Jevandjelje po meni

НОВО ВРЕМЕ

Тражим неко ново време
различито од овог
( које ме разносило у наставцима )
да смири моје ја.

У новој - старој - улози
упорности језика и слика
да не буде случајност,
нити навика.

Кад погледам искоса
доле - да не угрози горе.

Oстајем где јесам,
избегавајући опасност
од вике предака.

У истом сну, на истој адреси
тумачим речи
које се не дају тумачити.

Помишљам да останем
да одем...

Ни сама не знам
да ли ће бљеснути чудо,
донети с борама
оно што одавно ишчекујем.

На здравље и спасење!

51

ТАЈНА
Велика тајно
ти знаш почетак и крај свих наших дубина
и ко спава на крилу Белога Анђела.
Могу те пробудити птице
начетог кљуна.
Може се ( неопрезно ) саплести човек
о твоје кругове.
Дозиваш, призиваш, привидно успављујеш
плазиш се језиком ветра.
У позлаћењу ума стигну те сузе
уморног живота.
Кад смо у гомили лакше се с тобом
излази на крај.
Кад се одзивамо самоћи
на твојој ватри
к`о шибље горимо.
А кад громови урликну, недоумице порасту.
Тебе се и нишчи сете
свет појмова да им протумачиш.

52

ПРОМИСАО

Истина се открива по мало
колико пута и не знамо
( је ли то она ).

Тек кад се очи смире
повратак цвета.
Мале ствари
само изгледају мале.

У безимености
највећа именост,
( сред Промисли
и жеље неостварене ).

Добро и зло
кидају млазеве среће,
( заоравају дијалоге круга )
јецајем предсказују ватру.

О празнику, као пред потоп
ковчези се отварају
ризом лептира
( мире време и песму
шумом јабланова ).

Низ поље дедовине
небеским сузама потеку
( сванућем и повратком ).

Своју недовршеност
довршују.

53

ТИХОСТ
Догоди се да човек окренут Лицу
прене збуњеност.
Логичан след рекли би умни
светлост у замену за крв,
алхемија ћуди рађа тихост.
Кад бризне осећај самоће
пољубац челом у завештање
прсти вију - пут силе и почетка.
Тад осрамоћен не прилази
сан из полазишта ватре
стрепи од живе воде.
Очи су само ту, да пред Богом
као пред заљубљеним бићем
( над ловцима на смрт )
победиво зажмуре.

54

ЖУБОР

Куд год да кренеш, ниси сам
љубичасте силе теку
распирују љубав
колоплет времена.

Мајка украшена златом
у сваком откуцају страха
анђеле скупља
у хладном оку Љубав да преноћи.

Творац решава загонетке
ослобађа ваздух од наших напора
( враћа уму - неум несрећника ).

Сретамо се тамо - кад треба,
где треба ( ни пре, ни после )
простиремо цео живот
и звекет кедра дајемо
за изједначење трептаја
човека и трава.
( Имена Божијег ради ).

Одлучих да ћутим
пуштам сат Николајевске
( вечност му мила ),
ум се срцу покорно сагиње
биће што је било.

На свим крајевима - почеци
око мене браћа и сестре, верници
у мени жубор
благданске тишине.

55

ЧУДА
Земља у сеоби
лишће ковитла
пољупце вије
помера облак и цвет.
Нагиње се над падом
покушава да устане
бије српски
бије све
који се уписују у смрт.
Отуда шара глад.
Отуда Господ кара
кога највише воли.
Отуда
и ја верујем - у Чуда.

56

ЈАБУКА И ВИНО

Мисао одзвања дубоко у мени
један улази, други излази
трећи се ( тек ) спрема.

Постоји и изненадни сусрет
који прене
( непредвиђеним ),
само се не зна размак
између доласка и останка.

Најтеже је кад сви наједном оду
и самоћа заталаса
јаче од пљуска.

Тад пожурим јабуком
да утолим глад
( седећи на видику јаве ).

Вино обично долази касније
да врати шаренило
мом бледом уздаху.

Бар триста шездесет и пет
пута три
у ноћни ћув
у сусрет светлу ( рубином ока ),
велики паук прегризе
дивљину човека.

Идући у сусрет Еви и Адаму.

57

ИЗГОВОР

Запад и Исток, прса у прса
ти мржњу
ја оса
око које се окрећеш.

Причају глупости, моја Србија...

Сви глаголи завршавају са:
ХТЕТИ, ИМАТИ, БИТИ...,
ти звекет милиона ножева
ја се у Реч завукла.

Кад крену на тебе
ти метак
ја срце, удивљено, цело.

Пореметићеш концепцију
кад крену изнова
да трују, вешају, убијају...

Лик ти изопачују
они који јесу
и нису.

Оставићеш загрижену јабуку
распет сат
између твог и њиховог варварства.

Можда си ипак хтео друкчије.
Ја сам преживела векова пад,
како ћеш ти: изговор?!

58

ЗАЛУД ГОСПОДАРИ СЕНКЕ
ОПАСУЈУ СЛУТЊОМ
На десет Божјих заповести
образом и сољу
хлебовима неба у походе.
По парче колача до живе светлости
гутљајима ватре.
Из безимености у Име
из случајног у истинито
ређајући прошлост на длан будућности.
Од маховине и прућа
у извесност врхунца
отклоном душе у венац повратка.
Транзиција ме и не дотаче
све ратове заврших - сред себе.
Залуд господари сенке опасују слутњом.
Мир им пружам, то царство највеће.

59

РИЗНИЦА

Бројим зов река и птица
дочекујем оне који долазе
и остају
усправљам главу пролећа.

Састајем се с ћудљивим облаком
указују се стазе.

Уђох у паралелу
поредим мајку с Мајком
причамо о соколу, дрвету
линији длана,
границама краја и почетка.

Бесконачност открива
враг је измислио поделе
варајући самоћу.

Уђох у колону братства
у душу камена
на свакој слици жубор реке
походи ме дубином звука.

Рекох јој: не одричем се Тројства.

Христ је и ноћас васкрснуо
у моме сну,
изјутра сам опет
на колена молитвена пала.

Ај, ај, ај
„ Густа ми магла паднала...“

60

ТАЧНОСТ

С вишом силом
на све појаве: на време, на знаке
обичаје, језике и људе.

Другачије се не решава
закон је дужност
све остало - збуњеност.

И моја баба зна
не иде се
надвикујући се
с кишом.

И не бежи се никуда
све је ту у нама
и све је на месту
само га ми ( због греха )
не пронађемо.

Разгрћем таму
пуштам свој унутрашњи глас
( да ме води )
уверена у велику моћ
иза дугих ћутања
која ( једино ) обећавају тачност.

Саткана од погрешности
предајем се Вољи.

61

ПРОЛОМ ОКА

Умор се свија под крило звезде. Небо је
подељено, земља искаче из коже. Прашина
у очима тера сузу, жижак се гаси немиром
душе.

Безброј мајки, у наручју им звезда, у шаци
хлеб и со. И камен раскамени бранећи истину,
очима кује неко ново семе. Млађ оде у загрљај
празнини.

И пас журно напушта улице, без фењера,
лавежом се вуче кроз набујали мрак.
Одбегле латице враћа литургија дана, док
храмовно се цепа.

У јагми за златником брат на брата, подижу
руке на себе. На улицама натписи туђи, у души
тамо неко.

Непоновљиви гласи терају на присилан
пут. А ја се кунем у Те, домовино, и...,
непрестано те волим. Иза сипљивих речи
слутим повратак.

Твоје воде скривају. Твоја недра продају.
Твоје очи копају. Змије у грло пуштају,
благи се дани у срцима нижу. Нови зрак сунца
Лепотом, одзвања.

62

ПОКУШАЈ

Предбожићног дана, замишљена
иде ми у сусрет,
сретамо се на углу Булевара
( и споредне ).

Бежи очима, покушава
да ме мимоиђе
трља руке, намешта капу
изгледа зачуђено
као да се враћа однекуд.

Ипак је застала, премда увек
негде жури
ни сама не зна где и због чега
( тако је одувек и како - када ).

Одмерила ме реско од главе до пете
застала на шеширу.

Осетих како прецртава време
убрзано ређа плусе и минусе
( пореди ме са собом )
тражи разлоге За и Против
као и оправдања.

Прича о себи, у свом одсуству
ни мене није саслушала
где ли је била ( ако уопште јесте )
можда се однекуд и врати!?

Важно је да је покушала
да се отргне од Непознатог.

63

ПЕНЗИОНЕРКА

Кад сам је срела на раскрсници код Футошке
изгледала је збуњено.
Као да је ишла негде,
али ( ни сама није знала куда ).

Тражиш неког или нешто, упитах...?
Прећута моје питање, премда
очекивала је одговор.
Подсетих је на смисао и паучину живота.

Сестро шта је с црквом, с људима, запита...
Хтеде да чује нешто из мојих уста
као да сам саветник за верска питања,
или министар за људскост.

Цркву чине људи, одговорих,
а људи к`о људи
не делим их на добре и зле
( као што чине други )
него на: свесне и несвесне...

И није ти лоша идеја, рече...
Министарство за људскост
могло би да замени многа, хајде
упутићу предлог надлежнима...

Ако Бог да, узвратих,
случаја нема...све се дешава с разлогом...

Носим у кеси хлеб и млеко, погледај
облачим се као слушкиња
( новине не купујем, не слушам вести... )
изоштрен слух, хоће да чује Божији глас.

64

Ви песници - весници, најближи сте Богу.
Не пишете ли Истину,
време ће вас избрисати из списка живих..

И додаде: мој син је у Америци
моја кћи незапослена
моја отаџбина развејана као пахуља
( Европа грца у сопственом каљу ).
а многи би на Марс...
Како ћемо се извући, сестро?

И настави: нећу да пијем бенседине,
да лечим последицу
ако сам узрок јада,
има да се склоним у мишију рупу.
Невини страдају од пожара ума...

Остаћу овде, призиваћу Бога.
Нек се ругају да сам затуцана,
ево наглас ћу: овде је све помућено,
опрости Боже, пали смо на дно,
помози да устанемо
да прашина падне на обмане...
Прекрсти се три пут, жена у плавом.
( И погледа у правцу Истока ).

Загледали су пролазници
у њен времешни шешир, у моје
кестењасте очи, а потом у мајушну кесу
у којој се гнездише јабуке и крхка
зелена салата...

Тако је одувек било у нестајање и настајање,
помислих,
само Онај који се не види, све Тајне зна...

65

ПОД ПРОЗОРОМ, У МАКСИМА ГОРКОГ

Моја кћи је устала пред зору, да угаси жеђ
радосне вечерње великогоспојинске трпезе.
Зачуо се зов под прозором, у Максима Горког.
Неки блудни људи „ водили су љубав “
крај точкова времешног југа.
Тресло се лишће хибискуса, од узаврелих жеља.

Два случајна пролазника или радозналца
питала се ( а потом уплашена дотрчала до мене )
и узвикнула: мама, овде мачор и некаква мачка,
пожури... да видиш.

И појурила сам, успут мрмљајући, шта ту има
да се види, љубав не пита за време и место
ако није нешто друго, треће, сто педесет и пето...
( а све је могуће у држави без реда... ).

Говорим јој успут, љубав је слепа, лепа, говорим...
о, не...мила кћери, опрости, ово је безобразлук,
то су они грабљивци, смутљивци из таме...
Она ме чудновато погледа и крикну:
У мом су фотоапарату! Усликани!

Нека, помислих, ( и није требало да гребу по уму )
испод нашег прозора у четири и нешто
пре него сунце падне на Реку.
Боље да су се обрели у парку, на обалама
плавог Дунава, него што камењем у прозоре...

Било би боље да су се уздржали од свега
јер... никад се не зна... ни сад не би стрпели
( од јавног показивања фотографија )
које обично завршавају на насловницама.

66

ФЕНИКС

Године беже у разним правцима
( не заврше све у мишјој рупи )
издигне се понека, каткад се и понови
због берићета.
Из сваке изађем
излизаних ципела и подераних гаћа.

Кад год ме питају како сам: кажем
Богу хвала, добро...а биће и боље...
Додуше мењају се облици и форме
( и ум пролази кроз метаморфозу )
само тело сурвава брже
због чеоних удара ветра и месеца.

Тек кад помислим да су моје руке лептири
који ме сваким даном све више стижу,
утихну чуђења.
Откида се месо, пуцају вене
клокоће крв да освежи ћелије
( из којих се изнова рађам ).

С новим сандалама, лепша сам и боља.
И мода се враћа због раскоши боја
звезданим прахом обнавља сате
невиношћу освежава године.

Да, чедо, приметно је...трпке су многе,
године беже и боре се купе на челу,
али ја сам, као и ти, дете
које се радује смени дана и ноћи
под Ђурђевим Ступовима
у Жичи, Раковцу, Ремети, Јаску...
Заиграна белином Анђела.

67

ДУША У КАМЕНУ

Кад сам први пут помислила на исповест
погледала сам у небо, додирнула ватру
( осмехнула се води )
тражећи душу у камену.

После сам прешла на Човека.

И он је негде бежао,
били смо све ближи Истини:
Бог је у свему.
Место за исповед и није тамо
где га обично тражимо.

Колико је заправо
некоме потребан посредник
да се загонетно преда чуду
( и тако и сам постане Чудо )
носећи у себи надчовечанску снагу
и зов за повратак.

Који му не да мира
док се не исповеди до краја
силом повратка.

Да остави на страну двојност,
другојност, своју супротност
( јер све треба мењати из корена
осим порекла ).

Та чврстина која се исказује и не исказује...,
ах, све је у испитивању граница.
Стали смо код истине, хајде
да се тој упорности од срца насмејемо.

68

МОЋ ПРЕПОЗНАВАЊА

Одавно нисам видела ЧОВЕКА
како мирно хода мојим Градом.

Имала бих много тога с њим
макар да се упитамо
с две три речи
или с којом просто проширеном,
окрепимо пред лицем Истока.

Ако би још и попричали...
где би нам, био крај.

У том, ето Сунца
поставља ми три питања
на која одговарам.

Камен се не предаје, али је још увек
без одговора.
Птица без језика
цвркутом тера облаке
ја, почашћена тишином.

Шта се чудиш, можда не испуњаваш
њихове ( захтеве ),
рече ми звезда ноћи.

Дозивам Исуса пред Усековање
и молим Га да ме не остави.

Сан ми, то вече, дорече:
они који ти злобе...
( препознајем их из сна )...

69

О ВАСКРЕСЕЊУ

Кад ме траже
не траже мене, већ Тебе у мени, Боже
не би ли се њихово Зло
Твојим Добром умањило.

Кад ме гледају
не виде мене, већ Тебе у мени, Оче
не би ли им Слепоћу
Видом окрепио.

Кад ме додирну
не додирну мене, већ Тебе у мени, Господе,
па се уплаше Твоје Снаге
због својих Слабости.

И кад оду, врате се
јер је дубока тама која их вуче
право у чељусти демона.

Уплашени, ево их опет
сете се да оставише неког,
молећи Те да им опростиш грехе.

Ја сам само ту између Тебе и њих,
( путоказ небу ).
И зато ме и данас ( на Васкрс )
траже по улицама, маркетима, салонима,
пред вратима, у ројевима као буба - швабе, осе,
звери и амебе...

О кад би светлост Господња
просјала им душу
да тражећи друге, бар пронађу себе.

70

ПРИЧЕСТ

Стресам прашину с капута
окрепљена постом.

Будно вече тихо веје
под непцима мрва с вином
( молитвени укус дана )
ка Вишњем ме приближује.

Клатно звона у недрима још одзвања
с Карловцима и марамом
срцем пређох преко Фрушке.

Отимам се том призору, идем, идем
вечност зове, косе сати
и ја тонем у ту радост
од давнина.

Изокола неко шапну: Госпојина!

Одох тамо у забране, лепо ми је
ал` се враћам пуна хвале
да дослужим.

С мало праха и прашине
с малом руком уметника
да дометнем лечко срцем
у ћуп сјаја и сећања.

Да се душом још снизујем
док Господа узвисујем:
пуним срцем - Оченаша...

71

ВАСКРС
Свећа источна жари, светлост тмину свлада
кућа на тамјан мирну, смрт као клада пада
прилази му живот у црвеном, боји у радост трене.
Сусрет с ватром древном, призва Христа из вене
ближњи се с ближњима љуби, диже се барјак јак
деца из улице треће, корпици прилази ђак
за месо, колаче... не хаје, очима бира јаје.
Поглед му беше крут, а срећа млечи пут
пурпурна, жута, плава..., кокошија, велика, мала...,
восак са љуске гледа, у реду прадеда, деда...
Чије ће бити јаче, свако из руке спасења
предаје веру и наду за даља покољења.
Отпи се гутљај вина, видик се изнова буди
Васкрс је, децо, анђели...људи...
Одзвања васиона цела: видик се од лепоте тресе:
Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

72

ВРЕМЕ НЕПРЕКИД ТКА

Светом Сави

Корача великим, ведрим кораком
да заволи друге у себи ( а не себе у другима;
и у смрти сведочи животом ).
Пут му беше трновит и дуг
( веза се за срце и траг, за питања ).

Колико времена у тражењу недостижног
налажењу безвредног
у преиспитивању сопственог
подупирању реченог.

Утка у молитву и оно наше
и оно што нам припадало није,
поста пратилац и тражитељ
првоучитељ.
Поста путоказ и пут
( савршенство несавршеног ).
Мењао је места зарад опстанка
( време је пратио, исти осећај давнине )
распевавале га наде и љубав ткала.

Док успомене заре
изгревом вере и тебе опипава
премерава дукатом детета.
Ко год је зидао мир, зна,
није се лако напити воде
са Савиног светог бунара.

Ко се једном напије, схвати:
јесам и бићу виноград Богу и Човеку.
( Не дајем себе узалуд )!

73

БЕСМРТНА ТИШИНА

Ноћ врела. Дан олован. Христовим клином и мене
туку. И сада стоје над знојним челом, траже ми образ,
бразду и руку. Кост је моја обећана паклу.
И крв из очију прегладнелој врани. Гладни нокти
клешу судбу века. И звонике, што их срце брани.

Сваког анђела отпалог од неба - по имену знам,
уроњен у чистку. Моји трени од године дужи,
порез на смех - још није на списку. Перо скидам
са заветног сунца, уз мрвицу наоре са длана.
Коровину од греха и стида , шкрипом зуба, чупам
окована.

А лобања од свемира већа. Над пршљеном врата
омча затегнута. Белину ми хартија испружа.
Сликам живу икону - сред пута.Чудом привида
живот овај браним. Веру претка и глуву тишину.
Кад не могу клекнем, винем к небу главу. Предам
муке и Оцу и Сину.

Дан потопа у себи преживим. У пев душе књига
се озида. Те се нађем на крају почетка. Света вода
милозвучјем вида. На бранику отаџбине стојим, а
жетва се посејала давно. Семе клија буђењем и
криком. Молитвама премесујем тавно, те се светим
сагнута пред Ликом.

Ноћ врела. Дан олован. Ухватих се у коштац
с видиком. Сузо, музо, теци као љубав.
Олакшај лет бесмртној птици.

74

НАД ЛИТИЦОМ СВЕСТИ

Дан се отвара славујем
( круг се затвара сунцем ),
у тренуцима усплахирености
очекивано негодујемо.

Неочекивано нам долазе у јаву
сањамо исти сан, додајемо сан на сан
правећи низ корака
( које касније напуштамо ).

У сусрету са својим ја
жудећи за сменом, хватамо убрзање
( промичу нам важне ствари )
хватамо се за ситнице
жедни честитања.

Мисли нам кроје речи
речи обликују дела
потом се трудимо да изађемо
из свога другог ја
( бежећи од себе у помирења ).

Између знакова и бројева попуњавамо
смешна страна празнине,
насмеје се час животу
час се живот насмеје нама.

Нада се огласи у оба случаја
вера претегне, а љубав затегне конац
( између сунца и месеца ).
Над литицом свести,
главе своје - уписујемо.

75

БЛАГОРОДНА ПЕСМА

Сачувај дете у себи, ма како то било
не дај да те сруше злобници и злоба
исијавај из очију радост и доброту
све је само ветар, а време те проба.

Године нису препрека за складност
ни да се пролеће усели, у јесен живота
млад си, колико срце духом разиграваш
и леп колико у теби, рађа се лепота.

Од свих корака мир је понајвећи
к`о ласта се свија, на дну срца твог
тамо где се душа сљубљује са вечним
првом искром неба, обитава Бог.

Одгонеташ тајну, ал` никад до краја
смењују се дани, сунце пије тама
падни, ал` устани и настави даље
јер живот је песма, капље у венама.

Ти му буди жижак, у оку кандила
од Господа тражи и узврати хвалу
кад све прође, остаје сећање
зрну бројанице додај, златну, плаву...

Путуј својом стазом широком, па уском
да надвисиш себе, молитвени плет
давање се врати своме даваоцу
као срце крени - Истином у свет.

76

ИСТИНА
Стадох подно своје планине
пресекох месецу руку
појури крв претка.
Пуца камен од бола
( свукох кошуљу смрти )
у трену завлата Живот.
Листајући себе одозго ка доле
машем молекулу ума.
Збогом млеко тишине
навикавам ноћ суве реке
на ватру птице.
Даље од тога се не иде
рече ветар и усковитла облаке.
Срећа је у теби, Истино,
( не дајем пристанак
без уласка у ред ).

77

ПОД НЕПЦИМА ИСПОСНИКА

Ноћас се мој враг срео с твојим врагом
( до зоре су трене боли ).

А у зору, дозвала сам срећу кришом
да немирне руке оду, као у дан равнотеже.
Отада се живот плете чудновато и витешки
( с ватром крене, с ватром стане ).

Будним оком уметника час заметне,
па се шета крилом сунца и облака.
Зла и добра усидре се
под непцима испосника.

А у подне неко јави: прелила је кап сведока...
С трепавица немир скидам
крстом Христа и предака
( отимам се том призору ).

Мирис благи већ одзвања.
Покрај храста, крај бунара, покрај гроба
покрај хлеба досуђеног
тебе сретох.

Жао ми је што сам будна
сневам, сневам ( да ме бриге не обузму ).
Смрт ће лакше под смолама, кад сан пева
у оку се рибе множе
а из душе само крете: Иже јеси...

Јесам ли то на свом крају, посве земна
или хрлим
с виком сунца и десницом
Свепочетку.

78

ХРАБРОСТ

Од давнина, знам...

Велики људи о идејама
просечни о стварима
мали о другим људима.
И тако - у Круг.
Храбар каже - извини
најјачи - опрости,
најсрећнији - први заборави.
Храбрости ради
залазим у Тишину.

Хоћу бодро, нежно небо
и крепак ход
осунчаном страном живота.
Све далеко, а близу.
Хоћу почетак а не крај.

У присуства и одсуства, храбра сам
премда рони се суза
лептир је на ливади - чека.
После свих светова, сведок сам.

Кажем свицу, певај, заједно смо јачи.
Кажем пољу, због лепоте - Цветај!
Небо молим: Пролиј сјај!

Казујем у себи : хвала ти, оче,
мој, вољени деко.
Говорим гласно, а тихо:
умиј ме, Бесмртна реко!

Кроз Светло и Таму - Настављам.

79

ГОМИЛА

Кад ме колега ( кога зову уврнути) упитао:
радиш ли ти овде, одговорих брже од светлости:
ја сам се ( одавно ) одвојила од гомиле.

Његов поглед завидно ме хватао у канџе
одводио у непознатo.

Тамо смо се дуго хрвали, ( потом )
пресецао ми пут новим ( наводним ) доказима
показујући шефовску моћ.

Ни рачунар, ни тракаста завеса,
ни дневнице за пут, ни припадајући стан
уз деценијско смањење плате...
Толико година хрвао се ( с пеном свога зла ).

Када му рекох: ( драги колега ), то ниси ти...
ти си добар човек
неко из тебе ( муком ) проговара
тад је дубоко уздахнуо.

Чинило се, вратио се из непознатог.
Отишао је из моје канцеларије ( у своју кожу )
из које не може више никуда.

Кад ме срео двадесет и пети пут
сасуо ми је у лице: остао сам исти!

Не остах му дужна:
Бог ти помогао, то се не да скрити!

Ја сам се ( одавно ) одвојила од гомиле...
Балване са пута ( све ћу ) прескочити.

80

РАЗГОВОР С МОНАХОМ

Дани се ови памте по злу,
суди се јави, пресуђује сну
бела куга плави.
Пробамо време уснама срца
нуди се горко семе
рече ми монах и оде.

Свако ће тамо где уме и може
у Земљи сељака, предака
( аманета, крста и знака ).

Велика се затварају врата
а отвара - капак за пролаз.
У беспуће и јаз...
ни ја оћутати не могу.

Браним се од злог речју и сликом
и зато ме ето над Видиком
( сунашце израња из дубине таме ).
Грешна сам и имам мане
љубим и оне који не љубе мене.

Пет стотина година пре
неко нас клео ( ко није смео )
закопавао кости у врт.
Ближио се истини у себи
и није победио смрт.

Пред очима нам Нојева барка,
гомиле, патуљци, мрави...
и вода плави...
Не часим, не часи!
Свевишњи, помилуј, спаси!

81

ХРИСТОВ ДОЛАЗАК

Лазарево и моје враћа у најтананије
( од кад постоји света, а стаза распета )
огласи се звоно за јутрење
пуца глас, јаз, мржња... шта ли је?

Кога чекам на крају почетка
коме се надам да спасе добре људе
( и све обујмљено срцем )
да недоречено – дорече,
необликовано - да обликује
кад кренем прашњавим путем
и кад загазим у себе
а не знам где су права врата
( на која да покуцам )?

Толико је лажних
на која узалудно покушавам,
прсти су набрекли од јеке.
Ненадано појаве се далека поља
( тим путељцима већ сам ходала ).

Није ли ово иста лекција
само неко друго време,
није ли све празно и узалуд без Тебе,
Сине.

Изнова се питам да обелоданим
где смо се потрошили
где нестали на капији коначног
између два Христова доласка.

Спремна сам и чекам Те,
срце капље у век...

82

ЧУДЕСАН ДАН

Септембарско подне вијори на застави слободе
( колоне испред, раздвајају се на десно и лево )
растем изнутра, у себи чујем Христов глас:
не бој се душо, у Мене се поуздај!
Ја сам Распети и стојим пред тобом
за сваку твоју изречену и прећутану,
( за сваки твој корак под колутом сунца )
заједно прелазимо преко истог моста,
хрлећи Оцу Љубави.

Корачам даље, неко из дубине пришапну:
ко има циљ, пронаћи ће пут
много је семена, премало засада,
( опијени светлошћу ломимо кругове таме ),
испред нас димна завеса живота
иза нас прах и пепео...

Помислих: нико сам и ништа
траг ми у грлу силази на дно срца и понавља:
ништа случајно није...,
( све бива у трену кад треба да буде )
нико без бола није додирнуо радости крила
( у небо лете птице, молитвене крилатице ).

Благодарећи Вишњем, моју мисао прекиде
звук мобилног телефона, а у поруци:
( Марина, имаш поздрав и поклон из Покајнице...
Мати Евгенија шаље ти тамјан и бројанице ).
Чудесан дан, помислих.
И кад не мислиш и кад се најмање надаш
и кад си нехотице удаљен од Бога
све далеко постане ти блиско,
постајеш једно са Божанством.

83

ЗАГЛЕДАНА У ФРЕСКУ

Улазећи у воштане пределе
ослушкујем присутне гласове,
не уздајући се
да ће ме пријатељи одбранити,
нити да ће ме непријатељи савладати
у најезди зла. - с Богом сам.

Анђели имају лет, помислих
и своје кругове којима силазе и пењу се,
( држим воду у устима ),
са затвореним очима чекам
ново рађање хоризонта.

Што се више успињем
број негостољубивих расте,
( долазе из свих праваца )
не презају ни од чега, иду до краја.
Идем и ја.

И тако у круг: грабе ме, даве, гуше
лове, притишћу, стежу...
све док анђели у хору не крену,
тад неутешно одлазе жабљег скока
( празних руку и погнутих глава ).

Не мучи се људима који не заслужују
Имаш Име, Пуноћу, Знамен
( ређам себи у браду...).

Пребродила си и ово искушење,
лепо их прескачеш, камен по камен
загледана у ( византијску ) фреску.

84

СВЕ СЕ ДЕШАВА С РАЗЛОГОМ

Живот је једноставан и непоновљив дар
а ми путници кроз време
( небо се гледа душом, а земља очима )
Бог нас не оставља, ми остављамо Њега.
Учио ме деда, учила и баба
од помисли су речи, од речи су дела
од дела навика, карактер, судбина...
( Горе је доле, све је повезано )
човек привлачи оно што јесте.
И све се дешава с разлогом.

Бирамо стварност коју желимо
вода је јача од стене, љубав од силе
мртви устају, осмеси напуштају живе
на трепавици Исток и Запад
колико нас слуша унутрашњи глас.
Учила ме баба, учио и деда
сретну се пријатељи
допусти се петлу да пређе праг
( јабука трула, трупи са гране ).
И све се дешава с разлогом.

Учио ме деда, учила и баба
ко с камаре узме, мора и да врати
ко на мосту прође, на ћуприји плати
отето је проклето, кад опроста није
блаженство се сваком од доброте спрема
( с видиковца свога гледај ко те гледа ).
Из сваке битке победник изађе
( ко нема мрље на себи ни греха
човек настоји да буде другачији ).
И све се дешава с разлогом.

85

МОЋ УЗВИШЕНОГ БИЋА

Од тренутка рођења до тренутка смрти
селимо се посејани у свемиру
оданде довде, од горе ка доле
од земног до неодложног
( жудимо за нечим бољим ),
упитани којим путем
( којим избором на истом циљу )
кроз која одшкринута врата
а знамо, да земљи припада тело.

Пресудно је очистити срце
( због свих позитивних промена )
од свих умора.

Колико волимо, колико смо вољени
плаћамо рачуне живота
( пажњу нам одвлачи милион неважних ствари )
а сунце снажи и подиже свест.

Кроз труд и стрпљење, кроз радост и патњу
покрећемо генија у себи
говорећи: први корак је најтежи.

У посињењу с божанством
да достигнеш очекивања
( неостварење доноси бол )
постави себи високе циљеве
и иди снагом Узвишеног бића
из низине у Висину, из испразног у Пуноћу
из патње у Радост, из бездомности у Дом.

С мање узимања, с више Давања
у правцу, куда иду ретки.

86

ЧУДОТВОРНА ИКОНА
МАЈКЕ БОЖЈЕ КАЗАНСКЕ

И кад су се молили за победу
( у рату и миру, у смутним временима )
кнезови, маршали, владари, војска и народ
помагала је Мати и штитила ( руски народ )
( у злу, у најезди нападача, завојевача ),
била молитвена подршка.
Пред Њом су се молили за победу, у њене
чудесне моћи веровали.

Дошла је у Србију, у невољи
( за време НАТО напада ), у години Миланског
едикта поново ушла на мала врата,
прелетела хиљаде миља с мојим кумом Гаврилом,
да зближи два братска народа.
Бљеснула, прочишћена из пепела
( угнездила се крај мога узглавља )
као заштитница, српска и моја,
Радосница ми лице купала,
Хвала Ти Боже, изрекох.

Смирује ме у наставцима, продужава тамо
где се као нит кидам
( иде са мном од посла до стана )
чудотворна икона из Тартастана
Казања ( кога је освојио Иван Грозни ).
Сад знам да ништа више неће бити као пре
( ни време, ни место, ни голема патња )
знам, победиће кога победити треба
Велика Мати,
ни утеха неће изостати
Исцелитељка, из источног храма, ту је,
међу нама.

87

ЗЛАТНО ДОБА

Кад ноћ решета, Хабитус не прилази.
Блискост се огласи криком
пролазност учини узданицом
по пипавом мраку више се не срећемо.

Звезде су простирке за све наше снове
кад утихну хлебови и јаме.
На венерином брегу срећу се и даље
мушки и женски хромозоми,
додирну нас каткад безобразне жеље
с руком спремном за крст.

Настављамо пут
по ком су неумрли ходили
проносећи радост.

Питаш се: где се изгубило златно доба?
Питам се и ја.
Другима и није стало до себе,
није ни до других.

Због пролазности
Цар Душан прикован за сунце,
у српску зору сузама наврати.

Једном ми у сну рече - неће нас дати!
И неће стати! И ја Му верујем.
И ти ћеш поверовати, јер сунце Истином
и росу купи.

Ово је само живота станка...
вратиће се - наше - Златно доба.

88

И ЈА ПОЂОХ...

Савладаше ме немир и страх
купих новцем кућу, не купих и дом.
Имадох постељу у њему, али не и сан.
Сат ми не донесе - ни смирај, ни време.
Набавих књигу, али, не стекох - знање.
Тада се појави он
понуди ми секс уместо љубави.
Ни лекар ми не донесе здравље.

Шта ће ми овај живот без живота, узвикнух...
Над празнином застадох.

Сунце на заласку разливене сумње смири.
Месец се плео у крошњу челом.
Пођох земна, за лепотом душе
од присуства твога, лептир ока
паде ми на длан.
Ту ( у себи ) пронађосмо мир.
Каква дивна ноћ, о, каква дубина
све речи сливене у ћутања.

Ма нека се живот и осипа
само кад сам ухватила трен
не дам више животу да вене
у инат не дам
кад не могу ходом, мислима ћу
и ја пођох, нигде даље од себе
мирисе пролећа, к`о трешње берем.

89

ОГЊИЛО

Под откосима невидљивог
мит падајућег неба испитује датост
која нас увезује тренуцима.

Љубав укорењена пева
на жару црквеног звона.

Под покровом снаге корак се продужава.
Невероватност и вероватност
у истој бици, премеравања снага.

Огњило пре и после
између бриза ветра и слапова киша.

Помућене мисли свица
ћутња надгласава.
Столећа и лета потрошена
у Име Бога.

Телом проструји радост искона
на вечном ореолу: храбро иди даље
цвета ум у срцу чаробном.

Обгрљен сјајем човек се изнова рађа
јутро му мирише на тамјан.

Подне и ја
у топлом загрљају Творца
на литургији сећања - миробожимо.

90

ПО ТРАГУ ТВОМ, ГОСПОДЕ
Тражих највеће висине.
Додирнух звезде
али ни једна не беше таквога сјаја
каквог имаш у очима - Ти.
Тражих најдубље дубине.
Сретах бисере, корале...,
ни један ме не приви на раме
и не помилова нежно
као Ти - Оче.
Тражих најшире ширине.
Прођох рукама
кроз жито и сунцокрете
ни један сусрет не беше тако мио
као овај сусрет са - Тобом.
Разливам се кроз простор и време.
Залазим у висине, у дубине, ширине,
идући по трагу.
Изнова се рађам, улепшана - Тобом.

91

МОЛИТВА

Пламен који поставља ми душа
ходом кроз узаврело сећање векова
( и овог лета Господњег )
на место које само птица крилима прелети
над бодљикавом жицом подивљале свести
отклон је Богу.
Одмориште за земне, не отпале од Њега.
Молба да се усправе, ма где били
пре него их стигну казна и клетва.

Нек сиђе благослов на невине и ине
јер, мало је времена.
Свако ко убије, бива убијен,
ма с које стране долазио.

И зато се окрећем Теби, највећем од свих.

Отвори Боже, твоја врата
прими све који би да се покају.
Приведи их Истини и Правди.
Стави пред огледало свести
да прогледају над реком суза
и не оставе крвавога трага
залог нерођеној деци.
Не суди им Оче, смилуј се на њих
због руку које сам подигла високо
због наде која се последња гаси
због вере коју имам у Тебе
и Љубави коју живим.
Земљу спаси и сваки камен
који је био ватра и који ће опет ватра бити.
Мало је времена, закрили
тамни се облак надви` над Србијом.

92

УСРДНА МОЛИТВА

Господе, снаго и вечни Спасе
беле, црне и друге расе
десном се крстим, с чела до пупка
десно и лево, овог тренутка
оборене главе, павши на колена.
Боже помози - на вјеки времена.

Пред Твојом зеном трепере кандила
изнад мене тама се надвила
молим Те, на трагу приђи
пружи ми руку, не заобиђи.
Радост подари, понуди мира
ближњем и даљњем из свемира
од разних демона ослободи
с љубављу, с вером и надом води.
Господе помилуј!

Испуни моју скромну жељу (-)
да живимо у слози и весељу
приносим Ти прву јутарњу свећу
другу ћу себи за здравље и срећу
трећу жежем за све посустале
када опхрвају душе пале.

Дан се рађа из пепелне сене
ноћас кад легнем, стражи крај мене
буди ми лука за успомене
глас милости крај опомене.
Одагнај клетве, гордости, боли
тишином Те славим и волим
на сваком зову кличем Ти хвала
Оче, бесмртни, Теби слава.
Правдом помилуј!

93

Укрепи рајем, изгони пакао
долиј мудрости на путу правом
лепоту што си постањем дао
од Лица Твога, нека оде зао.
Капља се зарна у вени шири
к`о тамјан душа божански мири
бројаницу рука молитвено креће.

Врати ме искону и сунцу среће
благослови златни корак ка циљу
сачувај у Божјем изобиљу.
Заштити у невољи и децу моју
из беспућа приведи спокоју
из смрти у живот, ради спасења
за стара и нова покољења.
Истином помилуј!

Дођи у страху, муци, очају...
у недоумици, на бременом крају
с јеванђељем, крстом и звоном
хлебом насушним и првим словом.

Обожи, поведи ка доброти
ка савршенству и једноти
мисли и дела светлошћу да сјану
чудом зацели свеколику рану
очима ума поглед оснажи.
Пријатељством, немир ублажи.

Долиј слуха за путеве знане
разреши од неправде, греха, осаме...,
бљеском сиђи на десно раме
за свице незнане и знане.
На многаја љета, помилуј!

94

Благосиљај Боже, осеке и плиме
смилуј се на дане и године
реши ме нечистог и од недостоја
Творче, судијо, чежња је моја
и свих од молитвословне чести.
Управи на стазу заповести!

Прво и потоње и све ми опрости
снагом пастирске оданости
закрили Девом и крилом светих
походи кад лукавост прети.
Просветљуј, освећуј, одважи
не остављај, твори, укажи
доласком јединородног Твога Сина
не лиши ме блага од давнина
напиши слушкињу у књигу живота.
Реч Твоја, Божанска Лепота.

Крстом часним осењуј, не заобиђи
недостојном на умору приђи
са страхом и вером и мене окади
бдењем од невоља огради.
Сведржитељу, дођи у сну и на јави
у здрављу, кад болест затрави
неисцрпни изворе највеће Тајне
жедне напоји, насити гладне
утеши с небеса да хоре земни.
Царством слободе и мене исцели.

Беспочетни Оче, отвори двери
вазнесењем до врха подижи
вољом Твојом, васкрсењу ближи.
На вјеки, вјеков. Амин.

95

ОДЛАЗАК ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Толико мио и драг, тако скроман и тих. Чинило се
заборављен. Остављен. А онда... дође дан да Србија
васкрсне на имену Његовом. Он се и даље моли, све
нас воли и одозго гледа.

Ништа му друго важно није, поравнава у себи оно
своје и Реч лије: - Будимо људи!

Као светиљка на небу, с анђелима у јату и свецима
у колу, гледа како ствари стоје. И очи би дао и руке
своје, у славу Господа - доброта да води. Србији на
мир и напредак, у сусрет истини, правди и слободи...

Тако је увек иза живота земног. Свако оде, тек,
понеко се роди.

А колоне на испраћају још у глави. Наш светац
однекуд се јави, и у сан ми стиже. Питам како је горе,
прилази ми ближе, блажен смеје се и ћути. Посланице
Апостола у руци и глас све дубљи: границе не постоје,
само љубав на љубав, оком чежње поглед исијава.

А Раковица, небом плава.

Какви новци, ловци, трговци...Цео круг бројанице и
сад Му у глави: Кућанци, Тузла, Сарајево, Београд,
овчарско - кабларски зов. Ковиљача, Вујан,
Благовештење, Рача, Призрен, Атина и тако редом.
Реч на реч, ћутња на ћутњу, а светлост злаћана опхрва,
врви... Молитва под непцем мрви дан.

96

Ко је потоњи, ко први, а сваког надгласа време. Овде
бејаше бреме, а тамо као у школи, опет наш хлеб, вода
и вино. И опет наши болови уз побожност, тамјан и
босиљак за лек. А брига на претек. Заувек храм и
разговор с Богом. - Чувај ризницу и увек са слогом...
Бар да смо му рекли хвала, уз Оче наш.
Такав је био Патријарх, а сада светац Наш. Песмом
кроз време, пастирско служење, Косовски завет, а
време изроном близу. И просвећење, ако се човек
сретне са собом. А Он са живим Богом и земним
од уха и ока. Имадосмо сведока, а сад заступника
испред Лика. С лицем испосника.
У десној кандило, левом мало прошара по бради,
замишљен шта да се ради и како да народ из каља
крене. Одједном крај њега сене, као звезде у коло се
сјате. Па се брате. Мисао се к`о вода разлива.
Освештан дан на видику и наш радосни сусрет
у срцу са Вечним.
С вама на многаја љета. Бдим!

97

ТРАГАЊЕ

I.

Спотичеш се о ликове у себи
псовкама око себе шириш простор и време
удишеш ваздух укрштених векова
тражиш изгубљено, налазиш споредно.

Изговараш речи које те боду изнутра
јагодицама прстију подупиреш сунчеву пређу
све чиниш не би ли се извукао из шаблона
једеш за доручак, што је остало од вечере.

Нога све дубље тоне од селективне правде
и глава се окреће попут ветрењаче
завидиш птици намрешканог ока.

Успораваш ритам, враћаш се у пужеву кућу
мењао би своју половину круга за нечију
кад би знао да и тамо није прошао степски вук
убијен погрешним главама.

Одлажеш важне тренутке, због других,
маховином прекривен кидаш снове
залуд окрећеш погрешне бројеве
и она, коју цео живот чекаш, окреће ти леђа.

На крају делиш самоћу с небитним
уздајући се у сан и тишину
пред налетом немира, ништиш лажне трагове
узимаш празан лист папира
да кренеш с краја ка почетку.

98

II.
С новим удахом
пипаш границу ослобођења ума
пијeш своју крв не би ли ти кост преживела
имаш сећање које не престаје
и знаш да: победници пишу историју.
Твоје је да се испишеш из књиге живота
или да треснеш руком о сто и кажеш:
не мирим се с оним: само да смо живи и здрави...,
смрт упорно лаје
не дам јој да ме победи!
На крају окрећеш лице Творцу
шаље Ти видне знаке
које си овога пута правилно протумачио:
ватро, заборави на ветар
иза сваког пада треба устати и ићи даље
до Богочовека преко човека.
Пут је далек, све зависи од тебе
зло се побеђује добротом
и све је у нама
почиње и завршава - Трагањем.

99

УЛАЗАК У СВЕТ

Живимо од крста, славе и живе речи
пишемо различита писма
различитим језиком
која се упућују на исту адресу.

Досећамо се старог
придавањем нових момената.

Идемо корак по корак
укорак с временом
по трактату Гора и Вода
верујући да је будућност тамо
где нам очи не досежу.

Уласком у Царство Божије
и време сазрева.

Ко се примакне Хамлетовском у себи
ко уздуж, кад сви попреко, мајстор је...

Треба пустити друге у правцу
где стварност клизи кроз прсте
а остати чврсто на земљи
као локомотива,
премда неки ће рећи:
једе бунике, отео се из камена...

Ко је стамен у вери, гледа монашки
изнутра
служи и чека прилику да се отворе
велика врата.

Да се пређе из малог - у Велики свет.

100