Dosije Wikileaks - Svet vidjen ocima imperije SAD

kineskom moru, što je kulminiralo zauzimanjem grebena Misčif (Mischief) 1995. godine,
što je uključilo zvona na uzbunu u Manili i drugim državama podnosiocima zahteva, ali
zahtevalo i minimalnu reakciju Vašingtona. Kako zbog geopolitičkih tako i zbog
ekonomskih razloga, ASEAN i njene pojedinačne države članice služile su kao strateško
bojno polje za Peking i Vašington. Angažovanje ASEAN-a postalo je stub politike
Obamine administracije u okretanju prema Aziji.31

Nije ni čudo što je postojala ogromna zabrinutost zbog Vikiliksovog razotkrivanja
diplomatskih depeša SAD u jugoistočnoj Aziji, što bi moglo potencijalno da ugrozi
nastojanja Vašingtona da poboljša svoj uticaj u regionu. Da budemo iskreni, Obamina
administracija je uložila dodatni napor da bi zadobila naklonost država ASEAN-a.
Proaktivno je uključila ASEAN i impresionirala njihove članove razmatranjem niza vrlo
simboličnih diplomatskih manevara. Vašington je potpisao Ugovor o prijateljstvu - glavni
pokretač jugoistočne Azije u sprečavanju sukoba i rivalstva velikih sila u regionu - dok

otvara stalnu misiju SAD u ASEAN-u i daje novi zamah sastanku lidera SAJD i ASEAN-
a. Za razliku od Bušove administracije, podržala je konstruktivno angažovanje ASEAN-a
sa Mijanmarom. U pokušaju da pokaže svoju zabrinutost za ekološke i razvojne probleme
u Indokini, Obamina administracija je takođe održala ministarske sastanke sa zemljama
Donjeg Mekonga. SAD su, takođe, nadogradile svoje strateške odnose sa neformalnim
liderom ASEAN-a, Indonezijom. U želji da poboljša strateške veze sa Indonezijom,
Vašington je podržao integraciju Džakarte u G-20, verovatno vodeći svetski forum koji
donosi odluke, te izdašno pohvalio status ove države jugoistočne Azije kao novonastalog
tržišta u ekspanziji i vitalne muslimanske demokratije.32

U svetlu rastućih teritorijalnih napetosti između Pekinga i njegovih suseda u
jugoistočnoj Aziji, Obamina administracija je pronašla priliku da poboljša svoj regionalni
uticaj među zemljama koje je uzdrmao rast teritorijalne nadmoći Kine. Vašington je
formalno podržao ,,regionalno“ rešenje sporova oko Južnog kineskog mora i najvažnije,
najavio je da će „sloboda plovidbe“ u međunarodnim vodama predstavljati američki
nacionalni interes - signalizirajući neophodnu ulogu Vašingtona i njegovu posvećenost
obezbeđivanju stabilnosti u regionu. Da bi pokazao svoju solidarnost sa ASEAN-om,
Vašington je ohrabrio uspostavljanje obavezujućeg kodeksa ponašanja u spornim
područjima, u skladu sa Deklaracijom o ponašanju strana u Južnom kineskom moru iz
2002. godine i odgovarajućim odredbama međunarodnog prava, posebno Konvencije

Ujedinjenih nacija o pravu mora (UNCLOS). Iako nisu direktna strana u sporazumu
UNCLOS, SAD ga ipak u praksi uvažavaju, poštuju i ohrabruje potpisnike, posebno Kinu,
da se ponašaju u granicama međunarodnog prava i određenih obaveza sporazuma. Kritičari
Vašingtona, međutim, tvrde da SAD koriste pomorske sporove kao izgovor da izoluju
Kinu, povećaju izvoz oružja saveznicima, kao i da potvrde i prošire svoje već značajno
vojno prisustvo u regionu. Kineski lideri odlučno tvrde da akteri van regiona, kao što su
SAD, ne bi trebalo da se mešaju u ono što su u osnovi bilateralni, regionalnih sporovi u
jugoistočnoj Aziji.

KINA

Sa nestankom Sovjetskog Saveza, komunistička Kina je predstavljala potencijalni
izvor pretnje hegemoniji SAD u Aziji u periodu posle Hladnog rata. Ali pragmatično
rukovodstvo Deng Sjaopinga - koji je gradio na početnom zbližavanju između predsednika

Maoa i predsednika Niksona u ranim sedamdesetim godinama - i njegovih naslednika,

251

posebno Đijang Cemina (Jiang Zemin), otvorilo je put za gotovo tri decenije „strateške
kohabitacije“ između Pekinga i Vašingtona.33 Tokom dužeg dela perioda posle Hladnog
rata, Indonezija je pokušavala da uravnoteži svoje odnose sa Kinom i SAD pojednako,
pozdravljajući stratešku saradnju i ekonomski angažman sa obe sile. Pošto je Kina postala
dominantniji ekonomski igrač u Aziji, Džakarta je postepeno produbljivala svoje strateške
veze sa Pekingom, dok su neslaganja oko vođenja globalnog rata protiv terorizma i
zabrinutost zbog stanja ljudskih prava u Indoneziji sprečavali potpuni procvat bilatelarnih
veza između SAD i Indonezije.34 Depeše koje je objavio Vikiliks otkrivaju stalne sumnje i
bojazni SAD u vezi sa kineskim projektima u njenom vlastitom dvorištu. Na primer,
depeše iz Indonezije otkrivaju zabrinutost Vašingtona zbog sve jačih ekonomskih veza
između Kine, s jedne strane i Indonezije i njenih vodeću oligarha, s druge strane. U depeši
„Kina produbljuje svoj ekonomski uticaj u Indoneziji,“ američka ambasada u Džakarti
izveštava:

Kina produbljuje svoj ekonomski uticaj u Indoneziji, kroz
velike poslove u oblasti energetike i resursa, kao i
predstojećim stupanjem na snagu Sporazuma o slobodnoj trgovini
između Kine i ASEAN-a, prvog januara. Resursi Bumi, najveći
Indonežanski rudnik uglja u vlasništvu porodice šefa Golkara,
Aburizal Bakrie (Aburizal Bakrie), su ušli u finansijski odnos
sa Kineskom investicionom koporacijom što će proširiti uticaj
Kine na rudarski sektor Indonezije. Ovaj aranžman predstavlja
novi pristup kineskim tradicionalnim investicijama niskog
profila u rudarskom sektoru.
[09 JAKARTA 2073]

Depeša napominje da „kineski interes da eksploatiše rudarsku industriju pomaže
[indonežanskim] zvaničnicima u unutrašnjoj politici, uprkos tome što je trn u oku
indonežanskom resursnom nacionalizmu“, omogućavajući indonežanskoj vladi da pokaže
kako njeni protekcionistički zakoni u rudarskoj industriji, posebno u pogledu „obaveznog
topljenja rude u zemlji i lokalnih propisa nisu tako ,,zahtevni“ i kontraproduktivni kako
tvrde zapadne kompanije. Depeša takođe primećuje ključnu ulogu Kine u pomaganju
Indoneziji da prebrodi Veliku recesiju 2007-2008. godine, nudeći šeme za brisanje valute i
druge simbolične gestove, koji predstavljaju „politički znak podrške za Indoneziju.“

Na Tajlandu, veoma važnom američkom savezniku iz sporazuma, depeše otkrivaju
povećavano nezadovoljstvo navodnom ,,naivnošću“ tajlandskih zvaničnika i akademika,
koji su u velikoj meri prihvatili ekonomske i društveno-političke veze s Kinom na račun
američkog uticaja. U depeši pod nazivom „[Kineski] održiv, uspešan napor da se dodvori
jugoistočnoj Aziji i Tajlandu - perspektive i implikacije“, američka ambasade u Bangkoku
pruža sveobuhvatan prikaz očiglednog uplovljavanja Tajlanda u Kinesku orbitu:

Tajlandski kontakti iz vlade ka akademskoj zajednici vide
desetogodišnju kinesku romansu u jugoistočnoj Aziji, kako kroz
ASEAN tako i bilateralno, koja je bila uspešna u povećanju
kineskog uticaja tokom perioda u kojem su mnogi verovali da su
uticaj i prestiž SAD u regionu opali. Kineski trud u Tajlandu
naročito je višestruko i duboko ukorenjen, od diplomatskog do
ekonomskog, vojnog do kulturološkog. Kineske posete Tajlandu na
visokom nivou i recipročna poseta Tajlanda Kini, premijera,
ministara spoljnih poslova, ministara odbrane i vojnih

252

funkcionera na najvišem nivou, nastavile su se brzim tempom
2009. godine, što je dovelo do mnoštva novih sporazuma... Kao
deo agresivnog šarma specifičnog za Tajland, Kinezi su se
udvarali članovima kraljevske porodice, podržavajući raskošna
VIP putovanja u Kinu. [10 BANGKOK 269]

Depeše uznemireno otkrivaju zabrinutost Tajanda zbog toga što bi Velika recesija
2007-2008. godine „ozbiljno ograničila sposobnost SAD da utiče na globalne ekonomske
poslove i da nameni budžet koji je potreban da zadrži svoju vojnu prednost u regionu
[jugoistočne Azije]“, dok su ostali tajlandski izvori „ukazivali da će fascinacija Vašingtona

Indonezijom i Vijetnamom verovatno dovesti do nastavka smanjivanja bilateralnih
interesa/angažovanja na Tajlandu“. To takođe naglašava rastuću sofisticiranost kineske
diplomatije, kineskih diplomata koji „potpuno tečno govore tajlandski, na čelu sa kineskim

ambasadorom, koji je proveo 17 godina svoje karijere ovde u [Bangkoku] i rutinski
nastupao na lokalnim televizijama“. Veoma zabrinuti zbog rastućeg uticaja Kine na
Tajlandu, depeša poziva SAD da preduzmu „energičniju akciju da bi uhvatile korak, sa
stalnim naporima da se angažuju oko pitanja koja su važna za tajlandski narod [doslovno] i
region, a ne samo oko onog što se percipira isključivo kao agenda SAD“.

Na Filipinima, verovatno, najbližem savezniku SAD u regionu, depeše otkrivaju
pažljivo i kontinuirano nadgledanje udvaranja Pekinga Manili, naročito za vreme
administracije predsednice Arojo (2001-2010. godine). U depeši pod nazivom „Više o
poseti Hu Đintaoa (Hu Jintao) Filipinima,“ američka ambasada u Manili pruža temeljnu

procenu, delom na osnovu informacija filipinskog ministarstva inostranih poslova,
strateških implikacija posete kineskog predsednika Hu Đintaoa Manili:

Agresivan šarm predsednika Hua u Manili izgleda da se bitno ne
razlikuje od onog u drugim glavnim gradovima ASEAN-a. Bolji i
širi bilateralni odnosi unapređuju regionalne interese, što su
druge članice ASEAN-a takođe otkrile. Međutim, konzervativni
filipinski establišment odbrane - čiju osnovu doktrine, opreme
i obuke čine SAD - biće oprezan kako ne bi ugrozio svoje bliske
odnose sa vojskom Sjedinjenih Država, pogotovo ako preduzme (uz
pomoć SAD) osnovno restrukturiranje i nastavi da se bori protiv
višestrukih terorističkih pretnji. Predstojeća poseta
[Filipinskog] ministra inostranih poslova, Romula, Vašingtonu
nudi pravovremenu mogućnost da se dalje raspravlja o razvojnoj
ulozi NRK (PRC) u Aziji i filipinskoj percepciji dugoročnih
kineskih ciljeva. [05 MANILA 2174]

U mnogobrojnim depešama, SAD nisu gubile priliku da zadrže korak sa najnovijim
dostignućima u odnosima između Filipina i Kine, kao dve azijske zemlje koje su ušle u
„zlatno doba“ bilateralnih odnosa sredinom dve hiljaditih. Tokom tog perioda, Kina je
ponudila trgovinske poslove i investicije u vrednosti od više milijardi dolara, uglavnom
usmerene na razvoj infrastrukture i pogurala programe „zajedničkog razvoja“ u vezi sa
spornim geografskim karakteristikama Južnog kineskog mora, što je kulminiralo trojnim
Sporazumom o zajedničkom pomorsko seizmičkom angažmanu Filipina, Kine i Vijetnama.
U depeši pod nazivom „Zajednička seizmička istraživanja u Južnom kineskom moru
napreduju“, američka ambasada u Manili oprezno pozdravlja sporazum kao pravovremenu
meru za građenje poverenja između strana u sporu:

253

Prva faza zajedničkog seizmičkog istraživanja nalazišta
ugljovodonika koje su preduzele nacionalne naftne kompanije iz
Filipina, Kine i Vijetnama, u zoni od 143.000 kvadratnih
kilometara Južnog kineskog mora, blizu je završetka. Nakon što
su njeni partneri sproveli „izviđačko“ istraživanje cele zone,
Filipinska nacionalna naftna korporacija sada tumači početne
podatke istraživanja, što očekuje da će završiti do kraja
godine. Obećavajuće oblasti koje su identifikovane u prvoj fazi
će se ponovo bliže istražiti u drugoj fazi. Ako se na kraju
nađe održivo nalazište, biće potreban novi sporazum koji bi
pokrio svaki zajednički razvoj, koji predviđa da filipinski
resursi budu rezervisani za tri nacionalne naftne kompanije.
Zajednička seizmička istraživanja nude dobar model za
potencijalni nastavak saradnje na istraživanju i eksploataciji,
uklapa se uredno u filipinske ciljeve da imaju povećanu
interakciju između ASEAN-a i Kine i unapređenju mera za
izgradnju poverenja. Pravi test korporotivnog duha, doći će
kada strane budu u mogućnosti da razmišljaju o izvlačenju.

Tokom Bušove administracije (2001-2009. godine), Kina je bila u stanju da
dramatično poboljša svoj geopolitički i ekonomski uticaj u jugoistočnoj Aziji. Ali ulazak
Obamine administracije, sa bolje podešenom i proaktivnom diplomatskom strategijom,
poklopio se sa sve većim teritorijalnim napetostima između Kine i njenih suseda.
Najnovije depeše odražavaju rastuću regionalnu uznemirenost u pogledu pojave
agresivnije i bezobzimije Kine, posle Velike recesije. U diplomatskoj depeši pod nazivom
„Topotati okolo i nositi mali štap: nova 'globalna agresivnost' Kine,“ američka ambasada u
Pekingu objašnjava rastuće međunarodne kritike sve agresivnije kineske điplomatije:

Gruba (kao i obično) reakcija NRK [Narodne Republike Kine] na
nedavne najave SAD povodom prodaje oružja Tajvanu i namere
predsednika Obame da se sastane sa Dalaj Lamom, usredsredila je
pažnju domaće kineske javnosti na pojavu koja je već primećena
(i kritikovana) u inostranstvu: pokazivanje mišića,
trijumfalizam i agresivnost u kineskoj diplomatiji. Strane
diplomate napominju da Kina ne pravi prijatelje svojim novim
ratobornim stavom, ali omiljena procena kineskog stava
personalizovana je u nacionalističkom, šovinističkom i kineskoj
komunističkoj partiji naklonjenom listu Global Tajms (Huantsju
šibao), glasi: „Bilo je krajnje vreme.“ [10 PEKING 383]

Depeša objašnjava da su se brojne diplomate iz trećih zemalja, u svojim
razgovorima sa osobljem ambasade SAD u Pekingu, žalile da je postalo sve teže baviti se
Kinom u proteklih godinu dana. Preciznije, navodi se da su „Evropljani najglasniji u svojoj
kritici“, dok su „indijski i japanski ambasadori izrazili slične pritužbe“. Depeša analizira
pojavu ,,ultranacionalizama“ i šovinističkih medija u zemlji, koja pogoršava teritorijalne

tenzije sa susednim zemljama.
Na Filipinima, u međuvremenu, procvat odnosa sa Kinom udario je u prepreku,

pošto su pomorski sporovi i korupcijski skandali vezani za kineske investicije u zemlji
potkopali bilateralne odnose. U depeši pod nazivom „Granice kineske meke moći na
Filipinima,“ ambasada SAD u Manili ispitala je naizgled neodrživost filipinsko-kineskog
zbližavanja, dok se ponovo čvrsto uspostavlja američki uticaj u zemlji:

254

kineska diplomatija meke moći na Filipinima nedavno se našla
pod višemesečnom medijskom paljbom optužbi za korupciju i
istrage o skandalima. Ovo je došlo u kontekstu desetostrukog
povećanja u bilateralnoj trgovini od 2000. godine, povećane
bezbednosne saradnje, kao i potpisivanja desetine bilateralnih
sporazuma u poslednjih nekoliko godina. Uprkos uticaju koji je
u rukama Filipinaca kineskog porekla, nedavni skandali su
probudili mišljenje koje je dugo vladalo među Filipincima, da
su etnički Kinezi povezani sa koruptivnim radnjama.
[08MANILA998]

Zanimljivo je da depeša napominje kako će uverenje Vašingtona da njegova
očekivana popularnost među filipinskim stanovništvom i njegova samoproglašena
privrženost dobrom upravljanju na Filipinima obezbediti da revitalizovane filipinsko-
kineske veze ,,ne podrazumevaju slabljenje naših jakih veza sa Filipinima“ i da su latentne
predrasude protiv Kine pojačane nedavnim greškama Pekinga - značajno ograničavajući
uticaj Kineske meke moći.35

Ključni pokazatelj rastuće zabrinutosti zbog obnovljene agresivnosti Kine je odluka
Singapura da podeli svoje, sve veće brige, sa američkim diplomatama. Singapur je
decenijama tražio savršenu ravnotežu između svojih odnosa sa SAD i Kinom, imajući
ulogu diplomatskog posrednika između dve velike sile. Vrhovni vođa Singapura, Li Kuan
Ju (Lee Kuan Yew), uvek je održavao jake veze sa višim instancama kineske komunističke
partije, čak i služeći kao pouzdani savetnik eminencijama, kao što su Mao Cedung (Mao
Zedong) i Deng Sjaoping. Singapur je, takođe, odigrao ključnu ulogu u olakšavanju napora
Kine da poboljša odnose sa zemljama ASEAN-a, preko singapurskih lidera koji su u više
navrata isticali benigne aspekte kineskog rasta i umanjivali zabrinutost zbog njenog
nepropustljivog političkog sistema i programa brze vojne modernizacije.36 U diplomatskoj
depeši pod nazivom „Singapur obraća pažnju na to što Kina postaje agresivnija“, američka
ambasada u Singapuru, nakon opsežnih razgovora sa vodećim lokalnim akademicima i
novinarima, prikladno oslikava promenu regionalnog odnosa prema Kini u poslednjih
nekoliko godina:

Singapur se nada da Sjedinjene Države neće ustuknuti pred
kineskim pritiskom jer bi to ohrabrilo Kinu da postane još
agresivnija u svojim odnosima sa drugim zemljama u pogledu
pitanja kao što su njena potraživanja u Južnom kineskom moru.
Međutim, Singapur takođe strahuje i od nastavka eskalacije
napetosti između SAD i Kine, za koje Singapur smatra da bi bile
samo loše za region...zabrinut je da ako nova agresivnost Kine
uzrokuje da se Sjedinjene Države povuku, Kina može da zategne
svoje odnose sa pojedinim zemljama ASEAN-a, posebno u svojim
naporima da izvrši pritisak u vezi njenih potraživanja u Južnom
kineskom moru. [10 SINGAPUR 166]

Tokom narednih godina, pošto je politika Obamine administracije okretanja prema
Aziji ubrzala korak, druge zemlje jugoistočne Azije, kao što su Malezija, Indonezija,
Vijetnam, pa čak i Tajland, izrazile su sve veću zabrinutost - kako tajno, tako i javno -
zbog kineske teritorijalne agresivnosti i diplomatske nefleksibilnosti, uprkos stalnom
ekonomskom angažovanju Pekinga u regionu.37

255

USAGLAŠENA KOORDINACIJA OKO „DRŽAVA ODMETNIKA“

Osim Kine, depeše takođe otkrivaju konstantna nastojanja SAD da se dodvore i
nagovore svoje saveznike i strateške partnere iz jugoistočne Azije da izvrše pritisak na
„države odmetnike“, kao što su Severna Koreja, Mjanmar, Sudan i Iran.

Iako priznaju dugu istoriju nesvrstane spoljne politike Indonezije i njene napore da
posluži kao diplomatski posrednik između Zapada i islamskog sveta, depeše pokazuju kako
Vašington stalno traži podršku Džakarte protiv iranskog nuklearnog programa. Neposredno
pre nametanja kaznenih sankcija zapada Teheranu krajem 2011. godine, depeša pod
nazivom „Iran - mobilizacija pritiska zbog nuklearnog pitanja“, ambasada SAD u Džakarti,
u razgovorima sa indonežanskim diplomatom Endijem Rakmiantom (Andy Rachmianto),
zamenikom direktora za međunarodnu bezbednost i poslove razoružanja u Ministarstvu
spoljnih poslova, naglašava bliski stepen koordinacije između dve zemlje oko Irana:

[Rakmianto] je pozdravio nastavak konsultacija Vašingtona sa
Indonezijom o iranskom nuklearnom programu, [jer] Indonezija je
postajala frustrirana zbog odbijanja Irana da prihvati ponude
IAEA i [P5 + 1] u vezi sa nuklearnim gorivom u mirnodopske
svrhe, uključujući i istraživački reaktor u Teheranu. On je
obećao da će indonežani razmotriti stavove [Vašingtona] o
potrebi nove akcije SBUN-a. Izrazio je bojazan, da bi povećani
pritisak na Iran mogao biti kontraproduktivan i da bi još više
otežao nastavak angažovanja. U vezi sa tim, Rakmianto je rekao
[ambasadi] kako Indonezija planira da traži izbor u Upravni
odbor IAEA za 2011 - 2012. godinu. [10 JAKARTA 152]

Što se tiče Filipina, depeše otkrivaju viši nivo bilateralne koordinacije u odnosu na
iranski nuklearni program. U depeši pod nazivom „Filipinska vlada misli da Iran ne sluša“,
ambasada SAD u Manili je napomenula da je Vašington snažno ohrabrio Filipine da
dovedu u pitanje navodno mirnodopsku prirodu iranskog nuklearnog programa:

[Ambasador se sastao sa] Leom Ruiz (Leah Ruiz), direktorkom
Kancelarije Ministarstva inostranih poslova Ujedinjenih naroda
i međunarodnih organizacija, u sklopu tekućih napora da se
podstakne filipinska vlada da, kao član Međunarodnog Upravnog
odbora agencije za atomsku energiju, izvrši pritisak na Iran da
poštuje svoje međunarodne obaveze. Ruiz je rekla kako je
izveštaj generalnog direktora IAEA, El Baradeja pokazao da
saradnja Irana u realizaciji plana rada nije bila adekvatna...
Ruiz je uverila [ambasadu] da filipinska vlada veruje da je
izveštaj pokazao kako Iran nije obustavio nuklearne aktivnosti
oseljive na proliferaciju, niti sprovodi Dodatni protokol. [07
MANILA 3770]

U drugoj depeši „Filipini planiraju da predsedavaju Pregledom Ugovora o
neproliferaciji nuklearnog oružja (NPT)“. Američka ambasada u Manili izražava svoju
podršku kandidaturi Filipina 'da predsedava Konferencijom o Pregledu Ugovora o
neproliferaciji nuklearnog oružja u Njujorku, 2009. godine, sa filipinskim ministrom
spoljnih poslova, Albertom Romulom, koji je naglasio želju vlade ,,da pomogne kako bi se
unapredila zajednička agenda dva naroda o razoružavanju“. Iznervirana zbog diplomatskog
sukoba Pokreta nesvrstanih sa Vašingtonom oko pitanja neproliferacije, depeša sa

256

zadovoljstvom ističe da su „visoki filipinski zvaničnici izrazili jasnu želju da rade sa SAD
na ostvarivanju održivih ciljeva NPT-a, uključujući i potpuno usklađivanje svih 190 strana
s odredbama Ugovora“. Brojne depeše ukazuju na to da se filipinski zvaničnici stalno

konsultuju sa ambasadom SAD u Manili oko pozicije Filipina prema pitanjima NPT-a na
više međunarodnih foruma, od NAM- a do Generalne skupštine UN i IAEA. Sličan nivo
koordinacije je proširen na pitanja NPT-a i humanitarna pitanja na takvim mestima kao što
su Severna Koreja i Sudan. Na primer, u depeši pod nazivom „Pritisak na Filipine da bude
specijalni izvestilac za Sudan“, ambasada SAD u Manili navela je da je pozvala filipinsku
vladu da „podrži jednogodišnje produženje pozicije specijalnog izvestioca za Sudan, bez
ikakvog ublažavanja mandata specijalnog izvestioca“ sa najvišim filipinskim diplomatama
koji „potpuno shvataju našu duboku zabrinutost i zalažu se da pokrenu to pitanje sa drugim
visokim zvaničnicima u Ministarstvu inostranih poslova, uključujući i pomoćnika sekretara
UN i međunarodnih organizacija (UNIO).“

O Mjanmaru, poznatom i kao Burma, depeše takođe otkrivaju nastojanja
Vašingtona da podstakne zemlje ASEAN-a, posebno saveznice sporazuma kao što su
Filipini i Tajland, da lobiraju za političke reforme. Dok je Bušova administracija uglavnom
bila fokusirana na izolaciju i kažnjavanje vojne hunte, Obamina administracija, nasuprot
tome, pokazala je veću zahvalnost što je ASEAN dao prednost postepenijem zagovaranju
demokratizacije u zemlji. U depeši pod nazivom „Podsticanje ASEAN-a da pritiska
Burmu: odgovor Filipina“ ambasada SAD u Manili odražava zadovoljstvo Vašingtona
pozicijom Filipina prema Burmi, navodima najviših filipinskih diplomata da će „Filipini
čvrsto ostati sa SAD u vezi Burme i da su spremni da pomognu na svaki mogući način“.
To takođe reflektuje i zadovoljstvo ASEAN-a procenom politike Burme, u kojoj se ističe
kolaborativniji pristup Obamine administracije sa regionalnim partnerima koji vrše pritisak
u cilju političke reforme u zemlji [09MANILA2230].

Što se tiče Tajlanda, u depeši pod nazivom „Podstaknuti Tajland da uđe u dijalog u
Burmi,“ ambasada SAD u Bangkoku izveštava:

Tokom sastanka sa stalnim sekretarom MIP, Tirakunom Nijomom
(Theerakun Niyom), ambasador je procenio politiku SAD prema
Rangunu i naglasio važnu ulogu koju je [Tajland] možda igrao u
podsticanju širokog i inkluzivnog političkog dijaloga u Burmi.
Stalni sekretar izrazio je slaganje i signalizirao da će
[njegova vlada] blisko sarađivati sa SAD da izvrši pritisak za
inkluzivne, slobodne i fer izbore u Burmi ove godine. [10
BANGKOK 86]

Kako depeše otkrivaju, angažovanje SAD u regionu nije bilo ograničeno na
pojedinačne nacionalne države partnere, već je prošireno na generalnog sekretara same
organizacije ASEAN. U depeši pod nazivom „Generalni sekretar ASEAN-a Surin
razgovarao o ASEAN-u, u Burmi“, ambasada SAD u Bangkoku objasnila je svoje direktno
angažovanje preko generalnog sekretara ASEAN-a, Surina Picuvana (Surin Pitsuwan),
Tajlanđanina po nacionalnosti, na najvažnijim pitanjima koja se tiču, između ostalog,
Mjanmara. Depeša pokriva rasprave o humanitarnoj krizi nakon ciklona Nargis u
Mijanmara, 2008. godine, koja je na kraju navela vojni režim da potraži eksternu pomoć i
pristane na posebne mehanizme, kao što je Trilateralna kontakt grupa (TCG) za delovanje
u periodu posle ciklona Nargis, sastavljena od vlade Mjanmara, UN i ASEAN-a. U depeši,
Surin je rekao američkoj ambasadi da se „nada da će posredničko prisustvo ASEAN-a [u

257

Mijanmaru] i [humanitarne] aktivnosti ostati smislene, ne samo kao diplomatsko pokriće
[samo manevar odnosa s javnošću za ASEAN]“ i tražio je da se „proširi mehanizam TCG-
a izvan ciklonom pogođene delte, te da se njegov mandat proširi i na pitanja politike
održive pomoći“. Generalni sekretar ASEAN-a je takođe „naglasio da je mehanizam koji
vodi ASEAN, kao što je TCG, imao prednosti za Burmu kao predsedavajuću, a on očekuje
da žitelji Burme budu pragmatični u odnosu na rezultate. Dodao je kako je nekoliko drugih
novih članica ASEAN-a [odnosi se na Laos, Kambodžu i Vijetnam] i dalje nerado
dopuštalo ASEAN-u održivu ulogu u Burmi zbog straha da to ne postane presedan. „Bilo
je takođe i rasprava o teškom položaju muslimanske manjine Rohinja u Mijanmaru, koja je
teško marginalizovana u poslednjih nekoliko godina“. Surin je pozvao svoje američke
kolege da ne posmatraju to pitanje kao pitanje vere (i samim tim strahuju od mogućnosti
nove muslimanske pobune), već ga umesto toga tretiraju kao „humanitarno pitanje“. Kao
odgovor na to, ambasada SAD je izjavila da „ukoliko ASEAN želi da bude shvaćen
ozbiljno“ potrebno je da igra odlučniju ulogu u rešavanju takvih humanitarnih pitanja
[09BANGKOK454]. Ukratko, SAD su delimično pokušale da svale krivicu na

institucionalne nedostatke ASEAN-a za svaki eventualni neuspeh humanitarnih aktivnosti,
što znači da bi uspeh svake buduće koordinacije između SAD i ASEAN-a u velikoj meri
zavisio od političke volje lidera jugoistočne Azije da poboljšaju mogućnosti regionalnog

tela.

ANTITERORISTIČKE OPERACIJE

Sa globalnim ratom protiv terorizma (GWOT) koji predstavlja glavni prioritet
Bušove administracije, nije nikakvo iznenađenje da depeše otkrivaju visok stepen
koordinacije između Vašingtona i njegovih saveznika u regionu, posebno na Filipinima, u
antiterorističkim operacijama. Vašington dosledno gura druge zemlje jugoistočne Azije,
kao što su Malezija i Indonezija, da blisko sarađuju u antiterorističkim operacijama,
intenziviraju zajedničke vežbe, razmenjuju obaveštajne podatke i energičnije se
obračunavaju sa ekstremističkim grupama u regionu. Ali veoma nepopularni ratovi u
Avganistanu i Iraku stalno podrivaju bilateralne odnose između Vašingtona i zemalja sa
muslimanskom većinom, kao što su Malezija i Indonezija, čiji su se lideri otvoreno
protivili jednostranoj intervenciji Bušove administracije na Bliskom istoku. Među
državama jugoistočne Azije, Filipini su imali najdublji nivo strateške i taktičke saradnje sa
Bušovom, a potom i sa Obaminom administracijom.

Depeše otkrivaju američko učešće u usmeravanju i olakšavanju antiterorističkih
operacija na Filipinima, posebno na južnom ostrvu Mindanao, koje je doživelo porast
nasilja u vezi sa pobunama, kao i porast aktivnosti ekstremističkih grupa u prvoj dekadi
dvadeset prvog veka. U depeši pod nazivom „Borba protiv GWOT na Filipinima“,

ambasada SAD u Manili dala je sumorne procene bezbednosne situacije u Mindanau:

Terorizam je ovde zabrinjavajuće obična, stalno prisutna
stvarnost. Južni Filipini leže duž strateške linije raskola u
globalnoj kampanji protiv terorizma, sa svojim poroznim
granicama, slabom vladavinom prava, dugogodišnjim i nerešenim
pritužbama muslimanskih manjina i visokim stepenom siromaštva i
korupcije, nudeći plodno tlo za negovanje terorističkih grupa.
Samo je Avganistan tokom devedesetih imao pogodniju mešavinu

258

elemenata za širenje radikalnog islamskog pokreta i očuvanje
terorista. [05 MANILA 1614]

Depeša tvrdi da je terorizam na Filipinima „neosporno opasniji dugoročno u
[zemlji] nego bilo gde [drugo] u istočnoj Aziji“, jer je južni deo ostrva Mindanao primio
četiri grupe sa liste inostranih terorističkih organizacija SAD, poimence Novu narodnu
armiju (oružano krilo Filipinske komunističke pobune), grupu Abu Sajaf (ASG), Pentagon
Geng i Džema Islamija. Uzimajući u obzir neefikasnost filipinskih vlasti u suočavanju sa
krizom, depeša je u suštini preporučila da vlada SAD popravi filipinski antiteroristički
državni aparat sprovođenjem sledećih projekata:

Sveobuhvatna „Procena menadžmenta filipinske policije“...
razvoj modela fuzije uključivanjem [Kraljevske vojne akademije
Sandhurst], drugih relevantnih kancelarija ambasade i
zainteresovanih elemenata USG-a [Vlade SAD] da se obezbede
stalni analitičari vlade SAD u jedinstvenu agenciju GRP-a
[Vlada Republike Filipina], da budu izabrani iz redova sadašnje
proliferacije operativnih grupa i centara GRP-a; pomoć vlade
SAD da ispravi neefikasnosti u filipinskom pravosudnom sistemu
koji sprovodi gonjenje osumnjičenih za terorizam, u najboljem
slučaju kao dugoročnu borbu; tehnička pomoć za razvoj
zatvorskih objekata visoke bezbednosti za držanje osumnjičenih
za terorizam, od kojih su neki, opštepoznato, pobegli iz
filipinskih zatvora; prošireni program ATA [antiterorističke
pomoći] fokusiran na filipinske antiterorističke operativne
grupe (ATTF) pod vođstvom Palate Malakanangoa (kancelarije
predsednika). [05 MANILA 1614]

U drugoj depeši, pod nazivom „nastavak angažovanja na saradnji u borbi protiv
terorizma“, ambasada SAD u Manili je tvrdila da je „asistencija SAD u borbi protiv
terorizma, u rasponu od operativne/obaveštajne zajedničke podrške Oružanim snagama
Filipina (AFP) do uključivanje RMAS u Filipinsku nacionalnu policiju (PNP), pomogla da
zabeleži neke antiterorističke uspehe 2004.godine, kao i 2005.“ Imajući u vidu „izuzetan
pristup“ vlade SAD antiterorističkim operacijama, depeša je insistirala da je „kontinuirano,
održivo angažovanje potrebno ako želimo da obezbedimo da [filipinska vlada] prebrodi
krizu terorizma“[05 MANILA 2590].

Možda najkontroverznije od svih - s obzirom na filipinska ustavna ograničenja na
osnivanje stalnih baza SAD i aktivnosti stranih trupa u zemlji - bilo je više depeša koje
ukazuje na direktno angažovanje SAD u borbenim operacijama protiv terorističkih grupa
na ostrvu Mindanao. U depeši pod nazivom „napredovanje anriterorističkih operacija AFP
na osrvu Džolo“, ambasada SAD priznaje da su, tokom ofanzive Oružanih snaga Filipina
(AFP) protiv Džema Islamija i lidera ASG-a na ostrvu Džolo, Mindanao, vojnici i brodovi
specijalnih snaga SAD pružali „podršku 87-plus pomorskoj zabrani davanjem obaveštajnih
podaka, nadzorom i izviđanjem“ sprovedenim u zoni operacija. To je sve bilo moguće,
pokazuje depeša, s obzirom na punu integraciju borbenih jedinica iz Mornaričke
zajedničke jedinice SAD i Operativne grupe za zajedničke specijalne operacije - Filipini
(JSOTF-P) u filipinskoj mornarici. Depeša je takođe ukazala da su zvaničnici SAD negirali
direktno američko učestvovanje u borbenim operacijama insistiranjem da su samo imali
„ulogu podrške“ da „savetuju, obučavaju i razmenjuju informacije sa snagama AFP-a“

[06MANILA3401].

259

U drugoj depeši, pod nazivom „Ažuriranje informacija o operaciji Džolo, 20.
oktobar“, ambasada SAD je istakla blisku saradnju između Filipina i snaga SAD u lovu na
vodećeg osumnjičenog teroristu, Umara Pateka (Umar Patek), za vreme borbenih operacija
na ostrvu Džolo, 2006. godine:

Značajno je da su, u noći 17. oktobra, američke i filipinske
snage radile besprekorno na presretanju dva broda (jedan od
njih velike brzine) koji su pokušavali da pobegnu sa ostrva
Džolo na Basilan. Sledi izveštaj da je Umar Patek možda
pokušavao da pobegne, američki avion P-3; helikopteri i
bespilotne letilice Zajedničke operativne grupe 515; i brodovi
Operativne grupe za zajedničke specijalne operacije - Filipini
(JSOTF-P) MK-V pratili su dva broda koji su presrele filipinska
mornarica i jedinice mornaričke grupe filipinske naci- onalne
policije. Iako Patek nije bio na brodu, utvrđeno je da je
gliser pripadao poznatom logističaru ASG- a, i da je njime
upravljao njegov brat. [06 MANILA
4439]

U depeši pod nazivom „Razgovori AFP/ DND dovode do napretka u borbi protiv
terorizma“, ambasada SAD u Manili je razmatrala opsežne konsultacije između dve vlade
kako bi se osiguralo optimalno učestvovanje snaga SAD u borbenim operacijama bez
eksplicitnog kršenja ustavnih ograničenja o aktivnostima stranih trupa na filipinskom tlu:

Norman Danoj (Norman Daanoy), načelnik [odeljenja za
nacionalnu odbranu] kancelarije za pravne poslove, u kratkom
pravnom dopisu sekretaru Kruzu, trinaestog januara, tvrdi da,
iako im je zabranjeno angažovanje u borbi, osim u samoodbrani,
snage SAD na Filipinima se mogu angažovati u nizu „borbenih
aktivnosti“, što uključuje pružanje obaveštajnih podataka,
nadzora i podrške AFP-u pri izviđanju... osoblje DND-a je
pojedinačno reklo da su prepoznali potrebu da se izgradi
podrška za inicijativu i da planiraju da pokrenu kampanju
javnih pregovora pod nazivom „Sloboda od straha“ koja će
pokazati prednosti poboljšane saradnje između SAD i RP u borbi
protiv terorizma. [05 MANILA 286]

***

Ključni stub politike Obamine administracije okretanja prema Aziji je uvođenje
Sporazuma o slobodnoj trgovini transpacifičkog partnerstva (TPP), koji pokriva dvanaest
zemalja u priobalju Pacifika i oko četrdeset posto svetskih ekonomija.38 Prema depešama,
ova inicijativa je možda bila inspirisana ranijim predlozima dugogodišnjeg lidera
Singapura, Li Kuan Jua. Krajem 2007. godine, u depeši pod nazivom ,,Li Kuan Ju o
burmanskim ’glupim' generalima i 'kockaru' Čen Sui Bijanu“ [07 SINGAPUR 1932_a],
mentor singapurskog ministra „pozvao je Sjedinjene Države da traže više sporazuma o
slobodnoj trgovini da bi dali regionu druge opcije osim Kine“ i da Peking ne bi
maksimalno iskoristio svoje ekonomske veštine da u potpunosti potisne američki uticaj iz
jugoistočne Azije.

Isključivanjem Kine, najveće ekonomije Azije, TPP je predstavljao pritajeni
pokušaj Obamine administracije da povrati centralno ekonomsko mesto Vašingtona na

260

prostoru Pacifičkog teatra, ograničavanjem ekonomske dominacije Pekinga u istočnoj
Aziji. Osim članova ASEAN-a, Singapur, Malezija, Brunej i Vijetnam su bili među
stranama koje su uključene u pregovore o TPP-u. Ali veliki deo pregovora i sadržaj
predloženog trgovinskog sporazuma su bili obavijeni velom tajne. Zahvaljujući Vikiliksu,
međutim, ubrzo je postalo jasno da je TPP bio sporazum o slobodnoj trgovini osmišljen da
osnaži (američke) multinacionalne korporacije na račun potrošača, posebno onih u

zemljama u razvoju. Trinaestog novembra 2013. godine, Vikiliks je objavio tajni nacrt
teksta poglavlja o pravima intelektualnog vlasništva, o kojem se pregovaralo. Zanimljivo je
da nacrt čak pokazuje pregovaračke pozicije pojedinih zemalja u određenim odredbama
predloženog dogovora. Na primer, protivljenje SAD da određene bolesti podležu zaštiti
zbog nacionalnih zdravstvenih i bezbednosnih razloga, kako je navedeno u članu QQ.A.5:
„Obaveze u ovom poglavlju ne sprečavaju i ne bi trebalo da sprečavaju stranu da preduzme
mere kako bi zaštitila javno zdravlje kroz promociju dostupnosti lekova svima, a posebno u
vezi sa slučajevima kao što je HIV/AIDS, tuberkuloza, malarija... i druge epidemije, kao i
okolnosti krajnje hitnosti ili vanrednog stanja“.39

Ukupno uzevši, depeše koje su procurele pokazuju da su SAD i Japan među
najizolovanijim stranama u pregovorima, često zato što nisu uspele da pridobiju podršku
drugih strana oko različitih odredbi, dok su države jugoistočne Azije, Singapur i Malezija
uživale najviši stepen podrške na mnogim svojim pregovaračkim pozicijama.40 Pregovori o
TPP-u, koji su propustili svoj rok za zaključivanje krajem 2013. godine, ušli su u
dugotrajni zastoj, sa dve vodeće pregovaračke strane blokirane velikim nesuglasicama:
Japan i SAD su se prepirali oko bivših trgovinskih barijera na uvoz poljoprivrednih
proizvoda (pirinča, pšenice i šećera), ograničenja na uvoz svinjetine i govedine i otvaranja
japanskog tržišta za američke proizvođače automobila. Bilateralni razgovori o trgovini
praktično su propali krajem septembra 2014. godine, kada je Akira Amari, japanski
ministar ekonomije, u Vašingtonu besno izleteo sa razgovora sa svojim američkim
kolegom.41

Procureli dokumenti su otkrili agresivnu težnju SAD da ostvari svoje ciljeve
privatizacije javnih usluga na azijskom tržištu, zaštite prava intelektualne svojine
multinacionalnih kompanija na račun dobrobiti potrošača i jačanja pravne snage privatnih
firmi da tuže pojedinačne vlade, dalje podrivajući podršku koju TPP ima među zemljama
ASEAN-a poput Malezije i Vijetnama. Malo je čudno da TPP nije uspeo da dođe do svog
cilja finalizacije krajem 2013. godine, kada se Obamina administracija još uvek borila da
dobije domaću i međunarodnu podršku da ubrza pregovore.

Depeše pokazuju napore Vašingtona da pribave regionalnu podršku za
netradicionalna bezbednosna pitanja, kao što su životna sredina, a posebno od
međunarodne zajednice koja poziva na veću američku posvećenost merama za ublažavanje
i adaptaciju na klimatske promene. Na primer, u depeši pod nazivom „Filipini se slažu sa
stavovima SAD u pogledu UN“, ambasada SAD u Manili je navela:

Zvaničnici u Kancelariji Ujedinjenih naroda i drugih
međunarodnih organizacija (UNIO) filipinskog Ministarstva
inostranih poslova (MIP) pozdravili su naše razmišljanje o
predloženoj rezoluciji o klimatskim promenama malih ostrvskih
pacifičkih država u razvoju (PSIDS, koja će pozvati na
rezoluciju Saveta bezbednosti UN o ovoj temi... Pomoćnik
direktora UNIO za zaštitu životne sredine, nauku i tehnologiju,
gđa Mari Konča, izjavila je 20. avgusta da MIP nije postigao

261

konačan stav, ali ,,se kreće u smeru“ pozicije SAD. [08 MANILA
1981]

U drugoj depeši, „Filipini izgleda ublažavaju stav o klimatskim promenama pre
Kopenhagena“, ambasada u Manili izveštava o odluci Filipina da usvoje „pragmatičaniji
stav“ o emisiji gasova sa efektom staklene bašte, „zahtevajući obavezno smanjenje od 'svih
velikih dečaka, uključujući i Kinu', umesto ranijih zahteva [za] 'velikim i ranim
smanjenjem' razvijenih zemalja.“ Uživajući u pomaku Filipina u njihovoj pregovaračkoj
poziciji uoči istorijske konferencije o klimi u Kopenhagenu, 2009. godine, depeša je
opisala jedinstvenu priliku Vašingtona da „angažuje umerenog i uticajnog člana G77 u
suštinske rasprave o globalnim akcijama“ [09MANILA2483].

Iznošenjem na videlo najintimnijih (i najciničnijih) razmena među članovima
diplomatskog kora SAD i otkrivanjem razmera kvazišpijunaže koju sprovode američke
diplomate, kojima je bilo naloženo da prikupe poverljive informacije od svojih kolega u
Ujedinjenim nacijama,42 dokumenti Vikiliksa su izazvali neviđenu sramotu za Vašington.
Među liderima jugoistočne Azije, indonežanskog predsednika Susila Bambang Judhojona
razljutile su diplomatske depeše SAD - koje su umešale njegovu suprugu u korupcijske
šeme i ukazivale da je predsednik zloupotrebio svoju moć - odbacujući ih kao „atentat na
ličnost.“43

Ipak, procurele depeše nisu drastično promenile poziciju Vašingtona u regionu.
Kombinacija rastuće zabrinutosti zbog teritorijalne agresivnosti Kine i kontinuiranog
verovanja (među nekim saveznicima i strateškim partnerima, kao što su Filipini i
Vijetnam) u ulogu SAD u navodnom osiguravanju regionalne stabilnosti, omogućilo je
Obaminoj administraciji da nastavi sa svojom politikom zaokretanja prema Aziji, bez
mnogo otpora među državama ASEAN-a. U stvari, mnoge zemlje ASEAN-a su pojačale
stratešku saradnju sa Vašingtonom, uključujući i saveznike koji nisu članovi sporazuma,
kao što su Mjanmar, Malezija i Vijetnam, zbog svoje želje da prošire svoje spoljne odnose
i smanje zavisnost od Kine.44 Ako ništa drugo, mnoge zemlje ASEAN-a, od Filipina do
Singapura, tražile su još veću američku posvećenost regionu.45 Čini se da je briga za
nacionalni interes ublažila regionalne reakcije i ljutnju na razotkrivanja Vikiliksa, jer su
mnoge zemlje jugoistočne Azije i dalje bile spremne da pređu preko svega i pozdrave veći
američki strateški trag u regionu.

262

16. JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA

Frensis Ndžubi Nezbit (Francis Njubi Nesbitt)

Depeše Vikiliksa koje su bile objavljene 2010. godine pružaju dokaz o
konzistentnom i agresivnom nastojanju diplomata da promovišu bezbednost i korporativne
interese SAD u južnoj Africi. Decenijama su kolonijalni i režimi manjinskih belaca

prikazivani kao prirodni saveznici SAD jer su bili nepokolebljivi antikomunisti u vreme
kada su crne afričke države kovale jače veze sa Sovjetskim Savezom, Kinom i Kubom.
Ovaj politički program je evidentan i kod republikanske i kod demokratske administracije i
prelazi preko ideoloških granica.

U stvari, ta politika datira iz ranih godina Hladnog rata, kada je Trumanova
administracija rizikovala jer je sarađivala sa omrznutim ali korisnim saveznicima u
zemljama kao što su Iran, Čile, Portugal, Gvatemala i Južnoafrička Republika.
Sveobuhvatni cilj je bio da se promovišu poslovni i bezbednosni interesi SAD; pri

kreiranju spoljne politike manje se brinulo o pitanjima ljudskih prava.
Tokom Ajzenhauerove administracije i sam Ričard Nikson je obišao Afriku i

preporučivao da SAD podrže nacionaliste u poslovnom svetu u novim nezavisnim afričkim
državama. On je takođe tvrdio da bi korporacijama SAD u Južnoafričkoj Republici trebalo

da bude dozvoljeno da postave pravila o diskriminaciji i nejednakosti bez vladine
intervencije. Procureli izveštaj studije o nacionalnoj bezbednosti (NSSM 39) iz ranih
Niksonovih godina otkrio je detalje njegove politike prema Južnoafričkoj Republici: javno
je osuđivao aparthejd, dok je u tajnosti olakšavao korporativne i bezbednosne veze. Režimi

manjinskih belaca su smatrani prirodnim saveznicima tokom Hladnog rata.
Serija depeša koja je predmet razmatranja pokriva medijsku buku koja je usledila i

dokumentuje napore Stejt departmenta da se suprotstavi međunarodnom povratnom udaru.
Depeše stavljaju u centar pažnje zvaničnike Stejt departmenta koji traže uputstva o tome
kako da odgovore na pitanja o spoljnoj politici SAD tokom Kisindžerovih godina. Jedna
depeša iz oktobra 1974. godine, na primer, obuhvata brifing Stejt departmenta o članku
Vašington posta pod nazivom „Kisindžerovo prvo veliko naginjanje“. Članak Džeka
Andersona, koji je objavljen 11. oktobra 1974. godine, tvrdi da je Kisindžer ubedio
predsednika Niksona da usvoji „tajno naginjanje“ prema belim rasističkim narodima u
južnoj Africi. Prema Andersonu: „Henri Kisindžer je vodio predsednika Niksona, januara
1970. godine, duž napete linije između crne i bele Afrike, s tajnim naginjanjem prema
belim rasističkim narodima“ [1974STATE22581 l_b].

U avgustu 1969. godine izveštaj Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC) je naveo
da interesi SAD u regionu nisu bili od vitalnog značaja, ali je ukazao na potrebu da se
obuzda sve veći uticaj Sovjetskog Saveza i Kine u nezavisnoj Africi. „Rasno ugnjetavanje
koje je činio manjinski režim i suprotstavljanje crnih Afrikanaca tome“ predstavlja dva
problema za interese SAD u tom području: prvo, interesi SAD u belim državama utiču na
njihov kredibilitet u Africi; i drugo, mogućnost povećanja nasilja, „koje raste iz pobune
crnaca“, moglo bi ugroziti interese SAD.

Navedeno je pet opcija za spoljnu politiku Sjedinjenih Država, u rasponu od
neangažovanja do saveza sa režimima manjinskih belaca. Kisindžer je zagovarao „opciju
dva“, koja je predlagala da SAD „izbalansiraju svoje ekonomske, naučne i strateške
interese u belim državama s političkim interesima, distancirajući SAD od režima belaca i

263

njihove represivne rasne politike“. U izveštaju se zaključuje: „Belci će ostati tu i jedino se
preko njih mogu dogoditi konstruktivne promene.“ Ta politička opcija je predlagala da
SAD smanji sankcije protiv režima belaca da bi se „ohrabrile neke izmene njihove rasne i
kolonijalne politike.“

Tokom brifinga 12. oktobra 1974. godine, zvaničnici su priznali postojanje NSSM
39, ali su negirali da je administracija usvojila „opciju dva“ sa „tajnim naginjanjem“ prema
kolonijalnim i režimima manjinskih belaca.

Pitanja tokom brifinga fokusirala su se na dva glavna problema aktivista
antiaparthejda: odnose sa Rodezijom i pošiljke oružja do portugalske Afrike. Reporteri su
unakrsno ispitivali zvaničnike SAD o sprovođenju sankcija Rodeziji koje su nametnule
Ujedinjene nacije, nakon što je režim manjinskih belaca, koji je predvodio Ijan Smit,
objavio jednostrano proglašenje nezavisnosti (UDI) od Velike Britanije 1965. godine.
Obavezne sankcije zahtevale su od država članica da prekinu diplomatske, vojne i
poslovne veze sa tim režimom. Zvaničnici SAD su tvrdili da je prekid diplomatskih odnosa
SAD sa režimom manjinskih belaca u skladu sa UN sankcijama, ali nisu bile u stanju da
objasne zašto je konzulat u Solzberiju ostao otvoren između 1965. i 1970. godine.

Tokom 1970. godine, postalo je jasno da će Niksonova administracija zadržati
status kvo u južnoj Afiici. U skladu sa preporukama NSSM 39, Nikson je ublažio sankcije
protiv Rodezije i odobrio propise koji dozvoljavaju uvoz rodezijskog hroma.1 Ova politika
je prekršila sankcije UN protiv režima Unilateralne deklaracije o nezavisnosti (UDI) i
razljutila i Afroamerikance i afričke države.2

Nikson je takođe nastavio da pruža vojnu pomoć Portugalu, uprkos afričkom
protivljenju. Afrikanci su tvrdili da će pomoć SAD osloboditi portugalska sredstva koja će
se upotrebiti protiv oslobodilačkih pokreta u Angoli i Mozambiku. Oni su tvrdili da je
Portugal koristio NATO avione da bombarduje civile u južnoj Africi. Afrikanci su tvrdili
da su SAD žrtvovale princip samoopredeljenja radi održavanja svojih prava u bazi na
Azorskim ostrvima, koja nije više bila potrebna za dopunu goriva u avionima.

U Ujedinjenim nacijama, SAD su počele otvoreno da podržavaju Južnoafričku
Republiku u raspravama u Savetu bezbednosti. Tokom Kenedijevih-Džonsonovih godina,
SAD su često bile uzdržane kada se glasalo o kolonijalnim pitanjima. Nakon 1969. godine,
međutim, SAD su se često svrstavale uz Južnoafričku Republiku i Portugal kada su glasale

protiv dekolonizacije. Dvadeset drugog novembra 1969. godine, na primer, Njujork tajms
je izvestio da su Sjedinjene Američke Države glasale protiv rezolucije kojom se osuđuje
aparthejd „prvi put tokom niza godina“. Menjajući retoriku i politiku, SAD su iznenada
insistirale da Južnoafrička Republika ne predstavlja pretnju međunarodnom miru i nisu
opravdavale sankcije. Na Generalnoj skupštini 1972. godine, SAD su negativno glasale o
sedam od osam rezolucija o južnoj Africi. Tridestog oktobra 1974. godine, SAD,

Francuska i Britanija su stavile veto na rezoluciju Saveta bezbednosti o proterivanju
Južnoafričke Republike iz Ujedinjenih nacija. Mesec dana kasnije, SAD su dale jedini glas
protiv strožeg embarga na oružje.

Režim Južnoafričke Republike bio je zahvalan na podršci. Depeša iz 1973. godine,
na primer, citira intervju sa južnoafričkim premijerom Džonom Vorsterom (John Vorster)
koji je pohvalio Niksonovu administraciju upečatljivim jezikom Hladnog rata:

264

Tokom razgovora sa južnoafričkim novinarom, osmog marta, PM
(premijer) Vorster rekao je da je SAG (vlada Južne Afrike)
imala srdačne odnose sa Sjedinjenim Državama i Velikom
Britanijom. On je rekao da, bez obzira na izjave koje su date o
korišćenju uticaja ovih zemalja na JA, ambasadori o kojima se
radi se nisu mešali u poslove Južne Afrike. On je izrazio
divljenje prema predsedniku Niksonu koji je, kako je rekao,
zaslužio saradnju svih nekomunističkih zemalja. Rekao je da
predsednik Nikson „mora da obavi sjajan posao, jer on snosi
veliku odgovornost, u ime svih nas u slobodnom svetu.“
[1973CAPET00187_b]

KARTEROVE GODINE

Karterove godine donele su novo naglašavanje ljudskih prava u spoljnoj politici
SAD. Karter se suprotstavio politici Niksonove administracije prelaženja preko kršenja

ljudskih prava u zemljama u kojima vladaju saveznici SAD. On je odbacio politiku
Niksonove administracije da se na vatru uzvrati vatrom, izjednačavajući to sa usvajanjem
„manjkavih i pogrešnih načela i taktika naših protivnika, ponekad napuštanjem sopstvenih
vrednosti zbog njihovih“. Tvrdio je kako je ovo neuspešna politika sa „Vijetnamom kao
najboljim primerom njenog intelektualnog i moralnog siromaštva“.

Karter je tvrdio da je njegova spoljna politika bila zasnovana na istorijskoj viziji
uloge SAD u svetu koji se menja: „Naša politika je ukorenjena u našim moralnim
vrednostima, koje se nikad ne menjaju. Naša politika je pojačana našim materijalnim
bogatstvom i vojnom moći. Naša politika je stvorena da služi čovečanstvu.“

Ovi politički stavovi su se ogledali u Karterovim imenovanjima u diplomatskoj
službi. Državni sekretar Sajrus Vens praktikovao je afirmativne akcije, povećavanjem
udela manjina u diplomatskoj službi sa šest na jedanaest posto, a žena sa deset na četrnaest

posto. Crni ambasadori, koji su bili retkost tokom Niksonovih godina, postavljeni su na
službu u celom svetu, ne samo u crnim državama. Do kraja svog mandata, Karter je
postavio rekordnih četrnaest crnih ambasadora.

Ove promene je simbolizovalo imenovanje lidera građanskih prava Endru Janga
(Andrew Young), za ambasadora Sjedinjenih Država u Ujedinjenim nacijama 1977.
godine.4 Činilo se da diplomate u Stejt departmentu imaju posebno interesovanje za burnu
karijeru ambasadora Janga. U januaru 1977. godine i Kisindžer je prosledio rezime
intervjua tadašnjeg kongresmena Janga, listu Upoznaj štampu [1977 STATE 000828 c].

Tokom intervjua, Jang je pokazao snažnu podršku „vladavini većine“ u Rodeziji,
Namibiji i samoj Južnoafričkoj Republici. Prema Jangu, ova nova politika favorizovanja
vladavine većine bila je odstupanje od Niksonovih godina, za koju se nada da će dovesti do
nove ere saradnje sa afričkim državama u Ujedinjenim nacijama. Međutim, odbio je
afričke pozive da se uvedu sankcije protiv Južnofričke Republike, tvrdeći da su one „retko
kad svrsishodne“.5

Tokom svog mandata, bio je kritikovan zbog sastanka sa liderima Palestinske
oslobodilačke organizacije, podrške Robertu Mugabeu (Robert Mugabe) iz Zimbabvea i
što je davao nediplomatske komentare o Južnoafričkoj Republici.6 Jang je na kraju bio
prisiljen da podnese ostavku 1979. godine, nakon što je prkosio protokolu i sastao se sa
zvaničnicima PLO uprkos garancijama koje su SAD dale Izraelu.7

Na ovo novo fokusiranje na ljudska prava i vladavinu većine u Južnoafričkoj
Republici se gledalo sa dubokim prezirom. Posle samo šest meseci Karterovog mandata,

265

južnoafrički premijer Vorster je napisao pismo ispunjeno pretnjama, insinuacijama i
ogorčenjem: „Tokom poslednjih šest meseci postali smo uvereni da je vaša administracija
odlučna da nametne Južnoafričkoj Republici recept za uređenje njene unutrašnje strukture
za koju smatrate da je najprikladnija za Sjedinjene Države“ [1977 PRETOR06374_c].
Vorster je upozorio da bi pritisak SAD za vladavinu većine bio kontraproduktivan i da bi
povećao nasilje u regionu. U pismu se aludiralo u više navrata na opasnost od
destabilizacije koja dolazi „izvan regiona“.

Depeše iz Karterovih godina uključuju niz iskaza o podršci administracije
programu korporativne odgovornosti. Diplomate su davale sve od sebe da bi pružile
podršku dobrovoljnim naporima kompanija iz SAD da smanje nejednakost na radnom
mestu. Ambasador pri UN, Endru Jang, je usvojio Karterovu doktrinu od početka, kada je
signalizirao da će korporacije igrati glavnu ulogu u kampanji protiv aparthejda. Depeše
ističu eksperiment Polaroid, jedan od najranijih pokušaja da se sprovede program
korporativne odgovornosti [1977JOHANN03086_c]. Diplomate su pažljivo pratile
eksperiment putem medija i iz izveštaja iz prve ruke. Iako eksperiment Polaroid nije uspeo
da poboljša uslove za crne radnike, on je postao model za korporativnu odgovornost. U
jednoj od depeša, zvaničnik po imenu Džonson kritikuje svog šefa, državnog sekretara
Vensa, zbog toga što je izrazio podršku za korporativnu odgovornost u Južnoafričkoj

Republici.
Postoji takođe i specifičan fokus na aktivnosti korporativne odgovornosti advokata

i direktora Dženeral motorsa, uvaženog Leona Salivana (Leon Sullivan)

[1977STATE045121_c]. Kao i Karterova administracija, Salivan se protivio ekonomskim
sankcijama. Umesto toga, on se zalagao za niz reformi koje su uključivale veće plate i
obuku za crne radnike. Depeše pokazuju otvorenu podršku Stejt departmenta Salivanu,
civilu koji nije bio povezan sa diplomatskom službom. Ovaj reformatorski program
razbesneo je sve radikalniji pokret protiv aparthejda koji je odbio da prihvati polovične
mere.8

,,KONSTRUKTIVNO“ ANGAŽOVANJE

Osamdesete godine su bile presudne za pokret protiv aparthejda, kada je
Južnoafrička Republika upletena u sveopšti građanski rat. Jul 1985. godine označio je
početak uvođenja širokih vladinih ovlašćenja za hapšenje i pritvaranje osumnjičenih na
neodređeno vreme bez suđenja, cenzuru medijskih organizacija, stavljanje civila pod
nadzor i premeštanje populacije po volji. Stopa smrtnosti zbog takvih incidenata povećala

se pet puta, od sto tokom 1984. godine na pet stotina tokom 1985. godine. Godine 1985,
Savet državne bezbednosti (SSC), najmoćnije bezbednosno telo u zemlji, pozvao je vojsku
da ubije lidere demonstracija.9 Južnoafričke odbrambene snaga takođe su sprovodile česte
vojne upade u susedne države koje su optuživale za skrivanje disidenata i ,,terorista“.

Do 1980.godine, većina zemalja u Ujedinjenim nacijama je nametnula političke,
ekonomske i vojne sankcije režimu Južnoafričke Republike. Izuzetak su bile zapadne
zemlje Britanija, Francuska i Sjedinjene Države, koje su tvrdile da će sankcije najviše
pogoditi crne Afrikance. Reganova administracija se vratila Niksonovom „naginjanju“ ka
režimima manjinskih belaca u južnoj Affici. Reganova politika „konstruktivnog
angažovanja“ bila je vrlo slična Niksonovoj politici „komunikacije“ s režimima manjinskih
belaca u južnoj Africi. Ta politika je pružala podsticaj kao što su strana ulaganja i
diplomatska podrška, a ne sankcije. Depeše dokumenuju napore diplomata da brane ovu

266

politiku. Depeše iz januara 1985. godine, na primer, brane politiku „konstruktivnog
angažovanja“ Reganove administracije [1985GABORONE97_a]. To je bilo napisano kao
odgovor na izveštaje u afričkoj štampi da su SAD podržavale vojne upade Južnoafričke
Republike u susedne države.

Do sredine osamdesetih, sistem aparthejda je bio pod opsadom. Na unutrašnjem
planu zemlja je postala neukrotiva, dok je međunarodni pritisak bio nemilosrdan. U
Sjedinjenim Državama, snažan pokret protiv aparthejda tražio je da se gradovi, države,

penzioni fondovi, banke i univerziteti oslobode deonica u kompanijama koje posluju u
Južnoafričkoj Republici. Siti banka je 1985. godine, najavila da više neće davati zajmove
Južnoafričkoj Republici.10 Kasnije, te godine, Čejs Menhetn (Chase Manhattan) je odbio
da refinansira kratkoročni kredit, zahtevajući da Južnoafrička Republika otplati svoje
dugove u celosti. Ostale banke su sledile te primere. Bio je to veliki udarac za južnoafiičku
ekonomiju. Poslovne zajednice u zemlji, koja je bila na udaru međunarodnih sankcija,
takođe su zahtevale reforme. Sredinom osamdesetih, pregovori su postali neizbežni.
Početak kraja se desio u oktobru 1986. godine, kada je američki kongres usvojio
Sveobuhvatni zakon protiv aparthejda (CAA) i pored toga što je predsednik Regan uložio
veto.11

Kako je kampanja za vladavinu većine dobijala zamah, poverljiva depeša iz
novembra 1987. godine pohvalila je vladu Južnoafričke Republike zbog oslobađanja iz
zatvora Govan Mbekija (Govan Mbeki), bivšeg lidera Komunističke partije, spekulišući da
je oslobađanje političkih zatvorenika osmišljeno tako da se stvori prostor za dijalog sa
umerenijim crnim liderima, a delom i pokušaj da se izbegnu ubistva vremešnih starešina
ANK-a (Affički nacionalni kongres) u zatvom [1987 PRETORIA 17012],

Depeša je naglasila da je vlada Južnoaffičke Republike bila svesna da „situacija
strmoglavo juri ka nekoj vrsti katastrofe“ i da je potreban neki gest da se „prekine taj
momentum“. Depeša zaključuje da je oslobađanje zatvorenika bilo osmišljeno da bi se
postavila pozornica za dijalog sa „pouzdanim crnim liderima“, kao što je Butelezi, lider
Inkate, Zulu nacionalističke organizacije.

Jedna kasnija tajna depeša u kojoj se razmatra sastanak održan novembra 1989.
godine između direktora Međunarodnog odeljenja ANK-a, Tabo Mbekija i pomoćnik
sekretara Vorena Klarka, ističe razlike između SAD i ANK-a [1989STATE368870_a]. Na

spornom sastanku, Mbeki je jasno stavio do znanja da ANK nije smatrao da je Butelezi
„pouzdani crni lider“, delom zbog njegovog odbijanja da osudi napade na aktiviste ANK-a
u pokrajini Natal. Mbeki je takođe odbio da ukaže poverenje predsedniku Južnoaffičke
republike u to vreme, F. V. de Klerku, zbog tekućih reformi, uključujući i oslobađanje
političkih zatvorenika. Mbeki je tvrdio da je Klerk reagovao na lokalni i međunarodni

pritisak.
Klark je jasno stavio do znanja da SAD neće prihvatiti jezik koji određuje ANK

kao jedinog predstavnika naroda Južnoafričke Republike. Takođe je insistirao na tome da
je jezik koji se odnosio na sankcije ,,neprihvatljiv“, bez obzira na Sveobuhvatni zakon
protiv aparthejda koji je stupio na snagu 1986. godine. Čini se da je Mbeki prećutno pristao

na oba zahteva SAD.
Početkom devedesetih, unutrašnji nemiri i međunarodne sankcije dovele su režim

aparthejda na ivicu kolapsa. Kao reakcija na to, de Klerkov režim je bio primoran da
oslobodi političke zatvorenike i legalizuje pokret opozicije kao što je bio Afrički
nacionalni kongres. Puštanje na slobodu lidera ANK-a Nelsona Mandele u februaru 1990.
godine simbolizovalo je ovaj momentum ka vladavini većine. Narastajući nemir i zahtev za

267

promenama ogledaju se u depeši iz marta 1990. godine, koja transkribuje govor
ambasadora SAD u Durbanu, koji slikovito odražava sporne odnose između afričkih
nacionalista na čelu sa Mandelom i Bušove administracije. Ambasador je naglasio da se
SAD i dalje protive aparthejdu, ali je obećao da će SAD odbaciti bilo koji dogovor koji ne

bi bio prihvatljiv za sve strane [90CAPETOWN623_a]. Ambasador je istakao da je
predsednik Buš pozvao i F. V. de Klerka i Nelsona Mandelu u Belu kuću. On je iskoristio
priliku da pohvali de Klerka zbog oslobađanja političkih zatvorenika i pozvao saveznike
SAD u Evropi da podrže južnoafričkog predsednika vlade. Govor naglašava naginjanje
Bušove administracije prema režimu manjinskih belaca. Ambasador je jasno pokazao
ambivalentnost Bušove administracije zbog sankcija SAD koje nalaže Sveobuhvatni zakon
protiv aparthejda iz 1986. i 1988. godine. Njegov šef, Džordž Buš, bio je protiv oba

zakonska akta kao potpredsednik u Reganovoj administraciji.
Klintonova administracija uspostavila je bliži odnos sa Južnoafričkom Republikom.

To se ogleda u neobičanom interesovanju diplomata za Tabo Mbekija, pretpostavljenog

naslednika Nelsona Mandele. U martu 1995. godine, na primer, u poverljivoj proceni
obaveštajne službe, INR je obrazložio da će Tabo Mbeki verovatno naslediti Mandelu kao
lider ANK-a i na taj način biti naredni južnoafrički predsednik [1995STATE51417_a].

U izveštaju se opisuje Mbeki kao ,,umeren“, ali se upozorava da će „rastuće podele
unutar ANK-a sve više testirati Mbekijevo vođstvo“. Jedna od tih podela je između
umerenjaka, na čelu sa Mbekijem i Mandelom i „partijskih militanata.“ U izveštaju se
porast militanata pripisuje rasprostranjenoj frustraciji zbog tempa reformi. Među
,,populistima“ navode se Vini Mandela (Winnie Mandela), Peter Makoba (Peter Makoba),

Bantu Holomisa (Bantu Holomisa) i Roki Malebane-Metsing (Rocky Malebane-Metsing),
koji se zalažu za radikalnu redistribuciju sredstava. Ova poruka navodno je apelovala na
najsiromašnije Južnoafrikance, uključujući i skvotere, seljake, nezaposlene i

marginalizovanu omladinu.
Druga poverljiva procena pod nazivom „Tabo Mbeki (Thabo Mbeki): Čovek koji bi

mogao biti predsednik, „ozbiljno se bavi Mbekijevim karakterom [1995 PRETORIA
5893_a]. U njoj se tvrdi da, iako je Mbekijev imidž „izgleda [bio] malo narušen“ njegovim

postupanjem oko skandala vezanim za Vini Mandelu i Alana Boesaka, on je bez obzira na
to ostao najverovatniji naslednik Mandele. Mbeki je opisan kao „samouveren, izražajan i
harizmatičan“, ali neefikasan i nepromišljen. Generalno pozitivne ocene Mbekijeve
administracije odražavaju bliske odnose između Južnoafričke Republike i Sjedinjenih
Država tokom Klintonovih godina. Mbeki je smatran ključnim sredstvom u sprovođenju
spoljne politike SAD u južnoj Africi.

ODNOSI SE KVARE

Administracija Džordža V. Buša imala je manje optimističan odnos sa
rukovodstvom Južnoafričke Republike. Depeša iz 2001. godine koja se onosi na Mbekija
kao nekog ko je ,,preosetljiv“ i dovodi u pitanje njegov stav po pitanju HIV-a/AIDS-a
[2001 PRETORIA 1173_a]. Depeša takođe kritikuje Mbekija zato što nije „govorio o
ljudskim pravima i vladavini kršenja zakona koja se odigrava u Mugabeovom Zimbabveu“.
Depeša odražava rastući prezir prema Mbekijevoj administraciji, preispitivanje njegove
odanosti ministrima u vladi - koji su opisani na više načina kao ,,oni koji negiraju AIDS“,
,,mrzovoljni“ i ,,okrutni“. Sam Mbeki je opisan kao neko ko naginje ,,očaju“ i
,,defanzivnosti“, bez obzira na njegovu „opšte priznatu“ inteligenciju. Depeša bez obzira

268

na to, preporučuje da Vašington prihvati ovog „sjajnog, komplikovanog lidera najvažnije
države u Africi.“

Pitanje Mugabea je bilo poseban kamen spoticanja. Do 2000. godine, Mugabe je
postao babaroga za establišment zapadnih medija, jer je bio optužen za podsticanje bivših
boraca za oslobođenje da napadnu farme u vlasništvu belaca. Godine 2008, po nalogu
SAD, zatraženo je da Tabo Mbeki posreduje, ali pokazalo se da je Mbeki bio veliko
razočarenje za Bušovu administraciju. On je podržao stav Afričke unije da je Mugabe bio
legitimni lider Zimbabvea i odbio da ostavi Mugabea na cedilu. Ove tenzije su evidentne u
nedavnim izjavama Mbekija koje optužuju britanskog premijera Tonija Blera za planiranje
invazije na Zimbabve.

Još jedna poverljiva depeša pod nazivom „Kraj intelektualaca ANK-a?“ krivi
Mbekija za ubijanje intelektualizma u Afričkom nacionalnom kongresu [2008 PRETORIA
2715]. Prema analitičarima koje je kontaktirala ambasada, ANK više nije bio barjaktar
intelektualizma: „Dani Sisulua, Tamboa, Mandele, Mbekija, Slovoa i Hanija su završeni i
to pre mnogo vremena,“ primetio je autor. Depeša je tvrdila da su mnogi intelektualci
napustili politiku stranke zbog Mbekijevog ,,top-daun (top-down) pristupa“ - autoritarizmu
na koji je gledano kao na pretnju istoriji intelektualne izvanrednosti ANK-a.

Ovaj portret opadanja ANK-a uključuje najgore ocene nove generacije lidera, kao
što su Džejkob Zuma (Jacob Zuma) i Džulius Malema (Julius Malema). Procenjujući
Mbekijevog naslednika, na primer, analitičari su ocenili da Zumino loše rasuđivanje u
njegovom ličnom i profesionalnom životu dovodi u pitanje njegove liderske sposobnosti i
efikasnost u promociji južnoafričkog programa spoljne politike u budućnosti. Depeše su
tvrdile da uspon lidera kao što je Malema pokreće pitanja o ugledu stranke kao izvoru
ideja, prikazujući Malemu kao ,,neobrazovanog“ i ,,neuglađenog“. Nekoliko procena
novoizabranog predsednika Zume prikazuju ga kao ,,seljačinu“ čiji je apel bio
„zaglupljivanje intelektualne tradicije ANK-a čak i više od onoga što se dogodilo pod
Mbekijem“. One identifikuju pojavu „kulta ličnosti“ zaokružujući Zumu kao sigurnog
pokazatelja antiintelektualizma u ANK-u. Drugi faktor rizika identifikovan je kao borba
oko toga ,,ko bi trebalo da ima pristup državnim mehanizmima patronata“.

Ova zabrinutost zbog procesa demokratizacije je nastavljena u Obamino doba.
Depeša iz januara 2010. godine, na primer, postavila je pitanje da li je ANK onoliko
„demokratski“ kao što je tvrdio da jeste [2010 DURBAN 3_a]. Depeša istražuje nasilno
izbacivanje vladajuće stranke ljudi iz sirotinjskih naselja, politiku koja jezivo podseća na
režim aparthejda. U depeši koja je označena kao „nerazvrstano, samo za službenu
upotrebu“, analitičari su ukazivali da je ANK koristio taktiku koju je razvio režim
aparthejda - iako priznajući da je realnost razvoja primorala južnoafričku vladu da preseli
sirotinjska naselja u „ruralnu periferiju“.

U konačnoj analizi, depeše potvrđuju sumnje u doslednost politike SAD u južnoj
Africi koja prevazilazi ideološke granice. I demokratska i republikanska vlada su isticale
bezbednost i korporativne interese na štetu ljudskih prava. I Karterova i Klintova
administracija su nastavile da daju prioritet korporativizmu, bez obzira na pažnju koju su
posvećivale ljudskim pravima. Do sada, isto se može reći i za Obaminu vladavinu.

269

17. LATINSKA AMERIKA I KARIBI

Aleksander Mejn (Alexander Main),
Džejk Džonston (Jake Johnston)

Den Biton (Dan Beeton)

Tokom govora u Organizaciji američkih država (OAS) 2013. godine, američki
državni sekretar Džon Keri je izjavio: „Era Monroove doktrine je završena.“ Skoro dve
stotine godina stara politika hemisfere osmišljena u teoriji da zaštiti Latinsku Ameriku od

strane intervencije, ali koja se u praksi koristila da opravda bezbroj vojnih invazija SAD i
duboko unutrašnje uplitanje je, prema Keriju, stvar prošlosti. „Odnos kome težimo“, rekao

je Keri, ,,i naporno radimo da taj odnos podstaknemo, nije deklaracija SAD o tome kako i
kada će se umešati u poslove drugih američkih država. Radi se na tome da sve naše zemlje
gledaju jedna na drugu kao jednake... “1

Veliki broj glavnih medija na engleskom jeziku koji objavljuju depeše Vikiliksa o
Latinskoj Americi i Karibima podržavaju tezu da je doktrina Monro zastarela i da je danas
diplomatija SAD u regionu, uglavnom dobroćudna i nije intervencionistička. Mnoga
,,otkrića“ koje su novinske kuće isticale, fokusirale su se na živopisne i potencijalno
neprijatne opise koje su zvaničnici službe spoljnih poslova dali o šefovima država ili
visokim vladinim zvaničnicima. Kao što je analitičar DC, rekao Vašington postu, depeše
pokazuju „čudnu preokupaciju ličnim i mentalnim zdravljem lidera, ali se [ne] uklapaju u
stereotip američkog planiranja državnog udara i brige samo za poslovne interese i druženja
samo sa desnim krilom“.2

Kao što će ovo poglavlje pokazati, čak i ograničeno istraživanje depeša Vikiliksa o
Latinskoj Americi potvrđuje da je mešanje SAD u unutrašnje političke poslove
latinoameričkih zemalja i dalje, u stvari, živo i zdravo u dvadeset prvom veku. Glavni

neprijatelj se promenio - Sovjetski Savez je u izvesnoj meri zamenjen baukom
Bolivarijanizma iz Venecuele - ali cilj ostaje isti: da se koriste sva raspoloživa sredstva za
podršku prijatelja Vašingtona i potkopavanje njegovih (percipiranih) neprijatelja.

Ono što je evoluiralo od doba Hladnog rata su mehanizmi američke intervencije,
kao što potvrđuju depeše. Od ranih pedesetih, kada je CIA organizovala vojni puč u
Gvatemali i osamdesetih, kada je Reganova administracija podržavala represivne vojne
režime preko bezbednosne pomoći i obuke za borbu protiv pobunjenika, navodna
komunistička pretnja služila je da opravda direktnu podršku brutalnim diktaturama i
neustavnom rušenju vlada koje naginju ulevo.

Počevši u kasnim osamdesetim, kada su Vilijam I. Robinson,3 Greg Grandin,4 i
drugi naučnici pokazali da je Centralna Amerika - posebno Nikaragva - služila kao poligon
za testiranje nove, mekše metode političke intervencije, da bi do devedesetih to postalo
standardna praksa.5 Pošto su demokratski režimi postali pravilo, a ne izuzetak u regionu,
SAD su počele organizaciju, finansiranje i obuku političkih organizacija i mreže entiteta
„civilnog društva“ uglavnom u skladu sa američkih interesima, putem Agencije SAD za
međunarodni razvoj (USAID) i nevladinih organizacija poput Nacionalne fondacije za

demokratiju (NED)...
Depeše Vikiliksa za Latinsku Ameriku i Karibe pokazuju kako diplomatske misije

SAD blisko sarađuju sa kancelarijama USAID-a u zemlji da bi nastavile željeni pravac
političkih promena. U nekim slučajevima, visoke diplomate SAD čak pružaju direktne

270

smernice političkim saveznicima o tome kako da neguju mreže nevladinih organizacija
koje finansiraju SAD, koje im mogu pomoći da konsoliduju podršku „civilnog društva“.
Depeše takođe pružaju dokaze o načinu na koji ambasade SAD pokušavaju da iskoriste
jednostrane i multilateralne pomoći za razvoj, kako bi uticale na rezultate i izvršile pritisak
na vlade da usvoje prihvatljive političke programe.

Depeše pokazuju kako diplomate SAD, suprotno članu 41, Bečke konvencije o
diplomatskim odnosima, rade na ujedinjenju razjedinjenih političkih grupa koje se protive
vladama koje SAD ne voli, pokušavaju da mobilišu finansiranje kampanje u korist
političkih saveznika, čak se bave klevetanjem kampanje kandidata protiv kojih se bore.
Kao što će se videti, jezik koji se koristi u ovim depešama da bi se okarakterisale političke
ličnosti i pokreti - na primer, „demokratski“ i ,,antidemokratski“, ,,dobre“ i ,,loše“
ekonomske politike, i tako dalje - otkriva mnogo više o ideološkom okviru unutar kojeg
američke diplomate rade, nego o stvarnim karakteristikama ljudi i organizacija koje su

opisane.
Kao što je slučaj i sa ostalim delovima sveta, procurele depeše za taj region,

uglavnom su iz perioda između 2004. i 2009. godine - trenutka dubokih političkih promena
za mnoge latinoameričke zemlje. Iako su meke metode intervencija SAD pomogle
održavanje na vlasti desničarskih političkih partija, prijateljskih prema Vašingtonu, tokom
perioda demokratizacije devedesetih. Početkom 1998. godine plima levičarskih kandidata
počela je da osvaja izbore, od južnog vrha Južne Amerike do El Salvadora. Do 2009.
godine, većina Latinoamerikanaca - koji su iskusili neuspehe ekonomskog rasta bez
presedana za više od dve decenije6 pod vladama koje su primenjivale neoliberalni
„konsenzus Vašingtona“ - živelo je pod vladama koje su eksplicitno odbacile mnoge od tih

politika.
Ovo poglavlje će ispitati postupke, preporuke i zapažanja diplomata SAD u pet

zemalja, od kojih su četiri bile svedoci izabora na vlast levičarskih političkih vlada, a jedna
od njih je iskusila državni udar koji su podržale SAD i koji je pratilo političko nasilje i
represija. Metode intervencije koje su gore opisane su očigledne u El Salvadoru,

Nikaragvi, Boliviji i Ekvadoru, gde su diplomatske misije SAD nastojale da potkopaju
levičarske kandidate i vlade. Na Haitiju, petoj zemlji u našoj studiji, strategije intervencije

koje je promovisala i primenila ambasada SAD u Port o Prensu (Port-au-Prince) izgleda da
su išle daleko preko onoga što vidimo u drugim zemljama u regionu.

Ova studija je sve samo ne iscrpna. Iako mnoge depeše koje su ovde citirane nisu
prethodno navedene u medijima, nekoliko njih su prvi put uočili istraživači i novinari o

kojima u daljem tekstu govorimo.
Čitaoci se mogu pitati zašto u ovom istraživanju nedostaju dve zemlje iz regiona

koje su imale najantagonističkije odnose sa SAD u poslednjih nekoliko godina. Na Kubi,
za razliku od drugih zemalja u regionu, politika intervencije SAD i promene režima, iako
neprozirna u svojoj realizaciji, stvar je duge javne evidencije. Zbog ograničenog prostora u

ovoj knjizi rezervisanog za Latinsku Ameriku i Karibe, ovde se fokusiramo na zemlje kod
kojih depeše pomažu u otkrivanju manje otvorenih i manje publikovanih intervencija.

Unutrašnja intervencija u Venecueli - drugoj zemlji koja je iskusila puč uz podršku
SAD 2002. godine - detaljno će biti istražena u sledećem poglavlju, gde ćemo analizirati
depeše koje pokazuju kako je politika suzbijanja navodne ,,pretnje“ Venecuele oblikovala

odnose SAD sa drugim zemljama.

271

EL SALVADOR

Od 1979. do 1992. godine, El Salvador je doživeo krvavi građanski rat, kada se
represivni vojni režim suprotstavio široko rasprostanjenom ustaničkom pokretu koji se
zvao Nacionalni oslobodilački front Farabundo Marti (FMLN, po španskim inicijalima).
Vlada SAD je pružila obuku i stotine miliona dolara pomoći salvadorskoj vojsci, bez
obzira na obilje dokaza o vojnoj umešanosti u odrede smrti koji su ubili desetine hiljada
nenaoružanih civila.

Depeše iz ambasade SAD u El Salvador pokazuju da je u poslednjih nekoliko
godina politika SAD prema toj zemlji usmerena na jačanje podrške Nacionalističkoj
republikanskoj alijansi (ARENA), desničarskoj stranci povezanoj sa bivšim vojnim
režimom i odredima smrti i podrivanje FMLN-a, koji je nakon rata demobilisan i postao
politička stranka, na kraju osvojivši predsednički mandat 2009. i 2014. godine.

Godine 2004, izabran je Antonio Saka (Antonio Saca), četvrti uzastopni predsednik
stranke ARENA. Bušova administracija nije krila svoju podršku njegovoj kandidaturi i
njegovom intenzivnom suprotstavljanju kandidatu FMLN-a, Šafiku Handalu (Schafik

Handal). U razgovoru sa Salvadorskim novinarima, samo nekoliko dana pre izbora,
pomoćnik državnog sekretara za zapadnu hemisferu, Oto Rajh, nije mogao biti jasniji:
„Zabrinuti smo zbog uticaja koji bi pobeda FMLN-a mogla imati na komercijalne,
ekonomske i odnose povezane sa migracijama koje Sjedinjene Države imaju sa El
Salvadorom“.7 S obzirom na ogromnu ekonomsku zavisnost zemlje na SAD - sa pedeset

posto izvoza zemlje koji ide u SAD i doznaka od salvadorskih iseljenika koje su dostigle
18 posto BDP-a - ove činjenice moraju imati uticaj na birače.

Sakina vlada je išla na to da će biti ključni regionalni saveznik SAD, čak je i slala
vojnike u Irak (jedina vlada Latinske Amerike koja je to učinila). Kako depeše iz ambasade
pokazuju, da bi održale taj odnos i pokušale da spreče FMLN od stupanja na dužnost, SAD
su iskoristile svoj uticaj preko programa pomoći i drugih mehanizama za podršku

kandidatima stranke ARENA tokom parlamentarnih izbora 2006. godine.
Šest meseci pre nacionalnih parlamentarnih izbora 2006. godine, Majkl Batler,

otpravnik poslova SAD u San Salvadoru, izložio je u depeši strategiju ambasade za
podršku stranci ARENA. On je prvi naveo:

Bliski bilateralni odnosi između SAD i El Salvadora teže još
boljoj, čvršćoj podršci stranci ARENA na izborima sledećeg
proleća. Novine često objavljuju da USAID finansira projekte
stambene izgradnje za žrtve zemljotresa 2001. godine, zalihe
pitke vode za siromašne ruralne zajednice, nove klinike i
škole, finansira razvoj poljoprivrede i ruralnog sektora kroz
USDA i druge preko potrebne socijalne investicije, a pomoć SAD
je široko prihvaćena kao korist od bliskih odnosa posleratnih
vlada stranke ARENA sa SAD.
....

Svi ovi projekti i blizak lični odnos između predsednika Buša
i Sake pružaju SAD više mogućnosti da nastave da ukazuju na
prednosti od tih odnosa i da se demokratske partije El
Salvadora suprotstave radikalizmu FMLN-a. [05 SanSalvador 2507]

U istoj depeši, Batler navodi da sve ukazuje na to da FMLN ,,ima malo novca u
ovom trenutku za pokretanje snažne nacionalne kampanje i jasno je da ne može odgovoriti

272

resursima stranke ARENA“, dok su „Saka i njegov tim ARENA, impresivni politički
operativci koji znaju kako da koriste moć i resurse predsedništva da bi pokrenuli efikasnu
nacionalnu kampanju“. Bez obzira na to, Batler predlaže da SAD pruže dodatnu podršku

kampanji stranke ARENA napredovanjem u sklapanju ugovora sa Korporacijom
Milenijum čelendž (Millennium Challenge Corporation - MCC) ili dodelom granta:
„Potpisivanje ugovora sa MCC pomoglo bi da se legitimiše ekonomski program stranke
ARENA pokazivanjem da on donosi konkretne koristi“. Dva meseca nakon što je Batler
napisao ovu depešu, administracija SAD je izabrala El Salvador kao prihvatljiv za pomoć
MCC-a.8

Tokom godina koje su usledile, salvadorska ekonomija je imala loše rezultate, sa
povećanjem siromaštva sa 34,6 na 40 posto između 2007. i 2008. godine.9 Predsednički
izbori održani su usred oštre ekonomske krize nastale zbog akutne izloženosti El Salvadora
recesiji SAD, 2009. godine. Šest meseci pre toga, ambasada SAD je iznela plan za
učvršćivanje posrnule aktuelne vlade. Strategija je ponovo uključivala primenu uspešnih
projekata iz arsenala razvojne pomoći, kao i namerne, iako diskretne, proaktivne mere
podrške stranci ARENA. U prvim procenama kampanje stranke ARENA, koja je sa svih
strana bila napadana, depeša ambasadora SAD Čarlsa Glejzera (Charles Glazer) upućena
državnom sekretaru je, uprkos recesiji i prethodnom sporom rastu, glasila:

Ako se samo igra na strah od ekonomske katastrofe u slučaju da
FMLN pobedi to neće doneti pobedu na izborima za stranku ARENA,
koja mora da igra na svoje vlastite pozitivne rezultate. Zemlja
je ostvarila izuzetan ekonomski napredak i ARENA bi trebalo da
rastrubi o tom napretku. Takođe, ARENA bi trebalo da povuče
direktnu vezu između ekonomske ideologije FMLN-a i ekonomskog
sunovrata u Venecueli, Nikaragvi [doslovno], Boliviji, itd. i
kontrast sa konkretnim [doslovno] primerima uspešnih ekonomija
slobodnog tržišta.

Pod naslovom „Predstavljamo prednosti dobrih odnosa“, Glejzer je ponudio plan u
jedanaest tačaka osmišljen da mobiliše pomoć SAD i zada udarac u korist kampanje
stranke ARENA. Tačke su sadržavale:

• Ambasada smatra da bi pravovremeni uvodni članak koji bi
objavio sekretar u regionalnim, a ne samo salvadorskim
medijima, kojim veliča naše stavove o osnovnim principima
otvorenog tržišta, liberalizaciji trgovine, odgovornoj i
pristupačnoj vladi (uključujući i pravosudni sistem) imao
pozitivan uticaj na fokusiranje misli birača.

• Vašington bi mogao da pripremi listu činjenica u odnosu na
relativni učinak ekonomija Venecuele, Nikaragve, Bolivije
naspram onih iz Čilea, Brazila i drugih, kako bi se istakle
prednosti osnovnih načela opisanih u gore navedenom članku.
...

• MCC: Kao deo javnog diplomatskog [doslovno] pritiska,
ambasada će ukazati na velike infrastrukturne investicije koje
su na čekanju, predstavljene [doslovno] u MCC ugovoru, iako
ceremonija presecanja vrpce [doslovno] neće biti moguća do
početka 2009. godine, možda tek [doslovno] nakon prvog kruga
predsedničkih izbora petnaestog marta [08 SanSalvador 1133]
[Kurziv dodat.]

273

Kao i u mnogim drugim depešama koje se tiču novih levičarskih vlada Latinske
Amerike, način na koji ideologija nadmašuje osnovne činjenice u analizi diplomata SAD je
očigledan. Glejzer i mnoge njegove kolege izgleda da su bili nesvesni realnosti da su

privrede Venecuele i Bolivije zapravo imale rezultate ili u rangu sa, ili bolje, od umerenijih
vlada Brazila i Čilea tokom prethodne tri godine.10

Na kraju krajeva, kandidat FMLN-a, Mauricio Funes (Mauricio Funes), osvojio je
drugi krug izbora 2009. godine sa razlikom od skoro tri posto. Pre nego što su se izbori i
dogodili, depeše iz ambasade su jasno stvaljale do znanja da bi se strategija SAD sastojala
u pokušaju da se distancira Funes, popularni novinar koji je tek nedavno postao član
FMLN-a. Od levičarskog rukovodstva stranke. 11. marta, dva dana pre prvog kmga izbora,
ambasada je poslala „zahtev za akciju“ državnoj sekretarki Klinton o narednim koracima u
slučaju da Funes pobedi:

Zajednički napor vlade SAD, možda u savezu sa brazilskom
vladom, mogao bi ubedljivo da drži Funesa na odgovornom
pristupu vlasti levog centra, dajući mu neophodnu snagu da
potisne radikalne elemente FMLN-a. Ako je potrebna pažnja vlade
SAD na visokom nivou, nećemo oklevati da to zatražimo, počevši
od poziva predsednika posle izbora kako bi čestitao. [09
SanSalvador 206]

Na Funesovoj inauguraciji, Stejt department je odlučio da upotrebi svoje najveće
oružje da bi sproveo ovu strategiju. Retko kada su državni sekretari SAD prisustvovali
predsedničkim inauguracijama u malim zemljama u razvoju, ali za istorijsku inauguraciju u
Salvadoru 2009. godine - kada je prvi put levo krilo stranke zauzelo predsedništvo zemlje -

Obamina administracija je napravila izuzetak. Razlozi za posetu Hilari Klinton su sasvim
jasno dati u depeši „postavljanja scene“ koju je ambasada poslala ranije. Depeša je prožeta
strahom od ideološkog preuzimanja Čaveza i Kastra:

Novoizabrani predsednik Mauricio Funes, koji je vodio kampanju
kao umereno prijateljski naklonjen SAD, izrazio je želju da
učini SAD i Brazil svojim najbližim saveznicima. Ali njega su
takođe vukli prema radikalizmu elementi u levičarskom FMLN-u,
stranci kojoj se pridružio 2008. godine da bi pokrenuo svoju
predsedničku kandidaturu. Iako je Funes podsticao neke članove
FMLN-a da imaju pragmatičniji pristup vlasti, centar
gravitacije stranke i dalje je vukao radikalno levo i bio
povezan sa Čavezom i braćom Kastro. Samo Vaše prisustvo na
njegovoj inauguraciji i Vaši komentari novom predsedniku i
javnosti u vezi sa širokom i dubokom posvećenošću vlade SAD da
podrži El Salvador će ga ojačati: (1) da je u pravu zbog svojih
instinkata prema pragmatizamu;(2) da je vlada SAD dobra koliko
i njena reč kada kažemo da ne sudimo o vladi na osnovu njene
ideologije, nego na osnovu poštovanja demokratskih vrednosti.
[09 SanSalvador 445]

Kasnije depeše razmatraju napore diplomata SAD da „angažuju i podrže umerenije
u vladi Salvadora (GOES)“ na račun ,,tvrdokornih“ elemenata FMLN-a koji su tražili da se
izvrši Bolivarijanski plan igre Čavista“ [10 SAN SALVADOR 37]. Tenzije između Funesa
i rukovodstva FMLN-a dostigle su vrhunac krajem 2011. i početkom 2012. godine, kada je
salvadorski predsednik uklonio lidere FMLN-a sa ključnih bezbednosnih pozicija i

274

zamenio ih vojnim oficirima - kontroverzni i neosporno neustavan potez koji je visoki
funkcioner FMLN-a pripisao pritisku vlade SAD.11

Pet godina kasnije, kada je dugogodišnji lider FMLN-a, Salvador Sančez Seren
pobedio na predsedničkim izborima 2014. godine, Obamina administracija nije pokazala

optimizam u vezi sa svojim sposobnostima da prihvati novog predsednika i na Serenovu

inauguraciju poslala delegaciju na posebno niskom nivou koju je predvodila Marija
Kontreras-Svit (Maria Contreras Sweet), administrator u Upravi za mala preduzeća SAD.

NIKARAGVA

U prošlom veku smo bili svedoci skoro kontinuiranih direktnih intervencija SAD u
poslove Nikaragve, posebno uključujući suprotstavljanje sandinističkoj vladi da zbaci
višedecenijskog diktatora, koga su podržavale SAD, 1979. godine. Ova intervencija je
uključivala naoružavanje i obuku pobunjeničkih snaga, ,,Kontraša“, koji su postali
ozloglašeni zbog svojih zlodela, ali i dalje su dobijali podršku SAD čak i nakon što je
sandinistička vlada demokratski izabrana 1984. godine. Protivljenje ovoj intervenciji
unutar SAD dovelo je do toga da kongres ukine pomoć Kontrašima 1985. godine, što je
rezultiralo skandalom oko Kontraša u Iranu, kada je otkriveno da je Bela kuća nastavila da
finansira pobune vanpravnim sredstvima.12

Petnaest godina kasnije, Danijel Ortega i sandinistički Nacionalni oslobodilački
front (FSLN) spremali su se za politički povratak preko glasačkih kutija, kako bi trebalo da
reaguju SAD? Da li se politika SAD u Nikaragvi zaista promenila? Iako je jezik više
diplomatski, depeše otkrivaju da vlada SAD i dalje radi protiv sandinista.

U novembru 2003. godine, državni sekretar Kolin Pauel (Colin Powell) je večerao
sa predsednikom Nikaragve Enrikeom Bolanjosom (Enrique Bolanos) u Managvi, govoreći
novinarima da, iako je „istorija između SAD i Nikaragve pomešana tokom godina, a ja sam
bio deo nekog ranijeg doba“ to je sada ,,svetlija era“ pune demokratije i vladavine zakona
koja je „dozvolila Nikaragvi da igra važnu i zasluženu ulogu, u Centralnoj Americi i u
zemljama Južne i Severne Amerike“.13

Tri godine kasnije, samo nekoliko dana pre izbora koji će vratiti Ortegu i FLN na
čelo vlasti, portparol Stejt departmenta Šon Mekkormak (Sean McCormack), rekao je
novinarima: ,,Mi ne... ne pokušavamo da prikrijemo mišljenje, niti pokušavamo da
zauzmemo poziciju. To su demokratski izbori. Ako pogledate širom sveta, mi ne
zauzimamo stav. Ne pokušavamo da utičemo na ove izbore. “14

Kao što su depeše otkrile, ambasada SAD u Nikaragvi je dugo radila na tome da
spreči pobedu FSLN-a usmeravajući sredstva na opozicione stranke, upozoravajući na
mogući uticaj na odnose sa SAD i razvijanjem „kriminalnog dosijea“ o vodećim
kandidatima, čiji dolazak na vlast SAD nisu želele da vide. Izbori su bili trka sa pet staza i
bilo je jasno iz depeša da Sjedinjene Države podržavaju Eduarda Montealegrea (Eduardo
Montealegre) iz Liberalnog saveza Nikaragve (ALN). Posebno su bile protiv bivšeg

predsednika Danijela Ortege iz FSLN-a i Hoze Rizoa (Jose Rizo) iz Liberalne partije

konstitucionalista (PLC).
U maju 2006. godine, šest meseci uoči izbora, ambasador SAD u Nikaragvi Pol

Triveli (Paul Trivelli), poslao je depešu Stejt departmentu sa najnovijim informacijama o
„strategiji promovisanja demokratije“ vlade SAD:

275

Vlada SAD bi trebalo da podstakne podršku demokratskim
kandidatima podsticanjem da sredstva teku u pravom smeru;
promovisanjem bega pojedinaca koji se mogu spasiti iz logora
PLC; finansiranjem Montealegreovih sastanaka na visokom nivou u
Sjedinjenim Državama; dovođenjem međunarodno priznatih
predavača da govore o uspešnim reformskim kampanjama; i borbom
protiv direktne pristrasne podrške FSLN-u inostranih snaga
(posebno Venecuele i Kube). [06 MANAGUA 1105]

Triveli je nastavio, uz napomenu da je ambasada bila deo „brojnih diskretnih
susreta“ sa finansijerima Nikaragve i drugima, po pitanju usmeravanja izbornih sredstava:
„Trebalo bi da nastavimo sa podsticanjem Pelasa, pojedinaca iz Nikaragve i međunarodnih
finansijera da 'urade pravu stvar' podržavajući Montealegrea.“

Osim ovih direktnih mehanizama za uticanje na izbore, ambasada je zahtevala da se
naglašavaju zlostavljanja koja su navodno počinili članovi FSLN-a i Amoldo Aleman u
prošlosti, o čemu svedoči druga depeša koju je Triveli poslao maja 2006. godine u CIA,
DIA i relevantne biroe Stejt departmenta:

U pripremi za nacionalne izbore novembra 2006. godine u
Nikaragvi, diplomatsko predstavništvo je razvilo tri
„kriminalna dosijea“ na osnovu izveštaja o Danijelu Ortegi,
sandinističkoj stranci (FSLN) i Arnoldu Alemanu, naglašavajući
njihove sistematske zločine i zloupotrebe.
...

Diplomatsko predstavništvo namerava da koristi informacije iz
ovih kriminalnih dosijea u razgovorima sa domaćim i
međunarodnim sagovornicima kao sredstvo kojim podseća birače u
Nikaragvi na pravi karakter Alemana, Ortege i sandinista. [06
MANAGUA 1002]

Ambasada je čak otišla tako daleko da je dovela službenika Stejt departmenta u
Nikaragvu da „radi na nekoliko visoko profilisanih pitanja ljudskih prava, koja imaju
izuzetan značaj u izbornoj godini“, kako je Triveli objasnio u prethodnoj depeši [06
MANAGUA 599].

Kako su se bližili izbori, ambasada je nastavila da signalizira da nije naklonjena
dolasku FSLN-a na čelo vlasti. Pošto je Ortega vodio u anketama, Triveli je napisao
krajem septembra 2006. godine:

Ambasador i drugi visoki zvaničnici vlade SAD dali su jasne
izjave javnosti u Nikaragvi da iako su, naravno, slobodni da
odaberu [doslovno] svoje političke lidere, njihov izbor će
imati pozitivan ili negativan uticaj na odnose sa SAD. Naime,
bili smo jasni da bi administracija koju bi vodio [doslovno]
kandidat FSLN-a, Danijel Ortega mogla da ošteti privredu
Nikaragve ako Ortega, kako je naveo, pokuša da manipuliše
tržišnom ekonomijom, sistemom doznaka i okvirom DRCAFTA. [06
MANAGUA 2116]

Triveli se u izjavama za štampu iz Nikaragve i međunarodnu štampu,15 u odgovoru
na saopštenje koje je izdao OAS „žalio zbog aktivnog mešanja vlasti i predstavnika drugih
naroda u izbornu debatu u Nikaragvi.“16

276

Uprkos naporima ambasade, Danijel Ortega je pobedio na izborima novembra
2006. Pošto je Ortega preuzeo dužnost, prioritet ambasade bilo je jačanje opozicije kroz

indirektno finansiranje i organizovanje.

Sjedinjene Države rade na ujedinjenju opozicije

U februaru 2007. godine, zamenik šefa misije ambasade, Piter Brenan (Peter

Brennan) je napisao:

Liberalni savez Nikaragve (ALN) je u dugovima zbog svojih
obaveza oko kampanje i hitno su mu potrebna sredstva da zadrži
momentum, omogući lideru Edvardu Montealegreu da se pojavi kao
nesporni lider opozicije i pripremi za opštinske izbore 2008.
godine. [07 MANAGUA 493]

Na sastanku sa Kiti Monterej (Kitty Monterrey), koordinatorkom planiranja u
ALN-u, ambasada je objasnila da SAD ,,ne pružaju direktnu pomoć političkim strankama“,
ali - kao način da se zaobiđe ovo ograničenje - predložila je da ALN bliže sarađuje sa
prijateljskim nevladinim organizacijama koje će moći da primaju sredstva od SAD.
Monterej je, prema depeši „ponudila da dostavi sveobuhvatnu listu nevladinih organizacija
koje zaista podržavaju napore ALN-a“. Brenan je zaključio: „Monterej će se uskoro sastati
sa direktorima IRI [Međunarodnim republikanskim institutom] i NDI [Nacionalnim
demokratskim institutom za međunarodne poslove] u zemlji. Takođe ćemo pratiti
izgradnju kapaciteta za akcije prikupljanja sredstava i nastaviti da angažujemo lokalni
privatni sektor.“

Samo mesec dana kasnije, u depeši državnom sekretaru, obaveštajnim agencijama i
humanitarnim agencijama, ambasador je otvoreno izjavio: „Moramo da preduzmemo
odlučnu akciju i dobro finansirane mere za jačanje elemenata Nikaragvanskog društva koji
ga [Ortegu] najbolje mogu zaustaviti... Bez podrške koju im pružamo, naši demokratski
orijentisani prijatelji mogu sasvim oslabiti“ [07 MANAGUA 583)]. Depeša zahteva
„dodatna sredstva u naredne četiri godine kako bi zadržali naše mesto za stolom i pomogli
narodu Nikaragve da održe svoju zemlju na demokratskom putu - oko šezdeset pet miliona
USD iznad našeg osnovnog nivoa u skoroj prošlosti, u naredne četiri godine.“ To bi trebalo
da se nastavi „tokom narednih predsedničkih izbora kako bi se ostvarilo.“ Među
aktivnostima koje su se finansirale bilo je jačanje političkih stranaka, ,,demokratskih“
nevladinih organizacija i sredstava za „brz odgovor“ kako bi se „unapredili naši interesi i
suprotstavili onima koji nas žestoko kritikuju. “

Osim jednostavnog podržavanja opozicionih stranaka, ambasada se aktivno
angažovala na organizovanju i ujedinjenu opozicije. U martu 2007. godine, Triveli, u
odeljku pod naslovom „Ambasada naglo počinje diskusiju o liberalnom jedinstvu“,
prenosi: „Nakon brojnih podela pod težinom međusobnih sumnji i optužbi, DCM je
organizovao koktel da bi okupio članove Liberalnog saveza Nikaragve (ALN) i Liberalne

partije konstitucionalista (PLC) da ponovo rasprave o potrebi da se stvori jedinstvena
opozicija koja bi se suprotstavila totalitarnim ambicijama predsednika Ortege“ [07

MANAGUA 616].
Čini se da je ambasada SAD želela da opozicija u Nikaragvi uči iz poraza svojih

kolega u Venecueli. Na kraju sastanka, ambasador SAD i njegovo osoblje „vratili su
sastanak na pravi put“ prenoseći tvrdnju da je razbijena venecuelanska opozicija dozvolila

277

Čavezu ,,da preuzme apsolutnu kontrolu“. Kada su članovi opozicije iz Nikaragve zatražili
od ambasade da pomogne nastavak pregovora između opozicionih stranaka, službenik
USAID-a za demokratiju i upravljanje ponudio se da „pomogne ako i koliko treba.“

Uprkos naporima SAD u borbi protiv Orteginog ponovnog pojavljivanja i
ujedinjenoj opoziciji, Ortega je pobedio na izborima 2011. godine, sa više od šezdeset

odsto glasova.

EKVADOR

U aprilu 2005. godine, predsednik Ekvadora Lusio Gutierez dao je ostavku na
mesto predsednika pod pritiskom javnosti, bežeći u Brazil gde je zatražio azil; njegov
odlazak bio je poslednji događaj tokom devet godina previranja, perioda u kome je šest
različitih predsednika dolazilo i odlazilo. Iako su SAD postale kritične prema Gutierezu

pred kraj njegovog mandata, ambasadorka Kristi Kini (Kristie Kenney) navela je da SAD
vide Gutiereza kao ,,saveznika“ u depeši iz septembra 2004. godine: „Bez obzira na
njegovu političku ranjivost (a možda je i sam tome doprineo), Gutierez je saveznik SAD u
mnogim ključnim pitanjima... Njegova sve veća slabost, čini [doslovno] ga još
neefikasnijim u sprovođenju ovog zajedničkog programa. Ali svaki scenario koji predviđa
njegov odlazak verovatno neće da proizvede pristupačnijeg saveznika ili znatno jačeg
(odlazećeg) predsednika“ [04 QUITO 2497].

Nakon odlaska Gutiereza, ambasada SAD je „osnovala nekoliko radnih grupa da
razmotre politiku SAD prema Ekvadoru i pomoć Ekvadoru“. U oktobru 2005. godine, u
depeši pod nazivom „Transformacija Ekvadora: Akcioni plan za demokratiju“, nova
ambasadorka Linda Džuel (Linda Jewell) navodi podsticajne akcije za „poželjne političke i
ekonomske promene u Ekvadoru“. Primarni cilj je bio da se ,,[o]kupe zajedno Ekvadorci
koji su posvećeni promenama, [i] da se motivišu i aktiviraju“ kako bi se „razvili lideri za
budućnost“ [05QUITO2416],

Ali uskoro će se pojaviti još jedno, hitnije pitanje: rastuća popularnost Rafaela
Koree (Rafael Correa) - popularnog bivšeg ministra finansija koji se protivio potpisivanju
sporazuma o „slobodnoj trgovini“ sa SAD i pozvao na zatvaranje vojne baze SAD locirane
na zapadu Ekvadora: jedini stalni vojni položaj SAD u Južnoj Americi. Pošto se zemlja
pripremala za predsedničke izbore krajem 2006. godine, ambasada SAD je postala
zabrinuta zbog moguće pobede Koree. Krajem avgusta 2006. godine, ambasadorka Džuel
poslala je depešu državnom sekretaru i regionalnim ambasadama, upozoravajući: „Iako se
nijedan od kandidata neće vratiti na bilateralne odnose koji su bili tokom bezbrižnih dana
kada se tadašnji novoizabrani predsednik Lucio Gutierez proglasio za našeg 'najjačeg
saveznika u Latinskoj Americi', nijedan od glavnih pretendenata neće uticati na interese
vlade SAD tako temeljno kao Rafael Korea.“

Džuel je otvoreno dodala da bi izbor Koree „poremetio svaku nadu za
harmoničanijim komercijalnim odnosima sa Sjedinjenim Državama“, a da je ambasada
očekivala da će Korea „željno tražiti da se pridruži grupi lidera nacionalističko-
populističke Južne Amerike, Čavez-Morales-Kiršner“. Iako priznaje da su „otvoreni
pokušaji da se utiče na birače, odluka koja je [doslovno] puna rizika“, Džuel je dodala:
„Privatno, mi smo upozorili naše političke, ekonomske i medijske kontakte na pretnju koju
Korea predstavlja po budućnost Ekvadora i aktivno smo obeshrabrili potencijalne saveze
koji bi mogli uravnotežiti uočeni radikalizam kod Koree“ [06 QUITO 2150].

278

Bez saveza koji bi ublažio Korein „radikalizam“, SAD su verovale da su njegove
šanse za uspeh ozbiljno ograničene. Međutim, kao što se dogodilo u drugim zemljama koje
su bile svedoci istorijskih zaokreta u levo u poslednjih deset godina, SAD su znatno
potcenile privlačnost Koreine poruke. Nakon što je završio prvi krug izbora na drugom
mestu, Korea je lako pobedio u drugom krugu izbora, sa gotovo pedeset sedam posto
glasova.

Uprkos strahovima ambasade da će Korea tokom svog predsedničkog mandata
okrenuti Ekvador bliže Venecueli i negativnim posledicama koje bi to imalo na njihove
bilateralne odnose, javne izjave zvaničnika SAD prikazuju drugačiju sliku.17 Na primer,
Džuel je poslala sledeće „uputstvo za štampu“ u Stejt department, nekoliko dana pred drugi
krug glasanja:

P: Da li će očigledna pobeda Koree/Noboe povrediti ili pomoći
odnosima između SAD i Ekvadora?
A: Sjedinjene Države su tradicionalno uživale dobre odnose sa
vladom Ekvadora. Radujemo se održavanju pozitivnih,
kooperativnih bilateralnih odnosa sa sledećom vladom Ekvadora,
u skladu sa našom posvećenošću demokratskim institucijama
Ekvadora i miru i bezbednosti njenih ljudi.
P: (Ako Korea pobedi) Jeste li zabrinuti zbog Koreinih veza sa
venecuelanskim predsednikom Ugo Čavezom?
A: Mi poštujemo suvereno pravo vlade Ekvadora da izgrađuje
odnose sa svakom vladom koju odabere.
[06 QUITO 2894]

Postupanje da bi se ograničile progresivne promene

U decembru 2006. godine, pre nego što je Korea i stupio na dužnost, Džuel je
napisala:

Nemamo nikakve iluzije da će napori vlade SAD sami po sebi
oblikovati pravac nove vlade ili kongresa, ali se nadamo da
ćemo maksimalno povećati naš uticaj radeći u dogovoru sa drugim
pojedincima i grupama iz Ekvadora koji dele naše stavove.
Koreini predlozi reformi i odnos prema kongresu i
tradicionalnim političkim strankama, ako nije kontrolisan,
mogao bi produžiti trenutni period političke nestabilnosti i
sukoba. [06 QUIT02 991 ]18

Važno je napomenuti da je osam godina od kako je Korea izabran bilo jedno od
politički najstabilnijih razdoblja u modernoj istoriji Ekvadora, a Korea je i dalje uživao
vrlo visok rejting. Ovde, kao i u svim drugim diplomatskim depešama „politička
nestabilnost i sukobi“ su šifra za „vladu koju ne želimo“.

U istoj depeši, Džuel identifikuje „crvene linije“ koje bi „ako bi se prešle, trebalo
da pokrenu odgovarajući odgovor vlade SAD“. Primarna briga je bila to što je Korea
predložio Ustavotvornu skupštinu, što bi moglo da raspusti kongres tokom dela njenog
mandata. Da bi se tome suprotstavila, ambasada je odlučila da „ponuditi ograničenu
tehničku pomoć za jačanje profesionalizma novog kongresa“, kako bi povećala rejting
podrške i smanjila šanse da Korea napravi pomak sa Ustavotvornom skupštinom.

279

Početkom 2007. godine, Džuel se sastala sa bankarom Giljermom Lasom, koji ju je
„upoznao sa sistematskim naporom koji je koordinisao da bi razvio kohezivni odgovor
privatnog sektora na politiku Koreine administracije“. Ambasada je rekla svojim
kontaktima da je potrebno da postignu konsenzus i ponude odgovornu alternativu Korei
kao „neophodan preduslov, pre nego što bilo koje međunarodno angažovanje može zaista
biti delotvorno“. Nekoliko dana kasnije, na drugom sastanku koji Džuel opisuje,
ekonomski savetnik ambasade sastao sa predsednicom Privredne komore Gvajakil
(Guayaquil), Marijom Glorijom Alarkon (Maria Gloria Alarcon), koja je iznela „kako
poslovni sektor planira da se odnosi prema pozivu Koree za Ustavotvornu skupštinu.“
Alarkon je izjavila da „koga god da poslovna zajednica odluči da podrži 'imaće mnogo
novca' da podrži njihovu kampanju“. Ova depeša otkriva da je ambasada videla da je
poslovna podrška potencijalni način da se „uravnoteže“ „suprotstavljeni interesi“ na
marginama Ustavotvorne skupštine [07 QUITO 768].

Uprkos naporima ambasade SAD, birači su odobrili predlog za Ustavotvornu
skupštinu sa osamdeset posto glasova i dali Koreinoj stranci većinu mesta u skupštini.
Novi ustav - koji je sadržao brojne progresivne inicijative, kao što je brižljivo čuvanje
prirode, tretiranje zloupotrebe droga kao zdravstvenog problema i suverenitet hrane -
usvojen je sa šezdeset četiri posto glasova.19 Iako SAD na kraju nisu uspele da spreče
uspon Koree, depeše otkrivaju jasnu nameru ambasade da osujete volju javnosti.

[Mi] prenosimo privatno poruku da će Koreine aktivnosti imati
posledice na njegov odnos sa novom Obaminom administracijom,
izbegavajući da javno komentarišemo, jer bi to bilo
kontraproduktivno. Ne preporučujemo ukidanje bilo kog programa
vlade SAD koji služi našim interesima, jer bi to samo oslabilo
podsticaj Korei da se vrati na pragmatičniji režim. [09 QUITO
15]

Obamina administracija je pokazala da ne okleva više od svog prethodnika da se
umeša u unutrašnje poslove Ekvadora kada odluči da bi takva intervencija unapredila njene
ciljeve u Ekvadoru i regionu. Marta 2009. godine, ekvadorska vlada je proterala zvaničnika
SAD, Marka Salivena, koga su Korea i drugi optužili da je šef kancelarije CIA u Kitu,
zbog navodne uloge Salivena u obustavljanju pomoći specijalnim istražnim jedinicama
policije SAD nakon što je odbio izbor vlade Ekvadora za načelnika te jedinice. Korea je
takođe optužio Salivena i druge zvaničnike ambasade za oduzimanje kompjutera koji
pripadaju jedinici, a koji su sadržavali vredne informacije o nacionalnoj bezbednosti.
Iznenađujuće, Stejt department nije uspeo da sprovede bilo kakve osvetničke mere,
činjenica koja je - za mnoge iz Ekvadora - činilo se potvrdila da je Saliven zaista bio agent
CIA. Dopisi ambasade iz tog perioda beležili su frustracije i razočaranje situacijom:

9. (C) Dinamika odnosa s javnošću u Ekvadoru ne radi u našu
korist. To što je Korea nastavio da osuđuje aktivnosti ambasade
SAD, u kombinaciji s našim nedostatkom odgovora nakon izjave
odeljenja 19. februara, dovelo je mnoge Ekvadorce do zaključka
da su zvaničnici ambasade SAD uhvaćeni da rade pogrešno i da su
zaslužili proterivanje. [09 QUITO 176]

Krajem 2009. godine, osoblje ambasade sastalo se sa lokalnim predstavnicima
velikih farmaceutskih kompanija iz SAD kako bi razgovarali o planovima Koree da donese

280

zakon o obaveznom licenciranju - koji su legalni i legitimni prema pravilima Svetske

trgovinske organizacije - i ohrabrili lokalnu proizvodnju lekova [09QUITO998].

Kompanije su radile na tome da osujete planove u dogovoru sa ambasadom i nekim
disidentskim ekvadorskim ministrima. Hodžis je napisao: „Lokalni predstavnici SAD i
drugih međunarodnih farmaceutskih kompanija za istraživanje i razvoj (Research and

Development - R&D) su identifikovani i bili u kontaktu s potencijalno naklonjenim
ministarstvima... ovi ministri su pokušali da objasne Korei potencijalne negativne

posledice koje bi izdavanja obaveznih licenci za veleprodaju imalo na ekonomski razvoj i
zdravstveni sistem“ [09 QUITO 893].

Depeša napominje da je ministar zdravlja čak i „istraživao finansijske nepravilnosti
i poslovne aranžmane nekih domaćih proizvođača, u pokušaju da stekne uticaj...“ Uprkos
činjenici da su izmene koje je predložio Ekvador bile u skladu sa pravilima Svetske

trgovinske organizacije, SAD su upozorile da bi trgovinske povlastice prema Zakonu o
podsticanju međusobne trgovine Anda i borbe protiv narkotika (ATPDEA) i Generalnom
sistemu preferencija (GSP) bile ugrožene ako vlada nastavi sa svojim planovima, kao i da
predlog predstavlja „ozbiljan problem“ za bilateralne odnose.

Aprila 2010. godine, Ekvador je odobrio svoju prvu obaveznu licencu za lek protiv
HIV/AIDS-a.20 Godine 2011, pedeset četiri posto ljudi sa uznapredovalom HIV infekcijom

je bilo pokriveno antiretroviralnom terapijom, u odnosu na samo trideset posto 2009.
godine, prema podacima Svetske banke.21

Odnosi između Ekvadora i SAD postali su sve napetiji u godinama koje su usledile.
Septembra 2010. godine, dogodio se pokušaj državnog udara kada su stotine nacionalnih
policajaca oteli predsednika Koreu na deset sati, a zatim više puta pucali u vozilo koje ga
je prevozilo dok ga je spasavala elitna vojna jedinica. Istražna komisija, koju je formirala
vlada, tvrdila je da su „strani akteri“ odigrali ulogu u državnom udaru i jedan od tri člana
komisije rekao je novinarima da veruje da su umešani Stejt department SAD i Centralna
obaveštajna agencija.22

U aprilu 2011. godine, Korea je proterao ambasadorku SAD Heder Hodžis
(Heather Hodges) kada je ekvadorska štampa kao udarnu vest objavila priču o depeši
Vikiliksa, koju je potpisala Hodžis, u kojoj se navodi da Korea toleriše korupciju u

nacionalnim policijskim snagama.

BOLIVIJA

Depeše pokazuju da se među južnoameričkim liderima, Evo Morales - nakon
Čaveza - verovatno najsnažnije protivio vladi SAD od kako je izabran 2005. godine.

Izborna pobeda Moralesa predstavljala je ogroman pomak u istoriji Bolivije - on je prvi
autohtoni predsednik zemlje - i depeše pokazuju da su ga neke strane vlade smatrale
„bolivijskim Mandelom“. Njegov trijumf na izborima sa razlikom bez presedana23 došao je
nakon niza nepopularnih prethodnika (jedan od njih, Gonzalo Sančez de Lozada, bio je
poznat po tome što je govorio španski sa američkim naglaskom).

Kako depeše iz ambasade otkrivaju, vlada SAD je bila neprijateljski nastrojena
prema Moralesu od početka, odnoseći se prema njemu podrugljivo u komentaru Stejt
departmenta 2005. godine, na primer, kao „agitatoru za nelegalnu koku“.24 Ovaj stav se
nastavio i nakon što je Morales stupio na dužnost.

Trećeg januara 2006. godine, samo dva dana nakon što je Morales inaugurisan za
predsednika, ambasador SAD je jasno stavio do znanja da će multilateralna pomoć Boliviji

281

zavisiti od toga šta će ambasada kasnije prepoznati kao „dobro ponašanje“ Moralesove
vlade:

[Ambasador] je pokazao presudnu važnost američkog doprinosa
ključnim međunarodnim finansijama [doslovno] od čije pomoći je
Bolivija zavisila, kao što su Međunarodna banka za razvoj
(IDB), Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. „Kada
pomislite na IRB, trebalo bi da mislite na SAD“, rekao je
ambasador. „Ovo nije ucena, to je jednostavno realnost. “

...
„Nadam se da ćete Vi, kao sledeći predsednik Bolivije,
shvatiti važnost ovoga“, rekao je, „jer razilaženje po ovom
pitanju ne bi bilo dobro za region, za Boliviju i Sjedinjene
Države. “ [06 LAPAZ 6] [ kurziv dodat.]

Nažalost, za američki Stejt department, Moralesova vlada je brzo pokazala da nije
bila zainteresovana za novi sporazum sa MMF-om25 - stav bez presedana zemlje koja je
bila pod ugovorima sa MMF-om tokom gotovo svih prethodnih dvadeset godina, i jasan
signal Vašingtonu da je to bila vlada odlučna da bude nezavisanija od svojih prethodnika.

Nekoliko nedelja kasnije, ambasador Dejvid Grinli eksplicitno je izneo princip
„štapa i šargarepe“ Moralesovoj administraciji. Veliki deo ovoga odnosio se na odnos
Bolivije sa IDB ili na postojeći povlašćeni trgovinski aranžman sa SAD, ATPDEA:

4. (C) Suočavanje sa vladom koju vodi MAS zahtevaće pažljivu
primenu politike štapa i šargarepe da bi se podstaklo dobro i
da bi se obeshrabrilo loše ponašanje i politika.

...
[T]o može biti važno da bi se od početka poslali jasni
signali, stroga upozorenja da to neće biti isti posao kao i
obično. Izbor opcija koje se mogu koristiti u zavisnosti od
okolnosti i koje bi jasno odjeknule uključuje:
• Iskoristiti pravo na veto vlade SAD unutar Fonda za
specijalne operacije IDB-a (od kojih Bolivija trenutno prima
sva svoja IDB sredstva) da zadrži IDB sredstva za Boliviju,
koja su procenjena i izveštaju IDB na ukupno 200 miliona USD u
2006. godini.
• Odložiti odluku o oproštaju duga IDB-u (oko 800 miliona USD
u okviru Fonda za specijalne operacije i 800 miliona USD pod
redovnim programom IRB-a) čekajući razjašnjenje ekonomske
politike nove bolivijske vlade.
• Nastaviti sa odlaganjem glasanja Svetske banke o otpisu duga
Boliviji. Zatražiti šest meseci odlaganja, čekajući procenu
ekonomskih politika bolivijske vlade.
• Opozvati učešće bolivijske vlade kao posmatrača na budućim
događajima u vezi pristupanja Anda Sporazumu o slobodnoj
trgovini čekajući razjašnjenje interesa nove bolivijske vlade
za učestvovanje u Sporazumu o slobodnoj trgovini (FTA).
• Obeshrabriti interes bolivijske vlade u ostvarivanju
dijaloga o mogućem ugovoru sa MCC.
• Odbiti zahteve bolivijske vlade za logističku podršku aviona
i opreme NAS, osim u slučajevima humanitarnih katastrofa.
• Prekinuti materijalnu podršku (suzavac, opremu za razbijanje
demonstracija i drugu pomoć) bezbednosnim službama Bolivije.

282

• Najaviti da vlada SAD ne namerava da produži trgovinske
olakšice ATPDEA nakon datuma isteka,trideset prvog decembra
2006. godine. [06 LAPAZ93]

„Mnogi ekonomski programi kojim upravlja USAID idu u suprotnom pravcu od
onog u kom bolivijska vlada želi da pokrene zemlju“, takođe je napomenuto u depeši.

Podrška nasilnoj opoziciji

Depeše i mnogo drugih dokaza pokazuju da je vlada SAD podržala nasilne
opozicione pokrete u Boliviji. SAD su tražile da se redefinišu odnosi moći u Boliviji - u
korist regionalnih vlada i na štetu centralizovanog upravljanja - i iskoristile su USAID da
bi unapredile ovaj cilj: „Pomoć SAD preko USAID-a ostaje na istom nivou kao i ranije, ali
je fokus pomoći prešao sa centralne vlade na bolivijske regionalne prefekte i druge
decentraliziovane igrače“,26 [06 LAPAZ 1952] [Kurziv dodat.]

Značajna sredstva su dodeljena resorima „Media Luna (Polumesec)“ kojima
upravlja opozicija, istočni ,,polumesec“ koja se sastoji od oblasti Beni, Pando, Santa Kruz i
Tarija, gde se nalazi većina značajnih nalazišta prirodnog gasa Bolivije.27 Depeša iz aprila
2007. godine opisuje „veliki trud USAID-a da ojača regionalne vlade kao kontraravnotežu
centralnoj vladi“ [07 LAPAZ 1167]. U izveštaju USAID-a iz 2007. godine navodi se da je
,,OTI odobrila sto jednu donaciju od 4.066.131 USD pomoći resornim ministarstvima da bi
bolje primenjivala strategije.“28 Godinu dana kasnije, resori Media Luna su se osećali
dovoljno ohrabrenim da održe referendum o autonomiji - uprkos tome što ga je nacionalno
pravosuđe smatralo nezakonitim.

Kao što ova kasnija depeša pokazuje, ambasada SAD u La Pazu podelila je
zajedničku političku strategiju sa opozicionim grupama - od kojih su neke nastojale da
ostvare stvarni separatistički cilj - protiv vlade Moralesa:

Tokom putovanja u Santa Kruz, 27-28.marta, u okviru njegovog
rada na terenu, A/DCM susreo se na kratko sa prefektom
(guvernerom), novim predsednikom Građanskog odbora, poslovnim
liderima, liderima u sektoru šumarstva, vlasnicima medija i
kardinalom. Iako razumeju da postoje granice u vezi sa onim što
možemo učiniti da bi preokrenuli antidemokratske trendove u
Boliviji, zahvalni su zbog kontinuiranog angažovanja SAD. [09
LAPAZ 501] [Kurziv dodat.]

Podrška resornim ministarstvima je na kraju postala, da li namerno ili ne, uvučena
u podršku nasilnoj, destruktivnoj kampanji protiv Moralesove vlade tokom kasnijih meseci
2008. godine.29

Kada se politička kriza pojavila u punom zamahu u avgustu i septembru 2008.
godine, nije bilo javnih indikacija da je vlada SAD pokušala da obuzda opoziciju, niti su u
jednom trenutku SAD osudile nasilje opozicije kao što je to uradila, na primer, Unija
južnomeričkih nacija.30

Nakon nedelju dana nasilja (u najgorem incidentu, navodno su desničarske
militantne grupe ubile više od deset autohtonih Moralesovih pristalica u Porvenim, u
provinciji Pando), uništavanja imovine (uključujući pljačkanje vladinih kancelarija i
sabotaže gasovoda) i blokada puteva, postojala je nada da će dijalog između Moralesove
vlade i opozicije rešiti krizu. Ali ova depeša od 18. septembra 2008. godine, pokazuje da je

283

opozicija dala prednost tvrdokornom stavu koji nije očekivala da će Moralesova vlada da
prihvati, a opozicioni prefekti i centralna demokratska opoziciona koalicija (CONALDE)
„bili su u dogovoru“ da će „sledeća faza“ biti „dizanje gasovoda u vazduh“. Depeša ne
opisuje da su zvaničnici SAD pokušali da odvrate opozicione ličnosti od ove strategije:

7. (C) Opozicioni strateg Havijer Flores rekao je Embovu 17.
septembra ujutru da će se dijalog prekinuti, „samo je pitanje
kada“. Flores i lider građanske opozicije Branko Marinković
predviđaju više nasilja nakon neuspelog završetka dijaloga.
Neki radikali u prefekturi Santa Kruz i Građanskom odboru Santa
Kruza navodno su želeli da juče zaustave proces i da počnu sa
miniranjem gasovoda, ali Flores i Marinković su se zalagali da
se prvo iscrpe sve opcije dijaloga. Ukoliko se dijalog prekine,
međutim, opoziciona grupa CONALDE se generalno slaže da je
sledeća faza da se raznese gasovod. [08 LA PAZ 2004]

Isto tako, depeša od devetog septembra pokazuje da ,,i [prefekt oblasti Pando,
Leopoldo Femandez] i opozicioni prefekt Tarije, Mario Kosio, vide nasilje kao mogućnost
da prisile vladu da prizna podele u zemlji i da ozbiljno shvati svaki dijalog“ [08 LAPAZ
1931]. Fernandez je uhapšen nedelju dana kasnije u vezi sa masakrom u Porvenim, dva
dana nakon ove depeše, jedanaestog septembra.31

Uprkos nedostatku javnih komentara tadašnjih zvaničnika SAD o tome, depeše
otkrivaju da je Stejt department interno ozbiljno shvatio mogućnost da Morales bude
svrgnut ili da se na njega izvrši atentat 2008. godine. „Izvori kažu da su obe strane
opremljene ličnim naoružanjem i spremne za borbu, sa Unijom mladih Santa Kruza, koja
je povezana sa opozicijom i univerzitetskim studentima (a koji navodno pripremaju zamku
za vladine snage) koja bi mogla dovesti do krvoprolića“, istaknuto je u tajnoj depeši od 24.
septembra 2008. godine, opisujući kako će Odbor za hitne akcije „razvijati, [Sa timom za
procenu situacije južne komande SAD], plan neposrednog odgovora u slučaju iznenadne
opasnosti, odnosno pokušaja državnog udara ili 'smrti' predsednika Moralesa“ [08 LAPAZ
2083].32

Kada joj je dojadila podrška koju su SAD pružale osobama i grupama koje rade na
tome da je nasilno svrgnu, Moralesova vlada je proglasila ambasadora SAD, Filipa
Goldberga za nepoželjnu osobu (persona non grata) desetog septembra 2008. godine i
proterala ga. Nedostatak transparentnosti USAID-a u vezi sa tim koga su finansirali u
Boliviji, doprineo je pekidu u odnosima; bolivijski zvaničnici su u više navrata tražili
informacije, ali uzalud. Depeše iz 2007. godine opisuju ljutnju ministra u vladi, Huan
Ramon Kintane, zbog tajnstvene prirode programa USAID-a [07 LAPAZ 2387].
Istraživači iz SAD, takođe su tražili da se objave dokumenti USADD-a i povezani
dokumenti; sve do septembra 2008. godine, troipogodišnji zahtevi za Zakon o slobodi
informisanja su ostali bez odgovora. Posle 2009. godine, SAD i dalje šalju stotine miliona
dolara neimenovanim primaocima u Boliviji preko USAID-a.33 Na kraju, 2013. godine,
Bolivija je proterala i USAID.

284

HAITI

Godine 2004, SAD su proterale demokratski izabranog predsednika Žan-Bertran
Aristida sa Haitija, što je, iz potpuno praktičnih razloga, izvedeno letom vanrednog
izručenja, koji je prethodio državnom udaru. Američki marinci su poslati na Haiti u cilju
„mirovne misije“, iako je to bio paravojni odred smrti - neki od njih kao bivša aktiva CIA
koji su učestvovali u puču 1991. godine i kasnijim ubistvima - koji su bili odgovorni za
većinu nasilja u to vreme.34 ,,Mirovne“ snage pod Stabilizacionom misijom UN na Haitiju
(MINUSTAH) zamenile su marince nekoliko meseci kasnije.

Depeše iz ambasade rasvetljavaju kako su se SAD posvetile suprotstavljanju
narodnim pokretima na Haitiju i obezbeđivanju snažnog vojnog prisustva u zemlji da bi
držale stanovništvo pod kontrolom.35 Iako je interes stranih investitora mogao biti deo ove
obaveze,36 kao što se vidi iz protivljenja SAD povećanju minimalnih plata, čini se da su
intervencije SAD na Haitiju više vođene sa ciljem da uključe Haiti u svoj strateški plan za
tu hemisferu. Za razliku od drugih zemalja, napore SAD na Haitiju u poslednjih nekoliko
godina pomogla je „koalicija voljnih“ iz drugih zemalja.

Depeše rasvetljavaju koliku je vrednost vlada SAD videla u misiji MINU- STAH i
zašto je to bio prioritet politike SAD prema Haitiju. S druge strane, one takođe nude uvid u
to zašto su ,,mirovnjaci“ UN ostali na Haitiju uprkos tome što nije bilo građanskog rata ili
drugih tekućih oružanih sukoba. U oktobru 2008. godine depeša tadašnje ambasadorke
Dženet Sanderson (Janet Sanderson) objašnjava:

Stabilizaciona Misija UN na Haitiju je nezamenjivo sredstvo za
ostvarivanje osnovnih interesa politike vlade SAD na Haitiju.
Bezbednosni propusti i osnovne institucionalne slabosti znače
da će Haiti zahtevati stalno - iako na kraju sve manje -
prisustvo misije MINUSTAH najmanje na tri i verovatnije na pet
godina.

...
Misija MINUSTAH je izvanredan proizvod i simbol saradnje u
hemisferi, u zemlji koja se za to malo zalaže. Ne postoji
izvodljiva zamena za ovu prisutnost UN. To je finansijska i
regionalna bezbednosna pogodba za vladu SAD. Civilna i vojna
pomoć vlade SAD u sadašnjim domaćim i međunarodnim uslovima,
sama ili u kombinaciji sa našim najbližim partnerima, nikada ne
bi mogla popuniti prazninu koja bi ostala posle preranog
povlačenja misije MINUSTAH. [08 PORT AU PRINCE 1381] [Kurziv
dodat.]

Depeša nastavlja da naglašava ulogu koju misija MINUSTAH ima u „upravljanju“
SAD na Haitiju, kao i u pridobijanju zemalja Latinske Amerike da učestvuju:

U sadašnjem kontekstu naših vojnih obaveza na drugim mestima,
SAD same ne bi mogle da zamene ovu misiju. Regionalno
koordinisana posvećenost Latinske Amerike Haitiju ne bi bila
moguća bez kišobrana UN. Taj isti kišobran pomaže drugim
velikim donatorima - koje predvodi Kanada i prate je EU,
Francuska, Španija, Japan i drugi - da opravdaju bilateralnu
pomoć u svojim zemljama. Bez mirovnih i stabilizacionih snaga
koje sankcionišu UN, mi bismo dobili daleko manje pomoći od

285

naših partnera iz ove hemisfere i Evrope za upravljanje
Haitijem. [Kurziv dodat.]

Misija MINUSTAH, otkriva depeša, takođe pomaže SAD da se bave drugim
prioritetima Haitija, kao što je sprečavanje haićanskih „ljudi u čamcu“ da dolaze u SAD i
sputavanje ,,populističkih“ grupa: „Prerani odlazak misije MINUSTAH učinio bi
Prevalovu vladu ili njegovog naslednika ranjivim na obnavljanje otmica i međunarodnu
trgovinu drogom, oživljavanje bandi, veće političko nasilje, egzodus pomorskih migranata,
oštar pad stranih i domaćih investicija i preporođenu populističku i antitržišnu ekonomiju
političkih snaga - rezultate nazadovanja u poslednje dve godine“ (kurziv dodat).37

Ostale depeše pružaju još jeziviji pogled na ulogu trupa misije MINUSTAH koju su
imale zahvaljujući insistiranju vlade SAD i haićanske elite. Kao što je dobro
dokumentovano,38 misija MINUSTAH je pomagala da se targetiraju članovi političke
stranke Fanmi Lavalaza (na čelu sa Aristidom) i njihova baza podrške u siromašnim
zajednicama. Hiljade ljudi je ubijeno u dve godine nakon puča 2004. godine, mnogi od njih
su bili meta iz političkih razloga.39 Jedna depeša iz januara 2006. godine opisuje sastanak
poslovnih lidera sa tadašnjim otpravnikom poslova ambasade SAD Timom Kamijem (Tim
Camey), na kome su poslovne grupe zatražile dodatnu municiju za policiju (koja je ubijala
civile u to vreme) i za misiju MINUSTAH da ,,vrati“ ljude u Grad Sunca (jako uporište
podrške Aristidu). Kamej se, prema depeši, složio sa zahtevima ove elite, iako je
prepoznao da bi to „neminovno izazvalo neželjene civilne žrtve“- nešto što bi po rečima
advokata za ljudska prava, Dena Kovalika (Dan Kovalik) : „bilo svesno i smišljeno kršenje
Ženevskih konvencija“, kao i „ratni zločin“ i „zločin protiv čovečnosti“:40

Lideri poslovne zajednice Haitija rekli su Čardžu da će
pozvati na generalni štrajk u ponedeljak, devetog januara, da
bi protestovali protiv neefikasnosti misije MINUSTAH [doslovno]
u borbi protiv nedavnog porasta nasilja i otmica. Predstavnici
će se takođe sastati i sa [specijalnim predstavnikom generalnog
sekretara UN] Huan Gabriel Valdezom kako bi ga pritisli da
preduzme akcije protiv kriminalnih bandi. Oni su takođe molili
Čardža za više municije za policiju. Čardž je rekao grupi da
bude spremna da pomogne Gradu Sunca odmah nakon operacije
misije MINUSTAH, ukoliko se ona odigra i uzvratio da problem
policije nije bio [a] nedostatak municije, već nedostatak
veština i obuke. Jasno, privatni sektor je zabrinut zbog
nedavnog porasta nasilja.

5.... Predstavnici privatnog sektora će se takođe sastati
jedan-na-jedan sa Specijalnim predstavnikom Generalnog
sekretara UN, Huanom Gabrijelom Valdezom, da bi izvršili
pritisak na njega lično da preduzme akciju protiv kriminalnih
bandi u Gradu Sunca (Cite Soleil). [Predsednik Privredne i
industrijske komore Haitija Reginald] Boulos tvrdio da bi
misija MINUSTAH mogla da vrati ljude u sirotinjsko naselje kada
bi se radilo sistematski, deo po deo, na obezbeđivanju tog
područja. Odmah nakon što je misija MINUSTAH obezbedila Grad
Sunca, Boulos je rekao da su on i druge grupe bili spremni da
odmah krenu sa socijalnim programima i socijalnim davanjima.
NAPOMENA: Boulos je bio aktivan u pružanju socijalnih programa
u Gradu Sunca dugi niz godina. KRAJ NAPOMENE.

6. (SBU) Čardž je upozorio da bi takva operacija neizbežno
izazvala neželjene civilne žrtve s obzirom na uslove

286

prenatrpanosti i nestabilnu izgradnju gusto zbijenih kuća u
Gradu Sunca. Stoga, udruženja privatnog sektora moraju biti
spremna da brzo pomognu odmah nakon takve operacije,
uključujući i pružanje finansijske podrške porodicama
potencijalnih žrtava. Boulos se složio.
[0 6PORTAUPRINCE2 9] [Kurziv dodat.]41

Kao što je novinar Kim Iv (Kim Ives) primetio, jedna depeša iz juna 2005. godine o
sastanku između zvaničnika SAD i Brazila navodi da je tadašnja državna sekretarka SAD
Kondoliza Rajs pozvala na „čvršću akciju misije MINUSTAH i mogućnost da od SAD
može biti zatraženo da pošalje vojnike u nekom trenutku“. Iv piše: „Manje od mesec dana
nakon tih sastanaka, petog jula 2005. godine, zastrašujući [vojni komandant misije
MINUSTAH, brazilski general Augusto] Heleno je vodio prvi smrtonosni napad misije
MINUSTAH na oružane grupe koje su pružale otpor puču i okupaciji Grada Sunca.“42
Depeša Stejt departmenta (objavljena kao odgovor na zahtev za Zakon o slobodi
informacija) opisuje kako je misija MINUSTAH ispalila 22.000 metaka tokom samo
sedam sati ove racije.43 Desetine ljudi, uključujući i nekoliko dece, ubijeno je.44 Slične
racije na Grad Sunca su sprovođene tokom narednih meseci.45

Depeše, takođe, otkrivaju da je misija MINUSTAH učestvovala u drugim
političkim aktivnostima, kao što je špijuniranje studentskih grupa.46 Te da je nastojala da
spreči povratak Aristida iz njegovog izgnanstva u Južnoafričkoj Republici. Vlada SAD je
učinila isto: „Ambasador i politički savetnik su takođe istakli kontinuirano insistiranje
vlade SAD da mora uložiti sve napore kako bi sprečila Aristida da se vrati na Haiti ili da
utiče na politički proces, raspitujući se da li vlada Brazila ostaje čvrsta po tom pitanju“ [05
BRASILIA 1578] (Kurziv dodat).

U Naciji, Iv i Herc su do detalja analizirali depešu iz 2005. godine u kojoj se
opisuju napori SAD da pridobiju druge zemlje (u ovom slučaju, Francusku) da izvrše
pritisak na vladu Južnoafričke Republike da blokira Aristidov pokušaj da napusti
Južnoafiičku Republiku i vrati sa na Haiti.47 Politika koja je vođena prema Haitiju za
vreme Bušovog doba je nastavljena i u Obamino doba, pošto je Obama pozvao
južnoafričkog predsednika Džejkoba Zumu u poslednjem pokušaju da zaustavi povratak
Aristida na Haiti48 i zadržao misiju MINUSTAH uz podršku SAD, uprkos rastućem
protivljenju javnosti zbog njenog prisustva.

287

18. VENECUELA

Den Biton (Dan Beeton),
Džejk Džonston (Jake Johnston) i

Aleksander Mejn (Alexander Main)

Jedna od glavnih tema koje se ponavlja u Vikiliksovim diplomatskim depešama
SAD iz Latinske Amerike i Kariba je opsesija vladom bivšeg venecuelanskog predsednika
Uga Čaveza Frijasa i Čavezom kao političkim akterom. Regionalni uticaj Čaveza je bio
centralna briga Stejt departmenta tokom godina nakon što je izabran, a naročito tokom
godina nakon burnog perioda u kojem je venecuelanska opozicija (sa različitim stepenom
podrške SAD) pokušavala da ga ukloni sa vlasti uz pomoć raznih neustavnih sredstava.

Odnos SAD sa Čavezom je od početka bio napet. Čavez je generalno odbacio

neoliberalnu ekonomsku politiku, razvio blizak odnos s kubanskim predsednikom Fidelom
Kastrom i glasno kritikovao napad Bušove administracije na Avganistan nakon napada
jedanaestog septembra (SAD su povukle svog ambasadora iz Karakasa nakon što je Čavez
izjavio: ,,Ne može se boriti protiv terorizma terorizmom“). Čavez je - preko javne
diplomatije - uspešno lobirao članice OPEK-a da povećaju cene nafte i da povećaju
državnu kontrolu nad resursima nafte u Venecueli. To su bili potezi zbog kojih je
Vašington bio nezadovoljan.1

Ipak, Čavez je bio popularan i demokratski izabran. Kako depeše pokazuju, SAD
su radile na jačanju venecuelanske opozicije, koja je učestvovala u nizu pokušaja - nekih
ustavnih,a nekih ne - da svrgne Čaveza: vojni puč (2002. godine - koji je svrgnut
masovnim protivljenjem javnosti samo dva dana kasnije); štrajk naftaša štetan po
ekonomiju (2002-2003. godine); i opoziv referenduma (2004. godine). Podrška SAD ovim
nastojanjima - posebno državnom udaru - zatrovala je odnose između dve zemlje. SAD su
obezbedile sredstva grupama i pojedincima koji su bili umešani u državni udar, a nakon što
je došlo do državnog udara ohrabrile su druge države da priznaju vladu državnog udara.
Kasnije je otkriveno da je CIA unapred znala planove za državni udar, ali nije učinila ništa
da upozori izabranu vladu Venecuele. Možda je najupečatljivije to što je Vašington znao za
puč. Zvaničnici SAD su pokušavali da ubede svet (dok je trajao puč), da nije upitanju
državni udar, nego da je predsednik Čavez podneo ostavku.2 SAD su obezbedile značajna
sredstva za Sumate, glavnu organizaciju koja je bila uključena u organizovanje opoziva
referenduma 2004. godine3; depeše takođe pokazuju gotovo stalnu komunikaciju između

Stejt departmenta, Sumate i drugih lidera opozicije u periodu neposredno pre glasanja.
Činilo se da je Čavez posle svakog pokušaja da ga uklone bio jači nego pre. U

regionu su počeli da se pojavljuju i neki drugi lideri koji su se suprotstavljali Vašingtonu:

Evo Morales, koji je dobio izbore u Boliviji 2005. godine, Rafael Korea u Ekvadoru i
Danijel Ortega u Nikaragvi (oba su izabrana 2006. godine) i Kristina Femandez de Kiršner
u Argentini (koji je nasledila svog muža Nestora Kiršnera - oboje su često pokazivali javnu
podršku Čavezu), između ostalih. Sve više su lideri „levog centra“, kao što su bili brazilski
Lula da Silva i čileanska Mišel Bačelet (Michelle Bachelet), javno branili Čaveza od
kritika SAD. Depeše pokazuju da su, uznemirene ovom „ružičastom plimom“, SAD videle
Čaveza kako pokušava da uspostavi svoju ,,vlast“ [07 ASUNCION 396] u Latinskoj
Americi i - ironično, imajući u vidu prisustvo samih Sjedinjenih Država u regionu - izrazile

288

zabrinutost kako je pokušavao da se meša u unutrašnju politiku svojih suseda. Obuzdvanje
„Čavezove pretnje“ postalo je prioritet politike Vašingtona u Latinskoj Americi.

Ovo poglavlje će istražiti strategiju SAD da se suprotstavi „bolivarskoj revoluciji“
u Venecueli, ali i šire. Unutar Venecuele, depeše otkrivaju stalnu koordinaciju između
ambasade SAD i venecuelanske opozicije, očigledne napore da se na različite načine
potkopa vlada. Ovo uključuje finansiranje i obuku studenata (za neke od njih se zna da su
bili nasilni, kao što depeše pokazuju), podršku nevladinim organizacijama i drugim
grupama civilnog društva u njihovim protestima, propagandne kampanje i druga nastojanja
protiv izabrane vlade Venecuele. Ambasada je u depešama tokom godina pokazivala
zabrinutost zbog višegodišnje podele unutar opozicije i pokušavala da podstakne jedinstvo,
dok je istovremeno pokušavala da preobrati i razjedini Čaviste. Ambasada je pomogla
opozicionim političarima u njihovim kampanjama pošto je radila na tome da diplomatski,
politički i ekonomski izoluje Venecuelu na svetskoj sceni.

Sledeći svoju opsesiju idejom da Čavez ima snažan uticaj u inostranstvu, napori
SAD da obuzdaju i izoluju Venecuelu, postali su centralni fokus njene strategije u
zapadnoj hemisferi. Sjedinjene Države su vršile pritisak na zemlje u Karibima i Centralnoj
Americi da se drže podalje od programa Venecuele Petrokaribi (koji nudi povoljnu naftu
na kredit), često uzalud; ulagale su napor da je drže van južnoameričkog trgovinskog bloka
Merkosur - takođe bez uspeha. Sjedinjene Države su pokušale da pridobiju podršku
Argentine, Brazila i drugih zemalja u ,,obuzdavanju“ Venecuele. Na kraju, diplomate SAD
su izrazile veliku zabrinutost zbog bliskih odnosa između vlade Venecuele i pojavljivanja
levo orijentisanih predsednika u regionu, koje su takođe želeli da ugroze. U periodu posle
Čaveza, ali sa bolivarskom vladom koja je i dalje bila na vlasti u Venecueli, malo je
razloga da mislite kako su SAD napustile strategiju koju su primenjivale i unutar ove
zemlje i na međunarodnom planu.

PODRIVANJE VENECUELANSKE VLADE U SAMOJ VENECUELI

Nakon neuspelog vojnog udara protiv Čaveza 2002. godine, SAD su pokrenule rad
USAID/Kancelarije za pružanje pomoći u procesu tranzicije (OTI) u Venecueli. Iako je
ambasada SAD javno govorila da ,,SAD teže najboljim mogućim odnosima sa svim
vladama“ [07 CARACAS 766], depeše otkrivaju da su aktivno radile na podrivanju
Čavezove vlade.

Ova depeša iz novembra 2006. godine, koju je napisao ambasador Vilijam
Braunfild (William Brovrafield) i koja je klasifikovana kao ,,tajna“, objašnjava strategiju
USAID/OTI i obrazlaže tačku po tačku plan da se potkopa izabrana vlada Venecuele:

U avgustu 2004. godine, ambasador je istakao pet tačaka
strategije državnog tima da vodi aktivnosti ambasade u
Venecueli u tom periodu [2004-2006. godine] (konkretno, od
referenduma do predsedničkih izbora 2006. godine). Fokus
strategije je: 1) Jačanje demokratskih institucija, 2) Prodor u
Čavezovu političku bazu, 3) Razjedinjenje Čavizma, 4) Zaštita
vitalnih poslovnih interesa SAD, i 5) Međunarodna izolacija
Čaveza. [06 CARACAS 3356]

Istražićemo po redu, nekoliko navedenih strateških komponenti.

289

„Jačanje demokratskih institucija“

Kada diplomatske depeše govore o unapređenju ili jačanju demokratije, to se
obično odnosi na različite oblike podrške saveznicima SAD. Podrška SAD - ako ne i
potpuna koordinacija - referendumu 2004. godine za opoziv Čaveza i drugim nastojanjima
kako bi ga zamenila opoziciona vlada, potpuno je očigledna u brojnim depešama. Jedna
depeša od Braunfilda čak povezuje Sumate - opozicionu nevladinu organizaciju koja je
organizovala opoziv i igrala ključnu ulogu u drugim opozicionim kampanjama - sa „našim
interesima u Venecueli“ [06 CARACAS 339]. Druga opisuje koordinaciju sa Sumate:
„Ambasada će nastaviti da traži načine da pomogne Sumate i obezbedi da svako nastojanje
pažljivo koordiniše sa Sumate i pomoći će ovoj hrabroj prodemokratskoj NVO da ostvari
svoje ciljeve“ [06CARACAS2478]. Ostale depeše otkrivaju da je Stejt department lobirao
za međunarodnu [05MADRID2557; 06CARACAS340] i ohrabrio finansijsku
[05CARACAS1805], političku i pravnu [06CARACAS3547] podršku SAD ovoj
orgaizaciji, uključujući i onu preko Nacionalne fondacije za demokratiju (NED).

Takva podrška i bliska koordinacija nije bila ograničena samo na nevladine

organizacije. Zahtev za finansiranje aktivnosti USAID/OTI u decembaru 2006. godine za
implementaciju gore navedene strategije i pomoći da se „suprotstavi [Čavezovoj]
antiameričkoj osi“ opisuje oblasti u kojima dodatna sredstva mogu pomoći Nacionalnom
demokratskom institutu (NDI) i Međunarodnom republikanskom institutu (IRI) da „prošire
svoja nastojanja i izgrade stranke u susret lokalnim i državnim izbomim trkama 2008.
godine“ [06 CARACAS 3547]. Ostale aktivnosti NDI i IRI su uključivale:

Trening nove generacije političkih lidera [:] IRI i NDI
nastavljaju da rade na obnavljanju političke stranke, pre svega
sa mladim (mlađim) rukovodstvom, prvenstveno izvan Karakasa.
Takođe, identifikuju potencijalne buduće političke lidere koji
nisu povezani sa političkim strankama. Oni koji su
identifikovani, učestvovaće u programu kako bi se pripremili za
kandidaturu za mesto u lokalnom savetu i/ili mesto
gradonačelnika 2008. godine. [06 CARACAS 2374]

Iako NED, IRI i NDI često tvrde da je takva politička obuka i podrška partijama
potuno nepristrasna, ista depeša napominje da će „ciljne grupe i dalje biti političke stranke
i civilno društvo“ da ,,bi mogle da budu protivteža - čak i na najmanji način - milijardama
dolara koje Čavez ima na raspolaganju“. Političke stranke su, po definiciji, pristrasne. U
polarizovanom društvu kao što je bila Venecuela u to vreme, postojalo je malo - ako ih je
uopšte i bilo - organizacija „civilnog društva“ koj su bile ,,nepristrasne“, a koje je
finansirao Vašington.

Depeša iz 2004. godine napominje da se IRI zaista približila strankama povezanim
sa Bolivarskom Republikom Venecuelom (BRV), ali su one odbile da učestvuju u obuci
stranaka za izbore „uprkos ponudi IRI/HD4 da će držati odvojene kurseve za stranke
povezane sa vladom“ [04 CARACAS 2224 ]. Imajući u vidu da su viši rukovodioci IRI
otvoreno pozdravili puč samo dve godine ranije,5 IRI je morala da očekuje suzdržanost
stranaka BRV-e. Vrlo je verovatno da je ovo približavanje bilo samo formalnost.

Odnos ambasade sa opozicijom je bio toliko opušten da je lider opozicije Manuel
Rozales zatražio od Stejt departmenta „pomoć u organizovanju sastanaka“ u inostranstvu.
„Ambasador je savetovao kako bi bilo bolje da njegovi ljudi [Rozalesovi] preuzmu

290

inicijativu, ali je dodao da ako bi mu se obratio njegov koordinator za međunarodnu pomoć
oko specifičnih imenovanja, verovatno bi mogli da pomognemo iza kulisa“ [07
CARACAS 569]. IRI je takođe obezbedio „tehničke stručnjake da pomognu Rozalesovu
[predsedničku] kampanju“ tokom nedelje pred izbore 2006. godine [06 CARACAS 3532].
Promovisanje međunarodne podrške opoziciji u Venecueli je još jedna od često opisanih
aktivnosti u depešama:

14. (S) Važna komponenta programa OTI je pružanje informacija
u inostranstvu o pravom revolucionarnom stanju stvari. Podrška
OTI za organizacije za ljudska prava je pružila dovoljno
prilika da se to uradi... [USAID/OTI potpisnik ugovora
„Razvojne alternative (Development Alternatives)“ Inc.] doveo
je desetine međunarodnih lidera u Venecuelu, univerzitetskih
profesora, članova nevladinih organizacija i političkih lidera
da učestvuju u radionicama i seminarima, koji će se nakon toga
vratiti u svoje zemlje s boljim razumevanjem venecuelanske
stvarnosti i kao jači zaštitnici venecuelanske opozicije.
[Kurziv dodat.]

U brojnim depešama, ambasada izražava zabrinutost zbog podele unutar opozicije6
i raspravlja o svojim naporima da podstakne jedinstvo opozicije. Na primer, u delu depeše
iz 2007. godine pod nazivom „Opozicija? - razjedinjena, naravno“, zamenik šefa misije
Filip Frenč piše: ,,Ne postoji jedinstveni napor opozicije da se suprotstavi planovima
Čaveza o Ustavotvornoj skuštini. Tihi napori da se koordinišu stavovi opozicije do sada su
bili neuspešni“ [07 CARACAS 1611]. Podsticanje opozicionih grupa da se ujedine iza
jednog nacionalnog programa bio je ključni cilj programa USAID/OTI od početka
[04CARACAS2224]. Frustracije ambasade zbog neuspeha opozicije da se ujedini oko
strategije kao odgovor na izbore - bilo da učestvuju ili bojkotuju, tvrdeći da su izbori
,,prevara“7 - teme su koje se ponavljaju.8 Bojkot opozicije parlamentarnih izbora 2005.
godine bio je strateški neuspeh, koji je ostavio provladinim stranakama potpunu kontrolu
Narodne skupštine. „Podsticanje birača na izlazak“ je još jedan prioritet za aktivnosti
USAID/OTI u Venecueli [06CARACAS3532]. Izborni rezultati u proteklih petnaest
godina u kojima su Čavisti prevladavali, u kombinaciji sa dokazanom bliskom saradnjom
vlade SAD sa opozicijom, trebalo je da ostave malo sumnje u to koje političke sektore su
USAID i OTI želeli da vide na glasanju u većem broju.

Ova depeša iz 2009. godine od Džona Kolfilda (John Caulfield), diplomate
najvišeg ranga SAD u Venecueli u to vreme, pokazuje u kojoj su se meri opozicione
organizacije oslanjanjale na SAD:

Rizikujemo da izgubimo ova nastojanja pošto Čavez radikalizuje
svoju revoluciju. Bez naše kontinuirane pomoći moguće je da
organizacije čije smo stvaranje pomogli,a koje nesumnjivo
predstavljaju najbolju nadu za otvoreniji demokratski sistem u
Venecueli, mogu biti primorane da budu zatvorene kada lokalne
mogućnosti finansiranja presuše, zbog straha od moguće vladine
odmazde. Kao što refteli (referentni telegrami) pokazuju,
Čavezova vlada stalno napada one koji pozivaju na dijalog i
konsenzus. Naše donacije će obezbediti neophodni pojas za
spasavanje tim organizacijama. [09CARACAS404] [Kurziv dodat.]

291

Još jedna depeša, na primer, primećuje da je „USAID... veliki međunarodni donator
civilnog društva“ u Venecueli [06 CARACAS 2104], Za diplomate SAD u Venecueli i na
drugim mestima, termin „civilno društvo“ obično se odnosi na nevladine organizacije sa
jakim međunarodnim vezama ali ograničenim lokalnim ili nacionalnim predstavljanjem,
više nego na rasprostranjene grupe zajednica ili autohtone i seljačke društvene pokrete.

„Prodor u Čavezovupolitičku bazu“

Značaj prodora u bazu Čavista je opet i iznova istaknut u depešama iz Karakasa. S
obzirom na veliku razliku s kojom je Čavez dobio izbore 1998, 2000. i 2004. godine -
između ostalog - Stejt department je shvatio da je ovaj zadatak najvažniji, ukoliko se
opozicija uopšte nada da ikada povrati predsednički mandat ili makar kontrolu nad
parlamentom.

Od ključne važnosti za ovu strategiju su napori, koji se odnose na cilj „razjedinjenja
Čavizma“ (razmatra se u daljem tekstu), da se istaknu ,,neuspesi“ Čavezove vlade, jer kao
što se u ,,tajnoj“ depeši pominje:

Kada imamo konkretne obaveštajne podatke o onim pitanjima koja
nas najviše brinu, uostalom, kao i naše prijatelje u regionu -
npr. odnosi Venecuele i Irana - trebalo bi da ih razmenimo u
meri u kojoj možemo. I kada Čavezovi programi hrane apetite
lokalne elite prema korupciji ili na drugi način ne ispunjavaju
svoja obećanja, moramo to svima da stavimo do znanja.
[07SANTIAGO983] [Kurziv dodat.]

Još jedna Braunfildova depeša iz januara 2007. godine opisuje program koji
finasira USAID/OTI kroz Panameričku razvojnu fondaciju (PADF) a kome je cilj da
istakne navodne propusta Čavezove vlade:

PADF je finansirala 9 NVO za podršku projektima fokusirajući
se na dokumentovanje i izveštavanje o neuspesima BRV-a, a to
su: nezavisnost sudstva, pravo na udruživanje, nasilni
kriminal, situacija u zatvorima, autocenzura u medijima,
uznemiravanje novinara, politička prava žena, ljudska prava i
podrška BRV-a mikro preduzetnicima. [07 CARACAS 175]

Braunfild eksplicitno izlaže : „Ovaj projekat ima cilj da osvetli mračne uglove
revolucije, da prikupi i dokumentuje informacije i učini ih javnim na unutrašnjem i na
međunarodnom planu. To će pomoći da se neki mitovi u vezi sa Čavezom i njegovom
revolucijom razlože na delove i da se pokaže kako život u Venecueli, u stvari, nije bolji.
„Neke od tih organizacija će takođe „povećati vrednost Rozalesove debate“ u predizbornoj
kampanji, naveo je Braunfild 2006. godine u posebnoj depeši [06 CARACAS 3532].

Zamenik šefa misije Kevin Vitaker istakao je jedan primer neuspeha venecuelanske
vlade u augustu 2006. godine: „Dokument Zapažanja u vezi sa zatvorima u Venecueli,
redovno je ljutio ministra pravde izlivima nepristrasne kritike javnosti. Konstantno se daju
obećanja da će se stvari popraviti, i ne ispunjavaju se. Dokument ističe generalnu
nesposobnost vlade“ [06 CARACAS 2374].

Prioritet je pre bio da se ukaže na neuspeh BRV-a u poboljšanju loših uslova u
zatvorima - ozbiljan problem koji je postojao dugo pre Čavezove vlade - nego da se

292

zapravo traži poboljšanje uslova u zatvorima. U stvari, takva poboljšanja će se pokazati
kao neprikladna za programe USAID/OTI, kao što je navedeno u njihovim postavljenim
ciljevima.

„Razjedinjenje Čavizma“

Prodor u Čavezovu bazu bio je sa zadatkom da se ona razjedini, kako objašnjava
Braunfildova tajna depeša o novembraskoj strategiji:

9. (S) Druga ključna Čavezova strategija je njegov pokušaj da
razjedini i polarizuje društvo u Venecueli koristeći retoriku
mržnje i nasilja. OTI podržava lokalne nevladine organizacije
koje rade u uporištima i sa liderima Čavista, koristeći te
prostore za borbu protiv ove retorike i da bi promovisali
saveze kroz zajednički rad na pitanjima značajnim za celu
zajednicu. OTI je direktno doprla do 238.000 odraslih osoba.

U preko 3.000 foruma, radionica i treninga, pružanjem
alternativnih vrednosti i pružanjem mogućnosti opozicionim
aktivistima za interakciju s tvrdokornim Čavistima, sa željenim
efektom da ih polako odvrate od Čavizma. Mi smo podržali ovu
inicijativu sa pedeset bespovratnih donacija u iznosu od preko
1,1 milion USD. [06 CARACAS 3356] [Kurziv dodat.]

Još jedna depeša napominje kako je ,,jedan lokalni partner USAID-a iskoristio
podele u Čavizmu, uključivanjem lidera iz vlade i pročavističkih stranačkih lidera u
programe promocije demokratije“ [06 CARACAS 3462].

RELEVATNOST DEŠEPA U VENECULI POSLE ČAVEZA

Vredi istražiti depeše koje imaju neku relevantnost za skorije događaje u Venecueli,
kao što su nasilne ulične blokade i protesti koji su se dešavali tokom 2014. godine u vezi sa
kampanjom ,,Salida“ (,,Izlaz“) koja je pozivala na svrgavanje predsednika Nikolasa
Madure, izabranog nakon Čavezove smrti, početkom 2013. godine. Iako je vlada SAD
podržala čitav spektar opozicionih grupa i političkih tendencija u Venecueli, povremeno je
pokazivala sklonost ka nekim od ,,radikalnih“ aktera unutar opozicije, kao što su Sumate,
koje je ambasador Braunfild okarakterisao kao „najodrživijeg Čavezovog protivnika na
političkoj sceni Venecuele“ [07 CARACAS 1368; 05CARACAS93]. Suosnivač Sumate
Marija Korina Mačado - zajedno sa Leopoldom Lopezom - pomogla je pokretanje
kampanje ,,Salida“ krajem januara 2014. godine.9 I Korina Mačado i Lopez podržali su puč
2002. godine: Korina Mačado je podržala zloglasni „dekret Karmona“ režima u vreme
puča, kojim se ukidaju izabrana Narodna skupština, Ustav i Vrhovni sud
[04CARACAS3219]; Lopez - kao predsednik opštine Čakao (Chacao) - nadgledao je
nasilno hapšenje ministra unutrašnjih poslova u svrgnutoj Čavezovoj vladi tokom
kratkotrajnog državnog udara.10

Talasi nasilnih studentskih protesta su, takođe, potresali Venecuelu nekoliko puta
tokom Čavezove administracije. Jedna tajna depeša iz avgusta 2009. godine, dugo nakon
što je predsednik Obama stupio na dužnost, citira potpisnika ugovora USAID/OTI - DAI
koji se obraća ,,svim“ ljudima koji protestuju protiv Čaveza u to vreme kao „našim
korisnicima“: „[Šef stranke DAI] Fernandez je rekao da su 'ulice vruće'“ osvrćući se na sve

293

veće proteste protiv Čavezovih nastojanja da konsoliduje vlast, a ’svi ti ljudi (koji
organizuju proteste) su naši korisnici grantova'. Fernandez je od 2004. godine vodio
nestranačku obuku i grant programe za DAI u Venecueli „[09 CARACAS 1132] (Kurziv

dodat).
Ponekad se za demonstrante koje su SAD podržavale znalo da imaju nasilnu

prošlost. Depeše otkrivaju da je Stejt department SAD pružao obuku i podršku
studentskom lideru za koga se znalo da je predvodio rulju sa namerom ,,da linčuje“
guvernera koji je bio Čavista: „Tokom puča, aprila 2002. godine, [Nikson] Moreno je
učestvovao u demonstracijama u državi Merida, vodeći rulju koja je marširala ka glavnom
gradu države da bi linčovala guvernera MVR-a Florencia Porasa“ [06CARACAS1627].
Ipak, nekoliko godina nakon toga, „Moreno je učestvovao u Međunarodnom programu
poseta [Stejt departmenta] 2004. godine“ [07 CARACAS 591]. Morena su kasnije tražili
(2007. godine) zbog pokušaja ubistva i pretnji jednoj policajki, između ostalih optužbi.

Depeše iz 2007-2009. godine opisuju jačanje veze između Lopeza i studentskog
pokreta. Depeša, iz juna 2007. godine, beleži da Lopez „aktivno savetuje [studente] iza
kulisa“, a druga depeša, kasnije iste godine, navela je: „Vlada vidi u Lopezu najbolji kanal
ka studentskom pokretu“ [07 CARACAS 1128; 07 CARACAS 2290]. Godine 2009,
ambasada je primetila da se „nezadovoljne figure poput Leopolda Lopeza, možda
pripremaju za pokretanje vlastitog 'pokreta' iz sebičnih razloga“, koji je kasnije opisala kao
„pokret pokreta“ [09CARACAS724; 09CARACAS1145]. Lopez se zaista pojavio na
svetskoj sceni početkom 2014. godine u vezi sa kampanjom ,,Salida“ i nasilnim i razornim

omladinskim pokretom.

SUZBIJANJE VENECUELANSKE REGIONALNE ,,PRETNJE“

Brza pretraga za ,,Venecuelu“ na pretraživaču Kejblgejta otkriva da se ta
južnoamerička zemlja pominje u, ni manje ni više, nego 9.424 diplomatskih depeša SAD
koje je objavio Vikiliks. To je više od bilo koje druge zemlje u Latinskoj Americi i na
Karibima, osim Brazila (9.633 depeša) - zemlje sa sedam puta više stanovnika od
Venecuele - i četiri puta više od ukupnog broja depeša poslatih iz ambasade SAD u
Karakasu. Meksiko, najveći trgovinski partner SAD u Latinskoj Americi, ređe je pominjan
(8.966) i Argentina, druga najveća ekonomija u Južnoj Americi, pominje se u samo 5.653
depeša. Zašto Venecuela dobija toliku pažnju?

Delimično istraživanje hiljada depeša ,,Venecuela“ koje je proizvela diplomatska
misija SAD izvan Venecuele pokazuje da, osim što je pokušavala da ukloni Čaveza sa
vlasti, vlada SAD je napravila ogromne napore da međunarodno izoluje venecuelansku
vladu i suprotstavi se njenom očiglednom uticaju u celom regionu. Tokom Hladnog rata,
strategija SAD suzbijanja i uzvraćanja - koja je ciljala na navodnu sovjetsku i kubansku
,,pretnju“ - imala je veliki uticaj na politiku SAD prema svim zemljama Latinske Amerike
i Kariba. Služila je i da opravda bezbroj intervencija kako bi se uklonile levičarske vlade i
podržali desničarski vojni režimi. Slično tome, depeše Vikiliksa pokazuju da je novi set
strategija zahtevao da se obuzda i izoluje novi regionalni ,,loš momak“, imajući veliki
uticaj na američku politiku prema jednom broju vlada u Latinskoj Americi i šire.

Depeše pokazuju kako šefovi diplomatskih misija SAD u regionu razvijaju
koordinisane strategije za borbu protiv regionalne ,,pretnje“ Venecuele na zajedničkim
sastancima - na primer, na konferenciji u Rio de Žaneiru, maja 2007. godine, sa šefovima
misije Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Paragvaja i Urugvaja. Kao što je Vikiliks prvi

294

otkrio, u decembru 2010. godine,11 nakon konferencije u Riu, poslata je depeša državnom
sekretaru i savetniku za nacionalnu bezbednost predsednika Buša sa detaljnim izveštajem o
navodnim „agresivnim planovima predsednika Čaveza... da stvori ujedinjeni bolivarski
pokret širom Latinske Amerike“, i šta uraditi u vezi sa tim. Užasno je da su „oblasti
delovanja“ uključivale jačanje veza sa vojnim liderima u regionu:

Venecuelanski predsednik Ugo Čavez je agresivno tražio podelu
Latinske Amerike između onih koji prihvataju njegovu
populističku, antiameričku politiku i autoritarnu poruku i onih
koji traže uspostavljanje i jačanje slobodnog tržišta, politiku
i institucije zasnovane na demokratiji.

...
Septel će ponuditi kolektivne stavove naših diplomatskih
predstavništava o tome kako se najbolje baviti pretnjom koju
ova kampanja predstavlja za interese SAD, ali je jasno da nam
je potrebno više (i fleksibilnijih) resursa i sredstava da bi
se suprotstavili naporima Čaveza da preuzme veću vlast nad
Latinskom Amerikom na štetu rukovodstva i interesa SAD.
1.... Iz perspektive diplomatskih predstavništava, postoji
šest glavnih oblasti delovanja kojim vlada SAD nastoji da
ograniči Čavezov uticaj:
• Upoznati neprijatelja: Moramo bolje razumeti kako Čavez
misli i ono što on namerava;
• Direktno se angažovati: Moramo ponovo da uspostavimo svoju
prisutnost u regionu i da se angažujemo u širem smislu, posebno
sa „licima koja ne pripadaju eliti“;
• Promeniti političku scenu: Trebalo bi da ponudimo viziju
nade i da to podržimo programima koji se adekvatno finansiraju;
• Poboljšati vojne odnose: Nastavićemo da jačamo veze sa onim
vojnim liderima u regionu koji dele našu zabrinutost zbog
Čaveza;
• Igrati na našu snagu: Moramo naglasiti da demokratija i
pristup slobodnoj trgovini koja uključuje društveno odgovorno
poslovanje, pružaju trajno rešenje;
• Preneti poruku dalje: Javna diplomatija je ključ; ovo je
borba ideja i vizija. Septel pruža detaljne predloge.
[07 ASUNCION 396]

Druga prateća depeša, opisuje do detalja kako sprečiti Venecuelu da produbljuje
svoje odnose sa zemljama južnoameričkog južnog konusa. Depeša razmatra pritisak na
vlade koje pripadaju regionalnoj trgovinskoj organizaciji Merkosur u pokušaju da blokira
ulazak Venecuele u tu grupi:

9. (C) Što se tiče Merkosura, ne smemo biti stidljivi da
kažemo kako će članstvo Venecuele potopiti interes SAD čak i
samim razmatranjem direktnih pregovora sa trgovinskim
blokom,kao i time što se dovodi u pitanje kada i kako Merkosur
planira da primeni na Čavezov režim svoje demokratske klauzule
o ograničenjima. Bez izražavanja neprijateljstva prema
Merkosuru, samog po sebi, možemo nastaviti da sprovodimo FTA
[doslovno] sa zainteresovanim zemljama i ohrabrujemo
alternativne aranžmane, kao što je Čileanska [doslovno]
inicijativa „Pacifički obruč“. [07SANTIAGO983]

295

Iako je Paragvajski desničarski parlament odbio da odobri članstvo Venecuele u
Merkosur, Venecuela je konačno uspela da postane punopravna članica u julu 2012.
godine, nakon što je Paragvaj nakratko suspendovan iz grupe zbog „tehničkog puča“ protiv
izabranog predsednika te zemlje. U međuvremenu, zvaničnici vlade SAD - posebno
potpredsednik Džo Bajden12 - bili su sve više aktivni promoteri Pacifičkog saveza,
inicijative za „slobodnu trgovinu“ koja je nasledila „Pacifički obruč“. Zbog toga što su ga
sačinjavali neki od najbližih saveznika SAD u regionu - Kolumbija, Meksiko, Peru i Čile -
bivši brazilski predsednik Lula,13 Bolivijski predsednik Evo Morales i drugi videli su
Pacifički savez kao pokušaj Sjedinjenih Država da podele region.

Kao što depeše pokazuju, vlada SAD se takođe agresivno protivila naporima
Venecuele da izgradi snažne odnose sa zemljama Kariba i Centralne Amerike. Diplomate
SAD u tim zemljama posebno su se fokusirale na pokušaj da spreče svoje vlade domaćine
da postanu članovi Regionalnog venecuelanskog energetskog sporazuma, Petrokaribi.

Zaustavljanje širenja Petrokariba

Petrokaribi obezbeđuju naftu zemaljama članicama na osnovu koncesija, plaćanjem
samo dela računa unapred, a ostatak finansira Venecuela sa ekstremno niskim dugoročnim
kamatnim stopama. Na ovaj način, Petrokaribi su osmišljeni da eliminišu posrednike -
multinacionalne naftne kompanije koje su dugo dominirale na tržištu - i omoguće
formiranje državnih kompanija i zajedničkih ulaganja za upravljanje uvozom,
distribucijom i drugim infrastrukturama na tržištu nafte. Petrokaribi su takođe generisali
dodatna raspoloživa sredstva za vlade zemalja članica koja su, u skladu sa uslovima

ugovora, namenjena prioritetno za socijalne programe i druge razvojne projekte.
Procurele depeše pokazuju da, dok su diplomate SAD privatno priznavale jasne

ekonomske koristi za zemlje koje su se pridružile Petrokaribima, iza kulisa su nastojale da
spreče vlade da postanu članovi - u nekim slučajevima su radile sa multinacionalnim

naftnim kompanijama u nastojanju da se suprotstave Venecueli u regionu.
Vlasti SAD su bile zabrinute zbog Petrokariba od samog početka. Jula 2004.

godine, zamenik šefa misije SAD u Venecueli, Stiven Dž. Mekfarland je upozorio:
„Verujemo da Venecuela agresivno gura svoje planove za integraciju energetskih
kompanija širom hemisfere da bi dobila političku snagu“ [04 CARA- CAS 2255].

Za vladu SAD, ovde se nije radilo o ekonomskom razvoju ili povećanju
suvereniteta država koje zavise od nepredvidljivosti tržišta nafte i monopolističkih
multinacionalnih kompanija; to je bila politička igra i ta igraje nastavljena za vreme
Obamine administracije. U junu 2009. godine, Džon Kolfild, najviše rangirani diplomata
SAD u Venecueli, u to vreme, objasnio je precizno zašto su SAD uložile toliko u pokušaj
da se suprotstave Petrokaribima: „Čavezove prevelike ambicije podržane petrodolarima
čine Venecuelu aktivnim i tvrdoglavim konkurentom SAD u regionu“ [09 CARACAS

750].
SAD su bile zabrinute da će ovi novi regionalni savezi još više umanjiti njihov

uticaj u regionu. U januaru 2010. godine, ambasador SAD u Venecueli, Patrik Dadi
(Patrick Duddy), napisao je kako je Čavezova ,,vizija“ za hemisferu bila „gotovo odraz u
ogledalu onoga čemu SAD teže“. Dodao je i to da: ,,U meri u kojoj Čavez uspe u stvaranju
'bolivarskih' regionalnih institucija, on može biti u mogućnosti da osigura svoju ulogu u
regionu, čak i ako izbori u drugim zemljama uklone njegove političke saveznike sa
dužnosti“ [10 CARACAS 15].

296

SAD su se očigledno bojale uspeha Petrokariba i da će se tradicionalni save- znici u
Karibima manje oslanjali na Vašington i stoga manje priklanjali interesi- ma SAD, bez
obzira na to koga su izabrali za svoje lidere.

SAD probijaju granice na Jamajci i Haitiju

U avgustu 2005. godine, Čavez je otputovao na Jamajku da finalizuje sporazum
Petrokaribi o saradnji između dve zemlje. Iako SAD nisu mogle da blokiraju ulazak
Jamajke, njihovo nezadovoljstvo je brzo otkriveno tokom sastanka dvadeset petog avgusta:

Retrej [direktor za bilateralna pitanja] je zatražio mišljenje
vlade SAD o aranžmanima Petrokariba. Pol/Ekon šef je priznao
prividnu atraktivnost sporazuma, ali je primetio kako je
izgledalo vrlo neverovatno da će vlada Venecuele ponuditi takve
povoljne uslove bez očekivanja da joj se vrati usluga za uslugu
(quid pro quo). On je tada istakao zabrinutost vlade SAD zbog
Čavezovih destabilizujućih aktivnosti u susednim državama i
njegovo podrivanje demokratskih institucija u zemlji.

Iako je premijer P.Dž. Paterson (P.J.Patterson) potpisao sporazum, otpravnik
poslova, Tomas Tajg (Thomas Tighe), naveo je u istoj depeši: „Paterson je potpuno
svestan trenutnih poteškoća između vlade SAD i vlade Venecuele kao i potencijalnih
negativnih strana zaključenja ugovora“ [05 KINGSTON 2026].

Međutim, potencijalni nedostaci se ne odnose na uticaj Petrokariba na ekonomiju
Jamajke. Samo nekoliko meseci kasnije, Tajg je primetio da „iako u nekim krugovima
počinju da strahuju od reakcije iz SAD“, u stvari, „Petrokaribi mogu imati preobražavajući
efekat na ekonomiju Jamajke“. Kasnije 2008. godine, kada se svetska ekonomska kriza
proširila, ambasada je priznala: „Beneficije od Petrokariba su pomogle Jamajci da izbegne
ekonomsku katastrofu.“

Još jedan moćan skup aktera koji se suprotstavljao Petrokaribima, bile su
međunarodne nafitne kompanije koje su poslovale na Jamajci. U prvim mesecima, nakon
što se Jamajka pridružila, ambasada je imala više sastanaka sa zvaničnicima iz ovih
kompanija koji su izrazili zabrinutost zbog konkurencije s novim državnim kompanijama.
Regionalni direktor kompanije Teksako poslao je i-mejl zvaničniku ambasade: „Jasno je da
sadašnja vlada želi da se vertikalno integriše u [maloprodajni] naftni sektor. Ovo je
značajna promena politike koja će imati ozbiljne posledice na tržište“ [05 KINGSTON
2495].

Dok su se zvaničnici ambasade ,,u više navrata“ bavili zvaničnicima vlade Jamajke
oko Petrokariba, postali su frustrirani zato što su imali malo da ponude kao altemativu.
Generalni konzul Ronald Robinson napisao je u junu 2006. godine: ,,[U] nepostojanju
jasne alternative vlade SAD, postaje jasno daje teško vući dalje.“ [06KINGSTON1298]. U
avgustu, ambasadorka Brenda Lagranž Džonson (Brenda LaGrange Johnson) je predložila
jednu takvu alternativu, pišući: „Postoje načini na koje vlada SAD može da se suprotstavi
preteranom oslanjanju na vladu Venecuele“, na primer preko ugovora sa „Korporacijom
Milenijum čelendž (Millenium Challenge Coorporation - MCC)“ [06 KINGSTON 1687].
Na taj način, nastojanja SAD su bila slična onome što je viđeno u prethodnom,
Sedamnaestom poglavlju : iskorišćavanje pomoći da bi uticali i suprotstavili se uočenom
okretanju prema Venecueli. Na kraju, Jamajka nije uspela da se kvalifikuje za sporazum

297

MCC. Od 2005. godine, dobila je finansijsku podršku u vrednosti većoj od 2,4 milijarde
USD kroz Petrokaribe - prilično veliku sumu, u iznosu većem od dva posto BDP-a zemlje,
od 2005. do 2013. godine.14

Na Haitiju, ambasada je radila ruku pod ruku sa velikim naftnim kompanijama u
pokušaju da spreči zemlju da se priključi Petrokaribima, iako je priznala da bi tako
„uštedeli sto miliona USD godišnje“, kao što su prvi put izvestili Den Koflin i Kim Iv za
Nejšn.15 U aprilu 2006. godine, ambasadorka Dženet Sanderson je napisala: „Diplomatsko
predstavništvo će nastaviti da vrši pritisak na [haićanskog predsednika Renea] Prevala
protiv ulaska u Petrokaribe. Ambasadorka će danas videti Prevalovog višeg savetnika,
Boba Manuela. Na prethodnim sastancima, on je upoznat sa našim brigama i svestan je da
će dogovor sa Čavezom uzrokovati probleme sa nama“ [06 PORTAUPRINCE692].

Vodeće multinacionalne naftne kompanije takođe su izrazile rezervu. Oktobra
2006. godine, ambasada je ohrabrila kompanije da vladi iznesu svoju zabrinutost u vezi sa
Petrokaribima [06 PORTAUPRINCE 1960]. Kasnije, u januaru 2007. godine, otpravnik
poslova Tomas Tajg je izvestio: „Regionalni direktor Ševrona, Patrik Peri Dimesnil
(Patryck Peru Dumesnil) potvrdio je stav njegove kompanije protiv Petrokariba. Izjavio je
kako je EksonMobil (ExxonMobil), jedina naftna kompanija SAD koja, pored njih, radi na
Haitiju, rekla vladi Haitija da neće uvoziti proizvode Petrokariba“
[07PORTAUPRINCE78].

Vlada Haitija je, na kraju, upozorila naftne kompanije da, ako se ne slože sa
uslovima sporazuma, „kompanije će možda morati da napuste Haiti“. Iako je Ševron ipak
pristao na uslove, njihovo protivljenje Petrokaribima je jasno stavljeno do znanja u depeši
iz februara 2008. godine: „Menadžment Ševrona u SAD ne želi da pravi puno 'buke' oko
sporazuma jer ne žele da izgleda kao da oni podržavaju Petrokaribe“ [08
PORTAUPRINCE234],

Kao i Jamajka pre, Haiti je završio priključenjem Petrokaribima i dobio je više od
trideset miliona barela nafte, u iznosu od preko tri milijarde USD. Ta sredstva su postala
ključni izvor finansiranja obnove, posle zemljotresa 12. januara 2010. godine, što čini oko
dvadeset pet posto svih investicionih rashoda 2013. godine. Haićanski predsednik, Mišel
Marteli, dosledno je hvalio sporazum, ističući: „Saradnja sa Venecuelom je sada najvažnija
na Haitiju, u pogledu uticaja, direktnog uticaja.“16

Karibi kao bojno polje protiv Čaveza

U martu 2006. godine, SOUTHCOM, regionalna komanda vojske SAD, planirala je
pomorsku vežbu na Karibima pod nazivom „Partnerstvo Severne, Centralne i Južne
Amerike“. Američki ambasador u Venecueli u to vreme, Vilijam Braunfild, pisao je
regionalnim ambasadama, SOUTHCOM-u i Stejt departmentu u prilog ovom planu:

Diplomatsko predstavništvo podržava da planirani pomorski udar
na Karibe „Partnerstvo Severne, Centralne i Južne Amerike“
SOUTHCOM-a predvodi američki nosač aviona USS Džordž Vašington.
Njegovo raspoređivanje će nam pomoći u borbi protiv
dodvoravanja predsednika Uga Čaveza karipskim zemljama i
pokušaja da ih nahuška protiv Sjedinjenih Država. Poseta broda
će pružiti pogodnosti zemljama koje učestvuju, nudeći potpunu
suprotnost neuspehu venecuelanske vlade da obezbedi konkretnu
pomoć u borbi protiv trgovine drogom i da promoviše održivi

298

ekonomski razvoj. Konačno, raspoređivanje unapređuje interese
SAD time što pothranuje Čavezovo sve gore paranoično ponašanje
i stvara uslove u kojima bi venecuelanski lider mogao napraviti
grešku.

Braunfild je obrazložio šta bi mogla biti ,,greška“:

Diplomatsko predstavništvo će promovisati posetu nosioca
grupe, kao rutinsko vojno i humanitarno pružanje pomoći SAD
regionu. Ipak, verovatno će posledica toga biti prikazivanje
BRV-a kako je raspoređivanje dokaz imperijalizma SAD. Ukoliko
BRV i ne navodi posetu kao dokaz da SAD planiraju invaziju,
sigurno će se žaliti da je to demonstracija moći sa ciljem da
se zastraši Venecuela. Svaki novi pokušaj da prikaže regionalne
države kao „kolonije“ imperije SAD, dodatno će potkopati
kredibilitet bolivarijanskog predsednika.
[06 CARACAS 776]

Američki nosač aviona USS Džordž Vašington, tražio je da pristane ne samo u
određenom broju karipskih zemalja, veći i u Hondurasu i Nikaragvi. Ako su SAD verovale
da će ova demonstracija sile sprečiti karipske zemlje da razviju bliskije odnose sa
Venecuelom, ispostavilo se da su bile u zabludi. Uprkos intenzivnom lobiranju ambasada
SAD i direktnom angažovanju predsednika Buša i drugih visokih zvaničnika, zemlje u
celom regionu i dalje su se prijavljivale za Petrokaribe.

Petrokaribi ulaze u Centralnu Ameriku

Godine 2008, kada je Gvatemala bila spremna da se pridruži Petrokaribima,
ambasador SAD, Džejms Deram je priznao:

Službenici ambasade su u više navrata pozivali vladu Gvatemale
da pažljivo izvaga prednosti i mane jednog Petrokaripskog
sporazuma i predložili da [Ministarstvo inostranih poslova]
pita trenutne članove Petrokariba o njihovim iskustvima sa
Venecuelom u skladu sa uslovima sporazuma. Uticajni privatni
sektor i pojedini mediji su takođe pozvali vladu Gvatemale da
ne potpiše. [08 GVATEMALA 600]

Predsednik Alvaro Kolom (Alvaro Colom) odustao je od ugovora nakon posete
Vašingtonu, DC. Deram je napisao u junu 2008. godine: „Kada se predsednik Kolom
vratio iz Vašingtona, nakon sastanka s predsednikom Bušom u Vašingtonu, krajem aprila,
naložio je Miniju [ministru energetike i rudarstva] da se povuče iz pregovora sa
Venecuelom“ [08 GVATEMALA 783]. U slučaju da to ipak nije dovoljno, Deram je rekao
Miniju: „Odluka da se potpiše Petrokaripski sporazum, bilo bi neprijatno iznenađenje za
Vašington.“

Predsednik Buš se takođe uključio kada je vlada Hondurasa počela ozbiljno da
razmatra pridruživanje Petrokaribima. Ambasador Čarls Ford pisao je CIA., državnom
sekretaru i raznim drugim agencijama, u maju 2006. godine, u tajnoj depeši: „Predloženo
upozorenje predsednika SAD (POTUS) [predsedniku Hondurasa Manuelu] Zelaji da ne
dovodi u pitanje njegove mogućnosti za sklapanje sporazuma, ali da je bio veoma
uznemiren zbog reakcija vlade SAD na bliže veze sa Čavezom, moglo se pokazati kao

299

ključni bedem protiv širenja uticaja Čaveza u regionu“. Ford je dodao „budući da
sporazum verovatno ne može biti zaustavljen, trebalo bi ga iskoristiti za izvlačenje
maksimalne prednosti u drugim oblastima od bilateralnog značaja“, zaključujući: „Zelaja
nije Čavez, ali ako se okolnosti ne promene, ovakve kakve jesu mogle bi ga učiniti
saučesnikom u širenju Čavezovog uticaja u regionu“ [06 TEGUCIGALPA 985].

Nakon sastanka sa Bušom, Zelaja je zapravo prikazao kako je to bilo „zeleno
svetlo“ za Honduras da krene napred sa Petrokaribima - tumačenje koje je donelo
ambasadi veliko žaljenje. Otpravnik poslova Džejms Vilard je napisao:

Uprkos vrlo jasnim upozorenjima iz diplomatskih
predstavništava i od predsednika SAD (POTUS) o rizicima koje
nosi dogovor sa Čavezom, čini se jasno iz njegove izjave da je
Zelaja i dalje nameravao da gura napred sa svojim planom.
Nejasno je da li je kod njega bio slučaj da čuje samo ono što
želi da čuje ili grubo i pogrešno tumači primedbe predsednika
SAD, iz političkih motiva. U svakom slučaju, diplomatskom
predstavništvu je jasno kako Zelaja nastoji da uveri svoju
domaću publiku da je vlada SAD bila ležerna u vezi sa sporazima
između vlada Hondurasa i Vencuele. Ovo ima dve neposredne,
oštre posledice: prvo, čini potpisivanje takvog sporazuma
verovatnijim (sa svim negativnim posledicama koje se
podrazumevaju zbog toplijih odnosa vlade Hondurasa sa Čavezom)
i drugo, ovo spinovanje u javnosti može se koristiti za
potkopavanje kredibiliteta diplomatskog predstavništva,
isticanjem (kao što je El Heraldo učinio) kako tvrd stav
diplomatskog predstavništva, po ovom, pitanju Vašington ne
podržava.
[06TEGUCIGALPA102 6]

Naredne godine, u martu 2007, Ford se hvalio u depeši: „Tokom prošle godine,
akcija vlade SAD je zaustavila dogovor Petrokariba sa Venecuelaom“
[07TEGUCIGALPA493]. Ipak, ova pobeda je bila kratkog daha, pošto je Honduras
nastavio sa pridruživanjem Petrokaribima u decembru 2007. godine. Odnosi između
Hondurasa i SAD su se dodatno pogoršali nakon ovoga, što je kulminiralo u junu 2009.
godine, državnim udarom, o čemu će biti više reči u nastavku teksta.

Trajni uticaj

Diplomatske depeše pružaju jasan dokaz da su SAD bile zabrinute zbog
Petrokariba i aktivno pokušavale da ubede zemlje da se ne pridruže - ne zato što dogovor
nije imalo smisla, već zbog uočenih političkih borbi za region. Za SAD, međutim, to je bila
izgubljena bitka. Sa odlukom El Salvadora da se pridruži u maju 2014. godine, nakon
izbora predsednika Salvadora Sančeza Serena, u trenutku pisanja ovog teksta, postoji
devetnaest zemalja učesnica u Petrokaribima.

Prema PDVSA, venecuelanskoj državnoj naftnoj kompaniji, program obezbeđuje
više od četrdeset posto energetskih potreba zemalja članica.17 To je postalo toliko važno
ovim ekonomijama da je komandant SOUTHCOM-a, general Džon F. Keli rekao
novinarima, marta 2014. godine, da bez Petrokariba, „njihove ekonomije bi se, mislim,
urušile“.18 U skorije vreme, sporazum dozvoljava da zemlje vraćaju dug robom, u naturi,

300