Jevandjelje po meni

ХТЕЊЕ

Крени од великих ствари
али не заборави ни ситнице
један пољубац и месец чезне
сунце отопи снегове,
један пољубац и радост крене
низ брегове,
један пољубац и осмех сиђе
на уморе,
један пољубац и ватре се изнова
разгоре.

Крени од великих ствари
али не заборави ни ситнице
јер, душа памти оно после и пре
и срце чува успомене,
а кад помислиш на Љубав
сети се мене
рашири руке као да грлиш свет
разлистај најлепше боје,
споји моје и твоје.

Крени од великих ствари
али не заборави ни ситнице,
начини бројаницу среће
од мисли и Свеће
што догорева у цркви Спаса
и кад немаш гласа, шапни или заћути
и кад не кажеш ништа ја ћу чути:
најдража - волим те.

Крени од погледа, од музике, стиха,
од смс-а, корака тиха…,
како год, ал’ само крени
уморе ме с душe болне скини
и усправи - ка Висини.

251

ПРИСНОСТ

Приђи ми, приђи! Хоћу изблиза
да такнем душу, твоја ока два.
Јер, срећа се дубинама зари
само истином и љубављу сја.
Приђи ми, приђи! Не чекај да оде
Лепота, од које понестаје дах.
Пријатељством осмех постаје још лепши
удвојена радост брише тугу, страх.

Приђи ми, приђи! Заувек остани
у маленој тачки, што сеже у круг.
Само немој испразно и лажно
буди ми свитање, надање и друг.
И ако време у тренутку прене
у заносу можемо отићи до дна.
Желим те целином осета и бића
нека су моја, твоја ока два.

Приђи ми, приђи! Верујем у сутра
у коме данас тајни више није.
По моме цвету лептир нека шара
љупком жељом, топлину да пије.
Мојих мисли становник си често
с тобом певам и плачем у сну.
Вијори звезда на рамену твоме
ватре и птице на рукама зру.

Приђи ми, приђи! Шапатом и словом
да опет ружа заљубљено влата.
Пожури да јесен не развеје лишће
грани из киша, борова и злата.
Закуцај на прозор безмерја и дуге
све боје света донеси собом.
Не плаши се корачања ветра
у живот уђи, младалачким добом.

252

ЛЕПА ПЕСМА

Овакву ме воли, срдачну и просту
без шминке и свиле, само срца чиста
понекад снену, уморну од бола
покаткад од себе, чудом одметнуту
кад је око журно протоком времена
утишалог звука прастарих Халдеја.

Воли ме због јуче и сутра
к`о заповест прву и потоњу тајну
песмоликом жељом просутом крај пута
гриволиком срећом што у теби лута
и кад сјај мрешка и душу гали
на плочнику наде тананог додира.

Овакву ме воли у славу отишлих, а живих
зорама од иња и панонског плета
пронађи у мени невиност детета
лепоту сељанке, сестре, љубе, мајке,
на старом сату откуцајем новим
и кад љубав кујем неповратну.

Воли ме сунцем и месецом
нежно и топло, божанском добротом
док причају о мени и књиге пишу
ти не суди, осећај по свом:
што већа срећа, то те више боли
што више своја, све се више делим!

Руке ти свици око мога врата
до сузе и крви твоја реч укори
воли ме овакву, овакву ме воли
и не чекај да кренем с пољупцима прва
време је увек исто, само ја другачије
стојим
воли ме овакву, овакву ме воли.

253

ВЕЛИЧАЈУЋИ ЉУБАВ

Прени сан кликом
уз нове покрете и навике
дочекај ме широким осмехом и
побожношћу.

Охрабри погледом иза дугих зима
спаси од заборава
удахни пролеће, појави се тихо,
изненада
с нежним шапатом на уснама.

Прени сан кликом
одлазећи и долазећи свима, а остајући
код мене
тужно је вече без нас.

Бесконачни сати немире роје
све што смо дуго тражили у себи
можемо пронаћи
и све бива - уз Промисао Божију.

Због оних који долазе и пролазе
а не знају
реци им - све стиже у часу
не ради нас
и Архијереј рече: Љубав је моје име.

И песма наста - величајући љубав.

Ти само ходај на трепавицама дана
за наш сусрет благодари Вишњем
и нашим дугим молитвама.

254

ОДБРАНИ МОЈЕ ИМЕ, ШАПУТАЊЕМ

У шкољци ватре
опрезним ходом срце омлади
милујући ти лице, заигра месечина у зени.
Сви откуцаји у крви и крику
под свиленим тканинама снова
кад помислим на тебе.

У дану истине, реч се претвори у ћутњу
замиришу године на хлебове села
с бројаницом у руци, погледи се усправе.
Браним те од свега што походи тишину
иако подељена у себи, сва затреперим
кад помислим на тебе.

У сеоби бола, љубав и живот су једно
смрт узалуд куца под прозорима самоће
упијамо сунце за лептиров лет.
Паучина бежи пред осећањем
да у једном, живим два живота
походи лепота, кад помислим на тебе.

У српу самоће, браним те пором у кожи
одбраном самом
кад светлуцају капи на прозорима среће.
Браним те оком сунцокрета
под непцем јаве
уздарјем Божјим од ветрова и киша
од сати што стрепњу веју
а ти, одбрани моје име - шапутањем.

255

ПРИНЧЕВА ПЕСМА

Мој си трагом и поранком
јавком и санком
витез кога знадох од постања,
Богу се клањам.

Можда би те се нехотице одрекла
правећи се горда и далека,
невешта и ретка
мислећи да све могу сама
да ћу све боље и више,
кораком као дама.

А сад те тражим, по ливадама
међу пролазницима и стражама
шареним лажима,
на пепелишту васкрслих жеља
које куде, у стану, орману,
на дивану од плиша, у мирисима
киша,
на даху ветра, на простирци,
у слами...

Твоја мушкост опија и мами
као што јелен кушути пристиже
о, хтела бих да си близу, ближе
да си река кориту у снази
да ме твоје око непрестано мази,
твоја рука додирује снено.

Да те гледам мазно, заљубљено
птице да нам завиде са гране
у тренутке наше распеване
док се чеда играју у зору

256

да си песма на моме прозору
што отвара мога срца двери.
Ја сам она која те весели
што те љуби и дању и ноћу
развејава бригу и самоћу
на уво ти шапуће и цмокће
да си као забрањено воће.
Са мном увек, под руком до краја
сунце јутра чежњом нек осваја
кад се чују прапорци и чезе
да се наше коло душе везе
у погледу заљубљеном, чистом.
Кад долазе и одлазе листом
да сам твоја једина истина
твоја бресква, ружа, мандарина
дар небеса таласом живота
пријатељством, сва друга лепота.
Име твоје под звоном удара
читају га монаси олтара
монахиње узносећи Богу
то је оно што највише могу
грлећи те к`о голуба с длана,
љубав сам ти, колико обмана.

257

ЗОВ ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Глас пламена
на твој осмех, очи и рамена
ма где била, уснула и пробуђена
чудесна, мазна и опасна
сањива, лепа, опипљива.

Теби неодољива, недопевана,
распевана, опевана
крст и росу са усана
што је пију небеске харфе звуци.

Човек у твојој је луци, у твојој луци
у јабуци
у тихо прибежиште сата
удваја, утраја, својата
бере ђурђевке душе и латице маја.

За твоју љубав одавде до раја
за тебе драгу, јединствену,
божанствену, снену...,
кондир песме што велича жену:
мајку, сељанку, племкињу и вилу
што и мене заљуља на крилу
и предаде прве птице лету.

Да се молим најдубље на свету
да пред тобом клекнем и заћутим
у све дане од чежње и слути
кад се време на обзорју мути
у смираје роднога огњишта.

258

У теби је све моје и ништа
зрно дуге, пепела и крина
у капи си, мог, небеског вина
земну бих те испио до краја
ал` се не да, оно што осваја
што те чини сјајнијом од звезда.
У мени се твоје тајно гнезда
не да даха и не да спокоја
немам речи за певања твоја
за шаптања и за миловања
дарујем ти со и хлеб, уз риму
за твој јелек, срму,
вишњу у кармину
трубе ћу ти, дукат, георгину...
Певаћу те овде, у истину
где се запад са истоком љуби
на додиру јесени, у зиму
у све јавке, осека и плиму
када Дунав к`о небо заплави.
Предајем ти себе из љубави
себе целог, нит најлепшег клупка
и пољубац, зов вечног тренутка.

259

КАД МЕ ТВОЈЕ ОКО ЗАЉУБЉЕНО ГЛЕДА

Оно што видиш и не видиш,
то сам ја
птица летом заточена.

Твоје споља и изнутра поломљено
и осокољено.

Моћ победе одрицањем
бол што утробу храни.
И тера је да изнова рађа.

Оно испред и иза, овде и онде,
то сам ја.

Твоје: јесте, није, доћи ће,
чекам и знам...

Твоје стваралачко, ништавно, убилачко,
погубљено и чекању вично.
Узимање и давање у целости.

И део по део.

Тамо сам и овде,
кад слутиш и не слутиш.
У речи и шапатима.

Твоје уздизање и падање,
зена што се вином испија.
Земља у устима, небо у гневу.
Све прошло и будуће игром жала.

Љубав незаспала.
260

Оно што чујеш и не чујеш,
то сам ја.
Опијена, припијена, испијена.
Напојена и надојена, млечна и винска.
Све издалека а покупљено изблиза.
Твоје ћутање и тиха беседа.
Оватрена и од леда.

Кад ме твоје око заљубљено гледа.

Оно што никада и ником нисам
Теби сам.
Под боровима и бресквама срца.
Под испосницама и храмовима жита.
Оно што само говори, окашца препита.
Обоготворено и осуђено
да се заврши.

Или не престаје никада.

Твоје сам спотицање отицање, притицање...
Жеља у плавом. Прва и стота.
Труба у рузмарину живота.
Осет и разум са дивљег жала,
врхун лепоте, милозвучје трава.
Гутљај самоће и твоја сенка
Баршунаста - бледа.
Кад ме твоје око заљубљено гледа.

261

НЕЖНОСТИ

Можда због страха, можда због смеха
можда због олуја, среће или греха,
године чекања, дан саткан од снова,
час пун сећања, трен обећања...,
тек из ока лептир сунцем крене
од мене до тебе, од тебе до мене.

Можда због истине, можда због лажи
можда због месеца све ме твоје тражи,
и несан бива и поглед се дене
и птичји прхут и гром осевне,
и пахне разум, душа мрви стене
од мене до тебе, од тебе до мене.

Можда због свитања, можда и због бега
можда због звука, због ничег и свега,
љубав између одласка и рађања,
угнегди се име и почну давања
на бујици река, сва лепота крене
од мене до тебе, од тебе до мене.

Можда због неба, можда због осама
бисер шкољке бљесне, распукну кајања,
тек иза звезде на постељи од бора
појави се осмех, замирише зова
и вечност утихне, све падне на теме
само сласт усана од јагода и пене,
од мене до тебе, од тебе до мене.

262

ЗАЗИВИ
Пијем твоје вино, вечности
на твојим свећама грејем наду
обоје ме твоји ружичњаци
божур пролећа памти.
Свет се врти око казне и награде
исти греси атакују на нас.
Битке живе да би славили вечне
цвет ниче из дубине корена,
сетве су жетве
лек је у отровима.
Време држи у шаци мирисе
љубав је пупољак свему.
Кристал се ока руни
кад помислим да трајем
и снови другачије преду
у зазивима трпње.
И кад долазимо и кад одлазимо
наш пут трагалачки.
Капље.

263

ЉУБАВ ЈЕ ТО

Хвала што си ту, између два сна
између јуче и сутра
на трагу лепоте
на киши и ветру, на булеварима
у малим стварима
које чине живот.
Што гласнеш у повратак сунца
и моје име прошапћеш
кад се спомене реч Господ.

Хвала што пребираш по мислима
прашташ несташлуке
враћаш ме у детињство и крпене лутке
у хоћу и нећу
нудиш руку пријатељства
уз колаче, јабуке и вино.
А кад зацари бол
моје звезде су и твоје
не замиру звуци, кад јауци
реч сеје надање
да свет постане сунчан и леп.

Хвала што са тобом
поглед је свет и мисао беља
пут лакши и корак другачији
што удвојено рађамо се из пепела
да треном спасемо живот.
Светом водицом умивамо дан
чекамо васкресење мртвих
и тако у круг, оком у око
молитвом и трудом, истином
разбијамо самоћу топлином
бранећи добро од зла.

264

Хвала што казаљке иду
са њима ти и ја
и наш божански плет
што си далеко, а близу
што дарујемо реч временима
идући у сусрет Божићу.
Хвала што нисам сама
што ниси сам
у срцу, храму љубави
догађају се чудне ствари
и без разлога засветлуца срећа
живот прстима пребира
пали се свећа
за здравље, љубав и мир.
Љубав је то
што нас усправља и носи
као путнике истог брода
на десет заповести
без шминке и кода
кад снага тела извире из душе
да срца чиста вратимо кап извору
и заједно запевамо: Оче Наш...

265

НЕУМОРНА

Заведем облак уместо тебе
а он пун кише
крене па превари и реку и притоку
окамени сузу у оку
жена у мени задрхти
и зацвили.

А он далек, окрене се себи
мени остави ноћ и звезде залудне
што кују тајну
пред лицем сунца
да мрем, или да се родим.

Слатко и питко испијам дане
покушавам да се сетим
ко ме све волео није
чешљам косу времена, полагано
улазим у теснац.

Купљен осмех и распродан живот
оно што очекујем не занима никог
па ни тебе, у кога верујем.

И ти си постао облак
и ти си због туге и зла
исповест моја и молитва неуморна.

Кад сви оду остајеш кап
и причест си
за неко ново време
коме се надам.

266

ХАРМОНИЈА

Он још не зна да се рађа
у мојој молитви
да се буди, умива, чешља, обува...

Да застајкује испред мог излога
и дише мојим ритмом.

Да се накашље и маше мојим рукама
које зарива у пословну торбу
из које вади налив перо
да забележи...

А већ је забележен мојим оком
мојом визијом
мојом вилицом разума.

Само још не зна да треба да се покрене
из своје учмалости
и стигне ме на линији живота и смрти
тамо где браним просторе
зачађене од нас.

Исто онако како их је бранио Христос
очима и рукама, срцем
у жељи да се очува, голе душе мир.

Да се сачува од пропадљивости
лице Хармоније.

Он још не зна да је део времена
и мог простора, у ком се спасава
све што се спасити може
у тихом умирању божура.

267

ПАЛИЋ

Тринаестог фебруара пили смо чај
у „ Гостиони “.
Палић је био хладан и бео
мрзнуо се на довратку лед.

На првом сусрету
углавном сам причала ја, ти си ћутао,
каткад си климнуо главом
у знак одобравања.

Хоћемо ли сутра на кошарку
питао си, питала сам потом ја
шта мислиш о броју тринаест
јеси ли побожан, имаш ли сестру
куда после студија и тако редом.

Гледао си стидљиво у бадеме мога ока
чинило се, месец је седео на длану
треба га спустити или препустити Сили...
Можда се земља окреће око нас
питали смо се, питали...

А цео живот у двојби ноћи и дана
евро и даље скаче, богат напредује
те њујоршке приче, амерички сан
Дњепар, Волга, Лајка, фудбал...

Треба ли изучити историју, географију
како до крова над главом
приче о миру,
ишао си у рат, један, други...

Палић је давао олако обећања,
тек касније схватили смо обоје:
или идеш сам - против себе,
или сам - против свих.

268

ЗРЕЛО ДОБА

Крв преслишава време...

Колико пута зближености
толико опроста,
трагања за смислом и садржином
окретања глава, глави,
притицања немоћи
окретања пса човеку.

И непрестаног сејања смеха
над говором тајне.

Зубом посињени
на чудесној реци снова
неухватљивим говором тишине
кад брбљају врапци
и јуришају простаклуком звери
по дворцу тајни
сретамо се у пролазу
као узданице висина.

Месец бубри на уснама
вода под потковицом сата
тера вилиног коњица на бег.

Ја иста, ти друг пријатељ,
љубавник, отац и тако редом
враћање меса, месу
и удвојено питање:
волиш ли ме довољно?

А звезда застане, заћути...,
Сунце шара макове по кожи...

269

А ЉУБАВ ПЕВА...

Увек почиње са била, а бива
на уснама чекања, одива
са копије бар две или триста
а потом ишчезне, или олиста
у теби жар, дар и биста
прво беше Пречиста, па чиста
а потом крај, ил` клица почетка
чудесна, блиска, будна и далека
мирисна к`о ружа, док клизи и хода
ветар је, ватра, жаруља и вода
кад спозна циљ и нишани мете
ко је неће, мој предивни свете
трчи и пада по улицама заноса
сва од тајне, сећања, пркоса...

То мило јато плесача, везиља
и кад их ухвати уобразиља
звизне осећањем, неосетом мери
грофице, скитнице, птице, облакодери
мрвиле је сељанке у рукама с грудом
чувале у коцки шећера под дудом
кике јој плели, носили видрице
од ње су црвениле чак и јагодице
булке у житу красиле су поља
да би била још већа и боља
с молитвом нађе сврху постојања
с хоћу, нећу, сва та миловања.

О, како је лепа кад душу својата
твојим срцем потајно барата
шета се недром голицаве моћи
да ти приђе у твојој самоћи
кап је довољна, да утопли ноћи
дотле море и шуми и пени
предај се, не дај, Ева ће жени
а свака медна, који је не би
слатком жудњом привија је к себи

270

на погледу првом, у оку се роди
на пољупцу, похрли слободи
сузе је кроте, рука се спрема
да ране вида и када га нема.

А он ће ловац, жедан среће
хтети то мало, ил` много веће
док се рачуни своде у тами
припеци лепоте, о како мами
то двоје у једном, док звезда злата
изнова буди, сипа и влата
и тако све док је славуја и шева
на врхунцу с месецом снева
на крају шапат, реч и камен
од искона водиља, срце јој знамен
дивља трешња, питома к`о лала
протиче к`о Дунав, Морава и Сава.

И тако жива, допире до свеца
бојама дуге и крв испресеца
после је живе сва наша деца
и то је разлог, ту су и бројке
Маре, Даре, Петре и Славојке
Лука, Јован, Никола и Боле
лепи док снују, жаре и соколе
весели док љубе, испуњено воле
пре и после рођења и школе
у сеоби, непрестани пој
дотле везу зрикавци о њој
сва од слутње, додира и маште
пева у башти Господњој.

271

ВЕРУЈУЋИ У ЉУБАВ

Уснуле капи као крици васионе
због честе употребе речи транспарентност
вежу ми руке у молитви, пред голим небом.

Около мене источник, лишће и трава
твоје безобразно: дај ми...
у дан расцветан као наранџа
удаљује ме и од девојачке самоће.

Чему та блискост, која вуче у таму
радије скривам осмех пазећи на звезде
да не вуку по тротоару Грачаницу.

Завршим једно, месец се с борама роди
започнем друго и тако одређујем срећу
потом пијемо ртањски чај
из плавих шоља од кобалта.

И како се узме полазимо од малих ствари
а у ствари, ти Краљевић Марко, ја Косовка девојка
развигорац распрши бесмисленост.

Нађемо се у својој кожи, по којој миле снови
не гледамо се реда ради, завирујемо једно другом
у сунцокрете очију, па у душу
пазећи да не реметимо облике ветра.

Сасвим оправдано рекли би мудраци
због хармоније о ватри, води, ваздуху и сунцу.

Ти ћеш опет возом на југ, а ја с посланицама
док ме не напусте далеки шапати
верујући у Љубав - што нас продужује.

272

ИЗВОР ВЕЧНОГ ЖИВОТА
Веруј, маловерни сумњају
у својој душевној борби
усредно се моли и говори:
„ Слава на небесима Богу
и на земљи мир
међу људима добра воља “.
Дошли смо на овај свет
да сведочимо о истини,
брига о спасењу претежнија
од свих других.
Надај се,
ако не добијеш што тражиш
не падај у очајање, настави да иштеш
моли из чистог срца.
Љуби, љубав је божанствена сила
која човека спасава од смрти
извор вечног живота си -Ти.

273

ОДБЛЕСКОМ, ЖЕНА

На шкрипу сунца навикла
нерођена јесен у теби
кад зиме дођу ко те не би
укрштене сламке јутра
око ти газе
образ ти милују деца и нада.

Сто кругова у кругу
нечуј на чуј, дуг у дугу
и толико тога: опери, испеглај, умеси
држи се Бога
танани ветар у коси, метеже прави
и крв се јави
поље ћирилично сеје.

Од пера трена и бол те греје
сузе те листају препуне брида
и док је вида
у воденичком точку смеха,
сете и греха
под сваким ноктом клетве и лажи.

Време те сипа и трава тражи
руке на његовом врату
звезде у оку закључане
под арабеском неба, земне плате.

Чежња те сриче
а твоје лане, пиле и птиче
на коленима слободе, сећањем
на већање.

274

На кришци месеца спиш
кунеш се у све и ништа
дајеш обећање на верност и муку
с руком под руку
на путу кроз замке...,
а кавге везу, мрешкаш останке
бљесак се круни, на зрну истине.
У осванке
растанак те боли, пребирања сев
стожер си среће
Господу на љубав, устима на хлеб.
Сваким даном све више
у нечијим очима растеш
између страдања и победе
и кад мисли земне побеле
од чекања
недраге речи непоштедно оду
здравицом у вину.

275

ЖЕНА

О, земна немоћи! О, жено успења!
Искро прва, што из срцу гласну.
Пред тобом су даљине и пути
Додели ти Творац дужност јасну.

Руко снена! И вратарко раја!
Крилате се у теби, висино!
У вери си, нади и љубави
И кад кажеш: ево идем Теби
Песникињо!

Мрво живота! Адамовог ребра!
Сенко смрти што живот испија.
Од јутра си, до вечери снене
Приближујеш, што ти срцу прија.

А слути се! Млада, врла, драга...!
Што је волим, шта јој душу кади.
Шапатом се и молитвом враћам
Још се питаш: усне твоје, да л би`?

На зиду си! К`о икона света!
Зрна среће клате се на длану.
Злат и сребро у коси се срећу
И кад ћутиш најгласније збориш:
„ Не, не остављај ме никад саму “!

276

У ПРОЛАЗУ

Данас ми је неко сасвим обичан, у пролазу рекао:
ти си нешто најлепше што сам икада срео
да ли су лепше твоје очи, твоја душа, осмех
или то детиње...које би свако пожелео.

Рекох, хвала...данас су Свети Врачи,
дан кад сам угледала овај свет
није то због мене, то се Господ у срцу изнова рађа,
тера ме напред, на лет.

Ти си Божије чудо, нешто има у теби, што немају
други
нешто љупко што се осећа, продире у вене
дубоко, као небески след.
То нисам ја, узвратих, то Господ показује љубави пут
а ти ме следи, такав је ред.

Низаше се речи, бројаница цела, молитвени
указа се трен
мој пријатељ на растанку пожеле ми срећу,
враг се и даље врзмао, тражећи свој плен.

Небо је било румено, као да се просипало
из путира вино
џивџани булевара махали су крилима
беше и њима фино
мрве са звезда, падале су саме.

Из Саборне, прво јутарње звоно, поведе ме тајни
наслоних своје раме, све уморе своје предадох
Сили: води ме Творче, родитељу мили...
Хоћеш ли на колаче, упита ме на крају, мој друг врли,
имаш ли посебне жеље.

Уз смешак, рекох: у Саборну ћу, да ужежем три свеће:
Господу, за Пријатеље и Непријатеље!

277

НЕДОУМИЦА
Инспирише ме посебност
да је продубљујем и преносим
с колена на колено
као што се све преноси,
таква ми је природа
и нећу да јој се супротстављам.
А није лако
и леђа се уморе од брига...,
одајем захвалност чулу
које ме пробудило из сна,
сваки дан откривам себе
пред отвореним вратима манастира.
Изливам радозналост
која и тебе занима,
што шта се крије у нама,
што шта у недоумицама
док журимо од куће до стана.

278

ИЗМИШЊЕНА СЛИКА СТВАРНОСТИ

Имаш посао и мужа испред себе
а иза те чека кућна кецеља, оклагија
вретено, преслица и вриска деце.

Окупај, донеси, принеси, очешљај, опеглај,
опери, држ` не дај;
до поноћи, ујутро, у подне, с вечери
умножена бука и глад;
погача, штрудле, звезда и црна рупа
која те одозго све време гледа
тражи од тебе ревност.

Ти би уместо навике, само откуцаје
спонтаности
улазак у слепу улицу, сваки пут те разбесни;
музика свакодневнице је гласна
брзи ритам одваја те од себе
и кида на фронцле.

Шта каже Пророк..., питаш се на глас
хоћемо ли преживети и овај Смак света?

Ослушкујеш, питаш се изнова: хоћу ли
издржати бар до одговора
живе ћелије купе се у опну, плодности ради;
земља је округла, каже ти дете
пред глобусом спремајући се за час
географије.

Неко те у сну помера гласом: најтеже је
вратити се у тачку почетка
где се изнова - тихује срцем.

279

ОД ЧЕЖЊЕ САЗДАНИ
Мир у коме живимо
стваран је
уз незалудно трошење времена,
мудрост, знање и веру.
Кад год дубоко удахнем срећу
без упадања у замку
опуштам сумње и страхове.
Љубећи крст око врата,
лагано удишем и издишем
велики рај.
Срећни су лишени мисли
о нестварној дубини смрти.
Живе верујући у Љубав
говорећи: најбоље тек долази.
Пут пред нама је
живота нашег део
у коме смо путници и гости.
Љубав на љубав...,
од чежње саздани
дођосмо у време да учинимо свет
богатијим, лепшим и бољим.

280

ДА ТЕБЕ НИЈЕ

Без тебе јесам пустиња, вртлог самртни
што сву ноћ куца на врата и дозива бол.

То са великим словом зове се Љубав
што јахачима сна доноси радост и било крепи.

То огњиште пред расап и скрб
пред дамара мор, сред чурила осећања
и то твоје, одјекује у мени...

Све то, и кад чезнем да те сретнем у тишини
уз захвалност Богу што те имам
станује у мојим очима, говори мојим погледом
заокива патњу и нуди прочишћење души.

Хтедох ти рећи, поверуј, а бројећи туге,
заборавих на радост.

Да тебе није, просула бих мирисе
не знајући да цвет говори језиком, који
само ти разумеш.

И можда бих отишла у недоба
и можда се вратила не бих
ко зна шта би ми пало на памет
да твоје речи, у мени не одјекују.

Кад чујем: најдража, волим те
браним тај мир од путника и намерника
почињем да будем себична
љупко ти прилазећи дубином.

А потом у снази веровања, испијам душе
градац, сјурим се низ жељу љупко.
Саденем године у крстине, припијем се
уз скут вечности,
сањиве очи да ти љубим.

281

КАП ДОСТОЈАНСТВА
Волим те таквог, питомог к`о нана
кад замахнеш челом и очима
и вратиш се с краја ка почетку.
Са српом и косом, с чобаницама косовине
и зовиним свиралама у дечијим џеповима.
Кад жањеш звезду и залијеш тугу
освештаним вином из олтара
и кад запеваш: Ој Мораво...,
кад заплачеш за осипом бразда.
Волим те на тргу славнога јунака
на споредном колосеку живота
кад се приче преспају и преливају у бајку
о песничком венцу.
Волим те идући ка Истом
док се осврћемо на оно што је још остало
од корена цвету
к`о перце на увце, на радост рађања.
Деца ће тражити час историје
што га ветар не прекраја.
Ко ће га држати отмено и чило...?
У походе смиљу иде се лепотом.
Себе своди на кап - Достојанства.

282

ПУТ ЗАГЛЕДАН У ЧУДО

Кажу, треба на време отићи. Ако одеш
никада не знаш, да ли си изгубио или добио.

Ако останеш, никад нећеш знати: шта би било
да си и ти тамо.
На раскрсници добра и зла, где се мачеви
укрштају две су стране медаље: истина и лаж,
десно и лево, јесте и није, одлазак и повратак
док се кости не преточе у прах.

И шта после ? Kажу, после смрти у Живот.
Они ће други, тамо ничега и велико ништа.
Коме заправо веровати: онима који одлазе,
или онима који остају спашавајући од греха
још један уморан дан.

Мирне су очи које воде сунцу, а сваки пут
загледан у Чудо.
Заграбиш ли руком прошлост, зауставиш ли
трен и превејеш себе
указаће се твоје време и твој пут.

Колико пута се умире - толико се рађа. Колико
оде, толико ће доћи. Само доброту не изгони
из срца, не присвајај душу и не отргни је,
као ни нектар од цвета.

Рашири руке, пригрли радост, покажи храброст,
исплази се страху. Кораком подупри небо,
иди за сјајем јасновиде звезде.
Ово је вече које обећава - смехом прецртава
и највећу бол.

283

ПИСМО У КОФЕРУ ЗА ТЕБЕ

Мисли разапете капљу на кров срца
вида их снажним рукама Мати
и не да стати
из запретених година младост потече.

Успомене у оку, кофер у рукама
а у коферу оно пре и оно после
моје навике, одвике
ретке иконе, писма важна.

Крст за одбрану од зла
води ме у правцу Сунца.

Са мном моја два анђела доброте
упоредо корача мир
у сваком кораку мирис Церских шумских
јагода, оскоруша,
презрелих купина и шипурака...

Речи између корица књиге
спаковане у електронском облику.

Била сам овде, другачије нисам могла,
понеко ће да разуме моју тишину
и бригу за род.

Продужује ме бесконачност,
фестивали поезије, међународне изложбе
слике, ближњи...,
вез који сам научила од стрине и баке
мирис лепиња и кајмака
хлеб који је певао, уместо мајке.

284

Одрекох се трке за црвима крви
помислих...свако је у нечем први.
Одбацујем страхове, немире, лажи
живот нас мери писмом и језиком
закључујем, ништа смо и све.
И гле, Мати ми руку тражи
а светлост јача него жар, израња из брода
који ме превезе на другу обалу.
Жива је Сила којој се дајем.
Не уби ме патња, суза ни бол
песма Љубави надјача време
осу се Царство Божје и угледах Арханђела
по земљи ходећи, просу се сан.
Клекнух, целивах икону и мајку земљу
осврнух се на пут којим сам ходила
и прошаптах: со мојих костију, Твој је тренутак
хвала ти Боже, за све.

285

РЕЧ КОЈУ СМО ЗАБОРАВИЛИ

Ако се икада сретенемо, да ли ћемо
на пут суштине
из трена у трен, кроз свилу корака.
Док љубав нагласава тишину
да жеља тихом чежњом саткана,
буде водиља наде.

Срцем да волимо, душом да дајемо
и да се милујемо без престанка.

Ако се икада сретнемо, да не заборавимо
свете тајне
наше мисли, пољупце, шапате, загрљаје...
Да мање узимамо, више дајемо
и да чаврљамо као деца,
док се истински љубимо.

Не онако мимо реда, да нас други виде
већ ради нас самих, топло и мило.

Ако се икада сретнемо, речи да су уске,
а мисли небеске.
Када ћућоримо и када се погледамо
да све знамо једно о другом
одвајајући неважно од важног.

Од заборава да отргнемо оно светлуцаво
што се чува на длану, за ближње.

Да то траје целу вечност и преко вечности.
Да остане и за оне који нису умели да се вину,
тешке сате да учине лаким, врцаве
као живот.

286

Оловне су године запретале вене,
кажимо једно другом нешто лепо, љупко
да се препознамо.
У славу љубави говорећи, ти крени први и реци:
волим те,
ја ћу затворити очи и изговорити:
не поверуј свему што кажу.
Не казуј све, што осмех укорени.
Пусти да нас траг лепоте носи, као лишће
претворено у ћутање.
Ако се икада сретнемо, нек твој додир
без престанка греје
кад све бива и чини се - све је.
Смеј се, брбљај, заносно ме гледај...
Сваки титрај заправо је срећа,
капља ћутње и од речи већа.
Покажи ми место где пупољак цвета,
пусти нек ме залива твоје јутро, без илузије.
Реч коју смо заборавили, коју смо отуђили
није отуђила нас, жива је.
Хиљаду стопа, даље од јадиковки.

287

НЕОДРЕЂЕНОСТ
Сувишно је зарицање у свеједност
постоје само два правца до излаза
остати на својој
или
прећи на другу страну.
Колико год да потрошим напора
далеко време ће ме одвести
својим узроцима и последицама.
Ни гавранови неће моћи да дослуте
утицај збивања на мождану кору човека.
Док већају ко је старији: срце или разум
Бог ће ме узети за руку
окадиће јутро, раскадиће ноћ.
Држим се улоге своје и не придикујем
идем на бољу страну,
пењем се у сусрет - Огњу.

288

БЕЗ МИСЛЕНОГ ПАДА

Не морам ти писати писма дуга
нити те водити у земљу излазећег сунца
да би уловљених погледа кротили реку
и без дугих разговора осетићу да си ту
у шапатима киша.

Не морам те поваздан држати за руку
плашећи се да не одеш у загрљај празнини
пустићу да ветар сетно пресеца мисли
док се мимоилазе сунце и камен
у изгону снаге.

Не морам те сретати улицама града
ни тачну адресу ти знати
довољно је да се прошетамо путањама срца
реч да крепи, сећање оживи
на цвркутима звезда, да потече мир.

Не морам те грлити сваку ноћ, по навици
с тобом залазити у потрошено време
кад се појавиш ниоткуда,
боли оду и муке размину
зарад среће, гркост јаве отпијамо.

Не морам поредити прошло и будуће
хрлити ка не битном, дозивајући те беспотребно
ослободићу срце од мржње, ум од брига
окренућу се давању и једноставности
и бићеш сјајем трава.

Учинићеш ме лепшом и бољом, јачом од свих
јер ти си песма која плови изнутра
на трептају божанства и чуда,
ти си дар исконске лепоте
тишином душе, што се нежно премерава.

289

НА ПОЉУПЦЕ СВЕДЕНИ
Погледам видно невидно, излијем шапат милини
Без тебе нисам лепота, ни титрај благој тишини.
На усну пчела долети, гране осмејак румени
Наточим крчаг заноса, испијем жубор месечини.
И гледам како бокоре, очију наших дукати
Небеског сача дарови, крштено небо нас прати.
Душом се крстине окруне, с тобом хоћу остати
Да ноћ и дан озвездам, да сунце у косе наврати.
Вретене сати октобра, ћивот се недру отвара
Дође и оде Недеља, љубав у ћилибар претвара.
Осет у песму уплетем, мирисе предам огледалу
Господе благодарим, благослови срећу оцвалу.
Да гледам заувек, соколом, приносом древних дубина
Светлост је наше уздарје, знамењем рузмарина.
Погледам видно невидно, једно смо другоме дати
Самих се себе одрекли, небо земљу пољупцем злати.

290

СВЕ СЕ КАЗУЈЕ ТОБОМ

Кренух на пут бесмртни
Колевку мерим са гробом
Сретох гласове и сенке
Све своје понех собом
Љубав је гласнула Тобом.

Сунце извирује иза зида
Да споји две тачке у кругу
Живот се окитио пробом
У дотицају са живим Богом
Душа је бљеснула Тобом.

Кругом маслачка летех
Уздигав из прашине стида
Свака ме заповест зида
О рају санак снивах
Из пепела у прах, небеским ходом
Све се казује Тобом.

Мисао зарања у плач
Поистовећен са злаћаним добом
Свет сећања у мени
Под капом јеванђеоском, овом
Стажиловских звоника бат
Реч је дошла са Тобом.

Одрањањем свиле у недру
Лепота се тка лепотом
Обожено јутра сјаје
Благодат се разлистава трудом
Као ламент зриш над сводом
Живот откуцава Тобом.

291

ВЕРНОСТ
Буди ту
кад плачем и кад се веселим
кад сам мека као струна
кад ми из недара провири први грех
и кад се молим Заштитници
за здравље, мир и спасење.
Буди ту
кад лелуја класје на хоризонту
кад осмех зазлати изблиза
као круна
кад живот устаје иза смрти
и затрепери на истоку дан.
Буди ту
шапатом, срцем, умом, душом
кад сам рањена, осетљива
стидљива
запљускуј ме цветним прахом
крепи неспутаним.
Моје срце је цвет, коме треба роса
мој сан би у барку, на јави
рекох трави: хајде са пијемо росу
изван сенке зла.

292

ТИ СИ СВЕТЛОСТ МОЈИХ ОЧИЈУ

Део по део
и целу себе уткаш у нечији осет
будеш још ближа временима, која ти беже
а кад распупи срце довољна је чежња
да развесели око и врати сјај месецу
што се тањи
на твојим уснама од меда.

Пола по пола
целу себе подариш неком трећем
неко пети, однекуд се сети: била једном...,
и заплаче и запева и заигра
целим бићем затрепериш снена
кад се руке у рукама свију
ненадано огласи се жедан
моји дани твоје би да пију.

Цело у целом
смехом, бљеском и останком
када није тугом и растанком
предајеш се миру, у немиру
радоснице к`о из кабла лију
небоземне тајне се открију
плетеш венац, што га прсти вију
поскакујеш ију, ију, ију...

Кад пролазно зари и потрчи хладу
ти у белом, он ти серенаду
медна душа откуцава наду
са дна таме љубав из почетка
прене боли капљама радости
на уздаху: Волим те, опрости...
прелама се и жубори вена
дуга круга што бисере спрема
из ока се жеље не сакрију.
Ти си светлост мојих очију.

293

ДВА СВЕТА

Ја данима о топлом оброку
а ти о драгуљарницама
ја о побожном дому
ти о броју вила по свету
хтео би ме, у постељу од свиле
а ја жељна сна
навијам сат на време и мислим
како увећати знање.

Купио би и мене и градове и села
и свој положај
а ја желим нежност и поштовање
и док женски род бомбардују
твоје ниске речи
стидим се што сам напустила
босоногог детињства траг
што ми коса још не мирише на сено
а хаљина на детелину
каткад киша помилује траву
разнежи ме целу.

Волим призоре носталгичне
и моје греде под вајатом
ти и даље... о, љубави
знам, мењао би живот за душу
и потражио лекара
да ти преписује сваког тренутка здравље
па колико кошта.

Мене излуђује прозаична реч: паре
све право се не купује и не продаје
тако ми душе
биће да смо ти и ја два света
не можемо под исти кишобран среће
не залуд народ каже: преко жучи до меда,
кроз трње до лепоте!

294

ОН, КОЈИ ЈОШ НЕ ЗНА

Он, који једно каже, друго мисли, а треће ради
не може да приђе ни мени, ни једној која је учена
да се на љубав гледа очима пуним заноса и жељом
да заувек иде раме уз раме, с руком под руку
како се некад ишло на црквене вашаре, кроз сокаке.
И није се причало пуно, очи булке, рађале су бајке
и није било измишљања, којим се Он служи
нестварно било је...о том се највише ћути
није се извртало, ни показивало вражје
меркало се, загледало, освајало погледом...

Он, који мења жене као филмска платна
све и да стане мирно испред мојих очију, што
свакога јутра и вечери пале свеће за спас света
не може прескочити камен среће и пасти ми у загрљај
и кад је озбиљан као смрт, јер таквом се не верује.
И зато лију кише да сперу грехе, колико их има
да врате душе из пада, под плаха црквена звона
зато царују магле и рађа се гомила гнева
јер се изгубио сјај, што некад бејаше
човек је претворен у своју супротност.

Он, који данас једно, сутра друго и тако редом
није да ме неће, већ ја вешто заобилазим њега
враћајући га к себи, одакле бежи често
пијан од успомена, пресељен у шуму страсти
углибљен у таму, која га опхрва.
Он, који још не зна како да се из несвести врати
са ниском лажних обећања, зове ме у сну и обећава
целу равницу, само да се домогне крила анђела и мојих
усана, живот би ми сплео од сунца и пољубаца.
А зора пуче, из срца изнова крете: Оче Наш...

295

ТЕЖИМ ПУТЕМ

Мој пријатељ Д. одлучио је да узме живот у своје руке
Да одбаци тескобе, превеје мисли и хтења
Присећајући се Старог Завета, Јеванђеља...
Свега од значаја, смисла и Промисла.
Пошао је трагом предања
Светости, опроста и покајања,
Верујући у свет, иза пурпурног краја
И ливаде царске, усељене у мир.

Удахнуо је стварност недохватом
Опипао свет по Вољи
Благодаран Богу, стављао себе на пробу
Понављајући: ја хоћу, ја волим, ја то могу
Уз вежбе тела и пречисту воду
Живом храном и дисањем по такту 7 1 7
Снизавао се у гордости, усправљао у ослабљењу
Дрешећи срца тајне.

На Булевару, кад примиче бадњак души, изусти:
Од Исуса ништа прече, и настави...
Зарад земље, покољења... хрлећи лепоти
Од камења свога пута, ја саградих храм живота.
Из беседе молба крете
Треперавим уздасима помолисмо се
За нашег пута - Једно.

Мој пријатељ Д. стави кришку Фрушке на длан
Испијајући њен чудесни чај
Придржа ме озарењем вида.
Ко два жива зида
Приљубљени уз небо застасмо над ломним
Бестелесно кад се оте, тихо рече: мила сестро,
Идем тежим путем
Чувај ме као дете, које се враћа Извору и
Равнотежи.

296

ИЗМЕЂУ ЊЕГА И ЊЕ

Између њега и ње водила се највећа греховна
битка.

Она је знала колика је цена удаљавања од Сјаја
Он је пио пиво, ракију, вино и пушио од муке
рањен лаким пољупцем, поражен самоћом
обоје у потрази - за стихом недовршене песме.

У дому од трске и плеве скупљали су се гласи тишине
на виделу душе, са раширеним рукама бола
протезала се реч, тајновитија но икад
пролазили су сати, кроз прстен времена
неко је из далека викао: не гаси сунце, љубав не сме
да залази.

У гордости ставови су крути, а тек изговори
велики смрт надживе делом, и сви једноставни,
за све се Господ побрине, силазило је предање мудрих.

Никад не беше већа потреба за загрљајем, за сном
до жедних допирале су капљице воде
мерећи време и Логос, од кога поста све.

Између Њега и Ње водила се највећа греховна битка.

Све док не ушеташе у широку улицу снова
на прозору дана, свитање им рече:
много је од краја до почетка, од речи до слова
куд год да кренеш, имаш испред себе – себе.

Кроз живот иди широм отворених очију
и ништа не почињи - без Благослова.

297

АКО НАС УБИЈЕ ВЕЛИКА ЖЕЂ

Ако те изгубим, питаћу се изнова
да ли је то страст, умешност глуме
или нешто сасвим треће, што се скотрљало у ноћ
затворило врата срца
а оставило отворена врата ума
да ли ћу се томе смејати или плакати
окована тобом, носећи те друмовима.

Ако те нађем, питаћу се изнова
да ли је то чудо са исходом, који само Господ зна
сипајући нам капи којима утољујемо жеђ
и растемо једно у другом
на радост планете која спаја
милином Творчеве руке
нас, запретане у шапатима биља и камена.

Ако прођемо кроз крик сна и сачинимо мозаик
насумице се срећући између листова књига
порашће хлебови почела и свитка сјај
за наше руке и очи што се траже
у жутим листовима јесени
да нас раздвоје од смрти
призивима судбе и само нашим пољупцима.

Само Најјачи зна којим путем води
наше стопе и мисли, зашто одлазе ласте
и без нашег пристанка узима и даје
и зна, чему несан и живот прожет плаветнилом
зашто реквијем и бол
и док се погледом камени глас
преносимо несанице, иза чекања.
Ако нас убије велика жеђ...

298

А СВЕ МОРА ИЋИ ДАЉЕ

1.
Све ће једном да се зброји
Над падањем успон који
Да би човек мог`о даље
Ал` остају траг и траље
Сејеш, жањеш, вуку раље
А све мора ићи даље.
2.
Одсања се санак који
Трен години снагу даје
Увек добро с лошим иде
Ко је грешан, тај се каје
Клупко расте, огањ жари
Шта кад оду наши стари.
3.
Смењују се дани, ноћце
На пропланку багрем јари
Мирисно се поље шири
Пчела усном помедари
Младост мине, живот лети
А мора се и умрети.
4.
Док плаћамо све невере
Ковитлаце, смутне сате
Молитва се небом пење
Да се добра добрим врате
Блажен поглед са прочеља
Рађа слику јеванђеља.
5.
Накинђури јесен боје
Опет срећа тугу дира
Оду људи попут птице
Со у оку сузу спира
Скупљају се зрна зрела
Сећамо се игре, прела...

299

6.
Наздрављамо сну и јави
Ругамо се своме врагу
Што се не да истерати
Крене богат сиромаху
Али љубав раздрагана
Уморноме врати снагу.
7.
То се сви са бледом сенком
Шеткамо по своме пољу
По дођији, недођији
Свом Балкану дамо вољу
Залије нас ласним вином
Божјим путем и истином.
8.
Због те земне, наше сласти
Не може се лако расти
Зато дрхтај, хропац, беда
Како кога, преко реда
Зграбе уста жедне але
Покажи ми Боже путе
А мора се ићи даље.
9.
У нечијем срцу плачеш
Нечије се теби смеши
Шта ли чека иза смрти
Пољупцима све то лечиш
Из старе у неку нову
Радост је у благослову.
10.
Заљубљен у себе сама
Троши снагу немилице
Што је трошно само оде
Месец преда реци лице
Одабереш раме неко
И не сазнаш ко те чек`о.

300