Dosije Wikileaks - Svet vidjen ocima imperije SAD

DOSIJE
WIKILEAKS

Svet viđen očima imperije SAD

Uvod
Džulijan Asanž

Beograd, 2016.

Sadržaj

UVOD
Džulijan Asanž (Julian Assange)..........................................................................7

1. AMERIKA I DIKTATORI.............................................................................21
2. DIKTATORIILJUDSKA PRAVA.................................................................58
3. RAT I TERORIZAM......................................................................................85
4. INDEKSIRANJE IMPERIJE
Sara Harison (Sarah Harrison)...........................................................................106
5. RATNIZLOČINI SAD I MKS

Linda Pirson (Linda Pearson)............................................................................116

6. EVROPA
Majkl Buš (Michael Busch) ..............................................................................132
7. RUSIJA
Ras Velen (Russ Wellen)...................................................................................154
8. TURSKA
Kon Halinan (Conn Hallinan)............................................................................171
9. IZRAEL

Stefen Zuns (Stephen Zunes)
Piter Serto (Peter Certo).....................................................................................189
10. SIRIJA
Robert Nejmen (Robert Naiman).......................................................................213
11. IRAN
Garet Porter (Gareth Porter)...............................................................................230
12. IRAK
Dar Džamail (Dahr Jamail)................................................................................248
13. AVGANISTAN
Filis Benis (Phyllis Bennis)...............................................................................261
14. ISTOČNA AZIJA
Tim Šorok (Tim Shorrock)................................................................................280
15. JUGOISTOČNA AZIJA
Ričard Hejderijan (Richard Heydarian).............................................................305
16. JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA
Frensis Ndžubi Nezbit (Francis Njubi Nesbitt).................................................331

17. LATINSKA AMERIKAI KARIBI Aleksander Mejn (Alexander Main),
Džejk Džonston (Jake Johnston)

Den Biton (Dan Beeton)....................................................................................340
18. VENECUELA

Den Biton (Dan Beeton),
Džejk Džonston (Jake Johnston)

i Aleksander Mejn (Alexander Main)................................................................362
NAPOMENE.....................................................................................................385
O SARADNICIMA...........................................................................................423

3

UVOD

Džulijan Asanž (Julian Assange)

Jednog dana, na svom putu, monah i dva iskušenika, naiđoše na težak kamen.
„Sklonićemo ga“, rekoše iskušenici. Ali pre nego što su uspeli bilo šta da učine, monah uze
svoju sekiru i razbi kamen na pola. Nakon što im je dopustio, iskušenici baciše obe
polovine.„Zašto ste razbili kamen, kada smo ga svejedno morali skloniti?“, zapitaše.
Monah im pokaza na udaljenost koju su te polovine prešle. Sa rastućim uzbuđenjem, jedan
od iskušenika uze monahovu sekiru i pojuri na mesto gde je polovina pala. Razbivši je,
baci četvrtinu, u međuvremenu drugi iskušenik uze sekiru i pojuri za četvrtinom. On
takođe, odlomi parče kamena i baci ga u daljinu. Nastaviše tako, smejući se i dahćući, sve
dok polovine ne postaše toliko sitne da su se raspršile pred njihovim očima poput prašine.
Iskušenici zatreptaše u iščuđavanju. „Svaki kamen ima svoju veličinu“, reče monah.

U vreme pisanja ovog teksta, Vikiliks (Wikileaks) je objavio 2.324.961
diplomatskih depeša i dragih evidencija Stejt departmenta SAD, koji obuhvataju oko dve
milijarde reči. Ova ogromna i naizgled nepremostiva gomila literature unutrašnjih državnih
organa, koja bi odštampana iznosila oko 30.000 tomova, predstavlja nešto novo. Kao i sam
Stejt department, ona se ne može shvatiti dok se ne rastavi na delove i svi delovi uzmu u
obzir. Ali kada bi nasumično izdvojili izolovane diplomatske zapise koji se ukrštaju sa
poznatim entitetima i sporovima, kao što su neke dnevne novine to uradile, izgubili bi
,,imperiju“ zarad njenih depeša.

Svaki korpus ima svoju veličinu.
Da biste dobili odgovarajući nivo apstrakcije, onaj koji uzima u obzir odnose
između većine depeša za određeni region ili državu a ne uzima u obzir izolovane depeše,
potreban je naučni pristup. Ovaj pristup deluje tako prirodno da izgleda čudno zašto to
niko ranije nije pokušao.
Cilj istraživanja imperija odavno je bilo proučavanje njihove komunikacije.

Urezano u kamenu ili zapisano mastilom na pergamentu, od Vavilonskog carstva do

dinastije Ming, ostavljena je evidencija o komunikaciji organizovanog centra sa njegovim
periferijama. Međutim, do pedesetih godina, istraživači istorijskih imperija su shvatili da je
sama imperija na neki način bila medij komunikacije. Metode koje su se odnosile na
organizaciju zapisivanja, transporta, indeksiranja i skladištenja njenih komunikacija, kao i
određivanja ko je ovlašćen da ih čita i zapisuje, predstavljale su imperiju u pravom smislu.
Kako su se metode koje su imperije koristile menjale, menjale su se i same imperije.1

Govor ima kratak vremenski raspon za razliku od kamena. Neke metode pisanja,
kao što je urezivanje u kamen, bile su pogodne za prenos usko grupisanih institucijalnih
pravila koje je trebalo bezbedno saopštiti u narednim mesecima i godinama. Ali ove
metode pisanja nisu bile pogodne za brzo odvijanje događaja ili zvanične nijanse i
diskreciju, - one su bile uklesane u kamenu. Da bi se rešile praznina, imperije sa sporim
sistemima pisanja su i dalje morale da se značajno oslanjaju na najstariji i najkratkotrajniji
način komunikacije: oralni način, govor.

Druge metode, kao što je papirus, koji se mogao jednostavno i brzo napraviti, imale

su jedan nedostatak - krhkost. Takvi materijali su u sistemu komunikacije imali prednost
pošto su se lako mogli napraviti i prenositi, ujedinjujući tako okupirane regione pomoću

4

brzog protoka informacija koje bi zauzvrat mogle snabdeti reaktivnu centralnu upravu.
Takav dobro povezani centar bi mogao da integriše tokove obaveštajnih podataka koji
dolaze i brzo projektovati nastale odluke ka spolja, iako sa rezultirajućim tendencijama
prema kratkoročnom gledanju i mikromenadžmentu. Dok se more, pustinja ili planina
mogu premostiti ili zaobići na neki način, a izvori energije otkriti ili ukrasti, sposobnost
imperije ka projektovanju želja, struktura i znanja u prostoru i vremenu, formira apsolutnu

granicu njenom postojanju.
Kulture i ekonomije komuniciraju pomoću raznovrsnih tehnika širom regiona i

tokom godina njihovog postojanja, počev od evolucije šala koje se zarazno razmenjuju
među prijateljima do rasprostranjenosti cena širom trgovačkih puteva. Ovo samo po sebi
ne čini imperiju. Strukturiran pokušaj upravljanja proširenim kulturološkim i ekonomskim
sistemom koristeći komunikaciju,oznaka je imperije. I upravo evidencije tih komunikacija,
koje nisu bile namenjene disekciji, a tako osetljive na disekciju, čine osnovu za

razumevanje prirode, jedine preostale imperije na svetu.

ANATOMIJA IMPERIJE SAD

A gde je ta imperija?2
Svakog radnog dana, 71.000 ljudi širom sto devedeset jedne zemlje, koje
predstavljaju dvadeset sedam različitih državnih agencija SAD, bude se i prolaze pored
zastava, čeličnih ograda i naoružanih čuvara ulazeći u jedan od dve stotine sedamdeset šest
utvrđenih objekata koji čine stotinu šezdeset devet ambasada i drugih misija Stejt
departmenta SAD. Njihovom hodu se pridružuju predstavnici i operativci dvadeset sedam
drugih resora i agencija vlade SAD, uključujući Centralnu obaveštajnu agenciju, Agenciju
za državnu bezbednost, Federalni istražni biro, kao i razne grane vojske SAD.
Unutar svake ambasade nalazi se ambasador koji je obično blizak domaćim
političkim, poslovnim ili obaveštajnim centrima moći; iskusne diplomate koje su
specijalizovane u obiastima politike, ekonomije i javne diplomatije njihove države
domaćina; menadžeri, istraživači, vojni atašei, špijuni pod okriljem stranih službi, osoblje
iz drugih agencija vlade SAD (za neke ambasade čak i otvorene oružane ili tajne specijalne
snage), potpisnici ugovora, pripadnici obezbeđenja, tehničari, lokalni prevodioci, čistači i
drugo službeno osoblje.3
Iznad njih, radio i satelitske antene paraju nebo, neke dopiru nazad do kuće da
prime ili povrate diplomatske depeše ili depeše CIA, neke prenose komunikaciju između
vojnih brodova i aviona vojske SAD, druge, koje je postavila Agencija za državnu
bezbednost, da masovno presreću mobilni i bežični saobraćaj stanovništva domaćina.
Diplomatska služba SAD datira iz vremena revolucije, ali tek u okruženju posle
Drugog svetskog rata nastaje moderni Stejt department kakvog poznajemo. Njeni počeci su
se poklapali sa imenovanjem Henrija Kisindžera za državnog sekretara, 1973.godine.
Njegovo imenovanje je bilo neobično u pogledu nekoliko stvari. Kisindžer nije bio samo
na čelu Stejt departmenta; istovremeno je bio imenovan za savetnika za nacionalnu
bezbednost, omogućujući čvršću integraciju između odnosa sa inostranstvom i vojnih i
obaveštajnih snaga vlade SAD. Iako je dugo postojao sistem depeša Stejt departmenta,
imenovanje Kisindžera je dovelo do logističkih promena, počev od toga kako su depeše
pisane, indeksirane i čuvane. Prvi put je najveći deo depeša poslat elektronskim putem.
Ovaj period velikih inovacija prisutan je u načinu na koji Department posluje, sve do

danas.

5

Stejt department je jedinstven među formalnim birokratijama SAD. Druge agencije
teže da upravljaju jednom ili drugom funkcijom, ali samo je Stejt department sedište svih
glavnih elemenata državne moći SAD. On pruža pokriće za CIA, obezbeđuje zgrade za
smeštaj opreme za masovno presretanje NSA, kancelarijski prostor i komunikaciona
sredstva za FBI, pruža pokriće za vojsku i druge državne agencije, čineći da zaposleni
deluju kao agenti prodaje i politički savetnici najvećih korporacija SAD.4

Ne može se pravilno razumeti institucija kao što je Stejt department ako se gleda
spolja, ništa bolje nego što su renesansni umetnici mogli da otkriju kako životinje
funkcionišu dok ih nisu otvorili i zavirili u njihovu unutrašnjost. Kao diplomatski aparat
Sjedinjenih Američkih Država, Stejt department je direktno umešan u stavljanje
prijateljske maske na lice imperije, prikrivajući mehanizme koji leže ispod nje. Svake
godine, više od milijardu američkih dolara, odvaja se iz budžeta za ,,javnu diplomatiju“,
što je zaobilazni termin za propagandu okrenutu ka drugim zemljama. Javna diplomatija
ekspilicitno ima cilj da utiče na novinare i civilno društvo, da bi služili kao kanali za

poruke Stejt departmenta.

Iako su državni arhivi proizveli impresivne kolekcije koje se odnose na

komunikacije unutrašnjih državnih organa, njihov materijal se namerno zadržava, teško mu

je pristupiti čak decenijama, sve dok ne izgubi na značaju. To je neizbežno, jer državni

arhivi nisu napravljeni tako da mogu da se odupru povratnom udaru (u obliku povlačenja

sredstava ili otpuštanja zvaničnika) koji bi izazvo pravovremeni pristup podacima od

međunarodnog značaja. Ono što otkrivanje tajnih komunikacija čini moćnim jeste

pretpostavka da nije trebalo da ih pročitamo. Unutrašnja komunikacija Stejt

departmenta SAD je logistički nusproizvod njenih aktivnosti: njihovo objavljivanje je

vivisekcija imperije, zahvaljijići kojoj se vidi koja supstanca je tekla iz kojeg državnog

organa i kada.
Diplomatske depeše se ne proizvode da bi se manipulisalo javnošću, već su njihov

cilj elementi ostatka državnog aparata SAD i stoga su relativno slobodne od izobličujućeg
uticaja odnosa sa javnošću. Kada ih čitamo, na neuporedivo delotvorniji način razumemo
institucije kao što je Stejt department nego kada čitamo izveštaje novinara o javnim
izjavama Hilari Klinton (Hillary Clinton) ili Džen Psaki (Jen Psaki).

Dok u internim komunikacijama Stejt departmenta zvaničnici moraju da ukrštaju
pera sa najnovijim doktrinama DC ukoliko žele da se istaknu van Vašingtona iz ,,pravih“, a
ne ,,pogrešnih“ razloga. Ovi elementi političke korektnosti su sami po sebi vredni pažnje i
vidljivi onima spolja koji nisu dovoljno indoktrinisani. Mnoge depeše su savetodavne ili
logističke. Njihovi neformalni odnosi u vremenu i prostom sa ostalim depešama i
događajima koji su dokumentovani spolja, stvaraju mrežu ograničenja koja se mogu
tumačiti i koja pouzdano pokazuju kako Stejt department SAD i agencije, koje međusobno
posluju pomoću sistema depeša, razumeju svoje mesto u svetu.

Samo ako pristupimo ovom korpusu holistički - prelazeći uzduž i popreko
dokumentaciju svakog pojedinačnog zlostavljanja, svake lokalizovane svireposti - tek onda

prava ljudska cena jedne imperije izbija na videlo.

RELIGIOZNOST DRŽAVNE BEZBEDNOSTII ASOCIJACIJA
MEĐUNARODNIH STUDIJA

Iako postoji obimna literatura u strukturnoj ili realno političkoj analizi ključnih
institucija moći SAD, niz ritualnih ili čak kvazireligionznih pojava vezanih za državni

6

bezbednosni sektor Sjedinjenih Država ukazuju na to da ovakvim pristupima nedostaje
moć objašnjavanja. Ove pojave su prepoznate u ritualu poput uvijanja zastave, poklanjanja
pred činom, ali se mogu videti i u neuobičajenoj reakciji na obelodanjivanja Vikiliksa, gde
je moguće posmatrati neke od njihovih interesantnijih oblika.

Kada Vikiliks objavljuje dokumente vlade SAD koji imaju klasifikacione oznake -
neka vrsta „svetog pečata“ državne bezbednosti.Ako će vam biti jasnije - počinju dve
paralelne kampanje: prva, javna kampanja kojom se umanjuje značaj, skreće pažnja i vrši
preformulisanje svih onih otkrića koja predstavljaju pretnju klasi državne bezbednosti i
njenom prestižu; druga, interna kampanja u okvim same državne bezbednosti u cilju
,,varenja“ onoga što se dogodilo. Kada se obelodane dokumenti koji imaju takve
pečate, oni se pretvaraju u zabranjene predmete koji postaju otrovni za „državu unutar
države“ - više od 5,1 miliona Amerikanaca (od 2014. godine) sa aktivnim bezbednosnim
odobrenjima, kao i onima na široj periferiji teže njenom ekonomskom ili socijalnom
patronatu.5 Postoji nivo histerije i neuhvatljivosti koji je prikazan u ovakvoj reakciji na
obelodanjivanja Vikiliksa koji se ne može lako obuhvatiti tradicionalnim teorijama moći.
U mnogim religijama i kultovima sveštenička klasa je prožeta dodatnim nedostatkom
vrednosti, time što drže religijske tekstove skrivenim od očiju javnosti ili od očiju redova
običnih vernika.Takođe, ova tehnika, omogućava svešteničkoj klasi da usvoji različite
psihološke strategije za različite nivoe indoktrinacije. Ono što je smešno, licemerno ili
makijavelističko za javnost kao i za one sa nižim nivoima ,,odobrenja“, opšteprihvaćeno je
od strane onih koji su dovoljno indoktrinirani ili naterani da osećaju kako njihova
ekonomska i socijalna prednost leži u prihvatanju onoga što obično odbacuju. Javno, vlada
SAD lažno tvrdi da svako ko rastura „poverljive“ dokumente, bez odobrenja bezbednosnih
vlasti, krši Zakon o špijunaži iz 1917. godine. Međutim, tvrdnje interne kampanje „države
u državi“ deluju u suprotnom smeru. One nalažu upravo onim ljudima za koje javno tvrde
da su jedini koji legalno mogu da čitaju poverljiva dokumenta, da se uzdrže od čitanja
dokumenata koje su Vikiliks i povezani mediji objavili, kako ne bi bili ,,kontaminirani“
istim. Osoblje, kome je odobreno, može da čita dati dokument kada dolazi iz tajnih

vladinih arhiva, dok je istom tom osoblju zabranjeno da baci pogled na potpuno isti
dokument ukoliko se pojavi iz javnih izvora. Kada zaposleni u državnoj bezbednosti,
kojima je odobreno da pročitaju takve dokumente sa javnog domena,završe čitanje, od njih
se očekuje da sami podnesu izveštaj o kontaktu sa novim oskrnavljenim objektom i da
unište svaki trag o njemu.

Ova reakcija je, naravno, iracionalna. Poverljive depeše i dokumenti, koje su
Vikiliks i povezani mediji objavili, potpuno su identični sa originalnim verzijama koje su
zvanično dostupne onima sa potrebnim bezbednosnim odobrenjima, jer su upravo odatle i

potekli. To su elektronske kopije. Ne samo da se ne mogu razlikovati - ne postoji bukvalno
nikakva razlika između njih. Nijedna reč. Nijedno slovo. Nijedan jedini deo.

Implicira se da postoji apstraktno svojstvo koje je sadržano u dokumentima nakon
što dobiju poverljive oznake i da to magično svojstvo nestaje, ne u trenutku kada se
dokument kopira, nego u trenutku kada se kopirani dokument objavi. U očima ljudi koji su
odani državnoj bezbednosti, ovaj sad već javni dokument ne samo da postaje lišen ovog
magičnog svojstva vraćajući se na nivo nečeg beznačajnog, već služi kao plodno tlo za

nastanjivanje drugog apstraktnog svojstva - onog zlog.
Ova vrsta religijskog razmišljanja ima posledice. Ne samo da je to opravdanje koje

vlada SAD koristi da spreči milione ljudi koji rade za „državu u državi“ da pročitaju više
od trideset različitih domena Vikiliksa - taj isti izgovor je iskorišćen da Njujork tajms (New

7

York Times), Gardijan (Guardian), Spigel (Der Spiegel), Mond (Le Monde) i Pais (El
Pais) i drugi mediji budu sprečeni u objavljivanju Vikiliks materijala.6

Zapravo, vlada SAD je 2011. godine poslala nešto što bismo mogli da nazovemo
„Vikiliks fatva“, svakoj agenciji federalne vlade, svakom zaposlenom federalne vlade kao i

svakom ko je imao ugovor o bezbednosnim poslovima federalne vlade:

Nedavno Vikiliksovo objavljivanje dokumenata vlade SAD, je
prouzrokavalo štetu našoj državnoj bezbednosti... Poverljive
informacije, bez obzira da li su već postavljene na javne veb
sajtove ili ne, ostaju poverljive i prema njima se mora tako
odnositi dok oznaka poverljivosti ne bude skinuta od strane
ovlašćenog organa vlade SAD... Potpisnici ugovora koji slučajno
pronađu potencijalno poverljive informacije u javnom domenu,
moraju odmah prijaviti njihovo postojanje oficirima
bezbednosnog objekta kome pripadaju. Kompanijama je naređeno da
obrišu sporni materijal držeći taster SHIFT, a potom
pritiskajući taster DELETE, ako koriste sisteme bazirane na
WINDOWS operativnom sistemu, kao i da očiste cache na njihovim
internet brauzerima.7

Nakon što ju je kontaktirao službenik Stejt departmenta SAD, Škola za
međunarodne i javne odnose Univerziteta Kolumbija (Columbia University's School) je

upozorila svoje studente da ,,ne postavljaju linkove ka ovim dokumentima niti da
ostavljaju komentare na društvenim mrežama poput Fejsbuka ili Tvitera. Učestvovanje u
takvim aktivnostima bi dovelo u pitanje vašu sposobnost da se nosite sa poverljivim
informacijama, koja je potrebna za rad na mnogim pozicijama u federalnoj vladi.“

Istaknuta vladina i druga bitna odeljenja, uključujući čak i Kongresnu biblioteku
(Library of Congress), onemogućila su internet pristup Vikiliksu8. Nacionalna arhiva SAD
(The US National Archives) je čak blokirala pretraživanje njene baze podataka za izraz
,,Vikiliks“.9 Taj tabu je postao toliko apsurdan da je ličio na psa koji je bezumno škljocao
čeljustima u svim pravcima samo da bi se na kraju ugrizao za sopstveni rep. U martu 2012.
godine, Pentagon (Pentagon) je otišao toliko daleko u svojoj nameri, da je napravio
automatski filter za blokadu bilo kakvog oblika elektronske pošte, uključujući i i-mejlove
koji stižu, a koji sadrže reč ,,Vikiliks“. Kao rezultat toga, tužioci Pentagona koji su
pripremali slučaj protiv redova prve klase Bredlija Meninga, analitičara obaveštajnih
podataka SAD, čoveka koji je navodno bio izvor Kejblgejt (Cablegate) depeša, utvrdili su
da nisu dobijali važne i-mejlove niti od suda, niti od odbrane.10 Ali Pentagon nije uklonio
filter, umesto toga, glavni tužilac, major Ešden Fejn (Ashden Fein), predočio je sudu kako
je uvedena nova procedura po kojoj bi filter za blokiranje i-mejlova koji se tiču Vikiliksa,

bio svakodnevno proveravan. Vojni sudija, pukovnik Deniz Lind (Denise Lind), rekla je da
će biti obezbeđene posebne i-mejl adrese za proces krivičnog gonjenja.11

Iako je takva religiozna histerija izgledala smešno ljudima koji nisu bili deo sektora
državne bezbednosti SAD, ona je ipak dovela do ozbiljne oskudice u broju analiza Vikiliks
publikacija u časopisima koji se bave međunarodnim odnosima SAD. Međutim, naučnici
iz različitih oblasti poput prava, lingvistike, primenjene statistike, zdravlja i ekonomije,
nisu se toliko ustezali. Na primer, oni su u svojoj studiji od 2013 listova za časopis o
statistici zvani Entropi (Entropy), Dedeo et al. - svi naučnici su državljani SAD ili UK -
napisali da će Vikiliksov Avganistanski ratni dnevnik (Afgan War Diary) verovatno postati

8

„standard za analizu ljudskih sukoba i empirijskih metoda i za analizu složenih,
multimodalnih podataka.“12

Vikiliksov materijal, pogotovo depeše, našao je široku upotrebu u sudovima,
uključujući i domaće, od Ujedinjenog Kraljevstva do Pakistana, kao i u međunarodnim

tribunalima poput Evropskog suda za ljudska prava (European Court of Human Rights) i
Međunarodnog krivičnog tribunala (International Criminal Tribunal) za bivšu Jugoslaviju.

Uprkos hiljadama citata iz sudova i drugih akademskih oblasti, nedostatak
propraćenosti ove teme od strane časopisa o međunarodnim odnosima u SAD, deluje
čudno, možda čak i sumnjivo. Ovi časopisi, koji vladaju međunarodnom scenom u oblasti
studija međunarodnih odnosa, trebalo bi da budu prirodni dom za pravu, detaljnu analizu
diplomatskog korpusa Vikiliksa koji sadrži čak dve milijarde strana. Tromesečnik
međunarodnih odnosa (International Studies Quarterly - ISQ), značajan časopis u oblasti
međunarnih odnosa, poreklom iz SAD, usvojio je politiku odbijanja rukopisa baziranih
naVikiliksovom materijalu - čak i ako se sastoje od citata ili izvedenih analiza. Sudeći
prema tekstu po imenu ,,Ko se boji Vikiliksa? Propuštene prilike za istraživanje u oblasti
političkih nauka“, urednik ISQ navodi da se časopis nalazi u „neodbranjivoj poziciji“ i da
će u toj poziciji ostati sve dok ne dođe do promene u politici koju zastupa uticajna
Asocijacija međunarodnih studija (International Studies Association - ISA). ISA je
najznačajnija naučna asocijacija u ovoj oblasti, sa preko 6.500 članova širom sveta. ISA
takođe objavljuje Analizu inostrane politike (Foreign Policy Analysis), Međunarodnu
političku sociologiju (Intemational Political Sociology), Međunarodne interakcije
(International Interactions), Pregled međunarodnih studija (Intemational Studies Review) i
Perspektive međunarodnih studija (International Studies Perspectives).

Predsednik ISA za 2014-2015. godinu je Amitav Ačarija (Amitav Acharya),
profesor na Fakultetu za međunarodnu službu Američkog Univerziteta u Vašingtonu.
Skoro polovina od pedeset i šest članova koji čine upravni odbor su profesori u sličnim
akademskim institucijama širom SAD, od kojih mnoge služe kao pripremne škole za Stejt
department SAD i druge sektore vlade koji se bave inostranim poslovima. Način na koji
ISA ne dozvoljava da se najznačajnija arhiva inostrane politike SAD pojavi u akademskim
tekstovima, nešto što inače šteti akademskim ambicijama ove institucije, dovodi u pitanje
ceo njen učinak, učinak koji je značajno uticao na razumevanje uloge SAD u
međunarodnom poretku.

Ovo zbijanje redova u naučnim krugovima pod uticajem interesa Pentagona i Stejt
departmenta, samo po sebi je vredno analize. Cenzurisanje depeša u časopisima iz oblasti
međunarodnih odnosa, predstavlja neku vrstu akademske prevare. Tiho odstranjivanje
primarnih izvora iz neakademskih razloga, u stvari je način laganja putem izostavljanja
činjenica. Međutim, to ukazuje na šira sliku: na izvrtanje oblasti međunarodnih odnosa i
srodnih disciplina izazvano blizinom između akademskih struktura i vlade SAD. Njene
strukture nemaju čak ni samostalnost koju poseduje često potčinjeni Njujork tajms, koji je
uprkos učestvovanju u raznim oblicima cenzure, ipak uspeo da objavi preko stotinu
depeša.13

Način na koji su časopisi izvrtali studiju o međunarodnim odnosima i cenzuri
Vikiliksa, očigledan je primer problema. Međutim, identifikovanje ovog problema može da
nam pruži značajnu priliku: priliku da sprovedemo analizu međunarodnih odnosa, analizu

koja nije sputana cenzurom poverljivog materijala.

9

SVET PREMA IMPERIJI SAD

Ova knjiga počinje da skreće pažnju na potrebu za analizom milion dokumenata
koje je objavio Vikiliks, a koji se odnose na međunarodnu geopolitiku. U poglavljima se

koristi princip konstelacije za pristupanje dokumentima da bismo otkrili kako se Sjedinjene
Američke Države bave regionalnim i međunarodnim promenama moći. Nemoguće je
pokriti celokupan materijal i odnose u prvom tomu, ali se nadam da će ovo delo podstaći
istraživačke novinare i akademike da pokušaju da ih obuhvate.

Prvo poglavlje se bavi statusom Amerike kao ,,imperije“ i razmatra šta to znači,
pokušavajući da opiše ekonomsku, vojnu, administrativnu i diplomatsku moć SAD, u
širokom zamahu svetske istorije prošloga veka. Vikiliks je smešten u kontekst do sada
neviđenog porasta službenih tajni SAD i evolucije moći SAD od početka „rata protiv
terorizma“.

Prva dva poglavlja formiraju okvir „imperijalizam slobodne trgovine“ - u kojem se
vojna moć SAD koristi kako bi se ovekovečila ekonomska prevlast SAD, a ne za
teritorijalnu ekspanziju. Obe teme se detaljno razrađuju u dragom i trećem poglavlju.

Drugo poglavlje ispituje Vikiliksove materijale o takozvanom „ratu protiv
terorizma“. Osim toga, dat je pronicljiv rezime u vezi sa ratnim zločinima i kršenjem

ljudskih prava dokumentovanih u Vikiliks publikacijama, paralelno sa detaljnim

istorijskim pregledom na invaziju i okupaciju Iraka od strane SAD i doslednom
katastrofom koja se tamo odigrava. U ovom poglavlju su dati zaključci o ideološkoj i
konceptualnoj pozadini „rata protiv terorizma“ SAD. Istražen je aspekt prvenstva koje
imaju imperije kao što su SAD da upotrebe moć odlučivanja kako bi obezbedile uslove u
kojima su termini „pravedni rat“, ,,tortura“, ,,terorizam“ i ,,civili“ shvaćeni na onaj način

koji njima odgovara. Produkt rasprave su dokazi koji se odnose na celokupan opseg
Vikiliks publikacija zajedno sa ostalim izvorima, poput sveže objavljenog izveštaja o
torturi CIA. Ovo poglavlje istovremeno ispituje dvostruke aršine i probleme koji nastaju
zbog zloupotrebe ovih koncepata (uključujući i pokušaj da se oduzme značaj i

marginalizuje sam Vikiliks).
Treće poglavlje se upušta u iscrpnu diskusiju o „imperiji slobodne trgovine“ -

odnosu između američkog oblika imperije i svetske promocije neoliberalnih ekonomskih
reformi, pružajući američkim korporacijama pristup „globalnom tržištu“. Ovo poglavlje se
oslanja na depeše Stejt departmenta koje je objavio Vikiliks, kao i na publikacije Vikiliksa
o „privatnom sektoru“ koje datiraju iz 2007. godine, uključujući i materijal o bankama i

globalnim multilateralnim pregovorima o sporazumima. Izneti su primeri koji nam
otvaraju oči, a tiču se načina na koji nagon za ekonomskom integracijom podupire položaj
SAD kao imperije koja ima moć da posreduje i pruža obrazloženja vojnih šablona i drugih
intervencija u Latinskoj Americi i šire.

Četvrto poglavlje predstavlja svojevrsni vodič koji možemo nazvati uradi sam, a
odnosi se na princip korišćenja Vikiliksove Javne biblioteke američke diplomatije

(Wikileak's Public Library of US Diplomacy, PlusD), koji je napisala Sara Harison (Sarah
Harrison), urednica istraživanja. PlusD sadrži 2.325.961 depešu i ostale diplomatske

podatke u vreme pisanja ovog teksta. Stejt department upotrebljava sopstvenu logiku u
kreiranju, prenošenju i indeksiranju ovih podataka, čija celina čini primamu ustanovljenu
memoriju. Harisonova objašnjava kako započeti pretragu, čitanje i tumačenje
metapodataka i sadržaja depeša, od zloglasnog CHEROKEE ograničenja sve do upotrebe
Stejt Depratment eufemizama kao što je „suprotstavljanje resursu nacionalizma“.

10

Istorija politike SAD prema Međunarodnom krivičnom sudu (MKS) (International
Criminal Court, ICC) može poslužiti kao rudnik informacija za analizu upotrebe
diplomatije u planiranom nastojanju da se podriju međunarodne institucije. U petom
poglavlju, Linda Pirson (Linda Pearson) dokazuje ono što depeše otkrivaju o naporima
svake dosadašnje vlade SAD da ograniče jurisdikciju MKS. Ovo uključuje napore
administracije Džordža V. Buša (George W. Bush), kako podmićivanjem tako i pretnjama,
da spreči države da se priključe radu MKS-a, sa namerom da se obezbedi imunitet od
krivičnog gonjenja za lica iz SAD - i suptilnijim naporima administracije Baraka Obame
(Barack Obama) u oblikovanju MKS za pomoćnika spoljnoj politici SAD.

Japan i Južna Koreja su postali epicentar uticaja SAD u istočnoj Aziji, decenijama
unazad. Depeše pružaju evidenciju o naporima SAD da utiču na političke ishode u ovim
zemljama za dobrobit njenih dugoročnih planova. U četrnaestom poglavlju, istraživački
novinar Tim Šorok (Tim Shorrock) ispituje geopolitički trougao kreiran na osnovu odnosa
između SAD i ovih zemalja, uključujući i pokušaj da se one zavade, a sve kao deo
dugoročnih napora da se podriju levičarske vlade i levičarska politika u regionu.

Porast ukupnog svetskog BDP-a od preko pedeset procenta, u poslednjih deset
godina, potiče iz jugoistočne Azije. Ovo saznanje je dovelo do značajnog
preraspoređivanja vojnih, diplomatskih i sredstava za nadgledanje, na tlo jugoistočne
Azije, što odslikava strategiju „diplomatije planirane unapred“, po rečima državnog
sekretara SAD, Hilari Klinton.14 U petnaestom poglavlju, Ričard Hejderijan (Richard
Heydarian) proverava depeše koje se tiču jugoistočne Azije i smešta svoje nalaze u šim

istorijsku kritiku uticaja SAD u regionu.

Kritika zapadnog imperijalizma je najspornija u onim svetskim regionima koji su u
prošlosti bili protektorati SAD, poput zapadne Evrope. Evropski liberali su u toj meri
indoktrinirani ideologijom modernog imperijalizma, da rutinski odbacuju čak i samu ideju
da SAD možda rukovode svetskom imperijom, navodeći koncepte poput „prava na
zaštitu“, zatvarajući oči ne samo pred stukturama moći SAD, već i pred time da sve češće
govore o sebi kao o ,,imperiji“. U šestom poglavlju, Majkl Buš (Michael Busch) ispituje
raznovrsne obrasce po kojima ova svetska supersila utiče i svrgava sa vlasti političke
sisteme Evrope i njenih članica. Ovo poglavlje sadrži teme poput dosluha Evropske
komisije sa programima torture i izveštavanja koje sprovodi CIA. Bavi se podrivanjem
evropskog krivičnog pravosuđa i pravosudnih sistema u cilju oslobađanja od krivičnog
gonjenja navodnih mučitelja vlade SAD i upotreba diplomatije SAD u cilju otvaranja
evropskog tržišta za njene vazduhoplovne kompanije, za invazivne, monopolističke

tehnologije i patente, poput Monsantovih (Monsanto) geneteski modifikovanih

organizama.

U trinaestom poglavlju, Filis Benis (Phyllis Bennis) se opredeljuje za detaljan
pregled Vikiliksovih publikacija vezanih za temu Avganistana - uključujući ne samo
depeše Stejt departmenta, već i Značajne izveštaje iz borbe (Significant Action Reports,

SIGACTs) objavljene u Vikiliksovom Avganistanskom ratnom dnevniku (Afghan War
Diary), Kongresne izveštaje o istraživanju (Congressional Research Reports) i druge
dokumente o Avganistanu koje je Vikiliks objavio pre 2010. godine. Ono što je izašlo na

videlo predstavlja sveobuhvatnu procenu o suludosti intervencija vojske SAD u
Avganistanu od 2001. godine do danas i cena plaćena ljudskim životima i oduzetim
društvenim blagostanjem.

Geopolitika je komplikovana, pogotovo kada se tiče države poput Izraela. Vojna
nadmoć Izraela na Bliskom istoku; diplomatski odnosi sa drugim regionalnim igračima

11

poput Egipta, Sirije, Irana, Libana i Turske; njegova uloga avatara imperijalne politike
SAD u regionu; svojevoljna eksploatacija svog zaštićenog statusa u ostvarivanju sopstvene
genocidne politike prema palestinskom narodu - sve ove teme su došle do izražaja u
Devetom poglavlju, zahvaljujući autorima Piteru Sertu (Peter Certo) i Stefenu Zunsu
(Stephen Zunes), koje u potpunosti ispituje relevantne depeše Stejt Departmenta.

Jedanaesto poglavlje se bavi Iranom. Geret Porter (Gareth Porter) pruža odličan
dodatak poglavlju o Izraelu, fokusirajući se na ono što depeše otkrivaju o neodlučnom
geopolitičkom stanju između SAD, Izraela i Irana, koje baca senku na ostatak Bliskog
istoka. Porter se posebno fokusira na razgovore grupe P5+1 o iranskom obogaćenom
nuklearnom programu, o naporima SAD da se pogrešno protumače obaveštajni podaci
kako bi se međunarodni konsenzus okrenuo protiv Irana i o ulozi Izraela kao katalizatora i

agenta politike SAD na Bliskom istoku.
U Dvanaestom poglavlju, koje je delo novinara Dara Džemaila (Dahr Jamail),

fokus je na sukobu u Iraku i oslanja se na širok spektar Vikiliksovog materijala koji tvrdi
da su SAD sprovodile politiku namernog pogoršavanja sektaških podela u Iraku nakon
njegove invazije i okupacije, u uverenju da bi se državom lakše dominiralo u takvim
okolnostima. Pustošenje koje je bilo posledica toga je detaljno dokumentovano uz
korišćenje Vikiliksovog materijal, koji uključuje depeše SAD, Kongresne izveštaje o
istraživanju koji datiraju od 2005. do 2008. godne i Irački ratni dnevnik (Iraq War Logs) iz
2010. godine. Džemail posebnu pažnju obraća na pokret ,,Sahva“ (Sahwa) - program borbe
protiv pobune, koji su podržavale SAD, implementiran kao odgovor na rastući uticaj
ogranaka al-Kaide među sunitskim Iračanima nezadovoljnim proameričkom šiitskom
vladom Nurija al-Malikija (Nouri al-Maliki). Sjedinjene Države su potplatile veliki broj
Iračana da prebegnu iz tabora sunitskih pobunjenika na stranu al-Kaide, obećavši im
redovno zaposlenje putem integracije u iračku vojsku. Kako Džemail tvrdi, neuspeh
Malikijeve vlade da održi ovo obećanje doveo je do povratka ogromnog broja sada
nezaposlenih sunitskih militanata, obučenih, naoružanih i finansiranih od strane SAD, u
redove pobunjenika. Na ovaj način uvećavani su redovi bivšeg al-Kaidinog ogranka u
Iraku, koji je od 2014. godine poznat pod imenom ISIS ili „Islamska država“.

Depeše takođe opisuju kako je u Siriji, preko severoistočne granice Iraka,
postavljena scena za uzdizanje ISIS-a. Od izbijanja sirijskog građanskog rata 2011. godine,
ratni huškači u medijima su tražili da zapadne vojne snage udare na Siriju sa ciljem da
smene Bašara al-Asada (Bashar Al-Assad), koji je, u maniru svojstvenom liberalnim
intervencionistima, predstavljen kao „novi Hitler“. Uzdizanje Islamske države, kojoj je
Asadova vlada jedina odgovarajuća protivteža u Siriji, bacilo je ovaj propagandni način
razmišljanja u rasulo. Ali planovi vlade SAD o promeni režima u Siriji i njena posvećenost
izazivanju nestabilnosti u regionu, datiraju davno pre sirijskog građanskog rata, što je i
prikazano u depešama. Deseto poglavlje, autora Roberta Najmana (Robert Naiman), nudi
pažljivo iščitavanje depeša o Damasku, ističući istorijski predosećaj o trenutnoj situaciji u
Siriji, rastavljajući na delove koncepciju ljudskih prava diplomata SAD, koja zvuči
benigno, da bi dovela u žižu posmatranja imperijalistički ton retorike i inostrane politike
SAD - uključujući konkretne napore da se umanji snaga domaće vlade i izazove haos
tokom decenije koja prethodi 2011. godini, sličan onom haosu iz prethodnih meseci.

Iako postoji obilje klišea da je Turska „most između istoka i zapada“, ne može se
poreći da ova zemlja sa oko sedamdeset pet miliona ljudi zauzima bitnu poziciju - i kao
igrač u geopolitici regiona Bliskog istoka i kao velika i ekonomski moćna nominalna

demokratija na rubu Evrope. Kon Halinan (Conn Hallinan) u Osmom poglavlju tvrdi da

12

depeše Stejt departmenta ilustruju napore SAD da iskoriste veliki geopolitički značaj
Turske. Halinan koristi depeše kao izgovor da se upusti u obilazak regionalnih saveza,
strateških problema i unutrašnjih poslova Turske. Među temama koje pokriva, nalaze se
složene strateške kalkulacije o energiji koje uslovljavaju delikatne odnose Turske sa

Iranom i Rusijom, dok istovremeno gaji odnose sa SAD, Evropom i Izraelom sa namerom
da dobije pristup zapadnim tržištima. Ovo poglavlje takođe ispituje pregovaračku moć
Turske, koja je pokazana upotrebom veta protiv izbora bivšeg danskog premijera Andersa
Rasmusena (Anders Rasmussen) za šefa NATO alijanse, kako bi naterala SAD da izvrše

pritisak na dansku vladu sa ciljem da se prekine rad kurdske televezijske stanice sa
sedištem u Danskoj. Ovaj esej se takođe bavi i unutrašnjim pitanjima u Turskoj, poput
vladine politike prema grupama kurdskih separatista i neverovatnim skrivenim političkim
intrigama i sukobima između Redžepa Tajipa Erdogana (Recep Tayyip Erdogan) i
političke ličnosti, iseljenika Fetulaha Gulena (Fethullah Gulen).

Od završetka Hladnog rata, a naročito tokom takozvanog „rata protiv terorizma“,
diplomatija SAD se okrenula prema Južnoj, Centralnoj i Istočnoj Aziji. Javno mnjenje više
ne doživljava odnose između SAD i Rusije kao glavnu geopolitičku dinamiku, ako

izuzmemo par varnica. Ovo se naravno promenilo kao rezultat sukoba u Ukrajini. Ali
javno mnjenje ne vidi šta je stvarnost. Ras Velen (Russ Wellen) u Sedmom poglavlju
pokazuje da su SAD krenule u sprovođenje politike agresivne ekspanzije NATO-a
dolaskom novog milenijuma, ugrožavajući hegemoniju Rusije u oblastima Istočne Evrope i
bivšeg Sovjetskog Saveza i nastojeći da obore nuklearne sporazume kako bi održale svoju
prednost. Kako nam depeše pokazuju, ovi napori nisu prošli nezapaženo od strane Rusije i
one su stalna tačka sukoba između Rusije i SAD, čak i u periodima najveće srdačnosti.
Ovo poglavlje nam obezbeđuje neophodan kontekst za razumevanje tenzija između Istoka i
Zapada u čijem su centru Sirija, Ukrajina i davanje azila Edvardu Snoudenu (Edward
Snowden) i daje kritički uvid u geopolitički odnos koji bi mogao da ugrozi opstanak naše
civilizacije, pa čak i naše vrste, ako se sa njime ne bi ispravno postupalo.

Verovatno, nijedan drugi region na svetu ne pruža toliko živopisan uvid u ceo
spektar imperijalističkog mešanja SAD kao Južna Amerika. Politika SAD u Centralnoj i
Južnoj Americi je od pedesetih godina popularizovala koncept državnih udara
potpomognut od strane CIA kojim se svrgavaju sa vlasti demokratski izabrane levičarske
vlade i na njihovo mesto postavljaju desničarske diktature bliske SAD; inaguiriše nasleđe
brutalnih državnih ratova, eksadrona smrti, mučenja i nestanaka; koncept kojim se
prozrokuje bol i patnja milionima ljudi u korist američke vladajuće klase. Kao što
Aleksandar Mejn (Alexsander Main), Džejk Džonston (Jake Johnston) i Den Biton (Dan

Beeton) napominju, u prvom od njihovih poglavlja o Latinskoj Americi, u Sedamnaestom
poglavlju, štampa sa engleskog govornog područja nije videla ništa zlo u depešama Stejt
departmenta, zaključivši da se ne uklapaju u „stereotip kako je Amerika bliska samo
desnici i da planira državne udare mareći samo za poslovni interes“. Istina je upravo
suprotna: depeše prikazuju gladak kontinuitet između brutalne politke SAD u Latinskoj
Americi u toku Hladnog rata i mnogo prefinjenijih igara svrgavanja režima koje su se
dešavale proteklih godina. Sedamnaesto poglavlje nudi širok pregled upotrebe USAID-a i
astroturfinga „civilnog društva“, uz druge, mnogo direktnije metode „promene režima“ u

El Salvadoru, Nikaragvi, Boliviji, Ekvadoru i Haitiju. Osamnaesto poglavlje, koje su
napisali isti autori, fokusira se na Venecuelu, socijalističku državu koja je „danas na
meniju“ i pogotovo se odnosi na napore SAD da se umanji uloga levičarskog ,,štita“ u

13

regionu, nakon neuspelog državnog udara na Čavezovu (Chavez) vladu 2002. godine, koji
su potpomogle SAD.

Odgovor SAD na objavljivanje Vikiliksovog materijala odaje uverenje da njihova
moć počiva u nejednakom rasporedu informacija: što više znanja za imperiju, a što manje
za njene podanike.

Godine 1969, Danijel Elsberg (Daniel Ellsberg) kasnije poznat po ,,curenju“
Pentagonskih papira - posedovao je strogo poverljivo bezbednosno odobrenje. Henri
Kisindžer (Henry Kissinger) je aplicirao za sopstveno strogo poverljivo bezbednosno
odobrenje. Elsberg ga je upozorio na njegove opasnosti:

Biće ti veoma teško da saznaš bilo šta od bilo koga ko
nema ovo odobrenje. Jer ćeš uvek razmišljati: „Da li bi mi ovaj
čovek išta rekao da poseduje znanje koje ja posedujem? Da li bi
me isto ovako posavetovao ili bi to znanje uticalo na njegova
predviđanja i preporuke? “ Nosićeš se sa osobom koja nema samo
odobrenje sa stanovišta onog u šta želiš da poveruje i utiska
koji želiš da ima o tebi, već ćeš morati pažljivo i da ga lažeš
u vezi sa stvarima koje znaš. Odustaćeš od pokušaja da proceniš
ono što ti kaže. Opasnost je što ćeš postati nešto poput
morona. Bićeš nesposoban da upiješ znanje od većine ljudi na
svetu, bez obzira na to koliko su oni sposobni da prenesu
znanje ili imaju više iskustva od tebe u pojedinim oblastima“15.

Oslobođen od poverljivih oznaka, Vikiliksov materijal premošćuje jaz između
,,morona“ sa bezbednosnim odobrenjima, koji nisu u stanju ništa da nauče i nas, čitalaca.

14

1. AMERIKA I DIKTATORI*

ŠTA JE TO SA AMERIKOM I DIKTATURAMA?

Vlada SAD, sve vreme vrlo javno i hrabro osuđuje autokratske režime. Trenutne
mete u koje je usmeren gnev iz Vašingtona spadaju Severna Koreja, Iran i Sirija.
Istovremeno, ona selektivno vodi rat protiv autokratskih režima kako situacija zahteva, sve
od Paname pa do Iraka. Vikiliksove depeše, prikupljane od 2009. godine, pokazuju da su
diplomate SAD nasamo veoma oštre prema stranim liderima i vladama sa druge strane
okeana. Ipak SAD u zonama sveta gde imaju uticaj i dalje održavaju mrežu autoritativnih
režima, koje podržavaju. Isti oni režimi protiv kojih ratuje, u nekom trenutku su bili
američki saveznici. Ova ironija je prisutna u slučajevima Norijege i Sadama Huseina, koji
su svrgnuti i izvedeni pred kengurske sudove zbog zločina učinjenih uz podršku SAD.

Nasuprot tome, Vašington stoji uz druge režime sve do gorkog kraja. Razmotrimo
relativno mali primer Turkmenistana. Depeša koju je poslala 2009. godine ambasada SAD
u Ašgabat (Ashabat), sadržala je kratak i otrovan opis diktatora te države, Gurbangulija

Berdimuhamedova (Gurbanguly Berdimuhamedow). Ovaj opis, koji je napisao otpravnik
poslova SAD, britkim perom, prikazuje diktatora kao „sujetnog, sumnjičavog, povučenog,
veoma konzervativnog, osvetoljubivog i iskusnog lažova i glumca“. Možda je najgore
zapažanje ono u kojem se kaže da pored toga što je surovi diktator bez ikakvog uticaja, u
suštini „nije baš bistar momak“1.

Sve ovo zapravo nije bilo ništa novo. Berdimuhamedov je preuzeo kontrolu 2006.
godine i nastavio da se ponaša despotski poput svog prethodnika Saparmurata Nijazova
(Saparmyrath Niyazov), bivšeg lidera Komunističke partije. SAD su sigurno bile upoznate
sa njegovim metodama pre nego što mu je bilo dozvoljeno da preuzme komandu. Ali
Turkmenistan je omogućavao SAD ključni prolaz ka Avganistanu jer se nalazio u
strateškom centru energetski bogate regije oko Kaspijskog mora.

Dakle, ako je otpravnik poslova Kuran nameravao da svojim izveštajem natera
zvaničnike da ponovo razmisle kako da se odnose prema diktatoru, grdno je pogrešio.
Hilari Klinton je svratila na fotografisanje sa diktatorom one godine kada je depeša poslata,
što je bio jasan znak da ljudska prava nisu bila veoma visoko na dnevnom redu. Sledeće
godine je vrednost vojne pomoći SAD diktaturi porasla sa 150.000 američkih dolara na dva
miliona.2 Treba napomenuti da je ova pomoć u velikoj meri finansirala vojne vežbe režima
u regionu. Berdimuhamedov je „ponovo izabran“ sa 97 odsto glasova 2012. godine, a SAD
su održale tople odnose sa režimom.

I eto, to je sve, crno na belo. Ljudi koji planiraju i prave strategiju u Vašingtonu -
lideri „slobodnog sveta“, kako vole sebe da zovu - misle da je diktator Turkmenistana sa
krvlju na rukama ne samo gadan, već i potpuna budala, ali se preko ove mane u karakteru
prelazi razmišljanjem da ako je on dovoljno dobar da podrži američko ratovanje, dovoljno

je dobar i za Turkmenistan i vredan je nekoliko miliona dolara.
Ova vrsta realne politike izgleda loše po SAD, ali je podrška ovoj ciničnoj osovini

represije daleko ispod slučajeva stavljenih u katalog Vikiliksovih dokumenata.

____________________________
* Autor Poglavlja od 1. do 3. je odlučio da ostane anoniman.

15

Od Istočne do Centralne Azije preko Bliskog Istoka do Latinske Amerike, SAD gaji,
finansira, naoružava, štiti i pazi autoritativne države na severnoj i južnoj hemisferi. Bez
obzira, ovakvo ponašanje deluje da je u suprotnosti sa slatkom i maznom retorikom
Obamine administracije. Jasno je da postoji više od retorike u ovom stavu.

Doktrina liberalnog internacionalizma se nalazi u srži politike SAD posle rata. Ova
doktrina, čiji je pionir Vudro Vilson (Woodrow Wilson), a čije su ime krasili Frenklin D.
Ruzvelt (Franklin D. Roosevelt) i Hari Truman (Harry Truman), generalno se tumači kao

opravdanje vojnih i drugih intervencija od strane SAD ukoliko im je cilj stvaranje
liberalnog svetskog poretka. To znači globalni sistem koji se sastoji od liberalnih
demokratskih nacija-država, koje su povezane više ili manje slobodnim tržištima i pod
vlašću međunarodnog prava. U takvom pogledu na svet, cilj postizanja liberalnog svetskog
sistema nadmašuje posvećenost prema državnom suverenitetu. SAD sebe smatraju
predvodnicima ovakvog svetskog poretka i nosiocima prava da suzbiju suverenitet država

na putu ka ostvarivanju liberalnih ciljeva.
Ovu doktrinu uzimaju za ozbiljno ljudi iz državnog sektora bez obzira na to kakvu

„muziku slušali“, kao što vidimo iz depeša. Njihova kritika nedemokratskih režima, kritika
nepotizma i kršenja ljudskih prava bez nje nemaju smisla. Međutim, postoji aspekt
liberalnog internacionalizma koji njegove pristalice ne obrazlažu, aspekt koji se vidi i u

samim korenima kao i u njegovoj primeni.
Po rečima uglednog istoričara Domenika Losurda (Domenico Losurdo), liberalizam

je u svojoj istoriji u širem smislu bio predmet niza izuzetaka - radnička klasa, žene,
tamnoputo stanovništvo i kolonije su u nekom trenutku u istoriji bili uskraćeni za
građanska prava poput prava glasa, koje su imali samo beli, imućni muškarci.3 Logika na
kojoj su počivali ovakvi izuzeci je vidljiva u kolonijalnim počecima međunarodnog prava,
koje je prvobitno ratifikovalo ponašanje kolonijalnih država ostavljajući kolonijalne narode
obespravljene u procesu nastanka svetskog sistema.4

Pravo na samoopredeljenje u smislu državnosti je dugi niz godina bilo u rukama
većinskog belog stanovništva iz evro-američkih država - činjenica koja će postati izvor

antikolonijalne pobune u ranim godinama dvadesetog veka. Kada je postigla svetsku
dominaciju, američka imperija se suočila sa ovakvom situacijom sa pomešanim osećanjima
opreznosti i saosećajnosti prema kolonijalnim silama. Iako je postepeno osmišljavala
stratešku viziju prema kojoj teritorijalna kontrola više nije bila prednost, nije joj bilo po
volji da proširi ovo odlučujuće pravo na stanovništvo koje nije bilo bele puti.

Strogo lice sa naslovne strane liberalnog internacionalizma bio je Vudro Vilson,
predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1912. do 1920. godine, prvi predsednik koji

se ozbiljno pozabavio dilemama koje su doneli novi antikolonijalni pokreti. Kao
predvodnik napora SAD da sprovode imperijalni reket, bio je svedok poteškoća koje je
kolonijalna politika ove zemlje doživela na Filipinima, istovremeno posmatrajući sa
užasom jačanje antikolonijalnih pokreta u svetu. Organizovao je prvi pokušaj izgradnje
novog svetskog poretka, prekršivši predizborna obećanja iz 1916. godine uvođenjem SAD

u Prvi svetski rat.
Vilson se nije libio da okupira tuđe teritorije, kada je to odgovaralo interesima

SAD; ne samo da je bio pobornik okupacije Filipina od strane SAD, već je sam poslao

trupe u Haiti (1915. godine), Nikaragvu (1912. godine) i Kubu (1912. godine), a zatim
izvršio intervenciju u Meksičkoj revoluciji (1914. godine). Razmere Velikog rata su, ipak,
poslužile kao upozorenje koje se odnosilo na nepotrebne vojne kampanje. Pored toga, bilo

16

je sve više ideja među planerima SAD koje sugerišu da je kontrola teritorija manje važna
od kontrole tržišta kapitala, radne snage i resursa.

Na globalnom tržištu kojim dominiraju SAD, podrška vladama onih država koje su
otvorene za ulaganja od strane SAD bila je mnogo važnija od pozicije vrhovnog gospodara
kolonija. Profit bi tekao nazad do Vol strita (Wall Street) bez oslabljujućih troškova

okupacije. Da bi mogle da ostvare ovakav svetski poredak, SAD bi morale da nagrade
kolonijalne imperije. Jedna od manifestacija ove nove strateške vizije bilo je otkriće

administracije predsednika Vilsona (Woodrow Wilson) koje se odnosilo na jezik
„nacionalnog samoopredeljenja“. Ovo je zauzelo centralno mesto u mitologiji liberalnog
internacionalizma, iako je Vilson, u početku, ukrao jezik od boljševika, pa onda preuzeo
zasluge. On sigurno nije imao nameru da ispuni obećanje dato antikolonijalnim pokretima,

za koje je mislio da nemaju kapacitet da upravljaju sobom. I tako, iako su propagandisti
SAD skupljali podršku antikolonijalnih snaga u Indiji za potrebe sila Antante u Prvom
svetskom ratu pomoću Vilsonove doktrine, SAD su se protivile pokretu „rasne jednakosti“
uskraćujući pravo na ,,samoopredeljenje“ kolonizovanim državama, na pregovorima koji
su usledili u Versaju. Rezultat svega je približavanje antikolonijalnih pokreta levici,
ugledajući se na Rusiju kao model uspešne modernizacije.5

SAD su posle toga iskoristile Drugi svetski rat kao priliku da oduzmu Britaniji
veliki deo njenih kolonijalnih poseda u zamenu za učešće u ratu na strani saveznika.
Međutim, neposredno posle završetka rata, SAD su odbile da iskoriste svoju ogromnu
stratešku prednost na račun bivših kolonijalnih sila. Britancima je ostala strateška kontrola
nad Južnom Azijom, Francuzi su zadržali suverenitet u Indokini, dok su istovremeno
ignorisani apeli za priznavanje Sukama (Sukamo) od strane Indonezije i Ho Ši Mina (Ho
Chi Minh) od strane Vijetnama. SAD su, u suštini, pružile prećutnu podršku jedino

antikolonijalnim podelama gde nije bilo rizika za izbijanje sukoba, poput Naserove (Abdel

Nasser) revolucije u Egiptu.
Glavni razlog za brigu zvaničnika SAD bila je pomisao da bi „preuranjena

nezavisnost“ mogla da dovede do davanja slobode ljudima koji nisu bili sposobni da
vladaju sami sobom. Možda se ne bi posvetili izgradnji država koje imaju u osnovi
liberalni kapitalizam, zbog te svoje nesposobnosti, preferirajući nezrela, radikalna ili
,,populistička“ rešenja. Možda bi čak pošli „putem komunizma“.

Vilijam Dž. Folc (William J. Foltz), vodeći američki ekspert u oblasti afričke
politike, napisao je 1966. godine kako bi bilo potrebno više od nekoliko generacija da se
većina crnih afrikanaca nauči „veštinama neophodnim za smisleno i delotvorno bavljenje
politikom“6. Dakle, „teorija modernizacije“ državnih moćnika SAD je nalagala da je ovim
ljudima potreban period autoritativne vladavine prosvećenih vojnih režima, u slučaju da
nije bio moguć još jedan period pod tutorstvom belih kolonijalnih gospodara.7

Kao odgovor na nezavisnost Konga, SAD su isplanirale nametanje kleptokratskog
Mobutovog (Mobutu Sese Seko) režima. Ta ista politika se zalagala za postavljanje niza
diktatora na čelo Južnog Vijetnama, pokušavajući da spreči vladavinu Vijet Mina (Viet
Minh), kao i za vođenje izrazito krvavog rata radi odbrane savezničke diktature u Južnoj
Koreji. Takođe je podržala i promenu vlasti u Sukamu (Sukamo) državnim udarom
indonežanskog generala Suharta (Suharto) u kojem je stradalo skoro milion ljudi.
Međutim, pokazalo se kasnije da je rezultat svega otvaranje državnog tržišta i resursa

investitorima iz SAD.

Na Bliskom istoku su SAD preuzele ulogu Britanije, pogotovo kada su njene
dužnosti „istočno od Sueca“ napuštene 1971. godine. Trgovci naftom i rukovodioci SAD

17

su u tom trenutku već napravili zajednički plan da uspostave vladavinu dinastije Saud. CIA
je pomogla u obaranju Mosadikove (Mossadegh) vlade u Iranu 1953. godine, zamenivši je
sa omraženim šahom. Kasnije je igrala ulogu u pružanju podrške državnom udaru baatista
(Ba'athist) u Iraku, u sklopu opšte ofanzive protiv radikalnog arapskog nacionalizma. Izrael
- za koji se ne može reći ni da je diktatura, ni da je normalna demokratija - postao je
značajan regionalni partner SAD, pogotovo posle rata 1967. godine u kome je zadao
smrtonosni udarac arapskom nacionalizmu. Egipatska diktatura je postala drugi po značaju

regionalni partner, posle sklapanja mira sa Izraelom sporazumom u Kemp Dejvidu (Camp
David). SAD su za to vreme, naravno, održavale mrežu desničarskih diktatura u svom
,,dvorištu“ - Latinskoj Americi - sa ciljem da suzbiju levičarske pokrete koji imaju
neprijateljski stav prema američkim poslovima.

Tradicionalno opravdanje za ove imperijalne intervencije tokom Hladnog rata bilo
je objašnjenje da je negde napolju surov i brutalan svet i određene neprijatne stvari moraju
da se tolerišu kako bi se zaštitila sloboda od totalitarne opasnosti. Neokonzervativni guru
Džin Kirkpatrik (Jeane Kirkpatrick), koja će postati Reganov ambasador pri Ujedinjenim
nacijama, verovatno je najelokventnija predstavnica ove ideje. Kirkpatrikova se snažno
zalagala za odbranu desničarskih diktatura u Latinskoj Americi, temeljeći je na činjenici da

radnici, seljaci i monahinje koje su ubijali predstavljaju oblik totalitarizma koji je mnogo
gori nego autoritarizam. Kirkpatrikova je takođe branila savez SAD sa salvadorskim
eskadronima smrti, napisavši za cenjeni list Američkog instituta za preduzeća da su ove

institucije izvome institucije salvadorskog naroda i predstavljaju organizovanu
samoodbranu civilnog društva od komunizma, i da bi bilo mnogo civilizovanije da se
upregnu kao sredstva legitimne državne moći.8

Međutim, Kirkpatrikova je već plivala uzvodno u odnosu na tokove u tom trenutku.
Državna elita SAD je u postvijetnamskoj eri počela da artikuliše ciljeve svoje politike, više

u pravcu ljudskih prava i demokratije. Kirkpatrikova se rugala retorici ljudskih prava
Karterove administarcije, ali su čak i u vreme Reganovih ratova preko posrednika protiv
,,komunizma“ u Centralnoj Americi stara borbena vozila antikomunizma bila pažljivo

doterana i preprodavana kao vozila progresivnih, demokratskih promena, premda u
uslovima koji su povoljni za dugoročne američke interese.

Kao rezultat toga, nikao je aparat za „promociju demokratije“, povezan sa
Međunarodnim republikanskim institutom (IRI), Nacionalnim fondom za demokratiju
(NED) i nizom institucija preko kojih bi mogla biti finansirana podrška snagama civilnog
društva bliskim SAD, u raznim zemljama.9 Kao što bi jedan zvaničnik iz Reganove ere

rekao:

Dolazeća Reganova administarcija je nastojala da vrati
inostranu politiku SAD u doba pre Vijetnama i to na jedan
staromodan način, poput onog iz Hladnog rata, na osnovu koga bi
SAD prihvatile potrebu za podrškom nepoželjnim diktatorima kao
neizbežnom sastavnom delu globalne borbe protiv sovjetskog
komunizma. Reganova administracija je, međutim, ubrzo otkrila
da nije moguće stvoriti dvostruku inostranu politiku na ovakvoj
osnovi. U politiku je, takođe, morala biti uključena i briga za
ljudska prava i demokratiju.10

Ta ,,briga“ je zapravo bila licemerna. SAD nisu radile ništa novo. Alen Vajnstajn
(Allen Weinstein), osnivač i prvi predsednik fondacije NED, 1991. godine je primetio da

18

njeno postojanje označava da aktivnosti CIA koje su bile izvršavane u tajnosti u poslednjih
dvadeset pet godina, mogu sada da se izvršavaju bez skrivanja.11 Nije to bio ni signal
promene u političkim prioritetima. SAD su, na primer, bile potpuno svesne da se vodi
žestoki rat između vladajuće klase El Salvadora i radnika i seljaka naklonjenih levici, i bile
su sklone genocidnom rešenju, pokazujući naklonost prema ,,čišćenju“ više od pola
miliona ljudi. Dok je CIA nastavila da obučava salvadorske odrede smrti i dok je novac
pristizao iz Sjedinjenih Država, one su počele da pripremaju niz programa za „promociju
demokratije“, koji su u stvari ojačavali snage civilnog društva, bliske vladajućoj partiji
ARENA.12

Ovaj obrazac delovanja se nastavlja. NED je, u poslednjih nekoliko godina, bio
direktno umešan u finansiranje grupa i individua uključenih u proces zbacivanja sa vlasti
izabranog predsednika Haitija, Žan-Bertrana Aristida (Jean- Bertrand Aristide) 2004.
godine i nekoliko ljudi uključenih u pokušaj zbacivanja sa vlasti Uga Čaveza (Hugo

Chavez) u Venecueli, 2002. godine. Ukratko, iako je fokus na ljudska prava zamenio jezik
cinične antikomunističke realpolitike, aparat „ljudskih prava“ se i dalje koristio protiv
levičarskih neprijatelja Amerike. SAD su izdvajale prosečno dvadeset miliona američkih
dolara godišnje za „demokratsku pomoć“ u godinama koje prethode zbacivanju Hosnija
Mubaraka (Hosni Mubarak) sa vlasti u Egiptu - dok su u isto vreme podržavale režim
izdvajanjem sredstava u iznosu od dve milijarde dolara godišnje.13

Međutim, prednost politike „ljudskih prava“ bila je jasna. SAD su mogle da nastave
da se oslanjaju na na niz diktatura, tamo gde nisu verovale da će demokratije uspeti da
sprovode proameričku politiku, istovremeno praveći proamerički štit od opozicije,
finansirajući i gradeći odnose sa grupama ljudi od poverenja.

To je bilo više od licemerja. Elita SAD možda nije gajila simpatije prema
siromašnom i potlačenom Jugu sveta, ali diktaturama nedostaje legitimitet, a pored toga
imaju zabrinjavajuću tendenciju ka naglim eksplozijama besa usmerenim prema narodu.
Podrška diktaturama, koliko god bila od suštinskog značaja za veliku strategiju SAD,
takođe je donosila raznorazne „nepredviđene probleme“. Sjedinjene Države imaju dobre
razloge što više vole da daju podršku dikaturama čije se najgore sklonosti ispoljavaju u
vreme mira. Postoji, dakle, strateška osnova za kritike zloupotrebe ljudskih prava, koje
diplomate SAD ponekad upućuju svojim prekookeanskim domaćinima, putem tajnih
depeša.

Vikiliksova otkrića su resurs bez presedana, koji nam pomaže da istražimo kako je
u praksi evoluirao odnos između vlade SAD i diktatura, te kako je pomirio tu praksu i
njenu prižvrenost normama sa liberalnim internacionalizmom.

BLISKI ISTOK: „NAJVEĆI UČINAK U ISTORIJI“

V. H. Oden (W.H.Auden) se, u svojoj poemi „Prvi septembar 1930. godine“,
pozivao na „besmislice starijih“, koje su izgovarali diktatori. Ona je mogla biti napisana i
2011. godine. Muamer Gadafi (Muammar Qaddafi), ugrožen društvenim pokretom koji je
na kraju doveo do oružanog ustanka u Libiji, okrivio je uživaoce droge i Vikiliks za svoju
nepriliku. Predsednik Sirije Bašar al Asad (Bashar al-Assad), počinjući da bombarduje
oslobođene teritorije, okrivio je „inostrane zaverenike“ za svoju dilemu. Posle toga je
predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, izabrani ali sve nestalniji i autoritativniji lider,
okrivio pijanice, tviteraše i teroriste.

19

Međutim, nije samo ovim ljudima bilo neprijatno zbog previranja. Sve je počelo sa
narodnim pokretom u Tunisu, čijem brzom ojačanju je doprinelo samospaljivanje uličnog
prodavca, Tunišanina Muhameda Buazizija (Mohamed Bouazizi) osamnaestog decembra

2010. godine. Buazizi je protestovao protiv zaplenjivanja robe i redovnog uznemiravanja
koje je trpeo od vlasti. Njegove žalbe su odjeknule u glavama širokog sloja stanovništva
koje je imalo ista iskustva i bilo nezadovoljno, terajući ih da otpočnu redovne, neprekidne
proteste. Razmere njihovog nezadovoljstva kao i samih protesta su porasle, konačno
vodeći ka svrgavanju diktatora Zin al Abidin Ben Alija (Zine El Abidine Ben Ali) sa vlasti,
četrnaestog januara 2011. godine.

To je inspirisalo egipatsku opoziciju, koja se postepeno zahuktavala više od jedne

decenije, da digne narodni ustanak protiv diktatora Hosnija Mubaraka (Hosni Mubarak).
Ustanak je počeo dvadeset petog januara 2011. godine, nizom masovnih protesta,
postupcima građanske neposlušnosti i štrajkova, da bi prerastao u permanentan čeoni
sukob sa režimom, koji je trajao sve dok Mubarak nije konačno bio primoran da podnese

ostavku, jedanaestog februara iste godine.
U ovom trenutku, čitava mreža autokratija u regionu postala je ugrožena. Postojala

je realna pretnja od izbijanja pobuna od strane narodnih pokreta u Libiji, Siriji, Bahreinu i
u manjoj meri u Jemenu, Alžiru, Saudijskoj Arabiji i kasnije Turskoj. Ovo je imalo još veći
globalni značaj jer je većina ovih režima bili u ulozi saveznika Sjedinjenih Država. Srž
američke moći u regionu je, osim Izraela, činio Egipat, režimi na području Persijskog

zaliva i diktature u Severnoj Africi.

Ovde Vikiliks stupa na scenu. Vikiliks je opravdano stekao velike zasluge za svoju
ulogu u izbijanju pobune na Bliskom istoku. Neverovatan porast korišćenja interneta je

stvorio virtualni prostor u kome bi informacije mogle da se dele, gde se moglo diskutovati
o njima i gde su se mogle iskoristiti kao početna tačka za organizovanje, za razliku od
ograničenog prostora u „civilnom društvu“.

Na primer, depeše koje je objavio Vikiliks, a koje će biti prikazane ispod, otkrile su

obim korumpiranosti pojedinih oligarha u vlasti Tunisa, kao i slabljenje egipatske vojske
uprkos tome što je uzimala sve veću parčad ekonomskog kolača. Depeše su, takođe,
napravile veliku neprijatnost Erdoganu otkrivši da, po rečima ambasadora SAD, ima
najmanje osam računa u švajcarskim bankama - nagoveštavajući time korumpirane
finansije (pogledati Osmo poglavlje, ispod).14

Informacije koje su raširene pomoću Vikiliksa, dale su formu i suštinu mnogim
dugotrajnim narodnim žalbama. Kao što Ibrahim Saleh (Ibrahim Saleh) beleži:

Objave Vikiliksa su odigrale važnu ulogu u podsticanju
besa javnosti u regionu, kao i u oblikovanju globalnog
razumevanja uzroka koji je doveo do onoga što je kasnije
postalo Arapsko proleće. Otkrivanjem skrivenih tajni,
dvostrukih standarda i licemerja arapskih lidera, depeše su
dale nove poglede na arapsku politiku, potvrđujući već
rasprostranjene sumnje i stavljajući, na taj način, besnu
javnost u direktan sukob sa autokratskim vladama.15

Predvidljiv pad Ben Alija

Diktatura Zin El Abidin Ben Alija u Tunisu je okončana u januaru 2011. godine.
Jedan od neposrednih okidača pokreta koji je doveo do njenog pada, bila su Vikiliksova

20

otkrića. Posebno su važne bile dve depeše - jedna napisana u junu 2008. godine, a druga u

julu 2009. godine. Poslao ih je ambasador Robert Godek (Robert Godec). U njima je
opisana Ben Alijeva diktatura u Tunisu kao vladavina ,,na klimavim nogama“. Depeša iz
2008. godine se fokusirala na korupciju. Tunisom nije vladala samo gvozdena pesnica, već

i pohlepna ruka:

Priča se, da šta god porodica Ben Alija poželi, to i dobije,
bilo da su u pitanju novac, usluge, zemljište, imovina ili
nećete verovati, čak i vaša jahta... Polovina poslovne
zajednice Tunisa može da tvrdi kako je povezana sa Ben Alijem
preko bračnih veza, kako se čini... Ovakvo vidljivo
prikazivanje bogatstva i glasine koje kruže o korupciji, samo
su dodali ulje na vatru, imajući u vidu činjenicu da se
Tunišani suočavaju sa rastućom inflacijom i visokom
nezaposlenošću.16

Depeša iz 2009. godine se, sa druge strane, bavi ljudskim pravima. Režim je bio
„policijska država, sa malom slobodom izražavanja i udruživanja, kao i ozbiljnim
problemima u pogledu ljudskih prava“.17 Ambasador je verovao da je država ,,u nevolji“.
Depeša se žalila što su vlasti ograničile razne američke programe, kao i na neprijateljstvo
vladine štampe prema proameričkim ličnostima civilnog društva. Međutim,
najproblematičnije je bilo to što su se „povećavali rizici po dugoročnu stabilnost“ usled
korupcije i ograničene društvene baze, kao i zbog nedostatka jasnog naslednika.

Represivna priroda Ben Alijevog režima nije bila nova vest za SAD. On je
progonio sve opozicione grupe otkad je preuzeo vlast, u „državnom udaru bez upotrebe
nasilja“ 1987. godine. Međutim, Tunis je bio saveznik u regionu, još od sticanja
nezavisnosti od francuske kolonijalne vladavine. To je bila država koja je obezbedila
ključnu podršku u „ratu protiv terorizma“ i usled toga, bila je prioritet za vojnu pomoć
SAD. Kao što pohvalno piše na „listi činjenica“ koja se nalazi na sajtu ambasade SAD u
Tunisu: „Tunis je jedan od dvadeset primalaca Međunarodnog programa vojnog
obrazovanja SAD i finansijske pomoći za obuku od 1994. godine. Od 2003. godine, nalazi
se na desetom mestu na listi ukupne finansijske pomoći.“18

Primarni zadatak vojnih snaga Tunisa nije projektovanje vojne moći u
inostranstvu.19 Umesto toga, obična vojska služi kao poslednja linije civilne odbrane,
štiteći sekularnu republiku. Međutim, u samoj vojsci su stvorene paramilitarne jedinice sa
ciljem da direktno intervenišu u političkim i civilnim poslovima, kako bi smanjile otpor
režimu. Vojna pomoć je, u ovom kontekstu, služila kao podrška režimu.

Godekove opširne depeše su nagoveštavale da su SAD u opasnosti da budu vezane
sa režimom koji je bio na silaznoj spirali. Ovo nije bio prvi nagoveštaj koji je diplomatsko
osoblje SAD pružilo u vezi sa potencijalnom ranjivošću režima. U depeši ambasadora
Vilijama Hadsona (William Hudson) je, još 2006. godine, zapaženo kako ,,sve veći broj
Tunišana“ uveliko priča o mogućoj ,,smeni na vlasti i kraju Ben Alijeve ere“.20 Ambasador
Godek je, međutim, u ranom naletu entuzijazma povodom pobede predsednika Obame,
sugerisao da SAD moraju da poprave svoj imidž na Bliskom istoku. Stoga je vojnu pomoć
režimu potrebno ukinuti.

Kada su ove depeše procurele, postale su lako dostupne širom Tunisa prouzrokujući
pravo komešanje. Otkriće o korupciji nije bilo iznenađenje za Tunišane koji su ih čitali,
već otupelost SAD u procenjivanja režima. Režim je uhvatila panika nakon uočenog

21

curenja. Tako je u decembru 2010. godine, pokušao da onemogući pristup veb sajtovima
na kojima su depeše bile postavljene, fokusirajući se isključivo na popularni, progresivni
bejrutski list Al-Akbar (Al-Akhbar). 21

Nekoliko dana posle ove intervencije, ulični trgovac Mohamed Buazizi se zapalio u

znak protesta zbog brutalnog i nepravednog tretmana koji je pretrpeo od policije.
Buazizijeve žalbe se nisu odnosile samo na nepodnošiljivo zlostavljanje od strane države,
već i na opadajući životni standard koji je, kao i mnogi Tunišani, osetio na svojoj koži od
početka svetske finansijske krize, čiji su simboli porast cena hrane i visoka nezaposlenost.
Na kraju, korupcija režima je svoju ograničenu društvenu osnovu pretvorila u tipičan
primer. Za razliku od postkolonijalnog režima Habiba Burgibe (Habib Bourguiba) koji se
oslanjao na podršku širokog broja ljudi iz svih društvenih klasa, Ben Alijev režim se više
oslanjao na mali broj porodica koje su se bavile biznisom i imale veze sa državom.22
Bouazizijev protest je dramatično simbolizovao patnju naroda i nepotizam, korupciju i
samoljublje elite koja je obelodanjena u depešama. To je bila varnica koja je bila potrebna

da nagomilani bes i nezadovoljstvo, koji su Godek i Hadson opisali, prerastu u pokret
masovnih protesta. U narednim nedeljama su se demonstranti često pozivali na Vikiliksova
izlaganja.23

Ironija je bila što curenje depeša nije ubedilo Obaminu administraciju da digne ruke
od režima ili da prestane da šalje vojnu pomoć, ali je pomoglo da se ubrza prevrat koji su
očekivali. Sledeći ironični obrt je to što su mnogi demonstranti preuzeli svoje slogane iz
SAD. ,,Da, mi to možemo!“ bio je jedan od popularnih povika. Ipak, Obama nije dao čak
ni bledu izjavu kojom bi podržao prevrat sve dok Ben Ali nije bezbedno otišao u
izgnanstvo u Saudijsku Arabiju.24 Ovo je bio šablon koji je egipatska opozicija kopirala i
tako preuzela palicu od Tunisa, izazivajući Mubarakov režim.

Pad u Kairu

Depeša iz ambasade SAD u Kairu je prijavila razgovor sa vodećom figurom režima
2009. godine. U njoj se raspravljalo o predstojećim parlamentarnim i predsedničkim
izborima, kao i o stavu režima prema opoziciji. Dešavale su se „pobune zbog hleba“, ali
diktatura nije verovala da postoje izgledi za proteste u narodu, a kamoli za „raspostranjene
politički motivisani nemire“, jer ,,to nije bilo deo 'egipatskog mentaliteta'. Pretnje
svakodnevnom preživaljavanju, a ne politika“, kako se nastavlja u izveštaju, su „jedina
stvar koja će naterati Egipćane da izađu masovno na ulice“.25 Opozicione partije su bile
preslabe da se bore za moć koju je režim imao, a kamoli da vode zemlju, dok jedina
moguća alternativa, Muslimanska braća (Muslim Brotherhood), nisu imala legitimnu
ulogu. „Zdrav razum“ je govorio režimu da je jedini način na koji bi doživotni predsednik
Hosni Mubarak bio smenjen bila staložena promena koju bi egipatska vojska organizovala
- a koja bi verovatno polako dodelila ulogu predsednikovom sinu Gamalu.26

Šta je bio razlog ovakve uljuljkanosti? Depeše SAD prikazuju vojnu elitu koja je u
„intelektualnom i socijalnom padu“, sa ograničenom društvenom bazom. Ipak, ova elita je
bitna za stabilnost režima jer ima kontrolu nad „velikom mrežom poslovnih preduzeća“ u
„industrijama vode, maslinovog ulja, cementa, građevine, hotela i benzina“.27 Režim je, sa
druge strane, pokazao značajnu izdržljivost, delimično zbog zlobnosti prema
neprijateljima, pa čak i prema umerenim kritičarima.

U jednoj depeši, koju je poslala ambasadorka Margaret Skobi (Margaret Scobey),
uzeta je u obzir teška brutalnost Mubaraka prema „individuama i grupama“. Ovakva

22

brutalnost je, kako ambasadorka misli, pokazatelj neizmerne sile koja je pomogla da se
održi stabilnosti u državi tokom dva velika rata u regionu. Osim toga, obeležava diktatora
kao „iskusnog i istinskog realistu“ koji je bio spreman da nanese patnju pojedincima
umesto da „rizikuje izbijanje haosa u društvu kao celini“.28 Ta ista depeša je prikazala
korist koju donosi dugoročna američka podrška Mubarakovom režimu: „Opipljive koristi
našeg vojnog odnosa su jasne: Egipat ostaje u mirnim odnosima sa Izraelom, a vojska SAD
daje prioritet pristupu Sueckom kanalu i egipatskom vazdušnom prostoru“.

Ove poruke iz Kaira odišu poverenjem u diktatora i zahvalnošću za njegovu službu
imperiji. Tapšanje po ramenu nije dugo trajalo. Vikiliksova dokumenta koja se tiču Egipta,
objavljena su 28. novembra 2010. godine, kao deo tajnog skladišta poverljivih
diplomatskih depeša koje je navodno pustio da procure Bredli Mening (sada Čelsi), redov
u armiji SAD. Ove depeše su procurele zajedno sa otkrićima o Tunisu koja su dovela do

pada Ben Alija.
Vikiliksove depeše su izazvale niz efekata u Egiptu. Ti efekti nisu bili toliko

zasluga samih objavljivanja, koliko procesa koje su uspele da podstaknu. Dokazi o
brutalnosti režima nisu izazvali iznenađenje, a neka od potencijalno eksplozivnih otkrića -
npr. da je Izrael više želeo da Mubarakov naslednik bude bivši šef špijuna Omar Sulejman
(Omar Suleiman), nisu nikad prevedena u Egiptu. Nije opozicija nešto posebno zavisila od
interneta i društvenih medija - razgovori telefonom i u četiri oka su bili daleko važniji.29
Ipak, depeše su pomogle da se pokrene ustanak u Tunisu koji je dao samopouzdanje
opoziciji. Takođe su potvrdile analizu Mubarakovih protivnika i podigle međunarodnu
svest, što je doprinelo da grupe poput Anonimusa budu spremne da ponude pomoć kada su
egipatski demonstranti izašli na ulice.30

Čak i da je Vikiliks imao direktniju ulogu u podsticanju egipatske revolucije,
primer iz Tunisa se ne bi primio u narodu da slične karakteristike nisu bile prisutne.
Siromaštvo i nesigurnost posla su prethodili svetskoj ekonomskoj krizi. Međutim, četrdeset
odsto Egipćana je živelo sa manje od dva dolara dnevno, krajem 2010. godine.31 Ono što je
takođe podsećalo na tuniski slučaj je ograničenost i korupcija režima - iako su u Egiptu
depeše pokazale da je vojska bila direktno umešana u tu korupciju. Mubarak je
koncentrisao ogromnu moć i pokroviteljstvo u Ministarstvu unutrašnjih poslova.U isto
vreme, nagomilao je skoro sedamdeset miliona dolara za svoju porodicu.32 I na kraju, bilo
je na stotine slučajeva policijske brutalnosti viđenih iz prve ruke, a nekih čak i zabeleženih
na video zapisu, kao što je dokumentovano u Skobijinoj ambasadorskoj depeši. To su bile
nepravde koje su, podstaknute ustankom u Tunisu, pružile podršku pokretu koji je počeo

25. jula 2011. godine.

Opozicione grupe, poput Omladinskog pokreta 6. april (April 6Youth Movement),
u početku su planirale da se protest ispred Ministarstva unutrašnjih poslova održi na Dan

policije (National Police Day), kao vid protesta protiv policijske brutalnosti. Protest je,
međutim, u svetlu zbacivanja Ben Alija sa vlasti, imao šire značenje, dobijajući podršku od
široke koalicije organizacija poput Muslimanske braće i poznatih ličnosti poput glumca
Amra Vakeda (Amr Waked). Protest je privukao desetine hiljada učesnika, uključujući

20.000 u Aleksandriji i 15.000 na trgu Tahrir (Tahrir Square) u Kairu. Nasilna reakcija
vlasti, koja se nije zaustavila na tome da natera masu da se povuče, dovela je do nemira i
protesta koji su trajali danima, tako da je do petka 28. januara režim odlučio da angažuje
vojsku, stalno se sastajući sa vojnim rukovodstvom SAD.33

Ovo se pokazalo kao velika neprijatnost za američku imperiju. Kada je,
potpredsednik Džo Bajden (Jo Biden) na televiziji sugerisao da predsednik Mubarak nije

23

diktator, da ne treba da siđe sa funkcije i kako je, zapravo, ,,naš saveznik“, on je
nediplomatski izneo u javnost stav rukovodstva SAD prema režimu koji je finansirao, dok
su egipatski demonstaranti u isto vreme pretvarali trg Tahrir u sve bujniju minimetropolu.34
Bivši britanski premijer Toni Bler (Tony Blair) je takođe izneo svoj stav na oštar način,
upozoravajući na opasnost od stvaranja vakuum situacije, u kojoj bi ,,ekstremizam“ cvetao,
u slučaju da se Mubarak zbaci sa vlasti. Egipatska elita je bila ,,van dodira sa javnim
mnjenjem“, ali je takođe imala „otvoren stav bez predrasuda“, za razliku od javnog
mnjenja koje je imalo „pogrešnu ideju i zatvorenu ideju“.35

Britanska i američka vlada su se složile u tvrdnji da Mubarak treba da ostane na

vlasti, ali da je potrebno sprovesti dovoljno reformi kako bi se umirila masa. Kada je
predsednik Obama poslao biznismena i bivšeg diplomatu Frenka Dž. Viznera (Frank G.
Wisner) u Egipat da pregovara o rešavanju problema koji izazivaju masovne nemire,
Vizner je jasno istakao da je Mubarak „stari prijatelj“ Sjedinjenih Država, tvrdeći da su
reforme neophodne, ali da on „mora da ostane na vlasti kako bi sproveo promene do
kraja“.36

Od kakve se „zatvorene ideje“ Bler plašio? Šta je to Mubarak ponudio što je bilo od
tolike važnosti za Bajdena i Viznera? Jedno od pitanja, ticalo se sporazuma sa Izraelom na
pregovorima u Kemp Dejvidu 1978. godine, počev od koga je diktatura u Egiptu bila

pouzdan i presudan saveznik izraelskoj vladi u sukobu sa Palestincima. SAD su
nesumnjivo bile zabrinute da bi narodna vlada u Egiptu mogla zauzeti kritički stav prema
Izrealu, prestati da sprovodi blokadu Gaze, pa čak i da pruža materijalnu pomoć
Palestincima. Otvaranje egipatskog tržišta za inostrane investicije, deregulacija ekonomije
i privatizacija industrija, samo su neki od razloga za zabrinutost Vašingtona i Londona.
Pozitivan stav prema tržištu ih je možda uverio, da je demokratskim procesima teško
upravljati - pogotovo ako javnost ima „pogrešnu ideju i zatvorenu ideju“.

Elementi američke države koji su imali šire vidike su se, međutim, pripremali za
dan kada će diktatura prestati da bude najbolje sredstvo za ostvarivanje tih ciljeva.

Institucije SAD, poput NED-a, nisu bile potpuno nesvesne razvoja egipatske opozicije -
prvo kao odgovor na Drugu palestinsku Intifadu 2002. godine,37 a potom kao vid otpora
prema Drugom iračkom ratu. Zainteresovale su se za pojavu radničkog pokreta čija se baza
sastojala većinom od radnika tekstilne industrije, a koji je bio nezavisan od sindikata pod
kontrolom države.38 Vikiliksove depeše zaista pokazuju da su NED i institucije bliske
njemu, odigrale ključnu ulogu u koordinaciji odabranih grupa aktivista.39

Ovi događaji su bili povezani sa agresivnom vojnom akcijom predsednika Džordža
Buša na Bliskom istoku. Bitna dodatna strategija za projekciju vojne moći se zvala
„agenda slobode“, pomoću koje su sredstva namenjena za ,,promociju dokumenata“
dovođena u vezu sa proširenjem slobodne trgovine. Diktature su bili korisni saveznici u
sprovođenju energične ,,protivterorističke“ politike, kao i partneri u procesu
implementacije slobodne trgovine. Međutim, postojali su neki u državnoj biroktariji SAD
koji su smatrali da su oni, u krajnjoj liniji, nepouzdani saveznici.40 Novac od NED i IRI
rasuo se prema Američkoj federaciji rada (AFL-CIO), čiji je Centar za solidarnost odigrao
presudnu ulogu u održavanju antikomunističke linije tokom Hladnog rata. SAD su, preko
Centra za solidarnost, pokušale da se povežu sa egipatskim radnicima.41

Pored toga, Vikiliksove depeše pokazuju da su SAD uložile napor da se uključe u
sve jači Omladinski pokret 6. april, stvarajući tenzije u inače bliskom odnosu pokreta sa
Mubarakom.42 Pomoć koja je pružena nije ni izbliza bila odlučujuća. Seminari koje su
finansirale SAD su, na primer, pružali obuku u korišćenja društvenih mreža i mobilne

24

tehnologije u cilju promovisanja demokratskih promena, kao i savete da je nenasilna
strategija potrebna da se ostvare društvene promene.43

Ta mala promena u stavu koju su SAD načinile prema egipatskoj opoziciji nije
garantovala uticaj. Koalicija omladinskih grupa je odbila da se susretne sa Državnom

sekretarkom Hilari Klinton, kada je posetila Egipat u martu 2011. godine, sa valjanim
razlogom, jer su SAD podržavale Mubarakov režim.44 En-Mari Sloter (Anne-Marie
Slaughter), jedna od bivših savetnika Baraka Obame, navela je da je ovaj otpor ključ
pragmatičnog razloga zašto SAD moraju da stanu uz težnje mladih ljudi u Egiptu, koji čine
više od 60 procenta populacije Bliskog Istoka, a ne uz oronule diktatore.45

Međutim, ovo je u praksi predstavljalo niz represivnih strategija, poput odluke da
se nastavi pružanje pomoći režimu u Jemenu u cilju uništavanja opozicije. Depeše iz 2010.
godine pokazuju da su SAD sarađivale sa vladarom Jemena, Ali Abdulom Salehom (Ali
Abdullah Saleh), u organizovanju vazdušnih napada na tlu ove države. Mete su bila mesta

na kojima se smatralo da se nalaze baze Al Kaide (al-Queda) na Arabijskom poluostrvu.
Depeše pokazuju da je Saleh dao „odrešene ruke“ SAD, dok su se on i njegovi podređeni
šalili na sastancima sa generalom Dejvidom Petreusom (David Petraeus) o tome kako je
lagao narod, tvrdeći da su napadi isključivo delo jemenske vlade. Narodna opozicija
Salehovom režimu, koja je opisivala ovaj režim kao „teroristički“, u stvarnosti je bila
širokog opsega, raznovrsna i delom bazirana na plemenskoj opoziciji prema
centralizovanoj prirodi njegove vladavine. U isto vreme, vazdušni napadi SAD rutinski su
činili štetu daleko izvan granica njihovih meta, al-Kaide. I dok se jemenski otpor prema
režimu pojačavao, pojačavali su se i napadi dronovima. Porast u stopi vazdušnih napada u
provinciji Abijan (Abyan) je, na primer, samo u julu 2011. godine doveo do smrti više od
130 osoba i stvorio 40.000 izbeglica.46

Među drugim represivnim odgovorima Vašingtona na Arapsko proleće nalazila se
podrška invaziji Bahreina od strane Saudijske Arabije, sa ciljem da se suzbiju demokratski
disidenti. Dok su izjave u javnosti Hilari Klinton i Baraka Obame pozivale na „uzdržanost“
kao odgovor na početak krvoprolića koje je započela vladajuća monarhija Bahreina, tajni
razgovori sugerišu da su više bili zabrinuti za stabilnost nego za demokratiju. Osim toga,
sekratar za odbranu Robert Gejts (Robert Gates) je skočio u odbranu režima, tvrdeći da je
režim ozbiljan u nameri da sprovode demokratske reforme ali da razlog za njegovu
zabrinutost predstavlja mogućnost da Iran iskoristi proteste kako bi napravili nevolju.47
Uprkos obećanjima da će se dogoditi demokratske reforme, depeše pokazuju da su SAD
nastavile da pružaju pomoć bezbednosnim snagama posle invazije kojom je Saudijska
Arabija pomogla režimu.48

Možda najteže što se desilo sa stanovišta tobožnjih demokratskih principa SAD,
bila je podrška američke vlade vojnom državnom udaru protiv izabrane vlade
Muslimanske braće u Egiptu 2013. godine - puč koji je doveo do više krvavih masakara.49
To je neminovno započelo period svirepe autoritarne diktature50 i zbrisalo dostignuća
Arapskog proleća. Sve ovo sugeriše da bi bilo kakva tendencija SAD da podrže
demokratiju na Bliskom istoku bila veoma ograničena.

Uprkos često proklamovanih ideala SAD i trijumfalizmu koji potiče iz vremena
posle Hladnog rata, prema kojem svi putevi vode do slobode, despotizam je bio isuviše
dragocen da bi ga se lako odrekli. Da bi razumeli zašto, potrebno je da kažemo nešto o
dugotrajnim odnosima između SAD i regionalnim diktaturama.

25

AMERIČKA IMPERIJA I BLISKOISTOČNI DIKTATORI

Veličanstveno uzdizanje Amerike do statusa globalnog hegemona, rezultat je
odlučujućeg udarca koji je Drugi svetski rat zadao evropskim kolonijalnim silama.
Britanija i Francuska su zadržale većinu svojih poseda na Bliskom istoku i u Severnoj

Africi posle 1945. godine, ali jedan po jedan, antikolonijalni pokreti koji su bili u usponu
od dvadesetih godina, počeli su da skidaju okove svojih kolonijalnih gospodara. Naser i

Pokret slobodnih oficira, svrgnuli su sa vlasti probritanskog monarha u Egiptu 1952.
godine. U Alžiru je trajala pobuna protiv Francuske od 1954. do 1962. godine. Francuzi su

ustupili kontrolu nad Marokom i Tunisom 1956. godine. Probritanskog kralja Iraka je
1958. godine svrgnuo sa vlasti Kasem (Qassem), još jedan vojni lider koji se zalagao za
modernizaciju. U slučaju Palestine, oslobođenje je odloženo zbog inauguracije novog
kolonijalnog gospodara, onog koji se pojavio u obliku države Izrael. Postepeno se,
kolonijalna pesnica u regionu, pretvarala u otvorenu šaku.

Ovakav razvoj događaja je posebno bio od značaja za SAD, jer se na Bliskom
istoku, nizom otkrića koja su se desila u međuratnom periodu, pokazalo da postoji

ogromna zaliha jeftine i lako dostupne nafte. U dokumentu Stejt departmenta SAD iz 1945.
godine piše da se Saudijska Arabija - država koja je nastala odlučujućom intervencijom
Britanske imperije, političara SAD i naftnih kompanija - smatra za „čudesan izvor
strateške moći i jednim od najvećih materijalnih dostignuća u istoriji sveta“.51

U početku je strateški položaj SAD bio da omogući imperijama da se stvaraju
svojim tempom, na taj način čineći ih odgovornim za raspoređivanje vojnih snaga i
održavanje političkog poretka, dok su ohrabrivale nova nezavisna društva da usvoje
strategije razvoja zasnovane na supstituciji uvoza, u kojoj će zemlje pokušati da prevladaju

svoju zavisnost od uvoza iz inostranstava razvijanjem vlastite industrijske baze. Sve dok je
američki kapital bio u mogućnosti da investira, Sjedinjene Države su mogle dobiti pristup
tim tržištima drugačijim sredstvima nego što su to „otvorena vrata“, koja su bila tradicija
od kraja devetnaestog veka.52 U okviru razvoja globalne finansijske infrastrukture koju je
podsticao Breton Vuds (Bretton Woods), države su bile ohrabrene da razviju tržišta koja su
mogla biti uključena u svetski sistem u kome dominiraju SAD.

Pošto je više regionalnih država dobilo nezavisnost, SAD su postepeno preuzele
veću odgovornost za vojnu prisutnost. Na primer, glavni adut za SAD bio je razvoj
„Bagdadskog pakta“ - sporazuma o organizaciji koja povezuje niz režima sa Ujedinjenim
kraljevstvom u strateški vojni savez. Sjedinjene Države nisu učestvovale direktno, ali su
vršile pritisak da bi do saveza došlo i ponudile finasijska sredstva. Međutim, rastući talas
arapskog nacionalizma predstavljao je opasnost za savez. Suštinska premisa arapskog

nacionalizma bila je da su nacionalne podele na Bliskom istoku bile podvala kolonijalizma
i da ih treba zameniti državnim objedinjavanjem svih Arapa, nezavisno od kolonijalnih
sila, Sjedinjenih Država i SSSR-a. Materijalni resursi u regionu bili bi podređeni
sopstvenom razvoju, a ne interesima međunarodnih investitora. Ova vrsta suludog
razmišljanja, upravo je ono što je vodilo Mosadeka (Mossadegh), koji je bio izabran za
premijera Irana. On je pokušao da nacionalizuje naftnu industriju, što je dovelo do toga da
ga zajedničko preduzeće CIA-MI6 svrgne sa vlasti i zameni šahom, Mohamedom Rezom

Pahlavijem (Mohammad Reza Pahlavi).

Zbog toga je, kada je Naserova vlada u Egiptu nacionalizovala Suecki kanal, savez
Izraela, Francuske i Britanije napao zemlju da ga svrgne. Međutim, vlada SAD, bez obzira

26

na brige oko arapskog nacionalizma, mislila je da je to katastrofalna greška koja bi mogla
naterati arapske zemlje da požure u orbitu SSSR-a.

Osim toga, njen legitimitet u svetskom sistemu bio bi ugrožen ako bi se videlo da
podržava agresiju one vrste koju je Rusija upravo sprovela u Mađarskoj.

Međutim, naredne godine su iračkog monarha zbacili Abd al-Karim Kasim (Abd

al-Qasim) i Slobodni oficiri (Free Officers). Ubrzo je postalo jasno kako je nova vlada
planirala da se povuče iz Bagdadskog pakta, uzdrmavši čitav region. Predsednik Libana,
Kamil Čemon (Camille Chamoun), koji je podržavao Bagdadski pakt, smatran je posebno
ranjivim. Zato su trupe SAD stigle u Liban 1958. godine da bi obezbedile režim protiv
unutrašnje opozicije, kao i mogućeg neprijateljstva Egipta i Sirije, u prvoj primeni
„Ajzenhaurove doktrine“, prema kojoj su vojnici SAD štitili režime za koje se smatralo da
su osetljivi na „međunarodni komunizam.“53

Zaista, avet radikalnog arapskog nacionalizma - pomešan sa „međunarodnim
komunizmom“ - doveo je do zaokreta SAD u korist starih autokratija. Dakle, dok su SAD
tiho podržale Nasera i pokret Slobodni oficiri u zbacivanju kralja Faruka u Egiptu, podržali

su kralja Jordana Huseina da nametne vanredno stanje 1957. godine, kako bi bolje
zaustavili savez vlade sa Egiptom i još šire, njegovu promenu odanosti Rusiji i Kini. SAD
su takođe podržale libijskog kralja Idrisa protiv opozicije, dok ga nisu zbacili pukovnik

Gadafi i Slobodni oficiri Kraljevske libijske vojske 1969. godine.
Povlačenje britanske mornarice iz zalivskog regiona 1971. godine, kao deo

britanskog napuštanja svojih obaveza „istočno od Sueca“, učinilo je da SAD preuzmu
odgovornost. U jeku Vijetnamskog rata, kada je potrošnja vojske zabrinjavajuće praznila
trezor SAD, ovo je bio nepoželjan razvoj događaja. Ipak, SAD su rasporedile svoje
bliskoistočne snage i zamenile finansijsku podršku sterlinga diplomatijom dolara. U ovo
vreme, već je postojala mreža diktatora koji su podržavali Sjedinjene Države. Međutim,
Izrael je naneo potpuni poraz snagama arapskog nacionalizma u Šestodnevnom ratu - na taj
način postavši najveći američki satelit u regionu, zajedno sa Saudijskom Arabijom i
iranskim šahom. Ovi režimi su zajedno pomogli da se ublaži talas arapskog nacionalizma,
dok ih je njihova vojna zavisnost od SAD zatvorila u međunarodni okvir koji je bio
povoljan za američke investitore. Odlučujući vojni porazi koji su bili naneti Egiptu u
kombinaciji sa sve većom ekonomskom krizom, naterali su egipatske vladare da prilagode
svoj režim Sjedinjenim Državama, inagurišući odnos koji je potvrđen u sporazumu iz

Kemp Dejvida, 1978. godine.
Ekonomska pomoć SAD i krediti MMF-a korišćeni su kao prednosti za dobijanje

podrške za otvaranje ovih ekonomija ka globalnom tržištu, zamenjujujući modele uvoza i
industrijskog razvoja. Stoga su postali zavisni od uvoza i kriza bilansa plaćanja koja se

ponavljala samo je produbila njihovu zavisnost od kredita koje je organizovao MMF, a na
taj način i njihovo prihvatanje uslova koji su sa time povezani - uključujući i ceo paket
neoliberalnih reformi pod nazivom „strukturalno prilagođavanje“.

Sposobnost režima, kao što su Mubarakov u Egiptu, a kasnije i Ben Alijev u
Tunisu, da realizuju ove programe, koji su rezultirali društvenim previranjima, bio je
glavni faktor njihove korisnosti za Vašington. Raspad SSSR-a i kraj rivalstva tokom
Hladnog rata, takođe su zatvorili prostor za ostale režime da slede drugačiji tok

nacionalnog razvoja.
Sjedinjene Države su snažno podržale diktaturu Sadama Huseina (Saddam

Hussein) u Iraku svojom invazijom na Iran, nakon svrgavanja šaha i olakšale je brutalnim
ratom protiv Kurda. Ali režim je i dalje bio delimično zasnovan na arapskom nacionaiizmu

27

i velikom uplitanju države u ekonomiju, a ublažavanje neprijateljstava prema Iranu je
značilo da se korist od Iraka bliži kraju. Njegova invazija Kuvajta 1991. godine, delimično
je predstavljala pokušaj da reši svoju dužničku krizu koja je bila u porastu, pokazala je,
između ostalog, nepouzdanost režima.

Nasuprot tome, diktature koje su bile lojalne Americi, na čelu sa Saudijskom
Arabijom i Egiptom, divile su se intervenciji SAD - i bile su nagrađene za svoju podršku u

kasnijem ratu koji su predvodile SAD, velikim otpisivanjem duga.

JAKE DRŽAVE, JAKA TRŽIŠTA

Zalivski rat 1991. godine, bio je presudni trenutak u razvoju američke politike. Više
nije bilo tolerancije za ostatke arapskog nacionalizma ili za povezane etatističke
ekonomske politike. U periodu nakon kratkog rata, Irak je stavljen u kavez i osiromašen
zbog režima sankcija koji su odobrile UN. „Novi svetski poredak“, kako ga je nazvao
Džordž H.V. Buš, bio je onaj u kojem glavne globalne bitke više nisu bile one iz ideologije
hladnog rata, već nova borba da se Treći svet uključi u svetska tržišta i da se poraze izvori
nestabilnosti, kao što su „islamski terorizam“ ili trgovina drogom.

U isto vreme, proširene su međunarodne ekonomske institucije, kao što je G7 i
otvorena ogromna tržišta Rusije.54 Na Bliskom istoku, trgovinski sporazumi su ojačali
političke saveze, kao kada su Sjedinjene Države podstakle razvoj takozvanih
kvalifikovanih industrijskih zona u Jordanu i Egiptu, čiji su proizvodi imali slobodan
pristup američkom tržištu, pod uslovom da jedan deo proizvoda dolazi iz Izraela.55

Rat Bušove administracije u Iraku 2003. godine, prikazan je, između ostalog, kao
smrtni udarac diktaturi u regionu. Država „slobodnog tržišta“ izgrađena na pepelu
baatističkog režima bila je povezana sa širenjem slobodne trgovine u regionu preko
bliskoistočne slobodne trgovinske zone. Otvaranjem svojih tržišta, Bliski istok je mogao da
uživa u prednostima globalizacije, dok bi iskorenjivanje siromaštva ugasilo izvore
terorizma i drugih regionalnih problema.56 Sa takvim snažnim rastom, sledio bi socijalni

mir i vlade bi mogla da popuste sa primenom represije i da obuzadaju preterano

centralizovanu birokratiju.
Ova vizija je isto tako bila fatamorgana kao što je bilo i zloglasno oružje za

masovno uništenje: jaka tržišta, kao što je iskustvo naučilo planere SAD, zahtevaju jake
države. Ipak, administracija je uložila stotine miliona dolara u aparat za „promociju
demokratije“, koji je povezivao liberalizaciju države sa liberalizacijom ekonomije. Čak i

kada je vlada SAD gajila svoje cenjene odnose sa regionalnim diktatorima, nastojala je da
se oprezno približi civilnom društvu kako bi jednog dana osporila ove despotizme i vodila
ih u protržišnom pravcu. Takve su bile osnove sa kojih je Obamina administracija pokušala
da odgovori na Arapsko proleće.

Govor predsednika Obame u Ujedinjenim nacijama, maja 2011. godine je naglasio
da će SAD mobilisati sredstva za arapske zemlje da pomognu njihove ekonomske i
političke reforme u tom pravcu.57 Značajan je govor britanskog premijera Dejvida
Kamerona u kuvajtskoj Narodnoj skupštini u februaru te godine, kada je, prozvao upravo
ovu spregu „političke i ekonomske reforme“.58 Novac je, takođe, govorio. Institut za
međunarodne finansije, koji predstavlja najveće svetske finansijske institucije, izjavio je u
maju 2011. godine da bi prioritet režima nakon vladavine Mubaraka i Ben Alija u Egiptu i
Tunisu trebalo da bude „produbljivanje i ubrzavanje struktumih ekonomskih reformi...
podsticanje preduzetništva, ulaganja i tržišnog rasta“.59

28

U saradnji sa savezničkim vladama i međunarodnim finansijskim institucijama,
Sjedinjene Države su razvile Dovilsko partnerstvo s arapskim zemljama u tranziciji,
pokrenuto na samitu G8 u maju 2011. godine, kroz koje su ponuđeni paketi kredita
dolazećim arapskim vladama ako prihvate privatizaciju, smanjenje subvencija,
zamrzavanje plata u javnom sektoru i deregulaciju.60 Ovaj paket se sprovodi u velikom
broju zemalja, od Tunisa i Egipta do Jemena i Libije. U Tunisu, na primer, gde je
parlamentarna demokratija stabilizovana, novonastala vlada, na čelu sa umereno
islamističkom strankom Enahda (Islamist Ennahda party), radila je na sprovođenju
Dovilskog programa protiv značajnog institucionalnog otpora u Tunisu - čak i po cenu
gubitka svoje baze u narodu i omogućavanja bivšem partijskom režimu da dobije mandat.61

U Egiptu, Muslimansko bratstvo sastavljeno od povezanih stranaka Sloboda i
Pravda, koje je pobedilo na parlamentarnim izborima 2011. godine, takođe je pokušalo da
sprovede program i pristupi pratećim kreditima. Ovo je bilo veoma kontroverzno u zemlji,
s obzirom da je vlada kojom upravlja vojska preuzela vlast odmah nakon Mubarakovog
pada, odbacila paket sa obrazloženjem da su priloženi uslovi predstavljali uskraćivanje
egipatskog suvereniteta. Dalje, izgleda da su Muslimanska braća bila kritična prema
takvim merama pre stupanja na vlast. Pre nego što je Mohamed Morsi pobedio na
predsedničkim izborima 2011. godine, oni su kritikovali budžet privremene vlade, koja je
nametnula rezove. Sa preuzimanjem dužnosti, međutim, oni su zadržali službenike na
budžetu i pokušali da sprovedu iste reforme, smanjenje subvencija za gorivo i druge
budžete uprkos štrajkovima i protestima.62

Na kraju, ovi protesti spojeni s rastućom pobunom protiv autoritarnosti novog
sistema, u kojem su oružane snage i dalje upućivane na demonstrante, stvarajući sekularnu
reakciju protiv islamista i šire provojne reakcije. Ovo je bio kontekst u kojem je egipatska
vojska pokrenula puč, postavljajući generala Abdela Fatah el-Sisija (Abdel Fattah el-Sisi)
za glavnog i započinjući zajednički ubilački pohod i sudsko zatvaranje aktivista.63

Vlada generala el-Sisija je bila dobrodošla u Vašingtonu i ponuđene su joj neke
olakšice za zabrinute finansijske institucije. Ona je počela da sprovedi mnoge mere koje je
MMF želeo, uključujući i smanjivanje subvencija za gorivo, što je izazvalo porast cene
benzina i prirodnog plina za sedamdeset posto. U članku pod naslovom ,,MMF se umiljava
Egiptu usred ekonomskih reformi,“ Vol strit džurnal je izvestio da je reformski paket ,,bio
veliki politički rizik, jer je dramatično povećao troškove života za siromašne“. Bez obzira
na to, sa serijom pokolja pod okriljem režima, „promene su stupile na snagu bez izazivanja
ozbiljnih nemira“.64

Američka imperija je obećala Bliskom istoku „novo partnerstvo“, oslanjajući se na
dugogodišnji idiom univerzalnih prava vezanih za slobodno tržište. Nesumnjivo, on bi bio
ojačan iz određene perspektive, njegov međunarodni legitimitet pojačan, ukoliko bi se
odlučio za podršku procesa demokratizacije. Ali ekonomske reforme koje je to zahtevalo -
otvaranje uslužnih delatnosti međunarodnim investitorima, dok se napada životni standard
siromašnih - pokazalo se da je fundamentalno nekompatibilno sa populističkom
vladavinom. Diktatura elita takozvanog „otvorenog uma“ i dalje je bila neophodna.

29

LATINSKA AMERIKA: TRI FAZE IMPERIJE

Među gomilom materijala koje je objavio Vikiliks od 2010. godine, veliki broj
dokumenata koji pružaju protivrečan uvid u američku spoljnu politiku je u Latinskoj

Americi. Od Hondurasa do Venecuele i od Haitija do Ekvadora, izgleda da su Sjedinjene
Države imale gotovo urođenu sklonost ka diktatorima, kao i nenaklonost prema
demokratskim vladama, u svom sopstvenom ,,dvorištu“. Dokumenti i kolektivno i s
vremena na vreme pojedinačno, osvetljavaju strateške razloge koji stoje iza takvih

sklonosti.
Ipak, u Latinskoj Americi, podrška SAD diktaturama nimalo nije bila tako

uobičajena kako je bilo u prethodnim fazama imperije. Tamo gde su diktatori nekad bili
bastion regionalne stabilnosti, sada se pojavljuju uglavnom kao način upravljanja kriznim
situacijama. Oni predstavljaju pre izuzetak nego pravilo za američku strategiju u regionu.
To je delimično zbog toga što su stare oligarhije, koje SAD koristi kao saveznike na koje

se oslanja, transformisane ili zamenjene kroz neoliberalnu modernizaciju. Ova tranzicija je

vredna izvesnog razmatranja.
Podršku SAD diktaturama u Latinskoj Americi slikovito ilustruju Vikiliksove

depeše koje se posebno odnose na tri zemlje: Haiti, Čile i Honduras. One omogućavaju

razumevanje istorijskog konteksta koji je motivisao promenu strategija SAD.
Istorija američke imperije i njen odnos sa diktaturama u Latinskoj Americi može se

svrstati u tri velike faze, od kojih svaka odgovara svom imperijalnom trenutku. Prva je ona
koja je nagoveštena u „Monroovoj doktrini“ (Monroe Doctrine), u kojoj su Sjedinjene
Države zahtevale stratešku prevlast nad kolonijalnim rivalima u Južnoj Americi - period
koji dostiže svoj vrhunac sa kolonijalnom prekretnicom 1898. godine, kada su SAD prvi
put formalno zahtevale kolonije u svojoj bici sa Španijom. Sjedinjene Države su i dalje bile
ekonomska sila koja obećava i tokom tog perioda, nastavile su da širile svoje teritorijalne

pretenzije u Severnoj Americi. Do 1890, one su porazile indijansku opoziciju i zatvorile
granice. Počele su da tragaju u inostranstvu za novim teritorijama, izgradivši ozbiljne

pomorske kapacitete. U ovom periodu, marinci SAD su bili glavno sredstvo koje je
upotrebljeno za nametanje američkog političkog autoriteta na zemlje kao što su Kuba,

Haiti i Nikaragva. Kada su preuzele kontrolu, razvile su aparat nacionalne bezbednosti da
bi zaštitile prijateljske satelitske režime. Ovo je efektivno trajalo sve do doktrine „dobar
komšija“ kojuje zacrtao predsednik Franklin Ruzevelt (Franklin Roosevelt), kada su SAD
ukinule vojne intervencije u latinoameričkim državama.

Nova faza je otvorena Hladnim ratom, u kojem su SAD težile da ohrabre režime da
razviju industrijsku bazu i prosperitetnu srednju klasu koja bi mogla da održi stabilnu
političku vlast bez stvaranja prostora za levičarske pokrete. Ovo je povezano sa razvojem

globalnog niza institucija, kolektivno poznatih po imenu Bretona Vudsa, a kasnije po
mestu konferencije na kojoj su pokrenute. Među njima su globalni monetarni sistem u
kojem su valute vezane za zlatni standard i institucije kao što je Međunarodni monetarni
fond, uspostavljen da omogući razvoj svetske trgovine. Prevladavajuća ortodoksnost se
odnosila na činjenicu da su nacionalne države mogle intenzivno da intervenišu u
ekonomskim poslovima, kako bi podržale i razvile proizvodnu industriju. U ovom periodu,
SAD su se često mešale u poslove Latinske Amerike. Međutim, posredovala je znatno

manje tradicionalnim vojnim sredstvima, nego tajnim intervencijama koje je koordinisala
CIA kako bi ojačala nacionalnu bezbednost aparata prijateljskih vlada i sabotirala pokrete i
vlade koje su pretile interesima Sjedinjenih Država.

30

Treća faza je nagoveštena raspadom bretonvudskog sistema usred globalne
ekonomske krize, kao i američkim prilagođavanjem zbog poraza u Vijetnamu i zbog

velikog broja povezanih kriza u njenoj vladavini. Nakon dugotrajnog i nasilnog procesa
reorganizacije, rezultat je bio oblik vladavine zasnovan na liberalizaciji tržišta, kontroli

kapitala i propisima o finansijama i radu. Umesto da ohrabruje razvoj industrije koji
koordiniše država, MMF je težio „strukturalnom prilagođavanju“, koristeći dug kao
mehanizam za uključivanje Latinske Amerike u globalnu ekonomiju. Tržišna zavisnost je
ispoljavala svoje vlastite disciplinske mehanizme, pošto je neprijateljska politika mogla
biti ,,kažnjena“ odlivom kapitala ili je mogla biti ograničena od strane globalnih institucija.
Ovo je podrazumevalo reorganizaciju nacionalnih elita, smanjivanje moći
protekcionističkih oligarhija i - onda kada levičarski pokreti budu poraženi tornadom

orkestriranog nasilja CIA - ohrabrivanje da vladaju kroz parlamentarne institucije. Uz neke
vanredne izuzetke, kao što su Plan Kolumbija i venecuelanski puč, Sjedinjene Države su u
velikoj meri bile u mogućnosti da se povuku iz vojnih i paravojnih intervencija i puste
tržišta da govore.

Prva faza: „Monroova doktrina“

Latinoamerički kontinent i Karipska ostrva su dugo bila smatrana američkim
,,dvorištem“, a „Monroova doktrina“ je kolokvijalni izraz za doktrinu koju je zacrtao
predsednik Džejms Monro 1823. godine, u kojoj se navodi da će SAD svaku evropsku
intervenciju na ovim prostorima smatrati kao „neprijateljski čin“.

Ovo je, bez sumnje, bilo arogantno, s obzirom na to da Sjedinjene Države nisu
imale pomorske kapacitete da sprovedu ovu doktrinu u datom trenutku. Međutim, to je bio
izraz posedničkog stava prema Južnoj Americi, koji je definisao američku politiku. Baš
kao što su se SAD širile prema zapadu, nadale su se i proširenju na jugu, koji su smatrali
svojim. Da bi to učinile, morale su da prekinu stisak evropskih kolonijalnih imperija. U
međuvremenu, američki kapital je prodro na tržišta, u Brazilu, na Kubi, u Nikaragvi, ali i
šire. A onda su 1890. godine, kada je kopnena ekspanzija na zapadu bila gotovo završena,
počele da grade još veću mornaricu za prekomorska osvajanja. Pobednički rat sa španskim

carstvom 1898. godine, doneo je kontrolu nad Kubom i otvorio period sumanutog vojnog
aktivizma, zveckanja oružjem, invazija i okupacije u Hondurasu, na Kubi i Nikaragvi.
Tako je ,,dvorište“ u početku bilo obezbeđeno.65

Administracija Vudroa Vilsona, tokom više od dva mandata 1913-1921. godine,
bila je najratobornija u uspostavljanju ,,prava“ američke vojne intervencije u Latinskoj
Americi, okupirajući i Nikaragvu i Haiti. Haiti je uvek zabrinjavao Sjedinjene Države.

Njegova revolucionarna pobeda nad kolonijalnom Francuskom 1804. godine uzdrmala je
robovlasnike, zapretila je da će primer slobodnih crnaca isprovocirati borbe na jugu da se
slomi kičma američkog rasnog sistema. Vašington je odbio da prizna nezavisnost zemlje,
čak se razmatralo o pripajanje ostrva. Kao i sve drugo u hemisferi, Haiti je prvashodno bio
od interesa za Sjedinjene Države, predstavljao je potencijalnu imovinu. Pretnje Haitiju su
se ponavljale, rasporedili su svoju momaricu kako bi „zaštitile američke živote i imovinu“.
Haićanima je samo preostalo da se plaše pobede jednog ekspanzionističkog robovlasničkog
državnog monstruma na severu. Ali tek sa okupacijom 1915. godine, SAD su se odlučno
uključile u vladu, politiku i ekonomiju Haitija. To je bilo samo jedno od mnogih

regionalnih ispoljavanja snaga koje je predsednik Vudro Vilson, reformatorski demokrata
izabran 1912. godine, preduzeo. SAD su već okupirale Nikaragvu 1912. godine, a nakon

31

što je Vilson stupio na dužnost 1913. godine, počeo je kampanju za intervenciju u
meksičkoj revoluciji. Kasnije, uprkos onom što je govorio u svojoj kampanji za ponovni
izbor, on je poveo Sjedinjene Države da učestvuju u stratištu Prvog svetskog rata. Vilson je
postupao u skladu sa rastom američke moći, već nagoveštenim njenim uspehom u špansko-
američkom ratu i prisvajanjem formalnih kolonija u Centralnoj Americi i na Filipinima -
poduhvatu koji je on vatreno podržao. Američki vojnici su bili poslati u Panamu i
Honduras, a Kuba je u više navrata bila okupirana još od španskog osvajanja 1898. godine.
Kao južnjački patriota i beli rasista, Vilson je čvrsto verovao kako u segregaciju tako i u
sudbinu Amerike kao globalne imperije koja, kako je verovao, treba da uzme svoj deo
onoga što je Kipling nazvao „teret belog čoveka“.

Neposredni cilj intervencije 1915. godine, bio je da uguši narodnu revoluciju u
kojoj je svrgnut i pogubljen proamerički diktator Žan Vilbrun Gijom Sam (Jean Vilbrun
Guillaume Sam). Opravdanje za ovu misiju odnosilo se na red koji je morao biti ponovo
uspostavljen tako da situacija ne bi destabilizovala svetski sistem. Ovo je možda bio razlog
za zabrinutost, mada je bilo i drugih. Investicije SAD bi bile u opasnosti ukoliko bi
revolucija počela sa eksproprijacijom vlasnika imovine. Međutim, postojala je šira slika u
kojoj su se Sjedinjene Države suočavale sa sve većom konkurencijom evropskih sila oko
uticaja na ostrvu, a politika SAD od Monrove doktrine 1823. godine bila je da se Karipska
ostrva tretiraju kao američka imovina, kako bi se zaštitila od evropskog prodora.
Sjedinjene Države odnosile su se prema Haićanima kao prema deci, baš kao i prema
Kubancima i Filipincima, otkada su osvojili te teritorije od Španije u špansko-američkom
ratu 1898. godine. Stoga je bilo sasvim normalno što je general Smedli Batler (Smedley
Butler) tvrdio da su ljudi na Haitiju američki „štićenici“, koji će imati koristi od perioda
tutorstva - čak iako je oko 11.500 ljudi ubijeno kao rezultat invazije i okupacije.66

Sjedinjene države su ,,stabiliziovale“ zemlju angažovanjem nemilosrdne
ekspedicije „lovi i ubij“, desetkovale opoziciju, a potom su počele da restruktuiraju zemlju.
Formirana je nova žandarmerija, po uzoru na Marinski korpus SAD, dok je stanovništvo
bilo mobilisano za prisilni rad. U vreme kada su SAD napustile zemlju 1934. godine, pod
rubrikom Ruzveltove politike „dobar komšija“, brutalni proposlovni, proamerički režim je
uspešno uveden. Od tog trenutka, Sjedinjene Države su bile u stanju da zadovolje svoje
interese podržavajući niz diktatora, pre svega ozloglašenog Fransoa „Papa Dok“ Duvalijea
(Fracois Duvalier) i njegovog sina Žan-Kloda „Bejbi Dok“ Duvalieja (Jean-Claude
Duvalier).

Ostale intervencije su bile manje intenzivne, ali jednako drske. Na primer, kada su
američki interesi bili ugroženi meksičkom revolucijom67 protiv gerontokratske diktature
Porfirio Dijaza (Porfirio Diaz), Vilson je intervenisao dva puta. Najveći deo američkih
stranih direktnih investicija se nalazio u Meksiku, a investitori iz SAD su imali veliki udeo
u meksičkim stovarištima drvne građe, rudnicima i farmama. Uopšteno govoreći,
Sjedinjene Države su radije davale prednost Meksiku koji je bio naklonjen poslovnoj
saradnji, nego nekome ko je išao u populističkom ili radikalnom pravcu. Stoga, kada je
Vilson odlučio da je revolucija otišla „izvan kontrole“, rešio je da interveniše, navodno
kako bi podržao umereno, liberalno krilo revolucije. Ova frakcija, koja nimalo nije bila
oduševljena podrškom SAD, osudila je to kao manifestaciju jenkijevskog imperijalizma.68

32

Druga faza: Od dobrih komšija do Hladnog rata

Ova politika okupiranja zemalja Latinske Amerike, dajući Monroovoj doktrini
element koji nije stekla tokom mandata predsednika čije ime je nosila, bila je dovoljno
uspešna u stvaranju pouzdanih satelitskih režima. Tako su Sjedinjene Države mogle da se

povuku iz mnogih svojih obaveza za vreme administracije Frenklina D. Ruzvelta, pod
okriljem njegove politike „dobar komšija“. U svakom slučaju, kao što su SAD postupno
učile, indirektna kontrola preko prijateljskih režima i pristup tržištu, bili su poželjniji u
većini slučajeva od direktne okupacije. Kao što je Volter Lafeber tvrdio: „Sjedinjene
Države su pronašle rešenje za svoju tradicionalnu dilemu kako da primene silu da zaustave
revolucije bez dugoročnog angažovanja američkih vojnika. Odgovor je, činilo se, bio da se
koriste domaće snage, obučene od strane SAD, koje su mogle i da smire i da zaštite
zemlju“.69

Stoga je dominacija SAD u posleratnom periodu imala tendenciju da poprimi oblik
podupiranja mreže autoritarnih režima koji su bili u skladu sa interesima SAD ili
svrgavanja vlada koje nisu bile tako usklađene. Umesto direktne okupacije, oni su
pregovarali sa režimima o uspostavljanju vojnih baza u kojima je postojao strateški interes
za Sjedinjene Države. Na Karibima, sporo smanjivanje britanske vladavine, otvorilo je
mogućnosti za prodiranje SAD. Region je bio bogat resursima, imao je u izobilju jeftinu
radnu snagu i bio je geografski neposredno uz Panamski kanal koji je izgrađen kapitalom
Sjedinjenih Država, pod uslovima društvene i rasne segregacije, da bi se olakšao uvoz u
Sjedinjene Države. Planeri SAD su jedva dočekali da gurnu Engleze u stranu i počnu sa

postavljanjem baze na tim ostrvima. Gde god su mogli, oni su izabrali antikolonijalne
lidere. Ukoliko to nije bilo moguće, primenijivali su nemilosrdni pritisak. Monroova

doktrina je dostigla vrhunac svog uticaja.
Sa stanovišta kapitala Sjedinjenih Država, ovo je bilo idealno. Investitori iz SAD su

uveli industrijske ekspertize koje su pretvorile proizvodnju voća i šećera i vađenje sirovina
u ogromna, centralizovana, produktivna preduzeća. Jedan od efekata, bilo je odvlačenje
malih poljoprivrednika i seljaka sa zemlje. Na taj način su ispunjavani urbani centri
radnom snagom željnom posla. U kombinaciji sa snažnim bezbednosnim aparatom koji su
izgradili američki marinci, ova centralizacija ekonomske moći konsolidovala je
ekonomsku oligarhiju koja je imala malo podsticaja da odgovori populističkim zahtevima.
A ukoliko bi se urbana radnička i srednja klasa ujedinile sa seljacima da bi tražili reforme,
Sjedinjene Države su imale načina da ih spreče. U globalnom kontekstu antagonizama
Hladnog rata između SAD i SSSR, SAD su mogle da brane obnovljenu intervenciju kao
sredstvo da se odupru agresivnoj, imperijalističkoj sovjetskoj ekspanziji.

Događanja u Gvatemali 1954. godine, slikovito ilustriraju ovu dinamiku. Vladajuća

klasa u zemlji je dugo zavisila uglavnom od feudalnog sistema kontrole nad radnom
snagom.Postojali su zakoni o radu i o skitnicama koji su osnaživali uski krug oligarhije
koja je imala u vlasništvu većinu zemljišta. Sistem je bio veoma sličan ropstvu. Posleratni

talas pobuna i reformi doneo je pravo glasa radnoj snazi, a na izborima 1950. godine i
pobedu levičaru Jakobu Arbenzu (Jacobo Arbenz). Bilo bi teško preceniti uspaničenu
reakciju Vašingtona. Grupa senatora koju je predvodio Lindon B. Džonson (Lyndon B.
Johnson), oštro su kritikovale „međunarodni komunizam“ - „novu vrstu imperijalizma“. U
rezoluciji Bele kuće, navedeno je da su Rusi prekršili Monroovu doktrinu, za to može
postojati samo jedan odgovor: rat. U dogledno vreme, bombe Sjedinjenih Država su srušile
izabranu vladu i nametnule antikomunističkog diktatora, pukovnika Karlosa Kastiljo

33

Armasa (Carlos Castillo Armas) za predsednika. Profit kompanije Junajted frut (United
Fruit), kao i pozicija vladajuće klase u zemlji, na taj način su bili zaštićeni.70

Sjedinjene Države su favorizovale liberalno demokratsko upravljanje protiv
reakcionarnih oligarhija. U principu, one su bile na strani napretka. I u dugoročnoj
perspektivi interesa SAD, moglo bi se reći da je razvoj lokalne industrije, ukidanje
oligarhija i konsolidacija široke srednje klase, kao osnova za stabilnu demokratiju i
potrošačko tržište, bila dobra ideja. U praksi, bez obzira koje blage korake je imperija

preduzimala u tom pravcu, gotovo uvek su bili podrivani njenom dubljom obavezom
prema uslovima profitabilne investicije. Razmotrimo Kenedijev „savez za napredak“.
Trebalo je da on otvori eru liberalne velikodušnosti u kojoj bi demokratska administracija
pružila Latinskoj Americi vitalnu pomoć u zamenu za benigne reforme, kao što su
preraspodela zemljišta, razbijanje monopola i ublažavanje siromaštva. U stvari,
proameričke oligarhije i američke kompanije radije su koristile novac da bi pojačale
produktivnost svoje zemlje i ulagale u ažuriranje tehnologije. Izazov smanjenja siromaštva,
ostavile bi čudesnoj moći ekonomskog rasta koji bi usledio.

Ako je Kenedi zaista i podržao reformatore, zbog toga je zažalio. Na primer, u
Dominikanskoj Republici, Sjedinjene Države su dugo podržavale diktaturu Rafaela
Truhilja (Rafael Trujillo) - ekstremnog kleptokrate koji je preuzeo kontrolu nad većinom
sredstava u zemlji, ali je očuvao političku stabilnost koju je želela vlada SAD. Posle
njegovog ubistva u atentatu, održani su izbori na kojima se Huan Boš (Juan Bosch)
kandidovao kao reformistički kandidat. Sjedinjene Države su ga podržale, pod
pretpostavkom da će privatizovati ogromnu imovinu bivšeg diktatora. Umesto toga, onju je
sačuvao kao javno dobro i izazvao mobilizaciju, prvo oligarha i njihovih vojnih pristalica,
a onda i Sjedinjenih Država. Period puča i kontrapuča koji je usledio, uz podršku vojnika
Sjedinjenih Država, odneo je hiljade života i konačno je zaključen tek kada je Džonsonova
administracija isplanirala pristupanje bivšeg Truhiljovog potpredsednika, koji je revnosno
privatizovao bogatstvo u zemlji i otvorio ekonomiju za investitore iz SAD.71

U isto vreme, Sjedinjene Države su uložile u program vojne obuke sa ciljem da
ojačaju unutrašnje bezbednosne aparate diktatura Latinske Amerike. Ovo je bio neophodan
protivudar nasuprot talasa radikalizacije koji je već evidentno postojala u Gvatemali i koji

je dobio dodatnu snagu kada je kubanska revolucija 1959. godine uklonila glavni lokalni
plen špansko-američkog rata, iz sfere američkog uticaja. Talas desničarskih vojnih udara je
počeo, počevši sa Brazilom 1964. godine i zaključno sa Argentinom 1976. godine.
Vrhunac ovog reakcionarnog talasa je bio puč Augusta Pinočea u Čileu, koji je u suštini
pretvorio zemlju u laboratoriju neoliberalizma pod vođstvom stručnjaka sa Univerziteta u
Čikagu. Niz institucija, od Stejt departmenta do CIA, radio je na programu, iz čega su
nastali ozloglašeni odredi smrti, dok je ukupan broj žrtava dostigao zapanjujuće razmere
tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka.72

Ovo je bilo posebno važno u sklopu poraza SAD u Vijetnamu, što je učinilo
direktnu vojnu intervenciju u većini slučajeva nemogućom. Samo u Grenadi je 1982.
godine bila pokušana direktna invazija, da bi se svrgla levičarska vlada Morisa Bišopa

(Maurice Bishop). Ovo malo, karipsko ostrvo nije bilo od vitalnog interesa za SAD, ako
zanemarimo ,,komunističku“, pretnju koju je pobudilo. Međutim, Reganova intervencija je
poslala jasnu poruku: „nova desničarska“ administracija, preuzela je vlast u Vašingtonu i
bila je otvoreno u ratu sa levičarskim pokretima u Latinskoj Americi. U Nikaragvi je

Somozinu diktaturu, koja je bila uz SAD, bez obzira na kontrolu bezbednosnog aparata
koji je stvoren i decenijama održavan pod patronatom SAD, zbacio narodni sandinistički

34

pokret. U El Salvadoru, sličan narodni pokret seljaka i radnika se spremao da zbaci

oligarhe u zemlji. Reganova administracija je ovo okarakterisala kao direktnu sovjetsku
agresiju i započela opsežan program regrutacije, obuke i naoružavanja odreda smrti iz baza
u Hondurasu. CIA je isporučila centralizovane obaveštajne sisteme sa bazama u Hondurasu
i Panami, pružajući ubicama važne informacije. U Nikaragvi su Kontraši - kako su odredi
smrti bili opšte poznati - ubili oko 50.000 ljudi u svojoj ofanzivi. U El Salvadoru, tokom
građanskog rata, ubijeno je oko 80.000 ljudi, mada dokazi ukazuju na to da su oligarsi
zemlje bili pripremljeni za operaciju sveopšteg ,,čišćenja“ koja bi uništila i do pola miliona

ljudi.

Treća faza: Ljudska prava i neoliberalne reforme

Upravo tokom ovog sumornog i krvavog perioda, stara antikomunistička retorika
Hladnog rata počela je da se premešta u jezik ljudskih prava. Reganova administracija je
tvrdila kako je njena briga u Latinskoj Americi upravo uspostavljanje režima koji poštuju
univerzalna prava. U El Salvadoru je izjavila da podržava hršćanske demokrate kao
antikomunističku altemativu fašističkoj stranci ARENA, koji su težili ka postizanju civilne
vlasti. U Haitiju je objavila da je njena podrška diktaturi Žan-Klod Duvalijeu pri kraju i da
je naklonjena slobodnim izborima. U Nikaragvi, nakon što su Kontraši godinama
sprovodili nasilje, na kraju se okrenula ka Violeti Čamoro (Violeta Chamorro) da bi
pobedila sandiniste na izborima 1990. godine, uz značajnu pomoć SAD - i pretnjom

ekonomske blokade ukoliko ona izgubi. Paralelno sa svojom odlukom da odbaci Markosov
režim na Filipinima, Forin ofis je pozdravio takav razvoj događaja kao „prekretnicu za
ljudska prava“.73 Bez obzira na to i u Nikaragvi i u El Salvadoru odredi smrti su odneli
pobedu, osiguravajući kontinuiranu dominaciju stare vladajuće klase. U Haitiju, konačni
uspeh populističkog kandidata, Žan-Bertran Aristida na izborima 1990. godine, brzo su
poništili počinioci genocida, državnim udarom naredne godine, koji su podržale SAD.
Aristidu nije bilo dozvoljeno da se vrati na dužnost do 1994. godine, kada je dogovoreno
da sprovede program svog protivnika, koga je porazio na izborima. U svakom slučaju,
SAD su bile u mogućnosti da prihvate neki oblik demokratske vladavine tek nakon što se
stara diktatura pokazala nesposobnom za njihov cilj. Ako bi se populističke snage samo
jednom suprotstavile biznis klasama koje su podražavale Sjedinjene Države, bile bi
brutalno poražene.

Talas nasilja tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, poklopio se sa drastičnim
ekonomskim restrukturiranjem društava Latinske Amerike, za koje je prvi veliki podsticaj
bio takozvani „Vokerov šok.“ Međunarodne banke su davale ogromne pozajmice
južnoameričkim diktaturama tokom 1970. godine, čineći ih ranjivim nakon odluke
predsednika Federalnih rezervi SAD, Pola Vokera da poveća kamatne stope. Vrlo brzo,
većinu latinoameričkih prihoda od izvoza su pojele otplate duga, ostavljajući region da
zavisi od sanacije MMF-a. Uslovi vezani za ovu sanaciju uključivali su drastična
„strukturalna prilagođavanja“, u skladu sa implementacijom u Čileu pod vođstvom
„čikaških momaka“. Recepti MMF-a su uključivali do sada poznatu mešavinu
privatizacije, smanjenja subvencija, ograničavanja plata i konzumiranja dugoročnog
prelaska na „rast vođen izvozom“, u kojem je potisnuta domaća potrošnja, tako da bi se
roba mogla proizvoditi za izvoz. U ključnim diktaturama, kao što je Haiti, pomoć i krediti
su na sličan način korišćeni za otvaranje poljoprivredne i industrijske proizvodnje za
kapital Sjedinjenih Država. Ejmi Vilenc (Amy Wilentz) je sumirala strateške ciljeva SAD

35

u Haitiju: ,,sa jedne strane restrukturirana i zavisna poljoprivreda koja izvozi na tržište
SAD i otvorena je za američku eksploataciju i sa druge strane, raseljeno seosko
stanovništvo koje ne samo da može da se zaposli u ofšor industrijama u gradovima SAD,
već je i podložnije kontroli vojske.“74

Uprkos uspesima neoliberalne reforme i poraza koje je pretrpela levica,
ublažavanje nasilja iz Reganovog doba, normalizacija parlamentarne demokratije i sporo
premeštanje moći starih oligarhija, postepeno su stvorili mogućnosti za nove narodne
snage. U sklopu „rata protiv terorizma“, Sjedinjene Države fokusirale su energiju na
širenje svoje dominacije na Bliskom istoku, a nekoliko zemalja Latinske Amerike moglo je
da započne spori proces izvlačenja od dominacije SAD. Pod Ugo Čavezom, Venecuela je
porazila puč koji su podržavale SAD i krenula sa programom socijalnih reformi koje su
finansirane prihodima od energije. Njemu se ubrzo pridružio niz drugih levičarskih lidera,
koji su konsolidovali svoju regionalnu snagu preko Bolivarskog saveza naroda naše
Amerike, ALBA (Bolivarian Alliance for the Peoples of Our America). Sjedinjene Države
su se, bez obzira na to šta su pokušale da urade u Venecueli, uglavnom uzdržavale da

primene kontinuiranu vojnu ili posrednu intervenciju na kontinentu. Jedini izuzetak je bila
Kolumbija. Umesto toga, koristile su institucije za „promociju demokratije“ koje su
obrađivane od osamdesetih godina dvadesetog veka da podrže proameričke struje.75
Međutim, tamo gde su zaista odlučno intervenisale, na Haitiju, oprezno su koristile
multilateralne agencije i mandat UN za legalizaciju situacije nakon državnog udara. Pošto
je režim nakon Aristida bio često nasilan, SAD su bile nestrpljive da normalizuju izbornu
politiku bez Aristida, njegove stranke Fanmi Lavalaza (Fanmi Lavalas party) i populističke

politike koju su predstavljali. Ovaj pristup je bio autoritarni, nedemokratski i brutalan, ali
potpuno drugačiji od genicidnog „ratovanja niskog intenziteta“ tokom osamdesetih godina.

HAITI: DIKTATURA, ODREDI SMRTI I IZRABLJIVAČNICE

Veruje se da jedna lažna opaska, koja se pripisuje Frenklinu D. Ruzveltu, o
američkoj marionetskoj diktaturi u Nikaragvi, sumira stav Amerike tokom Hladnog rata,
prema despotizmu u njenom ,,dvorištu“: „Možda je Somoza kurvin sin, ali on je naš kurvin
sin.“76 Ova nepromišljena pošalica je dokazala da ako se na neku diktaturu moglo osloniti
u borbi protiv komunizma, onda je ona mogla da uživa zaštitu vođe „slobodnog sveta“. U
stvari, priča ide dublje, kao što primer Haitija pokazuje.

Među procurelim depešama Stejt departmenta 2011. godine, bila je gomila
dokumenata koji su se odnosili na državu Karipska ostrva i tamošnju američku
diplomatiju. Dokumenti pokazuju da su Sjedinjene Države grčevito pokušavale da zaštite
interese svojih korporacija, u želji da spreče povratak demokratski izabranog lidera.On je
bio svrgnut u državnom udaru koji su podržale SAD sklopivši savez sa elitama koje su

posedovale fabrike za izrabljivanje radnika i koristile policiju kao svoje privatne
plaćeničke snage.

Jedna serija depeša pokazuje da su SAD radile prekovremeno kako bi sprečile
povratak na Haiti „turbulentnog sveštenika“ Žan-Bertran Aristida, izabranog predsednika
koji je svrgnut 2004. godine u puču podržanom od strane SAD.77 Tokom te operacije,
Aristida su ,,ispratile“ iz zemlje mornaričke foke SAD u akciji opisanoj kao „otmica
modernog doba“. Nakon toga, Misija Ujedinjenih nacija za stabilizaciju na Haitiju
(MINUSTAH) bila je brzo okupljena i režim prevrata je doveden na vlast.

36

Tokom narednih godina, američki zvaničnici su bili zabrinuti da bi Aristid mogao
dobiti narodnu ,,popularnost“ i vratiti se. Tada bi ugrozio „demokratsku konsolidaciju“
koja je proizašla iz državnog udara. Sjedinjene Države su bile zabrinute zbog
„preporođenih narodnih i političkih snaga antitržišne ekonomije“, koje bi bile oslobođene
ako bi Aristid bio u mogućnosti da se vrati. Stoga su izvršile pritisak na MINUSTAH da
ostane i pomogne u shvatanju „suštinskih interesa [američke vlade] na Haitiju“. S druge
strane, šef misije MINUSTAH, Edmond Mule (Edmond Mulet), zatražio je od vlade SAD
da pokrene tužbu protiv Aristida kako bi sprečila njegov povratak na Haiti.78

Još jedna serija dokumenata pokazuje da je ambasada SAD bila saučesnik velikih
američkih kompanija u lobiranju haićanske vlade protiv povećanja minimalne zarade.79
Pošto su haićanske plate bile među najnižima na svetu, postojao je politički pokret nisko
plaćenih i nezaposlenih koji se borio da ozakoni veće plate. Diplomate SAD su vršile
pritisak na predsednika Rene Prevala (Rene Preval) kako bi intervenisao i sprečio da
politička situacija izmakne kontroli. Međutim, Prevalova ntervencija je, dogovorom o
povećanju minimalnih zarada po fazama, prezrena od američke ambasade jer nije
odražavala „ekonomsku realnost“. Realnost o kojoj se radilo, po svoj prilici, je bila
činjenica da je strategija rasta i izvoza Haitija zavisila od obilja izuzetno jefitine radne

snage.
Ostala otkrića razotkrila su prirodu elita koje su podžavale Sjedinjene Države.

Razotkrivene su i brutalne metode represije koje su korišćene nakon državnog udara 2004.
godine, kako bi slomile političku kičmu Aristidovih pristalica u narodu i u stranci Fanmi
Lavalaza. Uprkos tome što je ubijeno hiljade ljudi upotrebom sopstvene paravojske, koja je

predstavljala naslednika odreda smrti koji su terorisali Haiti 1991. godine, vlada nakon
puča nije mogla biti sigurna u održavanje političkog poretka. Poslovne elite su, stoga,
isporučivale smrtonosno oružje jedinicama haićanskih nacionalnih policijskih snaga i
efikasno ih rasporedile kao privatnu vojsku sa zadatkom da suzbiju političku opoziciju.80

Sve ove činjenice - američka podrška antidemokratskom državnom udaru, njen
savez sa vlasnicima fabrika koji izrabljuju radnike, savez sa ubilačkim elitama, njeni
napori u sprečavanju povratka izabranog lidera Haitija - mogu jedino imati smisla u svetlu
američke razvojne strategije u sopstvenom ,,dvorištu“. Istorija diktatora koje podržavaju
SAD pokriva sve tri faze navedene na početku ovog poglavlja. Kao što smo videli, ovu
istoriju je pokrenula intervencija snaga SAD 1915. godine, čiji je prvi zadatak bio da
izgradi novi marionetski režim. U ovoj fazi, SAD su i dalje davale prioritet direktnoj
teritorijalnoj vladavini. To se nastavilo tokom nove faze u Hladnom ratu, pošto su SAD
tražile stabilne režime koji bi se mogli ,,modernizovati“, dok su sprečavale levičare da
preuzmu vlast. Na taj način, Sjedinjenim Državama više nije bilo potrebno da vladaju
Haitijem kroz direktnu vojnu kontrolu. Budući da su već izgradile nacionalni bezbednosni
aparat, prepustile su, naoružale i podržale režime kao što je bio onaj „Papa Dok“
Duvalijea, a onda i režim njegovog sina „Bejbi Doka“. U slučaju ovog prvog, to se
proširilo na direktnu vojnu intervenciju za zaštitu diktature.

Podrška SAD konzervativnom „Papa Dok“ Duvalijeu je počela na izborima 1957.
godine, kada se kandidovao protiv bogatog kandidata Lui Dežua (Louis Déjoie) koga je
podržavala Francuska. Duvalije je ubedljivo pobedio na izborima, ali je brzo uspostavio
brutalni režim zasnovan na raspoređivanju svojih paravojnih formacija, Tonton Makut
(Tontons Macoutes). U roku od dve godine, pošto je Dežua bio spreman da organizuje
pobunu protiv diktature, američki marinci su se udružili sa Duvalijeovim snagama da
uguše pobunu, tada su Duvalijeovi Makut počeli da opkoljavaju osumnjičene. Akcije SAD

37

su bile opravdavane tvrdnjama da je ustanak bio u organizaciji Kastrovog režima, ali za to

je bilo malo dokaza: Duvalije je jednostavno dokazao svoje majstorstvo u manipulaciji,
iskoristivši opsednutost SAD komunizmom kako bi ojačao podršku Amerike koju mu je
ona ionako nameravala da pruži.81 Nakon toga, Duvalije je raspustio sve ostale aparate za
sprovođenje zakona i uložio njihov autoritet u paravojne formacije, koje su kasnije vršile
teror nad stanovništvom silovanja i masakre.

Tokom kratkog perioda Kenedijeve administracije, Duvalijeov raskalašni način
trošenja novca koje su obezbedile SAD i njegova odluka da se „ponovo inauguriše“ kao

vladar Haitija 1961. godine, doveli su do toga da ga je vlada SAD smatrala nepouzdanim
saveznikom. Kao što je rekao Edvin Martin, pomoćnik državnog sekretara za
interameričke poslove, Duvalije ,,bi se kretao u svakom pravcu [koji odgovara] njegovom
cilju da sebe održi na vlasti.“82 Kenedi je razmišljao o vojnoj intervenciji, kako bi ga
uklonio. Razvijeni su planovi da Dežua stupi u kontakt sa vodećim njujorškim poslovnim
krugovima koji bi obezbedili sredstva za državni udar u zamenu za pristup haićanskom
tržištu i ugovore sa vladom.83 U to vreme, međutim, Duvalije je duboko učrstio svoju moć
kroz vrlo krvave akcije koje je platila pomoć Sjedinjenih Država. Nikakva akcija nije
preduzeta, iako je pomoć bila smanjena, nije bila potpuno ukinuta. Džonsonova
administracija je nastavila sa normalnim odnosima i povećavala je pomoć.

Nova faza je otvorena svrgavanjem „Bejbi Dok“ Duvalijea 1986. godine i

konsolidovana je kada je Aristidu dozvoljeno da preuzme vlast 1994. godine. Reganova
administracija je nastavila Niksonovu i Karterovu politiku podržavanja mlađeg Duvalijea,
pod izgovorom da je on predstavljao antikomunističku prisutnost u regionu. U stvari, u to
vreme je „crvena opasnost“ imala neke elemente, pošto je postojao snažan levičarski
pokret na Haitiju. Pokret Lavalaza - populistički savez izrastao iz sirotinjskih kvartova Port

o Prensa (Port-au- Prince) - imao je za cilj iskorenjivanje sistema paravojne vladavine, kao
i ekonomsko-političke koristi državne elite koja je posedovala fabrike u kojima su
izrabljivani radnici. Ovaj pokret je posebno reagovao na strastvene govore sveštenika po
imenu Žan-Bertran Aristid.

Lavalaza je očigledno napravila paniku u Reganovoj administraciji. Ona je
nastojala da prilagodi svoj stav Haitiju, sporadično uskraćujući pomoć i licemerno se
suprotstavljajući nasilju vlade. Međutim, to nije trebalo da bude slučaj kada su Sjedinjene
Države mogle da tolerišu demokratsku tranziciju. Mlađi Duvalije se potrudio da uključi
Haiti u globalna tržišta u skladu sa neoliberalnim napredovanjem Vašingtona, ali Aristidov
pokret je pretio da će sve to da poništi. Samim tim, kada je Aristid stupio na dužnost 1990.
godine sa šezdeset sedam posto glasova, u odnosu na samo četrnaest posto koliko je
osvojio ekonomista Svetske banke i američki miljenik Mark Bazin (Marc Bazin), odredi
smrti koje je obučavala CIA obrušili su se na zemlju. Započele su tri godine terora koji se
završio tek kada je vlada SAD ubedila Aristida da prihvati politički program svog

protivnika i vlada po pravilima koje propisuju MMF i Svetska banka. Bio je primoran da
prihvati program strukturalnog prilagođavanja koji je uključivao dalje smanjivanje plata
već ekstremno siromašnih radnika Haitija. Kao izaslanik UN, Lahdar Brahimi (Lakhdar
Brahimi) je izjavio na haićanskom radiju 1996. godine, kako će SAD prihvatiti da je
politička promena bila neophodna, ali kada je u pitanju ekonomska moć, elite bi trebalo da
znaju kako oni „imaju simpatije prema Velikom bratu, kapitalizmu.“84

Međutim, Aristidov nevoljni pristanak nije bio dovoljan, a pokušaj da se sprovede
strukturalno prilagođavanje stvorio je podele u pokretu Lavalaza između „umerenog“ krila,
koje je bilo blisko Vašingtonu i onog koje je bilo uz Aristida, koji je pokušavao da ublaži

38

program. Aristidovo krilo pokreta Lavalaza se nije dovoljno prilagodilo političkom porazu
koji su mu naneli odredi smrti, niti je na zadovoljavajući način intemalizovalo novu podelu
„slobodnog tržišta“. Njegov trenutni neuspeh bio je, kao što je postala standardna praksa
SAD u tom trenutku, povezan sa kritikom režima na osnovu stanja ljudskih prava.
Novinarka Ejmi Vilenc, posmatrajući razvoj ove linije napada, primetila je kako je bilo
neobično da su Sjedinjene Države iznenada razvile brigu za haićanska ljudska prava koja
su im izmicala praktično tokom čitavog perioda diktature. Bez obzira na to, narastajuće

pokrete protiv vlasnika fabrika u kojima su radnici izrabljivani i reakcije protiv
strukturalnog prilagođavanja, u određenoj meri je Aristid kanalisao. Nakon što je ponovo
izabran za predsednika 2000. godine, poslovne grupe su počele da organizuju savez
političke opozicije pod nazivom „grupa 184“, koja je sebe predstavila kao široku koaliciju
civilnog društva. Zajedno sa grupama kao što je Demokratska konvergencija, oni su
pokušali da ponište izborne rezultate 2004. godine. Uz podršku Bušove administracije,
počeo je puč protiv Aristida. Ubrzo su mu francuski i američki lideri rekli da podnese
ostavku i bio je ispraćen iz zemlje pod oružanom pratnjom kada su američki, kanadski i
francuski vojnici okupirali zemlju.85

To nije značilo da je cilj Sjedinjenih Država bio još jedan period otvorene diktature.
Pod multilateralnom okupacijom koja je nosila pečat Ujedinjenih nacija, one su umesto

toga nametnule sektor za vanredne situacije, nakon toga izbore i oslonile se na snage UN
za suzbijanje pokreta Lavalaza, koji su satanizovale kao ,,bande“. Dokle god je Aristid bio
van zemlje i njegov politički pokret bio neutralizovan i držan pod kontrolom, mogli su se
održati izbori kojima se pažljivo upravlja. Značenje aktuelne američke intervencije na
Haitiju nije bila potreba za političkom vladavinom diktature, jednostavno stanovništvu još
nije naneto dovoljno nasilja da ih disciplinuje kako bi glasali za novi tržištni režim.

ČILE: KISINDŽEROVE DEPEŠE

U aprilu 2013. godine, Vikiliks je objavio 1,7 miliona državnih diplomatskih i
obaveštajnih izveštaja Stejt departmenata SAD iz perioda kada je Henri Kisindžer bio
državni sekretar SAD, takozvane: „Kisindžerove depeše“.86 Ove depeše pružaju jedinstven
uvid u ulogu Stejt departmenta u upravljanju teškoćama imperije SAD u ovom periodu. Sa
Kisindžerovim jedinstveno ciničnim stilom delovanja po strani, ovo je jasno bio period

krize i tranzicije. Izuzetno nasilne intervencije SAD u ovom periodu mogu se shvatiti u

tom kontekstu.
Neposredni rezultat prve procene ovih dokumenata uključuje veliki broj sočnih

zalogaja idealnih za naslovne strane. Oni uključuju, na primer, Kisindžerov sastanak sa

turskim ministrom inostranih poslova 1975. godine. Kongres SAD je upravo nametnuo
Turskoj embargo na oružje kao odgovor na njenu krvavu invaziju Kipra. Ipak, depeše
pokazuju da je Kisindžer predložio različite načine zaobilaženja embarga. Kada mu je
rečeno da su njegovi predlozi nelegalni, primetio je: „Pre Zakona o slobodnom pristupu
informacijama, imao sam običaj da kažem na sastancima: 'Nelegalno radimo odmah.
Protivustavno traje malo duže'“.87 Cinična dosetka ove vrste, možda bi jedva zaslužila
pažnju da nije bila dokaz kako su Kisindžer i administracija već radili na tome da
podstaknu i omoguće Tursku invaziju i kako su zaista, nakon toga, tražili način da ona
zaobiđe embargo na oružje.88

Godine 1973, puč koji je podržala CIA zbacio je izabranu vladu Salvadora
Aljendea (Salvador Allende) i postavio na vlast vojnog diktatora, generala Pinočea

39

(Pinochet). Najciničniji dokumenti se odnose na tajni odgovor vlade SAD na puč, koji
upotpunjuju prethodni niz depeša sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, koje je sakupio Arhiv
nacionalne bezbednosti Univerziteta Džordž Vašington89, kao i nalaze Hinčijevog izveštaja
o aktivnostima CIA tokom puča koji je sproveo Nacionalni savet za bezbednost 2000.
godine.90 Činjenice pokazuju da su Sjedinjene Države igrale doslednu ulogu u sabotiranju
izabrane levičarske administracije Salvadora Aljendea i u njegovom konačnom svrgavanju.

Do 1970. godine, Čile je bio relativno stabilno i konzervativno društvo, u kome je
levica bila komotno isključena iz vlasti. Ipak, uprkos krutoj oligarhiji koja je odbila da
pristupi reformama, levica je stekla blagu pluralarnost 1970. godine i osigurala podršku
nekih tradicionalno centrističkih političkih grupa. Aljende je time stekao mandat da
upravlja i sprovede svoj program reformi. Govorio je marksističkim jezikom na kontinentu
gde je paranoični antikomunizam bio deo jezika ukorenjene oligarhije i njihovo opravdanje

za represiju.
Neposredni odgovor Niksonove uprave bio je da se počne sa razmatranjem

mogućnosti za državni udar protiv vlade. Kisindžer je naložio CIA da vrši pritisak na
„svaku uočenu Aljendeovu slabu tačku“. Nikson je, na sastanku sa direktorom CIA,
Ričardom Helmsom (Richard Helms), odobrio program sabotaže protiv režima. „Učinite
da ekonomija vrišti.“91 Kisindžer je onda krenuo sa planom da otme i ukloni vođu
čileanske vojske, koji je bio poznat po tome što se suprotstavljao uplitanju vojske u
izbornu politiku. Nadao se da će to uneti paniku u čileanski parlament i da će osporiti
Aljendeu pravo da stupi na dužnost.

Plan B : „Staza II“, kako su ga zvali, odnosio se na oranizovanje puča protiv
Aljendea, a zatim nameštanja izbora, u kojima će biti poražen. Postojala je „čvrsta i
kontinuirana politika da se Aljende zbaci državnim udarom“, kao što je CIA napisala grupi
„Staza 11“ u Santijagu. Oružje je trajektom prevezeno u zemlju u nadi da bi se vojne
frakcije mogle priključiti takvom nastojanju državnog udara.92 Američke kompanije koje
su imale vlasništvo u Čileu, kao što su ITT i Pepsi kola, obučene su za vladinu pomoć. ITT
je pomogao da se pomoć SAD usmeri ka frakcijama koje su bile protiv Aljendea. U
međuvremenu, međunarodne finansijske institucije su bile ohrabrene da bojkotuju Čile i
tradicionalna pomoć korporacijama SAD koje su ulagale u zemlju je obustavljena. Na taj
način je, doista, učinjeno da ekonomija vrišti.

Da je zavisilo od Niksonove administracije, čileanska vojska bi rešila politička
pitanja Čilea davno pre 1973. godine. Međutim, čak i sa ovako velikim uplitanjem, puč se
možda ne bi realizovao da nije Aljendeov program naišao na žestoko suprotstavljanje
čileanske poslovne zajednice i delova njegove srednje klase. Aljende je povećao broj
svojih glasova sa trideset šest posto birača 1970. godine na četrdeset četiri posto 1973.

godine, ali su se stranke centra, od kojih je njegova koalicija zavisila, povukle nazad da bi
podržale desnicu.

Jedanaestog septembra 1973. godine, snage koje je predvodio general Augusto
Pinoče svrgnule su vladu, bombardovale predsedničku palatu i počele da opkoljavaju
pripadnike opozicije, koji su potom bili mučeni i masovno pogubljeni. Na dan 12.
septembra, general Pinoče je kontaktirao vladu SAD koristeći posrednika - „imajući u vidu
delikatnost kada je u pitanju kontakt u ovom trenutku“- i obavestio je da će novi režim
prekinuti odnose sa „komunističkim blokom“ zemalja i nastojati da „ojača i potvrdi
tradicionalne prijateljske veze sa SAD“.93 Sutradan, američki odgovor je bio povoljan,
pozdravljeno je ,,što je general Pinoče izrazio želju hunte da ojača veze između Čilea i
SAD... vlada SAD jasno je stavila do znanja [doslovno] svoju želju da sarađuje sa vojnom

40

huntom i da pomogne na svaki odgovarajući način. Slažemo se da je najbolje da u početku
izbegnemo javnu međusobnu identifikaciju“.94 Dvadesetog septembra, SAD su dobile
poruku od hunte u kojoj je tražila obuku specijalnih snaga za sledeće ciljeve:

A. Psihološki rat.
B. Organizacija i rad specijalnih snaga.
C. Organizacija i rad civilnih poslova.95

U tim okolnostima, glavni cilj čileanske vojske bio je da suzbije i kontroliše civilno
stanovništvo. Odgovor iz Vašingtona, nakon nekoliko nedelja premišljanja, bio je
privremeno ,,ne“, zbog mogućeg negativnog publiciteta - ali obratite pažnju na implicirano
odobravanje režima na kraju poruke: ,,[B]ilo bi bolje za nas kada bi [čileanska vlada] u
ovom trenutku ispunila ove zaheve nekim drugim kanalima.“96 Pinoče je kasnije, u
razgovoru sa zvaničnicima Stejt departmenta, preneo svoje razumevanje i potrebu za
„oprezom da se ne razvije previše bliska identifikacija“. Publicitet vezan za angažman
SAD u pružanju humanitarne pomoći je dobrodošao, ali oni bi trebalo da budu „sasvim
tihi“ o „svakoj saradnji u drugim oblastima.“ Stejt department se složio, spominjući vojnu
pomoć, kao što je „oprema za detekciju mina“ što je bio „primer za drugu vrstu pomoći“.
U stvari, Stejt department je i dalje lobirao u Senatu za veliku vojnu pomoć čileanskom
režimu.97

Dalje depeše pokazuju napore diplomata da pomire podršku vlade SAD režimu sa
globalnom kritikom koju je izazvao, posebno kod Komisije za ljudska prava UN. „Pinoče
je, naravno, sasvim u pravu oko nepravičnosti dvostrukih standarda koji se primjenjuju u
Čileu s jedne strane i na Kubi, sa druge“, navedeno je 1975. godine u telegramu
ambasadora Popera u Santjagu. Problem je što je čileanski imidž bio „ukaljan u spoljnom
svetu“. Pinoče je „ubeđivao kako je potrebno da se privremeno ograniče ljudska prava“, u
svetlu „vanredne situacije usled građanskog rata“, koja je preovladavala pod Aljendeom,
ali Čile je morao da „ubedi one koji sumnjaju“, „jakim odgovorom“ Komisiji za ljudska
prava UN.98 Zbog ovakvih cepidlačenja, ambasadora Popera je administracija smatrala
,,pokislim“. Kisindžer je jednom poslao depešu u Santjago u kojoj je pisalo: „Recite
Poperu da prekine sa predavanjima iz političkih nauka“.99

To je, međutim, bio samo uvod u talas terora koji je sprovodio režim.
Najozloglašenija faza je bila Operacija Kondor, koju je sprovodio tim „koji je po strukturi
mnogo ličio na tim specijalnih snaga SAD“,100 i koji je uključio diktaturu u mrežu vojnih
režima širom Latinske Amerike, kao i u međunarodni program terora, mučenja i ubijanja u
cilju otklanjanja levičarskih pokreta i vođa gde god da su se nalazili. Šef čileanske tajne
policije koji je organizovao Kondor, bio je u istom periodu i agent CIA.101

Međutim, jadnako važne kao i sam aparat terora povezan sa režimom, bile su
njegove ekonomske reforme. Uloga „čikaških momaka“ Miltona Fridmena u savetovanju
čileanske vlade o tome kako da reformiše ekonomiju, dobro je dokumentovana.102
Privatizacija industrije koju je nacionalizovao Aljende, privatizacija socijalne zaštite i
otvaranje državne imovine investitorima iz SAD, sve je to bilo preporučeno i sprovedeno. I
više od toga. Prekid sa starom oligarhijskom vladavinom koju je predstavljao Aljende i
relativna autonomija Pinočeovog režima od biznis klase, omogućila je diktaturi da
restrukturira industriju na tako što će premestiti dominaciju starog rudarskog i
industrijskog kapitala. To je bio deo globalnog trenda, jer su se investitori svuda osećali
okovani starim etatističkim modelom razvoja. Oni su tražili reorganizaciju industrije,

41

oslobađanje finansijskog sektora i otvaranje međunarodnih tržišta. Umesto starog
ekonomskog modela „supstitucije uvoza“ zaštite i razvoja nacionalne industrije da
prevaziđe zavisnost od uvoza, implementiran je novi model „izvoza koji dovodi do rasta“.
Model u kojem je domaća potrošnja potisnuta tako da bi se roba mogla profitabilnije
izvoziti u inostranstvo.103

Dokumenti Vikiliksa, zajedno sa prethodnim istorijskim saznanjima, pokazali su
nam neizmerno olakšanje vlade SAD zbog Pinočeovog puča i očajničku želju da radi sa
novim režimom. Depeše prikazuju neodgovorni stav Stejt departmenta prema programu
hunte za masovna mučenja i pogubljenja, dok je ispoljavao anksioznost da ispravi svako
pomeranje diktature u levo.104 SAD su jasno pokazale spremnost da sarađuju sa vojnim
diktaturama u novom talasu terora koji je zahvatio ceo region i na samom početku novog
okvira ekonomske moći koji je podupirao američku imperiju.

HONDURAS: HILARI KLINTON I KRALJ DROGE

Najbogatiji čovek u Hondurasu danas je Migel Fakuse Barhum (Miguel Facusse
Barjum), vlasnik zemljišta, biznismen koji se bavi biogorivom i glavni trgovac kokainom,
čije je privatno obezbeđenje ubilo desetine seoskih aktivista - seljaka - tokom poslednjih
godina.105 Fakuse i njegova bogata porodica su knjiški primer vrste oligarha koji je imao
najviše koristi od vojnog udara juna 2009. godine protiv izabrane vlade Manuela Zelaje
(Manuel Zelaya). Od tada, uz podršku pučističkog režima, proširio je svoju krvavu bitku

protiv seljaka.
Sjedinjene Države su, naravno, proglasile kako su na strani demokratije u

Hondurasu. Ljubaznošću depeša Stejt departmenta, mi znamo da Vašington nije imao
nikakvu sumnju da se državni udar dogodio u trenutku kada se dogodio. Ambasada SAD u
Tegusigalpi je poslala depešu kući proglašavajući stvar „lako rešivim“ slučajem.106
Argumenti pučističkih profitera su efikasno analizirani u ovoj depeši. U njoj se navodi da
su sve optužbe protiv Zelaje, koje su nekada upotrebljene da bi opravdavale njegovo
svrgavanje, bile ili neistine, ili nagađanja, ili nedokazane tvrdnje, kao i to da nijedna od
njih nije imala nikakvu „suštinsku valjanost. “

Ipak, javni odgovor zvaničnika SAD je bio čudno nejasan. Na dan puča, 28. juna
2009. godine, Sjedinjene Države su odbile da osude ono što se dogodilo, umesto toga su,
izbegavajući, pozivale Honduras da poštuje demokratiju. Sledećeg dana, čak i nakon što je
predsednik Obama priznao da se ,,nelegalni“ i ,,neustavni“ državni udar dogodio,
uspostavljanjem onoga što je on nazvao „užasnim presedanom“, državna sekretarka Hilari
Klinton je odbila da komentariše kada je upitana da li bi Zelaja trebalo da se vrati na
dužnost. Izazvan, Stejt department je odbio da se opredeli prema onome što se dogodilo,
kao prema puču.107 Čak i krajem avgusta 2009. godine, Stejt department se još uvek
pretvarao, na svojim konferencijama za novinare, kako ne zna da se državni udar
dogodio.108

Razlog za ovo izbegavanje, kasnije je postao jasan: Sjedinjene Države su
nameravale da podrže novi režim. Stejt department je priznao da, prema zakonu SAD, ne
bi bilo dozvoljeno da nastave da šalju pomoć režimu ako je on preuzeo vlast u vojnom
udaru. Međutim, pomoć je nastavila da teče. Sjedinjene Države finansirale su hondurašku

vojsku i policiju, dok su dejstvovale kao odredi smrti pod komandom elita, uprkos zahtevu

Kongresa da prestanu to da rade. Ove snage su radile rame uz rame sa Fakuseovim
ubicama, pružajući mu ključnu podršku američkog državnog aparata kada je obavljao svoje

42

privatne, često ilegalne, poslove. Dokumenti Vikiliksa su pokazali da je Stejt departmentu
bilo poznato još od 2004. godine da je Fakuse sticao profit od kokaina i da su u najmanje
dva navrata zvaničnici SAD imali sastanke na visokom nivou sa njim. Jedan od tih
slučajeva se dogodio 2009. godine, dok je puč bio u toku.109

Osim toga, Sjedinjene Države su se i dalje protivile svakom pokušaju da se obnovi
istinski demokratska vlada u Hondurasu. Mesec dana nakon državnog udara, Klintonova je
izrazila gnev prema bivšem predsedniku zbog pokušaja da se vrati u svoju zemlju,
smatrajući da je to ,,provokativna“ akcija. Nakon toga, Sjedinjene Države su blokirale
rezoluciju u Organizaciji američkih država koja odbija da prizna nameštene izbore u
organizaciji režima pod pučom.110 Odjeci Haitija su bili opipljivi.

Šta Obamina administracija nije toliko volela u vezi sa izabranom vladom Manuela
Zelaje te je tako efikasno prihvatila ono što je Obama javno osudio kao ,,neustavani“
državni udar? Bilo je nekoliko stvari koje su ga identifikovale kao osobu koja pravi
probleme. Prvo, on je formirao bliski savez sa venecuelanskim Ugo Čavezom, koji je već
osramotio SAD pobedivši pokušaj puča protiv njega 2002. godine, koji su podržale SAD,
pre nego što se upustio u proces radikalnih reformi. Uključivanjem zemlje u Čavezov
Bolivarski regionalni savez, ALBA, Zelaja je ugrozio mogućnosti koje su imali investitori
iz SAD. Drugo, on je predložio program ustavnih reformi koji je bio popularan kod
radničkih i najširih izbornih jedinica i bio je u opasnosti da dobije podršku u savetovanju

sa narodom.
Postojeći Ustav je bio izrađen za vreme krize u regionu Centralne Amerike, kada je

zemlja korišćena kao baza za odrede smrti pod patronatom CIA, koji su harali u Nikaragvi
i El Salvadoru. Honduras je izbegao katastrofu svojih komšija, tokom osamdesetih godina,
zbog svoje slabije oligarhije i plodnijeg zemljišta koje je omogućilo da se sprovedu
reforme koje su tražili siromašni. SAD su pružile ekonomsku i vojnu pomoć, u zamenu za

ponudom da Honduras udomi odrede smrti.
Bez obzira na to, ustav koji je usvojen u ovom dobu je većina političke klase

smatrala duboko pogrešnim - posebno pravilo protiv predsedničkog kandidata koji traži
reizbor, zaostatak je iz perioda kada je vojska imala više političkog autoriteta. Ono što je
mučilo moćnike u Zelajinim predlozima reforme bilo je ko stoji iza njih, kao i priroda
njegovog projekta. Bilo je jasno da je Zelaja video izvršnu vlast kao svoj najbolji bedem
protiv moćnih sila koje mu se suprotstavljaju u Vrhovnom sudu, Kongresu i vojsci, kao i u
većem delu poslovne zajednice. Promenom ustava, on je mogao osigurati svoj ponovni

izbor i time dobiti na vremenu kako bi Honduras uveo u ALBA, kao i sproveo druge
reforme.111

Međutim, isto tako je važno registrovati ono što depeše Vikiliksa ne pokazuju.
Savez Sjedinjenih Država sa honduraškim državnim udarom nije bio pun entuzijazma. Ne
postoje dokazi da su SAD planirale ili podsticale puč, čak i ako su oni koji su učestvovali u
puču imali koristi od američkih sredstava i obuke. Ono što se izgleda dogodilo, nakon
evaluacije opcija i nekih internih argumenata, jeste to da je vlada SAD odlučila da bi
povratak Zelaje bilo veće zlo od prihvatanja režima koji su američki partneri - honduraške
elite - očigledno želeli. Pored toga, režim državnog udara je bio oprezan da se ozakoni
nameštanjem novih izbora i dajući sebi ustavni sjaj, a ne samo proglašenjem vojne

vladavine u vanrednoj situaciji. Razmere nasilja, iako nije bilo zanemarljivo, bile su
mnogo manje nego u prethodnim državnim udarima u regionu.

Takođe se čini verovatnim da Obamina briga zbog uspostavljanja „užasnog
presedana“ nije bila samo pretvaranje. Svaki povratak na ratinu državnih udara i vojne

43

vladavine u Latinskoj Americi bi poremetio relativno stabilnu političku i ekonomsku klimu
koje su Sjedinjene Države bili u stanju da postignu u toj hemisferi. To bi pretilo ponovnim
oživljavanjem revolucionarnih političkih pokreta u doba kada je ta pretnja u velikoj meri
bila uklonjena, i trovanjem svakog budućeg pojavljivanja oblasti slobodne trgovine u
američkim državama.

Depeše Vikiliksa koje se odnose na latinoameričke diktature i kršenje ljudskih
prava na taj način otkrivaju obrazac koji je sasvim drugačiji od drugih regiona, kao što je
na Bliskom istoku, gde su se SAD uporno držale diktature kao omiljenog političkog oblika.
Postepeno, faza tokom koje je američka imperija tražila direktnu vojnu vladavinu je
zamenjena fazom vladaj preko posrednika, potpomognuta stalnim vojnim i paravojnim
intervencijama. U vreme pisanja ovog teksta, nakon što je talas tranzicijskog nasilja
omogućio proces strukturalnog prilagođavanja i institucionalizaciju slobodne trgovine,
postoji postepeno nastajanje regionalnog poretka u kojem su intervencije SAD postale
ređe, obično suptilnije i na kraju dopuna disciplinskim pravilima tržišta.

44

2. DIKTATORI I LJUDSKA PRAVA

Uz veliku dozu straha i nasilja i mnogo novca za projekte, mislim da
možemo uveriti ove ljude da smo tu da bismo im pomogli.

Pukovnik Nejten Sasamen1 (Nathan Sassaman)

,,NAŠE“ NASILJE...

Talal Asad, sumirajući elemente pravednog rata, tvrdi da je to onaj sukob koji vode
ljudi dobrog karaktera, sa dobronamernim motivima, nakon što su sve moguće altemative
iscrpljene, a pod moralnim i pravnim civilizacijskim ograničenjima.2 Za američku
imperiju, svi ratovi koje su vodili njeni lideri su pravedni ratovi, pokrenuti tek kada su bili
suočeni sa ogromnom provokacijom, da bi postigli liberalne i humane ciljeve. Ako imamo
u vidu ovo plitko samoopravdanje, da li su onda „uzvišeniji standardi“ koje je Asad
postavio ikad postojali?

Razmotrimo neke od aktivnosti koje je imperija sebi priuštila u svojim nedavnim,
navodno pravednim, ratovima. Iz depeša Vikiliksa smo saznali da su Sjedinjene Države
bombardovale civilne mete; sprovodile racije u kojima su se deci stavljale lisice na ruke i
pucalo im se u glavu, a zatim naredile vazdušni napad da bi prikrile to delo;3 ubijale civile i
novinare;4 raspoređivale ,,crne“ jedinice specijalnih snaga za obavljanje vansudskih
hapšenja i ubijanja;5 zaobilazile međunarodnu zabranu upotrebe kasetnih bombi;6
šikanirale italijansko pravosuđe zbog optužnice agenata CIA. da su bili uključeni u
vanredna izručivanja;7 angažovale se u neobjavljenom kopnenom ratu u Pakistanu;8 i
mučile zatvorenike u Gvantanamu, od kojih nekoliko njih nikada nije bilo optuženo za bilo
kakvo krivično delo.9 Ovo je samo primer iscrpljujuće realnosti američkih ratova tokom
poslednje decenije - a ipak izgleda da oni predstavljaju jak dokaz na prvi pogled (prima
facie) da Sjedinjene Države ne poznaju zakon, moral i ograničenja kada vode rat.

Mnogi analitičari smatraju da su ove akcije ratni zločini.10 Zaista, neki od
najobaveštenijih međunarodnih pravnih analitičara su izradili pogubne optužnice protiv,
kako kažu, bezobzimog zanemarivanja prava od strane Bušove administracije.11 Međutim,
u slučajevima kada su vlasti priznale ove akcije, oni su se opravdavali time kako je to bila
reakcija na terorizam. Sugeriše se da je terorizam suprotnost pravednom ratu, ujedno
opisujući nezakonit oblik političkog nasilja i pružajući primarno opravdanje za rat. On nije
ograničen uzdržavanjem, moralom ili zakonom. Naravno, svaka osoba koja ispravno
razmišljanja do sada je shvatila, sa teroristima se ne može pregovarati.

Međutim, dokumenti Vikiliksa daju nam dovoljno razloga da sumnjamo u ovo
obrazloženje. Na primer, u pogledu zatvora Gvantanamo, rečeno nam je da su tamo bili
zatvoreni najgori od najgorih - teroristi koji su predstavljali jasnu i prisutnu opasnost za
bezbednost Amerikanaca i drugih. Dosije Gvantanamo,12 međutim, pokazuje da nije bilo
tako. Mnogi zatvorenici su svesno držani uprkos tome što nisu predstavljali nikakav rizik.
Veoma mali broj je ikada optužen, bez obzira na očigledne prednosti koje su islednici imali
da bi izvukli priznanje.

45

Često je protiv zatvorenika „visoke vrednosti“ postojalo malo ili nimalo dokaza. Na
primer, prema Sami al-Hadžu (Sami al-Hajj) su se odnosili kao prema nekom ko ima
„VISOKU obaveštajnu vrednost“, ali i kao prema osobi od „VISOKOG rizika, jer
verovatno predstavlja pretnju za SAD, njihove interese i saveznike“. Čini se da je on bio
upravo ona vrsta osobe koja bi, kako nam je rekla Bušova administracija, trebalo da bude u
Gvantanamu. Procena pritvorenika, međutim, navela je da nema pozitivnih dokaza za
tvrdnju da je on bio ,,pripadnik al-Kaide i stručnjak za logistiku koji ima direktne veze sa
al-Kaidom... i rukovodstvom Talibana“. Umesto toga, u njihovom opisu dokaza pod
„regrutovanje, obuka i aktivnosti“, opisuje se njegov rad kao novinara Al Džazire i pre
toga, kao službenika u kompaniji koja se bavi proizvodnjom pića.

Nije bilo ničega u listi optužbi što bi izazvalo išta više osim začuđenosti. Nadalje,
procena je jasno stavila do znanja da je barem jedan od razloga što je al-Hadž u pritvoru
bilo to što je mogao biti detaljno ispitivan za informacije o Al Džaziri. Uistinu, al-Hadžov
advokat je izjavio da su islednici stalno pokušavali da ga nateraju da kaže kako je postojala
veza između Al Džazire i al-Kaide. Na kraju, Sami al-Hadž je pušten bez optužbi, nakon
što je sudanska vlada uve- rila SAD da je bio običan građanin i da ne predstavlja
bezbednosnu pretnju. To se, prema tvrdnjama njegovog advokata,13 nije desilo pre nego što

su ga pretukli i seksualno zlostavljali.
Ostale depeše Vikiliksa pokazuju ili bezobzirno nepoštovanje života civila ili

znanje o počinjenim zločinima nad civilima. Na primer, uporedo sa istraživačkim
novinarstvom koje je inspirisao Vikiliks, otkriven je protokol „FRAGO 242“14, u kojem je
Pentagon naredio vojnom osoblju da ne istražuje tvrdnje o mučenju iračkih vojnika i
paravojnih snaga. To je delimično objašnjeno činjenicom da su Sjedinjene Države
obučavale ove snage da koriste torturu. Kao što ćemo videti, ovo je bilo primenjeno u
nemilosrdnom građanskom ratu i strategiji borbe protiv pobunjenika u kojoj su civili
mučeni, bratalno napadani i ubijani.

Mi još uvek nemamo pristup evidenciji koja u najvećoj meri optužuje vojnike SAD
zbog primene torture u Iraku. Kada su se pojavila otkrića iz Abu Graiba, novinarka Sejmur
Herš je otkrila da je Pentagon imao snimak sa grotesknim incidentom u zatvora, na kojem
su „žene prenosile poruke govoreći 'Molim te, dođi i ubij me zbog onoga što se dogodilo'“.
Žene su bile u pritvoru zajedno sa grupom mladih dečaka. Dečaci su bili silovani, dok su ih
kamere snimale. Postojao je i audio zapis dečaka koji vrište.15

... I ,,NJIHOVO“

Izgleda da lidere država koje su vodile ovaj rat nije zabrinjavala nijedna od
navedenih brutalnosti. Bivši potpredsednik Dik Čejni, kada je upitan o ulozi Bušove
administracije u torturi, rekao je: „Nemam problema dokle god postižemo svoj cilj. A naš
cilj je da uhvatimo momke koji su izvršili napad jedanaestog septembra i da izbegnemo još
jedan napad na Sjedinjene Države.“ Kada mu je rečeno za primer čoveka koji je bio vezan
za zid ćelije, poliven hladnom vodom i ostavljen da umre od smrzavanja, samo da bi se na
kraju ispostavilo da je bio potpuno nevin, Čejni je je bio nepopustljiv: ,,Ja sam više
zabrinut zbog loših momaka koji su izašli i koji su pušteni, nego što sam zbog nekoliko
njih koji su u stvari bili nevini.“16

Ovo je bila tema koja se ponavljala. Sve dokle se to dešavalo „lošim momcima“,
dotle je, prećutno, brutalnost bila dozvoljena. Retko kad je odnos između dehumanizacije i

terorizma bio tako precizno artikulisan.

46

U vreme dok je bio izvršni direktor, predsednik Buš je u više navrata okarakterisao
iračke pobunjenike kao ,,teroriste“ i opisao njihov „strateški cilj“ da „uzdrmaju volju
civilizovanog sveta“: „Pre dve godine, rekao sam kongresu i zemlji da će rat protiv
terorizma biti dugotrajan rat, druga vrsta rata, da će se voditi na mnogim frontovima i u
mnogim mestima. Irak je sada centralni front. Neprijatelji slobode tamo prave očajničko
uporište - i oni moraju biti poraženi.“17 Problem je bio što njegova vlastita
obaveštajna služba nije podržavala tvrdnje koje je iznosio. Argument je bio da se al-Kaida
ponovo pojavila u Iraku u vidu „inostranih boraca“ nakon detaljnog upućivanja u
Avganistanu, ali obaveštajne službe SAD su procenile da su „inostrani borci“ činili samo
pet posto pobunjeničkih snaga. Pretpostavlja se da je prodor al-Kaide u Irak trebalo da se
oseti kroz ličnost Abu Musab al-Zarkavija (Abu Musab al-Zarqawi), ali je njegov uticaj bio
mali, a snage koje je posedovao pod napadom mejnstrim pobune od početka okupacije.18

Mišljenje obaveštajne službe SAD je bilo da je pobunu protiv okupacije uglavnom
vodila nacionalistička opozicija, a ne džihadizam u stilu al-Kaide. Taktika pobune, štaviše,
nije ispunjavala bitan uslov zbog kojeg bi bila definisana kao ,,teroristička“: većina
njihovih akcija, u skladu sa kvartalnim istraživanjima koje je obavilo Ministarstvo odbrane
SAD, bilo je usmereno protiv okupacione vojske, a ne protiv civila.19

Sličan model je pronađen u Avganistanu, gde se veći broj ljudi pridružio ponovo
oživljenom talibanskom pokretu kao posledica brutalnosti okupacije, sve dok gotovo 80
posto zemlje nije bilo pod teškom opsadom Talibana. Bivši službenik misije UN u
Avganistanu je ukazao na to da, iako je taktika talibana donela iscrpljujući danak civilima,
bila je - da upotrebimo američki izraz, „kolateralna šteta“, posledica „tehničkih
nedostataka“. Cilj nije bio da se „teroriše stanovništvo“, već da se „nanesu gubici
neprijatelju.“20

Ova tendencija da se demonizuju protivnici kako bi se opravdala politika
administracije - promišljeni vojni cilj, kao što je Vašington post otkrio 2006. godine21,
ponekad je činila američke saveznike prilično frustriranim. General ser Ričard Danat,
tadašnji komandant britanske vojske, održao je važan govor 2007. godine negirajući glavne
argumente „rata protiv terorizma“. Osvrćući se na to da su irački pobunjenici
okarakterisani kao ,,teroristi“, rekao je: ,,Po motivaciji... naši protivnici su irački
nacionalisti i najviše su zabrinuti zbog svojih sopstvenih potreba - posla, novca,
bezbednosti - i većina njih nisu loši ljudi“. Nastavio je sa sličnim primedbama o pobuni u
Avganistanu, žaleći što je inertno okarakterisana kao ,,talibanska“.22

MOĆ ETIKETIRANJA

Neobično je pomisliti da je imperija primenila takvu strašnu silu sa katastrofalnim
rezultatima. Ipak, kako ona uspešno morališe o svojim sopstvenim akcijama, a diskredituje
akcije svojih protivnika? Depeše Vikiliksa daju nam neke nagoveštaje. U njima nalazimo,
iznova i iznova, pažljivo korišćenje pravnog, birokratskog i političkog jezika, a sve to zbog
pružanja normativnog okvira za akcije vlade SAD.

Vraćajući se na slučaj Sami al-Hadža, dokumenti prikazuju plodove pažljivog
rituala vojno-pravnog postupka, sudske prakse i kategorizacije koji su omogućili da bude u
pritvoru, kao da je bio terorista visokog rizika. Ovo etiketiranje je pružilo osnovu Bušovoj
administraciji da tvrdi kako su svi ili gotovo svi ljudi u zarobljeništvu „loši momci“.
Međutim, oni su s druge strane zavisili od odluke Ministarstva pravde i Bušove Bele kuće
u tumačenju relevantne primene međunarodnog i domaćeg prava i odlučivanju o statusu

47

zatvorenika. Između zarobljenika i ukupne moći i vlasti Sjedinjenih Američkih Država,
nalazila se država koja je imala moć da lepi etikete i da ih čvrsto drži. Tu je bio Sami al-
Hadž, koji je morao da moli za svoju slobodu uprkos tome što nije bilo dokaza protiv

njega.
Ova tema se suviše često ponavlja. Između oružane moći Sjedinjenih Država i

njenih saveznika, s jedne strane, i nedisciplinovane milicije okupljene da bi se suprotstavila
okupatoru u Iraku i Avganistanu, s druge strane, Sjedinjene Države imaju moć da odrede
zbog čega se rat vodi, ko je ,,terorista“, a ko se bori u „pravednom ratu“.

Ove verbalne manipulacije naglašavaju moć klasifikacija i klasifikacije moći. Bez
obzira da li je predmet „pravedni rat“ ili ,,terorizam“, „tortura" ili „poboljšane tehnike
ispitivanja“, „neprijateljski borci“ ili „politički zatvorenici“, smatramo da je sposobnost da
se utvrdi definicija i da se ona podrži silom, suštinski element imperijalne vladavine.
Definisanje i klasifikacija su deo onoga što države rade: one definišu socijalne kategorije
koje čine smisao svakodnevnog života - u braku, samac, kriminalac, policajac, crn, beo,
terorista, vojnik, heroj, zločinac. I oni to rade pomoću jezika, zakona i kulture. Ispostavilo
se da imperija - čak i usred ekstremnog nasilja - ne može da uspe bez moći ideja.

ŠTA JE TO TERORISTA

„Još je gori nego vojni napad“, ozbiljno je upozoravao republikanski kongresmen
Piter King u novembru 2010. godine, pozivajući da Vikiliks bude kategorisan kao
„teroristička organizacija“.23 Potpredsednik Džo Bajden optužio je Džulijana Asanža kao
,,haj-tek teroristu“. Gonimo ga kao bin Ladena, nagovarala je Sara Pejlin.24 ,,Da, Vikiliks
je teroristička organizacija“, izneo je Foks Njuz.25

Osnova ove prenaduvane optužbe je ,,sajber-rat“ koji je Vikiliks vodio protiv
Sjedinjenih Država, što je predstavljalo rizik za „vitalne interese“ - posebno za protok
informacija koje su bile neophodne za pronalaženje i hvatanje ,,terorista“ - jer su na taj
način stavljale američke živote u opasnost. Kada je Vikiliks pozvao vladu SAD da navede
jednu jedinu depešu čije je objavljivanje predstavljalo rizik da bilo koga povredi, pravni
savetnik Stejt departmenta napisao je odgovor formalno odbijajući da navede određenu

opasnost, ali je ipak naredio Vikiliksu da zatvori svoje veb stranice, prestane sa
objavljivanjem i uništiti sve informacije koje sadrži.26

Ova optužba za „terorizam“ nije ni najmanje bila inertna ili neopravdano
uznemirujuća: iza nje je postojala stvarna moć. Godine 2013, krivično gonjenje Čelsi
Mening (u to vreme Bredlija), vojnika, koji je obelodanio depeše na veb sajtu, zavisilo je
od tvrdnje da je on „pomogao neprijatelju“. A to je optužba koja je bliska izdaji i nosi
smrtnu kaznu. Mening se pridružio oružanim snagama 2007. godine. I pored toga što je

trpeo maltretiranje od drugih vojnika, koje se odnosilo na njegovu homoseksualnost i
disforiju rodnog identiteta, dovoljno je briljirao da bude unapređen i dobije medalju za
zasluge. Tada je raspoređen na mesto obaveštajnog analitičara u Bagdadu i baš tu je otkrio
„pravu prirodu asimetričnog ratovanja dvadeset prvog veka“.27 Godine 2010, Mening je

otkrio Vikiliks, a tokom vremena, odnos se razvio i doveo do toga da je objavljivao stotine
hiljada dokumenata, uključujući i ono što je postalo poznato kao Irački ratni dnevnik (Iraq
War Logs), Kejblgejt (Cablegate) i Dosije Gvantanamo (Guantanamo Files), uključujući
snimke vazdušnog napada u Bagdadu, koji je kasnije kritikovan kao ratni zločin.
,,Neprijatelj“ kome je Mening navodno pomogao razotkrivanjem ovih informacija bila je
al-Kaida. Kada je Mening zarobljen, bio je podvrgnut okrutnom, ponižavajućem i

48

nehumanom postupanju one vrste koju uglavnom na sebi osete osobe koje vlada SAD
smatra ,,teroristima“.28 Zbog ovog se nameće očigledno pitanje: Šta je to terorista?

Čini se da ne postoji prihvaćena definicija.29 Curenje tajnog materijala je teško
kvalifikovati samo po sebi: zvaničnici SAD to rade sve vreme kao deo svoje strategije
odnosa s javnošću. Očigledno, standard je sledeći: kada vi odajete, to je terorizam. Kada
mi odajemo, to je u redu. Izgleda da je jedan od Vikiliksovih grehova, po mišljenju vlade
SAD i njenih branilaca, upravo to što su otkrili koliko je nestabilna ta kategorija i koliko je
porozna razlika između onoga što vlada SAD radi i onoga šta rade njeni neprijatelji.

PRAVEDNI RAT I TEROR

Ključno moralno opravdanje za političko nasilje koje zapad sprovodi, odnosi se na
funkcionisanje u okviru ograničenja koja poštuju život civila. Standardni refren zapadnih
vojnih izvora glasi: ,,Mi ne napadamo civile“. Ova tvrdnja, koja je centralna za
međunarodnu PR strategiju Ministarstva inostranih poslova SAD30, napravljena je sa
nepogrešivom ozbiljnošću. Smatra se da je ovo tačka koja razdvaja ,,terorizam“ od akcije
onih koji tvrde da vode rat protiv ,,terorizma“. Kao što je Džordž V. Buš objasnio: „Svaki
život je dragocen. Po tome se razlikujemo od neprijatelja.“31 Terorizam je suprotno od
pravednog rata - ujedno nelegitimni oblik političkog nasilja i opravdanje za legitimno
političko nasilje.

Problem je što, izgleda, ne postoji zajednički dogovorena definicija terorizma. Na
primer, jedna važeća definicija vlade SAD tvrdi da je terorizam ,,smišljeno, politički
motivisano nasilje nad nevojnim ciljevima koje vrše subnacionalne grupe ili tajni agenti“.32
Ova definicija nas dovodi do neposrednog problema. Pored činjenice da je isključenje
državnih institucija kao potencijalnih agenata terorizma proizvoljno i neosnovano, ova
definicija izgleda isključuje bombardovanje vojnih baza SAD, u kojima su zaposleni borci.

Stejt department je dao precizniju definiciju 2003. godine: „Takođe, smatramo da
je akt terorizma napad na vojne objekte ili na naoružana vojna lica kada ne postoji stanje
vojnog sukoba na toj lokaciji, kao što su bombaški napadi na američke baze.“33 Čak je i
ovo preciziranje ostavilo problem, pošto isključuje one snage koje su SAD rutinski
okarakterisale kao terorističke zbog napada na vojnike SAD dok su bili na borbenim
dužnostima u Iraku i Avganistanu.

Možda bi se rešenje moglo naći pozivanjem na širu definiciju, koja se koristi u
priručniku vojske SAD, gde se terorizam shvata kao „proračunata upotreba nasilja ili
pretnja nasiljem da bi se postigli ciljevi koji su političke, verske ili ideološke prirode. Ovo
se ostvaruje putem zastrašivanja, prinude ili izazivanja straha.“34 Ali to dovodi do još veće
zagonetke. Imajući u vidu spektar mogućnosti koje okupatorske snage sebi dozvoljavaju u
Iraku i Avganistanu, neko bi se morao zapitati po čemu se tačno razlikuju akcije SAD od
akcija terorista? Ispitivanje samo jedne serije Vikiliksovog materijala, Iračkog ratnog
dnevnika,35 koja se sastoji od 391.902 izveštaja vojske SAD sa terena iz Iraka, govori nam
nekoliko stvari: da je vlada SAD bila svesna kako je bilo mnogo više civilnih žrtava za
vreme njene okupacije nego što je javno priznala;36 da je primila stotine izveštaja o
civilima, uključujući trudnice i mentalno bolesne, koji su brutalno ubijeni jer su se previše
približili okupacionim kontrolnim punktovima;37 da su vojnici SAD svesno otvorili vatru
na iračke pobunjenike koji su se predavali;38 da je njihova praksa da sprovode torturu
nastavljena nakon otkrića o Abu Graibu; da nije istražila stotine izveštaja o mučenjima,
silovanjima i ubistvima iračke policije i vojske pod njenom komandom.39

49

Slična otkrića pojavila su se u Avganistanskom ratnom dnevniku40 - kolekciji od
91.731 američkih vojnih izveštaja koji se odnose na borbe u Avganistanu. Izveštaji
otkrivaju: ubijanje civila na kontrolnim punktovima;41 ,,osvetnički“ minobacački napad na
avganistanska sela u kome je poginulo pet civila, nakon što je grupa vojnika okupacionih
snaga doživela eksploziju improvizovane eksplozivne naprave (IED) u blizini;42 kako
paravojne snage CIA ubijaju gluvonemog civila koji je bežao od njih;43 marince SAD koji
otvaraju vatru na civile u Šinvaru, ubivši devetnaestoro i ranivši pedesetoro ljudi.44

Ova arhiva, iako predstavlja samo mali uzorak onoga što se dešavalo, zapis je o
zločinu i okrutnosti koji oduzima dah. Osim toga, kao što Dar Džemail pokazuje u
dvanaestom poglavlju, u daljem tekstu, ovi događaji nisu bili slučajni za ,,misiju“. Njihova
geneza se može pratiti do početka samog rata.

Jedan od elemenata koji definiše američku imperiju je nepostojanje kolonijalne
aspiracije. Teritorijalna osvajanja su suvišna: poenta je u pristupu tržištima i resursima pod
stabilnim političkim režimima. U idealnom slučaju, ovi režimi su sledbenici „slobodnog
tržišta“, spremni da integrišu svoje ekonomije u sistem globalizacije pod vođstvom SAD.

Sadam Husein je bio saveznik SAD tokom rata sa Iranom, ali od 1990-1991. godine njegov
režim je smatran nepouzdanom ispostavom dugovečnog arapskog nacionalizma. Bušova
administracija je na taj način osvajanje Iraka učinila okosnicom svoje globalne strategije.

Novi režim je trebalo da bude, kako je Ekonomist formulisao, „kapitalistički san“.
Okupaciona vlast je usvojila zakon, Naredbu 39, kojom je „najavljeno da će 200 iračkih
državnih kompanija biti privatizovano“; donela dekret da strane firme mogu zadržati sto
posto vlasništva u iračkim bankama, rudnicima i fabrikama i dozvolila ovim firmama da
prenesu sto posto svog profita iz Iraka“45. Međutim, da bi se izgradila nova, država
„slobodnog tržišta“ na ruševinama baatističke države, sa porastom nezaposlenosti do
sedamdeset procenata46, po nekim procenama i bez baatističke vojske da održi kontrolu,
SAD bi bili potrebni politički saveznici i oružane snage koje su sposobne da održe red,
nakon demontiranja stare države.

Ovde su se saveti iračkih prognanika, kao što su Ahmed Čalabi (Ahmed Chalabi) i
u manjoj meri Kanan Makija (Kanan Makiya), pokazali korisnim.47 Jedan od Čalabijevih
strateških saveta je bio da ubedi SAD da stvore savez sa šiitskim pokretom koji je
podržavao Iran, Vrhovnim savetom za islamsku revoluciju u Iraku (SCIRI), kasnije
poznatim kao Vrhovni irački islamski savet (SIIC).48 Taj pokret, osnovan u Teheranu pod
vođstvom Muhameda Bakira al-Hakima (Muhammad Baqir al-Hakim) je u početku bio
pod pokroviteljstvom Islamske Republike kao deo projekta koji promoviše panšiitsko

ujedinjenje.
SCIRI je imao malu podršku u iračkom društvu, ali je zaista imao razrađen

obaveštajni i vojni aparat. Njegovu miliciju, vojsku Badr (Badr Army), izgradila je i
podsticala iranska vlada tokom rata u Iraku, davši joj mandat da upravlja Basrom u slučaju

da iranske snage preuzmu kontrolu. U stvari, Savet je bio koncipiran kao okupatorska
vlada. SAD su, stoga, bile nagovorene da ga integrirašu u novi postbaatistički bezbednosni
aparat. On je preuzeo više od nekoliko južnih iračkih gradova, uključujući i Basru,

dekretom zamenio komandante lokalne policije svojim vlastitim osobljem i ubrzo postao
poznat po svojoj brutalnosti u borbi protiv opozicije.49 Postao je zarazni izvor
antisunitskog sektaštva u iračkoj državi, ključni snagator novog režima (često kontrolišući
prostorije za torturu, koje su, kako su nam rekle UN, bile „gore nego pod Sadamom“50), i
odlučujuća sila u građanskom ratu koji je zahvatio Irak 2006. godine. Ali milicija Badr nije
mogla sasvim sama da kontroliše Irak. Njen uticaj je u početku bio ograničen na gradove i

50