Dosije Wikileaks - Svet vidjen ocima imperije SAD

Lideri Faludže ponovili su da će aktuelno sektaštvo stvoriti
probleme za jedinice IV-e u Faludži. Trenutno raspoloženje je
povećalo tenzije među stanovnicima; ako bi se sektaštvo u
Bagdadu smanjilo, jedinice IV-e (dominantno šiitske) bi bile
bolje primljene. Ukoliko ne, planirana primopredaja
bezbednosnih odgovornosti postala bi komplikovana i bila bi
narušena. Abas je naglasio da je u Faludži potrebno više
jedinica iračkih snaga bezbednosti da bi se smanjio broj
koalicijskih snaga, „najmanje dva ili tri puta“. Gradske vođe
registrovale su snažnu zabrinutost zbog rastuće moći milicije,
koja je ostala glavni problem. Pukovnik Karim je napomenuo da
je planirano premeštanje bataljona specijalne policije u
Faludžu stavljeno na čekanje, zbog nestabilne situacije u
glavnom gradu. [06 BAGDAD 4400]

Još jedna depeša otkriva kako su lideri u Faludži, zajedno sa nekim pripadnicima
iračke vojske, kritikovali vreme egzekucije Sadama Huseina, rekavši da je to bio čin
,,osvete“ od strane pretežno šiitske vlade:

Vođe Faludže, rekle su prvog januara političkom zvaničniku
(Poloff) Al Anbara, da je grad ostao miran nakon pogubljenja
Sadama Huseina tridesetog decembra. Kritikovali su, međutim,
vreme egzekucije, koje se poklopilo s početkom praznika Kurban
Bajrama. Gradonačelnik Faludže je rekao kako je žurba da se
Sadam pogubi izgledala kao čin „osvete“ predvođen šiitskom
vladom. Izvršni oficir (šiitski) jednog bataljona IV, sa
sedištem u Faludži, ponovio je kritike u vezi sa vremenom
izvršenja. Rekao je da su „ušli u novu godinu sa lošim
predznakom“. Marinci su prijavili kako su krajem drugog januara
održane demonstracije pro-Sadam, anti-Moktad Sadr u Haditi. [07
BAGDAD 29]

Depeša je citirala sekretara Gradskog veća Faludže, Abasa Ali Huseina, koji je
govorio vojsci SAD da je „prekršena sveta priroda proslave praznika Bajram... istog dana
kada smo pogubili životinje u proslavi, vlada je pogubila Sadama.“ I zaista, vreme
izvršenja izazvalo je bes u velikom delu sunitske populacije, kako u Iraku, tako i širom
Bliskog istoka.14

Sektaške tenzije i nasilje u Iraku počele su da se povećavaju sredinom 2005.
godine, a do početka 2006. godine situacija se dramatično pogoršala. U to vreme, skoro
svakog jutra su se videla tela na ulicama Bagdada nakon noćnih aktivnosti odreda smrti, a
Mahdi milicija šiitskog klerika Muktada al-Sadra objavila je rat protiv sunita.

Trećeg aprila 2006. godine, na vrhuncu sektaškog krvoprolića u Iraku, depeša pod
nazivom „Faludža: vojno-policijsko neslaganje i sagledavanje 'nejasnih poruka SAD'“,
otkriva napetosti na terenu, kao što je formulisao gradonačelnik Faludže, koje su nastale jer
je politika SAD favorizovala Šiite nad Sunitima kroz podršku vladi Malikija u Bagdadu:

Izveštaji o nedavnom neslaganju iračke vojske (IV) i iračke
policije (IP) u Faludži dovelo je do sastanka koji je inicirala
mornarica i koji je održan dvadesetog marta da bi preneo
Koalicionim snagama (KS) zabrinutost i da bi sproveo operativne
promene. Vojne jedinice (dve brigade), u kojima su bili
prevashodno Šiiti i gradske policijske snage, gde su Suniti
bili dominantni (hiljadu trista u ovom trenutku, lokalno

201

regrutovano) složili su se sa novim procedurama i poboljšanjem
aktivnosti povezivanja. Za sada, unutrašnja napetost u ISF se
smanjila, ali vojne i policijske jedinice, u nestabilnom i
simboličnom gradu, zahtevaće stalan i neposredan nadzor
mornarice. Mornarički lideri su jasno stavili do znanja da će
oficire smatrati lično odgovornim za delovanje njihovih snaga.
Gradonačelnik Faludže, šeik Dari Abdel Hadi Al-Zobaje (Sheikh
Dhari Abdel Hady Al-Zobaie), takođe je izrazio nezadovoljstvo u
vezi sa „nejasnim porukama“ SAD.

Građani Faludže su i dalje bili zabrinuti zbog uočene politike
koalicije da stoji po strani ukoliko bi se sektaško nasilje
pogoršalo i proširilo izvan Bagdada. Oni tvrde da je Koalicija
odgovorna za zaštitu sunitskih Arapa od milicije [koju vodi
Ministrarstvo unutrašnjih poslova] i izrazili pojačani strah
zbog preuranjenog američkog povlačenja. [06BAGHDAD1087]

Depeša pruža dodatne dokaze o povećanju sektaških tenzija:

Stanovnici Faludže su se redovno žalili marincima i Političkom
zvaničniku (Poloff) na ponašanje i tretiranje IV... Šeik Dari
je, takođe, izrazio zabrinutost zbog onoga što je on smatrao
nejasnim u stavu SAD o povećanom sektaštvu i reakciji KS. Da li
će vojne snage SAD stajati po strani, kao što je ukazao
sekretar Ramsfeld u svom nedavnom svedočenju u Senatu? On je
dodao: ,,Mi smo u dilemi i konfuziji. To je kao u indijskim
filmovima, koji svi započinju sa srećom, ali se završavaju sa
dilemama“. Šeik Dari pozvao je SAD da budu jasniji oko ovih
pitanja ili će rizikovati pogoršanje napetosti i strahove
sunitskih arapa da će biti prepušteni sami sebi protiv šiitske
milicije koju podržava vlada, ukoliko se situacija pogorša.

Depeša se završava ovom proročkom napomenom koja savršeno sumira zašto i
kako ove sektaške tenzije i dalje danas postoje u Iraku:

Kritikovanje američkih pozicija od strane Šeika Darija, cilja
na trajni strah, koji se graniči sa fiksacijom, da je Anbar pod
iranskim uticajem. Ovo mišljenje da je Teheran upleten, široko
je rasprostranjeno. Osnovan strah od milicije će verovatno
nastaviti da podstiče uznemirenost u načinu razmišljanja
sunitskih Arapa u Faludži. Jedan visoki imam iz Faludže nedavno
je rekao političkom zvaničniku (Poloff), da dok su Šiiti i
Kurdi imali svoje milicije, Badr Korp (Badr Corp) i Peš Merga
(Pesh Merga), odnosno Suniti, imali su samo otpor.

BUĐENJE

Kao deo takozvanog vojnog naleta SAD 2006-2007. godine, SAD su osnažile
taktiku koju je koristio Sadam Husein u nastojanju da kontroliše otpor naoružanih grupa
koje su delovale širom iračke provincije al-Anbar.

Taktika je uključivala pronalaženje ključnih plemenskih vođa i davanje desetine
miliona dolara za njih, kako bi ih namamili da narede borcima pod njihovom kontrolom da
,,odstupe“ od svojih napada na okupacione snage SAD. Metoda je bila uspešna u
izazivanju mnogih članova iračkog otpora, zajedno sa mnogima izvan njega, da se pridruže

202

snagama Sava koje su počele raditi direktno sa snagama SAD. Članovima Sava bila su
obećana radna mesta u iračkoj vojsci i iračkim snagama bezbednosti nakon što bi se SAD
povukle, ali Malikijeva vlada nikad nije obezbedila poslove koji su bili obećani, velikoj
većini od gotovo sto hiljada vojnika Save.15

Depeša pod nazivom „Sunitski arapin insajder upozorava premijera Malikija hoće li
se ponovo uspostaviti pobuna“, glasi:

Desetine hiljada boraca sunitskih Arapa „Sinovi Iraka“ i Sava
(„Buđenje“), koji su bili ključni u istiskivanju al-Kaide iz
provincije Anbar, kao i u odbarani na drugim mestima, neće biti
apsorbovano u iračke snage bezbednosti i program stručnog
osposobljavanja kao što je projektovano, predvideo je viši
saradnik (sunitskog) potpredsednika Hašhimija. Umesto toga,
nastavio je, iračka vlada (GOI), vođena sve samopouzdanijim i
sektaški nastrojenim krugom savetnika oko premijera Malikija
verovatno će uhapsiti stotine sunitskih komandanata SI (Sinova
Iraka) i Save, i odbaciti hiljade sunitskih Sava/SI pešadijskih
vojnika. To će rezultirati oštrom reakcijom koja će vratiti
unazad proces nacionalnog pomirenja i mogla bi rasplamsati
pobunu sunitskih Arapa, upozorio je on. [08 BAGDAD 2781]

Hašmijeva upozorenja su se, zaista, pokazala kao dalekovida.
Posebna depeša pruža još jedan znak upozorenja na to kako je politika stvaranja i
podrške snagama Sava pogoršavala sunitsko-šiitske tenzije:

Prema lideru Save, Abu Azamu, iračka vlada (GOI) i Šiiti,
suprprotstavili su se Savi i Sinovima Iraka... Pošto bi
osnivanje i prelazak Save na administraciju iračke vladi (Goi)
dovelo do njenog raspada, to će povećati osećaj izdaje među
sunitskim Arapima i moglo bi dovesti do većeg broja akcija
protiv koalicije i protiv iračke vlade. Abu Azam je rekao da
snage SAD moraju ostati u Iraku i pre povećati svoju prisutnost
nego se povući, jer bi preuranjeno povlačenje snaga SAD
direktno poslužilo iranskim ciljevima. On je naglasio da birači
na predstojećim izborima treba da izbace sadašnje vođstvo koje
je pod iranskim uticajem, iako će biti teško da izaberu nove
grupe jer su aktuelne šiitske političke stranke suviše jake i
korumpirane. [08 BAGDAD 2831]

Jedna od primarnih namera za stvaranje Save je bila samozaštita, pošto je politička
cena zbog velikog broja poginulih vojnika SAD u Iraku postala previsoka. Stvaranjem
Save, vojnici SAD su bili u mogućnosti da se povuku iza linije fronta borbe protiv al-Kaide
u Iraku i sa pobunjenicima. Međutim, nakon što su ovi novi plaćenici obavili svoj posao,
imperija ih je ostavila na cedilu.16

Do 2009. godine, postalo je jasno da su članovi Save bili više zabrinuti zbog
plaćanja nego što su brinuli zbog ukupne bezbednosti u Bagdadu, ili čak zbog toga kako se
snalaze ostali članovi Save koji se nalaze izvan glavnog grada:

Kontakti su naglasili da Sinovi Iraka (SOI) iz Bagdada nisu
stvarno povezani s grupama SOI u drugim pokrajinama. SOI u

203

provincijama su bili uznemireni, međutim, što iračka vlada
(GOI) još uvek nije uspostavila pouzdan mehanizam da isplati
plate SOI i ispoštuje integracije i nova obećanja o
zapošljavanju; oni dovode u pitanje posvećenost iračke vlade
(GOI) programu. Neki kontakti SOI takođe strahuju da će grupe
SOI biti napuštene kada SK (snage koalicije - CF) napuste Irak.
[09 BAGDAD 899]

Kontroverzni potez vojske SAD da podrži sunitske snage Sava, dok istovremeno
podržava vladu u Bagdadu kojom dominiraju Šiiti, napravio je još dublji jaz između
sunitskih i šiitskih političkih grupa. Nakon sporova između plemenskih grupa okupljenih u
Savi i iračke vlade, stvaranje ovih snaga postalo je predmet političkog neslaganja između
Sunita i Šiita koje se dešava do današnjeg dana.17

MUČENJA

Ali Abas je živeo u četvrti Bagdada, Al-Amirijahu (Al-Almiriyah). Njegova priča
ilustruje obim i metodologiju kampanje mučenja koju SAD koristi širom Iraka. U intervjuu
iz 2004. godine, rekao mi je da su mnogi od njegovih komšija bili zatvoreni, da su ga
prijatelji pozvali da ode u obližnju bazu SAD (u Amiriji, u Bagdadu) i pokuša da dobije
odgovore zašto je toliko nevinih ljudi bilo zatvoreno. Otišao je tri puta. Četvrti put -
trinaestog septembra 2003. godine - i sam je bio pritvoren, iako nije bio optužen ni za
kakav zločin. U roku od dva dana bio je prebačen iz vojne baze u Abu Graib, gde je
zadržan više od tri meseca.

„Istog trenutka kada sam stigao, počele su patnje“, priseća se. Postupak koji je
opisao odražava one postupke koji se nalaze u Iračkom ratnom dnevniku, uključujući i
dokaze o mučenju u Abu Graibu koje vlasti SAD ignorišu.18 Postupanje prema Abasu je
uključivalo seksualno ponižavanje, premlaćivanje, uskraćivanje hrane i vode, lažna
pogubljenja, pretnje smrću, pretnje njegovoj porodici, korišćenje pasa i vređanje islama.
Abas nije smatrao da je to bilo delo nekoliko pojedinačnih vojnika: „Ovo je bilo
organizovano, to nije bio samo pojedinačno, svaki pojedinačni vojnik u Abu Graibu, bio je
odgovoran za to.“

Irački ratni dnevnik otkriva dokumente koji su direktno ukazivali da su američki
general Dejvid Petreus i veteran „prljavog rata“ iz Centralne Amerike, pukovnik Džejms
Stil zlostavljali pritvorenike u Iraku.19 Vikiliks dodaje napomene u kojima se:

navodi kako i američki i irački svedoci u dokumentarcu
Gardijana/Bi-Bi-Sija, prvi put ukazuju na savetnike SAD u vezi
sa kršenjem ljudskih prava počinjenih od strane komandosa. To
je ujedno i prvi put da je general Dejvid Petreus - koji je u
novembru prošle godine bio primoran da podnese ostavku na mesto
direktora CIA nakon seksualnog skandala - bio povezan preko
savetnika sa ovim zlostavljanjem.20

Prema izveštaju koji je objavio Hjuman rajts voč dvadeset sedmog aprila 2005.
godine: „Abu Graib je samo vrh ledenog brega. Sada je jasno da se zlostavljanje
zatvorenika događalo svuda - od Avganistana do zaliva Gvantanamo, pa do mnogih
tamnica trećih zemalja u koje su Sjedinjene Države slale zatvorenike. A verovatno za
veliki broj drugih mesta mi čak ni ne znamo.“

204

U izveštaju se dodaje: „Surove i prisilne tehnike ispitivanja, kao što je
podvrgavanje zatvorenika bolnim položajima i dugotrajnom oduzimanju sna, rutinski su se
koristile u objektima za pritvaranje širom Iraka.“ Raniji izveštaj general-majora Antonia
Tagube, ustanovio je „brojne incidente sadističke, očigledne i bezobzirne kriminalne
zloupotrebe“ koji čine „sistematsko i ilegalno zlostavljanje pritvorenika“ u Abu Graibu.
Drugi izveštaj Pentagona dokumentuje četrdeset i četiri tvrdnje o takvim ratnim zločinima
u Abu Graibu. U izveštaju ICRC-a je zaključeno da su se u vojnoj obaveštajnoj sekciji Abu
Graiba „metode fizičke i psihičke prisile koje koriste ispitivači da izvuku informacije,
izgleda bile deo standardnih operativnih procedura vojnog obaveštajnog osoblja da dobiju
priznanja i izvuku informacije“. Amnesti Internešenel je obelodanio slične rezultate.22

Većina depeša Vikiliksa u vezi mučenja u vojnim objektima SAD koji su služili za
pritvaranje, bile su fokusirane više na reakciju medija protiv objavljivanja zloglasnih
fotografija iz Abu Graiba nego što su bile na dovođenje pred lice pravde odgovornih za
mučenje. Depeša iz maja 2004. godine pod nazivom „Posebna reakcija medija na
zlostavljanje zatvorenika u Iraku“ (imajte na umu da se reč ,,mučenje“ nikada ne koristi u
depešama, samo ,,zlostavljanje“ ili ,,maltretiranje“) daje informacije o tome kako različiti
arapski mediji izveštavaju o reakciji na ponižavajuće fotografije. [04 AMMAN 3388]

Još jedna, pod nazivom „Reakcija javnosti na zlostavljanje iračkih zatvorenika“,
otkrila je primarnu brigu okupatora i zaključila sa predlogom kako da se ,,spinuje“ ova
priča:

Negativne i žestoke reakcije javnosti na fotografije i
izveštaje o zlostavljanju iračkih zatvorenika su se nastavile.
Otkako se pojavilo u štampi, ovo pitanje dominira u lokalnim i
regionalnim medijima, kao i među javnim mnjenjem u UAE.
Kontakti smatraju kako su napori javne diplomatije postali
skoro nemogući zato što su fotografije dale ekstremistima
dodatnu municiju da kritikuju SAD. Jedan visoki kontakt
napomenuo je da dobra strana priče otkriva kako postoje ljudi
dobrog srca i savesti koji su uključeni u ovo pitanje. [04 ABU
DHABI 1508]

Vojska SAD je bila svesna tajnih zatvora na raznim lokacijama u Iraku, od kojih je
jedan bio u Faludži. Ovo je potvrdio i dopis iz februara 2008. godine, koji je objavio
Vikiliks.23 To je poverljiv dopis general-majora Kelija, komandanta vojnih snaga SAD u

zapadnom Iraku. Prema Vikiliksu, to je privatno potvrdilo osoblje Vikiliksa. Niko iz
Zapadnih multinacionalnih snaga (MNF-W), odgovarajući na pitanje Šona Votermana,

upravnika za nacionalnu bezbednost UPI, nije negirao niti se usprotivio. Komentari

komandanta MNF-W glase:

Proveo sam čitav dan u inspekciji gradskog zatvora u Faludži.
Saznao sam da su uslovi koji tamo postoje identični
(neverovatna pretrpanost, potpuni nedostatak svega što je čak i
blizu minimalnog nivoa higijene za ljudska bića, bez hrane,
malo vode, bez ventilacije) onim opisanim u nedavnom (od 18.
februara) članku Foks njuza, Majkla Totena pod nazivom „Tamnica
Faludži.“ Kada sam pitao Iračane i marince, koji su bili
prisutni tokom moje inspekcije, zbog čega su postojali ovakvi
uslovi, naveli su tri uslova koji su univerzalni problemi u
Faludži, kao i u ostatku Anbara.

205

Prvo, ne postoji nikakva podrška Vlade za bilo koji od zatvora
u Anbaru. Nikakva sredstava, hrana niti medicinska pomoć nije
pružena iz bilo kojeg ministarstva. Drugo, policija koja vodi
zatvore u Anbaru predstavlja isto osoblje koje je odgovorno i
za istraživanje zločina. Ovih tamničara-istražitelja ima
premalo i najčešće većinu vremena provode moleći i skupljajući
za hranu nego istražujući zločine. (Nije verovatno da će
zatvorenici jesti danas.) Treće, nedostaju obučeni iračkih
zatvorski službenici (ICOS) za vođenje zatvora u Anbaru. Razvoj
i zapošljavanje obučenih ICOS bi omogućilo IP da se fokusiraju
na krivične istrage, a [ne] na nadzor zatvora. Mislim da iračka
policija radi najbolje što može, i oni su me doslovno molili na
humanitarnoj, moralnoj i verskoj osnovi, da im pomognemo da
zatvorenicima pomognu time što bi nekako pokrenuli vladu da
reaguje.

Komentari komandanta MNF pokazuju da je čak i vojska SAD duboko zabrinuta
zbog tretmana zatvorenika od strane iračke vlade.

U međuvremenu, Hjuman rajts voč je 2010. godine objavio da su američki vojni
psiholozi i psihijatri bili saučesnici u mučenju i drugim nezakonitim procedurama.24

Prema tome, dok je ova vrsta strašnog mučenja i zlostavljanja iračkih zatvorenika
bila uobičajena širom pritvorskih objekata SAD tokom okupacije, većina depeša i dopisa
koji se odnose na ovo pitanje bilo je više fokusirano na kontrolu medijske štete i na
diplomatske aktivnosti nego na rešavanje problema i privođenje odgovornih. Isti prioriteti
su bili na snazi kada je bilo u pitanju ubistvo Iračana.

U dokumentu od dvadeset četvrtog jula 2006. godine, izložena je direktiva
potpukovnika Natanijela Džonsona, mlađeg, koja je zahtevala da, kako je pisao Vikiliks:
„Dokazi koji su poverljivi ne budu uvedeni u raspravu po članu 32. na saslušanju četiri
vojnika. Oficir prve klase Kori R. Klaget (Corey R. Clagett), specijalista Vilijam B.
Hansejker (William B.Hunsaker), vodnik Rejmond L. Girouard (Raymond L. Girouard) i
specijalista Džastin R. Graber (Juston R. Graber) pogubili su tri nenaoružana iračka
zatvorenika i pokušali da prikažu incident kao pokušaj bekstva, kako je objavljeno u
medijskom izveštavanju sa vojnog suđenja koje je usledilo.“

Vikiliks je objavio Džonsonovu žalbu protiv izveštaja Majkla D. Stila u kojem
Džonson nije izabran za unapređenje. Stil je bio komandni oficir četvorice optuženih
vojnika, od kojih su svi kasnije izjavili da im je Stil dao naređenje da „ubiju sve vojno
sposobne muškarace“.25

Ovo su samo neki od primera kako je imperija SAD rukovodila u Iraku, pružajući
jasan prikaz kako ona dejstvuje na regionalnom nivou. U principu, depeše iz Iraka nam
pokazuju bezbroj načina koje su SAD koristile kako bi nove podanike, svoje imperije,
porazile, uporedo sa sramnom taktikom primenjenom da sakriju, zamagle ili ,,izokrenu“
istinu.

Nikada ranije unutrašnje poslovanje nijedne imperije nije bilo tako jasno
razotkriveno kao kada je Vikiliks odlučio da ove depeše, beleške i druge dokumente učini
dostupnim javnosti. Kao što je otkriveno, politika SAD u Iraku bila je u velikoj meri
odgovorna za raspad Iraka, čega smo danas svedoci.

206

13. AVGANISTAN

Filis Benis (Phyllis Bennis)

Rat SAD u Avganistanu je uvek bio dodatni rat. Oni koji su bili na vlasti u
Vašingtonu - naročito neokonzervativni ratni huškači koji su boravili u Beloj kući Džordža
V. Buša i Dika Čejnija, u Pentagonu i šire - videli su teroristički napad izveden jedanaestog
septembra 2001. godine, kao priliku da opravdaju novu eru globalnog rata. Njihova glavna
međunarodna meta bio je Irak, ali Avganistan, privremeni dom vođstva Al Kaide koji je
inspirisao bombardere, morao je prvi da bude napadnut.

Napadi jedanaestog septembra su bili šokantni i zastrašujući za ljude u SAD. Nije
bilo takvog napada na tlu SAD, sa toliko ubijenih u jednom incidentu, u živom sećanju.
Bušova administracija je pružila samo jedan mogući odgovor: ili ćemo ići u rat, ili ćemo ih
„pustiti da se izvuku s tim.“ Opcija prepoznavanja napada kao ogromnog zločina protiv
čovečanstva koja nije zahtevala rat, već globalno zajednički odgovor, oslanjajući se na
međunarodno pravo i ojačani sistem međunarodne pravde, nikada nije bila na stolu. Kao
rezultat toga, gotovo niko nije bio spreman da kaže ne neposrednom ratu - devedeset posto
američke javnosti podržalo je napad na Avganistan. Nasuprot tome, do marta 2011. godine,
šezdeset četiri posto Amerikanaca je reklo da se za rat u Avganistanu „nije bilo vredno
boriti“.

To ne znači da nije bilo druge opcije. U dokumentima Vikiliksa, izveštaj
Kongresne službe istraživanja opisuje napade jedanaestog septembra kao:

... odlučujući događaj koji je transformisao napore SAD u borbi
protiv terorizma, od akcija sprovođenja zakona i ograničene
vojne odmazde ka globalnom ratu protiv terorizma. U tom
kontekstu, jedanaestog septembra je izazvao niz vladinih akcija
- uključujući invaziju i okupaciju Avganistana i Iraka (uprkos
očiglednom nedostatku direktne veze između Iraka i napada
jedanaestog septembra).

Ono što je ostalo neizrečeno u tom pažljivo napisanom dokumentu CRS-a je da su
Džordž V. Buš i njegova administracija bili samo previše srećni da transformišu
,,protivterorističke“ napore SAD u globalni rat. Iako su im se ideološke osnove razlikovale,
odluka koja je eskalirala je na neki način bila paralelna odluci Bušovog oca da krene u rat
protiv Iraka 1990-199l.godine. U tom slučaju, administracija Džordža H.V. Buša je
odlučila da koristi pravo (ali teško bez presedana) kršenja međunarodnog prava - iračku
invaziju i okupaciju Kuvajta - kao opravdanje da vodi ,,svet“ (ili barem značajan deo
njega) u rat. Pravi razlog da odabere da odgovori na iračke poteze ratom u punom obimu,
imao je daleko više veze s tim da ponovo podvuče super moć identiteta SAD nakon
raspada Sovjetskog Saveza i završetka Hladnog rata, nego što je to bilo kažnjavanje bivšeg
saveznika SAD, Sadama Huseina.

Rat protiv Avganistana bio je zasnovan na osveti, ne na pravdi. Otmičari tog
jedanaestog septembra nisu bili Avganistanci, nego Egipćani i Saudijci; oni nisu živeli u
Avganistanu, već u Hamburgu; nisu obučavani u Avganistanu, već na Floridi; i nisu
pohađali školu letenja u Avganistanu, već u Minesoti. Pa zašto onda rat? Uglavnom zato
što je Avganistan, gde se nalazilo sedište jezgra rukovodstva al-Kaide, bio meta koja je za

207

javnost imala smisla - barem u prvoj instanci. Ići na Irak odmah, kao što su neki u
administraciji pozivali, bi bilo teže - Irak nije imao nikakve veze sa jedanaestim
septembrom, nije bilo nikakve veze sa al-Kaidom i lažni argument WMD-a bi brzo propao.

Tako da su morali da postave pozornicu pre nego što su krenuli na pravu metu.

Avganistan je bio uvertira.
Problem je, naravno, bio što Avganistan nije bio samo mesto gde je radikalna vlada

dozvolila rad još radikalnijem pokretu na svojoj teritoriji. Avganistan je bio i ostao prava
zemlja u kojoj će stotine hiljada i milioni ljudi koji nemaju nikakve veze sa napadima
jedanaestog septembra biti ubijeni ili gledati kako se uništavaju njihovi životi i porodice,
zbog političke odluke na drugom kraju sveta. To je bio deo koji premalo ljudi razume - i to
je bio jedan od razloga zašto je objavljivanje Vikiliks dokumenata o Avganistanu bilo
toliko suštinski važno.

Rat u Avganistanu, kao i rat u Iraku, bio je zasnovan na mnoštvu laži. Vikiliksovi
radovi dokumentuju šta su vojnici i komandanti na terenu izveštavali druge vojne
zvaničnike - gde su uglavnom govorili istinu. Realnosti ratova u mestima kao što su
Avganistan i Pakistan, kao što je realnost i istorija rata u Vijetnamu, bile su skrivene samo
od Amerikanaca. Ni borcima opozicije niti stanovništvu tih zemalja nikada nisu bili
potrebni dokumenti Pentagona da bi znali šta su snage SAD/NATO radile u njihovim

zemljama.
Invazija i okupacija SAD pokrenule su razorno uništavanje velikog dela

tradicionalnog društvenog tkiva zemlje. Napori da se moderne zapadne vojne sile i
promena režima iskoriste za oslobođenje žena u Avganistanu ili izgradnju novog

sekularnog sistema obrazovanja u velikoj meri nije uspelo. Invazija i okupacija od strane

SAD/NATO mogle bi se opisati da su:

izazvale stvaranje dijaspore malih obrazovanih i profesionalnih
elita Avganistana i... propadanje većeg dela ostatka starog
poretka. Avganistanska [vlada] pokušala je brojne društvene
promene na koje bi se pod drugim okolnostima gledalo kao na
progresivne, uključujući i mere za unapređenje sekularnog
obrazovanja i slobodu žena, ali... vođe, koje su došle uglavnom
iz urbanih područja, imale su malo razumevanja za selo i
poštovanje ruralnih tradicija. Njihovi nespretni napori da
preokrenu društveni i politički poredak u plemenskim područjima
izazvali su široko rasprostranjene pobune.

Držan u tajnosti, iako nije klasifikovan kao poverljiv, dok nije objavljen kao deo
Vikiliksovog Avganistanskog ratnog dnevnika, ovaj pasus se čita kao inteligentan i čak
proročanski opis posledica nedavne američke okupacije Avganistana. Da se postupilo po
njihovoj proceni, možda bi to dovelo do radikalno drugačijeg niza odluka u ratu koji besni
već više od trinaest godina.

Iako se taj opis nalazi u izveštaju iz 2002. godine, koji je pripremila Kongresna
služba za istraživanje pod nazivom „Avganistan: Izazovi i mogućnosti za rekonstrukciju
stabilne i umerene države“ [CRS-RL31389], odnosio se na potpuno drugačije doba. Članak
je pratio razne periode avganistanske istorije, u ovom poglavlju kritički ispitujući razdoblje
1979-1989. godine pod sovjetskim uticajem na vlade Avganistana, počevši od režima

Mohameda Daoud Kana (Mohamed Daoud Khan), koji je svrgnuo avganistanskog kralja
1973. godine i služio je kao predsednik, sve dok nije ubijen 1978. godine.

208

U celosti, originalni pasus glasi:

Daudovo zbacivanje i sovjetska invazija izazvali su stvaranje
dijaspore malih obrazovanih i profesionalnih avganistanskih
elita i porodica povezanih s vladavinom Zahir Šaha, što je
dovelo do propadanja najvećeg dela ostataka starog poretka.
Avganistanski komunisti pokušali su brojne društvene promene na
koje bi se pod drugim okolnostima gledalo kao na progresivne.
To se odnosi i na mere za unapređenje sekularnog obrazovanja i
slobode žena, ali lideri PDPA [Narodne demokratske stranke
Avganistana] koji su došli uglavnom iz urbanih područja, imali
su malo razumevanja za selo i poštovanje ruralne tradicije.
Njihovi nespretni napori da preokrenu društveni i politički
poredak u plemenskim područjima izazvali su široko
rasprostranjene pobune.

Neko bi se nadao da je pristup takvom kritičkom preispitivanju posledica onoga što
je prepoznato kao neprikladni napor ka modernizaciji i okretanju zapadu, možda pomogao
da se dođe do drugačijih odluka vojnih stratega SAD. Ali, umesto toga, Sjedinjene Države
i NATO postavile su u Avganistanu prozapadne vlade i šeme draštvenog uređenja koje bi,
poput onih njihovih sovjetskih kolega trideset godina ranije, možda, ,,pod drugim
okolnostima bile smatrane progresivnim, uključujući i mere za unapređenje sekularnog
obrazovanja i slobodu žena.“ Sjedinjene Države i njihove izabrane vlade u Kabulu, kao i
njegovi sovjetski prethodnici „imale su malo razumevanja za selo i poštovanje ruralne
tradicije. Njihovi nespretni napori da preokrenu društveni i politički poredak u plemenskim
područjima izazvali su široko rasprostranjene pobune.“

Planerima iz SAD nije bilo iznenađenje što ,,demokratske“ strukture zapadnjačkog
stila, koje su stvorene i nametnute uslovima međunarodne Bonske konferencije, osnovane

u decembru 2001. godine zbog stvaranja privremene vlade u Avganistanu nakon

svrgavanja Talibana, nikada stvarno nisu uspele. Za razliku od Iraka, gde je nametnut
sličan model nakon nasilnog zbacivanja iračkog režima 2003. godine, Avganistan nije
imao istoriju dominantne centralne vlade koja ima značajnu moć na celoj teritoriji.
Tradicionalni identitet u Avanistanu je daleko više utemeljen u porodici, selu, plemenu,
etničkoj i jezičkoj pripadnosti i religiji, nego što je bio u nacionalnom identitetu - a odnosi
snaga su definisani ovim istim kategorijama. Nije bilo slučajno da je jedan od brojnih
pogrdnih nadimaka koji je dat predsedniku Hamidu Karzaiju, koga su podržavale SAD, bio
„gradonačelnik Kabula“ - odražavajući činjenicu da je njegov uticaj dostizao više ili manje

do granica grada, ali ne i dalje.
Još jednom je istorijska stvarnost zanemarena. Što ne znači da to nije bilo poznato.

U istom izveštaju o „Rekonstrukciji stabilne i umerene države“ u Avganistanu, izrađenom
u prvim mesecima rata, analitičari su prepoznali da je jedan:

element stabilnosti u prošlim periodima bio komparativni sklad
između države, čiji su zvaničnici osoblje ministarstva
centralne vlade i pokrajinske uprave, i plemenskih vođa,
muslimanskih verskih službenika i drugih uglednih ličnosti koji
su činili lokalne centre moći izvan glavnog grada. Ovaj odnos
je potpomognut činjenicom da je relativno malo zahteva bilo
nametnuto od strane centralne vlade, koja je vršila ograničene
funkcije. Odnosi između države i lokalnih snaga postepeno su
postajali sve teži s rastom modernizacije i ekonomskog razvoja.

209

Potpuni slom svakog privida funkcionalne uprave, počevši od
marksističkog državnog udara 1978. godine, uključujući i
uništavanje centralne birokratije i kompletan nestanak učešća
[Kabula] u provincijskim poslovima, učiniće da se vrlo teško
ponovno uspostavi struktura funkcionalne nacionalne države.
[CRS-RL31389]

***

Posledice koje je zbog toga trebalo očekivati, odmah su se dogodile. Nametanje
jake nacionalno orijentisane vlade nikada nije uspelo; ignorisanje ,,društvenog i političkog
poretka u plemenskim područjima“ zaista „provocira rasprostranjenu pobunu. „Rat za
uništenje svih koji su još ostali iz al-Kaide a da već nisu prebegli u Pakistan i brzo

svrgavanje talibana, ubrzo je postao sveobuhvatna operacija borbe protiv pobunjenika.
Ali ni ovaj napor nije dao rezultata. Bušova administracije je u početku tvrdila da je

rat u Avganistanu fokusiran na dovođenje demokratije, modernizaciju i prava žena u zemlji
o kojoj većina Amerikanaca nije znala gotovo ništa, osim da se američko-sovjetski
posrednički rat vodio tokom osamdesetih i da je al-Kaida pronašla tamo svoj dom
devedesetih godina, pre napada na Sjedinjene Države. Te tvrdnje o širenju demokratije,

nikada nisu ostvarene. Umesto toga, stvarni rezultati rata u Aganistanu - osim pripreme da

se pokrene primarni rat u Iraku - imaju veze sa ubijanjem svih koje SAD smatraju
,,teroristima“. Činjenica da toliko ubijenih ljudi nema nikakve veze sa terorizmom - vrlo
često su to bili poljoprivrednici, svatovi, deca - bila je manje važna od brojanja tela onih za
koje se moglo utvrditi da su loši momci. Međutim, prihvatanje ovog poduhvata zahtevalo
je da se izgradi mitologija kako je ovaj osvetnički rat SAD zapravo pomogao narodu
Avganistana - da ih učini sigurnijim, donese modernu medicinu, obrazuje decu, oslobodi
žene... Postojala je duga lista opravdanja koja je nudila izbor.

U stvarnom svetu, ogromni jaz protivrečnosti između ratovanja i pružanja
humanitarne pomoći bio je očigledan u prvim nedeljama i mesecima rata i nije se mogao
pomiriti sa težnjom za smrtonosnom strategijom gušenja pobune. Čak i pre američke
invazije, Avganistan se već suočavao sa humanitarnom krizom koju je izazvao rat koji je
trajao dvadeset i tri godine, napuštanjem sponzora iz perioda Hladnog rata koji su ostavili
iza sebe samo oružje, nastavljanjem građanskog rata i pet godina surove vladavine talibana
i međunarodnim sankcijama. Izbeglice su bežale čak i pre nego što su počeli napadi SAD. I
glad je bila endemska. Međunarodne pošiljke hrane bile su zaustavljene u očekivanju
bombardovanja SAD, a humanitarne organizacije povukle su svoje međunarodno osoblje.

Ubrzo nakon bombardovanja Avganistana koje je počelo sedmog oktobra 2001.
godine, Sjedinjene Države pokrenule su veliku vežbu u cilju propagande, bacanje iz
vazduha individualnih prehrambenih paketa u umotima jarko žute boje (humanitarni
dnevni obroci ili HDO) nad izolovanim delovima zemlje. Stručnjaci za pomoć u

humanitarnoj krizi bili su jednoglasni da je bacanje hrane iz vazduha bilo preskupo i
logistički teško, često paketi nisu dolazili do svoje ciljne populacije, a gotovo ništa nisu
učinili da se pozabave čak i neposrednim uslovima koji su za posledicu imali glad koja je
vladala u većem delu zemlje. Međutim, to je izgledalo dobro na Si-En-Enu - i kao što je
vojska dobro znala, bio je to odličan način da se obezbedi publicitet potrebi humanitarnog
rata SAD/NATO u Avganistanu, i tako „pobedi u ratu percepcijama i informacijama.“
Problem je bio što je ta ista svetložuta plastika korišćena za zamotavanje bombica
sadržanih u kasetnim bombama, koje su ratni avioni SAD bacali širom Avganistana.

210

Izveštaj pripremljen u Školi za napredne vojne studije komande vojske SAD i
Generalštabu koledža u Fort Levenvortu, iz decembra 2010. godine koji je objavio
Vikiliks, daje suvi, klinički pogled na ono šta se kasnije dogodilo:

Element operacije koji planeri nisu razmatrali bio je rizik da
HDO padnu u područja koja sadrže neeksplodirana ubojita
sredstva. Žuta boja HDO povećavala je taj rizik. Izvori iz
Oksfam internešenela, organizacije za međunarodnu pomoć i
ljudska prava [doslovno], javno su izjavili u intervjuu za Si-
Bi-Es da je postojala opasnost da bi Avganistanci koji pokušaju
da dođu do hrane mogli pogrešno da uđu i neko od brojnih
minskih polja u [zemlji]. Osim toga, dok letovi MVS [Mobilne
vazduhoplovne snage] isporučuju žute HDO, borbeni avioni
Sjedinjenih Država isporučuju drugi žuti paket u Avganistanu,
kasetne bombe BLU 92. [To je stvorilo] potencijalno opasnu
situaciju za one koji su videli žute objekte na otvorenom
polju. Da bi se ublažio ovaj rizik, snage Sjedinjenih Država
prenosile su poruke na persijskom i paštunskom, koje
upozoravaju Avganistanace na potencijalnu zabunu i kako da
prepoznaju da li je... žuti objekt bomba ili hrana. Drugi po
redu efekat konfuzije između hrane i bombi bila je smanjeno
korišćenje BLU 92 [kasetne bombe] po nalogu Ministarstva
odbrane SAD. Pored toga, izveštaj za štampu Ministarstva
odbrane SAD koji je objavio Rojters razmatra potencijal ove
konfuzije, što je rezultiralo stvaranjem negativne strateške
komunikacije za napor Sjedinjenih Država. U cilju sprečavanja
ove konfuzije u budućnosti, Ministarstvo odbrane je naredilo da
se boja pakovanja HDO promeni od žute u boju lososa.

Inicijalna namera bacanja iz vazduha je bila da se nahrane
Avganistanaci koji se nalaze u teško dostupnim područjima u
severnim delovima zemlje. Sve u svemu, napori MVS bili su
uspešni; ljudi su nahranjeni i lokalne i globalne poruke o
saosećanju SAD sa Avganistancima koji nisu borci, prenete su.
Ovo se očigledno desilo, kada je 2,5 miliona HDO isporučeno
tokom početnih dana operacije. Bacanje iz vazduha MVS nije bio
željeni način isporuke hrane i drugih važnih zaliha, ali
nepostojanje kopnenih transportnih sistema i nepristupačan
položaj ljudi u nevolji zahtevao je bacanj[a] iz vazduha.
Međutim, sposobnost obavljanja takvih vrsta operacija pokazala
se u to vreme vitalnom za ukupnu strategiju Sjedinjenih Dražava
da porazi bazu podrške terorističkim organizacijama koje deluju
u Avganistanu. Hibridna snaga koju je pokazala operacija uvela
je inovativan način borbe protiv neprijatelja, dok u isto vreme
pobeđuje u ratu percepcijama i informacijama.1

Opasnost uzrokovana konfiizijom između obroka paketa umotanih u žuto i kasetnih bombi
umotanih u žuto, dovela je do ozbiljne sramote za Pentagon. Radio emisija je najavila:

Pažnja narodu Avganistana! Kao što ste možda čuli, Partnerstvo
nacija baca žute humanitarne dnevne obroke... U područjima
daleko od onih gde bacamo hranu, mi bacamo kasetne bombe. Iako
je to malo verovatno, moguće je da neka bomba neće eksplodirati
na udar. Ove bombe su žute boje... Molimo vas, molimo vas
budite oprezni kada se približavate nepoznatim žutim objekatima
u područjima koja su nedavno bombardovana.2

211

Još jedan deo istog izveštaja čak i potvrđuje:

Nažalost, misije HDO nisu bile tako uspešne kako su se nadali

oni koji su ih planirali. U izveštaju koji je napisao

penzionisani potpukovnik specijalnih vojnih snaga za nevladinu

agenciju Partners internešenel faundejšn (Partners

International Foundation), dokumentovano je nekoliko

nedostataka operacije. Ti nedostaci uključivali su nepotpuno

razumevanje dugoročne brige o Avganistanacima, neuspeh da

brojni kontejneri sa obrocima ostanu celi tokom operacija

bacanja iz vazduha i uključivanje u obroke nejestivih kesica

koje upijaju vlagu. Rezultat je bio potrošnja i kontaminirane

hrane i nejestivog materijala. Prvi nedostatak se desio jer

planeri nisu shvatili kako će Avganistanci da koriste te

materijale. Hrane je bilo malo na severu zemlje i zima je

trebalo da počne, što je dovelo do toga da su mnogi

Avganistanci skladištili hranu za buduću potrošnju. Prema

Bedžaminu Sklejveru, apsolventu na Fakultetu za pravo i

diplomatiju Tufts, [HDO] su imali za cilj da nahrane

stanovništvo za vrlo kratak period - nekoliko dana do nedelju

dana, najviše. Oni su povećali sigurnost hrane jednostavnim

stavljanjem paketa u ruke neuhranjenih. Obroci su napravljeni

da se konzumiraju odmah nakon otvaranja, a ne da se skladište

za preživljavanje u budućnosti. Osim toga, specijalne snage

koje su bile na tom geografskom području otkrile su da su mnogi

paketi bili oštećeni prilikom isporuke i da je hrana unutra

bila pokvarena. Još jedan nedostatak je korišćenje kesica za

sušenje, materijala koji se koristi za očuvanje svežine i

smanjivanje vlage u hrani. Ove kesice su bile ubačene u pakete

sa uputstvima i grafičkim prikazom (krug sa linijom preko nje)

da se one ne jedu. U izveštaju se navodi da se najmanje

trideset i pet Avganistanaca žalilo kako su se razboleli nakon

što su pojeli ovu supstancu.

Prvog novembra 2001. godine, Pentagon je najavio da će promeniti boju paketa
hrane u plavo. „Žalosno je da su kasetne bombe - one neeksplodirane - iste boje kao i
paketi hrane“, rekao je general Ričard Majers predsedavajući Generalštaba. On je priznao
mogućnost da avganistanski civili mogu zabunom zameniti očajnički očekivan obrok sa
neeksplodiranom kasetnom bombom. ,,Na žalost, oni su se navikli da trče do žutog“, rekao
je. Međutim, nije znao koliko bi vremena bilo potrebno za promenu boje. ,,To će,
očigledno, potrajati neko vreme, jer mnogo njih cirkuliše u sistemu. “ Na konferenciji za

novinare sa sekretarom za odbranu Ramsfeldom, general Majers je najavio da SAD ne

nameravaju da obustave upotrebu kasetnih bombi.
Ali za PR imidž Pentagona, problem je bio daleko teži nego što je smireni jezik u

izveštaju kasnije ukazao. Sjedinjene Države su jedna od retkih zemalja koja je odbila da
potpiše Sporazum o zabrani nagaznih mina u Otavi. Kao i široko pitanje korišćenja SAD
kasetnih bombi u Avganistanu, odbijanje da potpiše sporazum, bilo je poznato - iako je
rezultiralo izuzetno malom pokrivenošću ključnih medija koje je izazvalo vrlo malo
ogorčenja - u vreme kada se dešavalo.

Međutim, Avganistanski ratni dnevnik pruža informacije koje idu još dalje. U
depeši iz decembra 2008. godine, američki zvaničnici se se žalili na probleme sa kojima se

212

suočavaju nakon međunarodno pozdravljene konferencije o nametanju potpune zabrane
kasetne municije - jezivog nagaznog oružja, ni pod kojim okolnostima. Avganistan je
odlučio da potpiše novu Konvenciju o zabrani kasetne municije (CCM). Pošto je
Konvencija zabranila prisustvo, kao i korišćenje, kasetnih bombi, Vašington se odjednom
suočio sa realnošću da bi to moglo imati posla s nespremnošću Avganistana da i dalje
dopušta Pentagonu da smrtonosno skladište kasetnih bombi ostane u njihovoj zemlji, a

kamoli da nastave sa njihovom upotrebom:
Vlada Islamske Republike Avganistan pridružila se broju od devedeset tri druge

države u potpisivanju Konvencije o zabrani kasetne municije (CCM) od trećeg do četvrtog
decembra 2008.godine u Oslu, u Norveškoj. Sjedinjene Države nisu potpisale sporazum jer
je kasetna municija i dalje imala vojnu korisnost. Vlada SAD smatra da član 21.

Konvencije daje fleksibilnost da potpisnice nastave saradnju i sprovode operacije sa
snagama SAD, a zauzvrat da snage SAD čuvaju, prenose i koriste kasetnu municiju SAD
na području države potpisnice. Odeljenje traži da se omogući pristup odgovarajućim

sagovornicima u avganistanskim ministarstavima spoljnih poslova i obrane, da urgiraju da
Kabul protumači član 21. na sličan način, minimizirajući bilo koji potencijalni uticaj
avganistanskog potpisivanja Konvencije na operacije SAD i vojnu saradnju. Imajući u vidu
političku osetljivost na kasetnu municiju u Avganistanu, kao i zbog vazdušnih i
artiljerijskih napada u celini, Odeljenje veruje da će pristup na nižem nivou biti najbolji
način da se osigura zajedničko razumevanje da CCM ne ometa vojno planiranje i operacije
između naše dve vlade.

Većina depeša se odnosi na tvrdnju o važnosti kasetnih bombi za zaštitu vojnika
SAD i NATO. Međutim, u glavnim tačkama rasprave koje su identifikovane u depeši i
koristiće se kao argumenti za avganistansku vladu, analitičari SAD iznose zapanjujuću
tvrdnju da će upotreba kasetnih bombi zapravo sprečiti civilne žrtve. Ova tvrdnja se
pojavljuje u poslednjoj temi razgovora, označenoj kao „Ako se postavi pitanje“, očito
upozoravajući da se ovi argumenti mogu koristiti samo ako avganistanski sagovornici

zauzmu suprotan stav:

AKO SE POSTAVI PITANJE: SAD trenutno imaju vrlo malu zalihu
kasetne municije u Avganistanu. U određenim okolnostima, ona je
najefikasniji sistem za korišćenje protiv lakih oklopnih,
vozila na točkovima, materijala i osoblja, dok u isto vreme
ograničava kolateralnu štetu. Onemogućavanje korišćenja kasetne
municije povećaće rizik za koalicione snage koje su angažovane
u borbi protiv neprijateljske kontra vatre, smanjiće
odgovornost, smanjiće broj različitih ciljeva koji mogu biti
napadnuti u određenom vremenskom periodu, i značajno će
povećati rizik od kolateralne štete zbog potrebe korišćenja
većeg broja velikih, jedinstvenih bojevih glava da bi se
postigao isti zadatak.

Veći deo teksta depeše izražava iritaciju odlukom avganistanske vlade da uopšte
potpiše sporazum o upotrebi kasetnih bombi - posebno bez nivoa konsultacija sa svojim
pomogačima iz SAD koje Vašington očigledno smatra odgovarajućim:

Uprkos tome što su predsednik Karzai i ministar inostranih
poslova Spanta uveravali u suprotno ambasadora Vuda, februara
2008. godine, Giroa [Vlada islamske republike Avganistan]

213

pridružila se broju od devedeset tri druge države u
potpisivanju CCM od trećeg do četvrtog decembra 2008. godine u
Oslu, u Norveškoj. Prema pravovremenom izveštavanju
diplomatskog predstavništva, predsednik Karzai, odlučio je, u
poslednjem trenutku, da nadglasa Spantu i potpiše CCM, bez
prethodne konsultacije sa vladom SAD ili drugim ključnim
državama koje se bave operacijama u Avganistanu... Imajući u
vidu političku osetljivost u zemlji zbog okolne kasetne
municije, kao i vazdušne i artiljerijske napade u celini,
Odeljenje smatra da bi dijalog na relativno nižem nivou, na
pod-ministarskom nivou biti najbolji način da se osigura
zajedničko razumevanje između SAD i Vlade islamske republike
Avganistan (Giroa) da CCM ne ometa vojno planiranje i
operacije SAD i ISAF.

Činjenica da su Sjedinjene Države i dalje bile izuzetak, odbijajući da potpišu
zabranu kasetnih bombi, očigledno ih nije sprečiia da tvrde da imaju pravo da definišu šta
je konvencijom zabranjujeno, a šta nije, za zemlju koja je odlučila daje potpiše.

Tokom nekoliko godina rata, dugogodišnja rasprava unutar Bušove administracije
oko prirode rata u Avganistanu pomerila se definitivno daleko od ciljeva „koji osvajaju
srca i umove“ u gušenju pobune, u korist borbe protiv terorizma, eliminišući svaku tvrdnju
da je rat imao ikakve veze sa zaštitom Avganistanaca. Borba protiv terorizma u suštini
znači da je ubijanje terorista (sa svom kolateralnom štetom koja može biti posledica toga)
jedini cilj. U periodu između 2009-2010. godine, nastao je veći deo tvdnje, nove Obamine
administracije da će njena politika rata u Avganistanu preći u borbu protiv pobunjenika. U
teoriji, operacije protiv pobunjenika, trebalo bi da osvoje javnu podršku lokalnog
stanovništva vladi i njenim stranim sponzorima, pružajući im, između ostalog, zaštitu od
takozvanih pobunjeničkih snaga.

U Avganistanu, to bi značilo zaštitu lokalnih Avganistanaca od napada Talibana i

drugih antivladinih i anti-SAD/NATO snaga. Kod borbe protiv terorizma, s druge strane,
radi se samo o ubijanju ,,neprijatelja“: loših momaka, kao što je u ovom slučaju definisala
vojska SAD. Problem je, naravno, bilo to što loši momci za Pentagon nisu uvek bili loši
momci u lokalnom selu ili gradu. A zaštita ljudi od Talibana nije im pružala nikakvu
sigurnost da neće postati „kolateralna šteta“ tokom vazdušnih napada SAD/NATO i noćnih

racija.
Teorija je jasna: ako je prioritet bio da se zaštite civili, a ne da se ubije što je

moguće više protivnika, postojale bi mnogo veće šanse da se dobije podrška lokalnog
stanovništva. Ali ta teorijska logika ostavlja mnoga pitanja bez odgovora, kada se

primenjuje u stvarnom svetu. Plan SAD za borbu protiv pobunjenika u Avganistanu,
poznat kao „očisti, zadrži i izgradi“, ostao je utemeljen na ciljanju i ubijanju pobunjenika,
bez obzira na to da li su Talibani ili druge naoružane pobunjeničke grupe. ,,Očisti“ se
odnosi direktno na ,,čišćenje“ oblasti od naoružanih protivnika SAD i njegovih
avganistanskih saveznika - u mnogim slučajevima bez konsultacije sa avganistanskim
liderima lokalne zajednice - ubijanjem. No, čak i ako je neko sa liste SAD „ubiti ili
zarobiti“ ponekad bio uspešno targetiran, daleko veći broj civila je ubijen u većini napada.
Kao deo plana da osvoji lokalnu podršku, strategija bazirana na ubistvu je uvek bila
osuđena na propast.

Ostalo je nejasno, ko je bio na listi za odstrel Bele kuće i zašto. Nesrećni
Avganistanci koji su ocinkareni kao „teroristi“ američkim vojnicima, često su bili samo

214

obični seljaci koji se bore da zarade za život, uspeli su da se zamere nekom i odjednom su
proglašeni za loše momke. Izvor bi često zaradio premiju, novac od SAD za pruženu
uslugu. Među objavljenim papirima je dokument pripremljen samo nekoliko meseci nakon
početka rata - službeni izveštaj kongresu koji je jasno rekao da je već poznato da su
„avganistanski gospodari rata optuženi za izazivanje pogrešnih napada na civile ili pro-
Karzaijeve grupe davanjem lažnih obaveštajnih podataka američkim snagama“ [CRS-
RL31389]. (Važno je napomenuti da su napadi SAD koji se ovde navode kao ,,greške“ -
samo obaveštajni podaci dobijeni od gospodara rata koji se smatraju ,,lažnim“.)

Naravno, dok je Obamin plan borbe protiv pobunjenika bio najavljen uz veliku
pompu u proleće 2009. godine kao plan za zaštitu civila. Stvarne operacije SAD na terenu i
dalje su izlagale civile ogromnom riziku od vazdušnih napada američke avijacije, unakrsne
vatre između SAD i opozicionih snaga, mina na putu ili drugih napada koji su namenjeni
vojsci SAD ili vladinim trupama koje podržvaju SAD. Postojao je i rizik od Talibana i
drugih pobunjeničkih snaga koje kažnjavaju sve one za koje veruju da podržavaju SAD i

njene saveznike.

U stvari, tvrdnja Obamine administracije o pomaku borbe protiv terorizma ka borbi

protiv pobunjenika nikada nije bila stvarna. General koji je bio imenovan da je vodi, Stenli

Mekkristal, trebalo je da predstavlja novu vrstu vojnog stratega, koji se ne bi fokusirao na
pronalaženje i ubijanje neprijatelja, već na ovu naizgled novu strategiju za osvajanje srca i
umova, kao i zaštitu civila. Ali lična Mekkristalova biografija je protivrečila toj promeni.
Njegovo ranije iskustvo bilo je u staromodnoj borbi protiv terorizma „uhvati loše momke“,

od njegovih dana u Vijetnamu. Pre preuzimanja rata u Avganistanu 2009. godine, proveo
je skoro svih pet godina komandujući jedinicama specijalnih snaga koje su progonile
pojedince al-Kaide i druge vođe pobunjenika u Avganistanu, Iraku i Pakistanu. To je
podrazumevalo, pre svega, vazdušne napade i ciljane racije - tradicionalne metode za

borbu protiv terorizma.
Visoki zvaničnici Pentagona su priznali da će Mekkristalov pristup verovatno

dovesti do „eskalacije nasilja, ubrzanja ciljanih ubistava i spornih napada specijalnih snaga
SAD na jaka uporišta Talibana u Pakistanu.“ Prema Ričardu Sejlu, dopisniku odbrane za
Bliskoistočni Tajms, izvori iz Pentagona su upozorili da imenovanje Mekkristala „predviđa
mnogo krvaviju fazu rata...“ Mekkristal je profesionalni ubica. To je ono u čemu je dobra
ekipa koju on vodi“, rekao je bivši visoki zvaničnik DIA, Pet Lang. “3

CIVILI U RATU

Bilo je mnogo profesionalnih ubica u Avganistanu. Avganistanski ratni dnevnik
nije otkrio da je rat bio drugačiji od onoga što smo znali, ali je dao izvestan nivo
potkrepljujućih detalja, često na klinički preciznom jeziku. Ogroman broj civilnih žrtava
bila je poznata karakteristika američkog rata u Avganistanu, od samog početka. Napadi na

civile su ostali velika kriza u ratu u Avganistanu - ali puno detalja je ostalo sakriveno.
Samo tri nedelje nakon što je Barak Obama položio zakletvu za predsednika, u februaru
2009. godine, Vikiliks je objavio poverljivi izveštaj NATO-a koji otkriva da je broj
civilnih žrtava u Avganistanu porastao za četrdeset šest procenata tokom 2008. godine.4

Prema uvodu Vikiliksa, izveštaj „pokazuje dramatičnu eskalaciju rata i građanskih
nereda.“ Napadi na snage SAD i NATO su znatno povećani, uključujući i dvadeset sedam
posto porasta napada IED, a četrdeset posto porasta puščane i raketne vatre i povećanje od
šezdeset sedam posto vatre zemlja-vazduh protiv vazduhoplovne koalicije. Sve to je

215

rezultiralo povećanjem broja poginulih vojnika SAD/NATO od trideset pet posto, dok su
otmice i ubistva porasla za pedeset posto, a napadi na avganistansku vladu koju podržavaju
SAD porasli su više nego duplo, za čak sto devetnaest posto.

U međuvremenu, izveštaj dokumentuje da je samo pola porodica izvan Kabula
imalo pristup osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, a samo polovina dece je imala bilo kakav
pristup nekoj školi.

Izveštaj - koji je izradila Centralna komanda u Pentagonu, zvanično kao
„Međunarodne snage za pomoć bezbednosti u Avganistanu“ (ISAF) - čuvan je kao tajna,
određena „samo za službenu upotrebu.“ Jedan od razloga što je bio tajna, mogao bi biti
Pentagonov porast broja civilnih žrtava - četrdeset šest posto više u odnosu na godinu dana
ranije - koji je bio znatno veći, čak za četrdeset posto od eskalacije koje su izračunale

Ujedinjene nacije.
Od samog početka, rat SAD u Avganistanu uključivao je mučenje, zvanična kršenja

ljudskih prava i međunarodnih sporazuma, omalovažavanje ljudskog dostojanstva, prezir
prema avganistanskim kulturnim normama i još mnogo toga. Vojnici SAD i njenih

lokalnih saveznika nisu morali da tretiraju zatvorenike ili civile gore nego u ranijim
ratovima (zloglasni kavezi za tigrove u kojima je južnovijetnamska vlada, koju su
podržavale SAD, držala zarobljenike samo je jedno poređenje), ali je globalni rat protiv
terorizma sigurno otišao dalje u opravdavanju ovakvog tretmana, u mnogim slučajevima

gotovo se hvalisao o tome.
U rezimeu izveštaja iz 2008. godine, koji je otkriven u Avganistanskom ratnom

dnevniku, analiza kongresnog angažmana na pitanjima ispitivanja i mučenja, uključujući i
takozvani „Amandman Mekejn“, uzima kao normalnu stvar, kategoriju „neprijateljskih
boraca“ i „osumnjičenih terorista“ koje su pritvorili vojnici SAD, bez ikakve naznake da su
sami ovi termini osmišljeni kao deo svesne strategije da se zanemare obaveze koje nameće
Ženevska konvencija o postupanju sa zatvorenicima:

Polemika je nastala u vezi sa američkim tretmanom
neprijateljskih boraca i osumnjičenih terorista koji su bili
zatvoreni u Iraku, Avganistanu i na drugim lokacijama. Da li je
takav tretman u skladu sa američkim statutom i ugovorima, kao
što je Konvencija UN protiv torture i drugih surovih,
neljudskih i ponižavajućih kazni i postupaka (CAT), kao i
Ženevska konvencija iz 1949. godine. Kongres je odobrio dodatna
uputstva koja se odnose na postupanje prema zatvorenicima preko
Zakona o postupanju prema pritvorenicima (DTA), koji je donesen
u skladu kako sa Vanrednom dopunom budžeta za rešavanje uragana
u Meksičkom zalivu Ministarstva odbrane tako i sa Zakonom o
pandemiji gripa 2006. godine (PL 109 -148, TITLE X) i Zakonom o
autorizaciji nacionalne odbrane za fiskalnu 2006. godinu. (PL
109-163, TITLE XIV). Između ostalog, DTA sadrži odredbe koje
(1) zahtevaju od osoblja Ministarstva odbrane (DOD) da primene
uputstva Terenskog priručnika vojske Sjedinjenih država dok
ispituju pritvorenika i (2) zabranjuju „okrutno, nehumano i
ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje osoba u pritvoru,
zatvoru, ili pod kontrolom vlade Sjedinjenih Država“. Ove
odredbe DTA, koje je prvi put uveo senator Džon Mekejn,
popularno se nazivaju „Mekejnov amandman“. Ovaj izveštaj
razmatra Mekejnov amandman, pošto je modifikovan i propisan kao
zakon. [CRS-RL33655]

216

U drugom delu, izveštaj pruža podsetnik na Bušov plan da stavi veto na bilo koji

napor kongresa da se CIA smatra odgovornom po istim javnim standardima koje je
Pentagon trebalo da prati u Vojnom terenskom priručniku. Međutim, koliko god su ti
standardi bili dosledno kršeni, barem su zvanično osmišljeni da zadovolje zahteve
Ženevske konvencije. Oni su bili daleko restriktivniji od zvaničnih standarda tehnika
ispitivanja CIA, koji su otvoreno uključivali mučenje, ali su to uporno negirali:

Na kraju, ovaj izveštaj ukratko opisuje zakonodavstvo uvedeno
na 110. Kongresu, koje se odnosi na standarde ili zahteve
ispitivanja prvobitno zasnovano na Mekejnovom amandmanu.
Dotično zakonodavstvo uključuje HR 2082, Zakon o autorizaciji
obaveštajnih podataka za fiskalnu 2008. godinu, na koji je
predsednik Buš stavio veto osmog marta 2008. godine i HR 4156,
Zakon o urednoj i odgovornoj preraspodeli izdvajanja za Irak,
iz 2008.godine, koji je Dom usvojio četrnaestog novembra 2007.
godine, ali ga Senat nije razmatrao zbog propusta da se pozove
na datum zatvaranja debate o predlogu zakona. Oba nacrta zakona
predlagala su da se CIA i drugim obavještajnim agencijama
zabrani primena bilo kakvih taktika ispitivanja, taktika koje
nisu odobrene od strane Vojnog terenskog priručnika, efikasno
zabranjujući tim agencijama i primenjivanje određenih
agresivnih tehnika ispitivanja, uključujući i gušenje u vodi,
bez obzira na to da li se te tehnike inače legalno smatraju
dozvoljenim. Bela kuća je navela da će predsednik staviti veto
na svaki zakonski propis kojim se zahteva da CIA koristi samo
one tehnike ispitivanja koje su odobrene od strane Vojnog
terenskog priručnika.

Protivljenje ratu u Avganistanu je raslo - u početku postepeno, a onda brže - od
prvih meseci američke invazije i okupacije. Iako su žrtve (žrtve SAD, barem - nažalost
avganistanske žrtave su previše retko dovodile do velikog protivljenja) odigrale ulogu u
rastu ogorčenja javnosti zbog rata, njegova cena je, međitim, bila još jedan važan razlog.

Od oktobra 2001. godine, poreski obveznici SAD su sami platili oko 715 milijardi USD za
rat u Avganistanu. U prevodu, više od deset miliona USD svakog sata - svakog dana, svake

godine od 2001. godine.
A izvan širokog problema finansiranja rata za koji se nadaleko razumelo da nije

ostvario iskazane ciljeve, bilo je povremenih negodovanja kada je postalo jasno da se
novcem poreskih obveznika SAD - direktno iz blagajne Pentagona - pomaže finansiranje

pobune Talibana. I dok je ta prava stvarnost ranije bila poznata u malim krugovima,
Vikiliks je ponovo pružio detaljne primere kako je to funcionisalo.

U fizičkom smislu, Avganistan je izuzetno izolovana zemlja. Bez izlaza na more i
okružen planinama, pola sveta daleko od SAD, koncentrisanje i snabdevanje okupatorske
vojske od sto pedeset hiljada vojnika SAD i NATO u svakom trenutku je bila logistička
noćna mora. Prevoženje robe ili kamionom preko pakistanske granice, a onda dugim i
opasnim putem do Kabula i dalje ili avionom uz ogroman trošak do vazduhoplovne baze
Bagram izvan Kabula, snabdevajući i naoružavajući stotine „desantnih vojnih položaja“
razbacanih širom zemlje, zahtevalo je puno lokalne pomoći. To je značilo angažovanje
lokalnih preduzeća koje se bave transportom, a to je, takođe, značilo plaćanje za
bezbednost. Jedna depeša iz 2007. godine opisuje upravo takav primer pružanja usluga

217

vojsci.U pitanju je bilo lokalno avganistansko transportno preduzeće sa upečatljivim

imenom:

Četiri Internešenel jahača prijavila su kako su im prišle
pristalice Talibana da razgovaraju o uplati za siguran prolaz
konvoja kroz njihovo područje. Trenutna cena za prolaz je 500
USD po kamionu od Kandahara do Herata, 50 USD po kamionu od
Kabula do Gaznija, 100 USD po kamionu od Gaznija do Orguna-E i
200-300 USD po kamionu od Orguna-E do Vazi Kva. Svi pregovori
se vode izvan Avganistana s Talibanima POC koji su u Kveti, u
Pakistanu. Ova informacija je potvrđena od strane drugih HRT
firmi i izjavama drugih kompanija da plaćaju u novcu za siguran
prolaz. [CRS RL33655]

Finansijski iznosi do 500 USD po kamionu koji se plaća Talibanima (kao i drugoj
miliciji, od kojih su neki nominalno pristalice vlade) došli su do nekoliko stotina miliona
dolara. Saznanje da su te ogromne sume plaćene Talibanima, čak i kao tobožnje
opravdanje da je za američke vojnike u Avganistanu to bila neophodna potreba da zbrišu
Talibane, odigralo je značajnu ulogu u smanjenju javne podrške ratu.

Ratovi protiv pobunjenika daleko od domovine okupatorskih vojnika nikad nisu
laki. Kada su se Sjedinjene Države spremale da napadnu Avganistan 2001. godine, jezik i
kultura te zemlje ostali su nepoznati većini vojnika i komandanata koji su tamo poslati.
Kada je počeo rat u Avganistanu, bilo je jasno da Bušova administracija nema nikakvu
brigu ili interes za ljude, religiju, tradiciju, kulturu ili bilo šta drugo što je tamo postojalo.
Prvobitna tvrdnja Bušovog sekretara za odbranu, Donalda Ramsfelda, bila je kako će rat
biti kratak i uredan: talibanska vlada će biti zbačena. Nova vlada, stvorena na konferenciji
u Bonu u decembru 2001. godine, biće helikopterom prebačena u Kabul da preuzme vlast,
stanovništvo će biti zahvalno, a posao završen.

Nije ispalo baš tako. Kratki rat se prilično brzo pretvorio u dugoročni, protiv
pobunjenika, sa vojnicima SAD i drugim NATO vojnicima koji se suočavaju sa uslovima u
kojima nepoznavanje lokalnog stanovništva i kulture stavlja same vojnike, kao i prolazne
ciljeva rata, u ozbiljan rizik. Shvativši to, nakon nekoliko godina rata, vojska je započela
projekat osmišljen da uključi akademike - antropologe, sociologe i druge - u vojne jedinice
u Avganistanu, da bi omogućila vojnicima jačanje kapaciteta, pružajući im kulturološki i
društveni uvid u avganistansko društvo.

U avgustu 2009. godine, časopis Vašington post je dokumentovao rad psihologa i
antropologa koji su se priključili Pentagonovom projektu Humanost, na terenu. Na
fotografijama su akademici bili obučeni u maskirne uniforme i naoružani standardnim
oružjem, nisu se razlikovali od redovnih vojnika. Njihova uloga u jednom ,,modelu“ sela,
Pir Zadehu (Pir Zadeh), na jugu Avganistana, opisana je ovako: „Oni su se vozili u MRAP,
teškim, oklopnim vozilima koja umanjuju efekte improvizovanih bombi, onda su izašli i

kretali se zapadno kroz selo. Dok su se kretali, vojnici su oko njih napravili bezbednosni
obruč... Svaki seljak koji bi želeo da prođe patrolu morao bi da uđe u obruč da bi ga
pretresli zbog oružja. ,,Post je potvrdio da je malo sociologa bilo spremno da učestvuje, ali
nikada nije postavio kritično pitanje zašto je to tako. Nikada nije postavio pitanje čije je
selo po mišljenju vojnika koji su postavljali obruč. Iako je bilo tragično, svakako nikoga ne
bi trebalo da iznenadi da je raniji regrut Humanosti na terenu, opisan kao „vojnik i
humanitarni radnik“, ubijen u napadu dok je patrolirao u susednom selu. Napadač je

218

zarobljen, a partner sociologa Armi Rejndžer u Humanosti na terenu „izvadio je pištolj i
pucao čoveku u glavu.“ On se izjasnio krivim za ubistvo iz nehata i osuđen je na uslovnu i
novčanu kaznu.

Ostavljeno je Vikiliksu da obelodani „Timski priručnik Humanosti na terenu“ - koji
nije klasifikovan kao poverljiv, ali je držan dalje od javnosti - sa njegovim opisom ko čini
te timove i šta su njihovi zadaci u sprovođenju rata protiv pobunjenika. Bilo da su zvanični
pripadnici vojske ili ne, njihov zadatak je jasan: jačanje vojnih operacija vojske SAD:

Timovi Humanosti na terenu(HTT) su timovi od pet do devet
osoba raspoređeni po sistemu Humanosti na terenu (HTS) da
podrže komandante oblasti popunjavanjem jaza u njihovom
poznavanju kulture u sadašnjem radnom okruženju i pružanjem
kulturoloških interpretacija događaja koji se odvijaju u okviru
područja delovanja. Tim se sastoji od pojedinaca iz oblasti
društvenih nauka i sa operativnim iskustvom koji su raspoređeni
s taktičkim i operativnim vojnim jedinicama, kako bi pomagali u
sticanju znanja o lokalnom stanovništvu u koherentnom
analitičkom okviru i gradili odnose sa lokalnim moćnicima u
cilju pružanja saveta i prilika, komandantima i osoblju na
terenu.
...

Svaki tim je regrutovan i obučen za određeni region, zatim
raspoređen i uključen u svoje jedinice kojima pruža podršku.
HTT se sastoje od redovnih vojnika i onih po ugovoru unutar
vojnog odseka, koje pružaju kombinaciju visokih vojnih
specijalista i akademika sa jakim akreditivima iz društvenih
nauka. Jedan HTT integriše se sa osobljem jedinice, sprovodi
neklasifikovano istraživanje na otvorenom i na terenu. Pruža
operativno relevantne informacije o humanosti na terenu, kao
podrška planiranju, pripremi, izvršenju i proceni operacija.

Osnovni uslov neregularnog ratovanja i operacija protiv
pobunjenika je da komandant i osoblje više ne mogu ograničiti
svoj fokus na tradicionalnu misiju, neprijatelja, teren i
vremenske uslove, prijateljske trupe i raspoloživu i vreme.

U okruženju neregularnog ratovanja „komandanatima i planerima
je potreban uvid u kulturu, percepciju, vrednosti, uverenja,
interese, i procese odlučivanja pojedinaca i grupa“. Treba ih
vrednovati u skladu sa njihovim „društvom, društvenom
strukturom, kulturom, jezikom, moći i autoritetom, i
interesima“. Dimenzija humanosti je sama suština okruženja
neregularnog ratovanja. Razumevanje lokalnih kulturnih,
političkih, socijalnih, ekonomskih i religijskih faktora je od
presudnog značaja za uspešnu borbu protiv pobunjenika i
stabilnost delovanja, i na kraju, za uspeh u ratu protiv
terorizma. U operacijama stabilnosti i neregularnom ratovanju,
humani aspekt okruženja postaje ključan za uspeh misije.

Informacije o društvenim grupama i njihovim interesima,
uverenjima, vođama i pokretačima individualnog i grupnog
ponašanja, potrebne su za vođenje efikasne borbe protiv
pobunjenika. Stručna znanja o sprovođenju istraživanja i
analiza koje pružaju validne i objektivne informacije o ovim
temama su veoma specijalizovana u društvenim naukama.
Istraživanja društvenih nauka o stanovništvu nacije zemlje
domaćina stvara bazu znanja koja se naziva Humanost na terenu,
ili „element operativnog okruženja koji obuhvata kulturne,

219

sociološke, političke i ekonomske faktore lokalnog
stanovništva“.5

Tadašnji avganistanski narod postao je „element operativnog okruženja“
Vašingtonskog rata.

MASAKR DAST-E-LEILI

Filozofija artikulisana u Priručniku videla je masakre kao nezaobilaznu
komponentu rata SAD. Naravno, jedna od najznačajnijih posledica objavljivanja

dokumenata Vikiliksa bilo je detaljno evidentiranje masovnog ubijanja i drugih varvarstava
- radnji koje pružaju šokantnu, ali ne i iznenađujuću, prizmu za razumevanje rata. Jedna od
takvih akcija, dokumentovana do najsitnijeg detalja, bio je masakr, već u prvim nedeljama
nakon američke invazije Avganistana, između dve i tri hiljade talibanskih zatvorenika od
strane avganistanskih vojnika koje podržavaju SAD. Na mnogo načina, masakr u Dašt-e-
Leili je najavio kontinuirane ratne zločine nad zarobljenicima, mučenja i napade na civile
koji će okaraktisati „globalni rat protiv terorizma“ SAD najmanje u narednih dvanaest

godina.
Iako su depše jako redigovane, one opisuju kako se „stotine ili možda hiljade“

talibanskih boraca predalo nakon kratke borbe u Mazar-e-Sarifu (Mazar-e Sharif) i

Konduzu (Konduz) u novembru 2001. godine i bilo zatvoreno u transportne kontejnere da
bi bili prebačeni u pritvor SAD, zatvor Šebergan (She- berghan) na dva dana putovanja iz
Dašt-e-Leili, gde su se predali. Metalni transportni kontejneri bili su zapečaćeni i većina
zatvorenika se ugušila, pre nego što su stigli. Mnogi su bili upucani kroz zidove
zapečaćenih kontejnera.

Ubijanje tih zatvorenika predstavlja jasno kršenje Ženevske konvencije o zaštiti
boraca koji su se predali. Takvo bezobzirno nepoštovanje ljudskog života pokazano u

ubistvima trebalo je da dovede do neposrednih napora da se ustanovi odgovornost -
uključujući i stranu snaga SAD. Umesto toga, zločin je opisan hladno, sa značajnom
pažnjom na naporima (ostaje nejasno da li se odnosi na napore Avganistanaca, SAD ili
drugih snaga NATO) da se zadrži fokus na zločinima Talibana, kao da ovo, na neki način,
opravdava užase zločina koje su počinile avganistanske snage, koje su podržavale SAD.

Dokumentacija o masakru poziva se, bez detalja, na ,,Dostuma“ ili povremeno na
„Generala Dostuma“. Misli se na generala Ahmada Rašida Dostuma (Ahmad Rashid
Dostum), uzbekistanskog gospodara etničkog rata koji se borio u Avganistanu prvo sa

prosovjetskom avganistanskom vladom osamdesetih godina, protiv antisovjetskih
mudžahedina, a zatim, se pridružio mudžahedinskim borcima Severnog saveza koje su
podržavale SAD. Dok ih nisu potukli Talibani sredinom devedesetih, kada je Dostum

pobegao u udobni egzil. Vratio se u Avganistan sa snagama invazije 2001. godine i uz
podršku SAD povratio vođstvo kao načelnik štaba avganistanske vojske postavljene od
strane SAD, kao što je istovremeno i ponovo uspostavio svoju uzbekistansku privatnu

miliciju.

Dostum je odavno bio poznat po svojoj brutalnosti, navodnim masovnim
silovanjima mladih devojaka koje je počinila njegova milicija, brutalnom ubijanju
pojedinih vojnika i drugih koji su ga prevarili i još mnogo toga. Dostumova Junbiš milicija
je navodno bacala kasetne bombe na stambena područja Kabula januara 1997. godine, kada
se građanski rat privodio kraju. Prema drugoj depeši Vikiliksa iz februara 2008. godine

220

koju je ambasador SAD u Kabulu uputio CIA, DIA, Stejt departmentu, ali i šire, „Dostum
ostaje suštinski gospodara rata, trajni simbol ratom razorene prošlosti Avganistana, kome
su hrabrost i nasilje doneli status uglednog, ali potpuno pogrešnog nacionalnog heroja“
[08KABUL491_a].

Izveštaji Vikiliksa pojašnjavaju saznanja američkih zvaničnika - vojnih,
obavještajnih, CIA, političkih, diplomatskih, ali i šire - o masakru Dašt-e-Leili i drugim
primerima Dostumove krivice. Dokumenti navode podsetnik primaocima da oni treba da
„iskoristite svaku priliku i podsete posmatrače da su Talibani bili primami nasilnici u
zemlji i da bi svaka istraga navodnih avganistanskih vojnih zlodela morala biti
uravnotežena sa istragama talibanskih zločina“.

Masakr u Dašt-e-Leili bi možda ostao užasan trenutak u prošlosti, čak i sa detaljima
koji su dostupni preko Vikiliksa, da nije uloge pojedinih ključnih igrača u savremeno doba.
U predsedničkoj kampanji u Avganistanu u proleće 2014. godine, jedan od vodećih
kandidata bio je Ašraf Gani (Ashraf Ghani), zapadno orijentisani bivši zvaničnik Svetske
banke, koji je u prošlosti identifikovao Dostuma kao ubicu. Ali sa kampanjom na
nacionalnoj osnovi, koja je bila u središtu izbora u Avganistanu u vreme rata, Gani je
iznenada pozdravio generala Dostuma kao svog kandidata za potpredsednika, nadajući se
da će konsolidovati uzbekistanske glasove u Mazar-e-Šarifii i na drugim mestima u
severnom Avganistanu. Nakon Ganijeve tesne pobede, počinilac masakra Dašt-e-Leili
položio je zakletvu kao novi potpredsednik Avganistana - SAD i NATO su sa ponosom
dale podršku novoj demokratiji u Avganistanu.

Rat u Avganistanu se nastavio.

221

14. ISTOČNA AZIJA

Tim Šorok (Tim Shorrock)

Kada je predsednik Barak Obama položio zakletvu u januaru 2009. godine, važne
političke tranzicije su bile u toku kod dva najbliža saveznika Amerike u Aziji - Južnoj
Koreji i Japanu. One su uključivale ideološke i političke smene u vezi sa ulogom vojnih
snaga SAD u tim zemljama koje su tinjale već godinama, i znatno uznemirile zvaničnike
odbrane i kreatore politike i u Demokratskoj i u Republikanskoj stranci. Počevši od
administracije Džordža V. Buša, Vašington je pokrenuo intenzivnu kampanju lobiranja

koja bi pregrupisala korejsku i japansku vladu prema prioritetima nacionalne bezbednosti
SAD u istočnoj Aziji. Prvi koji je osetio pritisak bio je južnokorejski predsednik Kim Dae
Jung (Kim Dae Jung), koji je doneo duboke promene u političku klimu u Aziji smanjenjem
tenzija sa Severnom Korejom, međutim, kampanja se ubrzo proširila na Japan, gde je nova
politička stranka odbacila veliki deo politike Liberalno demokratske partije (LDP), koja je
vladala Japanom tokom većeg dela posleratnog perioda u bliskoj saradnji sa Sjedinjenim
Državama.

S obzirom na Obaminu novu otvorenost prema svetu i njegov globalni ugled
najliberalnijeg predsednika SAD generacijama, posmatrači bi možda očekivali
progresivaniji pristup ovim izazovima, sa više razumevanja nego što je imao Buš. Ali,
diplomatske depeše SAD dobijene od Vikiliksa umesto toga pokazuju da su Sjedinjene
Države u toku Obaminih godina uložile napor da podriju demokratske levice u Seulu i
Tokiju, a da podrže konzervativne, proameričke stranke poput LDP-a. Ove depeše su
hronika o bliskom konsenzusu između Demokratske i Republikanske administracije oko

nacionalnih pitanja bezbednosti i ilustruju koliko se malo politika SAD prema Aziji
promenila od početka Hladnog rata kasnih četrdesetih godina.

U decembru 2007. godine, konzervativni bivši izvršni diektor kompanije Hjundai
po imenu Li Mjung Bak (Lee Myung Bak) izabran je za predsednika Južne Koreje sa
mandatom od šest godina. Njegov izbor označava dramatičan zaokret u desno, nakon
dvanaest godina progresivne vladavine Kim Dae Junga, dugogodišnjeg disidentskog lidera

koji je bio predsednik od 1998-2003. godine i Ro Mu Hjuna (Roh Moo-hyun), aktiviste za
ljudska prava osamdesetih godina dvadesetog veka, koji ga je nasledio, obavljajući tu
dužnost od 2003-2008. godine i koji je tragično izvršio samoubistvo 2009. godine.

Kim i Ro su prekinuli decenije neprijateljstva sa Severnom Korejom uvođenjem
njihove „Sunčane politike“, koja je obuhvatala detant i dijalog sa Severnom Korejom, što
je dovelo do prvih uspešnih sastanaka Sever-Jug na vrhu u istoriji (2000. i 2007. godine).

Dvojica predsednika su dodatno produbila proces nacionalnog pomirenja otvaranjem
istrage ratnih zločina počinjenih tokom Korejskog rata - pitanje koje nije bilo dostupno
tokom dugih godina diktature u Južnoj Koreji. Komisija za istinu i pomirenje, osnovana u
vreme Roove administracije (i po uzoru na organizaciju u Južnoj Africi koja je ispitivala
zločine tokom aparthejda) otkrila je 1.222 slučaja masovnog ubijanja, uključujući i dve
stotine petnaest epizoda u kojima su ratni avioni i kopnene snage SAD ubili nenaoružane

civile.
Promene koje su Kim i Ro doneli napravile su dubok raskol u odnosima između

SAD i Koreje. One su došle u vreme kada su Sjedinjene Države počele da proširuju svoje
vojno prisustvo u istočnoj Aziji, prvi put od rata u Vijetnamu i pod Džordžom V. Bušom,
zauzele čvršći stav u spoljnoj politici. Kada je predsednik Kim posetio Buša u Beloj kući u

222

proleće 2001. godine, njegov domaćin je javno odbacio Sunčanu politiku, izjavljujući da se
Kim Džong Ilu (Kim Jong II), severnokorejskom diktatoru, koji je umro 2011. godine,

nikada nije moglo verovati.
Ova i druge aktivnosti Bušovih tvrdolinijaša - koje su uključivale i identifikaciju

Severa kao dela „osovine zla“ - uništile su svaku šansu za pomirenje između Juga i Severa.
Oni su, takođe, duboko ponizili južnokorejskog lidera, koji se tokom svog manadata

posvetio promeni dinamike na Korejskom poluostrvu. Kasnije, Roovu komisiju za ratne
zločine, Pentagon je potpuno ignorisao, odbijajući da komentariše mnoge izveštaje
Komisije. Onda, kada su zločini SAD konačno priznati u odnosu na masakr civila u Nogori
1950. godine, koji je AP obelodanio, zvaničnici odbrane SAD su ih okrivili za
,,zbunjenost“ i ,,strah“ i nisu preduzeli nikakvu akciju da to dalje istraže.

Na veliko olakšanje Vašingtona, odstupanje Južne Koreje od politike SAD završilo
se kada je Li došao na vlast, februara 2008. Novi predsednik je odmah počeo da demontira
Sunčanu politiku prema Severu, zajedno sa aparatom koji ju je vodio. Kao i Buš, on je
takođe zauzeo tvrdokorni pristup prema Pjongjangu i odnosi su se brzo pogoršali. U maju
2009. godine, samo četiri meseca od početka Obaminog predsednikovanja, Kim Džong II
testirao je drugu nuklearnu bombu, što je nateralo Obaminu administraciju da pritisne UN
da proširi ekonomske sankcije. Pjongjang je odgovorio izbacivanjem nuklearnih monitora
UN i obećao da će sprovesti još testova. Do proleća, odnosi između SAD i Severne Koreje
potpuno su zahladili. „Politika koju je vodila Obamina administracije... od kako se

pojavila, jasno je pokazala da [neprijateljska SAD] politika prema DNRK ostaje
nepromenjena“, objavilo je Ministarstvo inostranih poslova Severne Koreje, čije je
saopštenje preneo Njujork tajms; situacija je ostala gotovo nepromenjena do danas. Tokom

svog mandata, predsednik Obama je razvio blisko prijateljstvo s Lijem, a u jednom
trenutku ga je čak nazvao jednim od svojih „najboljih drugara“ i svojim „omiljenim
predsednikom.“1

U međuvremenu, dok se Južna Koreja pomerila sa leva na desno, Japan je prolazio

fazu prelaska u levo, pomak koji je bez presedana u negovoj spoljnoj politici. U avgustu
2009. godine, baš kada su se azijski tenzije oko Severne Koreje zahuktavale, japanski
birači su zbacili vladajuću LDP tek drugi put od pedesetih godina, dajući ubedljivu pobedu
novoformiranoj Demokratskoj stranci Japana (DPJ) - koaliciji bivših socijalista i političara

LDP-a koje je u to vreme vodio Jukio Hatojama (Yukio Hatoyama). On je vodio kampanju
na platformi redefinisanja odnosa Japana sa Vašingtonom tokom Hladnog rata,
pregovorima o povlačenju američkih marinaca iz Okinave, kao što je masovno tražio
japanski narod i zauzimanjem nezavisnijeg stava prema Aziji i ostatku sveta. Još gora iz
perspektive Pentagona bila je činjenica da je DPJ (veoma slično kao i korejska vladajuća
stranke pod Room) takođe obećala da će istražiti i obelodaniti tajne i kontroverzne
sporazume između vlade SAD i LDP-a za vreme Hladnog rata, posebno one koji su
omogućili brodovima sa nuklearnim naoružanjem neometan pristup japanskim lukama,
koji su kršili mirovni sporazum zemlje i antinuklearne principe. DPJ je takođe javno
najavila planove da prekine ulogu Japana u dopunjavanju američkih brodova na putu ka

ratnim zonama u Iraku i Avganistanu.

Moglo se predvideti, kao i u Koreji za vreme Kim Roa, ovaj preokret u politici u
velikoj meri je uznemirio Pentagon i dolazeću Obaminu administraciju. Godinama su
američki vojni planeri gurali Japan da postane „normalan narod“ i prošire svoje vojne
snage kako bi podržali snage SAD u regionu. Krajem Bušove administracije, oni su skoro
došli do tog cilja. U julu 2007. godine, novinar Njujork tajmsa, koji je pisao sa Guama,

223

opisao je besprimemu ulogu Japana u američkoj vežbi bombardovanja uživo u zapadnom
Pacifiku:

Vežba bi bila beznačajna za skoro sve druge vojske, ali je
bila veoma značajna za Japan, zemlju koju još uvek Ustav
ograničava da se odrekne rata i omogućava mu samo snage za
odbranu... za nešto više od pola decenije, japanska vojska je
izvršila promene koje su smatrane nezamislivim samo nekoliko
godina unazad. U Indijskom okeanu, japanski razarači i brodovi
za dopunu goriva su pomagali američkoj i drugim vojskama da se
bore u Avganistanu. U Iraku, japanski avioni su prevozili teret
i američke vojnike iz Kuvajta za Bagdad.2

Tajms je naglasio važnost LDP-a za ovakav razvoj, posebno spominjući tadašnjeg
(i sadašnjeg) premijera Šinzo Abea (Shinzo Abe):

Abe je koristio parlamentarnu većinu koju je nasledio od svog
veoma popularnog prethodnika, Junićiro Koizumija (Junichiro
Koizumi), da otvori put zakonu koji bi mogao dovesti do
revizije pacifističkog Ustava. Japanska vojska od 241.000
članova, iako manja od vojski njegovih suseda, smatra se
najsofisticiranijom u Aziji... Japan je takođe nedavno koristio
budžete koji nisu namenjeni vojsci, za lansiranje špijunskih
satelita i jačanje obalne straže. Političari kao što je
gospodin Abe opravdavali su transformaciju vojske hvatajući se
za pretnje iz Severne Koreje; uspon Kine, čiji godišnji vojni
budžet raste dvocifrenim brojem; i napadima od 11. septembra -
čak i raspirivanjem tih pretnji, kažu kritičari. U isto vreme,
gospodin Abe je pokušao da rehabilituje ugled japanskih
imperijalnih snaga, izbeljivanjem njihovih zločina, uključujući
i ratno seksualno ropstvo.

Japanski kritičari kažu da su promene koje su u toku - čije
detalje je vlada pokušala da sakrije od javnosti, posebno
misije u Iraku - već prekršile Ustav i druga ograničenja
odbrane. „Realnost je već krenula napred, tako da će oni sada
govoriti o potrebi da se uhvati korak sa promenama i revidira
Ustav“, rekao je Jukio Hatojama, generalni sekretar glavne
opozicione Demokratske stranke.

Održavanje postojećeg stanja (status quo), bila je ozbiljna briga za Obamin tim za
nacionalnu bezbednost, od kojih su mnogi došli u Belu kuću i Pentagon direktno iz Centra
za novu američku bezbednost (CNAS) - organizacije trusta mozgova koju su osnovali
2008. godine veterani Klintonove uprave, tražeći da se Demokratska stranka ponovo
uspostavi kao glavna snaga u spoljnoj politici SAD. Njene stavove o Aziji je rano sumirao
Kurt Kembel, bivši Klintonov zvaničnik odbrane u Aziji, koji je suosnivač CNAS-a i sada
je Obamin pomoćnik državnog sekretara za istočnu Aziju i Pacifik. U studiji o politici
SAD u Aziji, objavljenoj 2008. godine, napisao je sumorno (i u velikoj meri orjentisano ka
SAD) viđenje kontinenta: „Azija nije pozorište u miru“, počeo je, na onovu procene u
Vikend Australijanu (Weekend Australian) objavljenom devetog septembra 2009. godine:

224

To je kotao pun verskih i etničkih tenzija; izvor terorizma i
ekstremizma; ubrzani pokretač nezasitog globalnog apetita za
energijom; mesto gde će većina ljudi trpeti negativne efekte
globalnih klimatskih promena; primarni izvor nuklearne
proliferacije i najverovatnija scena na zemlji za veliki
konvencionalni sukob, pa čak i nuklearni sukob.

Kao dodatno objašnjenje, urednik Australijana je dodao: „Ovo nije samo retorika.
Prvi put ima više ratnih brodova u Pacifičkoj floti SAD nego u njenoj Atlantskoj floti. I
retko se priznaje istina da je Japan najvažniji saveznik Vašingtona bilo gde u svetu.“
Obamina administracija je želela da tako i ostane. Diplomatske depeše Vikiliksa koje su
istražene u ovom poglavlju naglašavaju duboki kontinuitet u politici između navodno
progresivnih Obaminih demokrata i krajnje reakcionarnih neokonzervativaca Bušove

administracije. Konkretno, oni pokazuju da militarizam i imperijalni ciljevi u Aziji
dosledno zamenjuju sve druge faktore, kada je reč o tome kako američki zvaničnici gledaju

na svoje azijske saveznike.
To je bilo ironično: na kraju krajeva, Obamina administracija je došla na vlast na

antiratnoj platformi, obećavajući da će zemlju uvesti u razdoblje mira i pomirenja sa
ostatkom sveta nakon katastrofe za vreme Bušovih godina. Ovaj novi stav naveo je
Norvešku da nagradi predsednika Obamu Nobelovom nagradom za mir. Međutim, depeše
Vikiliksa odlučno pokazuju da je Obama, od samog početka, učinio sve što je mogao da
podrži promilitarističko pravo i u Južnoj Koreji i u Japanu. Iskoristio je impresivnu
ekonomsku i političku moć Sjedinjenih Država kako bi obezbedio da nijedna zemlja ne
odstupi od svoje uloge podređenog saveznika. Ono što je najvažnije, nova administracija je
želela da eliminiše sve prepreke dugo negovanim ciljevima Pentagona da Japan pojača
svoju vojnu ulogu i uspostavi bliže strateške odnose sa Južnom Korejom, a zatim uspostavi
trostruki savez sa Sjedinjenim Državama usmerenim protiv Kine.

Ulozi Sjedinjenih Država su objašnjeni u poverljivoj depeši od 21. februara 2006.
godine, državnoj sekretarki Kondolizi Rajs od ambasadora SAD u Seulu u to vreme,
Tomasa Dž. Šejfera (J.Thomas Schaffer). Ova depeša predviđa veći deo rasprave koja se
odvijala 2014. godine zbog odbijanja Japana da prizna svoje zločine tokom Drugog
svetskog rata i zbog toga što je LDP dosledno obilazio grobnicu Jasukunji (Yasukuni
Shrine), gde su mnogi ratni zločinci bili sahranjeni. Glavni ambasadorov argument
Rajsovoj bio je da nedavni izveštaji o nesuglasicama govore da se Japan i Južna Koreja
ipak dobro slažu:

Uprkos naslovima u proteklih godinu dana koji ukazuju na
dramatično pogoršavanje bilateralnih veza, odnosi između Japana
i Republike Koreje ostaju čvrsto ukorenjeni u zajedničku osnovu
i uspešno opstaju na najvišem nivou društva, po mišljenju
vodećih korejskih stručnjaka koji borave u Japanu. Vodeći
stručnjak u zemlji za japansko-korejska pitanja, japanski
poslanik korejskog porekla i upućene japanske i južnokorejske
diplomate stacionirane u Japanu, svi se slažu da, iako su
politički odnosi na najvišem nivou između Tokija i Seula
postali zagorčani zbog upornih istorijskih pitanja, ekonomske i
kulturne interakcije između dve zemalje su snažne i u porastu.

Karakteristika koja privlači najviše pažnje u odnosima između
Japana i Južne Koreje je trenutni spor između premijera
Koizumija i predsednika Roa oko istorijskih pitanja, ali sada

225

kada je Južna Koreja postala potpuno demokratizovana zemlja sa
visoko razvijenom privredom, ,,ne postoji temeljno neslaganje
režima“ između dve zemlje... [06 TOKYO 925]

Jedina loša stvar, prema ambasadoru, bila je levičarska vlada Južne Koreje:

Diplomate iz obe zemlje primetile su da je dramatičan zaokret
ka levoj strani u južnokorejskoj politici, koji se podudara sa
određenim zaokretom u desno u Japanu, pogoršao ideološki jaz
između Tokija i Seula... [japanski komentator] je napomenuo da
je zaokret ka levoj strani u južnokorejskoj politici tako
naglašen da je čak i članovima Demokratske stranke Japana bilo
teško da uspostave vezu sa članovima korejske vladajuće stranke
Uri. Na pitanje da li je verovatno da će se pristup levičarske
politike vlade RK promeniti kada novi predsednik preuzme
dužnost krajem Roovog mandata, [on] je odgovorio da će se
sigurno okrenuti nazad prema centru ,,jer oni ne mogu ići dalje
levo od ovog“.

Takođe je bio problematičan mogući uspon na viast japanskih političara kao što su
Šinzo Abe (Shinzo Abe), tadašnji glavni sekretar kabineta LDP-a - koji je čak odbacio
presudu Tribunala za ratne zločine u Tokiju i osudio mnoge japanske ratne vođe:

Na ručku sa ambasadorom u septembru, ambasador RK Ra Jong-il
je rekao kako je primetio „uznemirujuće nedavne pojave“
[doslovno] u japanskim političkim krugovima, uključujući i sve
češće članke u mejnstrim medijima koji dovode u pitanje
rezultate „Tribunala u Tokiju. “ Iz korejske perspektive,
Koizumijeve posete Jasukuniju ukazuju da japanski lideri idu u
pravcu osporavanja valjanosti presuda izrečenih od strane suda
za ratne zločine. Okonogi [japanski komentator] se ne slaže,
navodeći da Koizumi ostaje ,,u posleratnom konsenzusu“, ali je
priznao da su njegove posete Jasukuniju unele zabunu u tu
poruku.

Ono što više uznemirava RK je, prema Okonogiju, činjenica da
glavni sekretar kabineta Šinzo Abe nije do sada jasno izrazio
svoj stav po tom pitanju, rekavši da je tumačenje istorije
posao za istoričare. Abe, Okonogi je dodao, može biti „izvan
posleratnog konsenzusa.“ Prema prvom sekretaru ambasade RK,
Čangu, još veća zabrinutost u vladi RK, odnosila se na ministra
spoljnih poslova, Taro Aso,koji je mogao postati premijer (PM).
Porodica Aso poznata je po tome što je koristila prisilni rad u
rudnicima Koreje za vreme rata, objasnio je Čung.

Godinu dana kasnije, u tajnoj NOFORN depeši [07 SEOUL 1670 a], politički
zvaničnik u ambasadi SAD uverio je Vašington da, ako Li Mjung Bak (Lee Myung Bak)
bude izabran te godine, vratiće se normalizacija u odnose između SAD i Južne Koreje.
Prema Liovom savetniku, Kim Vusangu (Kim Woosang), direktoru Instituta za istočne i
zapadne studije Univerziteta Jonsei:

226

Li vidi da je jači saveznički odnos sa SAD od vitalnog značaja
za bezbednost RK u regionu. On nas je uverio da bi se Lijeva
administracija bavila odnosima između SAD i RK mnogo bolje nego
predsednik Ro ili bivši predsednik Kim Dae Jung, a RK ,,bi bila
potpuno drugačija zemlja“. Međutim, zbog javnosti, Li bi se
verovatno pozvao na potrebu za „pragmatičnim odnosima" sa SAD,
pre nego što bi te odnose nazvao „savezom“. To bi mu omogućilo
da učvrsti odnose nakon izbora, bez otuđivanja onih koji su
bili uznemireni zbog prevelikog američkog uticaja...

Li će promeniti ton angažovane politike da bi naglasio
reciprocitet koji je „Sunčana politika“ predsednika Kim Dae
Junga prvobitno predviđala. Lijev pogled na angažovanost bi
značio veći prodor zapadnih vrednosti u DNRK, koje bi, Kim je
priznao, DNRK možda teško prihvatio. Verzija angažovane
politike predsednika Ro Mu Hjuna bila je „jednostavno
popuštanje“, rugao se Kim. [Kurziv dodat.]

Sa obećanjima kao što su ova, predsednik Li je obezbedio dokaz o svojoj savesnosti
i poštenju kod Bušove administracije. Ali prihvatanje njegove politike „protiv popuštanja“
od strane SAD, produbiće se onda kada Obama i njegov tim preuzmu spoljnu politiku. Sa
proameričkom desničarskom vlašću u Seulu, oni bi pokušali da zadrže isti status u Tokiju,
ohrabrujući LDP koji je i dalje na vlasti, da ostane na istom kursu. Njihova prva prilika bila
je u februaru 2009. godine, kada je državna sekretarka Hilari Klinton došla u Tokio.
Glavna svrha njenog puta, kao što je ukratko prikazano u Tajmsu osamnaestog februara,
bila je da se japanskoj vladi ponudi ,,uveravanje“, „nazivajući njihov savez sa Sjedinjenim
Državama 'kamenom temeljcem' američke spoljne politike“.

Međutim, najvažniji zadatak je bio podstaći Japan da ostane na svom
militarizovanom putu. Ovo je objašnjeno u tajnoj depeši koja je upućena ambasadi SAD u
Tokiju [09 TOKIO 317]. Ona sažima trenutno stanje vojnih veza SAD i Japana i izražava
snažnu nadu da će desničarska LDP uspeti da stvori „novi konsenzus“ u zemlji u korist
bližeg strateškog odnosa.

Naše bilateralne bezbednosne veze ostaju snažne i u ovoj
oblasti imamo dobre vesti: naše dve zemlje nedavno su postigle
međunarodni sporazum o preusmeravanju američkih snaga, koji
ćete vi i ministar spoljnih poslova Nakasone potpisati. Ovaj
sporazum, zakazan za glasanje u parlamentu (Diet), po rasporedu
u martu, obavezaće Japan da okonča preseljenje vazduhoplovne
baze mornaričkog korpusa Futenma u Okinavi i osigura sredstava
za objekte USMC-a na Guamu. Japanski zvaničnici veruju da će
sporazum i dodela preko 900 miliona USD za preusmeravanje
sredstava za narednu fiskalnu godinu, osnažiti posvećenost
Japana Sporazumu o transformaciji savezništva od prvog maja
2006. godine, čak i ako ovde dođe do promena u vladi.

Osim toga, sada kada Japan ima nosač aviona sa prednjim
nuklearnim pogonom, naša saradnja oko raketne odbrane brzo
napreduje i mi povećavamo koordinaciju bilateralnog planiranja
i razmenu obaveštajnih podataka. Iako pacifizam ostaje duboko
usađen u Japanu, postoji novi konsenzus u javnosti i kod
kreatora mišljenja - delom zbog pretnje DNRK i sposobnosti
projekcije rastuće moći Kine - da su savez između SAD i Japana
i baze SAD u Japanu od vitalnog značaja za nacionalnu
bezbednost Japana. Na primer, glavna opoziciona stranka DPJ,

227

iako vidi problem u nekim detaljima našeg osnovnog aranžmana,
zadržava kao osnovnu platformu politike centralno mesto Saveza
za bezbednosnu politiku Japana. Preporučujemo da obavestite
svog sagovornika kako nameravamo da održimo rani sastanak dva
na dva (ministri spoljnih poslova i obrane) s obzirom na značaj
Saveza. [Kurziv dodat.]

U aprilu 2009. godine, ambasada u Tokiju poslala je još jednu tajnu depešu
ohrabrujući Obaminu administraciju da produbi trilateralne vojne veze između SAD,
Japana i Južne Koreje, naglašavajući potrebu da zvaničnici SAD preuzmu inicijativu [09
TOKIO 837]:

Trilateralni dijalog o bezbednosti i odbrani sa [Japanom] i RK
će zahtevati neposredni nadzor SAD i proaktivno angažovanje sa
obe vlade. Vlada SAD treba da iskoristi priliku, koju joj pruža
trenutna pozitivna atmosferu između Tokija i Seula, da pomogne
da dva saveznika ojačaju međusobno poverenje, kako u
trilateralnim tako i u bilateralnim postavkama. Bliska
koordinacija koju su pokazale japanska i vlada RK u događajima
koji su doveli do i sledili nakon lansiranja balističkih raketa
Taepodong-II od strane DNRK, je pokazatelj da je neke od
barijera između dva suseda moguće srušiti. Trilateralni dijalog
u svim svojim različitim oblicima - posebno trilateralni
razgovori o strategiji J-5 - mogu biti od pomoći u tom procesu.

Ova depeša takođe sadrži zapanjujuće priznanje. Napominje da je južnokorejsko
„učestvovanje u Trilateralnim razgovorima o odbrani (DTT), održanih u Vašingtonu
novembra 2008. godine bilo u potpunosti zbog jakog pritiska vlade SAD“. Pisac dodaje da,
prema višem pomoćniku predsednika Lija, ne postoji „gotovo nikakva javna podrška za
rad sa Japanom na pitanjima odbrane u Južnoj Koreji“. Ipak, i pored očiglednih znakova
javnog negodovanja, produbljivanje ovih veza je apsolutni prioritet SAD.

Nekoliko dana kasnije, Timoti Kiting, komandant Pacifičke komande SAD, posetio
je Japan da bi se sastao sa ministrom odbrane Jasukazu Hamadom iz LDP-a, naglašavajući
koliko je duboko otišla vojna saradnja između SAD i Japana. Pozivajući se na testiranje
raketa DNRK-a navedeno u prethodnoj depeši, Džejms P. Zamvalt (James P. Zumwalt),
otpravnik poslova u ambasadi u Tokiju, objasnio je u tajnoj depeši kancelariji sekretara
odbrane, da saradnja uključuje razmenu obaveštajnih informacija u realnom vremenu:

Kiting je istakao da nivo bilateralne saradnje i razmene
informacija, kao odgovor na lansiranje, nikada nije bio viši.
Mogućnost da se informacije razmenjuju u realnom vremenu preko
razarača Aegis i odgovarajućih komandnih centara je od ključne
važnosti za bezbednosne snage obe zemlje da efikasno odgovore
na pretnje... Lansiranje je dozvolilo japanskoj strani da
stekne dragoceno iskustvo u koordinaciji sa Sjedinjenim
Državama, sa mnogo izvučenih pouka. [09 TOKYO 940]

Na sastancima u Japanu, Kiting je takođe pohvalio napredak napravljen u
trilateralnim vezama sa Južnom Korejom i istakao da je „razgovarao o ostvarenju
proširenih trilateralnih vežbi traganja i spašavanja, vežbi humanitarne i pomoći od
nepogoda manjeg obima i drugim oblastima saradnje za snage triju zemalja“.

228

Do tada, nesnosni birači u Japanu su postajali neposlušni i počelo je da izgleda kao
da LDP može biti zbačen sa vlasti. Odjednom, diplomatija SAD u Aziji počela je da se
fokusira na ,,ublažavanje“ stavova prema usponu DPJ-a, za koji su zvaničnici ambasade
SAD ispravno smatrali da se sprema da preuzme vlast. Američka arogancija prema toj
stranci - i milionima japanskih građana koji glasaju za promenu koju predstavlja -
prikazana je u depeši iz maja 2009. godine, od ambasade SAD zameniku državnog
sekretara Džejmsu Stajnbergu, bivšem analitičaru u korporaciji RAND. Ona sadrži
intrigantan odeljak pod naslovom ,,DPJ: prijatelj ili neprijatelj“. Jasno je da je odgovor ovo

drugo:

Zbog značajnih ideoloških razlika unutar stranke teško je
predvideti uticaj na bilateralne odnose pod vladom DPJ-a. Vaš
sastanak sa predsednikom DPJ-a Hatojamom će nastaviti proces
koji je započet sa sekretarom, na jačanju veze sa strankom i
pomoći kako bi stavovi bili umereniji. Uprkos svom kritičkom
stavu o nizu pitanja vezanih za savez, DPJ će težiti pozitivnim
odnosima sa Vašingtonom i verovatno će se kloniti crvenih
linija koje smo postavili oko ključnih pitanja. U tom
kontekstu, biće korisno da ponovim poruku sekretarke Klinton
bivšem predsedniku DPJ-a Obami o našem opredeljenju da
sprovedemo prestrojavanja snaga SAD. [09 TOKYO 1162] Kurziv
dodat.]

Duboka naklonost Obamine administracije prema desničarskoj LDP i njegovoj
promilitarističkoj politici - i njena istovremena odbojnost prema DPJ - bila je naglašena
nekoliko nedelja kasnije, kada je Mišel Flumoj (Michelle Floumey), podsekretar odbrane (i
jedna od osnivača CNAS), posetila Tokio u junu 2009. godine. Tajne beleške koje je
pripremio Zamvolt za Flumojevu pokazuju koliko je ,,progresivna“ Obamina
administracija želela da japanski birači zadrže LDP:

Nadovezujući se na nasleđe premijera Koizumija i premijera
Abea, premijer Aso je ostvario napredak u borbi za veću
međunarodnu ulogu Japana. Tokio igra vodeću ulogu u podržavanju
stabilnosti u Pakistanu i Avganistanu, nedavno kao domaćin
Pakistanske donatorske konferencije u aprilu... U junu, Japan
je rasporedio dva patrolna aviona P-3C u Džibutiju da bi bili
pridruženi uz dva razarača JMSDF koji su već u regionu radi
sprovođenja antipiratske operacije. Osoblje vazduhoplovnih
snaga samoodbrane i kopnenih snaga samoodbrane su takođe
podržavali borbenu misiju protiv piraterije u Japanu, kao i
osoblje Japanske obalske straže. Dodatna politička podrška za
borbu protiv piraterije je na horizontu pošto je parlament
(Diet) na putu da donese zakone koji će proširiti sposobnost
SDF-a za rad sa koalicionim snagama i pružiti sigurnost pri
isporuci brodova trećim zemljama.

Na frontu bilateralne bezbednosti, Asova administracija se
agresivno pokrenula da implementira Plan transformacije saveza
2006. godine, sa budžetom za ovu godinu od više od milijardu
dolara za ponovno osposobljavanje baze SAD i osiguravanje da
parlament (Diet) ratifikuje Međunarodni sporazum u Guamu, koji
je potpisala sekretarka Klinton u februaru. Japan je takođe
sastavljao svoje Smernice za program nacionalne odbrane (NDPG)
pošto smo se mi uključili u nastojanju da izvršimo

229

četvorogodišnji pregled programa. Bilateralne konsultacije oko
ovih nastojanja trebalo je da pomognu Japanu da usmeri svoje
ograničene resurse odbrane na mogućnosti koje će poboljšati
efikasnost saveza. Bliska i efikasna koordinacija vođenja do
lansiranja Taepodong u Severnoj Koreji u aprilu, potvrđuje
trend povećane interoperabilnosti (međusobne saradnje).
Ipak, još uvek postoje politički i poslovni interesi koji vrše
pritisak na vladu da investira u skupe i izlišne satelite i
ofanzivno oružje.

Poraz LDP-a na predstojećim parlamentarnim izborima će uvesti
element nesigurnosti u odnose našeg saveza sa Japanom.
Opoziciona Demokratska stranka Japana (DPJ) je izrazila snažnu
podršku savezu, samu po sebi, ali mnogi vodeći političari DPJ-a
protive se finansiranju prelaska na Guam, planu o premeštanju
baze Futenma (FRF) i ulozi Japana u dopunjivanju goriva u
Indijskom okeanu i antipiratskim operacijama. Nejasno je u ovom
trenutku koliko su njihove političke izjave deo retorike
kampanje i koliko su ozbiljne najave smene politike pod vladom
DPJ. [09 TOKYO 1373]

I još jednom, Pentagonovo naređenje delegaciji SAD, koja je u poseti, da se DPJ
dovede natrag u red:

Zbog značajnih ideoloških razlika unutar stranke teško je
predvideti uticaj na bilateralne odnose pod vladom DPJ-a.
Stranački „veliki šator“ uključuje socijaliste starog kova na
jednoj strani i pragmatične intelektualce odbrane, kojima bi
bilo prijatno u LDP- u, s druge strane. Vaš sastanak sa
liderima DPJ-a biće prilika da izvučete njihove stavove i da ih
ponovo ubedite u važnost sprovođenja transformacije i ponovnog
uspostavljanja programa.

Upravo programa LDP-a. Ovde imamo Obaminog zvaničnika koji u osnovi kaže
najvažnijoj japanskoj opozicionoj partiji - i milionima Japanaca za koje se očekuje da će
glasati za nju na narednim izborima - da napuste svoje principe i drže se proameričkog
programa vladajuće stranke.

Ali ova strategija im se obila o glavu. Krajem avgusta, japanski birači su izbacili
LDP i na zaprepašćenje Obamine administracije, ušli u novo doba realno progresivne
vladavine u Japanu. Evo kako je Tajms izveštavao o izborima i njegovim posledicama:

Birači Japana su u nedelju izbacili Liberalno demokratsku
partiju tek po drugi put u posleratnoj istoriji, predajući
glatku pobedu partiji čija se kampanja zasnivala na obećanju da
će poništiti generacijama dug ekonomski pad i da će
redefinisati odnos Tokija sa Vašingtonom. Mnogi Japanci su
videli glasanje kao završni udarac posleratnom poretku ostrvske
nacije, koji se polako osipao sa propadanjem privrede u ranim
devedesetim godinama. U moćnom donjem domu, opozicione
demokrate su praktično zamenile mesta sa vladajućom Liberalno
demokratskom partijom, osvojivši 308 od 480 mesta, što je
povećanje od sto sedamdeset pet posto koje im je dalo kontrolu
nad komorom, prema nacionalnoj televiziji NHK. Sadašnji članovi
su uzeli samo sto devetnaest mesta, oko trećinu od ukupnog

230

broja koji su ranije imali. Preostala mesta osvojile su manje
stranke.

„Ovo su bili revolucionarni izbori“, rekao je novinarima Jukio
Hatojama, lider stranke i predpostavljeni novi premijer. „Ljudi
su pokazali hrabrost da preuzmu politiku u svoje ruke.“ G.
Hatojama, od koga se očekuje da će sastaviti vladu za dve do
tri nedelje, govorio je o kraju globalizacije kojom dominiraju
Amerikanci i potrebi da se Japan preorijentiše prema Aziji.
Manifest kampanje njegove stranke poziva na „ravnopravno
partnerstvo“ sa Sjedinjenim Državama i „preispitivanje“
ovdašnje prisutnosti od pedeset hiljada vojnika američke
vojske... Jedna promena na horizontu može biti novo
pregovaranje o sporazumu sa Vašingtonom o premeštanju
vazduhoplovne baze mornaričkog korpusa Sjedinjenih Države
Futenma, na ostrvu Okinavi. Mnogi stanovnici ostrva žele da se
baza iseli u potpunosti. Demokrate, koje su se protivile ratu
koji su Amerikanci vodili u Iraku, takođe su rekle da bi mogle
obustaviti da japanska mornarica dopunjuje gorivom američke i
savezničke ratne brodove u Indijskom okeanu.3

Odgovor Obamine administracije je bio da hitno pošalje Kurta Kembela u Tokio da
popravi štetu i prenese utiske Hatojami da će se suprotstaviti njegovim pokušajima da
,,preorijentše“ spoljnu politiku Japana na svakom frontu. To je odražavalo duboki
konsenzus unutar establišmenta nacionalne bezbednosti SAD: Kembel je, zajedno s
Flumojevom, bio suosnivač CNAS i japanski zvaničnici sa kojima je razgovarao su morali
biti svesni da njihove poruke o ublažavanju politike DPJ-a ne dolaze samo od Obamine
administracije nego i od šireg spektra američke političke moći.

Još jedna Zamvaltova depeša izložila je rizike za Sjedinjene Države i opisala
Kembelov odgovor istaknutom članu DPJ-a:

Prema predsedniku odbora za parlamentarne poslove DPJ-a,
Kenđiju Jamaoki, primarni cilj nove vlade DPJ-a će biti jačanje
saveza SAD uprkos taktičkim razlikama u odnosu na prethodne
vlade. Japan neće produžiti misiju dopunjavanja goriva u
Indijskom okeanu, ali je otvoren i za druge ideje o tome kako
bi mogao doprineti nastojanjima SAD u Avganistanu i Pakistanu.
Nastojanje da se preseli baza u Okinavi, trebalo bi nastaviti
dijalogom sa SAD o tome kako Japan treba da se uklopi u ukupnu
stratešku viziju SAD. Protivljenje bazama iz lokalnih zajednica
je stvarno, i vlada Japana (GOJ) mora da obrazloži kako baze
SAD igraju važnu ulogu u odbrani Japana. Međutim, ako se samo
brani status kvo, to će oslabiti, a ne ojačati savez. Mora
postojati transparentnost u vezi sa prošlim „tajnim sporazumom“
o uvođenju nuklearnog oružja, ali to neće uticati na postojeću
praksu u pogledu upoznavanja sa deklaracijom o nuklearnom
oružju SAD ili vrstom pogonskih sistema dozvoljenih u japanskim
lukama. [09 TOKYO 2196]

Na sastanku sa Jamaokom, Kembel je objasno da su ovi izbori bili neprijatni.
Sjedinjene Države će, rekao je, ,,slušati“, ali žele da dolazeća stranka poboljša svoje
stavove i ne „zaglavi se“ na ovim principijelnim pitanjima:

231

Tokom večere sa predsednikom odbora za parlamentarne poslove
DPJ-a, Kenđi Jamaokom (Kenji Yamaoka), pomoćnik sekretara Kurt
Kembel izložio je strategiju vlade SAD za angažovanje nove
vlade koju predvodi DPJ i pitao za savet o tome kako je
najbolje postupiti. On je naglasio da će vlada SAD biti u
režimu slušanja, da je spremna da bude fleksibilna u brojnim
oblastima, ali u ograničenom broju oblasti ima manje
fleksibilnosti, što od nas zahteva da nastavimo s oprezom. Kroz
niz angažmana na visokom nivou, koji će kulminirati posetom
predsednika u novembru, naš sveobuhvatni cilj će biti da
pokažemo kako savez napreduje, fokusiran na zajedničke interese
i saradnju, a ne zaglavljen u raspravama. U javnosti ćemo
podržati navedeni cilj DPJ-a, ravnopravno partnerstvo sa SAD i
ohrabriti snažnu nezavisnu japansku spoljnu politiku,
uključujući bolje odnose sa RK i Kinom. Mi ćemo se takođe
fokusirati na pripreme za pedesetu godišnjicu saveza
bezbednosti.

P/S Kembel označio je, kao oblasti od interesa, najavljenu
nameru MSP-a da nastavi sa istorijskim pitanjima vezanim za
takozvani tajni dogovor o uvođenju nuklearnog oružja u Japanu,
implementaciju sporazuma o premeštanju baze u Okinavi/Guamu,
revizije sporazuma SOFA, podršku naroda domaćina i odluku
Japana da suspenduje misije SDF dopunjavanja goriva u Indijskom
okeanu.

Tokom iste posete, Kembel se takođe susreo sa Naoto Kan, tadašnjim zamenikom
premijera DPJ-a, koji će kasnije biti izabran da vodi Japan. Kan, koji je bio jedan od
najpopularnijih članova stranke, dobio je arogantnu lekciju od Kembela, koja je zvučila
kao kad roditelj grdi neposlušno dete:

Pomoćnik državnog sekretara za poslove u istočnoj Aziji i
Pacifiku, Kurt Kembel, sastao se sa zamenikom premijera i
ministrom biroa za nacionalnu strategiju, ekonomsku, naučnu i
tehnološku politiku, Naoto Kan, u Tokiju osamnaestog septembra.
Zvaničnici su govorili o istorijskoj prirodi nedavne pobede
DPJ-a i dolasku na vlast, definiciji „ravnopravan odnos“ između
SAD i Japana, bezbednosna pitanja vezana za Okinavu i
predstojećoj poseti na vlade SAD Japanu na visokom nivou...

P/S Kembel je posavetovao da, iako DPJ radi na donošenju
takvih istorijskih promena, treba imati na umu neke lekcije iz
nedavne prošlosti. Jedna od takvih lekcija je da ne treba samo
da preduzima hrabre akcije, već i da preuzme odgovornost za te
akcije. Pokušaj da se opravdaju nepopularne akcije okrivljujući
strani pritisak nije bio od pomoći u izgradnji jakog i
ravnopravnog odnosa između SAD i Japana, rekao je Kembel. Takva
taktika može biti politički svrsishodna, ali na kraju ostavlja
loš utisak na japansku javnost, nastavio je P/S. Još jedna
lekcija koju bi DPJ mogao naučiti iz nedavne istorije
bilateralnih odnosa je da tendencija Japana da dozvoli SAD da
preuzme inicijativu u pitanjima bezbednosti umesto da
jednostavno odgovori, nije bila pokazatelj ravnopravanog
odnosa. Kembel je izjavio kako SAD takođe žele ravnopravan
odnos, ali da je promena u japanskom ponašanju neophodna. On je
rekao da pobeda DPJ-a predstavlja istorijsku priliku da se
naprave promene u odnosima i pozvao dve vlade da zajedno rade
na jačanju saveza... Kembel je rekao kako je pitanje baze

232

Futenma izuzetno važno i istakao da je održavanje jakog vojnog
prisustva SAD u Aziji, u ovim teškim vremenima bilo veoma
važno. P/S je istakao da su vojnici SAD u Japanu bili isto tako
važni i za Japance i zamolio Kana da pažljivo deluje po pitanju
baze Futenma. [09T0KY02269_a]

Kembel je nastavio svoju „turneju slušanja“ sutradan na sastanku sa Mitođi
Jabunakom, novim zamenikom ministra inostranih poslova Japana. Ovaj sastanak je
značajan zbog direktnog upozorenja Kembela da bi to što DPJ postavlja pitanje tajnog
nuklearnog sporazuma iz Hladnog rata između SAD i Japana, direktno ugrozilo odnose
između SAD i Japana:

Govoreći o planu ministra inostranih poslova Okade da istraži
takozvani „tajni“ nuklearni sporazum između SAD i Japana, P/S
Kembel je ponovio da su SAD objavile sve relevantne dokumente i
da ne planiraju da to dalje komentarišu. On je upozorio da bi
fokusiranje na to pitanje moglo imati operativne posledice na
snage SAD. [09 TOKYO 2277]

Ovaj komentar je dvostruko licemeran kada se uzme u obzir činjenica da je
predsednik Obama došao na vlast obećavajući da će voditi ,,najtransparentniju“
administraciju u istoriji SAD. Ipak, ovde je bio njegov pomoćnik državnog sekretara koji
je otvoreno upozoravao suverenu vlast da bi izlaganje tajnog i nedemokratskog sporazuma
iz prošlosti Hladnog rata ugrozilo njihove trenutne bilateralne odnose. Razmislite o ovom
prilično otvorenom upozorenju:

Fokusirajući se na političku tranziciju Japana sa novim
premijerom Hatojamom i bivšom opozicionom Demokratskom strankom
Japana (DPJ) koji su preuzeli vlast, P/S Kembel je rekao da će
SAD javno pokazati svoje poverenje u novu vladu i izraziti
snažnu podršku tokom političkih tranzicija u Japanu. Javno, SAD
bi izrazile podršku principima platforme DPJ-a (npr.
nezavisnija japanska spoljna politika, jake veze sa Kinom).
Istovremeno, SAD bi se intenzivno usmerile na čitanje signala
koje daje nova administracija... Osvrnuvši se na interesovanje
ministra inostranih poslova Okade za istraživanje takozvanog
,,tajnog“ sporazuma između SAD i Japana, P/S Kembel je rekao da
su SAD već objavile relevantna dokumenata kroz zahteve u Zakonu
o slobodi informacija (ZOSPI) i da će biti malo toga što bi SAD
mogle da dodaju onome što je javno već na raspolaganju. I ako
bi MSP sprovelo sopstveno pretraživanje dokumenata, P/S Kembel
je rekao da bi bilo najbolje da SAD to ne komentarišu. On je
naglasio da SAD nisu želele da ovo pitanje stvori situaciju
koja bi zahtevala da SAD odgovore na neki način koji nije od
pomoći savezu. [Kurziv dodat.]

Mesec dana kasnije, Kembel se vratio u Tokio, ovaj put da vodi kombinovanu
državnu i delegaciju ministrastva odbrane da se sastanu sa DPJ u vezi njihovih planova za
premeštanje mornaričke baze SAD Futenma u Okinavi na Guam:

233

Članovi delegacije SAD suprotstavili su se sugestiji
generalnog direktora biroa za lokalnu saradnju pri ministrastvu
odbrane (MOD) Motomi Inoue (Motomi Inoue) da bi samo prisustvo
marinaca SAD na Guamu pružilo dovoljan efekat preventivnog
zastrašivanja u regionu, kao i da bi piste na ostrvima Ie i
Šimoji mogle biti dovoljna dopuna dvema pistama za vanredne
situacije na Kadeni. Oni su naglasili da oslanjanje isključivo
na Guam zahteva vreme, distancu i druge operativne izazove kako
bi marinci SAD mogli dovoljno brzo da odgovore u ispunjavanju
obaveza SAD prema sporazumu. [09TOKYO2378]

U jednom trenutku, na sastanku, Kembel je rekao DPJ da Sjedinjene Države
smatraju standardom vojne veze SAD u doba LDP, na osnovu koga treba suditi o svim
odnosima SAD: ,,P/S Kembel je naglasio da saveznici SAD smatraju SOFA sporazum
između SAD i Japana za zlatni standard među osnovnim sporazumima i savetovao je da se
istovremeno ne sagledava svaki aspekt saveza.“ Neverovatno, američka delegacija je čak
rekla DPJ-u da bolje razumeju potrebe odbrane Japana od samih Japanaca, a posebno u
odnosu na Kinu. Strana SAD je:

obrazložila da postoje vanredne situacije koje se odnose, ne
samo na situacije u oblastima u japanskom okruženju (SIASJ),
već i na odbranu samog Japana... [Oni] takođe, povezuju ovo
pitanje nazad na premeštanje, uz napomenu da potpuna
preraspodela marinaca na Guam ne bi dala vojsci SAD
fleksibilnost i brzinu koja je potrebna da bi ispunili svoje
obaveze prema Japanu po Sporazumu o bezbednosti... dramatičan
porast vojnih sposobnosti Kine zahtevao je pristup do najmanje
tri piste za vanrednene situacije, napomenuo je P/S Kembel.
1990-ih, je bilo moguće implementirati planove za vanredne
situacije za Južnu Koreju i Kinu korišćenjem samo dve piste u
Okinavi, Nahi i Kadeni. Najznačajnija promena između 1995.
godine (kada su formulisani planovi za Okinavu Specijalnog
odbora za akciju (SACO) o premeštanju [od] vazduhoplovne baze
Futenma) i 2009. godine, bilo je nagomilavanje kineskih vojnih
sredstava, objasnio je P/S Kembel.

U poslednjoj japanskoj depeši u ovoj seriji, Kembel se vraća u Japan da bi
koordinisao američku poruku Japanu u vezi sa predstojećom državnom posetom
predsednika Obame Tokiju. Poruka je sledeća: Da, možemo da se ne slažemo, ali molim
vas, nemojte reći javnosti; svi ovi razgovori moraju ostati tajna:

Na sastanku petog novembra, pomoćnik sekretara EAP, Kurt
Kembel, zajedno sa ambasadorom, naglasio je generalu Umemotou,
direktoru biroa za poslove severne Amerike Ministarstva
inostranih poslova (MIP), važnost osiguravanja uspešne posete
predsednika Japanu i dao predlog u pet tačka iz Bele kuće (st.
2). P/S Kembel i Umemoto su se složili da obe vlade treba da
upravljaju izveštajima u štampi koji prikazuju neslaganja u
odnosima između SAD i Japana i umesto toga navedu medije da
izveštavaju o širim aspektima bilateralnih odnosa. Umemoto je
rekao da je ubedio ministra spoljnih poslova Okadu da ne
razmatra sporna nuklearna pitanja prilikom posete predsednika,
posebno ne politiku ,,ne upotrebljavaj prvi nuklearno
oružje“...

234

P/S Kembel je tvrdio da bi menadžeri javnih poslova SAD i
Japana trebalo blisko da sarađuju kada se obraćaju medijima
koji izveštavaju da se savez suočava sa teškoćama. Ove kritične
priče treba uputiti direktno, koristeći poruku koja ističe da
je proces stavljen na mesto, duboko poštovanje dva naroda koje
imaju jedni za druge, izuzetnu važnost saveza i naš zajednički
optimizam u vezi budućnosti. [09 TOKYO 2614]

Ova šarada se nastavila sve dok premijer Hašimoto iz DPJ-a nije podneo ostavku, a
umesto njega došao Naoto Kan. Međutim, s obzirom na pritisak SAD da ne menjaju
politiku, obe vlade su izgledale slabo u očima japanskih birača i - na veliko olakšanje
Obamine administracije - LDP se vratio na vlast 2012. godine. Pre opisivanja tih izbora i
njegovih implikacija, hajde da prebacimo scenu nazad u Južnu Koreju, gde su
proamerikanci bili čvrsto na vlasti.

***

Za razliku od prezira Obamine administracije prema japanskoj liberalnoj DPJ, do
jeseni 2009. godine, predsednik i njegovi savetnici bili su u ekstazi zbog konzervativne
vladavine predsednika Lija u Južnoj Koreji. Ovo je posebno bilo tačno kada su se pogoršali
odnosi sa Pjongjangom. U maju, Severna Koreja je objavila da je aktivirala drugu
nuklearnu probu, „prkoseći međunarodnim upozorenjima i drastično podižući ulog u
globalnom naporu da se neposlušna komunistička država natera da odustane od svog
programa nuklearnog oružja“, izvestio je Njujork tajms.4 Probe su održane nekoliko dana
nakon šokantne smrti samoubistvom Ro Mu Hjuna, naslednika, Kim Dae Junga i Tajms je
dodao ovaj rezime odnosa Sever-Jug:

Odnosi između dve Koreje su se naglo pogoršali od kako je
naslednik gospodina Roa, gospodin Li, preuzeo dužnost u
februaru 2008. godine, obećavši da će preokrenuti „sunčanu
politiku“ promovisanja političkih pomirenja sa Pjongjangom sa
ekonomskom pomoći. Ugovori koji su proizašli kao rezultat
Samita iz 2007. godine pozivale su jug da potroši milijarde
dolara za obnovu dotrajalih infrastruktura na osiromašenom
Severu. Gospodin Li je verovao da takva pomoć mora biti
povezana sa poboljšanjem stanja ljudskih prava na Severu i
demontiranjem njihovih nuklearnih postrojenja. Severna Koreja
je žestoko napala G. Lija, nazivajući ga „nacionalnim
izdajnikom“, prekidajući zvanični dijalog i smanjujući
saobraćaj preko teško naoružanih granica zemlje.

U septembru 2009. godine, zamenik državnog sekretara Stajnberg još jednom je
došao u posetu Seulu, što je dovelo do tajne depeše američke ambasadorke D. Ketlin
Stivens koja sumira odnose SAD i Koreje u vreme Lija. Depeša je izuzetna po otvorenom
prihvatanju desničarskog Lija nakon levičarskog prethodnika:

G. zameniče sekretara,svi mi u ambasadi u Seulu vam želimo
dobrodošlicu povodom povratka u Koreju. Vaša poseta dolazi u
trenutku kada smo u najboljim odnosima, sa snažno proameričkim
predsednikom koji se u velikoj meri oporavio od prošlogodišnjeg
debakla sa uvozom američke govedine i posvećen je radu sa nama.

235

RK je postavila nuklearno pitanje DNRK čvrsto u središte odnosa
Sever-Jug. U širem smislu, odlučnost predsednika Lija da
izgradi „globalnu Koreju“ će ponuditi mogućnost da proširimo
našu stratešku saradnju izvan Korejskog poluostrva, iako ćemo
morati da budemo osetljivi na zabrinutost RK-a da ta saradnja
nije jednosmeran odnos koji određuje agenda SAD...

Na svakom nivou, spoljnom politikom RK-e trenutno dominira
iskusna američka ruka koja duboko veruje da RK mora pažljivo da
koordinira svoju politiku sa nama. Seul (Seoul) je u potpunosti
odbacio godine politike Ro Mu Hjuna (Roh Moo-hyun) koji je
pokušao da izdvoji nuklearno pitanje iz odnosa sever-jug, a
predsednik Li je čvrsto rekao DNRK da je nuklearno pitanje sada
u središtu odnosa sa Pjongjangom. Vaši sagovornici će ponoviti
ovu poziciju; zauzvrat, oni će želeti da budu uvereni da se SAD
zalažu za multilateralne pregovore o nuklearnom pitanju i da
nećemo ući u bilateralne pregovore sa DNRK. [09SEOUL1529]

Do kraja 2009. godine, SAD su dobile ono što su htele u Južnoj Koreji, sa
konzervativnim Lijem - sada Obaminim „omiljenim predsednikom“ - sprovodeći američke
zapovesti na svakom frontu svoje spoljne politike, uključujući i svoje odnose sa Severom.
Krajnji rezultat ove politike bio je povratak na tvrdokornu politiku prošlosti i još jedan niz
kriza za Severnu i Južnu Koreju:

Odnosi širom DMZ (demilitarizovane zone) strmoglavili su se u

martu 2010. godine, kada je Lijeva vlada optužila Severnu

Koreju za dizanje u vazduh južnokorejskog ratnog broda na

zapadnoj obali Koreje, kada je ubijeno četrdeset šest mornara.

DNRK je to negirala, ali su južnokorejska komisija i

međunarođni tim istraživača smatrali Sever odgovornim (mnogi na

Jugu su i dalje dovodili u pitanje te zaključke). Taj incident

je započeo [veliki] sukob u toku kojeg su Koreja i SAD govorile

o ratu. U novembru 2010. godine, Sjedinjene Države i Južna

Koreja izvele su još jednu veliku pomorsku vežbu na zapadnoj

obali blizu mesta gde je korejski ratni brod potopljen. DNRK je

izdala niz upozorenja, rekavši da ako bilo koja granata padne

na njihovu stranu ili na spornu morsku granicu između severa i

juga, oni će se osvetiti. Neke jesu i Sever je žestoko uzvratio

granatiranjem ostrva Jeonpjeong, ubivši nekoliko civila.

Južna Koreja, koju je ovaj okrutni napad na nevojni cilj jako

pogodio, obećala je da će nastaviti sa vežbama; Sever je izdao

još snažanija upozorenja. Uz nekoliko desetina američkih

vojnika na Jeonpjeongu (Yeonpyeong) u svojstvu posmatrača i

hiljadama više koji učestvuju u vežbama, bilo kakav sukob je

mogao da uvuče Sjedinjene Države. Nekoliko dana svet nije disao

u iščekivanju da li će izbiti rat. Svetla su bila upaljena 24/7

u kriznom centru u Pentagonu... Onda se dogodilo nešto

neobično. Na vrhuncu krize, šesnaestog decembra 2010. godine,

general Džejms Kartrajt, potpredsednik zajedničkog

generalštaba, bez dlake na jeziku je rekao novinarima da je

veoma zabrinut što se situacija otima kontroli. Rečima koje su

osmišljene da se čuju u Seulu, on je jasno rekao da Pentagon

želi da smiri situaciju. Ako Severna Koreja „pogrešno shvati“

ili reaguje ,,na negativan način“ uzvraćanjem vatre, rekao je

on, ,,to će započeti potencijalno lančanu reakciju paljbe i

kontrapaljbe. Ono što ne želite da se dogodi, kao rezultat toga

236

je eskalacija koja će se desiti - za nas da izgubimo kontrolu
nad situacijom“. Kartrajt i Pentagon nisu želeli da budu
uvučeni u rat koji nisu napravili... Kartrajtovo upozorenje je
očigledno uspelo. Kriza se završila. Ali godinu dana kasnije
nešto se malo promenilo - osim što je Kim Džong Un sada bio
zadužen za DNRK.5

U decembru 2012. godine, Kimova vojska je prkosila globalnom upozorenju protiv
njegovog programa naoružanja i uspešnog lansiranja rakete, koja je zapravo postavila
satelit u orbitu. Ovaj potez su brzo osudile SAD i Južna Koreja, ali ovaj put kritike su
takođe došle iz Kine i Rusije. U februaru 2013. godine, Severna Koreja je obavila svoju
treću probu nuklearnog oružja, koja je bila skoro duplo veća od prethodne. Nekoliko dana
kasnije, Savet bezbednosti UN nametnuo je oštrije sankcije Severnoj Koreji. Njena vlada
ponovo je napala, ali ovaj put retorika je promenjena. U prošlosti, Severna Koreja je uvek
optuživala Južnu Koreju kao svog primarnog neprijatelja, ali početkom januara počela je
da smešta svoje probleme u kontekst svog višedecenijskog sukoba sa Sjedinjenim
Državama. Primarni neprijatelj Severne Koreje se sa Južne Koreje premestio na Sjedinjene
Države. Ipak, Obamina administracija, uprkos obećanju koje je dala pre 2009. godine da će

pregovarati i sa neprijateljskim snagama, odbija i dalje da otvori direktne linije dijaloga sa

Severom koji bi mogao da smanji tenzije.
Ovo je 2014. godine u suštini bio status kvo sa DNRK pod upravom Park Geun Hje

(Park Geun-hye), koja je nasledila Lija kao predsednika 2013. godine. Pod njenom
konzervativnom vladavinom, vojni odnosi SAD sa Južnom Korejom nikada nisu bili bolji.

I kako su se ti odnosi produbljivali, Obamina retorika o Koreji postajala je sve prodornija i
ratobornija. Tokom proslave obeležavanja šezdesete godišnjice primirja kojim je okončan

Korejski rat, 2013. godine, predsednik je imao drskosti i arogancije da rat nazove
,,pobedom“, oživljavajući desničarski izraz koji je već dugo diskreditovan od američkih
istoričara rata. U aprilu 2014. godine, za vreme njegove državne posete Seulu, Obama je
stajao pored predsednice Park - ćerke bivšeg diktatora Južne Koreje - i hvalio američko-
korejski odnos. ,,SAD i Južna Koreja stoje rame uz rame, kako u suprotstavljanju
provokacijama Pjongjanga tako i u našem odbijanju da prihvatimo nuklearnu Severnu
Koreju“, rekao je on. Ovde je postojao još jedan desničarski korejski lider s kojim je
Obama mogao da živi - i zaista procveta.

A sada je došao red na Japan da oseti američki pritisak: Tokio je bio novo
problematično dete Vašingtona.

Krajem 2009. godine, diplomate SAD i obaveštajci su počeli ogorčeno da govore o
DPJ-u, poredeći njegovu nezavisnu politiku sa onom bivšom levičarskom vladom u Seulu.

Evo kako je Martin Fekler (Martin Fackler), novinar Tajmsa u Tokiju, to opisao decembra

2009. godine:

Dva meseca nakon preuzimanja vlasti, novo japansko rukovodstvo
i dalje zvoni na uzbunu u Sjedinjenim Državama svojim stalnim
nadzorom nad bezbednosnim savezom zemalja starim više od pola
veka. Ali ovo ponovno razmatranje nije toliko distanciranje od
Sjedinjenih Američkih Država koliko deo šireg, uglavnom domaćeg
nastojanja da se preraste neuspeli posleratni poredak u Japanu,
kažu ovdašnji politički stručnjaci.

Što je još važnije, kažu analitičari, ova komešanja mogu
takođe biti prvi znaci nečeg što je trebalo da i Tokio i

237

Vašington imaju godinama unazad: otvoreniji dijalog o
bezbednosnom odnosu koji nije uspeo da održi korak sa menjanjem
stvarnosti u Japanu, i šire u Aziji.

Čak i nakon prijatne posete predsednika Obame Tokiju prošlog
meseca, vlada premijera Jukio Hatojame započela je istragu da
bi razotkrila tajni sporazum iz doba Hladnog rata koji je
omogućio američko nuklearno oružje u Japanu i sprovela redak
javni pregled svoje finansijske podrške za pedeset hiljada
vojnih službenika SAD koji su se nalazili u bazi. Ovim se
nastavlja pristup koji ima g. Hatojama od kako je njegova
Demokratska stranka u avgustu postigla istorijsku izbornu
pobedu na obećanjima da će izgraditi ravnopravnije partnerstvo
sa Vašingtonom. Nekoliko političkh analitičara u Sjedinjenim
Državana su poredili g. Hatojamu sa Ro Mu Hjunom, bivšim
južnokorejskim predsednikom koji je došao na vlast na talasu
antiamerikanizma 2002. godine.6

Tokom naredne dve godine, neprestane kritike koje su SAD upućivale DPJ-u (i
vanredne intervencije Obamine administracije u unutrašnje poslove Japana tokom
nuklearne krize u Fukušimi 2011. godine) dovele su stranku do poraza na izborima i
povratile na vlast ekstremno desničarski japanski LDP. Godine 2010, Hatojamin DPJ se
savio pod pritiskom SAD, udaljavajući se od svojih obećanja u kampanji da će isterati

marince SAD iz Okinave. Evo kako je o ovom preokretu izvestio Tajms:

Obilazeći Okinavu, prvi put otkako je postao premijer, g.
Hatojama je pitao stanovnike da razmisle o kompromisu kojim bi
zadržali neke od funkcija baze na ostrvu, dok vlada ne istraži
premeštanje nekih objekata na drugo mesto. „Realno govoreći, to
je nemoguće“ premeštanje cele baze, pod nazivom Futenma, sa
ostrva, rekao je. „Suočeni smo sa situacijom da je realno teško
preseliti sve iz prefekture [doslovno]. Moramo pitati ljude u
Okinavi da podele teret. „Ali činilo se da stanovnici Okinave
nisu bili raspoloženi da podele teret, dobacujući mu nakon što
se sastao sa lokalnim zvaničnicima. „Sram te bilo! “ povikao je
jedan čovek.

Vlada g. Hatojame bi mogla da visi o koncu. On je obećao da će
smisliti plan do kraja ovog meseca kako da preseli mornaričku
vazduhoplovnu bazu i reši uporan problem koji je stvorio mesece
neslaganja sa Vašingtonom. Njegovo kašnjenje i očigledna
prevrtljivost po tom pitanju su hranili rastući osećaj
razočaranja u rukovodstvo premijera, dovodeći njegov rejting
podrške ispod trideset posto.7

Tajms je bio u pravu. Za nekoliko nedelja, Hatojama je podneo ostavku, a
oproštajna izjava jasno stavlja do znanja koliko ga je to bolelo. „Pokazalo se da je ovo
nemoguće u moje vreme“, rekao je Hatojama u „uplakonom govoru“, preneo je Times.
„Jednog dana, doći će vreme kada će mir u Japanu morati da osigura sam japanski narod.“8
Njega je nasledio Naoto Kan, žestoki reformator koji se okomio na prevare i korupcije

unutar japanskog ministarstva zdravlja tokom devedesetih.
U martu 2011. godine, Kan se suočio sa najtežom krizom u Japanu nakon Drugog

svetskog rata, kada se par nuklearnih reaktora istopilo nakon zemljotresa u Fukušimi i
cunamija koji je on izazvao, jedanaestog marta. Kan je već odustao od ideje o izbacivanju
marinaca SAD iz Okinave, ali sada, Obamina administracija je počela da ga pritiska na

238

drugi način. Nakon što je Kanova vlada zatražila od Nuklearne regulatorne komisije SAD i
od momarice SAD podršku tokom nuklearne krize, SAD je odmah počela da stvara sliku
da je Kanova vlada beznadežna, bez dodira sa realnošću krize i nesposobna da pravilno
reaguje. Evo kako sam ja opisao situaciju u Kanovom profilu u listu Nejšn:

Šesnaestog marta, 2011. godine, direktor Nuklearne regulatorne
komisije SAD Gregori Jacko (Gregory Jaczko) otvoreno se
suprotstavio japanskoj vladi izjavljujući da je voda u jednom
od Tepco reaktora isparila, podižući zračenje u tom području na
„izuzetno visok nivo“. On je preporučio evakuaciju svih
Amerikanaca pedeset kilometara unaokolo - skoro duplo više od
zone evakuacije koju je objavila japanska vlada (koja je odmah
demantovala Jackove tvrdnje). Njujork tajms se ovim opširno
bavio sledećeg dana u velikom članku koji je Kanovu vladu
izvrgnuo ruglu. „Nikada u posleratnom Japanu nije bilo
potrebnije jako, samopouzdano rukovodstvo - i nikada ovaj slab,
obezglavljeni sistem upravljanja nije bio tako jasno
razotkriven“, izjavili su reporteri.

Među onima koje je Tajms citirao bio je stručnjak za Japan, Ronald Mors (Ronald
Morse), koji je radio u Vašingtonu u odbrani, energetici i Stejt departmentu pre nego što je
zauzeo mesto u vladinom ministarstvu u Japanu. „Postoji jasan nedostatak komandne vlasti
u sadašnjoj vladi u Tokiju“, rekao je on. „Razmere toga postaju očigledne u ovakvom
trenutku.“

Pod pritiskom, kako japanske javnosti, tako i vlade SAD da deluje agresivnije u
krizi, Kan je na kraju odlučio da podnese ostavku i raspiše nove izbore. Ovaj put, japanski
birači su se u većini okrenuli LDP-u i premijeru Abeu, najkonzervativnijem lideru od ranih
pedesetih godina. Kada se vratio na vlast 2012. godine, Abe je još jednom razljutio
komšije posetom grobnice Jasukuni. Ali Obamina administracija je bila spremna da to
istrpi u cilju održavanja snažne vojne veze između dve zemlje. To je bio povratak u
normalu, kao i obično.

Sa spremnim Abeom u komandi, SAD su pojačale pritisak da se završi dogovor o
vraćanju baze Futenma iz 1996. godine, koji su tako grubo prekinuli liberali iz DPJ-a.

Jedan od prvih Abeovih poteza, kako je javila novinska agencija Kjodo, bio je da se na
nivou kabineta stvori novi „ministar nadležan za ublažavanje tereta koji nosi pitanje baze u
Okinavi“. Aprila 2013. godine, Abeova i Obamina administracija su se dogovorile o
osnovnim uslovima: prisustvo marinaca SAD u bazi Futenma biće znatno smanjeno
premeštanjem glavnih jedinica na ostrvo Guam.

Ali većina marinaca - uključujući udarne desantne elemente koji su bili toliko važni
Sjedinjenim Državama - preseliće se na novu lokaciju u Henoko Bej (Henoko Bay) na
severu ostrva, u blizini postojeće baze SAD poznate kao Kemp Švab (Camp Schwab) i

blizu primorskog grada Nago. Krajem 2013. godine, plan je dobio odobrenje guvernera

Okinave, Hirokazu Nakaime (Hirokazu Nakaima), koji je izabran 2010. godine na
platformi posvećenoj preseljenju baze Futenma u roku od pet godina. On je potpisao
planove nacionalne vlade za Henoko nakon što je Abe obećao da će potrošiti više od 300
milijardi jena - skoro tri milijarde USD svake godine do 2021. godine ,,za unapređenje
ekonomije Okinave“, navodi se u Džapen tajmsu.9 Kocka je izgleda bačena.

Još jednom, demokratija je preprečila put. U januaru 2014. godine, Susumu
Inamine (Susumu Inamine), žestoki protivnik nove baze Henoko, izabran je za

239

gradonačelnika grada Nago (Nago City), lako pobedivši kandidata LDP-a koji je podržao
plan Abe-Nakaima. Njegov izbor odražavao je snažna osećanja stanovnika Okinave prema
bazama SAD (sedamdeset pet posto ispitanika u nedavnim anketama žele da se one
uklone), ali je obuhvatao i lokalne stavove. Mnogi u Nagou su zabrinuti da će deponija za
nove piste koja će se graditi za marince, uništiti dragocene koralne grebene na lokaciji
Henoko Bej i prouzrokovati nepopravljivu štetu na biodiverzitet obale.

U maju 2014. godine, Inamine je predvodio malu delegaciju zakonodavaca i
aktivista iz Nagoa u Vašington da se izjasne o promeni politike. Tokom boravka, sastali su

se sa akademicima i nevladinim organizacijama (NGO) koji su se protivili planu Henoko,
kao i sa grupama koje su im bile naklonjene i zakonodavcima koji su pažljivo pratili

debatu o Okinavi. Tu su se nalazili Institut Brukings (Brookings Institution), slobodarski

Kejto Institut (Cato Institute) i zaposleni kod senatora, Barbara Bokser (Barbara Boxer; D-

NY), Tom Kobum (Tom Cobum; R-OK) i Kirsten Gilibrend (Kirsten Gillibrand; D-NY).
Ali Pentagon - koji je predvodio potražnju SAD za bazama - nadmeno je odbio da

se sastane sa Inamineom; jedini član Obamine administracije sa kojim su se sastali bio je
zamenik u japanskom desku Stejt departmenta, rekli su mi članovi delegacije.

Koliko je bolna bila borba Okinave jasno je pokazano tokom prezentacije
Inamineove delegacije na nekom događaju u Vašingtonskom restoranu, kojem sam
prisustvovao. U suštini, gradonačelnik je rekao da bi planovi vlade SAD i japanske vlade
za Henoko Bej učinili to područje nepodobnim za stanovanje ljudi zbog opasnosti koju

predstavljaju poletanja i sletanja ratnih aviona i helikoptera SAD. Osim toga, prisutna je i
strašne buke od eksplozija „oružja i municije van upotrebe“ samo tri stotine metara od
naseljenih područja. Rekao je da su avioni SAD u bazi Futenma održavali, u proseku,
pedeset vežbi dnevno. ,,To je dvadeset hiljada poletanja i sletanja za godinu dana“, dodao
je. „Ovo ima uticaj širokih razmera na svakodnevni život. Gotovo kao da ste na prvoj liniji
rata“. Izgradnja nove baze u Henokou, dodao je on, znači „još sto godina patnje“ za

Okinavu.
Na pitanje o snagama postrojenim protiv građana Okinave, Inamine je bio direktan.

„Iza zemlje kao što je Japan, stoji monstruozna snaga u vidu ogromnih korporacija i
njihovih podsticaja. Ova nacionalna politika [zadržavanja baza SAD u Okinavi] ne koristi
normalnim ljudima.“ Opozicija je, dodao je on, bila „izraz narodne volje.“ Obraćajući se
direktno predsedniku Obami, on je rekao: „Amerika je tamo gde se ljudska prava poštuju.
Ali ovo poricanje demokratije je uskraćivanje ljudskih prava.“ On i mnogi drugi stanovnici
Okinave počeli su sa planiranjem da novembarske izbore za guvernera, pretvore u opšti
referendum i pokažu jednom i zauvek da ostrvo želi da preseli marince SAD na neko drugo

mesto.
Oni su uspeli iznad svojih najluđih očekivanja. Kao što je australijski istoričar

Gevan Mekkormak sumirao u novembru 2014. godine:

biračko telo Okinave odlučno je odbacilo guvernera, Nakaimu
Hirokazua, koji je pogazio svoje obećanje da će se
suprotstaviti izgradnji baze i izdao dozvolu koja je bila
potrebna vladi da počne sanaciju Oura Beja (Oura Bay),
izabravši umesto njega kandidata [Takeši Onagu] koj i se
obavezao da će raditi ,,sve što je u mojoj moći“ da zaustavi
izgradnju u Henokou, u neposrednoj blizini vazduhoplovne baze
Futenma i da će povući iz prefekture kontroverzne letilice
mornaričkog korpusa, Osprej MV (i samim tim i zaustaviti

240

izgradnju „Osprej pedova“ za njih u šumi Janbaru, takođe u
Severnoj Okinavi); a u decembru su sve četiri lokalne izborne
jedinice u Okinavi izabrale kandidate koji su protiv izgradnje
baza, u donji dom Nacionalnog parlamenta.10

Od vrha do dna, izbori su bili glatka pobeda za snage u Okinavi koje su protiv baza
i snažan izraz narodne volje u prefekturi.

Abeova vlada - uz punu podršku Obamine administracije - krenula je odlučno kako
bi bazu Henoko učinila stalnom. U aprilu, neposredno pre nego što je gradonačelnik
Inamine došao u Vašington, ministar odbrane Čak Hegel izjavio je u Tokiju da se ,,raduje“
što „izgradnja objekata počinje uskoro“, prenosi Tajms. „Nekoliko nedelja kasnije na
konferenciji za novinare u Tokiju, predsednik Obama i premijer Šinzo Abe su se složili da
je ostvaren napredak.“

Za stanovnike Okinave taj ,,napredak“ je bio problematičan. Tokom leta 2014.
godine, građevinske ekipe su počele prvu fazu raščišćavanja, bušenja i istraživanja
koralnih grebena koja su potrebna pre nego što nova pista bude izgrađena. Da bi držala
protestante sa strane, japanska vlada je prvi put uspostavila „zabranjenu zonu“ oko zone
raščišććavanja i poslala patrolne brodove i čamce obalske straže ,,iz cele zemlje“ daje
sprovedu, Jomiuri (Yomiuri) je izvestio u avgustu. U oštrom uvodu, Džapen tajms je
istakao da su ti potezi:

pokrenuli nagađanja da je [Abeova] administracija žurila da
krene sa radovima pre nego što lokalni birači imaju priliku da
izraze svoju volju o pitanju preseljenja koje unosi razdor...
Skoro da je izgledalo kao da Abeova administracija govori da
neće računati na narodnu volju kao na faktor u tome da li da
nastavi sa preseljenjem baze Futenma po sporazumu sa SAD.

Nemamo nijednu dostupnu depešu Vikiliksa o ovim nedavnim događajima. Ali
dovoljno je lako zamisliti radost sadržanu u depešama koje saobraćaju između Tokija i
Vašingtona o snažnim potezima Abea da ispuni zahteve SAD da zadrže svoje desantne
marince u bazi na Okinavi. Nagoveštaj onoga što se možda nalazilo u toj komunikciji
pojavio se u Jomiuriju, koji je u avgustu citirao „izvor u vladi SAD“ o toj situaciji. Prema
ovom izvoru, „Japan i Sjedinjene Države složile su se da ukoliko bi hteli da zadrže
preventivno delovanje, a da smanje opterećenje stanovnika Okinave prihvatanjem vojnih
baza SAD, ne postoji mogućnost da se funkcije baze Futenma presele u okrug Henoko.“

Ne postoji opcija. Nakon sedamdeset godina vojnih operacija SAD na Okinavi, ovo
saopštenje predstavlja krajnje obelodanjenje. Tako je nastala naizgled kontradiktorna
situacija liberalne Obamine administracije - jedne od najviše levičarski orjentisanih u
istoriji, kako neki konzervativci kažu - koja interveniše kako u Južnoj Koreji tako i u
Japanu, da preokrene progresivne promene i održava desničarske, promilitarističke vlade
koje su više po ukusu Sjedinjenih Država. Depeše Vikiliksa su nam pokazale kako je to
urađeno - i one naglašavaju suštinsku važnost uzbunjivača i slobodne, funkcionalne
štampe.11

241

15. JUGOISTOČNA AZIJA

Ričard Hejderijan (Richard Heydarian)

Tokom proteklih sedam decenija, SAD - kontinentalna, severnoamerička država -
održala se kao nadmoćna snaga u istočnoj Aziji, sa složenom, progresivnom mrežom
saveza, vojnim bazama, ekonomskim aranžmanima i diplomatskim zapletima koji
podupim američku hegemoniju u regionu. Odlučujući poraz carskog Japana, koji je

nastojao da izgradi svoju vlastitu sferu uticaja u celom regionu Azije i Pacifika u Drugom
svetskom ratu, učvrstio je dominaciju SAD: uglavnom netaknute, zahvaljujući svojoj
geografskoj izolaciji od glavnih ratišta u zapadnoj Evropi i Istočnoj Aziji, SAD su se
pojavile kao vodeća ekonomska i vojna snaga sredinom dvadesetog veka. Kasnije, tokom
hladnog rata, čak ni moćni Sovjetski Savez - i njegovi komunistički saveznici u Severnoj
Koreji, Vijetnamu i Kini - nije mogao da istisne američku hegemoniju iz istočne Azije.

Dominacija SAD, međutim, bila je kombinacija povoljnog razvoja događaja kod
kuće, s jedne strane, i proračunatog (kvaziimperijalističkog) pristupa međunarodnim

odnosima, s druge strane. Blagoslovena bogatim prirodnim resursima i povoljnom
demografijom, severnoamerička nacija nadgledala je dinamičan proces industrijalizacije i
ekonomskog rasta u drugoj polovini devetnaestog veka, što joj je omogućilo da sustigne - i
na kraju prestigne - tradicionalne evropske sile, uključujući i Veliku Britaniju. Suočene sa
kolonijalnim ratovima početkom dvadesetog veka između sila status kvo i revizionističkih
država, SAD su pre svega delovale kao ofšor balanser : nerado podržavajući savezničke
zemlje (Veliku Britaniju i Francusku) protiv kolonijalnih sila u usponu, kao što su
Nemačka i Japan. Protivljenje domaće javnosti stranim intervencijama, usred atmosfere
kvaziizolacionizma, ohrabrilo je SAD da intervenišu, odmereno i pravovremeno, samo
kada je, prvo, postojala jasna i prisutna opasnost od regionalne dominacije revizionističke
države nad Evroazijom, i drugo, kada su njeni interesi (i teritorijalni integritet) bili direktno
ugroženi, kao kada je Japan napao Perl Harbur.1

Istorijski, SAD su sebe videle kao izuzetnu naciju, osnovanu na načelima liberalne
demokratije i nasuprot arhaičnim, represivnim oblicima evropskog kolonijalizma. Na kraju
krajeva i same SAD su nastale iz dugotrajne borbe za nezavisnost, što je kulminiralo u
američkoj revoluciji protiv britanske monarhije (1775-1783. godine). Međutim, kao što
naučnici poput Džona Meršajmera (John Mearsheimer) primećuju,2 hegemonistička
ekspanzija je tema koja se ponavlja tokom američkog jedinstveno uspešnog projekta
izgradnje države:

Sjedinjene Države su jedina regionalna hegemonija u modernoj
istoriji... Očevi osnivači i njihovi naslednici su svesno i
namerno tražili da postignu hegemoniju u Americi... Da bi
ostvarili svoj takozvani Manifest sudbine, oni su ubili veliki
broj američkih Indijanaca i ukrali njihovu zemlju, kupili
Floridu od Španije (1819. godine) i ono što je sada središte
Sjedinjenih Država od Francuske (1803. godine). Oni su
anektirali Teksas 1845. godine, a zatim otišli u rat sa
Meksikom 1846. godine, uzimajući od poraženog neprijatelja ono
što je danas američki jugozapad. Nagodili su se sa Britanijom
da dobiju pacifički severozapad 1846. godine i konačno, 1853.
godine, stekli dodatne teritorije od Meksika sa Gadsdenovom

242

(Gadsden) kupovinom... Prava istina je da su u devetnaestom
veku, navodno, miroljubive Sjedinjene Države napravile
evidenciju o teritorijalnom uvećanju koje ima malo paralela u
zabeleženoj istoriji... Poenta je da su Sjedinjene Države
naporno radile više od jednog veka da bi stekle hegemoniju u
zapadnoj hemisferi i to su učinile zbog zdravih strateških
razloga. Nakon postizanja regionalne dominacije, radile su
podjednako naporno da spreče druge velike sile da kontrolišu
bilo Aziji ili Evropi.

Kada su SAD učvrstile svoje kontinentalne ambicije u Severnoj Americi, počele su
da izlaze napolje, dominirajući vodama Kariba i većim delom Latinske Amerike. Već
krajem devetnaestog veka, stekle su dovoljno vojnih i tehnoloških veština da u potpunosti
operacionalizuju Monroovu doktrinu (1823. godine), koja je podstakla dugoročne ambicije
Vašingtona da istisne evropske sile iz zapadne hemisfere. Njen pobednički marš prema
raspadu španske imperije otvorio je put američkoj dominaciji ne samo na Kubi (Cuba) i
Portoriku (Puerto Rico), već i na pacifičkim ostrvima, kao što je Guam.3

AZIJSKI HORIZONT

Okupacija filipinskih ostrva, međutim, označila je odlučujući trenutak u ekspanziji
imperijalne ambicije SAD, koja se već od ranog dvadesetog veka proširila daleko preko
voda Pacifika pravo u srce istočne Azije.4 Zbog povoljnog položaja na raskrsnici Kine i
Pacifika, Filipini su predstavljali važno geopolitičko sredstvo. Koloniziacijom naroda
jugoistočne Azije, SAD su postale kredibilna pomorska snaga sa ,,dva okeana“,
ispunjavajući san legendarnog američkog pomorskog stratega Alfreda Mahana (Alfred
Mahan), koji je igrao važnu ulogu u oblikovanju globalnih ambicija Vašingtona. Za
Mahana, u njegovoj revolucionarnoj knjizi Uticaj pomorske sile na istoriju: 1660-1783.
godine, dominacija nad međunarodnim plovnim putevima od ključnog značaja za trgovinu,
uz snažnu pomorsku i trgovačku flotu, stajala je u srcu britanske hegemonije u
sedamnaestom i osamnaestom veku; tvrdio je da bi SAD trebalo da idu stopama svog
bivšeg kolonijalnog gospodara, ako žele da se pojave kao vodeća svetska sila. Kao što su
dva vodeća naučnika u toj oblasti objasnila, namera SAD da konsoliduju svoju dominaciju
u zapadnoj hemisferi, postepeno je otišla u ekspanzionističku dijalektiku:

Kapetan Alfred Tejer Mahan opisao je prekomorske mornaričke
baze kao jedan od tri „stuba“ na kojima počiva pomorska sila,
moleći potencijalne pomorske sile da pribave baze za podršku za
putovanja trgovačkim i ratnim brodovima na parni pogon... Mahan
je neumorno lobirao za ostrvske ispostave na Karibima i u
Meksičkom zalivu i za aneksiju Havaja... u Mahanovo vreme,
argumenti da su Filipini odskočna daska za kinesko tržište,
bili su proizvod američke snage i namere koje su ispunili kroz
istorijsku slučajnost.

Što više teritorija su Sjedinjene Država sticale i što su
postajale sposobnije to je bila ekspanzivnija njihova vizija o
namerama koje su imali prema svetu. „Želja“ je postala
„potreba“, iako objektivno Kina nikada nije postala važno
tržište za američke proizvode, dugo nakon Mahanovih dana.5

243

Osim obezbeđivanja trgovačkog pristupa Kini, najvećem potrošačkom tržištu u
svetu u to vreme, okupacija Filipina, vekovnog trgovačkog središta u regionu, pretvorila je
SAD u glavnog igrača u Aziji - obeležavajući dolazak nove zapadne sile na globalnu
scenu. Godine 1853, komodor (zapovednik) Metju Peri (Matthew Perry), razmetao se
američkom mornaričkom veštinom kako bi naterao Japan da otvori svoje tržište za spoljnu
trgovinu. Već 1898. godine, SAD je imala čvrsto uporište u Aziji, sa zloglasnim
Ugovorom iz Pariza koji je pražao pravno pokriće za preuzimanje španskih kolonija u
zapadnoj hemisferi i azijsko-pacifičkom regionu od strane Vašingtona. Američka
okupacija Filipina je prvenstveno vođena geopolitičkim interesima, sa vodećim pomorskim
stratezima koji su opravdavali imperijalnu ekspanziju pozivanjem na interese u vezi sa
trgovinom. Dodavanjem ekonomske dimenzije tom pitanju - da ne spominjemo potpuno
diskreditovani pojam „Manifest sudbine“, pri čemu su se SAD (ponavljajući maliciozna
opravdanja dragih evropskih sila) navodno bavile „civilizovanjem“ onih koje su videli kao
,,divlje“ narode - bezbednosni establišment je zahtevao da se kreira blaže pokriće za ono
što je, po svim standardima, bio čisti kolonijalni ekspanzionizam. SAD su takođe pokušale
da stvore od Filipina oglednu koloniju, nadajući se da će projektovati auru benignog
patronata; Vašington, svestan domaće političke osetljivosti, pokušao je da se suprotstavi
percepciji prema kojoj je bio angažovan u kolonijalnoj eksploataciji, u evropskom stilu.6
Kako Nil Šihan (Neil Sheehan) kratko i jasno objašnjava:

Sjedinjene Države nisu tražile kolonije kao takve. Imati
otvoreno kolonije nije bilo prihvatljivo za američku političku
savest. Amerikanci su bili uvereni da njihov imperijalni sistem
nije zlostavljao strane narode. „Prosvetljeni lični interes“
bio je jedini nacionalni egoizam koji bi Amerikanci priznali...
Amerikanci doživljavaju svoj poredak kao nov i dobronameran
oblik međunarodnog vođstva. Smatralo se da to nije ni
eksploatacija, kao što je bio [u stilu devetnaestog veka]
kolonijalizam evropskih imperija, niti je destruktivan za lične
slobode i druge dostojne ljudske vrednosti, kao što je bio
totalitarizam Sovjetskog Saveza i Kine i njihovih komunističkih
saveznika. Umesto formalnih kolonija, [SAD] su tražile lokalne
samouprave podložne američkim željama i gde je to moguće,
podložne indirektnoj kontroli iza scene. Vašington je želeo
izvorne režime koji će delovati kao surogati za američku silu.
Ciljevi su bili da se postigne prevlast nad saveznicima i
zavisnost koja je svakom imperijalnom narodu potrebna da bi
sproveo svoju volju u svetskoj politici, a da to nije u formi
starinskog kolonijalizma.7

Tokom američke ere, filipinska politička elita je procvetala kao nikada do tada,
uživajući u pokroviteljstvu strane sile. Prezirući otvorenu brutalnost i legendarnu
indolentnost španskih kolonijalista, filipinske narodne mase su takođe pozdravile
dobroćudniji oblik kolonizacije Vašingtona, obeležen univerzalnim osnovnim
obrazovanjem, poboljšanjem socijalne zaštite i kvazidemokratskim izborima. Kao što
Benedikt Anderson primećuje:

244

Amerikanci su uveli, po fazama, politički režim, po uzoru na
njihov sopstveni, za koji se ispostavilo, možda i na njihovo
iznenađenje, da se savršeno prilagodio kristalizirajućim
potrebama oligarhije... istaknuti saradnik, oligarh Manuel
Roksas (Manuel Roxas) postao je 1946. godine prvi predsednik
nezavisnih Filipina.

Pre smrti 1948. godine, postigao je sledeće pobede: amnestija
za sve 'političke zatvorenike' (uglavnom one koji su se
nalazili tamo zbog optužbe za kolaboraciju); sporazum koji
dopušta SAD da zadrži kontrolu nad svojim bazama na Filipinima
devedeset devet godina, kao i Pakt o vojnoj pomoći između SAD i
Filipina; i dopuna Ustava Komonvelta iz 1935. godine koja daje
Amerikancima „paritetni“ pristup ekonomskim resursima
„nezavisnih“ Filipina (i naravno, kontinuirani pristup
oligarhije zaštićenom američkom tržištu).8

SAD su izvršile kolonizaciju punog spektra nad narodima jugoistočne Azije, koja
je, ironično, pokrenula prvi moderni pokret za nacionalnu nezavisnost u Aziji.9 Filipinski
nacionalisti, koji su u početku pogrešno protumačili da su SAD pouzdani saveznik protiv
španske imperije, herojski su se borili za nacionalnu nezavisnost, što je kulminiralo
Filipinsko-američkim ratom (1899-1902. godine). Ali oni nisu imali nikakve šanse protiv
američkog industrijsko-vojnog kompleksa, što je omogućilo severnoameričkoj moći da
brzo konsoliduje svoju kontrolu nad mnogo filipinskih ostrva, uprkos jakom otporu raznih
autohtonih grupa, od hršićana na severu do muslimana na jugu.10

Međutim, SAD se, nisu mogle zadržati na svojoj jedinoj azijskoj koloniji zadugo.
Sa nekim kao što je predsednik Vudro Vilson, koji se žestoko zauzeo (doduše samo
retorički) za princip samoopredjeljenja širom kolonizovanog sveta11 i pokrete
antikolonizacije koji su se ubrzano širili Azijom, početkom dvadesetog veka, Filipini su
bili na putu da postanu (formalno) nezavisna država. Već 1946. godine, SAD su dale
nezavisnost narodu ostrva. Ali zemlja, u kojoj vlada oligarhija koja je i ideološki i
komercijalno povezana sa Vašingtonom, borila se da zauzme svoj samostalni kurs. Kultura
zavisnosti je definisala odnos naroda jugoistočne Azije sa SAD. Kao što Džejms Felouz
(James Fallovvs) napominje:

Amerika je sprečila Filipince da svoju pobunu protiv Španije
sprovedu. Godine 1898, SAD su intervenisale boreći se protiv
Španaca, a zatim se, isto tako, pre okrenule i borile protiv
filipinskih nacionalista. To je bio brutalan gerilski rat, u
kojem je poginulo oko pola miliona filipinskih vojnika i
civila... Ali američka vladavina, izgleda da je samo
intenzivirala filipinski osećaj zavisnosti... na nemerljive,
nematerijalne načine. [Američki patronat] izgleda da je još
više smanjio poverenje, ostavljajući Filipince u uverenju da
oni zapravo nisu odgovorni za sudbinu svoje zemlje.12

Kao što je Antonio Gramši primetio, hegemonija se ne zasniva isključivo na prisili.
Umesto toga, hegemonija - shvaćena kao institucionalizovano izvršavanje dominacije - je
učvršćena ,,pristankom“; radi se o sposobnosti dominantne sile da oblikuje, kulturološkim i
ideološkim sredstvima, sklonosti i razmišljanja svojih podanika. Na mnogo načina, Filipini
su odražavali moć američke ideološke hegemonije nad jedinom azijskom kolonijom.

245

Filipinski nacionalni heroj, Beninjo Akino (Benigno Aquino) mlađi, koji je vodio borbu
protiv Markosove diktature sedamdesetih godina, hvata dramatično ovaj trenutak:

Gotovo pola veka američke vladavine ostavilo je azijskom
Filipincu traumu jer ga je neprijatno učinilo Amerikancem po
stavu, vrednostima i sklonostima. Ono što je ostalo,
predstavlja narod bez duše... Filipinci su zbunjeni svojim
identitetom. Oni su azijski narod koji u očima njihovih
sunarodnika Azijata to nisu, a nisu ni zapadnjaci u očima
Zapada... Pod Amerikancima, iako smo se navodno pripremili za
samoupravu, za samostalnost, zapravo je nama manevrisano
sredstvima političkih i ekonomskih pritisaka da se složimo sa
američkim odlukama i time što smo uslovljeni našim američkim
obrazovanjem da više volimo američki način života. Rezultat je
narod koji je navikao da se odriče kontrole nad osnovnim
oblastima svog nacionalnog života, nenaviknut da se hvata u
koštac sa stvarnošću, sklon bežanju u snove... Filipinci u sve
većem broju sada veruju da je nezavisnost koju su odobrile
Sjedinjene Države 1946. godine imala ugrađene žice napravljene
da bi večno održavale američku ekonomsku dominaciju - ili
„kolonijalizam“, kako to zovu ultranacionalisti.13

Pod takvim uslovima, Filipini su naizgled bili u obavezi da služe kao isturena baza
SAD raspoređena u istočnoj Aziji. Praktično su prepustili svoju nacionalnu bezbednost i
ekonomski suverenitet SAD, kroz niz sporazuma, kao što su Sporazum o uzajamnoj
odbrani iz 1951. godine i Filipinska paritetna prava iz 1947. godine. Američke vojne baze
na Filipinima služile su kao primarna prevencija protiv spoljne agresije, dok su Amerikanci
uživali jednaka prava na eksploataciju filipinskih prirodnih resursa. Filipini su u suštini bili
satelitska država.14

AMERIČKI PRIMAT

Nakon Drugog svetskog rata, SAD su - sada dominantan igrač u kritičnim
područjima, kao što su zapadna Evropa, Bliski istok i istočna Azija - postale prvi pravi
globalni svetski hegemon.15 Tačno poreklo Američke težnje za primatom - koji je delom
planiran a delom uslovljen - nije jasno. Kako australijski strateg Patrik Porter (Patrick
Porter) tvrdi:

Neki stratezi ukazuju na razmišljanja i proračune nastale
tokom Drugog svetskog rata... Njegovi glavni principi su
utvrđeni u studiji Brukings Institucije (Brooking Institution)
iz 1945. godine, koju je odobrio združeni generalštab. Ova
studija se zalagala za sprečavanje bilo koje neprijateljske
sile ili koalicije da dominira Evroazijom. Drugi su tvrdili da
je velika strategija Amerike pod njenim novim predsednikom,
Harijem Trumanom (Harry Truman), od početka tekla glatko, ali
između 1945-1953. godine je očvrsnula u sveobuhvatni projekat,
s Korejskim ratom koji je delovao kao katalizator. Ostali su,
pak, tvrdili da... je samo sa [Kenedijevom] administracijom
Amerika konačno postavila bezrezervni primat kao svoj željeni
status u svetu.16

246

Sve do Hladnog rata, uticaj SAD u Aziji, u velikoj meri je bio ograničen njenim
strateškim uporištem na Filipinima. Tokom prve polovine dvadesetog veka, Britanci su
kontrolisali današnju Maleziju, Brunej i Singapur, dok je Indonezija bila pod holandskom

kontrolom. Francuska je bila glavni kolonizator u Indokini, iako je Tajland bio nominalno
nezavisan, dok je Japan stvorio koloniju na Korejskom poluostrvu i Tajvanu, pre nego što
se probio dalje na kinesko kopno, nakon Prvog svetskog rata. Međutim, posle Drugog
svetskog rata, evropske sile - razorene svetskim ratovima i suočene sa odlučnim
autohtonim pokretima za nezavisnost - postepeno su se povlačile iz istočne Azije, čime je
otvoren put za pojavu novih postkolonijalnih nacionalnih država. SAD su do tada postale
vodeća zapadna sila u regionu i šire. Da bi se suprotstavila komunističkom bloku, Amerika

se oslanjala na saveznike u Australiji, Novom Zelandu, Tajlandu, Filipinima, Tajvanu,
Južnoj Koreji, Južnom Vijetnamu i Japanu, uz naklonost Indonezije i Malezije koje su
služile kao važni strateški partneri. Jugoistočna Azija je služila kao stožer oko kojeg je
Amerika tražila da ,,okupi“ ono što je videla kao komunistički ekspanzionizam. Pod
okriljem Vojnog saveza jugoistočne Azije (SEATO), kolektivnog vojnog saveza grubo
stvorenog po uzoru na NATO, saveznici Vojnog saveza jugoistočne Azije, kao što su
Filipini i Tajland odigrali su ključnu ulogu u podržavanju - slanjem vojnog osoblja i/ili
pružanjem logističke podrške - američkih antikomunističkih vojnih operacija tokom
Korejskog i Vijetnamskog rata. SAD su postepeno implementirale ono što je Zbignjev
Bžežinski (Zbigniew Brzezinski), savetnik za nacionalnu bezbednost tokom Karterove
administracije, identifikovao kao bitne elemente imperijalne geostrategije: održavanje
strateške zavisnosti saveznika od imperijalne sile i sprečavanje dosluha između njih;
sprečavanje neprijatelja da se ujedine; i održavanje protektorata poslušnim koliko je
moguće. Na vrhuncu rata u Vijetnamu, Tajland je na svoje tlo primio skoro pedeset hiljada
Amerikanaca, koji su podržali koordinisane vazdušne, pomorske i kopnene napade u
Indokini; na Filipinima su, u međuvremenu, smeštene najveće američke prekomorske baze

u primorskim regionima Subik (Subic) i Klark (Clark). Benedikt Anderson sjajno sumira
mesto jugoistočne Azije u mreži saveznika pod vođstvom SAD za vreme Hladnog rata:

Ni na jednom drugom mestu nije bilo „toplije“ u trećem
kvartalu ovog veka... Jedina dva velika rata u kojima su se
Amerikanci borili bila su u ovoj zoni: na Korejskom poluostrvu
su bili primorani da prihvate skupu pat poziciju, dok su u
Indokini pretrpeli gorak i ponižavajući poraz. U svim važnim
zemljama jugoistočne Azije, sa izuzetkom Indonezije, bilo je
velikih, neprekidnih, komunističkih pobuna, a Indonezija je, u
ranim šezdesetim godinama, imala najveću legalnu komunističku
partiju na svetu izvan socijalističkog bloka. U svim ovim
državama, osim Malezije, koja je i dalje bila kolonija,
Amerikanci su intervenisali politički, ekonomski, vojno i
kulturno, u ogromnim razmerama. Ozloglašena teorija domina je
izmišljena specijalno za jugoistočnu Aziju. Da podupre liniju
nestabilnih domina, Vašington je uložio svaki napor da stvori
lojalne, kapitalistički prosperitetne, autoritarne i
antikomunističke režime, kojima - obično, ali ne uvek -
dominira vojska. Mnogi su bili vezani za SAD bezbednosnim
aranžmanima, a u nekima su Amerikanci imali širok dijapazon
vojnih objekata. Svaka katastrofa je samo ohrabrivala Vašington
da angažuje više snage i novca za svoje preostale političke
saveznike. Nijedan svetski region nije dobio više „pomoći.“17

247

Vođene hitnim potrebama hladnog rata - a to je, opsesija da se suzbije ili ukine
komunizam po svaku cenu - SAD su završile podržavanjem antikomunističkih diktatora
jugoistočne Azije kao što su Ferdinand Markos (Filipini) i Suharto (Indonezija), koji su
počinili nečuveno kršenje ljudskih prava i tvrdoglavo blokirali bilo koji oblik istinske
demokratizacije kod kuće.18

UNIPOLARNI TRENUTAK

Osamdesetih godina dvadesetog veka, talas demokratizacije je zapljusnuo istočnu
Aziju, rušeći autoritarne režime u Filipinima, Južnoj Koreji i Tajvanu. Međutim, „promena
režima“ nije značajno promenila strateški odnos i zavisnost ovih zemalja od SAD. U
međuvremenu, Peking posle Maoa (Mao Beijing), pod Deng Sjaopingom (Deng
Xiaoping), pojavio se kao glavni zapadni strateški partner, dodatno izolujući Moskvu i
Hanoj posle ujedinjenja.19 Presudni raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine, izazvao je
trijumfalnu proslavu američke nadmoći, koju su konzervativni mislioci kao što je Fransis
Fukujama prerano nazvali „kraj istorije.“ Za Fukujamu, očigledan poraz komunizma
navodno je istakao pojavu demokratskog kapitalizma kao ideološkog kraja ljudske istorije,
sa hegemonijom SAD koja definiše i podupire arhitekturu globalnog poretka u periodu
posle hladnog rata.20 Novootkrivena uloga jedine globalne supersile, koju je Amerika
zdušno prihvatila, bila je potpuno evidentna u ključnim strateškim dokumentima, kao što je
zloglasno Uputstvo za planiranje odbrane iz 1992. godine, pod upravom Džordža V. Buša,
u kome se navodi da je prvi cilj SAD:

sprečavanje ponovne pojave novog rivala, bilo na području
bivšeg Sovjetskog Saveza i drugde, koji predstavlja opasnost po
poredak, onako kako je to ranije predstavljao Sovjetski Savez.
Ovo je dominantna briga koja čini osnovu regionalne strategije
odbrane i zahteva nastojanje da sprečimo bilo kakve
neprijatelje da dominiraju regionom čiji resursi bi, pod
konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni za stvaranje globalne
moći... SAD moraju pokazati liderstvo potrebno za
uspostavljanje i zaštitu novog poretka, koje drži obećanje da
će uveriti potencijalne konkurente da ne moraju da teže većoj
ulozi ili da slede agresivniji stav kako bi zaštitili svoje
legitimne interese... moramo održavati mehanizme za odvraćanje
potencijalnih konkurenata čak i od težnje ka većoj regionalnoj
ili globalnoj ulozi. Efikasna sposobnost rekonstitucije je ovde
bitna jer podrazumeva da se potencijalni rival ne bi mogao
nadati da brzo i lako stekne dominantan vojni položaj u svetu.21

Iako je Klintonova administracija neumorno zagovarala dalju globalnu ekonomsku
integraciju (u korist američkih multinacionalnih kompanija) i širenje saveza NATO na
istok u postsovjetskom prostoru (na zaprepašćenje postsovjetske Rusije), prva
administracija Džordža V. Buša, na početku njegovog predsednikovanja, kao odgovor na
napade izvedene jedanaestog septembra napustila je sve pretenzije ka multilateralizmu,
pokretanjem jednostrane vojne intervencije širom Bliskog istoka, pritiskom na saveznike
da podrže njen globalni rat protiv terorizma i bučnim ostvarivanjem punog spektra

248

američke hegemonije, kao što se to eksplicitno vidi u Nacionalnoj bezbednosnoj strategiji

iz 2002. godine.22
Pod Bušovom administracijom, jugoistočna Azija, višedecenijski dom islamskih

pobunjenika, proglašena je drugim velikim frontom (posle Avganistana) u „globalnom ratu
protiv terorizma“ (GRPT), sa Vašingtonom koji pojačava svoju vojnu obaveštajnu podršku
saveznicima, kao što su Filipini, koji su se našli u dugotrajnom sukobu sa sve
radikalizovanijim islamističkim separatistima na južnom filipinskom ostrvu Mindanao. U
decembru 2001. godine, Vašington je pokrenuo „Operaciju Trajna sloboda - Filipini“,
proglašavajući zemlju jugoistočne Azije velikim saveznikom van saveza NATO u
globalnom ratu protiv terorizma (GRPT). Naredne godine, pripadnici pacifičke komande
specijalnih operacija bili su raspoređeni da podrže protivterorističke operacije u oblastima
na Filipinima koje su pogođene pobunama, što je Njujork tajms opisao kao ,,najveće
pojedinačno raspoređivanje američke vojne sile van Avganistana u borbi protiv terorista od
napada 11. septembra“.23 To je efikasno utrlo put ponovnom uspostavljanju stalnih vojnih
baza SAD u zemlji, sa stotinama specijalnih snaga SAD koje nude obaveštajnu i logističku
podršku oružanim snagama Filipina (OSF) protiv grupa kao što su Abu Sajaf (Abu
Sayyaf), Islamski oslobodilački front Moro i regionalne frakcije Al Kaide, Džema Islamija
(Jemaah Islamiya).24 Širom jugoistočne Azije, međutim, mnoge zemlje, od Malezije i
Indonezije do Tajlanda i Filipina, bile su razočarane što se Vašington tvrdoglavo fokusirao
na operacije borbe protiv terorizma, što je onemogućilo SAD i ASEAN da se usredsrede na
drage strateške probleme, kao što su ljudski razvoj, trgovina i investicije.25 Besmisleno
proglašavanje američke hegemonije od strane Bušove administracije, a posebno njene

destruktivne vojne intervencije i neuspeli projekti izgradnje nacija u Iraku i Avganistanu,
ozbiljno su ugrozili fiskalno zdravlje i ekonomsko blagostanje Vašingtona, što je dovelo do
diplomatskog otuđenja mnogih saveznika i strateških partnera, koji su se suprotstavili
Bušovom zapaljivom brendu unilateralnosti.

Nakon preuzimanja vlasti, Obamina administracija je brzo stavila do znanja da je
kamen temeljac njene spoljnopolitičke doktrine bio da „ponovo uspostavi ravnotežu“
američkih strateških obaveza u inostranstvu: ukratko, obećala je da će smanjiti američke
vojne obaveze na Bliskom istoku, a povećati svoje ekonomske i angažmane povezane sa
vojskom, u drugim kritičnim područjima, kao što je Istočna Azija. Suočena sa nečim što je
po svemu bio klasičan slučaj ,,preteranog imperijalnog širenja“, nova administracija je
morala da preispita svoje spoljnopolitičke prioritete, racionaliziuje troškove za odbranu i
spoljne obaveze i poboljša postojeće saveze. To je dovelo do pojave takozvane strategije
„Pivot u Aziji“, koja je navodno odražavala želju Obamine administracije, prvo, da se
distancira od Bušove ere strateških grešaka na Bliskom istoku, posebno od decenijskih
ratova u Iraku i Avganistanu; i drugo, da ostavi jači ekonomski i vojni trag u sve važnijoj
oblasti azijsko-pacifičkog teatra. Da bi pokazao svoje opredeljenje i obnovljene interese u
istočnoj Aziji, ključne azijske države Japan, Kina i Južna Koreja su bile među prvim
zvaničnim inostranim putovanjima predsednika Obame. Strateško obrazloženje za novu
politiku imalo je i ekonomske i geopolitičke dimenzije. U ekonomskom smislu, Obamina
administracija je bila željna da se suprotstavi uticaju velike recesije 2007-2008. godine,
jačanjem pristupa američkom tržištu i izvozom u ekonomije Azije u usponu - posebno
novonastalim istočnoazijskim tržištima koja su nastavila da se oslanjaju na grinfild
(greenfield) investicije i uvoze vrhunskih mašina i proizvoda široke potrošnje zapadnih
multinacionalnih kompanija. Konkretno, odluka zemalja jugoistočne Azije da formiraju
zajedničko regionalno tržište 2015. godine, predstavljalo je izuzetno atraktivnu mogućnost

249

za SAD, koje su tradicionalno bile više fokusirane na veće ekonomije severoistočne Azije i
Australije. Obamina administracija je, takođe, postepeno lobirala za dublju liberalizaciju
trgovinskih aranžmana sa azijskim ekonomskim gigantima Japanom, Kinom i Južnom
Korejom.26 Cilj je bio da se poboljša američki trgovinski bilans, pojača prisustvo na tržištu
na najvećim azijskim tržištima i da se njenim vodećim multinacionalnim korporacijama
pruži snažnija zaštita prava inteluktualne svojine. (PIS).27

Mnogo hitniji strateški problem, međutim, bio je brz uspon Kine kao najistaknutije
ekonomske sile (glavna trgovačka nacija i najveća ekonomija) u istočnoj Aziji. Od sredine
devedesetih do ranih godina dvdeset prvog veka, Peking je uspeo da dramatično proširi
svoju sferu uticaja širom jugoistočne Azije, dok je ubrzavao program modernizacije
vojske. U tom periodu, Kina je brzo nadogradila svoje asimetrične vojne sposobnosti i
poboljšala sposobnosti Narodnooslobodilačke vojne mornarice da bi projektovala silu na
otvorenom moru. Za Obaminu administraciju, nesrazmeran fokus Bušove administracije na

evroazijsku scenu - posebno ratovi u Avganistanu i Iraku - dozvolio je azijskim silama u
usponu poput Kine da ugrozi uticaj Vašingtona u drugim kritičnim regionim sveta,
posebno u istočnoj Aziji. U velikoj meri zahvaljujući velikodušnim trgovinskim i
investicionim ponudama Kine, Indokineske države kao što su Kambodža i Laos čvrsto su
postavljene u orbitu Pekinga. (Od perioda Hladnog rata, ove zemlje su bile u strateškoj
orbiti Kine, tako da je više bilo pitanje jačanja već postojeće zavisnosti.) Suočavajući se sa

izolacijom i sankcijama zapada, vojna hunta u Mjanmaru nije imala mnogo izbora nego da
se sve više oslanja na kineski patronat. Proširenje ekonomskih veza sa Kinom i prisustvo
velikih kineskih poslovnih zajednica kod kuće ohrabilo je Tajland, Singapur i Maleziju da
pojačaju svoje političke veze sa Pekingom. Ono što je još više zabrinjavalo Vašington,
dugogodišnji saveznici, kao što su Filipini, uprkos gorkim teritorijalnim sporovima u
Južnom kineskom moru, agresivno su težili jačim strateškim i ekonomskem vezama sa

Pekingom.28 Administracija predsednice Arojo (2001-2009. godine) je imala nameru da
proširi spoljne odnose Manile, smanjujući istorijsku zavisnost zemlje od Vašingtona.29

Kineski uticaj i samopouzdanje su pojačani načinom na koji su lideri jugoistočne
Azije oduševljeno prihvatili pojavu Kine kao primarne ekonomske sile u istočnoj Aziji. Na
kraju krajeva, sve vreme perioda nakon hladnog rata, Vašington je uglavnom ignorisao
jugoistočnu Aziju. Dok je Klintonova administracija bila više zabrinuta zbog integracije
Kine u globalni ekonomski poredak, da ubr- za ekonomsku integraciju i trgovinu između
azijsko-pacifičkih naroda, Bušova administracija je, sa druge strane, uglavnom tretirala
ASEAN kao piona u globalnom ratu protiv terorizma. Širenje različitih oblika ekstremnih i
organizacija povezanih sa al-Kaidom, kao što su Džema Islamija i Abu Sajaf u područjima
regiona sa muslimanskom većinom - naročito u područjima pogođenim višedecenijskim
pobunama i etničkim sukobima, kao što je na jugu Filipina bilo ostrvo Mindanao - služilo
je Vašingtonu kao izgovor za označavanje ASEAN-a kao drugog fronta u njegovom

globalnom ratu protiv terorizma.30
Međutim, mora se priznati, da su određeni faktori, kao što je ukidanje Sporazuma o

američkim vojnim bazama na Filipinima 1991. godine, odigrali važnu ulogu u smanjenju
traga koji je Vašington ostavio u periodu posle Hladnog rata (i interesa) u regionu,
podstičući SAD da stavi veću premiju na svoje bilateralne strateške veze sa severoistočnim
azijskim partnerima, kao što su Japan i Južna Koreja i pacifičkim partnerima poput
Australije. Kina je bila u mogućnosti da u potpunosti iskoristi strateško zanemarivanje
Vašingtona jugoistočne Azije, prvo, oštroumnim oslanjanjem na svoje ekonomske i
kulturne veze sa ASEAN-om i drugo, proširivanjem svojih teritorijalnih dobitaka u Južnom

250