. Почиње и завшава са - Алилуја.

Данас се сећам Тебе, Свети Василије, верни слуго свадби и
опела. Уз реквијем за душу Име ти пријања. Чежње се смиле и
растачу Тајне, под острошком стеном целив и за Јуде. За сваког
искриша Сјај пурпурног, неба. Доходи и отходи Тебе будног грле.
Мир у души заливаш и пружаш, на молбама услишујеш жеље.

Пре свих стигнеш, а потоњи кренеш, на уздрхталој капи
што из ока лине. Ко те грли, ко ти често у походе дође
пробудиш му зрно свезнајуће, те се и сам гором осоколи, над
рекама сунцем пресијава. Над таблицама Мојсијевим утраја,
пренут Чудом, на мрви милости Божије. Разгреховљен,
насмејаног лица, радо слуга стаје пред Господа.

Мисли навиру... Колико је лета кораком неповрата
надвисило таму, колико обиља дошло с благородом...
Колико срна клекло под Твоја неугасла звона, упијало
одјеке из реке шапата. Одгонило бриге, несанице,
нарицања и срицања клетве. Колико се мајки у глуво доба
умирило смирном и крстом Имена Твога. Колико пастира
засвирало по такту Твом.

Данас је упаљена још једна свећа за Тебе, за све који су
ходили усправно и смело. О врело, врати нам снагу,
молитве услиши. Љубав у срцима да изнова врије. Ништа се
тако не осећа и не враћа као моћ живота проживљен Тобом.
Игру коју је започео враг нек стане, пред сатом кога лечиш
од Заборава.

Господе, Твоје су дубине несагледиве! А висине недостижне! Твоја Рука водиља
за велике и мале! Пут до Тебе узак је и води преко светионика. Сваки
тренутак посебан и посве драг. Почиње и завшава са - Алилуја.

112

РАСЕВИ

Светој Петки

Плете недоплете
ничим је стићи.
Ни пољупцем хвале
ни веслом речи.
Тишина је блага
а мисао строга.
У мирис гозбен
занос расте.
Задани, заноћи
видик и бистрик.
Жар у зени
кремен под каменом.
Кап блаженства
жубор надања.
Вечним расејана
молитвом се сели.
У раскиву магле
дозив непрестан.
Пут животу
а земном спасење.
Она ћути
а свети нас Ушће.
Згуснут поглед
пренесена болом.

113

ЛИЦЕ СВЕТИЦЕ
Твоје руке над Калемегданом
дочекују немире.
Безброј покушаја и падова
у венцима самоће.
Наше мале тајне
бичују кругове плавети.
Траже Те
да им олакшаш крила
одједаред, неприметно.
Настављамо с Тобом
кроз ватру и воду.
Уситњавамо време,
а Косовско питање
не престаје.
Окрећеш лице од празнине
у својој одсутности.
Ко ће да се врати,
да Те очима срца погледа?

114

БЛАГИ ДАН

Живот. О, како та реч Именом храбри.
Звездама звецка и сунцем мије.
Злаћану светлост у око улива
У младост враћа, тугу да испије.

Чудесном Тајном у срцу одзвања.
Кад се Небо смеје и када се љути.
Јачи од ћутње, на пламену свеће.
Колач славски ломи и молитву пути.

Живот. О, како та реч Именом храбри.
Бранећи љубав. Правду и Истину.
У празник овај, док се радост зари.
Душа прхну с птицом. Ка Оцу и Сину.

Уз Боже дај здравља, напретка и мира
исписмо по једну. И време пролети.
На растанку пољупци за срећу.
Име светитеља (...), да се корак свети.

Срешћемо се опет к`о лето и зима.
На уздаху, чежњи, откуцају приче
Лепотом се сваки трен осваја
Када душа падне - да изнова ниче.

Живот. О, како та реч Именом храбри.
Хлебна мрва плеше. У вени је слут.
Капља вина к`о Дунав се пени
У ритму Љубави – настави свој Пут.

115

БЕЛИ АНЂЕО

Пеном дира, небом свија, преко поља дашком крина.
Са иконе разнобојем, али увек непресушно. Из дубина.
Чврстом вољом, праском звезде, вером тврдом ради
спаса. У немоћи а причестно, одвајкада. Стиже трагом
првогласа.

Изокола, отворено гласне с пута, из тишине. Виком
киша, гнездом птице, развигором...сном детињег
невидиша. С часног крста, са три прста...Чекајући хлеб
и вино. Доћи ће ти изнебуха, да те прене ваистином.
Док се молиш и пребираш, није л` црно или бело.

Са крилима провиђења свитањем ће и виделом...
Да постанеш душом бољи, изнова ће, усред слутње.
И у трену неспокоја, на прозоре бљеском муње.
Да уморне мисли збрише, безгрешном ће барку. Луку.
Каткад сузу и путоказ. Милосрђе... Руку ће уз Божју руку.

Вечност спрема и смираје, души горчој од пелина.
С топлином и колач ломи. У Име Оца и Сина. Очински
те грли Творац, те небеску војску шаље. Извор воде
живе сноси, вазнесењем срца даје. Заблуделог врати
к Себи, удивљени да истраје. Свети оци говоре нам:
Нада никад не престаје.

На рамену десном стоји. Крштен га од тада носи.
Уплаканом радост врати. Миротвори и узноси. Обасјава
горе, воде... Светлост душе не пориче. Изнова се Духом
рађа, нит је голуб, нити птиче. Кад прецвета цвет у пољу
и кад пупи ноћна тама, пријатељ је тада с тобом.
У мислима, у венама. У нечују ал` осетом: стиже љубав
светог здања. Васкрслога Христа око. Пије сунце
од Постања.

116

ЧУДО ПОД ОСТРОГОМ

Од заборава до незаборава само је корак
у сливу свезнајућег и опомињујућег
одјекивале су речи низ Попово поље
молитве су као жито расле
склапале се очи пред дубином:
Светац Василије, Чудо под Острогом!

Ближи звезде сред угарка ноћи
румен јутром шаље видан знак,
узима за руку грешника и време
умива га капљицама наде и одводи
трагом непрекида и истоветности.

Подно стене чуда разлистава
у крстоликом погледу никад сам
у круни језика проповеда
премерава зденцем, Богом дан
и утраја за спас душа, с виком сунца
под непцима и веђама.

Назире се вода оздрављења
тихи шапат векове прекрсти
посланице низ грло потеку
и ништа се тако не осећа
и ништа се тако не узвраћа
као моћ живота, над ћивотом.

Румен крене немире да коси
азуром се украшују трени, сузе окамењене
у предворју ватре затрепере срећом
кад год о Свецу умивањем душе,
скрушено се ћути, тражимо велике речи,
а изговарамо: Слава Ти и милост!

117

МАТИ АНГЕЛИНА

Тиха, смерна водиља, одсевом вечерња и бдења.
Исплаканим јутром зађе у слутње, чекања, успења...
Мир проспе по зори, врати сећању врелину.
Крушедолском руком вида, ватром подупире силину.
Несанице пахну саме, пред крстом из свете руке.
Капљу радоснице, источник испија све наше туге.
Траг се на уснама злати, у том шапату правечном.
Деспотица Ангелина, у звуку, хришћанском, непоречном.
С призмом сунца у недру, књигама, списима, везом...
С моштима слепог Господара, пореди лепоту с језом.
Трагом божанског дара, по Срему молитвом шара.
Децу пред олтар стави, душа уздисајем снатри.
Броји откуцаје огња, враћа води и ватри.
Уморни, немоћни, болни, презрени, убоги, сиромаси.
Ка ризи похрле с молбом: подвигом и трудом спаси!

Све ће од праха, праху...милосрђа капљу жива.
Богом подиже пале, радост из себе излива.
За истинољубљем пође, с онима без смрти, греха и
врага. Који пођоше давно и још се успиње снага...
Одана ближњем, пожртвована, светодари по дану
и тмини. Благодаримо за љубав - Мајци Ангелини.
Последњој деспотици Српској, достојној Господње Силе.
Свија своје и туђе, недраге, драге и миле. Пије мед и жуч,
добија битке разне. Душу лепотом пуни, а дани се празне.
Купина њеног ока чудесној стази се пути.
Хрли у једноставност...шапат се далеки слути. Реч
пријатељства, мајчинска, утешна, сестринска, ина...
Зрна бројанице ниже, пева је садржина. Бол пред истином
клекне, стижу и небеске плате. Мати Ангелина, у трену
помисли на те. Духом Светим крепи, зове непрекид и снуј.
Погледом неугаслим буди, оживи вид и чуј....У хору с
анђелима, усињен и небески бруј: Господе, помилуј!

118

СТАЗОМ ПРЕОБРАЖАЈА

Граница опипљивог недодиром расте
привезује мисао за слово, слово за реч
реч за дела
она сеје ватру, он пресеца пламен
гађају се јагодама срца, очима пипају зору
гледају једно другом у браду.

Потом, седају у брод који се љуља
пролазност их осуђује
вечност бруси
свако им зрно из недра потапа у вино
клицом хлеба се љубе
каткад смело, заплове у ноћ.

Трчећи кроз поља различка
мирис равнице и послања враћа у зов
колико ко дохвати великог у малом
од глагола: моћи, хтети, смети, узети, дати...
колико се ко даљином врати
у своју близину.

А датост привезује ћутњом
под откосима невидљивог слутња и мит
падајућег неба
видан трептај на раскршћу ума:
„...моја је освета, ја ћу вратити,
говори Господ “.

119

РАЗЛОГ

Због оних пре, због оних касније
због оних који одлазе
због оних који се враћају, због великих и малих.

Због пуноће и празнине, због одбеглих пољубаца,
накупаца, трговаца
због митова и ситница, и због пијавица
могла сам да останем равнодушна
да се мимоиђем са свима, па и са собом.

Могла сам у неспокоју, проблем на проблем
да сејем проблеме и не стајем до жуте минуте,
моје храбро решење на врхунцу празнине
Име.
Кренух, за Вишим и Бољим.

Унапред знадох да ћу се постидети, кајати,
исповедати, причешћивати, терет са душе скидати...

Због семена што је клијало у мени
одлучно кренух мислима и жељом
одабрах изнова: лепоту, чистоту и мир.

Кад склопљеног ока заћутим, да одем даље
од звезда
претечи јаве и сна, у простор давања
окупан звоном ведрине и милости
не осврћући се ни на шта
дишући за врат белини папира
којој се још увек клањам.

Ја, птицом осокољена
с довољно разлога да останем Божија и своја.

120

СВЕТ ЧУДЕСНОГ

Поништи грехове, сујете, коби
страхове, падове, патње, поринућа
болести, несреће, губитке, празнило
на ватри спали лажи и лажно
претвори у прах, све то и огорчења
крадљивце времена, прошлост и будућност.
Учини напор воље, поштуј законе: опраштања,
узимања, давања...
ни мира, ни среће без тога, јер:
Бог је љубав!

Приђи страху, као зденцу ока
сваки мучитељ је и учитељ
имај поверење, све предај Господу
ишти савршенство, живот и радост,
осведочи истину, уз сталоженост.
И нека буде Воља!
Живот је игра која се држи правила
свет Чудесног у теби нека се рађа:
„ Како Сејеш, тако ћеш Жњети “,
на Зло - одговарај Добротом.

Има једно место, само твоје
том извору срца, дете радо хрли
скини бреме, пробуди Царство,
и све твоје - благословено биће.
Веруј закону милости!
Бесконачни нуди путеве разне
ништи стазе и богазе, да по њима неук ходи,
уз праведност и божански закон
Мудрост не греши и не касни
са Господом је све могуће:
„ Куцај и даће ти се “.

121

РЕЧ О МОЛИТВИ

Апостол Павле

Убра сунце са рамена
`Лебним се пољем окити
Попи своје гневно
Насушни хлеб и воду
Сазвежђе окади миром
И звоњавом.

Подвигом се закити
У сусрет пепелу
Камену у пра почетак
Вени у крв
Ватри на просејање
Животом без смрти
С новом надом, Љубав
Доврхује.

На путу за Дамаск
Од све љубави, до сјаја
Срете Дух васкрслог
Из безброј смрти
Закорачи у све радост.

Ураста у срце
Очишћено од греха
Пчелом узлете.

Светлост га пови
Да васкрсне у теби
Док се надом надиш
И вером спасаваш
Од поринућа.

122

Четрнаест пута за грешника
За апостола
Израста словом
Из сваког ока посланице
Глувилом уђе у звук.
Забринут или нем
Присвојеним страхом
Постаде свој
Усињен у Господу.

И пође камену у прапочетак
Вени у крв
Ватри на просејање
Пут хлеба и соли.
Да вечнује Богом.

Уђе вером у благодат чудеса
Да спозна себе.
Из безброј смрти
Уста из греха
Неисказаним даровима
Да светли
Као награда за труд.

Сунце благодати грану
Да расатани
Из низине у висину
Понад речи, повиш` ума.
С надом и уздањем
Духом мудрости.

Дозва Откривење
Обасјањем вечности
Да се Љубав слави
Творца да познамо.

123

Безброј пута паде
Али не оста у паду
Срцем се придиже
Брскутом жита и трава
Јауком сећања.

Изроди се сенком.

У познању своме
Додиром бола
У Мајчине руке
Потече словом Јеванђеља.

И не заспа кад пупи дан
И отиче ноћ
Кад прелива страх.
Камен греха се обрушава
На врхове живота.

Пробуди у себи свица
Из незаспалог живота
Благоточне мисли
Посла у ноћ.

И раздани на путу за Дамаск
Да Творца познамо.

Поново се роди, и гле
Сенка тескобе
Неодањено у слову
Заватрено у оку
Усеком у сан.

Умива трајањем
Да се Љубав слави.

124

То византијско плаво
У његовом лику
Ромонито и благо
Васкрсло из исконске лепоте
Даром изникло
Проникло у семе
Зачето животом.
Мери густину Светлости.

Врца бдење
Благопитне речи
Безмерје ките.

Ево га у сваком и свему
Љубављу расте.
А у срцу Љубљени.

Неизрецивог ли часа
Иде с поуком
„ Где има љубави
Ту се све може поднети “.

И зачу се реч:
Од моје гордости
До Свељубави
Мало је.

Искра светлости
у сусрет пепелу
Уронула у бескрај
Као растанком од тела.
На коленима
Душа се самилосна
Сабира и расипа
По булеварима прошлости.

125

Бејах фарисеј
И гонитељ Христа
Био сам Савле, био, као ни један.
Од светлости падох
Дух се огласи
Светим Духом прогледах
Оживех Христом.
Да светим Име Господње.

Да светим Име Господње
Тебе да приволим Истином
Себе да заспем надањем
Време у срцу да заватрим.
Око да сунцем прогледа
Отврдло срце да заспи
У крилу вечности.

Оноћило растера таму
За кап Милости, Радости...
И би трептај лепоте
Да пробуди срце
Душа да крене у висине.

Реч о молитви.

Сваком би, а не би исто.
Пут хлеба и соли
Из мајчине руке
У раскиву бола.
На славу велике тишине
На гозби, с новом надом
Љубав доврхује.

Свакој се години раздала
Као кошуља ветру.

126

За мирис трена, тесна за грех
У мливу сећања - Посланица.
Обраћа се молбом Ствараоцу
У познању своме.
Сплетена у муку певне бројанице
Оста смерна слову Љубве
Свака реч укори стварност.
Чекају је двори
А двери отворене ћуте
На кидању бола.

Век ми овај на рамену.
Каткад мислима говори
Потом оћути тишину
Неодањено запева у слову
Окруни дан сећањем.
Срцу искричава, неисказу мала
К`о цвет литургије
Збратимница, мелем за душу.
Снага за бол.

Као и увек, у сваком
Док Господ по мери труда
Благодат не да и не обасја
Чудесном светлошћу.
Да човек сагледа:
Истину, Правду и Живот.

Усињен Богу
С питањем откуда и куда
Ради чега, постојање
И тако редом, понајчешће
Сузом и молитвом.
У срце се усељује
Душа да векује с Богом.

127

САН О ХИЛАНДАРУ

У Хиландару законачих, с немерљивим
у простору и чуду расплинутог века.
Огреја ме крв, уљуљка вода,
уље из кандила, разгори плам срца.
Са рамена десног, у плавет, Анђео полети.

Како ли је тек свецима, рањеним мајкама...,
док ничија деца походе тишину.
Селе се невина, од немила до недрага.
Да бар свикне око, кад не може душа.
Косовска слутња, к`о ветар пустоши
својим шкрипама прецртава кости.

Бич силе не стаје, подозривом хрли
мењају се људи, одлазе куд камо
раб србски никуда, на кућном је прагу.
Дочекује госте с пером и добротом.
Три живота у један, да се с муком сажме,
да се човек сретне с пепелом белине
и сто би му лета, за то било мало.

Вир суза мојих и мог Текериша
ули се у бунар српског Светитеља
од светлила јаког, авет се уплаши.
Мило сам газила, земљу Хиландара
иверје ме зближи с Душановим царством.
Стварност сан покида, у Белу недељу.

128

ТИХО СЛОВО ЉУБВЕ
Као у времена апостолска, с љубављу, чистом срцу
и зидови се размакну, на крилима Исусове молитве:
„ Господе, помилуј ме, грешног “.
Рађа се јутро и вече, од помисли, речи и дела, нижу се
молитвено сећање и бдење. Господ управља кораке
душе, у неодвојиву нит веже, небожитеље и земне.
Осећање унутрашње радости држи велике и мале,
све, који нехотице прилазе ка Лицу. И кад нечастиви
нашаптава и кад се горде часи, кад сујета плави.
Кад греси косну срце надуман благошћу теши, бодри
даром трпљења, одева ризом врлина. Спасава од
непријатеља, видљивих и невидљивих.
И нисмо сами, с нама су Господ, Божија Мати, свети
Анђели, Христос је посреди нас. Прожимањем молитве
не остајемо без утехе, ревнујемо попут птице.
Расејан се трен за сунцем окреће, тад молимо за оне
који вређају и гоне, чинимо добра онима који мрзе,
благосиљамо оне који куну, љубимо и непријатеље.
Изнова, сузе покајања лијемо, идемо кроз своју таму до
храма душе - спасавајући друге, а понајпре - себе.

129

Ој, Карловци, месташце ми драго
ту ми звоно, а ту ми и Бранко
у тишини беру слова цвеће
где се земан са небеским среће
ту се и ја обрех на видику
душа ми се претаче у слику.

130

II.

МОЈЕ ЗВЕЗДАНО НЕБО

И плачем и певам и небо се круни, на молитви Отаџбина расте

131

УМИВАЊЕ ЛОГОСА
Кад преживиш самоћу, јачи си од камена
ни ране више не пеку, ни трава руку не кида
чело се не љуска, очи одводе у мир
душа се кораком претаче
уздрхтала планета у трен постаје вечност.
С оне стране зида лете усправне главе
твоја и моја рука силазе с оловног лука
откључавају наду, мудрац умива крв логоса
води најжешћу битку за исцељење.
Ујед и моја жеља додирују се и сад
на трпези птица
у истој равни с белином пресовано биље и сат
казаљка исисава ноћ
у кругу ватре води се љубав, као у доба
Лазе и Ленке.
Бело избељено, црно још црње
по вери се раздвојише они што прескачу мрак
подметнуше месо и кости за век,
сажимају небо и земљу у свод
од смрти пуца глава месеца, падају капи
до уста жедних допиру сенке, којима те будим.

132

НИШТА НЕ РЕЦИ

Отворим прозоре ока и гле: ухватим рађање новога дана.
Живот се кораком пружа и реч ме прену: Не, ниси сама.
С тобом су: Господ, звезде, твоја деца, свеци и преци.
Окрећем се Теби, душо: Само, веруј. И ништа не реци!

Разгрћем магле света, потом оне с Балкана. Загрлим
Србију моју, ставим је на сред длана. И сунце сиђе на
шаре. Чекамо буба - мару, лептира, птицу.Зарна светлост
да кане. Анђео се однекуд јави. Усне бриде од среће,
милошћу окупане.

Кренем на Тврђаву рано. Дунав ме у стопу прати. Фрушка
Гора се спрема, опија додиром тајни. Свратим у Карловце
Сремске, напијем се воде и мира. Звоно ме далеко буди.
Зацело, усред свемира, водимо битке разне. И ону од
Запада и Истока.
Затворим прозоре ока. Склањам их од великог рата. Уздам
се у правду Божју, стиже небеска плата. Размишљам о
томе још пола сата. Ако их моја љубав не помири, шта
потом и даље. Одједном празнина неста. Сан ме опхрва,
важне ми поруке шаље.

Отворим прозоре ока. Милујем снагом зору, душа ми пуна и
чиста. Урастам у плавет неба, срце дозива Христа. Збогом
незнање рекох, хоћу доброту, лепоту, мир и песму...Нек оду
нишчи, звери с изворишта. Обара ме љубав света. Не
треба ми више ништа.

Прислоних главу на раме Оцу. Упитах: када ће нестати
тама? Хтедох да дознам још нешто, али све беше земно.
Са мном се побеђује, дете, воли неизмерно. Мој поглед
је у твоме и зато лагано теци. Окрећем се Теби, душо:
Само, веруј. И ништа не реци!

133

КУДА ЗЛАТОУСТИ КРУЖИ

Ви који сте били, који сте и сада
и који ћете бити, ма с које стране лепоте
чекајући предах - постали сте дах
између десне и леве мождане хемисфере.

По вашој маховини и ја ходим
склањајући поломљено грање, покидане
трешње,
разбацане стаклиће и луткарске четке
с вашег пута
гледајући вас у огледалу истине
одакле сте се пели.
Kуда још кружи Златоусти.

Tамо где су кркљала грла заклана у крви
вијоре се заставе и вире споменици.
Hикад заборављени и никад остављени
у Солуну, на Чегру, Кајмакчалану,Текеришу,
на Мишару...

Ви задњи и први, као цар цару
живот дадосте за круну
да испред вас мирно стојимо
и док вам о празнику палимо свеће
облак се креће.

То јелеци, обојци, опанци, војничке капе
ланци којима се време реже..,
непријатељи беже, кад изговорим у себи:
Мир анђелима на земљи и небу...
И Ти у гробу, јуначе: мируј!

Господе помилуј, Господе помилуј...

134

СРИЧЕМ КРВ ПРЕДАКА

Место брушеног погледа
опет рат у мени, Србијо.
Не желим да те изгубим
и Бог ће одогзо, по други пут
век без нас, био би мртав.
Кад год зажмурим, чекам
не би ли те поново срела
наталоженог праха у очарању
крунисањем двојнице, раја.
Бежећи од несанице, страхова.
Колевка има намеру да путује
песник словом кроти птицу
око ће језеру примаћи свет.
Камен да изгубим нећу
прикованих руку за бразду.

Ти си мамац за васкршњу реч
додир Византијски плавог.
Поп, учитељ и лекар уче ме
да кренем смоквом у лист
до будне куће анђела.
Спремила сам ципеле за пут
претресла руком сламарицу
ставила у џеп хлеб и коцку шећера.
Време је, жиг... смутно доба...
Да га обележим крстом са чела.

135

ОСВРТ

Постали смо туђи, сами себи страни.
Одвојили се од Творца и од првог Слова.
Зашто се чудимо шта нам се дешава.
Тамо иза: и Она и Ова.

Нико ником више не верује,
свако сваком понешто подмеће,
још кидамо латичице среће.

Увек на удару, на ветрометини,
у таборима
између истока и запада.

У понеком још вера, љубав и нада.
Многе као болест захватила завист
и неслога.
Увукао се неки чудни немир,
опхрвају муке и тескоба.

И докле тако. Да станемо или кренемо
даље... Или да се без борбе предамо...
Имамо ли права на издају?!

Да кажемо: ево нас на крају
па ти с нама
уместо ка рају - у провалију.
Кажем ноћи, а кажем и дану
ви сте моји дланови за молбу.
За молитву пред раскошним небом.

Да се Оцу здушно окренемо,
свему што нас за истину веже.
За корене, што из ока беже.

136

Вратимо се пољима и стаду,
звуку фруле, природи и води.
Тамо где се некрштен крштава.
Где грехови падају к`о трава.
Вратимо се благу, што из фреске сија.
Некој топлој руци и срцу доброте.
Док нас земља држи крајичком
лепоте.
У песнику нова реч се рађа,
опасује стазе и богазе.
Да се грешни на време спасемо!
Да нам срне трче по зорама!
Да се деца са сунцем рађају!
Једни друге, Богом да волимо.
Да видамо неке старе ране.
И да тако пркосимо смрти,
развејани звездом и животом.

137

ЈУНАК
Твоји су очеви и оци, бранећи се десницом
и снагом, освајали део по део
да би сад ти, по драгом српском пољу ходио
учећи прва слова, док те траг милости водио.
Настављаш, где су стали, дете си, бићеш човек
проносиш своје цело, носићеш гене довек
путоваћеш кроз градове, села...,
бранићеш срцем: кости, ризницу, колевку,
опела.
Низаћеш блага душе, која сачувати треба
буди ми први у свему, тако ће теби деда
о теби бринуће мајка: чувај се, мушка главо,
а кад се време жести, нестанку кажи: здраво.
Говорићеш и даље верујем, надам се, волим,
хоћу... док је пламичка свести
с Богом се све може, на десет заповести.
Чућеш хвалу и славу, Оче наш из нутрине
срећа не долази сама, радост проноси Име.

138

МОЈ БЕЛИ АНЂЕО КУЋУ ПРЕЛЕЋЕ

Мој Бели Анђео Кућу прелеће, крила му
муком натопљена
па вуку доле ка земљи, пијаној од суза.
Из дана у дан, од Соколице до Газиместана
од Грачанице до Сушице, од Призрена
до Љевишке, не зна куда би пре.

Зову га старци, посрнули, деца,
птице, кућерци, живеж и ждрали, чекају војници
у чудном строју...Велика Хоча, манастир Светих
Архангела, Зочиште, Ораховац...

Он из светлости, лицем пред Смрт
очи му пију незнанци, спремају колац...
Купа се у зноју да сачува род
нуде му брод, да крене на другу обалу...

Он се насмеши и прошапће: сто му кула
до Девича
нисмо дотле дошли, да се продајемо.
Знамо ми ко колико вреди и настави свој круг
има дуг, векове испред и векове иза
кад стигне до Високих Дечана, већ се огласила
Пећка.

Мој Бели Анђео Кућу прелеће
сваки му брат који га среће
свака му сестра што му ране вида, са лицем
окренутим сунцу.
Молим се и ја, да ме не изда памет
да се окренем од себе.
Не знам тад, куда би с почетком без краја
али знам - куда би ме одвела - Издаја.

139

СТОЛУЈЕМ ПОД КРИЛИМА АНЂЕЛА

I.
Коме да кажем да сам своја на своме
да имам кућу од неба
и орах од светосавске бразде
да још сањам сунцем истока
неке крупне снове и ситне речи.
Сањам под звонима Дечана.

Да сам рођена у земљи Истока, овде
посејала два зрна жита у Бачкој
а потом отишла птицама у расејања
собом понела Поцерину и тапију светлости.
Пред вратима круга ослушкујем реч Анђела.

И коме, да су ме лагали, да узвраћам истином
да бих опстала служим се певањем трава
осећањем мира
и молим да не престане шапат ветра.
Док жита молитвом расту око Ђурђевих Ступова.

II.

Коме да кажем за моја утихла кандила
за неслогу и преваре бола
са собом се јесам измирила
читајући псалме из невидљивих уста Христа.
На уштапу месеца још цедим мед слова
за неку нову књигу и причешће пастира
на путу од хлеба до Лазара.

Коме да кажем у прам магле за језик одсечен
дим над Равницом, за сагорину куће
отрове бачене низ цветна косовска поља.

140

Пред гробовима из пакла излећем из себе
сустижем глас и руку Трећу, на путу до исцељења.
Ако још није касно код Господа.

Коме још у своме слепом ходу, за лет надживели
кад вода мрзне у очима и вино лије из вена
кад со сахне на прогону звери и дављеника
на каменовању праха, трагом ластиних репова.
На ломачи језика.

III.

Коме да кажем да уместо одјека сланих очију
чистим наше реке од отрова
живе од мртвих, у врују битака
и у своме мраку молим за спас потомства.
Ако још није касно код Господа.

Ком грлу, ком уху и оку да поверим
у земљи Србији, древну Византију руше
озвереним погледима и срцем без Савиног пирга
љубави насушне буде ме ћутањем
и светлуцањем лика.

Из невидљивих поља и мртвих глава
с благословoм устајем, иза речи и споменика
урастам у небо, земна без памћења.

Чисто срце приносим, два језера росе из очију
и посве сама, остављена од свих и нема
молећи се да не продају изворе блага и воде
столујем уз Анђела.

Ако још није касно код Господа.

141

ПОМЕНИ МОЈЕ ИМЕ, ОТАЏБИНА

Тамо је бол, униз и смрт, овде те чека
име и дом
зуб испод коре земне, утабане стазе светих,
у лом
останеш ли непредан мраку, непродан свему
на иметку срца, свој на свом.
Кљунови црни отаџбину крате, њихови вуци,
јагњету твом
овде те крило са небом спаја, огњиште, чедо,
божићни дом
пресељен у време тражиће ти гроб, тамо си
сужањ, губитник, роб...

Сунце туђине сетно греје, ни месец није
на небу том
љубав удара јаче но гром, лептиру мирис,
пчели је цвет
голи град не пуни душу, овде си јутром
заносно леп.
Поља сунцокрета оку хрле, свитак је веку
сведок и лек
храмови срца сричу наду, крст на грудима
одсјај и Бог
тамо си слуга укуса горког, овде ти млеко тишине,
Острог.

Тамо те памте облаци тамни, у процед сузе,
утеха на крају
овде верујеш, хрлиш ка рају, крстиш се три пут,
уз Оченаш
уписујеш у време смисао, глас... небо осуто
звездама, спас.

142

Мрва је већа од изобиља, камену дража кита смиља
тамни вилајет тражи слугу, птица си овде,
прелећеш дугу

за име века, за име света, чувари сећања,
рад детета.
Овде рађа бундева и шљива, звезда ти сестра
сред сивила
хитну ли туге, ватра се буди, овде те твој
грли и љуби
овде су пољупци што мију свет, мудрошћу човек,
молилом леп.

Санане мисли извор су санка, одакле извире
непрестанка
привид је тамо, празнина, бука, дукате ниже
вражја рука
разлик је видан, у претег вуци, тамо су тупи,
бестидни звуци.

Тамо ти душа војује сама, дамар искона,
појило дана
изгор закопан где је зденац, овде, пропланком,
жито и венац
све изнутра што те пије, Један у Тројици,
зари другачије.
Везе сјајем срме по свили, овде звоном драги и мили
бескрај у сусрет, са самим собом, лаконог корак,
зачињен болом
и док поје литургија, васкрсаваш к`о земља Србија.

Буди јој со, приљубљен уз храст, тамо без загрљаја,

понор и јаз
тамо те маме уста од кармина, знају очи,

они од давнина,
све ( без хлеба и вина ) и није Истина.

143

ЗЕМЉА КОЈА СЕ ПАМТИ

Србији

Ти су одувек давала ливаде
са звуцима танкогласне фруле
пашњаке, стада, поља и винограде
ти си опраштала, веровала
у скуте своје примала, за слободу гинула
ти си анђеоским крилима махала
и бдила и бдила.

Ти си љубила оком са иконе
ти си зауставила смрт очима хероја
рукама од непрегледа
ти си немире пластила
и косила и жњела
и селила ластавичија гнезда
између два струка босиока.

Ти си везла и плела
и ткала срцем искона
на тебе су наслањали уморе
ти си у сомот и свилу увијала
ветрове кротила
у колиби кондир месечине захватала
млеч биља пила,
чеда медом хранила
даровала сина за војника.

Ти опет стрепиш
опет прашташ над колевком душе
семе пролећа ничеш
научила си да трајеш
и када падају малине горе

144

научила си да растеш с купинама душе
на замасима ветрењаче.
На кори хлеба си гајила
долином Светосавља жедне појила
грудом прадедова грлила
заруделом јабуком, праскозорјем
и сновима.
Од тебе смо научили да волимо
да ослушкујемо тишину звука у мило подне
да верујемо, да се надамо.
Домовино, небо твоје изнад нас гори
певали смо на мостовима
на барикадама, на јарболима хтења
на заветима поколења...
У нама је жеља, к`о жито дозрела
не дозволи да страдамо
већ да се у слогу закунемо
око Божића, рођењем Христовим
а ти у кору упиши: победити смрт
значи живети вечно!

145

ИМЕНОМ ПРИПАДНОСТИ

У памћењу си пролећа, именом припадности.
У свакој пори длана, живом ватром предака.
Одевена у чекање, достојанством слова
цвећем у грлу јабука и вина.

Ослушкујем твоје кораке и кад време убрзава.

Моје си друго ја, на путу до Милости.
Оба ока између апсолута и релативног.
Моја слабост и гордост у тренуцима усхићења.
Пре и после чекања, гнездо,
одакле полећу птице.
Зов звука који се усели рођењем у вене.

Пробили су границе добра и мене због њих
пожурујеш.
Зној пада с чела, сви заћуте
у непобедив дан са небом говориш.

Скупљаш главе да ти боју врате
она грла силе и почетка.

Гроб и колевка у твојој утроби
мостове љубави дижеш из табана.
Да свет ухваћен за сунце, јахаче костију преживи.

Да изнова крене руци равнотеже
одакле Арханђел муњама силази.
Да заставе диже повише очију
док се рајско у хладу одмара.

Ено маховине у вину и крви
низ уморе спушта ловце на истину.

146

ИЗВЕСНОСТ ВАТРЕ

Србији

Погачу на сузи, бесквасне хлебове, на десет Божијих
пред иконом и свећом у светове и са мном Ти,
у пољима жита, са облутком реке, с олтарима,
праговима детињства, великим и малим стварима.
Из безличја у лице, кроз оранице до испоснице
у питање чему и зашто.

И да те није машто, стварност би јела извајане снове
саберем у коло моје и твоје и запевам
кајем се, нећу, не могу и не дам.
Кад сама са собом остајем, крстим се три пут и молим
да Господ грехе окаје, да остану деци чисте стазе у
слут, све моје сеобе за љубав.

Боже, покажи пут, друго ми није битно, остаје да дајем,
то што се у недру од греха снатри...,
постајем гладна вечног, у гомили бескорисних ствари
у теби се родих и старим. Земљо моја, од свих боља,
нудим ти нова врата, погледај брата...,траве су полегле
и ја их подижем погледом с Горе.

Војводе, војници и море, и сенке под кључ стале
да би нам дале осећај, кад живот бежи од смрти
ах, те гомиле мале нису вредне твога обзорја и дуге
силази плач с руке, непознат глас ми јавља: ви сте
сведоци историје, извесност ватре у повељама звезда.

147

СРБИЈА, ТО БОСИЉЕ СВЕТО

Твој глас у срцу дубоко одзвања
Вида сећања отрова и крви
Исијава светлост, неспокоје мрви
Бол разгони и стрепњу испија
На ливади царској, душом да оживи.

Вечно се обнављаш, увек жаром новим
Свитком наде, развејаних кости
У шаци ти златни изданци искона
Тражиш врле ( људе ) за бескрај живота
Нељуди те крате: још јаче, изнова.

На раскршћу, под обручем цвилиш
Јекнеш муком да се јутро роди
Зирнеш срећом под облак што мири
Хор анђела с молитвама земним
Да благодат неба, пије народ сербски.

Река те снева, разгласа додиром
Бљеском срме, источног јелека
Сви те љубе, речима воздижу
Кад се чедо са фреском сусреће
Искричав осет низ образе сјури.

На јуче и данас, озвездано сутра
Снагом Јеванђеља, житијем и хтењем
Усправно идеш, до краја и циља
Увек десницом и незаборавом
Крстом, вером, вином и знамењем.

Стигох те колевко, искром Божје тајне
Песмом камена из глуве тишине
Ти огњилом: добро дошла кћери

148

Ја осванком: Сунца са висине
С трошног длана, полетеше птице.

Грудо моја, дарујем ти Словце
На мир, радост и на просветљење
Да тренутак вековима буде
Хлеб насушни и кап освештана
Небеска Милост да те обасјава
На тој ватри, Свемир да светлуца.

Да те нејач са згаришта сриче
Заветом српским што поља озлати
Млад` крошњама багрема и шљива
Умилном песмом славуја испрати
У сваки откос Светосавских дана
Трагом Васкрса и Ђурђевдана.

У твом недру нек се коло вије
За љуљашке, витезове, мраве
Нек се цветно у венац уплиће
Од пупољка преко крсне славе
Диљем Пећке, Фрушкогорја, Цера
Сневај љубав, љубав нек те снева.

Зори зоро, уснулог пробуди
И путника са беспута врати
Пружи руку намернику сваком
Да се с Богом и са собом збрати
Расти Земљо, к`о босиље свето
Не дај: име, корен, село, воденицу
Подне, трубу, древну василицу...

Предано те љубим, озарено, тијо
Здраво да си моја, вољена Србијо.

149

ЗЕМЉО ПРЕДАКА И ПОТОМАКА

I.

Поредим те са добротом
Доброту умеју само они који дарују
Да усрећују друге
Са лепотом нетакнуте руже на пропланку
Кад помислим на лепиње, јутро, кајмак
Моју мајку
На прве искре сунца, што слете као буба мара
На длан
А ми се играмо жмурке, сањамо један, исти сан
Како ћемо у твојој трави пронаћи детелину
Са четири листа
При том молећи Христа
Да нам подари љубав, братство и слогу.

II.

Поредим те са мирисом сена, ухваћеним
У пролазу
Са првим пољупцем што је пронашао
Лептирову стазу
Са месечевим уздама, што кроте реку
Где се звезда гица лепша од пауна
Тамо где су манастир, поље, језеро и шума
Са кораком војника и чајем у пет.

О, како смо гостољубив народ, поносан и леп
Као ни један на далеко тамо
На душу и образ још рачунамо
Не дамо чело звезде, што нас греје овде
У крст се кунемо, у мрву части и крило слободе.

150