Dosije Wikileaks - Svet vidjen ocima imperije SAD

manja mesta u pretežno šiitskom jugu. Postepeno, SAD su počele da izgrađuju novu iračku
vojsku i policiju, kao i paravojnu agenciju koju je obučavao general Dejvid Petreus,

poznatu kao Komandosi specijalne policije (SPC). Petreus je objasnio svoju ulogu u
formiranju ovih „paravojnih jedinica“, koja je prvi put otkrivena u javnosti u septembru
2004. godine, s određenom dozom ponosa. Komandosi koje je u početku predvodio bivši
baatistički general Adnan Tabit, bili su pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova i
obučavala ih je vojska SAD, kao i 'pružalac' usluga iz Virdžinije, USIS, koji je navodno
bio direktno umešan u pojedina ubijanja komandosa.51 Paravojnu strategiju je koordinisao
Džon Negroponte (John Negroponte), ambasador SAD u Iraku, čije je prethodno iskustvo
uključivalo organizaciju odreda smrti u borbi protiv pobunjenika u El Salvadoru. Vojni
zvaničnik SAD objašnjava logiku programa Njuzviku, ukazujući da se radilo o kažnjavanju
sunita zbog protivljenja okupaciji: „Sunitsko stanovništvo ne plaća nikakvu cenu zbog
podrške koju daje teroristima... Sa njihove tačke gledišta, to ih ne košta ništa. Moramo
promeniti jednačinu.“ To bi izgledalo, na prvi pogled, kao direktno proglašenje terorističke
namere. Njuzvik je prigodno nazvao ovu operaciju „Salvadorska opcija“.52

Vrste aktivnosti koje se pripisuju SPC, kasnije nazvanoj Nacionalna policija,
uključuju torturu, sakaćenje i ubijanje. Zastrašujuću jedinicu vezanu za SPC, poznatu kao
Vučja brigada, činili su članovi organizacije Badr. Ona je pokrenula značajne operacije
protiv pobunjenika u gradovima kao što je Mosul, uz podršku vojnika SAD, a njen lider
Abul Valid je postao ozloglašen zbog svog ispitivanja zarobljenih i očigledno pretučenih
,,terorista“, osumnjičenih za televizijski program „Terorizam u šaci pravde“. Program koji
je emitovan na mreži Al Irakija koju finasira Pentagon, pojačao je teror koji su Validove

paravojne formacije sprovodile na ulicama.
Vučja brigada je takođe bila odgovorna za centar za pritvorenike koji je otkriven u

iračkom Ministarstvu unutrašnjih poslova, u kojem su pronađena tela sa tragovima
stravičnih mučenja: opekotinama, modricama od teških batina i probušenim kolenima.53 U
jednom zapanjujućem incidentu, komandosi su kontaktirali mrtvačnicu u Bagdadu tražeći
od njih da vrate metalne lisice koje su nađene na lešu mučenog i ubijenog čoveka, sa
obrazloženjem da je bilo preskupo da se one zamene.54

Čak i kada bi se prihvatilo da se borba protiv pobunjenika kategorički razlikuje od
terorizma, svaka granica između borbe protiv pobunjenika i sektaškog terora u ovom
kontekstu bila bi nedvosmisleno mutna i porozna. I to nije bila slučajnost, već logičan
ishod američke strategije. Za izgradnju iračkog „slobodnog tržišta“, bila je potrebna jaka
država - ne samo da bi suzbila opoziciju, već i da bi promovisala razvoj tržišta tamo gde je
javno snabdevanje nekada postojalo. Sektaštvo je pružalo ne samo tehniku kontrole, po
uzoru na stari kolonijalni princip „zavadi pa vladaj“, već i političke snage koje su u stanju

da to sprovedu.

NAPADANJE CIVILA, REDEFINISANJE ,,CIVILA“

Još jedan razlog za veoma veliki broj civilnih žrtava proizilazi iz ratova u vreme
Buša - bilo da neko veruje najnižim procenama koje su priznate u procurelim
dokumenatima SAD (66.000 civila),55 ili nalazima Lanseta (600.000 smrtnih slučajeva,
uglavnom civila)56. Vojna pravila SAD u „ratu protiv terora“ dozvoljavala su ubijanje
civila u vazdušnim napadima. Kao što je bivši savetnik Pentagona Mark Garlasko (Marc
Garlasco) objasnio, „[Ukoliko] je trideset očekivani broj ubijenih civila, vazdušne napade

51

su morali lično potpisom da odobre Ramsfeld ili Buš“, ali inače nikom nije moralo da bude
rečeno.57

Ovaj standard na osnovu koga se odobrava ubijanje civila u određenom stepenu,
kontradiktoran je sa tvrdnjom da je planerima rata „svaki život dragocen“. Dalje,
,,očekivanje“ je barem delimično subjektivan osećaj i omogućava vojnim taktičarima
određeni stepen slobode. U principu, nema razloga zašto ne bi moglo biti ubijeno mnogo
više od trideset civila u jednom napadu, bez potrebe da se uznemirava predsednik. Praksa
vojske SAD u mnogim slučajevima je bila da se insistira na tome da su ubijeni bili
,,pobunjenici“. Glavni zastavnik Dejv Dijaz (Dave Diaz), koji je vodio specijalne jedinice

A-Tima u Avganistanu, objasnio je potpuno otvoreno: ,,Da, to je civilno naselje, koliba od
blata, kao i sve drugo u ovoj zemlji. Ali ne govorite to. Kažite da je u pitanju vojni
kompleks, izgrađeno područje, kasarne, komande i kontrole. Baš kao i sa konvojima: ako

je zaista bio konvoj sa civilnim vozilima koja su koristili za transport, mi bismo samo rekli:
hej, vojni konvoj, transport vojske.“58

Postoje dokazi da je ovaj pristup bio institucionaliziovan. Razmotrimo slučaj
snimka masakra u Bagdadu, koji je objavio Vikiliks pod naslovom „Kolateralno
ubistvo“.59 Tridesetdevetominutni video, koji se sastoji od snimka pucnjave iz helikoptera
SAD Apač, pokazuje niz od tri incidenta u Bagdadu 2007. godine, za vreme Bušovog
takozvanog „vojnog udara“. On počinje napadom koji je inicirao pilot helikoptera na grupu
Iračana među kojima su se nalazila dva agencijska novinara. Čulo se da je pilot prijavio da
su neki od ljudi izgleda nosili oružje, a onda je tražio dozvolu da se ,,angažuje“. Rečeno
mu je kako nema osoblja SAD u tom području i da ima dozvolu. Uskoro mu je odobreno
da ,,puca“, „zapali ih sve“ i pošto je to uradio, više puta mu je rečeno: „Nastavi da pucaš...
nastavi da pucaš... nastavi da pucaš“. Na kraju, dok je kamera snimala osmoro mrtvih ljudi,
uključujući i novinare Rojtersa koji su pokušavali da pobegnu, nečiji glas, identifikovan
kao Hotel-dva-šest, kaže pilotu: „O, da, pogledaj te mrtve gadove. Lepo. Lepo. Dobro
pucanje“. „Hvala vam“, odgovorio je pilot.

Ovo je samo prvi u nizu od tri incidenta zabeležena na snimku. Vojska SAD je
tvrdila da je imala dobru osnovu za donošenje pozitivne identifikacije onih koji su

napadnuti i razumnu sigurnost u neprijateljske namere. Vojska tvrdi da se na zrnastim
slikama snimljenim za vreme pucnjave vide najmanje dva muškarca koji nose oružje. U
stvari, oblici koji se samo nagoveštavaju su podjednako ista Roršahova noćna mora kao

one sivkaste mrlje na satelitskim slikama koje je zloglasni govor Kolina Pauela u UN,
februara 2003. godine proglasio proizvodnim pogonima oružja za masovno uništenje
(WMD). I kao da je želela da bude sarkastična u svojoj tvrdnji, vojska je ukazala na to da
su dvojica ubijenih novinara Rojtersa držali kamere koje su „lako mogle biti zamenjene sa
bacačem AK-47 ili puškom AKM“.60 Vojna istraga se, takođe, pozvala na „tajanstvenu
prirodu“ pokreta koje je pravio snimatelj, jer je prividno izgledalo ,,kao da se priprema da
ispuca RPG na vojnike SAD“. Isto toliko je važna tvrdnja da su ubijeni pojedinci legitimno
napadnuti jer su bili grupa „vojno sposobnih muškaraca“ i zbog toga su predstavljali
opasnost. Ratni dnevnik je evidentirao sve smrti u ovom incidentu kao „neprijatelje ubijene
u akciji“,61 iako je pozitivno identifikovano da su samo dva muškarca nosila oružje.

U vojnom izveštaju o ovom incidentu, situacija se naglašeno sagledava iz
perspektiva vojnika koji su doneli odluku da ubiju, navodeći sve moguće operativne
faktore koji su zahtevali donošenje subjektivne odluke i favorizovanje upotrebe
smrtonosne sile. Na neki način, ovo je razumljivo: okupacioni vojnici postupaju u skladu

sa treningom koji su dobili i sa ciljevima koje je misija postavila - a unutar konteksta

52

okupacije u kome je često nasilje nad civilima neophodno kao preduslov uspeha. Međutim,
postoje dve ključne klasifikacije koje se koriste za smeštanje ubijanja u neki okvir i
njihovo opravdavanje: ,,vojno sposobni muškarci“ i „neprijat[elji] ubijeni u akciji“. To su
uobičajeni načini na koje se modifikuje kategorija ,,civil“. Klasifikacija „neprijatelj ubijen
u akciji“ je najčešće korišćena u Iračkom ratnom dnevniku za opisivanje onih koji su

ubijeni u vojnim kampanjama SAD. Na primer, vojska SAD je izbrojala 1.723 ubijenih u
području Faludže 2004. godine, tokom svog najodlučnijeg napada. Od tog broja, 1.339 je
smatrano ,,neprijat[eljima] ubijenim u akciji“.62 Po tome bi onda ostalo 384 ubijenih koji

su potencijalni civili. Ali tokom dve glavne bitke, u aprilu i novembru, najkonzervativnije
procene ukazivale su da je oko šeststo civila poginulo u aprilu, a zatim osamsto u
novembru.63 S obzirom na to, moguće je da je veliki broj onih koji su klasifikovani kao
„neprijat [elji] ubijeni u akciji“ bili zapravo civili.

Što se tiče klasifikacije „vojno sposobni muškarci,“ ona se obično odnosi na
muškarce u razdoblju između petnaest i pedeset i pet godina, tako da uključuje većinu
muškaraca civila. Kada su SAD pokenule napad na Faludžu u novembru 2004. godine,
podstakle su iračke civile da pobegnu pre nego što je bombardovanje počelo, ali su
zabranile svim muškarcima za koje je procenjeno da su u ovom rasponu godina da
pobegnu. Njuzvik je izvestio 2006. godine kako je postalo uobičajeno da vojnici SAD
tretiraju sve „vojno sposobne muškarce“ u Iraku kao neprijatelje. Kasnije se ispostavilo da
su vojnici koji su bili optuženi za ratne zločine počinjene u Bagdadu navodili kako su
dobili naređenje da „ubiju sve vojno sposobne muškarace“.64 U skorije vreme, Obamina
administracija vešto koristi ovu kategoriju da lažno prikaže svoje burne napade dronom
kao napade uglavnom usmerene na ,,miliciju“. U izvanrednom, opširnom članku u Njujork

tajmsu, na osnovu razgovora sa desetinama Obaminih savetnika, otkriveno je da je on:

prihvatio sporne metode za brojanje civilnih žrtava koje
ga nisu puno sputavale.U stvari,kao borci se broje svi vojno
sposobni muškaraci u zoni napada, prema izjavama nekoliko
zvaničnika administracije, osim ako ne postoje eksplicitni
posthumni obaveštajni podaci koji dokazuju da su bili nevini.
Zvaničnici u borbi protiv terorizma insistiraju na tome da je
ovaj pristup jedini koji ima jednostavnu logiku: ljudi u
području koje je poznato po terorističkim aktivnostima, ili oni
koji se nalaze pored vrhovnog operativca Kaide, verovatno nisu
bili dobri.65

To bi moglo objasniti zašto je, uprkos tome što je po Obaminoj administraciji
navodno samo četrdeset jedna osoba ubijena kao meta vazdušnog napada dronom,

organizacija za ljudska prava Pomilovanje izbrojala ukupno 1.147 civila ubijenih u raznim
napadima. U Pakistanu, na primer, to je značilo da je u napadima koji su ciljali na dvadeset
i četiri osobe, stradalo osam stotina sedamdeset četvoro ljudi, od tog broja, bila su sto
četrdeset dva deteta. Jedna neverovatna činjenica proizlazi iz ovoga, da su mnoge „mete
visoke vrednosti“, koje je administracija identifikovala, prijavljene da su ubijene po
nekoliko puta. Kao što je Pomilovanje naglasilo: „Ove 'mete visoke vrednosti' izgleda da
su radile nešto nemoguće - umirale su ne jednom, ne dvaput, već šest puta.“66

Međutim, tendencija da se „vojno sposobni muškarci“ identifikuju kao neprijatelji
samo delimično objašnjava visoki broj civilnih žrtava. Jer, kao što brojke u studiji
zasnovanoj na projektu Brojanje žrtava u Iraku ukazuju, četrdeset šest posto onih koji su

53

ubijeni u vazdušnim napadima u Iraku bile su žene, a trideset devet posto su bila deca.67
Očigledno je da su, od kontrolnih punktova do vazdušnih napada, od kućnih racija do
uličnih borbi, metode usvojene tokom okupacije iziskivale veliki broj nastradalih civila.

CIVILNE METE

Može se tvrditi da je sve ovo jako dobro, ali tačke se uglavnom odnose na
kolateralno ubijanje civila. Civili nisu glavna meta, njihove smrti su nesrećni nusproizvod
teškog rata. Pre nego što proverimo tvrdnje, vredi ukazati na to koliko smo daleko skrenuli
ka logici al-Kaide. Evo šta je Osama bin Laden rekao o napadima na Svetski trgovinski
centar u zapisu od 20. oktobra 2001. godine:

Ljudi kojima je Bog pomogao [da izvrše napad, jedanaestog
septembra] nisu nameravali da ubiju bebe. Njihov cilj je bio da
unište najjaču vojnu silu na svetu, da napadnu Pentagon u kojem
se nalazi više od 64.000 zaposlenih, vojni centar u kojem se
nalaze snage i vojna obavještajna služba. Kule [blizanakinje]
su [bile] ekonomska moć, a ne dečja škola ili prebivalište.
Opšta saglasnost je da su tamo bili ljudi koji su podržavali
najveću ekonomsku silu na svetu.68

Dakle, bin Laden je, prvo, izjavio da je smrt onih koje je klasifikovao kao ,,nevine“
i ,,civile“ bila nenamerna, kolateralni efekat pravednog rata, a drugo, definisao je ,,civile“
na način koji odgovara njegovom političkom cilju. Tvrditi da neko „nije imao nameru“ da
ubije civile kada taj isti bira metode i ciljeve da to verovatno uradi, zvuči lažno.

U tom smislu, hajde da opet pogledamo kako su Sjedinjene Države vodile svoj rat u
Iraku. Bojno polje je bilo uglavnom urbano, radilo se o osvajanju gradova, jednog po
jednog. Dvostruki napadi na „sunitski trougao“, grad Faludžu, u aprilu i novembru 2004.
godine, ubrzo su postali simbol okupacije. To je bio jedan od najmirnijih gradova u ranim
mesecima okupacije. Međutim, prvi nasilni događaji izbili su kada su snage SAD pucale na
mirne demonstracije protiv američke odluke da zauzme jednu lokalnu školu, 28. aprila,
2003. godine. Dvadeset ljudi je ubijeno, dok je pucano i na one koji su pokušavali da
pomognu ranjenima koji su ležali. Čak su se i kola hitne pomoći našla na udaru paljbe.
Pokušano je zauzimanje grada u aprilu 2004. godine, nakon što je gomila iračkih
demonstranata ubila četiri plaćena vojnika. U operaciji, poznatoj kao Oprezna odlučnost,
ubijeno je šest stotina Iračana - ali američki vojnici su bili prisiljeni da se privremeno
povuku.

Vikiliks je 2007. godine objavio izvanredan dokument koji baca drugačije svetlo na
sve ovo: poverljivi izveštaj vlade o opsadi Faludže u aprilu 2004. godine.69 Jedno od
opravdanja za napad koje su vodile SAD, bilo je da je mesto prepuno operativaca al-Kaide.
Poverljivi izveštaj, s druge strane, ukazivao je na činjenicu da je mesto postalo „simbol
otpora“okupaciji, što je „dominiralo na međunarodnim naslovim stranama“. Izveštaj je
opisao labavu saradnju protivnika SAD koja je više ličila na ,,zli Rotari klub“, nego na
centralizovano središte al-Kaide.

„Neprijateljski borci“, navodi se u izveštaju, „došli su iz nekoliko širokih
kategorija, uključujući bivše baatiste i vojnike Sadamovog režima, nacionaliste, lokalne
islamske ekstremiste, strane borce i kriminalce“. To je bilo otprilike ono što su dobri
izveštači i obaveštajci govorili o karakteru iračkih pobunjenika u celini, iako su vojni lideri

54

tu sliku negirali. Izveštaj ukazuje da bi snage SAD lako porazile opoziciju, ali da je
operacija prekinuta iz političkih razloga, delimično zbog skandala u vezi sa torturom u Abu
Graibu - odluka zbog koje je Pol Bremer, koji je na neki način završio kao šef iračke
države, postao ,,besan“.

Bremerov bes je bio razumljiv: dogovor je izgledao kao poraz snaga SAD u gradu
koji je postao simbol otpora. U svakom slučaju, ne dopustivši da se takvo stanje održi,
Sjedinjene Države su grad podvrgle stalnim racijama i napadima. Tri nedelje nakon što je
objavljen prekid vatre, nastavljeno je bombardovanje, čineći ga, na taj način - kao što je
potvrđeno u izveštaju - gradom sa „pogrešnim imenom“.

U novembru 2004. godine, SAD su pokrenule najstrašniji napad do tada, poznat i

kao operacija Fantomski bes. Uvod u napad bilo je bombardovanje grada da bi se
,,ohrabrili“ oni stanovnici koji su mogli da pobegnu, dok su ,,vojno sposobni muškaraci“
bili sprečeni da ga napuste. A onda su potpuno zatvorili grad da bi sprečili sve koji su
ostali da pobegnu. Ratni zločini, kao što je bombardovanje jedne bolnice i vojno

zauzimanje druge, otvoreno su prijavljeni.
Međutim, manje se izveštavalo o premlaćivanju lekara i napadima na vozila hitne

pomoći. Kasnije se saznalo da su SAD koristile beli fosfor, hemikaliju koja gori meso i

topi ga sve do kostiju.
U procenama NVO se tvrdilo da je između četiri i šest hiljada ubijeno u napadu i da

je srušeno trideset šest hiljada kuća, devet hiljada prodavnica, šezdeset i pet džamija i
šezdeset škola. Iako je operacija bila opravdana potrebom da se istera ćelija al Kaide, za
koju je rečeno da je delovala u gradu, utvrđeno je da su lideri otpora bili lokalni. Oko trista
pedeset hiljada obespravljenih izbeglica je na kraju propušteno natrag u grad, bili su

podvrgnuti biometrijskom skeniranju i prisiljeni da obavljaju prisilni rad na rekonstrukciji

grada, organizovani kao neka vrsta vojnih bataljona.
Napad na Faludžu isticao se po brutalnim metodama. Iste tehnike su korišćene i za

osvajanje drugih iračkih gradova. Sredinom 2007. godine detaljan izveštaj trideset
nevladinih organizacija za Forum globalne politike, analizirao je modus operandi (način
rada) okupatora kada je napadao velike gradove i mesta. U izveštaju su razmotrene glavne
tehnike za pokoravanje velikih centara populacije u Iraku, navodeći ih sedam, koje su bile
od posebnog značaja:

1) okružiti i potpuno zatvoriti grad,kao u Faludži i Tal Afaru,
gde su okupatori, pre pokretanja napada, izgradili osam metara
visok zid oko celog grada;
2) prisilno evakuiasati one koji su ostali, kao u Faludži i
Ramadi;
3) prekinuti dovod hrane, vode i struje, kao u Faludži, Tal
Afaru i Samari;
4) ograničiti novinare i blokirati medijsku pokrivenost, uz
sistematsko isključenje svih novinara koji nisu ratni
reporteri, tokom takvih napada;
5) vršiti intenzivna bombardovanja, obično ciljanjem na
infrastrukturu;
6) sprovesti masovni urbani napad, koristeći snajpersku vatru i
izvršiti nasilini pretres preživelih;
7) napasti bolnice, vozila hitne pomoći i druge medicinske
objekte.70

55

KADA JE TEROR KRITERIJUM

Na kraju, moglo bi se reći da je sve ovo tužno, da predstavlja odstupanje od
normalnog američkog ponašanja, da je za žaljenje i kako će brzo biti ispravljeno. Moglo bi
se reći da je Bušova administracija bila ekstremna, da je napustila pravila multilateralizma
reda i zakona da bi vodila suštinski nepragmatičan rat. U ovom, možda, postoje elementi
istine. Međutim, brutalnosti koje je prikazao Vikiliks nisu odstupanja. Od osvajanja
Filipina do okupacije Haitija, metode američkog vođenja rata, zavisile su od terorisanja
civila. Razmere nasilja, izgleda daleko više zavise od konteksta u kojem se vodi rat nego

od ideologije date administracije koja vodi rat.
Tvrdi se da je to isklizavanje u napade na civile ugrađeno u moderan rat: ono šta

počinje taktikama koje prenose rizik rata na civile, završava se taktikama koje tretiraju
civile kao temelj opozicije i kao legitimnu metu.71 Ovaj stav bi se, na osnovu navedenog,
mogao dalje razrađivati. Teror je suštinski element američke imperije, podjednako važan
kao blaga moć i kao tvrdi keš. Ukoliko američki način imperije zavisi od održavanja
globalnog pleksusa nacionalnih država usklađenih sa američkim interesima i u korist
„slobodnih tržišta“, civilno stanovništvo se mora odvratiti od potrage za alternativom,
podjednako koliko i naoružane države.

Ipak, kao što smo videli na primeru proganjanja Vikiliksa koje su podržali sudovi i
političari, opravdavajući to lepljenjem etikete ,,terorizam“, biti imperija, delimično znači
imati moć da dodelite klasifikacije i da ih dobro prilepite. Kao rezultat, proizilazi da je
,,terorizam“ uvek nešto što neprijatelj radi.

ŠTA JE TORTURA?

Među praksama koje su izložene u dokumentima Vikiliksa nalaze se one koje se
dešavaju u okvim rasprostranjene mreže SAD za pritvaranje i torturu. Dosije Gvantanamo,
konkretno, utvrđuje kako je sistem mučenja postao povratna sprega, u kojem su se
suštinski nepouzdane informacije izvučene tokom mučenja koristile za identifikaciju
zatvorenika, koji bi, zauzvrat, mogli biti mučeni. Dosije pokazuje da su mnogi pritvorenici
držani i pored saznanja da nisu imali nikakve veze sa Talibanima ili al-Kaidom.72

U potezu koji je bio grozna ironija, Sjedinjene Države su odgovorile na bujicu
Vikiliksovih otkrića tako što su uhvatile jednog od optuženih za curenje originalnih depeša
iz Stejt departmenta, vojno lice SAD, Bredlija (sada Čelsi) Meninga i mučili ga. Portparol

Stejt departmenta koji je kritikovao ovu praksu, bio je primoran da podnese ostavku. Ipak,
čini se da niko od onih koji su bili odgovorni za sprovođenje torture nije izgubio
zaposlenje, niti je bio optužen - a kamoli da bude skinut do gole kože i bačen u samicu na
skoro godinu dana.73

Sve ovo se dešava dok se umirujuća mantra ,,mi ne mučimo“ neprekidno
ponavlja.74 Dok je izgledalo da političari SAD nikada nisu imali sumnje o tome šta je
,,terorizam“, kada bi se postavilo pitanje ,,torture“, intervenisalo se čudnim epistemološkim
relativizmom. Žrtve mogu biti polivane vodom preko tkanine, tako da nevoljno punim
plućima udišu vodu dok se gotovo ne udave. Mogu ih bacati sa visine, vezanih ruku na
leđima ili ih pustiti da vise sa plafona, tako da pritisak drobi njihove grudi dok ne umru.
Mogu ih držati u sanducima punim insekata, silovati hemijskim štapovima koji svetle ili ih
prisiljavati da masturbiraju ili simuliraju čin seksa. Međutim, političari postavljaju pitanje,
da li je to stvarno ,,tortura“?

56

Koji zakoni se odnose na torturu u SAD? Vlada je ratifikovala Konvenciju UN
protiv torture 1994. godine, deset godina nakon što ju je usvojila Generalna skupština UN.
Član 1. Konvencije definiše torturu kao:

svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol i teške
fizičke ili mentalne patnje sa ciljem da se dobiju od njega ili
nekog trećeg lica obaveštenja i priznanja; kažnjavanje ovog
lica ili nekog trećeg lica za izvršeno delo ili delo za čije
izvršenje je osumnjičeno; zastrašivanje tog lica i vršenje
pritiska na njega; zastrašivanje i vršenje pritiska na neko
treće lice iz bilo kog drugog razloga zasnovanog na bilo kom
obliku diskriminacije ako taj bol i patnje nanosi službeno lice
ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu, na
njegov podsticaj i sa njegovim izričitim ili prećutnim
pristankom. Taj izraz se ne odnosi na bol i patnje koje su
rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih
sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju.

Čini se da je ovo prilično precizno, jer ulazi u neke detalje o tome ko može biti kriv
za torturu, s kojim ciljem i pod kojim okolnostima. Konvencija, takođe, daje sledeću
kategoričnu izjavu: „Kao opravdanje za torturu ne može se navoditi nikakva izuzetna
okolnost, bilo da se radi o ratnom stanju ili opasnosti od rata, unutrašnjoj političkoj
nestabilnosti ili bilo kom drugom vanrednom stanju“. Kao što Nacionalni savez advokata
tvrdi, čini se da ovo pruža nedvosmislen argument u korist procesuiranja počinilaca
torture.75 Međutim, postoje tri problema koja čine ovu definiciju nejasnom. Prvo, nije jasno
šta se kvalifikuje kao ,,ozbiljno“. Izgleda da nije moguće izmeriti težinu bola na objektivan
način, pošto je to subjektivni osećaj.

Ozlogiašene „beleške o torturi“ - skup pravnih beleški koje je izradio zamenik
pomoćnika državnog tužioca, general Džon Ju (John Yoo), u avgustu 2002. godine, koje
pažljivo definišu torturu tako da su samo ozbiljne povrede ili otkazivanje organa bili

nedopustivi - igrale su upravo na tu kartu, neophodne dvosmislenosti. Drugo, insistiranje
na tome da se tortura mora vršiti ,,namerno“ čini gotovo nemogućim proveru da li je ona
izvršena, ukoliko o tome nema priznanja. Treće, isključivanjem bola ili patnje koji
proizlaze iz „zakonitih sankcija“, Konvencija otvara državama slobodan prostor da

ozakone oblike torture kao zakonske kazne.
Neodređenost ove definicije torture, nije samo stvar nesrećnih formulacija u

konvenciji, već proističe iz dve činjenice izvan teksta. Prva je ta da je ,,tortura“, sama po
sebi, preskriptivni, normativni pojam, koji je kao i svaki termin u političkom jeziku,

sporan. Druga ima veze sa samim pravnim sistemom. Imperija SAD se zasniva na
liberalnom svetskom poretku u skladu sa zakonom. Međutim, ovi kriterijumi vuku u
suprotnim pravcima. Ovde pravo na slobodu od torture dolazi u sukob sa pravom država da
kažnjavaju. To delimično objašnjava zašto, iako je američka imperija uvek vršila torturu,
nikada nije imala koherentan stav o tome - oni koji vrše torturu, uvek su morali da se suoče
sa onima za koje je tortura anatema, po sopstvenim američkim standardima.

Mnoge ankete pokazuju da većina Amerikanaca gleda na torturu kao na prihvatljiv
način tretiranja „onih ljudi“, smatrajući da stvara dinamične obaveštajne podatke. Ovo je
činjenica koju istoričar Greg Grandin (Greg Grandin) povezuje sa dugom tradicijom
demonologije, koja počinje sa nastajanjem Sjedinjenih Države kao doseljeničko-
kolonijalne države zasnovane na ropstvu, koju uvek ugrožavaju rase ,,drugih“.76

57

Ipak, u veoma opterećenoj atmosferi „rata protiv terorizma“, veliki deo osoblja CIA
smatrao je primenu torture nedopustivom. Oni koji su prisustvovali kažnjavanju koje je
izvršeno nad Abu Zubajdahom (Abu Zubaydah), saudijskom nacionalnom i islamističkom
borcu koga su Sjedinjene Države mučile u Gvantanamu pod pogrešnim izgovorom da je
povezan sa al-Kaidom, izjavili su u internim dokumentima da im je bilo „veoma
neprijatno... toliko da su plakali i gušili se od suza“.77

Ovo su te moralne i političke razlike kojima je dat izraz u obliku pravnih
argumenata. U gotovo svim pravnim situacijama, nalaziće se više od dva relevantna pravna
koncepata koji su diskutabilni, na taj način otvarajući pregršt mogućih pravnih tumačenja.
Kada je reč o primeni tih zakona, ne postoji ništa osim superiornosti moći da izabere jednu
od suprotstavljenih interpretacija.78

Ovo je bilo posebno korisno za vladu SAD jer je CIA koristila prednosti psihološke
torture tokom svog eksperimenta „kontrole uma“ između 1950. i 1962. godine. Rezultat
ovog intenzivnog eksperimentisanja na ljudima, bilo je mračno naučno otkriće: CIA je
saznala da su metode koje su uključivale psihološke manipulacije, bez fizičkog kontakta,
bile daleko efikasnije nego fizičke torture. Nakon što su proveli toliko vremena u potrazi

za slabostima i ranjivostima ljudskog organizma, oni su razvili sofisticirani sistem torture
koja je za sobom ostavljala psihološke olupine, ali bez materijalnih dokaza. Dva ključna
elementa su bile „čulne deprivacije“, kao što je navlačenje kapuljače na glavu ili
maskiranje i „samoizazivanje bola“, kao što su prisilni položaji. To su vrste metoda koje je
CIA klasifikovala kao „poboljšane tehnike ispitivanja“ i na taj način su se još jednom
savršeno podudarale sa američkim međunarodnim pravnim obavezama.79 Još jednom, moć
da klasifikuje je ogromno, neophodno sredstvo u funkciji imperije.80

Depeše Vikiliksa nam govore mnogo o američkim sprovođenjima torture, uporedo
sa dokazima iz izveštaja Taguba, obaveštajnog odbora senata i istraživačkog novinarstva.
Primeri koji slede će pokazati kako su SAD razvile kompleksnu torturu, gradeći je na
praksi iz prošlosti i razvijajući niz zakonskih i moralnih opravdanja za ono što su činile.

DOSIJE GVANTANAMO

Pre Abu Graiba, postojao je Gvantanamo. Januara 2002. godine, mašući
fotografijama okovanih zatvorenika u narandžastim kombinezonima sa vezanim očima,

vlada SAD je ponosno objavila da je otvorila novi vojni zatvor u svojoj koloniji od
četrdeset pet kvadratnih milja u zalivu Gvantanamo na Kubi.

Istorija pomorske baze u zalivu Gvantanamo objašnjava mnogo toga o specifičnoj
prirodi američke imperije. Od najranijih dana osnivanja nacije, elite SAD su gajile cilj da
poseduju Kubu, koja je tada bila pod kontrolom španskog carstva. Oni su čak i pokušali da
kupe ostrvo, ali bez uspeha. Pojava snažne antišpanske pobune na Kubi 1895. godine,
otvorila je vrata američkoj subvenciji. Španci nisu bili u mogućnosti da pobede
pobunjenike i Sjedinjene Države su brzo krenule da preuzimaju kontrolu nad situacijom.
Smatrajući kubansko stanovništvo ,,nesposobnim“ da „sačuva samoupravu“,81 oni su
intervenisali tobože u ime pobunjenika, u ime slobode, porazili Špance i zauzeli ostrvo.
Strukture segregacije, mafijaškog kapitalizma i diktature koje su se pojavile u narednom
periodu, postavlile su Sjedinjene Države. To je bio isti model korišćenja vojne sile za
stvaranje satelitskih režima u zamenu za direktnu političku vlast koji će SAD upotrebiti u
narednom veku širom drugih delova Latinske Amerike.82

58

Prvi put su SAD ,,pregovarale“ o kontroli nad četrdeset pet kvadratnih milja oko
zaliva Gvantanama kao baze za brodove američke momarice 1903. godine. To je bilo
čvrsto na snazi do 1959. godine, čak i nakon toga, Kastrova vlada koja je zbacila režim nije
bila u stanju da primora SAD da napuste teritoriju. Nakon Kenedijevih uzaludnih pokušaja

da slomi kubansku revoluciju tokom fijaska u Zalivu svinja i za dlaku izbegnute kubanske
raketne krize iz 1962. godine, Sjedinjene Države su odlučile da stvore stalnu mornaričku
bazu u Gvantanamu, navodno da bi zaštitile Sjedinjene Države od kubanskog napada.

Ovde se ona nalazila, gotovo zaboravljena, do 2001. godine.
„Rat protiv terorizma“ je bio pokrenut sa specifičnom namerom da se nagomila na

hiljade zarobljenika i da se oni ispituju u dužem vremenskom periodu. A pošto je
ispitivanje moralo da se odvija ofšor, gde - takvo je bilo obrazloženje - zarobljenke ne bi
štitio pravni sistem SAD, zaliv Gvantanamo je pružao idealnu lokaciju.83 Januara 2002.
godine, otvoren je vojni zatvor u bazi, koji se sastojao od tri različite oblasti poznate kao:

logor Delta, logor Iguana i logor Rendgen (X-Ray).
Do 2005. godine, bilo je pet stotina četrdeset zatvorenika za koje se znalo da su u

zatvorskom logom u zalivu Gvantanamo. Samo četvoro njih je bilo optuženo za zločin.
Bušova administracija je ipak branila logor na osnovu podatka da su zatvorenici „dobro
tretirani“ i da je postojala „potpuna transparentnost“.84 Ovo je bilo neuverljivo: svako ko je
znao da su zarobljenici mučeni u logoru bio je dužan da takvo saznanje obelodani. U
mnoštvu javnih svedočenja, koja su o ovome bila dostupna, bilo je i svedočenje vojnika
SAD, Erika Sara (Eric Saar), koji je radio kao prevodilac tokom saslušanja. Sar je detaljno
opisao praksu fizičkog napada i seksualne torture. Čak je i službena istraga u logoru
potvrdila da je Gvantanamo bio pionir u praksi koja se kasnije koristila protiv iračkih
zatvorenika u Abu Graibu.85

Međutim, obrazloženje za zatvaranje, na taj način implicitno i za svaki neprijatan
tretman kojim su maltretirali zatvorenike, bilo je da su zatvorenici, bez obzira što nisu
prošli kroz sudski proces, svakako bili ,,teroristi“ koji su imali misiju da napadnu
Sjedinjene Države. I kao što je Buš izjavio u svom Govoru o jedinstvu 2002. godine:
„Teroristi koji su nekada okupirali Avganistan sada zauzimaju ćelije u Gvantanamu.“86 Dik
Čejni (Dick Cheney), van službe, ali ne i van pameti, ponovio je 2009. godine da se u
zatvoru nalaze „najgori od najgorih“.87

Dokumenti Vikiliksa nam omogućavaju da vidimo kako se takvo etiketiranje

vezuje za stvarnost. Dosije Gvantanamo, koji je procureo u aprilu 2011. godine, detaljno
opisuje slučajeve gotovo svih sedam stotina sedamdeset devet zatvorenika.88 Uglavnom se
sastoji od beleški koje je potpisao komandant Gvantanama. Ove beleške pokazuju da se za
većinu zatvorenika znalo da nisu bili povezani sa al-Kaidom. Oni koji su ih zarobili,
identifikovali su, najmanje sto pedeset ljudi za koje se znalo da su civili greškom
zarobljeni, koji su zadržani u pritvoru godinama, bez suđenja.

Dosije je, kako je novinar Endi Vortington (Andy Worthington) diskutovao na veb
stranicama Vikiliksa, potvrdio detalje dobijene u prethodnim kampanjama, uključujući i

objavljivanje dokumenata koji se odnose na zatvorenike koji su pobedili na Tribunalu za
reviziju statusa borca, na osnovu tužbi medijskih organizacija.89 Zahvaljujući ovom radu,
već je bilo jasno da je na stotine njih držano bez razloga. Oko šest stotina zatvorenika je,
na kraju, oslobođeno zbog nedostatka dokaza.90 Novi dokumenti, objasnio je Vortington,

pokazuju:

59

zašto se dogodilo da se general major Dunlavej (Dunlavey),
koji je bio komandant Gvantanama 2002. godine, žalio na „Miki
Maus“ zatvorenike. Tačnije, na broj „Miki Maus“ zatvorenika,
kako ih je opisao, koji su poslati iz Avganistana. Ovde su
poljoprivrednici kuvari, taksisti i svi ti ljudi koji od
početka nikada nije trebalo da budu zaokruženi i koji su
završili u Gvantanamu, jer nije bilo skrininga.91

Osim onih koji su očigledno bili civili koje su snage SAD zgrabile na neselektivni
način, postoje i drugi koji su zadržani na osnovu optužbi zatvorenika, navodno „visoke
vrednosti“. To je uključivalo ljude: koji su mučeni da bi odali informacije, zatvorenike koji
su bili psihički nestabilni, druge koji su imali dobar razlog da izmišljaju optužbe kako bi
dobili povlašćeni tretman, kao i notorne lažove.92

U suštini, ono što su SAD stvorile, bio je globalni aparat koji nije toliko hvatao
,,teroriste“, da bi im sudio, koliko stotine običnih ljudi da bi pronašao način da ih etiketira
kao ,,teroriste“. Ta mašinerija je, na svoj način, impresivan pokušaj da se potkrepe tvrdnje
vlade SAD da su njeni protivnici u Avganistanu i Iraku, u stvari, svi bili ,,teroristi“.

Jedan neuspeh državnog aparata da izruči mnogo ,,terorista“ doveo je do
protivljenja i javnosti i kongresa, i bio je izražen u predsedničkoj kampanji Baraka Obame
2008. godine. Međutim, Obama je zadržao aparat otvorenim. U martu 2011. godine, samo
mesec dana pre nego što su objavljena otkrića Vikiliksa, predsednik Obama je potpisao
izvršnu naredbu kojom nalaže stalan neograničen pritvor zatvorenika u Gvantanamu.93

Ovo je definitivno bila sramota. Američki mediji, međutim, požurili su da pomognu
predsedniku. Dok je štampa u inostranstvu isticala otkrića o brutalnom i nepravednom
ponašanju američkih snaga SAD, američki mediji su sistematski umanjivali tu činjenicu.
Iako su objavljivali procurele dokumente, uperili su svetlo na ,,al-Kaidu“ i njene aktivnosti
- na taj način dokazujući tobožnju funkciju logora ,,da prikuplja obaveštajne podatke“.94

OD VIJETNAMA DO IRAKA

Istorijsko poreklo ove prakse može se pratiti do posleratnog razvoja tehnika
mučenja i aparata CIA, pošto je ona nastojala da podupre mrežu diktatura i država koje su
bile na liniji SAD. Nadrealna investicija Agencije u istraživanja „kontrole uma“ bila je
opravdana kao legitimna defanzivna reakcija na komunističko „ispiranje mozga“, ali je
brzo preuzela ofanzivnu svrhu. Ovo je takođe uvuklo vodeće psihologe, kao što je
biheviorista Donald Heb (Donald Hebb), u niz eksperimenata nad ljudima.95

Dato istraživanje predstavlja prvi pokušaj racionalizacije i modernizacije torture u
praksi, čineći je suptilnijom od tradicionalne metode ,,mučenja“. Bez obzira na to, CIA nije
napustila starija sredstva. Glavni institucionalni okvir za širenje torture bila je, u početku,

Kancelarija za javnu sigurnost (OPS), ogranak USAID-a. U okvim te ofanzive, OPS je
obučavao preko milion policajaca u četrdeset i sedam zemalja, naučivši ih tehnikama
ispitivanja koje je CIA razvila. Opravdanje za to je bila potreba da se slomi kičma
„komunističkoj subverziji“ u ovim zemljama. Velika scena na kojoj su se odvijale ove
operacije, bio je Južni Vijetnam, gde su se SAD borile da sačuvaju francusku kolonijalnu
silu, a zatim da podrže diktatora koji je bio u savezu sa Francuskom i Sjedinjenim
Državama.

Od 1965. godine, CIA je pokrenula program „borbe protiv terororizma“, čiji je
zadatak bio, da ironija bude veća, primena „tehnika terorizma - atentata, zlostavljanja,

60

otmica i zastrašivanja - protiv [Viet Min] rukovodstva“. Iz ovog programa je razvijena
operacija Feniks - prljavi rat u Južnom Vijetnamu sa ciljem da se unište ,,infrastrukture“
Viet Mina ubijanjem ili hvatanjem vodećih boraca i podvrgavanjem onih koji su bili

zarobljeni svim oblicima torture koji se mogu zamisliti. Program je na kraju bio odgovoran
za „82,9 posto [Viet Mina] ubijenih ili zarobljenih“. Istina je, međutim, da su samo mali
broj njih bili doajeni Viet Mina, a više od polovine uopšte nisu ni bili članovi. Osim toga,
više nego za nametanje kolonijalne politike teritorijalnog vlasništva, ove metode su bile
korisne za stvaranje lojalane diktature koja će voditi Vijetnamske poslove u ime imperije
SAD. Kao deo šireg procesa poznatog kao ,,vijetnamizacija“, program je postepeno predat
pod kontrolu birokratije Južnog Vijetnama.96

CIA je bila slobodna sa ovim iskustvom, koje joj je davalo prednost da obrati
pažnju na druge globalne granice. Lekcije iz Feniksa su primenjene u Latinskoj Americi, u
programu pod nazivom „Projekat X“, u kojem su CIA i vojna obaveštajna služba
obučavale tehnikama mučenja službenike u udruženjima Latinske Amerike. Priručnici za
obuku koji su bili izrađeni za ove sukobe, školovali su regrute da koriste tehnike
ispitivanja, kao što su otmice članova porodica pritvorenika i kako da procene mete
pogodne „za moguće otmice, izgnanstava, fizička premlaćivanja i pogubljenja“. Ovo su

bile glavne odlike taktike Feniks.
Uporedo sa ovim tehnikama, CIA je nastavila da razvija i repertoar psihološke

torture, koristeći ,,stres“ i „netolerantne situacije“, „fizičku i psihološku izolaciju“ i niz
suptilnih tehnika osmišljenih da „izazovu regresiju“. Pretnja bolom ili ,,samonanetim“
bolom, „obično je slabila i efikasnije rušila otpor“ od bola koji je nanosio ispitivač, koji
može samo ,,pojačati“ volju zatvorenika ,,da pruži otpor“. Upotreba ovih sofisticiranijih
tehnika, uvek je uključivala, od početka eksperimenata „kontrole uma“ koje je sprovodila
CIA, učešće profesionalnih psihologa. Ove tehnike su bile rasprostranjene širom vojne
elite, deset zemalja Latinske Amerike koje su bile u savezu sa vladom SAD i činile glavno
sredstvo u osiguranju pobede Reganovih pobornika nad levičarskim i narodnim pokretima
u Centralnoj Americi.97

To su bile metode koje su oživljene na početku „rata protiv terorizma“,
institucionalizovane u Gvantanamu i Bagramu, zatim, prebačene u Irak. Utvrđeno je da su
mnoge poznate metode, koje su mešale i fizičke i psihološke elemente, koristile snage
SAD. To uključuje: navlačenje kapuljače na glavu, prebijanje tvrdim predmetima, pretnje
upućene članovima porodice, stavljanje u prisilne položaje, skidanje do gole kože i držanje
danima u samici, silovanja, laceracije (mrcvarenja) i korišćenje strašne srednjovjekovne
metode mučenja poznate kao strapado tortura.

Nije ovo bio samo fenomen Abu Graiba. U logoru Merkur, na primer, vojnom
zatvoru postavljenom na periferiji Faludže, zarobljenike su, takođe, izlagali brutalnom
mučenju - proces poznat Osamdeset drugoj vazduhoplovnoj diviziji kao ,,žigosanje“. Ova
divizija je imala zadatak da čuva zarobljenike, a poznato je da su sami sebe nazivali
„Krvoločni manijaci“ („Murderous Maniacs“). ACLU je dobio svedočenja pod zakletvom
da su vojnici redovno „ubijali boga“ u zatvorenicima. Ovo je bilo sistematski i široko
rasprostranjeno, a mnoge tehnike, kao što su potvrdili vodeći mučitelji uključujući i šefa
vojne obavještajne službe u Abu Graibu, direktno su naučili od operativaca CIA u zalivu
Gvantanamo i Avghanistanu.98

Kao ni u Vijetnamu, SAD nisu imale nameru da zauvek ostanu ni u Iraku. Njihov
cilj je bio da stvore pouzdanu iračku državu, idealno bi bilo sa nekim demokratskim

61

legitimitetom, koja je u stanju da preuzme odgovornost vlade koja je široko usklađena sa

interesima SAD.
Jedno od otkrića koja se nalaze u Iračkom ratnom dnevniku je da su vojnici SAD

odbili da istraže stotine izveštaja o brutalnoj torturi koju su vršile iračke snage pod

njihovom komandom. To je bio rezultat naređenja koje je izdao Donald Ramsfeld

(Donald Rumsfeld), poznato kao „Frago 242“, koje je obelodanjeno u Iračkom ratnom

dnevniku.99 „Frago 242“ je bilo „fragmentarno naređenje“ koje je obavezivalo osoblje SAD

u okupiranom Iraku da ne istražuje svako kršenje zakona rata koje se odnosi na torturu,
osim ukoliko osoblje okupatora nije samo bilo direktno uključeno. Iračkim snagama, koje

su bile obučene i pod nadzorom vojske SAD, na taj način je omogućeno da praktikuju

najteže oblike torture:

Čovek, kojeg su u podzemni bunker zatvorili irački vojnici
prijavio je da je bio stavljan u nepodnošljivo bolan strapado
položaj: s rukama vezanim iza leđa, visio je sa plafona na
ručnim zglobovima. Vojnici su ga, zatim, šibali plastičnim
cevima i upotrebili na njemu električne bušilice. Dnevnik
beleži kako su tog čoveka lečili lekari SAD; papiri su poslati
preko neophodnih kanala; ali opet, nije tražena nikakva
istraga.

...

Potpuno bespomoćnu žrtvu - vezanu, zapušenih usta, sa
povezom preko očiju i u izolaciji - šibali [su] muškarci u
uniformama koristeći sajle, metalne šipke, gumena creva, drvene
grede, TV antene, plastične cevi za vodu, kaiševe ventilatora i
lance. Iz kaprica mučiteljevog, dnevnici otkrivaju, žrtva može
biti obešena za ručne zglobove ili gležnjeve; vezana i
stavljena u prisilni položaj; seksualno zlostavljana i
silovana; mučena ljutim papričicama, cigaretama, kiselinom,
kleštima ili ključalom vodom - i uvek bez imalo straha od
odmazde, jer je često bio slučaj da ako bi irački zvaničnik
napao iračkog civila, dalja istraga ne bi ni bila potrebna.

Većina žrtava su bili mladi muškarci. Međutim, postoje
dnevnici koji beleže ozbiljne seksualne napade sprovedene : na
ženama; mladim ljudima, uključujući i dečaka od 16 godina, koji
je visio sa plafona i bio pretučen; na starim i ugroženim,
uključujući i čoveka sa invaliditetom koga su namerno udarali u
povređenu nogu. Dnevnici identifikuju počinioce u svakom delu
iračkog bezbednosnogog aparata - vojnike, policajce, zatvorske
čuvare, kao i patrole za kontrolu granica.100

Pregledanjem dokumenata Vikiliksa, Biro za istraživačko novinarstvo je primetio
da je, za sto osamdeset hiljada ljudi koji su bili zarobljeni u iračkim zatvorima od 2004. do
2009. godine, vojska SAD primila hiljadu trista šezdeset pet prijava za torturu. Ipak, vlasti
SAD u Iraku su nastavile da pregledaju zatvore i nisu pronašle „zlostavljanje, niti dokaze o
mučenjima u tim objektima“.101 Kasnije se ispostavilo u istrazi Gardijana da su SAD bile
blisko uključene u centre za mučenje preko Specijalne policije Komandosi (Special Police
Commandos), koje je obučavao veteran specijalnih snaga iz ratova odreda smrti u Srednjoj
Americi za vreme Regana, pukovnik Džejms Stil (James Steele).

62

Američki savetnici su, prema svedočenju i Amerikanaca i Iračana, bili direktno
uključeni u torture.102 To je prikazalo politiku ,,irakizacije“ na delu. Kao i u prethodnim
ratovima, SAD su, u početku, preuzele odgovornost za nasilje na svim frontovima i

postepeno izgradile malog lokalnog sledbenika da preuzme njihovu odgovornost.

NEUSPEH CIA

U decembru 2014. godine, kao da je lavina pogodila CIA. Senat SAD objavio je
istragu o sprovođenju torture CIA103 u kontekstu „rata protiv terorizma.“ Izveštaj je kružio
među državnim osobljem dve godine, a nakon toga je „ažuriran“, pre nego što je pušten u
javnost. ,,Ažuriranjem“ se zapravo redigovalo devedeset tri posto sadržaja. Ali čak je i
skraćena, javna verzija bila osuđujuća i nadopunjuje dosta detalja i dokumenata otkrivenih

u izvorima Vikiliksa.
Izveštaj je kritikovao agenciju jer je primenjivala metode koje su bile ,,brutalne“ i

,,neefikasne“, koje niti su doprinele nekom značajnom hvatanju, niti su omele jednu jedinu
autentičnu zaveru. Metode objavljene u dokumentima CIA uključivale su puštanje mlaza

vode pod pritiskom u rektum pritvorenika; polivanje zatvorenika vodom preko tkanine dok
ne postane potpuno pasivan i dok mehurići ne počnu da grgolje iz njegovih otvorenih usta;
prisiljavanje da sa slomljenim rukama ili nogama stoji u prisilnom položaju satima; igranje
,,ruskog ruleta“ sa pritvorenikom; pretnja da će žrtvi silovati majku i prerezati joj grlo; na
kraju, smrtni ishod od hipotermije, nakon prebijanja i udaranja tokom dužeg vremenskog

perioda.

Neke od najgorih tortura su nanete Abu Zubajdahu (Abu Zubaydah), saudijskom
državljaninu zarobljenom u Pakistanu, koji je navodno bio povezan sa al-Kaidom. CIA se
hvalila njegovim hvatanjem kao svojim najvećim uspehom dok nisu uhvatili vodećeg

saradnika Osame bin Ladena, Kalida Seik Mohameda (Khalid Sheikh Mohammed).

Zubajdahov dosije u Gvantanamu pokazuje da je on uporno negirao povezanost sa al-
Kaidom, iako je priznao povezanost sa nekoliko naoružanih grupa džihadista. Čini se da je
govorio istinu.104 Međutim, ispitivačima su očajnički bile potrebne čvrste informacije, da
su počeli da ga izlažu režimu torture. Proveo je oko dve nedelje u kutiji veličine kovčega
uz uskraćivanje sna, šamaranje i stavljanje u prisilne položaje. U jednom trenutku, pušteni
su insekti unutar kovčega kako bi dodatno povećali njegov strah.U toku većeg dela

ispitivanja nije dobio lekarski tretman za ranu od metka, koju je zadobio tokom hvatanja,
već je rana gnojila i trunula. Pošto je ispitivanje predugo trajalo, SAD su odlučile da
Zubajdah ,,nestane“, odlučivši da više ne treba da bude dostupan Međunarodnom crvenom
krstu.105 Vlada SAD nikada nije optužila Zubajdaha ni za kakav zločin.

U prethodnoj praksi CIA, da bi program sprovođenja torture bio efikasan morao je
da postoji niz stručnjaka koji su bili voljni da pomognu. Ovo se naročito odnosi na dva
psihologa koji su pomagali u osmišljavanju programa tokom perioda od sedam godina i
bilo im je plaćeno osamdeset jedan milion USD za usluge koje su pružili.106 Jednom
prilikom, bili su sprovedeni na Tajland, gde je držan Abu Zubajdah. Tu im je data
mogućnost da koriste zatvorenika kao predmet eksperimenta, na kome mogu da usavrše
tehnike koje su razvijali i koje su se direktno oslanjale na prethodnu stručnost CIA na tom
polju. U nadmetanju za ugovor, psiholozi su preporučivali tehnike kao što su „hvatanje
pažnje, guranje na lažni zid, držanje lica, šamaranje, zatvaranje u skučeni prostor, stajanje,
prisilni položaji, nedostatak sna, polivanje vodom preko tkanine, korišćenje pelena,
upotreba insekata i iažne sahrane“.

63

CIA je dobila dovoljno vremena da pripremi odbranu pre izlaska izveštaja, čiju je
prvu komponentu sumirao Džorž Tenet (George Tenet), direktor u vreme kada se program
torture odvijao. ,,Mi ne mučimo ljude“, tvrdio je on, insistirajući na tome da su metode
CIA „spasile živote“.107 Tenet je odbio da potkrepi svoju tvrdnju da metode CIA nisu
predstavljale mučenje, jednostavno ističući kako neće da razgovara o specifičnim
metodama. Ne postoji nijedan jedini slučaj kojim se može dokazati da je korišćenje ovih
metoda spasilo bilo koji život.

Druga komponenta odbrane CIA, bio je pokušaj da se potkopa samopravednost
Kongresa izradom dokumenta „samo za službenu upotrebu“ (koji je na kraju objavljen

putem Vikiliksa) u kome su navedene sve prilike u kojima su se koristile ove metode
ispitivanja, a CIA je upoznala vodeće članove Kongresa sa ovim metodama.108 Možda je to
istina. Ovakvo licemerje od strane zvaničnog Vašingtona teško može biti iznenađujuće.
Međutim, nemoguće je utvrditi tačno koliko je CIA rekla svom kongresnom auditorijumu.
Postoje razlozi za skeptičnost, posebno, imajući u vidu zaključak izveštaja da je čak i
predsednik Buš držan u mraku oko mnogo toga što se dešavalo.

Treći deo odbrane je bilo naglašavanje zakonitosti onoga što je CIA uradila. Prava
falanga lešinara CIA i branilaca Republikanske stranke postrojili su se kako bi uverili
zabrinutu javnost da je ono što je CIA radila zakonski sankcionisalo Ministarstvo pravde i
da, samim tim, ne predstavlja torturu.109 Ovde je CIA bila na čvršćem tlu. Kada je u
početku tražila pravnu podršku za ono što radi, u dopisu koji je poslao pomoćnik državnog
tužioca Džej Bajbi (Jay Bybee) savetniku predsednika Albertu R. Gonzalesu (Alberto R.
Gonzales), rečeno je da predsednik može u ratnim vremenima smatrati određene zakone
neprimenljivim. Konkretno, Ženevska konvencija koja daje određenim grupama status
ratnih zarobljenika, tvrdi se u dopisu, očigledno nije primenljiva u Avganistanu. U dopisu
se navodi obilje presedana iz istorije SAD u kojima je vlada ušla u rat i nije se smatrala
zakonski obaveznom prema ovim konvencijama, čak i ako je odlučila da ih u svakom
slučaju odloži. Dalje, dopis nudi izvesnu slobodu za sprovođenje torture: „Kada bi
predsednik smatrao da talibanski zatvorenici ne predstavljaju ratne zarobljenike iz člana 4,
oni više ne bi bili osobe koje su zaštićene Konvencijom. “

Prema tome, SAD su mogle definisati torturu na način koji isključuje iz definicije
većinu njenih mera. Da bi nešto bila tortura, rezultat te nevolje bi morao biti „ekvivalentan
intenzitetu bola koji prati ozbiljne fizičke povrede, kao što je otkazivanje organa, oštećenje
telesni funkcija, pa čak i smrt.“110 Kao što sam predočio, ovo tumačenje - onoliko

inovativno koliko je - izgleda da je samo po sebi prihvatljivo u okvim Konvencije UN
protiv torture. Konvencije, koja definiše bol povezan sa torturom samo kao ,,ozbiljan“, bez

daljih odredbi.
Ovaj izuzetni dopis, koji je uglavnom napisao zamenik pomoćnika državnog

tužioca general Džon Ju, bio je Šmitovski111 u svojoj pravnoj doktrini gotovo neograničene
izvršne vlasti. Kritičari dopisa opisali su mnoga od njegovih tumačenja zakona kao
,,nekonvencionalna“. Konkretno, njegova izjava da Ženevska konvencija može biti
suspendovana u odnosu na Avganistan, al-Kaidu i Talibane izazvala je najveću osudu
među pravnicima, što je dovelo do zahteva da autori budu procesuirani.112

Međutim, Bajbijev dopis - bez obzira na njegov moralni status - bio je primer
impresivne pravne virtuoznosti. On se oslanjao na rigorozno čitanje logike pravnih
aksioma i presedana. Ipak, Bušova administracija nije mogla svesrdno da prihvatiti njena
hegemonistička razmatranja. Dok je ministar odbrane Donald Ramsfeld tvrdio da je ovo
novi tip rata, koji kreatori Ženevske konvencije nisu ni slutili, državni sekretar Kolin Pauel

64

smatrao je da bi negiranje statusa ratnog zarobljenika „imalo visoku cenu u smislu
negativne međunarodne reakcije“ i „potkopalo podršku javnosti među važnim
saveznicima“.113

Kompromis Bušove administracije između dva pritiska bio je da kažu kako se
status ratnog zarobljenika može odnositi na zarobljenika u Avganistanu, ali ne i na
osumnjičene Talibane i propadnike al-Kaide: oni su „neprijateljski borci“ i na taj način su
isključeni iz programa zaštite pod Ženevskom konvencijom. Naravno, ovo je i dalje bila
osnova američke politike u Gvantanamu, isto kao kada se pravni savetnik Stejt
departmenta Džon Belindžer pozvao na „tipične zakone rata“ uključujući Ženevsku
konvenciju, isto kao što je pružanje opravdanja za pritvaranje ljudi „zarobljenih na bojnom
polju“, koji su izgubili svoje pravo na komunikaciju sa spoljnim svetom.114 Sjedinjene
države su, naravno, bile i dalje potpisnik Konvencije UN protiv torture, ali su primenile

definiciju torture, koju je identifikovao Bajbi - dok skandal sa Abu Graibom nije primorao

Kancelariju pravnog savetnika da tu definiciju napusti.
CIA je na taj način mogla reći da ne vrši torturu. I nije vršila, upravo zato što je

američka imperija imala moć da definiše torturu legalno i da silom nametne tu
definiciju.115

KAKO TORTURA FUNCIONIŠE

Jedna od najvažnijih kritika torture, koju su izrekli Obama i Odbor senata
obaveštajne službe (Senate Intelligence Commitee), jeste da ona ne funkcioniše.
Neefikasna je u prikupljanju delotvornih obaveštajnih podataka pomoću kojih se čuvaju
životi. U onoj meri, u kojoj je to opravdanje za torturu kao odbrambeni mehanizam u borbi
protiv nemilosrdnog terorizma - kritika je precizna. Međutim, ono što vidimo u
dokumentima Vikiliksa i u istoriji praktikovanja torture od strane američke vlade, tortura
ne služi samo tome.

Istina je da je saslušanje ključna svrha torture: želja da se izvuku izjave, priznanja i

osnovne informacije. Ipak, mnogo toga nije bilo povezano sa Talibanima ili al-Kaidom.
Mnogi zarobljenici, takođe, nisu imali nikakve veze sa ovim grupama. Barem jedan
pritvorenik je ispitivan zbog informacija o novinarskoj praksi Al Džazire. To je bilo
delimično zbog toga što su Sjedinjene Države smatrale Al Džaziru neprijateljskim

emiterom. Iako mnoge informacije koje su dobijene ispitivanjem nisu mogle biti
potvrđene, ipak su pružile SAD priznanja koja su podržala njenu priču i poduprla krivična

gonjenja.
Razmotrimo, na primer, slučaj Kalida Šeik Muhameda, jednog od vodećih članova

al Kaide čije je hvatanje CIA proslavila kao veliku pobedu. On se nalazio među brojnim
zatvorenicima koji su mučeni ,,do tačke smrti“, polivan je vodom preko tkanine dok se nije
gotovo udavio.116 Rezultat ovog neprekidnog mučenja je priznanje koje je tako složeno,
opsežno i neverovatno da je istaknuti stručnjak zapravo došao do zaključka kako su ta
priznanja slična onima u okviru Staljinovih montiranih procesa. Muhamed je priznao sve,
od napada iz 1993. godine na Svetski trgovinski centar do bombaških napada na Baliju,
obezglavljivanje Danijela Perla i niz zavera u kojima je planirano da se raznesu: sedište
NATO, viseći mostovi u Njujorku, Empajer stejt bilding (Empire State building), kula Sirs
(Sears Tower) u Čikagu i aerodrom Hitrou (Heathrow Airport) u Londonu. Ukupno
trideset jedno priznanje.117

65

Drugi cilj torture je da se neprijatelji kazne i zastraše. Sjedinjene Države su bile
direktno uključene u obuku Specijalne policije komandosa da koriste tehnike mučenja.
Između ostalog, komandosi su odigrali ključnu ulogu u razvijanju iračkog civilnog rata,
posebno u suzbijanju antiokupacionih aktivnosti. Mučenje je, u ovom slučaju, trebalo da
teroriše opoziciju. I to je u skladu sa načinom na koji su CIA i sa njom povezane vojne i
paravojne grupacije, koristile torturu na prethodnim frontovima, kao što je bio slučaj u
Vijetnamu, na Filipinima i u Latinskoj Americi.

Činjenica da mučenje ,,funkcioniše“ u tom smeru, ne znači da je za imperiju
neminovno uvek bila dobra ideja da se uključi u takvu praksu. Američku imperiju je uvek
činilo proširenje dominacije preko otvaranja tržišta i institucija globalne trgovine. Za ovo
su joj bili potrebni saveznici, možda i više nego u ratu. Ako ništa drugo, otkrića o torturi
pokazuju da je bilo značajanih pritisaka unutar Bušove administracije i šire da se ne
pribegava mučenju jer bi to otuđilo ključne saveznike i potkopalo legitimitet i dugoročne
interese SAD. I zaista, jedan od razloga zašto je otkriveno toliko informacija bila je borba
između frakcija u SAD, borba u kojoj su mnogi tvrdili da je tortura bila kontraproduktivna.

Međutim, nije postojalo konačno rešenje za ovu borbu i Sjedinjene Države još uvek
nisu prestale sa torturom. Po svemu sudeći, dokle god je Amerika imperija, ponovo će
mučiti.118 Veza između standardnih potraživanja vezanih za američko upravljanje
liberalnim svetskim poretkom i surove realnosti vojne dominacije, bilo je ono što je stalno
razotkrivalo njene lidere. Čak i ako odobre torturu, oni moraju nastojati da je definišu tako
da isključe njeno postojanje.

66

3. RAT I TERORIZAM

Vojske marširaju, ali one moraju imati odredište. Imperije idu u rat, ali one moraju
imati neku svrhu. Prirodno je da kada pomislimo na imperiju, pomislimo na krv. Aspekt
američke imperije koji se odnosi na rat, torturu, subverziju i špijunažu privlači najveći deo
kritičke pažnje. Ipak, to nije smisao imperije - kao i sa torturom ili terorizmom - ne smemo
zaboraviti odnos između sredstava i ciljeva.

Kada je milijarder, novinar Njujork tajmsa, Tomas Fridmen (Thomas Friedman)
govorio o „skrivenoj pesnici“ vojske SAD koja čini svet sigurnim za Silikonsku dolinu i
Mekdonald,1 i ono što je bilo najupečatljivije u njegovoj tvrdnji nije konstatacija o
nadmoćnoj vojnoj dominaciji Amerike, već veza koju je povukao između političko-vojne
moći i ekonomske moći.

Predmoderne imperije imale su tendenciju da stiču plodna ili resursima bogata
područja za novoformirane oligarhije, da porobljavaju stanovništvo za eksploataciju i
osvajaju trgovačke puteve. Rimsko carstvo je aneksiralo zemljište za svoje bogate
zemljoposednike. Holandsko carstvo koristilo je pirateriju da bi preuzelo kontrolu nad
trgovačkim putevima. I grubo nametnuta kolonizacija Južne Amerike od strane španskog
carstva, pretvorila je kontinent u ogromna preduzeća mdnika zlata i srebra, a njeno
stanovništvo u robovsku radnu snagu.

Moderna američka imperija je drugačija zverka. Njena mreža vojnih baza od
Grenlanda do Australije nije deo sistema teritorijalne okupacije ili aneksija, već pre služi
da lokalizuje američku vojnu snagu na pogodan način, tako da može održavati sistem
država čije karakteristike odgovaraju njenim interesima. U principu, Sjedinjene Države
žele pristup trgovačkim putevima i mogu da podrže svoje zahteve impresivnom
pomorskom snagom, ali nemaju potrebu da ih direktno kontrolišu. I naučile su, sve u
svemu, da funcionišu bez ropstva od 1865. godine, pošto se plaćeni rad pokazao
adekvatnim. U moderno doba, imamo trgovinske sporazume, dužničko ropstvo i
strukturalno prilagođavanje. Ono što Sjedinjene Države žele, jeste da prošire domen tržišta.
U svakoj nacionalnoj državi, biznis klase izvlače ogromnu prednost od svoje strateške
kontrole tržišta. Ovo je takođe tačno na globalnom nivou, tako da korporacije SAD imaju
najviše koristi od progresivnog otvaranja tržišta i trgovine.

Zastoj svetskog tržišta 2008. godine koji je izazvao lomove i krah, baš onda kada se
Irački ,,talas“ privodio kraju i kada je predsednik Buš, kome je isticao mandat bio sve
slabiji, poslužio je kao oštar podsetnik na ono što je imperija u stvari bila. Kriza američkog
bankarskog sistema brzo je izazvala haos u svetskom sistemu, ilustrujući koliko su
američke finansije prodrle u ekonomije savezničkih država i koliko su prekomorske banke
uložile u ekonomiju SAD. Naknadna reakcija vlada na bankarsku krizu ilustrovala je samo
koliko su američki politički lideri diktirali tempo ostatku sveta.

Veoma je prikladno, dakle, što Vikiliks u istom trenutku kada razotkriva ono što su
radile vlade, otkriva i gomilu dokumenata o privrednoj korupciji i vezama između vlada i
biznisa.

67

RAZOTKRIVANJE BIZNISA

„Plašite se“, upozorio je Ekonomist 2010. godine, kada je Vikiliks najavio da će

objaviti pet gigabajta tajnih dosijea iz ugledne finansijske institucije.
Nakon proganjanja države, sada su cilj bile korporacije. U budućnosti, poslovi više

neće zavisiti od tajnosti. „Zaposleni sve više donose svoje uređaje na posao. Čak i
najjednostavniji uređaj može memorisati količinu podataka pohranjenu na nekoliko tona
papira. Sve više ljudi koristi društvene mreže na poslu, koje se zasnivaju na razmeni
informacija“.2 Magazin Forbs, američki pandan Ekonomistu, bio je na sličan način
zabrinut. Vikiliks „želi da raspe vaše korporativne tajne“, najavio je. Možda i uspe, jer
„nudi priliku koja pogađa savest i podjednako je osvetoljubiva. Priliku da objavi uglavnom
nefiltrirane dokumente, bez cenzora ili ličnih posledica, zahvaljujući privatnosti i
tehnologiji šifriranja koje olakšavaju anonimnost više nego ikada ranije“.3

Strah je bio sasvim na mestu. Godinu dana pre nego što su ove brige iznete u
javnost, Vikiliks je prouzrokovao značajnu sramotu Trafiguri (Trafigura), gigantskoj
multinacionalnoj trgovačkoj kompaniji za promet robe i nafte, kada je procureo sadržaj
internog izveštaja o incidentu u vezi sa odlaganjem toksičnog otpada na Obali Slonovače.
U „Mintonovom izveštaju“, nazvanom po konsultantu koji je bio njegov glavni autor,
rečeno je kako je kompanija prekršila propise EU u slučaju koji je Vikiliks nazvao
„mogući najnemoralniji incident masovnog zagađenja posle Bopala“.4

Razlog za krivicu Trafigure bio je jasan. Iskoristili su priliku da naprave brzu,
izvanredno profitnu maržu kupovinom jeftinog, prljavog goriva koje se prodavalo u blizini
meksičke obale. Da bi očistili gorivo, koristitili su proces koji je zabranjen u većini
zapadnih zemalja, što je rezultiralo proizvodnjom toksičnih nusproizvoda koje su u
internim i-mejlovima kompanije veselo nazivali: ,,sranje“ i ,,govna“. Međutim, sporno
pitanje je bilo šta da se radi sa ,,sranjem“? Na kraju, pronađen je lokalni preduzimač sa
Obale Slonovače, koji je odložio otpad za novčanu naknadu; nesvestan i nezainteresovan
za sumorne efekte supstance na ljudska bića, uključujući i - po Mintonovom izveštaju -
„opekotine na koži, očima i plućima, povraćanje, proliv, gubitak svesti i smrt.“

Kompanija je dala sve od sebe da spreči objavljivanje sadržaja tog dokumenta.
Obezbedila je pravno rešenje, uz pomoć ugledne advokatske kancelarije Karter Rak (Carter
Ruck), koja je sprečila britanske novine da usmeravaju čitaoce na lokaciju iz izveštaja i da

im daju bilo kakve informacije o tome kako mogu da joj pristupe. Kada se kasnije
ispostavilo da je član parlamenta mogao da koristi svoju parlamentarnu privilegiju da
zatraži od državnog sekretara za pravdu odgovor na to pitanje, Trafigura je otišla toliko
daleko da je tražila „višu sudsku zabranu“ protiv lista Gardijan, opet uz pomoć kancelarije
Karter Rak, što je onemogućilo da dokument iz izveštaja bude na parlamentarnoj razmeni.6

Prethodne godine, švajcarska banka Julius Ber (Julius Baer) na sličan način se
koprcala nakon što je Vikiliks počeo da objavljuje dokumente o poslovanju ove kompanije.
U dokumentima je navedeno učešće u prikrivanju imovine uticajnih političkih figura,

pranju novca i utaji poreza. Kompanija je preterala u svojoj reakciji nakon objavljivanje
dokumenata. Pribavila je sudsku zabranu protiv Vikiliksa opstruišući cirkulaciju
dokumenata koje je smatrala neprijatnim. Međutim, to nije bilo dovoljno. Osećajući se
primorano, kompanija je pokušala u potpunosti da zatvori Vikiliks, tako da je tužila i

organizaciju i onog ko je registrovao onlajn domen.
U početku je dobila sudsku zabranu, ali nakon besne reakcije javnosti i niza

suprotnih akcija koje su izvele pristalice Vikiliksa, morala je da se povuče. Negativni

68

publicitet je bio još štetniji za kompaniju, naročito kada je bivši zaposlenik, koji je dostavio
inkriminušiće informacije, otišao dalje 2011. godine sa više od hiljadu dokumenata koji su
se ticali najbogatijih klijenata. Ovi dokumenti su bacili drugačije svetlo na praksu

komapanije7 i na bogatstvo pojedinaca koji su izbegavali porez.
Tokom godina, među ostalim Vikiliksovim metama bile su: Kopting banka

(Kaupthing Bank), Peruanski trgovci naftom (Peruvian oil dealers), Nortern Rok (Northern
Rock) i Barkliz banka (Barclays Bank). Vikiliks je takođe imao informacije o Banci
Amerike (Bank of America) i Britiš Petroleumu (British Petroleum) koje nije mogao da
objavi, delimično zbog toga što nije imao sredstava da sprovede temeljnu proveru
činjenica. Sve to, samo po sebi, može sačinjavati neko dobro staromodno istraživačko
novinarstvo, koje razotkriva korporacione zloupotrebe i njegove gotovo neizbežne
posledice na političku korupciju i represiju. Zaista, razgranatost Vikiliksa je za istraživačko
novinarstvo i budućnost Četvrte države bila izvor mnogih akademskih cepidlačenja i
novinarskih introspekcija.8 Međutim, šta nam to govori o američkoj imperiji?

Naučili smo iz spasavanja banaka da, kada biznis vapi tražeći pomoć, država je ta
koja daje odgovor. Konkretno, 2008. godine Sjedinjene Države su morale da preuzmu
centralnu globalnu ulogu u podupiranju privatne bankarske industrije, čuvajući kapitalizam
od sebe same. Izgleda da je to u suprotnosti sa doktrinom „slobodnog tržišta“ prema kojoj
pojedinci i preduzeća moraju snositi posledice svojih loših odluka u vezi sa investiranjem
ili će se, u suprotnom, te loše odluke ponoviti. Ovo je „tanki darvinizam“ koji ne mora
uvek opisivati kako tržišta zapravo funkcionišu. Ipak, verovanje da je izvornost
„slobodnog tržišta“ ugrožena, tako je skandalizovalo američke političare da je napravilo
revolt u kongresu koji umalo nije sprečio da se sprovedu sanacije.

Iz dokumenata Vikiliksa otkrili smo da ne postoji takva stvar, kao što je „slobodno
tržište“ bez jakih dražava - da nigde „nevidljiva ruka“ ne radi bez gvozdene pesnice vlasti.
Na primer, jedna serija dokumenata prikazuje pokušaj vlade SAD da podrži svoje gigante
GM tehnologije na prekomorskim tržištima. Ambasador SAD u Francuskoj je otišao toliko
daleko da je pozvao Bušovu administraciju da se upusti u „trgovinski rat“ sa ovom
zemljom kako bi je kaznili ako ne podrži korišćenje genetski modifikovanih useva. Ostale
procurele depeše, pokazale su da su ambasadori SAD širom sveta preduzeli promociju GM
useva kao vitalnog strateškog i komercijalnog interesa, uključujući i lobiranje pape da
pokaže svoju podršku toj tehnologiji i time podrije opoziciju u katoličkim zemljama.9

U stvari, istraživanja nakon privrednog uspona, devedesetih godina, pokazala su da,
od Fortuninih sto najboljih kompanija, barem dvadeset ne bi uopšte postojalo da nije bilo
državne intervencije. Korporacije izuzetno loše upravljaju svojim međunarodnim

operacijama i oslanjaju se na vladine agente da za njih otvaraju vrata. Primer bi bio Epl
(Apple), čiji izuzetno profitabilni ajfon (iphone) i ajped (Ipad) uređaji zavise od

tehnologije koja je razvijena u javnom sektoru i preneta na privatni kapital. Pristup
kompanije istočnoazijskom tržištu rada, koje drži troškove proizvodnje na niskom nivou,
presudno zavisi od uloge američke vlade u pregovorima o otvaranju tih tržišta za američke
investitore.10 Opet i opet, svuda gde američki zvaničnici pričaju bajke o vrlinama
„slobodne trgovine“, smatramo da je politička moć ta koja omogućava SAD da dominiraju
svetskim tržištima i uživaju u blagodetima trgovine.

Ključni deo ove priče, koji se razmatra u daljem tekstu, jeste nastajanje sporazuma
o slobodnoj trgovini Transpacifičkog partnerstva (TPP). Vikiliks je objavio rezultate nekih
pregovora o uspostavljanju TPP - pregovora koji su još uvek bili u toku 2014. godine -
skrećući pažnju na ozbiljnu pretnju slobodi informacija, građanskim pravima i pristupu

69

zdravstvenoj zaštiti koja se nalazi u predlogu novog zakona. Sporazum će, Vikiliks je
naveo, dostići „najveći svetski ekonomski trgovinski sporazum koji će, ako stupi na snagu,
obuhvatiti više od četrdeset posto svetskog BDP-a“.11 U stvari, ovaj sporazum čine dve
stvari: prvo, to je povelja preduzeća, koja dodjeljuje različita prava i ovlašćenja
korporacijama u ime slobodne trgovine; drugo, to je rezultat strategije „azijski stožer“
predsednika Obame - njegov pokušaj da se uključe istočnoazijske nacionalne ekonomije u
trgovinski blok sa SAD, isključujući Kinu. Na ovo će biti fokusiran lavovski deo buduće
ekonomske dinamike i SAD koriste svoj značajan politički uticaj kako bi obezbedile
kontinuirani pristup njegovim prednostima. To je, drugim rečima, odgovarajući primer
„imperijalizma slobodne trgovine“.

PRLJAVE TAJNE IMPERIJALIZMA „SLOBODNE TRGOVINE“

Da bismo razumeli Vikiliksova otkrića i sve što je u pozadini nasilja i brutalnosti
koje su navedene u prethodnim poglavljima, potrebno je razumeti političko-ekonomsku
osnovu ove imperije „slobodne trgovine“. Američka imperija je imperija novoga tipa, po
tome što je njena misija, njen takoreći„,sudbinski manifest“, globalno širenje i

institucionalizacija kapitalizma.
O procesu koji danas zovemo ,,globalizacija“ često se govori kao o prirodnom,

gotovo klimaktičkom procesu: procvat ,,tržišta“, koje se kreće džinovskim koracima sve
dok ga ne ometu nefleksibilnost koju nameće država ili veštački monopoli. Ovo je veoma
slično načinu na koji informativni mediji govore o ,,tržištu“, kao da je to neki bog koji se
razbesni kad god udari recesija ili banke dožive krah, a ta slika je popuno pogrešna.
Postoje tržišta, na svako od njih, na svoj način, utiču kulturne i političke strukture, ali ne
postoji ,,to tržište“. Potrebno je političko vođstvo i inicijativa da tržišta ožive, učine ga
socijalno i ekonomski održivim i razviju pravila i institucije koje ga održavaju. Potrebno je
vreme i planiranje da bi se narodi uključili u tržište. Sjedinjene Države su bile u
mogućnosti da koriste svoju političku dominaciju od Drugog svetskog rata i da razviju, na
često nasumičan ili samoporažavajući način, globalno integrisanu ekonomiju, u kojoj su
njene kompanije dominantne i imaju privilegovan pristup ključnim tržištima i resursima.

Šematski, u posleratnom periodu, možemo videti da je američka imperija vladala
kroz dva međunarodna režima: bretonvudskog (Bretton Woods) sistema i onoga što Piter
Gouven (Peter Gowan) naziva „dolarsko-volstritski režim“.12 Breton Vuds je fiksirao
međunarodne valute na zlatni standard u cilju sprečavanja destabilizacije fluktuacije cena i
da bi omogućio da se međunarodna ekonomija razvija. Međunarodni monetarni fond je
bila ključna institucija postavljena da upravlja ovim globalnim sistemom i da prilagođava
cene valuta na osnovu kooperativnih aranžmana. Naravno, SAD su dominirale, ali one su
vladale načinom koji bi se mogao nazvati kolegijalnim; preuzimajući najveći deo
odgovomosti za svetski sistem, a očekujući od savezničkih država da učestvuju u
globalnom upravljanju tržištima, valutama, ugovorima i imovinom. Ovo je bilo povezano

sa nizom kontrola u vezi sa poslovanjem banaka i kretanjem kapitala u zemlje i iz njih,

kako bi se obezbedilo da kapital bude usmeren prvenstveno na produktivne investicije i
industrijski razvoj. To je davalo nacionalnim državama stepen slobode u širem planiranju

obrasca ekonomskog razvoja.
Ovo još uvek nije bila era globalne „slobodne trgovine“, ali to je - kao što su

urednici magazina Forčn, Tajms i Lajf istakli 1942. godine - onemogućila ,,pobuna“
„međunarodnog proletarijata.“ Da bi se zadovoljila ova politička ,,pobuna“, bilo je

70

potrebno da se preuzme kontrola nad kapitalom za neko vreme. Zemlje „trećeg sveta“ su
bile ohrabrene da razviju svoje nacionalne ekonomije koristeći strategije supstitucije
uvoza, tako da su stabilne biznis klase mogle da puste koren. U međuvremenu, trgovina sa
Velikom Britanijom i Evropom bi bila „strateški stožer“ na kojem će se „područje slobode
proširiti“, konačnim stvaranjem prilika za „univerzalnu slobodnu trgovinu“.13

U stvari, nije bilo garancije da će „slobodna trgovina“ ikada biti univerzalizovana.
Naravno, posleratni sistem je bio u ekspaniziji. Između 1945. i 1970. godine, svetski BDP
rastao je u proseku 4,8 posto godišnje - iako ova brojka skriva ogromno ,,sustizanje“
poraženih sila u Drugom svetskom ratu. Sa rastom, došlo je i do proširenja globalne
trgovine. Ukupan obim izvoza porastao je dvesta devedeset posto između 1948. i 1968.
godine.14 Ipak, krajem šezdesetih godina, ekonomija SAD slabi i u relativnom je padu u
odnosu na Japan i Zapadnu Nemačku - dve sile čijem porazu su doprinele, a onda su im
pomogle da se rekonstruišu. Rat u Vijetnamu i troškovi naoružanja koje je zahtevao,

iscrpljivali su trezor i produktivnu ekonomiju vitalnih investicionih fondova. Relativni
domaći mir se povukao pred turbulencijom i raspadom „reda i zakona“. Ubrzo je postalo

jasno da je globalna ekonomija, koja je procvetala pod tutorstvom SAD od 1945. godine,
ulazila u ozbiljnu krizu. Globalna dominacija Amerike je uveliko počela nepovratno da

opada u ovom trenutku.
Pod Niksonovom administracijom, niz odluka, koje su u velikoj meri bile slučajne

iz perspektive SAD, omogućilo je da se sistem čitavog sveta na izuzetan način ponovno
preokrene na novim osnovama. Dominacija SAD je ušla u novu fazu. Prvo što je Nikson
učinio, bilo je da napusti zlatni standard, ukidanjem fiksnih deviznih kurseva. Dolar je i
dalje bio glavna međunarodna valuta, ona u kojoj se sprovodio najveći deo trgovine.
Međutim, sada je njegova vrednost mogla divlje da varira, u zavisnosti od toga šta je trezor
SAD odlučio. Naredni potez sadržao je uticaj ovog prethodnog. Niksonova administracija
je smanjila ulogu centralnih banaka u organizaciji međunarodnih finansija, ovlastila je
privatne banke za kreditiranje i tražilila novu regulatornu strukturu koja je oslobodila
finansijske investitore. ,,Hladne“ tokove novčanog ulaganja u proizvodnju brzo su pretekli
,,vrući“ tokovi novca koji prelaze granice, oštro reagujući na najmanji međunarodni
stimulans.15 Ništa od toga nije dostizalo do glavnog plana za svetsku dominaciju i zaista su
promene u početku bile izvršene protiv znatnog otpora unutar države, pa čak i banaka.

Efekat je bio osnaživanje finansija, što je pomoglo u rešavanju rastućih domaćih
problema. Američke kompanije su, krajem sedamdesetih godina, bile uverene kako su
inflacija nastala zbog plata i borbenost sindikata bili glavni problemi koji su kočili
oživljavanje profitabilnosti. Za rešavanje tog problema, Karterova administracija se
obratila Polu Vokeru, prvom čoveku u Federalnim rezervama. On je obrazložio kako je, za
pružanje stabilnih uslova ulaganja, bilo neophodno da se učvrste očekivanja radnika i
potrošača u fiksne kriterijume. Dok su „zlatni standard“ i fiksni devizni kursevi stvorili

neku stabilnost u posleratnom sistemu, novi kriterijum stabilnosti bila je borba protiv

inflacije. Ovo je trebalo da dobije prednost u odnosu na tradicionalne posleratne ciljeve,
kao što su puna zaposlenost ili upravljanje potražnjom potrošača kroz politiku dohodaka.

Federalne rezerve su se stoga upustile u strategiju podizanja kamatnih stopa na
kažnjavajuće visok nivo - takozvani „Vokerov šok“ - da bi se prekinula inflatorna
očekivanja onih koji zarađuju. Rastuća nezaposlenost je bila prihvatljiva politička cena da

bi se utvrdio cilj borbe protiv inflacije. To je upravo bila monetarna politika koju je Vol
strit želeo već neko vreme. Donekle je to bilo i moguće zbog frenetičnog proširenja Vol
strita, nakon ukidanja kontrole devizne razmene 1974. godine. Što je još važnije, to je bilo

71

moguće jer su kompanije u drugim sektorima, poput industrije, počele da prihvataju da je
osnaživanje Vol strita neophodan uslov za rešavanje njihovih problema.16

Sa oslobađanjem i širenjem međunarodnih finansijskih tržišta, važnost dolara je
uvećana, a sa njim i uticaj na sve promene u vrednosti dolara. Ovo je bio ogroman izvor
političke snage, koji je jačao globalnu ulogu Trezora SAD. To je nametnulo drugim
zemljama ograničenja sa kojim se Sjedinjene Države nisu suočavale: one su morale da
brinu o svom platnom bilansu i da osiguraju dovoljno međunarodne valute kako bi pokrili
kupljenu roba iz inostranstva, dok su Sjedinjene Države uvek mogle samo da naštampaju
više svoje valute. Vol strit i njegov manje regulisani pratilac, Siti (City of London),
dominirali su novim međunarodnim finansijskim sistemom i nizom međunarodnih
sporazuma - pre svega Sporazumom o finansijskim uslugama koji je proizašao iz

Urugvajske runde pregovora o GATT, koji su trajali od 1986-1994. godine - konsolidovali
su novu globalnu regulatornu strukturu koja je favorizovala finansijsku ,,inovaciju“
(slobodu finansijera da razviju još složenije instrumente za maksimiziranje provizija, bez
obzira koliko su rizični). MMF je, u međuvremenu, počeo da igra ključnu ulogu u
korišćenju duga za otvaranje tržišta globalnog Juga i prisilili „strukturalno prilagođavanje“
njihovih ekonomija, tako da su oni postali čvršće integrisani u dolarsko-volstritovski
režim. Na kraju, razvila se gomila novih međunarodnih ugovora, regionalnih trgovinskih
blokova i multilateralnih organizacija: evro je rođen, Sporazum o slobodnoj trgovini u

Severnoj Americi (NAFTA) je potpisan i Svetska trgovinska organizacija (WTO) je
pokrenuta. „Šok terapija“ MMF-a, tretman koji je prethodno, uglavnom, bio rezervisan za
Treći svet, sada se odvijala u Rusiji i istočnoj Evropi.

Ovaj niz izuzetanih uspeha je povezan sa drugom promenom u načinu američke
dominacije. U posleratnom periodu, u pokušajima da upravljaju svetskim sistemom, bilo je
neophodno da se SAD oslanjaju na niz desničarskih diktatura koje su sprečavale uticaj
komunizma. U ranoj, prelaznoj fazi dolarsko-volstritskog režima, talas izuzetnog nasilja,
pokrenut je u starom američkom „dvorištu“, počevši sa pučem u Čileu i kulminirajući sa
dugim iscrpljujućim ratom u Nikaragvi. To je delom bio otpor protiv pobunjenika,
nasuprot rastućim levičarskim pokretima, koji su bili pretnja položaju lokalnih poslovnih
klasa. Međutim, to je bilo povezano i sa nizom reformi - ekonomskom liberalizacijom koja
je ojačala poslovne elite sa međunarodnom orijentacijom, a kasnije, nakon što su ratovi
dobijeni, sa političkom liberalizacijom vezanom za diskurs ljudskih prava.

U svetu, nakon Hladnog rata, vladajući stav je bio da je liberalna kapitalistička
demokratija krajnja stanica istorije, završnica kojoj teže sve države. Što je više američko
,,dvorište“ bilo integrisano u svetski sistem, to je više otvaralo svoja tržišta, dozvoljavalo
da se javna dobra privatizuju i da ih vode američke kompanije. Što se više pridruživalo

globalnim i regionalnim trgovinskim sporazumima, manje je bilo potrebe da se tamo
direktno nasilno interveniše. Politički oblik diktature često je postajao više smetnja nego
sredstvo, a Sjedinjene Države su čak bile spremne da ponude ograničenu podršku za neke
prodemokratske pokrete, pod uslovom da se podudaraju sa ukupnim ciljem širenja
„slobodnog tržišta“, pod rukovodstvom jakih država.

Ali to je bila samo tendencija. Kao što smo videli, Sjedinjene Države se nisu mogle
u potpunosti lišiti starih, sirovih tehnika pučeva, marionetskih režima i ratova. Svetski
sistem, čak i da nije bio organizovan po nejednakostima koje pokreću sukobe, nikada ne bi
mogao da dostigne savršenu i stalnu koherentnost i na taj način se uzdigne do Kantovog
raja u večnom miru. „Skrivena pesnica“, kako ju je Milton Fridmen nazvao, uvek je
prisutna. Međutim, ta „skrivena ruka“ čini čuda, takođe.

72

GDE VOJSKE ZAKAŽU, TRŽIŠTA USPEVAJU

Osvajanje bez borbe

Zašto se američka imperija zamara podržavanjem državnog udara na Haitiju ili
Ekvadoru? Zašto su vlade jedna za drugom slale trupe u Dominikansku Republiku? Zašto
je Regan ušao u rat zbog malene ostrvske države Grenada? U mnogim slučajevima, teško
je razaznati materijalni interes koji je proporcionalan troškovima američke sile. Naravno,
na primer, na Grenadu nije izvršena invazija zbog trgovine muskatnim oraščićem? Da li je
moguće da su svi oni, kako je Oksfam ukazivao na američku politiku u Nikaragvi, bili
zabrinuti zbog „pretnje dobrog primera“?17 To bi značilo, u najmanju ruku, da bi se
,,interesi“ mogli tumačiti šire od uobičajene pretpostavke po kojoj se ratovi vode za naftne
kompanije ili za Pepsi i Junajted Frut. Naravno, takve usko sebične intervencije su se
vodile, s vremena na vreme. Ali imperija u punoj snazi ima ono što bi se moglo nazvati
višim pretenzijama. Njen viši cilj moguće je sažeti kao univerzalizaciju „slobodnog
tržišta“, institucija i zakona koji ih održavaju.

Jedna od dugoročnih koristi postizanja da se svako veće područje na svetu podvede
pod zakon tržišta je da, kada se jednom institucionalizuje, ono radi svoj posao gotovo
automatski. U stvari, tržište može često da pobedi tamo gde vojni napori nisu uspeli.
Uzmite za primer Vijetnam. Tokom 2000.godine i kasnije, više od četvrt veka nakon što je
Viet Min porazio SAD, otkrića Vikiliksa pokazuju da američka ambasada u Hanoju

ucrtava s izvesnim zadovoljstvom inkorporaciju vijetnamske vlade u globalizaciju koju
predvode SAD. Ovo uključuje postavljanje temelja za ulazak u Svetsku trgovinsku
organizaciju (WTO), učestvovanje u reformama koje upravljaju tržištem i programima

privatizacije i spremno pokoravanje ortodoksnom MMF-u u skladu sa svim potrebnim
preduslovima za učestvovanje u programima strukturalnog prilagođavanja MMF-a.18 Takvi
programi su ozloglašeni zbog efekata koji imaju na nacionalne ekonomije i zbog sramne
prirode zavisnosti koju stvaraju između dužnika i kreditora: ukratko, dužničkog ropstva. S
druge strane, oni su izuzetno korisno sredstvo za Sjedinjene Države, zbog toga što krediti
mogu biti selektivno raspoređeni da pomognu zemljama koje više duguju američkim
korporacijama ili onima koje su politički bliske vladi SAD.19

Zašto je vijetnamska vlada, nominalno socijalistička, koja je porazila američku
imperiju u stravičnom ratu, pristupila ovome? Kratak odgovor glasi, kako je pokušaj novog
Politbiroa da rekonstruiše ekonomiju ujedinjenog Vijetnama, na etatističkoj osnovi, nakon
ratnih razaranja, bio jednostavno neodrživ, u sve integrisanijoj i konkurentnoj svetskoj
ekonomiji. Pokušaj da se racionalno raspodele ekonomski resursi i da se efikasno planira
ispostavio se kao previše težak. U globalnoj ekonomiji u kojoj fluktuacije cena gotovo svih
proizvoda i usluga nisu ni pod čijom kontrolom i u kojoj je Vijetnam bio često izolovan, to
je bilo gotovo nemoguće.

Konačan zaključak Politbiroa je bio da su njeni problemi prouzrokovani
neuspehom da se povinuju „objektivnim zakonima“ koji svuda upravljaju ekonomskim
poslovima. Otkriće takvih „objektivnih zakona“ je u određenoj meri izbegavanje
odgovornosti. Kao što su planeri SAD znali, realne svetske ekonomije ne ponašaju se u
skladu sa takvim apstrakcijama, koje ne uzimaju u obzir složene odnose između političkih
struktura, prava, imovine i tržišta. To je ipak veoma zgodno, utoliko što je omogućilo
Politbirou da prati Gorbačovljevu administraciju, koja je prihvatila privatizaciju i
protržišnu politiku. Po kratkom postupku, pošto je Vijetnam imao više od milijardu USD

73

duga, MMF je ponudio svoje usluge i, naravno, preporučio istu mešavinu politike koju je
preporučivao svim budućim dužnicima: ukinite subvencije, uklonite kontrolu cena,
uklonite razmenu i kontrolu kapitala, izvršite privatizaciju i ostavite tržište na miru.

Zamka klasičnog duga je postavljena. Što je više Vijetnam pozajmljivao od MMF-
a, to mu je više bilo potrebno da se zadužuje, a stopa zaduženosti je porasla. Što je više
usvajao politiku „slobodnog tržišta“, to je više zavisio od tržišta i sve je manje bio u stanju
da primeni kontrolu. Sjedinjene Države su poslale apokalipsu u Vijetnam da bi izbegle
opasnost od ,,komunizma“ i doživele su neuspeh. Ali tamo gde one nisu uspele, uspeli su
dug, finansije i institucije globalnog kapitalizma.20 Ovo je, kao što slučaj Ekvadora
ilustruje, problem koji i dalje zaustavlja pokušaje da se oživi socijalizam u ovom veku.

Dolarsko-volstritski režim

Ekvadorski predsednik Rafael Korea (Rafael Correa) je opasno uplašio Vašington
svojim obećanjem da će da sprovede „socijalizam dvadeset prvog veka“. Proučavajući
depeše Vikiliksa, očigledno je kako je, od početka, ambasada u Kitu bila zabrinuta zbog
pojave ovog „tajanstvenog, populističkog, antiameričkog kandidata“.21 Kao i u slučaju
predsednika Haitija, Žan-Bertran Aristida, ,,populizam“ je bio problematičan za Sjedinjene
Države jer je povezan s antitržišnom politikom. Ipak, ovde je pristup SAD bio dosledno
daleko suptilniji i opušteniji nego u Venecueli, Haitiju ili Hondurasu. Njene intervencije su
bile ograničene, selektivne i bez tradicionalnih sabotaža, zavera državnog udara ili vojnih
intervencija - ako ostavimo po strani sporno pitanje kršenja suvereniteta Ekvadora od
strane Kolumbije u njenom ratu sa FARK-om koji su podržale SAD, čije upade čini se da
SAD nisu podržale.

Korea se pojavio kao vodeća figura u politici Ekvadora u periodu kada je Bušova
administracija pokušavala da pridobije podršku Latinske Amerike za Sporazum o
slobodnoj trgovini Severne, Centralne i Južne Amerike (FTA). Predsednik Venecuele Ugo
Čavez je već uspešno blokirao pokušaj puča koji su podržale SAD i sprovodio je
levičarsko-populistički program preraspodele i javne potrošnje. On je pokrenuo Bolivarski
savez za narode naše Amerike (ALBA), savez s Kubom koji je nameravao da uključi
Boliviju, Nikaragvu i Ekvador. Više od trgovinskog sporazuma, imao je jasan cilj da
integriše članice oko zajedničkog levičarskog političkog i socijalnog programa. Povezani
ugovori uključivali su međuvladinu energetsku kompaniju pod nazivom PETROSUR, koja

je finansirala socijalne programe, kao i regionalni medijski konglomerat TeleSUR, koji je

vlada SAD smatrala neprijateljskim entitetom.

Na prelazu milenijuma, Ekvador je bio potpuno punopravni partner Sjedinjenih
Država u njenom projektu neoliberalnog „slobodnog tržišta“. On je učestvovao u ratovima
protiv droge dopuštajući avionima za nadgledanje SAD da koriste njegovu vazduhoplovnu
bazu u Manti. Bio je podvrgnut dolarizaciji u januaru 2000. godine, korišćenjem američke

valute umesto svoje sopstvene. To je bio rezultat zaokreta politike koji su inicirale SAD
1999. godine, na kraju Klintonove ere. Sjedinjene Države su se poslednji put bavile
„diplomatijom dolara“ kada su pokušale da izvezu dolar u zemlje Latinske Amerike,
početkom dvadesetog veka. Međutim, to je bilo daleko ograničenije u prošlosti, pošto je
diplomatija SAD jednostavno težila da podstakne Latinsku Ameriku da usvoji dolar

uporedo sa svojom nacionalnom valutom.

Ovo je imalo svoje prednosti, posebno u zemljama ili ekonomijama koje su bile
samo delimično nezavisne i gde se nalazio veliki broj američkih radnika. U ovim

74

slučajevima, mogla se koristiti dvostruka valuta za održavanje Džim Krou (Jim Crow)
strukture, jer je radnicima SAD plaćano u dolarima a domaćim radnicima se plaćalo po

lokalnim tarifama. U doba Hladnog rata, pod vladavinom Bretona Vudsa (Bretton Woods),
SAD su izričito bile za to da latinoameričke vlade dedolarizuju, a da svoju valutu
održavaju stabilnom. Ovo je bilo delimično zbog toga što su američki kreatori politike
naučili važnu lekciju o međuratnom periodu, da monetarni sistem u kojem su valute vezane
za jednu vrednost zapravo pogoršava međunarodnu nestabilnost. To, takođe, predstavlja
priznanje koje kaže: da bi ove zemlje razvile čvrstu industrijsku bazu, trebalo bi da

iskoriste kontrole kapitala i da primene monetarnu politiku za podsticanje ekonomskog

rasta.
Milenijumsko pretvaranje u agresivnu „potpunu dolarizaciju“ - u kojoj je dolar

potpuno zamenio lokalnu valutu, na visokom nivou neoliberalne transformacije - bio je
značajan trenutak. To je značilo da nacionalne vlade odustaju od kontrole monetarne i
devizne politike - važnih instrumenata za demokratske intervencije u tržišnim

ekonomijama - u interesu borbe protiv inflacije, koja je devedesetih godina razorila
ekonomiju Ekvadora i u interesu održavanja stabilnih uslova investicija za finansije.

Publikacije vlade SAD su istakle da je ova transformacija otvorila nove mogućnosti
za finansijske institucije SAD i pružila vitalnu, materijalnu osnovu za novu zonu slobodne
trgovine. U međuvremenu, devalvacije valuta više nisu bile u rukama nacionalnih vlada,
već su sada bile pod kontrolom Federalnih rezervi SAD.22 Ovo je pomoglo lokalnim
elitama koje su u savezu sa Vašingtonom da drže neoliberalnu politiku pod kontrolom. To
je bilo veoma kontroverzno u Ekvadoru, delimično zbog uslova koji su došli s tim:
smanjenja plata, otpuštanja u javnom sektoru, kao i povećanja cene gasa. Protesti zbog tih
mera ujedinili su se zbog istog cilja sa rastućom mobilizacijom domaćeg stanovništva u

zemlji i formirali jedan deo osnove za popularne pokrete koji su kasnije doveli Koreu na

vlast.
Još 2005. godine, kada je Korea bio ministar privrede u populističkoj

administraciji, ambasada SAD u Kitu je primetila da je on „snažni kritičar pregovora o
FTA“. Korea je favorizovao napuštanje čvrste fiskalne politike bivše administracije koja je
blisko sarađivala sa SAD i koristila prihode od nafte za ulaganje u zarade i razvoj u javnom
sektom. On je bio kritičan prema „liberalizaciji trgovine u celini... MMF-u i bilo kojoj
izvornoj ekonomskoj reformi“.23 Dodatna depeša istakla je da je „Korea dao javnu
izjavu 21. aprila, u kojoj kaže kako bi o spoljnom dugu trebalo ponovo pregovarati, da je
neophodno prihode od nafte trošiti na socijalne programe, da bi Ekvador trebalo da bude

potpuno suveren u svojim odnosima sa MMF-om, kao i da bi svaki sporazum o slobodnoj
trgovini trebalo da bude dostavljen na referendum (gde, verovatno, ne bi bio izglasan)“. U
depeši su, u nastavku, prijavljeni mogući problemi, koje je izrazio predsednik centralne
banke, da Koreine izjave mogu dovesti do „ozbiljne finansijske štete“.24 Sledeća depeša
izražavala je još veću uznemirenost: ,,Od ključne važnosti su rani pokazatelji da drski
mladi ministar privrede Rafael Korea razmatra o moratorijumu duga.“25 S jedne strane,
SAD ne bi trebalo da budu previše zabrinute ako vlada u svojoj sferi uticaja napravi neke
ustupke narodnom pokretu, malim podizanjem javne potrošnje. Takve mere mogu biti

privremene. Ali i nakon trideset i tri godine od kako je ekvadorski vojni diktator, general
Rodrigez Lara (Rodriguez Lara), obećao da će eksploatacija naftnih resursa u zemlji
pomoći da se ublaži siromaštvo, zemlja je još uvek bila razorena tim istim siromaštvom.

Preuzimanje kontrole nad naftom i preusmeravanje prihoda od nafte na otplatu duga, bile
su mere od suštinskog značaja, ukoliko je trebalo povećati socijalna davanja. Dug zemlje je

75

bio i ključna komponenta finansijskih interesa Ekvadora i kritična prednost kojom bi se
ohrabrile uzastopne vlade da sproveduVašingtonski model. Prema tome, vlada je napuštala
„fiskalnu odgovornost“.

Povrh toga, Korea je bio glasni protivnik dolarizacije,26 koju bi ukinuo, samo kada
bi znao da je izvodljivo. Podržao je državnu kontrolu nad naftnim poljima i posvetio se
okončanju sporazuma sa vojskom SAD. Međunarodnim finansijskim institucijama, što ne
iznenađuje, nisu se sviđale Koreine ideje. Smatrali su ih „naivnim i zastarelim“ i one su
,,doprle“ do ključnih zvaničnika koji su imali nameru da osujete ovaj plan.27

Bez obzira na to, ispostavilo se da nije bilo nikakvog smisla očekivati da će
poslovna klasa Ekvadora pružiti odlučan otpor. Poslovni svet je privatno mrmljao o
,,zabrinutosti“, ali bilo je „malo znakova o odlivu kapitala“. Vlada SAD, uprkos brigama,
bila je taktički oprezna, obraćajući se Organizaciji američkih država da nadgleda situaciju.
Ekvadorska vlada je na posetu OAS „gledala sa skepsom“, ,,pre će biti da su ih na vlast
dovele nacionalističke pristalice i protestni pokreti“. Ambasada je preporučila, da bi se
„ublažio lokalni otpor stranom [doslovno] nadzoru unutrašnje političke situacije, da misija
OAS bude ohrabrena da pokrene teme koje se tiču budućnosti i na taj način odvrati pažnju
od prepoznavanja ili osude promena u samoj vladi“.28

Kasnije, kada je izgledalo verovatno da će Korea pobediti na predsedničkim
izborima 2006. godine, SAD su uložile novac u „izborne radne grupe“ u pokušaju da
oteraju podršku „populističkim političarima koji su narodu obećavali čarobna rešenja koja,
nigde nisu zaživela“. Ambasada je primetila: „Upozorili smo naše političke, ekonomske i
kontakte sa medijima na pretnju koju Korea predstavlja za budućnost Ekvadora.“ Kako se

ispostavilo, Nacionalna fondacija za demokratiju, organizacija osnovana 1980. godine da
bi preuzela neke tajne funkcije CIA, takođe je te godine uložila jedan milion USD u
Ekvador. Veliki deo tog novca je bio raspoređen kako bi pomogao glavnoj Koreinoj

opoziciji. I pored toga, ambasada je navela da je ostavila otvorena vrata za dijalog sa
Koreom kako bi se „izbeglo otuđenje“.

Uprkos subvencijama SAD, Korea je pobedio. Zaista, on je brzo imao ono što su
Sjedinjene Države zvale - sa određenom dozom divljenja - „najjačom političkom
organizacijom koju je zemlja videla, nakon povratka na demokratiju 1979. godine“. Što je
još važnije, profil te organizacije predstavljao je duboku generacijsku promenu, sa svojim
predstavljanjem u Narodnoj skupštini ,,gde su bili dobro zastupljeni relativno mladi i dobro
obrazovani, žene, Afro-Ekvadorci i domorodačko stanovništvo“.30 Njegov program, navela
je ambasada, bio je relativno ,,umerena“ verzija onoga što su Čavez i Morales zvali
„socijalizam dvadeset prvog veka“.31U stvari, s obzirom na bauk alternativu punokrvnog
Čavizma, SAD su se, izgleda, prijatno iznenađene koliko je Koreina vlada bila
druželjubiva. Osim radoznalosti, čak je i radikalna ustavna reforma 2008. godine proizvela
slabu reakciju ambasade.32 MMF je, sa svoje strane, pokazao da „nije zaslužio visok stepen
anksioznosti“.33

Među pozitivnim znacima koji su dolazili iz Ekvadora bila je Koreina spremnost za
borbu protiv društvenih pokreta koji su ga doveli na vlast, kao kada su protesti izazvali
isključenje naftovoda. ,,Za razliku od prethodne administracije kada je vlada Ekvadora
poslala timove za pregovore sa zajednicama o dodatnim pogodnostima, Korea šalje snažan
signal da neće podržati proteste koji utiču na ključne prihode koje zemlja ostvaruje od
nafte.“34

Svakako, Koreina „sklonost ka tržišnoj intervenciji“ je bila iritantna. Pozivajući se
na slučaj ograničenja koje je postavljeno na cenu mleka, ambasador je istakao da, iako

76

teško da je to bila ekstremna politika, „nije dobar znak ukoliko ova vrsta kontrole počne
šire da se koristi“35. Poreske reforme koje je administracija sprovodila „oduzimale su dah“
zbog svoje ambicioznosti i neočekivanosti, ali bile su „verovatno, više dobre nego loše“.
Ambasada je ponavljala stavove Ekvadorske biznis klase koja je bila jako kritična prema

nametanju poreza na kretanje kapitala jer bi to dovelo do njegovog odliva. Isto tako je,
pozivajući se na MMF, ukazala da je odluka o zamrzavanju PDV-a, umesto o njegovom
ukidanju, pokazala da je vlada relativno pragmatična.36 Čak i kada je javna potrošnja
dramatično porasla, dostižući četrdeset četiri posto BDP-a u 2013. godini, MMF je bio
relativno milostiv tokom savetovanja ekvadorske vlade, priznajući važnu ulogu javnog
sektora u pokretanju rasta, dok je i dalje zagovarao investicije privatnog sektora.37

Ono što je vlada SAD smatrala konstantno problematičnim, bile su mere koje je
administracija sprovodila, a kojima je bio cilj jačanje nacionalnog suvereniteta nasuprot
njenom uplitanju u neoliberalni model razvoja. Rezultat toga, bilo je povlačenje Ekvadora
iz nekoliko bilateralnih sporazuma,38 uključujući i one sa Sjedinjenim Državama. Ekvador
je napustio Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova,39 sud Svetske banke
formiran 1965. godine da arbitrira u sporovima između država i privatnog kapitala.
Odbacio je molbe velikih kompanija, kao što su Epl i RIM, da ukine carine; 40 Reformisao
je zakon o intelektualnoj svojini da bi podržao pristup lekovima - uključujući lekove protiv
HlV-a - kao vitalni javni interes.41 Važno je, što je odražavajući podršku administracije za
povratak uvoza supstitucija, proizvodnja lekova trebalo je da favorizuje domaće
proizvođače, a ne multinacionalne kompanije.

Prema tome, ono što je američka vlada jedino mogla da uradi u Ekvadoru, umesto
da satanizuje vladu i pruži svoju podršku iza vojnog puča, bilo je da prigovara. Postoje u
depešama pojedini dokazi o lobiranju, tajnom manevrisanju i koordinaciji sa

farmaceutskim poslovnim interesima u vezi sa patentima lekova - iako sa malim krajnjim
efektom. Međutim, u većini slučajeva, ambasada je bila ograničena isključivo na gunđanje.
Što se tiče odbijanja kompanija Epl i RIM, ambasada SAD se mrzovoljno žalila da ove
kompanije, koje su među ,,najlegendarnijim“ u svetu, nisu bile dočekane „raširenih ruku“.
Žalila se da ekvadorski lideri, očigledno nisu bili „zainteresovani za oslobađanje
preduzetničkog duha“, već da imaju ,,kratkoročni“ fokus na „izjednačavanje društva, štiteći
ono što imaju i puštajući strane kompanije u Ekvador pod njihovim uslovima“.42

Na kraju, zbog svog ovog glumatanja i svih upozorenja o Koreinom „tajnom
oružju“ i njegovim „čarobnim rešenjima“ koja su predstavljala ,,katastrofu“ za ekvadorski
razvoj, SAD su morale nerado da priznaju uspeh ove vlade pošto - upravo suprotno od
odlivanja - Ekvador je privukao kapital.43 Odgovor ambasadora i ostalog diplomatskog
osoblja, Korei je svakako bio veoma bombastičan i pun samoopravdanja, ali kada su
napomenuli da je politika vlade bila više ,,praktična“ od njene retorike, bili su lukavi.

Videli su da, ukoliko je administracija zaista imala cilj da se razvije u svetskoj ekonomiji
integrisana pod američkom dominacijom, imala je ograničen prostor za manevar. Odliv
kapitala je stalno navođen kao opasnost - a bilo bi zaista opasno za vladu da osporava

osnovna prava kapitala.
Kao što jeste, reforme odražavaju umerene, progresivne težnje vezane za ono što

ambasada, takođe lukavo, smatra generacijskom smenom u politici Ekvadora. Koliko god
je Korein nacionalizam i blagi reformizam iritirao sklonosti američkih diplomata
školovanih u SAD na doktrini „slobodnog preduzetništva,“ položaj poslovne klase u zemlji
nije bio ozbiljno ugrožen. U vreme pisanja ovog teksta, nastavilo se učešće Ekvadora u
globalnim institucijama kao što su Svetska trgovinska organizacija (WTO) i bliski rad sa

77

MMF-om. Malo je verovatno da će napustiti dolarizaciju, koja je ponudila kontrainflatorni
bedem koji su tražili finansijski investitori. Dugoročni izgledi za investitore SAD čak bi se

mogli i popraviti razvojem autonomne industrijske baze Ekvadora.

Prethodno poglavlje ispitivalo je kako se tortura razvila kao sredstvo imperijalne
discipline i kako je CIA uložila decenije rada pokušavajući da pronađe suptilnije i
efikasnije načine torture, čineći mučenje nepotrebnim. Analogno tome, američka imperija
je razvila daleko suptilniju nauku o dominaciji od svojih prethodnika. Slučaj Ekvadora
pokazuje da, kada se jednom uspostavi tržišna zavisnost i temeljno se institucionalizuje
globalni kapitalizam pod američkom dominacijom, što je Marks jednom nazvao „troma
prisila ekonomskih odnosa“, učiniće mnogo posla sama po sebi.

IMPERIJALIZAM SLOBODNE TRGOVINE

Kada ovce jedu ljude: rezervati u dvadesetprvom veku

Tomas Mor (Thomas More) se žalio u svojoj fikciji Utopija da su ovce počele da
jedu ljude. Kako su se tako blaga stvorenja, „stvorena da budu umiljata, pitoma i da malo
jedu,“ pretvorila u divljake? Mor je okrivio rezervate. Bio je to proces u kom su gospodari,
težeći da zarade novac kroz proizvodnju vune, isterali seljake sa zemlje gde su obično bili
naseljeni. Rezultat je bio sledeći: ljudi su gladovali, dok su ovce pasivno pasle.

Od petnaestog do osamnaestog veka, ogromne površine zemlje, pretvorene su u
privatno vlasništvo. Kao što je ekonomista Karl Polanji (Karl Polanyi) naglasio, da nije
bilo intervencije država Tjudora i Stjuarta u upravljanje opadanjem, socijalna katastrofa bi
bila rezultat koji je mogao biti dovoljan da zbriše veći deo čovečanstva.44 Ovaj proces se
ponavljao iz oblasti u oblast, pošto je sve više životnih područja, koja su prethodno
smatrana opštim, sada komercijalizovano. Prvo su ovce jele ljude, onda su mašine
zagospodarile čovečanstvom. Sada, naš gospodar, sve više postaju informacije.

Godine 2014, Vikiliks je otkrio nacrte dva nejasna ugovora o „slobodnoj trgovini“.
Jedan se zvao Sporazim o trgovini uslugama (TISA)45 - koji se gurao kroz WTO - a drugi
se zvao Transpacifičko partnerstvo (TPP).46 Kao i obično, to su pogrešni nazivi koji se
odnose na sporazume, kao na ugovore o „slobodnoj trgovini“, pošto obim njihovog

delovanja znatno prevazilazi pitanja trgovine. Centralno pitanje u tim nacrtima nije
trgovina već imovina i okolnosti pod kojima se informacije mogu smatrati imovinom.

Poreklo ideje intelektualne svojine proteže se unazad do sedamnaestog veka.
Međutim, tek sa porastom naprednih informacionih i komunikacionih tehnologija, postala

je glavni globalni problem kakav predstavlja danas. Pojava ovih tehnologija poklopila se sa

globalizacijom finansija i trgovine, pojavom transnacionalnih korporacija kao velikim
globalnim akterima i širenjem i razvojem međunarodnog komercijalnog i imovinskog
prava. Ovo su snage koje su napravile intelektualnu svojinu mogućom, u njenom
sadašnjem obliku.

Prava intelektualne svojine u eri interneta postala su moderni oblik pravnog
rezervata - sredstvo kojim se status dragocenog znanja premešta na račun većine koja nema
vlasništvo nad znanjem. Ona su institucionalizovana kroz uzastopne mnde trgovinskih
pregovora i priznata su u globalnim telima kao što su: Svetska organizacija za

intelektualnu svojinu UN (WIPO), WTO (sa sporazumima vezanim za trgovinu
intelektualne svojine ili TRIPs) kao i EU i OECD. Ovakvo stanje stvari niti je neizbežno
niti ,,prirodno“47, ali razgovori na nivou globalnih institucija u velikoj meri su zasnovani na

78

sporazumu između stranaka u pogledu prirodnosti i neizbežnosti intelektualne svojine, uz
razlike koje su u velikoj meri ograničene na pitanja primene.

Jasno je iz procurelih dokumenata da je američka imperija, oličena u SAD kao
trgovinskom predstavniku, vršila pritisak za globalizaciju najgrubljeg tumačenja
postojećeg zakona o autorskim pravima. Deo nacrta TPP koji je procurio preko Vikiliksa, u
središte uključuje poglavlje o pravima intelektualne svojine, koje zahteva zakone koji
kažnjavaju zaobilaženje Tehnologije upravljanja digitalnim pravima (DRM), produžava
uslove autorskih prava i tretira kršenje poslovne tajne kao krivično delo (što potencijalno
može kazniti novinare). Osim tih mera, Vikiliks je naglasio opasnost po zdravstvenu
zaštitu, pošto su Sjedinjene Države navodile prava intelektualne svojine da bi branile
pravno stvaranje veštačkih monopola u proizvodnji i maloprodaji lekova koji spašavaju
živote, uključujući i lečenje raka.48

Nacrtu sporazuma TPP, naravno ne nedostaje sofisticiranost. On prepoznaje da će
privrženost TRIPS-u morati da se promeni u svakoj državi članici priznanjem njihovih
pravnih tradicija i fleksibilnošću pošto je na te metode i taktike potrebno sprovesti ovakve
zakone. Priznaje da će države članice morati da sprovedu određenu zaštitu za pristup
povoljnoj medicinskoj i zdravstvenoj zaštiti, bez kojih bi ugovor mogao biti demokratski
neodrživ. U nekim verzijama sporazuma, to bi moglo značiti davanje ograničenih
izuzetaka pacijentima, tako da bi vlade mogle - u ogranučenom broju slučajeva - dozvoliti

proizvodnju lekova sa niskim cenama u zamenu za autorska prava nosioca patenta. Ipak,
tokom pregovora, dostupnost čak i ove opcije bila je ograničena.49

Sporazum o trgovini uslugama (TISA), koji je vodila koalicija članica WTO na
čelu sa SAD, imao je slične odredbe, tražeći, na primer, da se spreče nacionalne vlade da
primenjuju svoja prava o privatnosti.50 Takođe, podržava privatizaciju javnih usluga -
drugi oblik modernih rezervata - a promoviše ukidanje propisa koji štite ekološke ili radne
standarde. Zemlje koje potpišu TISA bile bi zaključane u svoje postojeće obaveze
liberalizacije i prisiljene da ih prošire, na taj način sužavajući prostor za demokratsko

kreiranje politike.
Kao i kod prethodnih procesa stvaranja rezervata, obećane nagrade su značajne.

Privredna komora SAD pretpostavlja da „isplata... može biti ogromna“ i ,,prilika jednom-
u-generaciji“ za američke kompanije koje se bave uslugama:51 „Uklanjanje barijera u
trgovini uslugama moglo bi povećati izvoz usluga SAD sa osamsto šezdeset milijardi
USD, koliko je sada - više od rekorda iz 2012. godine od šeststo trideset dve milijarde
USD - na čak 1.4 biliona USD“. Komora je balavila. I zaista, sa transnacionalnim firmama
kojima je dat monopol kontrole nad razvojem i prodajom ključnih lekova, tehnologijom i
sadržajem u ime intelektualne svojine i sa američkim kompanijama koje su pozvane da
profitiraju od pružanja javnih usluga, teško je uskratiti im pravo da zadovoljno trljaju ruke.

Ovi ugovori su nejasni, kao i većina takvih dokumenata. Pošto su o njima

nacionalne vlade pregovarale relativno u tajnosti, ugovori se sprovode bez konsultacija.
Smatramo da nama upravljaju prema ovim zakonima, bez obzira što nikada nismo znali
kako ili zašto su nametnuti. To je delimično zbog toga što su takvi ugovori zgodan način
da se zaobiđu demokratski procesi. Na primer, kada je Ministarstvo trgovine SAD želelo
da sprovede oštre zakone koji kriminalizuju zaobilaženje DRM-a krajem devedesetih

godina dvadesetog veka, a nije bilo sigurno u reakciju kongresa na takve predloge, ono je
lobiralo kod trgovinskog predstavnika SAD da ih predložiti na WIPO. Uz pravila koja su
na taj način uključena u obavezujući globalni sporazum, Kongresu bi moglo biti naloženo

79

da ih sprovede u zakon.52 Rezultat je bio Milenijumski zakon o digitalnim autorskim
pravima, koji je odigrao ključnu ulogu u zaštiti intelektualne svojine na internetu.53

Da nije postojao Vikiliks, ne bismo imali na raspolaganju čak ni oskudne
informacije o postojećim reformama. Samim tim, ne bismo imali priliku da protestujemo,
kao stotine globalnih organizacija koje su to uradile kada su otkrića obelodanjena. Kao što

ovi primeri pokazuju, tajnost nije uvek jednaka zaveri. Naprotiv, postoje duboke podele
unutar i između nacionalnih vlada oko toga kako nastaviti i oko ispravnog institucionalnog
mesta za akciju. Procureli sadržaj TPP-a pokazuje kako su SAD smatrale da je teško
mobilisati sporazum na autorskim pravima koje one favorizuju.54 Na sličan način, iako su
mnoge politike zastupljene u međunarodnim sporazumima vodile moćne poslovne
koalicije - TRIPS je bio izraziti primer - ne postoji jednostavno premeštanje između

poslovnog konsenzusa i vladine politike. Odredbe TPP-a su kontroverzne sa nekim
elementima farmaceutske industrije, dok se, u celini, može očekivati da će profitirati od
njih: proizvođači generičkih lekova izvlače svoje prihode uglavnom iz proizvodnje i
maloprodaje nebrendiranih verzija brendiranih lekova i direktno su ugroženi širenjem
monopolističkih prava velikih farmaceutskih kompanija.56

Nije neophodno da postoji savršeni spoj između komponenti ove novonastale
globalne arhitekture. Na primer, jedan od razloga zašto američki političari guraju TPP je
zato što se WTO smatra previše otpornom na određene programe koje favorizuju
investitori iz SAD.57 Ovi nacrti sporazuma, štaviše, stoje u dugom nizu neuspelih

sporazuma i propalih pregovora, od Multilateralnog sporazuma o investiranju (koji je
odbačen nakon javnog protesta koji je doveo Francusku do sanacije 1998. godine) do

Trgovinskog sporazuma protiv falsifikovanja ACTA (koji se raspao 2012. godine nakon
što ga je evropski parlament odbacio). Ne postoji ništa neumoljivo u njihovom uspehu.

Sanacija banaka, globalizacija finansija

Jedan od najšokantnijih aspekata finansijskih usluga koje su pridodate TISA, koji je

distribuirao Vikiliks, je da pokazuje da najdublja svetska ekonomske kriza od Velike
depresije nije učinila ništa da promeni finansijsku ortodoksnost vodećih svetskih država.
Američka imperija se očigledno i dalje zalaže za iste finansijske regulatorne modele kao
što je bilo u danima „zlatne ekonomije“, kada je Vol strit bio u ekspanziji, a internetu se
još uvek pristupalo preko telefonske linije (Dial-up). Kako je ovo neobično: banke je brzo
uhvatila panika i, poput Danaidinih krčaga, prosipale su javni novac onoliko brzo koliko se
novca ulivalo. Sada, pošto su ih podigle na noge agresivne državne intervencije, one su
povratile kontrolu. Kao što se generalni sekretar Međunarodne konfederacije sindikata
požalio: „Vlade pregovoraju o finansijskim regulativama u tajnosti, umesto da se prihvate
nedovršenog regulativnog zadatka koji je pokrenuo aktuelnu globalnu ekonomsku krizu

2007. godine. To prkosi uverenju da su one, zapravo, planirale da pomognu bankama koje
su već bile „prevelike da bi propale“ i drugim finansijskim konglomeratima da se
prošire“.58

U TISA, SAD i njeni saveznici pokušavaju da izgrade sporazum po modelu koji je
ranije sadržan u prilogu Opšteg sporazuma o carinama i uslugama iz 1994. godine i u

Sporazumu o finansijskim uslugama iz 1999. godine: model GATS finansijske regulative.
To su, kao što je Džejn Kelsi istakla u analizi za Vikiliks, iste države koje su razvile
probankarske propise koji su od suštinskog značaja u omogućavanju globalnog
finansijskog kraha - i iste države koji su blokirale pokušaje da se preispitaju globalna

80

pravila o finansijama u WTO nakon što se to dogodio. Oni sebe nazivaju Stvarno dobrim
prijateljima usluga - u ovom slučaju, termin ,,usluge“, znači finansijske kompanije. I
njihovo prijateljstvo je dobro služilo finansijskoj industriji, pomažući da se osigura da Vol
strit ostane isto toliko dominantan danas kao što je bio kada je lobirao države da usvoje
Sporazum o finansijskim uslugama WTO 1999. godine.59

Osnova ranijeg dogovora je bila je da se „stavi pod ključ“ liberalizacija finansijskih
tržišta, na taj način ubedivši potpisnike da postupno uklone zakone i ograničenja koji štite
njihove bankarske i industrijske sektore. Model GATS zahtevao je od država članica, na
pragmatičan način koji je bio razuman u domaćem kontekstu, da vrate sva ograničenja na
finansijska ulaganja koja bi se razumno mogla izostaviti. Pošto je pokrivao oko devedeset
posto globalnih finansija prihodima, njegov posao je uglavnom bio da integriše ekonomiju
globalnog Juga - tamo je bilo relativno malo trgovinskih barijera između SAD i EU. S
obzirom na to da je potpisan ubrzo nakon velikog finansijskog kraha u jugoistočnoj Aziji,
ovaj sporazum je doneo neku prodaju. Ali ključni sastojak debakla elite, koji je doveo do
„kreditne krize“ i globalne depresije jeste izuzetni kulturološki uspeh kapitalizma u doba

neoliberalizma.
Finansije je trebalo shvatiti kao pravo oličenje kapitalizma i bile su povezane sa

vrlinama inovativnosti, dinamičnosti i čarima agresivnosti izazvane testosteronima i
preuzimanjem rizika. Sa velikim rizicima, na kraju krajeva, došla je velika nagrada. A
zemljama na Jugu je rečeno da, ako otvore svoja finansijska tržišta, tokovi ,,vrućeg“ keša
će pokrenuti njihove spore ekonomije. Takve tvrdnje, bile su samo puste bajke: veći deo
tokova novca u finansijskim tržištima nema nikakve veze sa pokretanjem investicija u
proizvodnom sektoru. To su opklade - veoma razrađena i rizična kockarska sredstva,
pomoću kojih se investitori nadaju da će napraviti proviziju. A s obzirom na to da se novac
ne materijalizuje ni iz čega, magijom, on mora dolaziti iz prihoda koje pokreću
produktivne investicije. Dobiti od investiranja, na primer, u tržišta kapitala, u suštini su
odliv produktivnih investicija. Postoji svakako malo empirijskih dokaza o vezi između
finansijske ,,inovacije“ i poboljšanog rasta.60 Ali obećanja o rastu su bila veoma

zavodljiva.
Ipak, ovde se dešavalo mnogo više od samog zavođenja. Značajne poslovne grupe

na globalnom jugu su bile spremne na korist od liberalizacije. Smatrale su kako su
ograničene zaštićenim domaćim tržištem i kontrolom kapitala i da su limitirane
smanjenjem dobiti od industrijskih investicija. Oslobođenje i rast finansija, kao i

privatizacija, ponudili su velike prihode bez presedana investitorima koji su mogli to da
iskoriste. Ovo je bio značajan faktor u „strukturalnom prilagođavanju“ zemalja na jugu.
Nije samo bilo reči o tome da MMF koristi dug kako bi manipulisao slabim vladama. Iste
države Trećeg sveta koje su kroz Generalnu skupštine UN progurale Povelju o
ekonomskim pravima i obavezama država 1974. godine, koja nalaže korišćenje
nacionalizacije i eksproprijacije za rešavanje ekonomskih poremećaja i socijalnih
nejednakosti, već su napustile ove strategije do sredine osamdesetih godina.

Od tada, rasprava se odnosila na brzinu i pravo vreme reformi koje su imale za cilj
da otvore tržišta, uklone prepreke kao što su finansijska ograničenja i radni učinak i da
dozvole stranom kapitalu pristup domaćim resursima.61 Ukidanje ovih mera predstavljalo
bi značajan gubitak za investitore u tim ekonomijama, što bi dovelo do odliva kapitala i
valutne panike. To, samo po sebi, predstavlja značajan podsticaj i disciplinski mehanizam
koji je držao većinu zemalja na istoj putanji, ka sve većoj liberalizaciji i integraciji u

svetsku ekonomiju.

81

Takođe, treba uzeti u obzir i promenjivi položaj banaka. Proizvod finansijalizacije
je to da kreditnu sposobnost država sada u potpunosti određuju finansijska tržišta, a
posebno agencije za procenu kreditnog rejtinga. „Velike tri“ agencije - Standard i Pur
(Standard & Poor), Mudi (Moody) i Fitč (Fitch) - čine oko 90 procenata kreditnog rejtinga
globalnog tržišta. Vladina istražna komisija o finansijskoj krizi smatrala je da su njihove
aktivnosti pre kraha bile „ključne u omogućavanju finansijskog topljenja“, „bitni zupčanici
na točkovima destrukcije“62 - uglavnom zbog njihove pozitivne ocene hipotekarnih hartija
od vrednosti, čija je osnovna nesigurnost ubrzala krah. Ipak, ove agencije su funkcionisale
i dalje funkcionišu, kao ključni regulatorni mehanizam u globalnim finansijama. Štaviše,
pošto im je sedište u Njujorku, one su odgovorne vladi SAD. Kao i sve finansijske
institucije, njihove funkcije i mogućnosti su proizvod regulativa i političkog autoriteta.

Pored ovih agencija, banke Vol strita su postale strateški nervni centar ne samo
finansijskog kapitala, već i svetske ekonomije. U Sjedinjenim Državama, između 1973. i
2007. godine, kao rezultat politički vođenih promena u domaćoj i globalnoj ekonomiji,
finansijska dobit je porasla sa šesnaest posto na četrdeset jedan posto od ukupne dobiti u
ekonomiji SAD.63 Vol strit je činio nešto više od trećine ukupnih globalnih finansijskih
transakcija. A sa ekonomskom težinom dolazi intelektualna moć. Banke pružaju tehničku
stručnost, obuku, pravno znanje i profesionalne diskurse da se finansijske zajednice

organizuju. One sastavljaju ekonomski savet koji vlade prate i distribuiraju informacije
koje određuju medijsko izveštavanje. Na vrhu bankarskog sistema SAD su, naravno,
Federalne rezerve, koje su postale tačka visoke klase u ekonomskom istraživanju.64
Američke finansije su, stoga, izuzetno dobro postavljene da sačuvaju svoju poziciju u

svetskom sistemu, brane svoje interese protiv demokratskih redukcija i vuku napred
integraciju i institucionalizaciju međunarodnih tržišta od kojih imaju profit.

Trajnost modela GATS, zato je manje iznenađujuća nego što se čini. U kontekstu

ukupne reakcije na krah vlade SAD i njenih saveznika, jasno je da je glavni cilj
zakonodavstva, nakon kraha, da sačuva sistem što je više moguće. Jedan od prvih koraka
koje je vlada SAD preduzela bio je da sazove ekonomije G20 i uspe da ih obaveže da ne
donose one vrste ograničenja trgovine i tokova kapitala koje su nacionalne ekonomije
preduzele kao odgovor na Veliku depresiju. Preuzimanje značajnih ovlašćenja da
interveniše na tržištima od strane država, upravo suprotno od suprotstavljanja ovoj
tendenciji - to ju je pojačalo. Banke su sanirane u zamenu za izuzetno male promene sa
nihove strane. Vlada je preuzela sav rizik od „toksičnih dugova“, položila sve finansije i
dozvolila privatnom sektoru da odredi cenu sredstava. Kao što su vladini zvaničnici u više

navrata insistirali, svaka reforma morala je da se realizuje u saradnji sa bankarima, na taj
način postavljajući ograničenja na ono što se realno moglo učiniti. Tim finansijskim

institucijama koje su bile nacionalizovane bilo je dozvoljeno da rade kao privredni subjekti

na dohvat ruke vladi i uglavnom su se vratile u privatni sektor, kada su postale profitabilne.
Novi propisi su bili skromni. Imali su za cilj veću transparentnost i u određenoj meri
ograničenu zaštitu potrošača. Međutim, nije bilo novih ograničenja o veličini bankarskih
rezervi, nije bilo namere za reformom agencija za procenu rejtinga i nije bilo pokušaja da
se vrati neka vrsta teže regulatorne strukture koju je predstavio Glas-Stigal (Glass-Steagall)
u Sjedinjenim Državama.65

Centralno mesto dolara i Vol strita u globalnom sistemu, daje preveliku političku
prednost Vašingtonu da zadovolji svaki svoj apetit - što je značilo ne samo pokoravanje
banaka, već i reformu institucija globalne trgovine i same američke savezne države. Ipak,

82

priroda globalnog finansijskog kraha i njegovi odjeci ukazuju na veoma uznemirujuću
istinu o imperiji.

Kriza koja je proizašla iz bankarskog kraha SAD, bila je globalna. Nije pogodila
samo Siti (City of London), sa kojim američke banke imaju snažne transatlantske veze, a
koji efikasno deluje kao ofsor raj za investitore SAD - ponekad pod nazivom
,,Gvantanamo“, zato što bi se neko mogao izvući sa stvarima koje nisu bile dozvoljene na
američkom kopnu.66 Gadno je pogodila evrozonu i ubrzala niz kriza „suverenog duga“
koje su umalo potopile jedinstvene valute. Takođe je pogodila istočnu Aziju, bez obzira na
nadu da će taj region biti u mogućnosti da izbegne oluju.

Ovo je dokaz obima ekonomskog prožimanja koji je već razvijen i do koje mere
ostatak sveta zavisi od američke ekonomije. To je, takođe, vrlo dobar razlog zašto, nakon
najgore ekonomske krize iz 1930.godine, SAD i dalje mogu da vode široku koaliciju
država pošto vrše pritisak na dalje učvršćivanje „vašingtonskog konsenzusa“.

Dominacija Vol strita podseća na britansku dominaciju svetskom trgovinom u
devetnaestom veku, zato što američki interesi postaju na neki način sinonim za svetske
interese. Ako on padne, svi padamo sa njim.

83

4. INDEKSIRANJE IMPERIJE

Sara Harison (Sarah Harrison)

ŠTA JE PLUSD?

Javna biblioteka diplomatije SAD („The Public Library of US Diplomacy“), ili
,,PlusD“, je veoma velika i svakim danom sve veća, zbirka internih dokumenata Stejt
departmenta koje je Vilkiliks objavio u pretraživim arhivama. Biblioteka je počela sa
radom 2010. godine i u vreme pisanja sadržala je 2.325.961 pojedinačni dokument, koji se
sastoje od oko dve milijarde reči, obuhvatajući tri zbirke depeša: Kejblgejt, Kisindžerove
depeše i Karterove depeše. Odeljenje za inostrane poslove vlade SAD je Stejt department.
Zadatak Stejt departmenta je da nadgleda ambasade i konzulate SAD u celom svetu. Sve
ambasade ili konzulati imaju prepisku sa Stejt departmentom u Vašingtonu DC,
razmenjivanjem međusobnih dnevnih telegramskih izveštaja ili ,,depeša“, koristeći
poseban sistem elektronske komunikacije.

Plus D u okvim toga sadrži publikaciju Vikiliksa poznatu kao Kejblgejt: zbirku
depeša Stejt departmenta koje je Vikiliks objavio 2010. i 2011. godine. Sam Kejblgejt se
sastoji od 251.287 depeša, što ukupno čini 261.276.536 reči. Kada bi se štampao u
standardnoj veličini fonta, Kejblgejt bi formirao red dug više od šest hiljada kilometara - a
to je udaljenost do centra Zemlje. Depeše imaju u proseku hiljadu trideset devet reči i
otkrivaju detaljne interne informacije o radu dvesta sedamdeset četiri američke ambasade i
konzulata, kao i njihovu aktivnost u okviru zemalja domaćina.

Vikiliks je specijalizovan za izdavaštvo, odabir i osiguravanje jednostavnog
pristupa svim onlajn arhivama sa informacijama koje su cenzurisane, potisnute ili koje će,
verovatno, biti izgubljene. Razumevanje našeg istorijskog zapisa omogućava
samoopredjeljenje. Objavljivanje i obezbeđivanje jednostavanog pristupa svim arhivima, a
ne samo pojedinačnim dokumentima, ključno je za očuvanje ovog istorijskog zapisa. Od
objavljivanja Kejblgejta, Vikiliks kontinuirano radi na tome da od Plus D napravi
najkompletniju onlajn arhivu Odeljenja za državne dokumente SAD, dodajući svake
godine u biblioteku nove dostupne depeše i druge dokumente iz sistema komunikacije Stejt
departmenta. Ovoj arhivi može se pristupiti kroz niz specijalno razvijenih interfejs
pretraživača na https://wikileaks.org/plusd.

KAKO ČITATI DEPEŠE

Odakle da počnem? Verovatno je prvo pitanje za svakoga ko radi istraživanje jedne
od ozbiljnih tema u depešama. Iskustvo je pokazalo, pravi odgovor je: Ne počinji
traženjem određenih stvari.

Zbog onoga što predstavlja - arhiva Ministarstva inostranih poslova - PlusD je
bogata riznica informacija o zemljama, glavnim međunarodnim i domaćim ličnostima,
političkim strankama, događajima, politici, procesima, trendovima i razvoju. Postoji
prirodno iskušenje da se ,,minira“ PlusD: razmišljati o posebno značajnim temama koje
sadrže vesti, zatim, iskopati uski prolaz kroz ogromnu količinu informacija da bi se

84

pronašle depeše u kojima se spominju samo ti sižei i tretirajući ih kao autoritet u vezi sa
navedenom temom. Većina ranih reportaža o depešama u mejnstrim medijima je urađeno
na ovaj način.

Ovakav pristup nije nužno zloupotreba depeša - postoji obilje informacija u njima
koje odgovaraju ovoj vrsti pitanja. Generalno, čitanje depeša na ovaj način rezultiraće
njihovim površnim razumevanjem, kao i površnim razumevanjem predmeta istraživanja.
Zato što postoji toliko informacija u PlusD-u, lako je pronaći informacije koje potvrđuju
vaše polazne stavove kao istraživača, s tim da ćete videti samo ono što hoćete da vidite.
Ukoliko želite da izbegnete ove zamke, morate osmisliti strategiju čitanja, od samog
početka.

Prvo, pokušajte da steknete dobar osećaj za to kojom vrstom materijala raspolažete.
Depeše nisu pisane da bi opštoj čitatalačkoj publici osigurale trenutne informacije o nizu

poverljivih tema. Umesto toga, one su sredstvo koje Stejt department koristi za
komunikaciju sa samim sobom - nusproizvod dnevnog rada ambasada širom sveta.
Originalni način na koji se mogu čitati, podseća na ažuriranju prethodnih dokumenata, u

kontinuiranom nizu.
Ovo daje dokumentima karakteristike koje moramo imati na umu, ako želimo da ih

pravilno razumemo. Prvo, autori depeša su diplomate: oni su stručnjaci u međusobnoj
komunikaciji, a to znači da se podrazumeva veliko predznanje koje poseduju. Često, da bi
se razumela depeša, potrebno je razumeti ono što nije rečeno, već je ostavljeno implicitno.
U tom slučaju, neophodno je pročitati i druge depeše kao bi se dobila šira slika.

Drugo, depeše su epizodične. Svaka od njih je deo niza depeša tokom vremena,
koja izveštava kako se - po najboljem saznanju autora - situacija odvija u dotičnoj zemlji.
Ne uvažavajući dinamičnu prirodu tema u depešama, kao i činjenicu da autori često rade s

nepotpunim poznavanjem tematike, lako je propustiti bogat istorijski uvid koji dokumenti

nude.
Očigledan lek za to je da se čita opširnije oko teme koju želite da istražite i da se

što je moguće više upoznate sa dokumentarnim kontekstom te teme. Ako se istraživanje
fokusira na određene zemlje, dobar način da se to uradi jeste da se uzmu depeše sa
najvišim stepenom poverljivosti za tu zemlju (koja će biti mali podskup) i da se pročitaju
hronološki. Ukoliko čitate o određenom događaju, pobrinite se da definišete razdoblje koje
pokriva taj događaj i pročitajte sve depeše iz iste ambasade u navedenom vremenskom
periodu. Ako je tema fokusirana na nekoliko ključnih riječi, kao što su određena ličnost ili
goruće pitanje u depešama poput „vanrednog izručenja“ ili „genetički modifikovanih
organizama“, postarajte se da kada jednom locirate depeše koje odgovaraju vašim
interesovanjima u toku pretraživanja, takođe skenirajte i depeše sa srodnim pitanjima i
temama - naravno, čitajući opširno unutar tih pretraživanja. Pokušajte, da čitate i druge
depeše koje su poslate, otprilike, u isto vreme. Shvatanje da vlada SAD aktivno lobira kod

stranih vlada da podstaknu deregulisanje GMO je uski pogled. Razumevanje kako se ova
politika razvija tokom vremena i kako se to povezuje sa drugim dugoročnim diplomatskim
ciljevima Vašingtona u toj zemlji, daje šire razumevanje i to će pri svakom čitanju pružiti
informacije o sličnim temama.

Pobrinite se da u svakom trenutku kritički održite distancu u odnosu na dokument.
Kada je Njujork tajms ponudio pregled depeša, napomenuo je da su depeše uglavnom
potvrdile postojeći dominantan pogled na SAD kao dobronamernu supersilu, koja
podržava američke vrednosti i zalaganje za ljudska prava u inostranstvu. Ovo nije
iznenađenje, ako uzmete u obzir da Njujork tajms deli istu ideologiju američke izuzetnosti,

85

koja je obavezna u Stejt Departmentu. Kao proizvod diplomatske zajednice SAD, depeše
će odražavati pristrasnost i ideologiju američke vlade, vladinih službenika i njihove težnje
širom sveta. Važno je uvek sa oprezom posmatrati koliko ideologija oblikuje sadržaj:
eufemizmi, klišei i način na koji su sporna pitanja ili skrivena na vidnom mestu ili u

potpunosti izostavljena.

Na primer, koncept da naftne korporacije SAD imaju pravo da izdvajaju i izvoze
prirodne resurse Venecuele i Libije bio bi previše drzak da bi ga diplomate SAD
eksplicitno podržavale. Stoga, to je preformulisano u depešama kao „nacionalizam
resursa“, kako bi izgledalo da je loša stvar kada vlada Venezuele odluči da su prirodni
resursi Venezuele prvenstveno njena korist. Samo čitanjem u širem kontekstu, moguće je
razumeti celovite posledice pojma kao što je „nacionalizam resursa“ i kako je on uključen
u spoljnu politiku SAD. Jedino na taj način je moguće pročitati ono što je između redova.

Osim toga, pristrasnost diplomatskog kora SAD nije monolitna. Politika i dogme se
vremenom menjaju, a u depešama možete videti kako diplomate menjaju i dopunjuju svoj

jezik sa promenom perspektive - biranjem da posmatraju institucionalne tabue ili da
povlađuju novim opsesivnim politikama koje dolaze iz Vašingtona. Različite
administracije najavljuju različite prioritete i težišta. Na primer, vreme Bušovog i

Obaminog predsedavanja vrlo dobro je pokriveno u dokumentima.
Osim pristranosti i ideologije, važno je zapamtiti da određene informacije u

depešama mogu biti i netačne. Ponekad će izveštaji odražavati nepotpune informacije;
ponekad će diplomate učestvovati u špekulacijama za koje će se kasnije ispostaviti da su
neosnovane i ponekad će ono o čemu izveštavaju biti jednostavno pogrešno. Ali ove
depeše su još uvek važne, jer pružaju pravu evidenciju o tome koji su se podaci, u to

vreme, slali u ambasade ili iz njih.

KAKO SE SNALAZITI SA DEPEŠAMA

Kao i kod svakog drugog specijaliziovanog dokumenta, postoje neke stvari o
depešama koje je važno razumeti, kako bi ih čitali pravilno.

Prvo, metapodaci. To je ono što depeša govori o sebi: njen jedinstveni referentni
broj, datum, odakle dolazi, kojih se tema dotiče, na koje se ostale depeše odnosi, stepen
njene poverljivosti, upravljanje ograničenjima i ostale specifične informacije. U arhivi
PlusD, obradili smo metapodatke svakog dokumenta, postavljajući ih u posebnoj kutiji na
vrhu svake depeše. Za svaku klasu metapodataka, možete kliknuti na polje koje se odnosi
na ove podatke da biste videli više informacija. Možete, na primer, kliknuti na poverljivost
i pročitati više informacija o šemi poverljivosti i kako se to odnosi na depešu koju čitate.
Takođe, možete odabrati da vidite „sirovo zaglavlje“ - metapodatke kakvi su bili pre nego
što smo ih obradili. Sva ove polja mogu se pojedinačno pretraživati u PlusD interfejsu za
pretraživanje.

Svaka depeša ima naslov teksta, na primer, „EGIPAT: OPKOLJAVANJE GAZE:
31. DECEMBAR“, datum i vreme koje je tačno u minut. Na primer „1. januar, 2009.
godine 02: 45 (četvrtak).“ Svaka depeša ima službeni referentni ID koji joj je dodelio Stejt
Department, jedinstveni referentni broj koji se odnosi isključivo na određenu depešu. To je
obično u obliku ,,09CAIRO1“. Prve dve oznake, ,,09“, odnose se na godinu u kojoj je
depeša poslata: 2009. Sredina ID depeše označava poreklo (ambasada SAD u Kairu). Dok
se poslednje oznake odnose na redni broj depeše u toj godini (u ovom slučaju, to je prva
depeša 2009. godine: ,,1“). U nekim slučajevima, referentni ID sistem Stejt departmenta

86

može da se pokvari i tada depešama daje dupla imena. U PlusD-u, stvorili smo kanonski
ID koji osigurava da sve depeše imaju jedinstveni identifikator u svim skupovima
podataka, ispravljajući sva pogrešna dupliranja koja je napravio Stejt department. Ovaj
kanonski ID je stvoren od originalnog ID dokumenta i dodavanjem na kraju, praćen
napomenom Vikiliksa za različite skupove podataka: Kejblgejt = a, Kisindžerove depeše =
b, i tako dalje. Za ID dokumente koji su duplirani u izvornim skupovima podataka,
možemo nabrojati svaki duplikat - Na primer, 1976WARSAW05657_b2 je drugi
dokument sa ID Stejt Departmenta u Kisindžerovim depešama.

Kao i većina vladinih agencija, Stejt department koristi poverljivost da ograniči
pristup informacijama, na osnovu principa „potrebno je da zna“. Depešama se dodeljuje
stepen poverljivosti, u zavisnosti od toga koliko su osetljive, a samo ljudi s odgovarajućom
,,dozvolom“ mogu čitati te depeše. Što je viši stepen poverljivosti, to je manji skup ljudi
kojima je dozvoljen službeni pristup. Neke depeše imaju stroga ograničenja, kao što je
,,NOFORN“, što znači da mogu biti pokazane samo državljanu SAD ili biti „SAMO ZA
SLUŽBENU UPOTREBU.“ Kejblgejt set, na primer, ne sadrži nikakve depeše sa najvišim
stepenom poverljivosti („STROGO POVERLJIVO“), ali sadrži depeše sa svim stepenima
poverljivosti ispod ovog. Postoji četiri hiljade trista trideset depeša klasifikovanih kao
TAJNA//NOFORN. Postoji 11.322 klasifikovanih kao TAJNA. Oko 4.678 depeša je
klasifikovano kao POVERLJIVO//NOFORN, a 97.070 kao POVERLJIVO. Zatim, 58.095
depeša je označeno NEKLASIFIKOVANO//SAMO ZA SLUŽBENU UPOTREBU, a
75.079 kao NEKLASIFIKOVANO. Većina ambasada ima depeše unutar svake
klasifikacije o poverljivosti.

Slika 1: Učestalost depeša Stejt departmenta SAD između 1999. i 2009. godine

Stepen poverljivosti se ne mora izjednačavati sa značajem ili „vrednošću vesti“.
Čak i ako je depeša označena kao ,,TAJNA//NOFORN“, to ne znači da će informacije
sadržane u njoj biti senzacionalnije ili zanimljivije, nego da su sadržane u dokumentu sa
nižim stepenom poverljivosti. Razlog je, normalno, dat s obzirom na to zašto je određenoj
depeši dodeljen taj stepen poverljivosti. Razlozi često uključuju činjenicu da se depeša
bavila prošlim aktivnostima, na primer, bezbednošću komunikacija ili sadrži podatke koji
će biti neprijatni ako se otkriju, bilo za vladu SAD ili vladu domaćina. Sadržaj ovih depeša
ponekad može izgledati prilično beznačajno, a poverljivost im je određena samo zato što je
formalno nužna. Međutim, naći će se druge depeše iz tog razdoblja, možda i sa nižim
stepenom poverljivosti - ili čak bez oznake o poverljivosti - koje sadrže važne komentare
visokih diplomata. Komentare koji rasvetljavaju perspektivu SAD o nacionalnom pitanju
ili nagomilana otkrića od istorijskog značaja i daju važan uvid. Stoga je važno ne
pretpostavljati da najniži stepen poverljivosti označava najniži stepen političkog značaja.

Ponekad se strane diplomate ne pridržavaju strogo šeme o poverljivosti. Posebno u
nekim od manjih ambasada ili ne postoji program za šifre STROGO POVERLJIVO ili se

87

koristi tako retko da su oportunitetni troškovi u vezi sa njihovim korišćenjem podstakli
diplomate da idu prečicom. Tako je informacija, koja bi po svim pravilima trebalo da ima
visok stepen poverljivosti, data u depešama sa nižim stepenom poverljivosti.

Svaka depeša je obično označena jednom ili sa više „OZNAKA (TAGS)“.
,,OZNAKE“ se odnose na „Analizu saobraćaja na osnovu geografije i predmeta“(Traffic
Analysis by Geography and Subject). Ovaj sistem kategorizacije, sa više uspeha je
sprovodio Stejt department 1973. godine za grupne depeše, u skladu sa njihovim
predmetom i geografskim značajem. OZNAKE se kreću od kodova zemalja (,,GR“ za
Nemačku, ,,IZ“ za Irak i tako dalje) do kodova organizacija (,,AEC“ Komisija za atomsku
energetiku“, ,,DOD“ za Ministarstvo odbrane i tako dalje), kodova programa (,,KCIP“ za
Zaštitu kritične infrastrukture, ,,KMPI“ za Inicijativu za bliskoistočno partnerstvo i tako
dalje) i kodova predmeta (,,PROP“ za Politička pitanja - Propaganda i psihološke
operacije, ,,PREL“ za politička pitanja: Spoljno političke odnose i tako dalje). Vikiliks je
istraživao akronime i sve ih proširio, tako da se mogu čitati bez konsultovanja ključa. Sada
možete kliknuti na svaku oznaku da biste videli druge depeše za koje je prikačena.
Kompletan spisak OZNAKA akronima se mogu naći na http ://wikileaks. org/plusd/about-

ta.
Pazite na ,,reftel“, koji predstavlja unutrašnji sistem citata za depeše. Ako depeša

koju čitate koristi reč ,,reftel,“ ona se poziva na prethodnu depešu u kojoj je tema
dopunjena. Normalno,“ refteli“ su navedeni na vrhu tela depeše. Ukoliko je reftel jedna od
depeša koje se nalaze u PlusD skupu podataka, trebalo bi da bude hiperlinkovan i trebalo bi
da ste u stanju da čitate reftel jednostavnim klikom na njega. Slediti nit reftela, često je
koristan način da se stekne potpun utisak o događajima ili temama kojima se bavimo preko
postojećih depeša.

Telo svake depeše je mnogo jednostavnije. Depeše su podeljene u numerisane
paragrafe. Depeše su obično u obliku izveštaja o sastanku ili razgovoru koji se dogodio
unutar diplomatskih prostorija, ili kao deo zvaničnog poslovanja diplomatske misije.
Komentar je često uključen između zagrada, pored glavnog izveštaja. Prvi pasus je,
normalno, rezime depeše. Ostatak depeše ulazi u više detalja. Depeše obično potpisuje
jedan od visokih zvaničnika u diplomatskoj misiji: ambasador, otpravnik poslova, politički
službenik, konzul ili drugi službenik koji je odgovoran za određeni skup zadataka. Ali ovo
je samo formalnost i potpis pojedinca ne znači da je ta osoba zapravo pročitala depešu.
Mnoge depeše počinju s kratkom napomenom kojom objašnjavaju koji je zvaničnik u
ambasadi ili konzulatu klasifikovao depešu i zbog čega.

Tokom čitajnje depeša iskrsnuće neki nepoznati termini i akronimi, kao što su
,,POLOFF“, (politički zvaničnik) i ,,SIPDIS“ (SIPRNet distribucija). Vikiliks je sastavio
sveobuhvatnu bazu podataka koja objašnjava poznate termine na http://WikiLeaks.org/
plusd /tags da bi pomogao istraživačima da razumeju informacije u datom kontekstu.

KAKO PRISTUPITI PLUSD-u

Najbolji način za čitanje depeša Stejt departmenta koje je objavio Vikiliks je preko
našeg posebnog interfejsa za pretraživanje na http://wikileaks.org/plusd. Nemoguće je
ovde pružiti sveobuhvatan pregled alata za pretraživanje koji su dostupni na PlusD-u, ali
potpuna uputstva su dostupna na veb stranici. Pretraživači mogu da biraju koju će
kolekciju pretraživati (Kejblgejt, Kisindžerove depeše i tako dalje, ili više odjednom) i
mogu da biraju pretragu unutar određenog vremenskog razdoblja, specifičnog geografskog

88

područja, specifične ambasade ili konzulata, a u okviru određenog stepena poverljivosti,
među mnogim drugim poljima i alatima koji su dostupni za precizno traženje i
pretraživanje. Na primer, PlusD će generisati grafikon iz svakog termina pretraživanja,
pokazujući učestalost pojave tog termina za pretragu u čitavoj PlusD bazi podataka.

To omogućava korisnicima da ograniče svoje pretrage u odnosu na polja iz
metapodataka depeša. Neki od najzanimljivijih su oni manje poznati. Polje kancelarija se
odnosi na određenu kancelariju ili biro unutar Stejt departmenta, iz koje ili u koji je depeša
poslata, bilo da se na nju gleda kao na ,,akciju“ Stejt departmenta (,,ka“) ili je nastala u
Stejt departmentu (,,iz“). Ovo polje omogućava istraživačima da suze rezultate pretrage za
određenu oblast (na primer, sužavanje pretrage dokumenata ka ili iz Odbora za okeane i
atmosferu, za nekoga ko istražuje komunikaciju DOS-a o ribarstvu) zatim, da bolje
razumeju kako se Stejt department bavi određenom temom (na primer, ukoliko se
istraživanje teme o kojoj se rapravlja u depešama šalje konkretno Birou obaveštajne službe
i istraživanja, to omogućava da do tančina razumemo kako Sjedinjene Države gledaju na

ovu temu).
Postoje neka polja koja se mogu pretraživati u PlusD-u koje kolekcija Kejblgejt ne

evidentira. Na primer, Stroga ograničenja. Polje Stroga ograničenja daje detaljnije
objašnjenje o tome kome je dozvoljeno, a kome nije da vidi svaki dokument, preko i iznad
stepena poverljivosti koji bi osoba trebalo da ima, navodeći dozvoljeni raspon distribucije.
Na primer: Samo ekskluzivna distribucija (EXDIS), što ukazuje na „krajnje ograničeno
širenje.“ Da bi pripremio ovo polje za PlusD, Vikiliks nije samo izvadio polje iz
metapodataka dokumenta, nego i pretražio sirove podatke depeše za reč ,,Čiroki“, koja se
pojavljuje dve hiljade dvesta osam puta u Kisindžerovim depešama i hiljadu dvesta
šezdeset tri puta u Karterovim depešama, a izdvojena je ova, kao jedna od mogućih strogih
ograničenja u pretraživanju. ,,Čiroki“ je rezervisana za poruke koje uključuju državnog
sekretara i samo visoke zvaničnike Bele kuće. Izraz je nastao tokom šezdesetih godina
dvadesetog veka, kada ga je državni sekretar Din Rask (Dean Rusk) nazvao po okrugu
Čiroki u Džordžiji, gde je rođen. Zbog ograničene distribucije depeša za vreme ovog
strogog ograničenja, redak je i važan dodatak mogućim unosima u ovo polje, koje se može
pretraživati samo u Plus D-u.

U Plus D-u interfej „tekst i polje za pretraživanje“ olakšava traženje i pretragu kroz
sedamnaest različitih polja, uključujući dodatna objašnjenja o tome što znače skraćeni

unosi u svako polje. Ostali interfejsovi koji su dostupni u PlusD-u za pretragu arhive
uključuju mapiranje pojave pojedinih reči tokom vremena i pregled učestalosti
,,OZNAKA“ koje su korišćene u dokumentima. Ovo mnoštvo alata omogućuje svim
vrstama pretraživača da imaju potpun pristup arhivi PlusD-a kako za širu, tako i za užu

pretragu.
Vilkiliks objavljuje poverljive ili na drugi način prikrivene dokumente i arhive od

2006. godine. Ovo nisu samo depeše, već raznoliki izbor dokumenata - od internih vojnih
izveštaja i vladinih dokumenta do prikrivenih studija i istraživačkog rada, filtriranih
internet listi i internih bankovnih dokumenata. Namenska mašina za globalno pretraživanje
za svaki pojedinačni dokument koji je objavio Vilkiliks, može se naći na
https://search.wikileaks.org. Uputstvo za upotrebu mašine za globalno pretraživanje
potražite na https://search.wikileaks.org/info.

Od kraja 2012. godine uključili smo alatku koja dozvoljava čitačima da markiraju
delove depeša koje smatraju najinteresantnijim i da povežu (link) ostale korisnike interneta

89

direktno sa tim materijalom. Marker se može pronaći u donjem desnom uglu na ekranu
čitača Plus D-a.

Potpuni pregled načina na koji Vilkiliks priprema Plus D, sa obezbeđenim uvidom
u strukturu depeša, možete pronaći na http://wikileaks.org/plusd/about.

OBJAVLJIVANJE PLUSD-a

Prva kolekcija u Plus D-u bio je Kejblgejt, koji je prvobitno objavljen 2010. godine
kao deo partnerstva međunarodnih novina i medijskih organizacija na globalnom nivou, a

koje je koordinisao Vikiliks. Mi smo osmislili i implementirali sistem koji nam je
omogućio da koordinišemo raspored publikacije između više od stotinu globalnih
mejnstrim medijskih partnera. Uvek kada su medijski partneri hteli da objave priču, oni su
ulazili u ovaj sistem depeša koje će koristiti u svojoj priči, tako da bi Vikiliks objavio tu
depešu u isto vreme. Ova partnerstva su trajala skoro godinu dana, nakon čega smo
obezbedili - zato što se Vikiliks čvrsto drži načela da treba objaviti kompletne arhive - da
svaka depeša bude objavljena u celini. Sve depeše se sada mogu čitati onlajn.

Za vreme partnerstva, Vilkiliksovi medijski partneri morali su, po Memorandumu o
razumevanju (MOU), da objave puni tekst depeša (u početku redakcija je bila dopuštena u
nekoliko vrlo specifičnih okolnosti navedenih u MOU) kada su njihove priče išle uživo, ali
to se nije uvek događalo. U skladu sa MOU, redakcija se mogla vršiti samo ako bi određeni
i prepoznatljivi pojedinac mogao biti izložen stvarnom riziku od smrti ili kazni bez
sudskog procesa. Međutim, mediji su često zloupotrebljavali ovaj sporazum i u mnogim
slučajevima su uređivali tekst iz sasvim drugih razloga - na primer, zbog političke
pristrasnosti. Osim toga, mnogi mediji su objavili samo odlomke iz odabranih depeša, ili
uopšte nisu objavili depešu. Od kada je Vikiliks objavio punu neredigovanu arhivu, javnost
ima neometan pristup dosijeu. Tako su postale vidljive novinarske greške i pristrasnosti, a
sa druge strane, globalnoj čitalačkoj publici Kejblgejta omogućeno je da postanu aktivni
učesnici u ispitivanju našeg istorijskog dosijea.

Postoji skoro četvrt miliona depeša u Kejblgejtu, još iz 1966. godine, mada je
distribucija bila slabija tokom ranijih decenija nego što je za poslednjih nekoliko godina.
Gomila depeša u Kejblgejtu potiču iz Stejt departmenta za vreme administracija Džordža
Buša i Baraka Obame. Odnose se na deceniju koja počinje oko 2000. godine. Najnovije
depeše u kolekciji odnose se na početak 2010. godine. PlusD sadrži kolekcije koje su

prvobitno postale dostupne putem procedure deklasiflkacije vlade SAD. Kako bi se
osiguralo da ove depeše ne mogu ostati neobjavljene ili ponovo klasifikovane od strane
vlade, što je česta pojava, i kako bi se dokumenti učinili vidljivijim i lakšim za pretragu,
Vikiliks ih ugrađuje u PlusD u dve kolekcije, u zavisnosti od datuma kada ih je vlada SAD
objavila. U vreme pisanja ovogog teksta, to je značilo da su postojale tri pojedinačne
kolekcije depeša u arhivi PlusD-a. Početkom 2013. godine, objavili smo „Kisindžerove
dokumente“ - 1.707.500 diplomatskih dokumenata koji se odnose na period između 1973. i
1976. godine, period Kisindžerovih godina; i u aprilu 2014. godine, objavili smo
„Karterove depeše“ - 367.174 diplomatskih depeša iz 1977. godine.

Stvaranje PlusD-a obuvatalo je složeno faktografsko novinarstvo i procese
arhiviranja, što je uključivalo ručno obrađivanje svake depeše i ispravljanje pravopisnih
grešaka koje je uneo Stejt department pri indeksiranju informacija. Zahvaljujući našem
radu, depeše koje je označio Stejt Department, kao na primer ,,Brasil“ i ,,Brazil“, su sada
indeksirane tako da se u PlusD-u pozivaju na istu zemlju. U nekim slučajevima, naši

90

partneri u novinarstvu su mogli, zahvaljujući ovakvom radu, da otkriju duplo više depeša
kao odgovor na jedan termin pretraživanja. PlusD je, samim tim, najopsežnija i
najmoćanija baza podataka diplomatskih depeša SAD koja postoji. Što više depeša Stejt
Departmenta postaje dostupno, bilo zbog deklasifikacije ili zbog hrabre akcije uzbunjivača,
to ćemo više i mi nastaviti da povećavamo bazu podataka PlusD-a.

Jedan od Vikiliksovih principa je da pruži javnosti resurse iz kojih mogu da se
informišu, a to znači, omogućiti predstavljanje podataka tako da budu osigurani
jednostavna interakcija i pretraživanje za sve. Neki od naših najtežih poslova odnose se na
dodavanje vrednosti skupovima podataka i rad na tome da naše publikacije budu
pristupačnije i upotrebljivije. Ovo uključuje istraživanje strukture podataka, osmišljavanje i
implementaciju pretraživača, optimizaciju metapodataka i dodavanje velikog broj funkcija
kako bi podaci bili lakši za navigaciju i pretraživanje istraživačima, novinarima, grupama
za zaštitu ljudskih prava, istoričarima, studentima i ostalima.

Tokom godina, unapredili smo interfejs za pretragu i nastojali da
kontekstualizujemo depeše, čineći ih dostupnim i lakšim za upravljanje. Naši napori se
najbolje vide u tome što publikacije podjednako koriste i mediji i javnost. PlusD nastavlja
da bude neprocenjiv resurs za istraživačke novinare koji su u potrazi za kontekstom i datim
okolnostima za razvoj svojih priča. Svaki dan, nove priče se objavljuju u mejnstrim
publikacijama sa vestima, a pozivaju se izričito na arhivu Kejblgejta. Ne postoji značajan
geopolitički događaj u svetu koji se ne može osvetliti materijalom koji je objavio Vikiliks.
Očekujemo da će PlusD nastaviti da daje presudan istorijski uvid još dugo u budućnosti.

KORISTITE NAŠ RAD

Vikiliks se obavezuje da će objavljivati informacije od diplomatskog, etičkog i
istorijskog značaja koje su cenzurisane, potisnute ili su pod pretnjom da budu izgubljene za
istoriju. Ove informacije su često dostupne samo zahvaljujući akcijama hrabrih pojedinaca
unutar tajnih organizacija: uzbunjivačima. Srazmerno rizicima koje takvi pojedinci
preuzimaju, Vikiliks se obavezuje da će zaštiti svoje novinarske izvore najboljim i
najnapredniji tehnikama koje su na raspolaganju. Obećavamo našim izvorima da ćemo
objave vršiti na načine koji će proizvoditi maksimalni mogući učinak. Obećavamo da ćemo
objavljivati u potpunosti, kada jednom nešto objavimo, to nikada više neće biti sakriveno.

Naš rad je posvećen naporima da istorija pripada svima, a ne samo elitnim
organizacijama i njihovim kolegama u novinskoj industriji. Objavljivanjem izvornih
dokumenata, Vikiliks osigurava da račune ne polažu samo oni iz izvršne vlasti, već i
mediji. Ukoliko koristite naše publikacije u istraživanju i pisanju, povežite se sa izvornim
dokumentom, objavite svoja otkrića opširno i zahtevajte od svake druge novinske
organizacije da ne zadržava ili potiskuje zajedničku istoriju čovečanstva.

Donacije za Vikiliks su dobrodošle, na https://wikiLeaks.org/donate.

91

5. RATNI ZLOČINI SAD I MKS

Linda Pirson (Linda Pearson)

Depeše Vikiliksa otkrivaju dokaze o ratnim zločinima i kršenju ljudskih prava
izvršenih po nalogu vlade SAD. One, takođe, pokazuju dokle je administracija Džordža
Buša bila spremna da ide kako bi obezbedila da oni koji su odgovorni za takve zločine
ostanu nedostupni međunarodnom pravu.

Vlada SAD je decenijama tražila da se vojnom osoblju SAD, za bilo kakve zločine
počinjene u inostranstvu, sudi unutar zemlje prema zakonima SAD. Sporazum „Status
snaga“ između SAD i drugih zemalja uglavnom sadrži takve odredbe.

Kada je iračka vlada 2011. godine odbila da potpiše sporazum o davanju imuniteta
snagama SAD, one su bile povučene. Imunitet od avganistanskog zakona je, takođe, kamen
spoticanja u pregovorima između SAD i vlade Hamida Karzaija oko sporazuma po kome
bi snage SAD ostale u Avganistanu posle prvobitno utvrđenog krajnjeg roka za povlačenje,
2014. godine.1

Imunitet od lokalnih zakona obično znači nekažnjivost, jer SAD ima slabe rezultate
krivičnog gonjenja svojih građana za zločine počinjene tokom vojnih angažovanja u
inostranstvu. Bilo je nekih gonjenja vojnika nižeg ranga u vezi sa ratnim zločininima
počinjenim u Iraku, ali kao što je pomoću projekta Brojanje tela u Iraku saopšteno:
„Nijedan vojnik niti službeno lice koje je učestvovalo u ratu u Iraku nije suočeno sa
stepenom osvetoljubive kazne koje su američki tužioci tražili da se nametne [Čelzi]
Meningu“.2 Novinar Glen Grinvald je opširno dokumentovao kako „imunitet elite“ radi da
zaštiti bogate i moćne od krivičnog gonjenja u SAD, uključujući one koji su odgovorni za
teška kršenja ljudskih prava koja su vršena tokom „globalnog rata protiv terorizma“.3

Nakon stupanja na dužnost 2009. godine, predsednik Barak Obama je odobrio
objavljivanje dopisa američkog ministarstva pravosuđa o detaljima „poboljšanih tehnika
ispitivanja“, koje su bile korišćene po nalogu Bušove administracije. U isto vreme, Obama
je izjavio da oni koji su odgovorni za program mučenja neće biti procesuirani, insistirajući:
„Ovo je vreme za razmišljanje, a ne za odmazdu“.4

U decembru 2014. godine, objavljivanje u velikoj meri redigovanog rezimea
izveštaja Odbora za obaveštavanje senata SAD o mučenju od strane CIA, tražilo je
obnavljanje zahteva za krivična gonjenja. Međutim, Obama se odmah ponovo pozvao na
doktrinu imuniteta elite, rekavši kako taj izveštaj ne treba da pruži još jedan razlog da se
ponovo vodi borba za stare argumente“.

MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD

Kada države ,,ne žele ili ne mogu“ da procesuiraju pojedince koji su navodno
počinili zločine, Međunarodni krivični sud (MKS) može da ponudi još jedan put ka pravdi.
Sud je 2002. godine osnovao Rimski statut, međunarodni sporazum koji su ratifikovale sto
dvadeset dve zemlje. On ima nadležnost da istraži individualne ratne zločine, zločine
protiv čovečnosti i genocide.

92

Tokom konferencije na kojoj je bilo prisutno 160 zemalja i koja je formulisala
Rimski statut 1998. godine, pregovarači SAD tražili su da se ograniči sudska nadležnost
MKS-a i njegova nezavisnost. Veliki broj država je želeo da sud ima „univerzalnu
nadležnost“ - to jest, moć da krivično goni zločine počinjene bilo gde. Međutim,
protivljenje SAD primoralo je na kompromis: MKS ima nadležnost samo nad zločinima
počinjenim od strane pojedinca iz države, odnosno, na području države, koja je potpisnica

Rimskog statuta.
SAD su takođe želele da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SBUN) ima moć da

stavi veto na krivična gonjenja, efikasno dajući SAD moć da spreči pokretanje slučajeva
protiv njenih građana. Ovo su odbile druge zemlje na konferenciji u Rimu. Umesto toga,
tužilac MKS-a, koga su izabrale zemlje članice, ima poslednju reč o slučajevima koji će

biti procesuirani.

PROTIVLJENJE SAD I SANKCIJE ZBOG MKS-a

Nezadovoljan ishodom pregovora, predsednik SAD u to vreme, Bil Klinton,
potpisao je Rimski statut 2000. godine, ali samo zato da bi Sjedinjene Države bile ,,u
poziciji da utiču na evoluciju suda“.

U maju 2002. godine, Klintonov naslednik, Džordž Buš, formalno je „poništio
potpis“ na sporazumu. Njegov podsekretar za kontrolu naoružanja i međunarodnu
bezbednost, Džon Bolton (John Bolton), sumirao je protivljenje Bušove administracije
sudu, kada je rekao 2003. godine: „Bilo da je to uklanjanje lažnog iračkog režima i njegova
zamena, sprečavanje proliferacije oružja za masovno uništenje ili zaštita Amerikanaca od
neodgovornog suda, Sjedinjene Države će... slediti svoje vrednosti pri merenju legitimiteta
sopstvenih postupaka.“6 Drugim rečima, Sjedinjene Države neće izlagati svoje akcije
ograničenjima međunarodnog prava, niti nadležnosti suda koji se ne može kontrolisati kroz

SBUN.
Efekat Bušovog „poništenja potpisa“ bio je da isključi dražavljane SAD iz

nadležnosti MKS-a, osim ukoliko njihovi navodni zločini nisu počinjeni na području
države koja je potpisnica Rimskog statuta. Čak i tamo gde ima nadležnost, šanse da će
MKS ikad optužiti državljanina SAD su veoma slabe, jer sud zavisi od finansijske i
političke podrške zapada. U svojoj trinaestogodišnjoj istoriji, sud je podigao optužnice

samo protiv Afrikanaca. Osim toga, bez svoje sopstvene policije, sud zavisi od saradnje
vlada da pritvori i izruči pojedinca protiv koga je podignuta optužnica. Nezamislivo je da
bi bilo koja vlada SAD predala jednog od svojih državljana MKS-u.

Ipak, članovi Bušove administracije želeli su da eliminišu svaku mogućnost da bi
se jednog dana oni mogli naći u Hagu. U avgustu 2002. godine, Buš je doneo Zakon o
zaštiti članova američkih službi (ASPA), koji je ovlastio predsednika SAD da koristi ,,sva
neophodna sredstva“ za oslobađanje državljanina SAD kojeg je pritvorio MKS. ASPA - ili
„Zakon o invaziji na Hag“, kako je postao poznat - takođe je zabranio vojnu pomoć

zemljama koje su ratifikovale Rimski statut.
Dalje mere koje su donete 2004. godine, poznate kao „Nederkatov amandman“

(Nethercutt Amendment), proširile su obim sankcija na pomoć Fondovima ekonomske
podrške (ESF). Sredstva ESF-a su obezbeđena „zemljama od strateškog interesa za spoljnu
politiku SAD“ za sprovođenje raznih programa, uključujući i mirovne misije, „promociju
demokratije“ i inicijative u „borbi protiv narkotika“. Zemlje NATO alijanse i određeni

93

„glavni saveznici koji nisu u NATO“ bili su izuzeti. Ograničenja mogu biti ukinuta za
druge zemlje, ako predsednik to smatra „važnim za nacionalni interes SAD.“

Za ostale države koje su potpisale Rimski statut, jedini način da izbegnu sankcije
bio je da potpišu „član 98“ ili bilateralni sporazum sa SAD o imunitetu, kojim se slažu da
neće predati Amerikance MKS-u bez pristanka vlade SAD.

DEPEŠE VIKILIKSA O GLOBALNOJ TEŽNJI ZA POTPISIVANJEM
SPORAZUMA O ČLANU 98

Stotine diplomatskih depeša koje objavljuje Vikiliks pokazuju kako je Bušova
administracija koristila pretnju sankcijama i obećavanje nagrada kako bi prisilila slabije
države da potpišu Sporazum o članu 98. Ovim pristupom „štapa i šargarepe“, kako ga je
nazvala depeša iz Hondurasa, Sjedinjene Države će „pomoći onim državama koje potpišu
Sporazum o članu 98 i smanjiti pomoć onima koje to ne učine.“7

Međutim, ,,šargarepa“ u ponudi često nije predstavljala ništa više od nejasnih
obećanja o povoljnijem tretmanu. Diplomate SAD rekle su premijeru Šri Lanke 2002.
godine da će „skoro potpisivanje doneti vladi Šri Lanke vrednu pozitivnu pažnju među
donosiocima odluka iz Vašingtona; predugo čekanje može dovesti do toga da druge zemlje
pokradu zasluge Šri Lanke.“8 Maldivima je obećano da će „steći značajno poverenje SAD
ako nam se što pre pridruže oko ovog vitalnog pitanja“.9 Lesotu, koji se borio sa
epidemijom AIDS-a, rečeno je u junu 2006. godine da je „visoko profilisani“ status ove
zemlje koja nije potpisala Sporazum o članu 98, doveo do toga da zahev za pomoć iz SAD
bude odbijen.10 Međutim, ako Lesoto potpiše, ambasador SAD je rekao premijeru da će
„dobiti topliju dobrodošlicu, uvek kada doputuje u SAD“. Kako depeše pokazuju, vlade su
bile podvrgnute neprekidnom pritisku. Nakon što je Rumunija kapitulirala i postala prva
evropska zemlja koja je potpisala, ministar inostranih poslova Mirča Džoana (Mircea
Geoana) je izjavio: ,,Ne mogu se setiti bilo čega što je imalo neku težinu ili što je
predstavljalo naš ineteres.“11

Taktika nasilničkog ponašanja Sjedinjenih Država privukla je globalnu osudu,
posebno iz Evropske unije, gde je podrška MKS-u bila jaka. U septembru 2002. godine,
Savet EU je objavio Vodeće principe za svoje članove, koji su glasili: „Stupanje na snagu
Sporazuma [o članu 98] - kao što je sada u nacrtu - ne bi bilo u skladu sa obavezama
država potpisnica MKS-a u odnosu na Statut MKS-a.“12

Nekoliko zemalja kandidata za EU, reklo je SAD da ne mogu potpisati Sporazum o
članu 98, zbog protivljenja EU, ali diplomate SAD nisu mnogo obraćale pažnju na ove
prigovore. SAD su rekle Hrvatskoj da ne bi trebalo da ih brine što će uvrediti države EU,
koje mogu mnogo manje da izgube nego Hrvatska ako odbiju da potpišu Sporazum o članu
98. Prema jednoj depeši iz aprila 2003. godine, ambasada SAD u Zagrebu rekla je
hrvatskoj vladi da ,,bi trebalo da počne pregovore sa nama mnogo ozbiljnije: zato što
ASPA izuzima članice NATO alijanse od prekida vojne pomoći, ključne članice EU to ne
smatraju hitnom situacijom.“13

Kada je Moldavski ministar pravosuđa izrazio zabrinutost zbog „negativne reakcije
iz zemalja EU, koje bi mogle ometati šanse za integraciju Moldavije“, ambasador SAD mu
je rekao da „evropske vlade neće biti uznemirene duže od mesec dana.“14

Ostale vlade su rekle SAD, da iako su bile spremne da potpišu, ne bi bile u stanju
da obezbede odobrenje parlamenta za Sporazum o članu 98, jer je u toku rat u Iraku -

94

posebno nakon objavljivanja fotografija na kojima vojnici SAD zlostavljaju Iračane u

zatvoru Abu Graib (Abu Ghraib) 2004. godine.
Nepotrebno je komentarisati kako je bilo teško prodati ideju da SAD ne bi trebalo

da budu predmet diktata međunarodnog prava u vreme kada su vodile ilegalni rat agresije i
kada su njeni vojnici počinili ratne zločine. Odražavajući dvostruki standard svojstven
stavu SAD prema međunarodnom pravu, ista depeša je izvestila da ja ambasador SAD
„pozvao vladu Hondurasa da ojača stavove javnosti o Iraku, uključujući i iračke ratne
zločine.“

Depeša iz juna 2004. je izvestila kako je vlada Gvatemale takođe rekla
diplomatama SAD da njen kongres neće usvojiti Sporazum o članu 98, delom zbog toga
što su „događaji u Abu Graibu dali snažno oružje kritičarima člana 98“.15 U okviru depeše
je izneto kako je vlada Gvatemale „zatražila da Sjedinjene Države drže te dogovore u
tajnosti dok ona ne smisli strategiju za odobrenje Kongresa.“

Slična situacija odvijala se u Jemenu, koji je potpisao tajni sporazum 2003. godine,
putem razmene diplomatskih nota.16 Kada su diplomate SAD podigle „važnost ratifikacije
člana 98“ naredne godine, jedna depeša je izvestila da je zamenik ministra inostranih
poslova Jemena primetio, ,,sa očiglednim pozivanjem na Abu Graib... da je vreme za
razgovor o članu bilo 'teško' i 'nije dobro za SAD'“.17

PRITISAK ZBOG SPORAZUMA O ČLANU 98 STVARA
PROBLEM SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Kao što depeše iz Bahreina i Paragvaja ilustruju, nemilosrdni pritisak za Sporazum
o članu 98, pretio je da potkopa šire strateške ciljeve Sjedinjenih Država, što je navelo
neke diplomate da savetuju Vašington da preispita svoju politiku.

Bahrein

Vlada Bahreina je potpisala tajni Sporazum o Članu 98 sa Sjedinjenim Državama u
februaru 2003. godine. U maju 2004. godine, depeša iz ambasade SAD u Manami izvestila
je kako je samo pet zvaničnika u Ministarstvu inostranih poslova Bahreina znalo za
postojanje sporazuma.18 I ambasada SAD i vlada Bahreina ocenile su da će sporazum biti

odbijen od strane parlamenta Bahreina ako se podnese na ratifikaciju. Vlada Bahreina se
suočavala sa sve većim suprotstavljanjem njenoj proameričkoj politici - a objavljivanje
slika iz Abu Graiba, učinila je gorućom vest o tajnom Sporazumu o imunitetu.

Depeša, iz maja 2004. godine, izvestila je da je Bahreinski vladin zvaničnik rekao
SAD: ,,S obzirom na otkrića o Abu Graibu u Iraku... vlada Bahreina nema nikakvu želju da
obavesti parlament ili javnost o postojanju Sporazuma o članu 98.“ U depeši iz juna 2004.
godine stoji kako je kralj Bahreina obećao da će sporazum stupiti na snagu, ali da se
ministar inostranih poslova Bahreina „bori da pronađe način kako bi se ovo izvršilo bez
izazivanja političke eksplozije“.19 Sjedinjene Države su stoga izvršile pritisak da sporazum
stupi na snagu „tajnom razmenom nota“ - izvršni sporazum koji neće tražiti odobrenje

parlamenta.
Depeše iz drugih zemalja pokazuju da je ova taktika bila standardni odgovor SAD

na zabrinutost oko parlamentarne opozicije. Depeša iz 2005. godine izveštava o
komentarima Džona Boltona da je ,,dve trećine svih Sporazuma o Članu 98, stupilo na
snagu putem diplomatskih nota“.20 Međutim, neki članovi vlade Bahreina, tvrdili su da ova

95

metoda nije bila legalna, te su pregovori bili u zastoju. Sjedinjene Države su nastavile da
vrše pritisak, odbijajući da prekinu sankcije na vojnu pomoć ukoliko Bahrein ne uspe da
ratifikuje sporazum.21

Zamenik šefa misije u ambasadi SAD u Bahreinu, Robert Stiven Ford (Robert
Stephen Ford), upozorio je Vašington da takve mere mogu štetiti bliskim državnim, vojnim
i političkim vezama sa Bahreinom. Ford je napisao u depeši iz marta 2004. godine da su
programi koji bi bili pogođeni sankcijama - Međunarodni trening vojnog obrazovanja
(IMET) i Program za finansiranje inostrane vojne pomoći - bili „ključ za povećanje
međusobne saradnje Bahreinskih sa našim snagama, u takvim operacijama“.22 U sledećoj
depeši, ambasador SAD, Ronald Njuman (Ronald E. Neumann), otišao je dalje, pišući da
je pritisak Vašingtona zbog formalne ratifikacije „potrebno preispitati“.23 Njumen je
napisao: „Verujem da imam odgovornost da vam kažem da, po mom mišljenju, vršenje
pritiska na formalnu ratifikaciju donosi potencijalno veliku političku patnju za beskrajno
male dobitke.“ Ambasador je napisao kako se Bahreinu može verovati da neće izručiti
nekog amerikanca MKS-u, jer bi ,,to bilo u suprotnosti sa temeljnim strateškim odnosom
koji podupire bezbednost i opstanak Bahreina“. Sprovođenjem ratifikacije, SAD bi samo
postigle „pravnu formulu bez ikakve stvarne suštinske promene“. Ipak, to što je sporazum
poznat u javnosti „može izazvati veliki politički problem, dovlačenjem podrške Bahreina
našoj vojsci u središte domaće puščane paljbe“. Njumen je dalje upozorio da je
„zlostavljanje iračkih zatvorenika u Abu Graibu dovelo celokupno pitanje američkog
'kriminalnog' ponašanja u Bahreinu do belog usijanja... A curenje zaključenog Sporazuma
o članu 98, u ovom trenutku i pod ovim okolnostima, bilo bi pitanje skrojeno po meri za
opoziciju da izađu na ulice“.

To je bilo nešto što ni represivni režim Bahreina, ni njegovi moćni finansijeri iz
SAD nisu želeli da vide. Njumen je izrazio zabrinutost da bi ,,sve ovo fokusiranje na
bezbednosne odnose iskušavalo političke protivnike u pokušaju da prošire raspravu na
druge 'predaje' prava Bahreina, o takvim pitanjima kao što je Sporazum o saradnji u oblasti
odbrane“. Ovaj sporazum, koji su Sjedinjene Države i Bahrein potpisale 1991. godine, daje

vojsci SAD pristup vojnim bazama Bahreina. Peta flota mornarice SAD je stacionirana u

Bahreinu od 1995. godine, a Bahrein je dom Centralne komande pomorskih snaga SAD.
Godine 2002. Bušova administracija je tajno produžila Sporazum o saradnji u oblasti
odbrane do 2016. godine.24 Rizik, sa ambasadorovog gledišta, je da bi vest o tajnom
Sporazumu o članu 98, mogla da donese nepoželjnu pažnju tajnom produženju Sporazuma

o saradnji u oblasti odbrane.
Iskustva drugih saveznika SAD u tom regionu pokazala su da Sporazum o članu 98

neće lako proći. Kada je Kuvajtski sporazum podnet na ratifikaciju u aprilu 2007. godine,
depeša je izvestila da su se „parlamentarci snažno usprotivili“.25 Depeša iznosi kako su

protivnici sporazuma rekli da je on u suprotnosti sa obavezama Kuvajta prema MKS-u i da
će postaviti Sjedinjene Države „iznad zakona“. Drugi upoređuju tretman državljana SAD,
u okvim sporazuma sa pritvaranjem i navodnim mučenjem kuvajtskih građana koji su
držani u zatvoru Gvantanamo. Oni tvrde da Kuvajt ne treba da se klanja nasilničkom
ponašanju SAD.

Kada je vlada Jordana dostavila svoj sporazum parlamentu na ratifikaciju u julu
2005. godine, depeša iz ambasade SAD u Amanu je izvestila: „Donji dom je, velikom
većinom, glasao za isključenje Sporazuma o članu 98, iz dnevnog reda.“26 Ambasada je

izvestila da Sporazum nije bio ratifikovan do naredne godine, kadaje kralj Jordana
parlamentarcima „očitao bukvicu“.27

96

Uprkos Njumanovim preporukama, pritisak na Bahrein da ratifikuje sporazum
nastavio se još najmanje dve godine. Iz depeša je nejasno da li je Sporazum o Članu 98
ikada stupio na snagu u Bahreinu ili Kuvajtu.28

PARAGVAJ

Diplomate SAD su se suočile sa sličnom dilemom u Paragvaju. Oni su verovali da
traženje Sporazuma o članu 98 ugrožava „blagonaklono okruženje“ koje je Paragvaj
ponudio za vojne vežbe SAD. Kao i Bahrein, vlada Paragvaja je saopštila Sjedinjenim
Državama da njihov kongres neće prihvatiti Sporazum o članu 98.

SAD su se složile sa ovom procenom, a ambasada SAD u Asunsionu umesto toga
se zalagala za razmenu nota „koja bi ujedno zaštitila član 98 i omogućila vladi Paragvaja
da nastavi da govori kako nije i neće potpisati Sporazum o članu 98; tražimo da aranžman
'neslaganja' bude otvoren za različita tumačenja.“29

U junu 2005. godine, vlada Paragvaja je bila na udaru kritika lokalnih medija i u
susednim zemljama zbog davanje imuniteta vojnicima SAD koji su učestvovali u
zajedničkim SAD-Paragvajskim vojnim vežbama u trajanju od preko osamnaest meseci.
Zahvaljujući tome, Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj prihvatili su deklaraciju na
Samitu o zajedničkom tržištu na jugu (Merkosur) 2005. godine, koja ih je obavezala da ne
potpišu nijedan sporazum koji bi ugrozio osnovne nadležnosti MKS-a. Do ove faze,
pregovori o članu 98 između SAD i Paragvaja trajali su dve godine. Depeše pokazuju da,
Oskar Nikanor Duarte (Oscar Nicanor Duarte), tadašnji predsednik, iako je javno rekao
kako Paragvaj neće potpisati Sporazum o članu 98, njegova vlada je saopštila Sjedinjenim
Državama da će tražiti načine za pružanje imuniteta koji se u njemu zahtevaju.30

Depeša iz ambasade SAD koja je poslata nedugo nakon samita u Merkosuru
izvestila je da je „advokat Paragvaja za pregovore o članu 98 sa SAD preneo zabrinutost da
bi deklaracija iz Merkosura mogla predstavljati dodatnu prepreku za zaključivanje
sporazuma“.31

Depeša poslata sedmog jula upozorila je glavnog komandanta Južne komande SAD
(odgovornog za vojne planove SAD u vezi sa vanrednim situacijama u Centralnoj i Južnoj
Americi) ,,da izbegne raspravu o MKS-u sa paragvajskim sagovomicima“ tokom
predstojeće posete.32 U depeši se kaže: „Došli ste u posebno osetljivo vreme kada medijske
i političke aktivnosti dovode u pitanje važne aspekte prema međuvojnim odnosima.
Otvoreno i blagonaklono okruženje za vežbe i druge vojne aktivnosti ovde je, kako
izuzetno vredno, tako i potencijalno osetljivo na lokalne i regionalne pritiske“. U depeši se
ponavlja zabrinutost ambasade da bi vršenje pritiska na Paragvaj, u vezi sa pregovorima o
članu 98, nakon ,,skrivanja“ imuniteta, moglo ugroziti „najblagonaklonije okruženje za
vežbe u regionu“. Depeša ističe: „Možda ćemo morati da sačekamo, dok se nepovoljno
medijsko izveštavanje ne smiri, da bismo dobro osmislili kako je najbolje da nastavimo.“

Paragvaj je bio pod sankcijama zato što nije potpisao Sporazum o članu 98.
Međutim, 2006.godine, predsednik Buš je ukinuo ograničenja sa obrazloženjem da je to
„važno za nacionalni interes SAD“.

97

NENAMERNE POSLEDICE SANKCIJA ZBOG MKS-a

Do maja 2005. godine, stotinu država je potpisalo Sporazum o članu 98. Dvadeset
država je bilo pod sankcijama ASPA, a sedam pod merama Nederkata, zato što nisu
potpisale.33

Podrška za ove mere je oslabila tokom Bušovog drugog mandata, ali ne zato što se
neprijateljstvo administracije prema međunarodnom zakonu smanjilo. Naprotiv, kao što
pokazuju dokumenti koje je Vikiliks objavio, neki američki političari i diplomate, bili su
zabrinuti da su sankcije imale „nenamerne negativne posledice“ na političke ciljeve SAD i
da podrivaju snagu SAD u zemljama od strateškog značaja. U izveštaju Kongresne službe
za istraživanje (CRS) za 2007. godinu, koji je Vikiliks učinio dostupnim javnosti, istaknuto
je da se ,,u vladi SAD razvija debata o politici“ koja se odnosi na efekat sankcija zbog
MKS-a u latinoameričkim zemljama.34

U izveštaju CRS-a navedeno je da je državna sekretarka Kondoliza Rajs
(Condoleezza Rice) u martu 2006. godine komentarisala da bi uvođenje sankcija ASPA
protiv saveznika SAD u „ratu protiv terorizma“ i „ratu protiv droge“ bila ,,na neki način
isto, kao kada bi sami sebi pucali u nogu“. Pri tom, imajući u vidu i zabrinutost nekih
kreatora politike SAD da su sankcije smanjile uticaj SAD u regionu, pošto se pogođene
države obraćaju drugim zemljama kao što su Kina i Rusija - za vojnu obuku i pomoć. Ovaj
sukob interesa je detaljnije prikazan u diplomatskim depešama SAD.

KOSTARIKA

Kostarika je bila jedna od dvanaest zemalja Latinske Amerike koje su odbile da
potpišu Sporazum o članu 98, te je stoga bila izložena sankcijama ASPA i kongresmena
Nederkata. Godine 2005, ambasador SAD u San Hozeu, napisao je da „nedostupnost vojne
pomoći SAD i ESF-a neizbežno doprinosi opadanju uticaja SAD u Kostariki i otežava
postizanje naših ciljeva u borbi protiv narkotika, borbi protiv terorizma i, u manjoj meri, u
slobodnoj trgovini“.35 Ambasador je napomenuo da je povlačenje sredstava dovelo do
„primetnog pogoršanja plovidbene sposobnosti flote Obalske straže Kostarike i degradacije
operativne spremnosti ostalih jedinica za sprovođenje zakona kao što je SVAT tim“. „Još
više zabrinjava“, pisao je ambasador, to što „nedostatak obuke i druge vojne pomoći SAD
može na kraju dovesti do toga da žitelji Kostarike dovedu u pitanje korist koju imaju od
Bilateralnog pomorskog sporazuma“. Sporazum iz 1999. godine omogućava brodovima
Obalske straže SAD da patroliraju vodama Kostarike i avionima SAD da lete u vazdušnom
prostoru ove zemlje. Godine 2010. ovaj sporazum je kontroverzno proširen, kako bi se
omogućilo ratnim brodovima SAD da nose helikoptere Crni Jastreb i druge vazduhoplove
u vodama Kostarike.36 Ambasador je napisao: „Naš zadatak je da se pronađe izlaz iz
dileme sa kojom se suočava vlada Kostarike, jer je u stvarnosti to i dilema za Sjedinjene
Države, pošto nastojimo da zaustavimo priliv ilegalnih droga, zaustavimo teroriste i
podstaknemo sve bolji trgovinski odnos sa Kostarikom.“

U oktobru 2006. godine, Buš je smatrao da je u nacionalnom interesu Sjedinjenih
država da se ukinu ograničenja IMET programa za Kostariku. Američki ambasador u San
Hozeu je pozdravio nastavak vojne obuke SAD, koja je prethodno „obezbedila SAD
pristup i uticaj među ključnim zvaničnicima Kostarike.“

98

BRAZIL

Ambasada SAD u Brazilu bila je zabrinuta da je ograničenje programa IMET
značilo kako Ministarstvo odbrane te zemlje „prebacuje u druge zemlje obuku i razmenu
koja je ranije vršena sa SAD“. Depeša iz marta 2004. godine je izvestila: „Dok su
Francuska i Velika Britanija pokupile većinu viška, brazilski oficiri, prema vojnim
izvorima, isto tako se šalju na obuku u Kinu, Indiju i Južnu Afriku.“37 Kao i slabljenje
„tradicionalno bliskih veza između naših oružanih snaga“, depeša je izvestila da su
sankcije prejudicirale izglede američkog proizvođača oružja Lokid Martin (Lockheed
Martin) da potpiše ugovor sa Brazilom za nove borbene avione F-16 u vrednosti od
sedamsto miliona USD. Depeša je napomenula: „Kada se konačno donese odluka o otkupu
sledeće generacije brazilskih borbenih aviona... obuka za pilote će verovatno biti u zemlji
porekla novih aviona.“ Uz takvu obuku koja je zabranjena u SAD, Brazil bi imao više

izgleda da kupi avione od neke druge zemlje.
Zbog budžetskh ograničenja, Brazil je naknadno odustao od plana da kupi nove

mlaznjake. Međutim, depeša od dvadeset drugog decembra 2004. godine, referiše da bi
vlada Brazila, umesto toga „mogla da preispita mogućnost da kupi jeftinije polovne
vazduhoplove“ i : ,,U tom smislu, Lokid Martin F-16 bi bio u igri“ Depeša je sugerisala da

su diplomate SAD imale neki uspeh u uveravanju generala brazilskog vazduhoplovstva da
bi kupovina polovnih F-16 bila „najlogičniji put ka napredovanju, kako taktički tako i
ekonomski“. Mada, po mišljenju ambasade, brazilsku vladu nije bilo moguće tako lako
pridobiti „pošto Brazil primećuje zalogaj koji ASPA uzima od zemalja koje ne potpišu
Sporazum o članu 98, te će se pitanja o pouzdanosti SAD kao dobavljača i strateškog
partnera, nastaviti“.

Godine 2006, Buš je, takođe, ukinuo ograničenja programa IMET za Brazil, na

osnovu nacionalnog interesa.

ČILE

U Čileu je bila druga priča, gde je američka ambasada u Santjagu izvestila 2006.
godine da je zadovoljna što, težnju da se potpiše Sporazum o članu 98 „ipak treba staviti u
kontekst sa budućim vojnim prodajama, bilateralnim odnosima ili razmenom i
humanitarnim operacijama između oružanih snaga naših zemalja. “

Čile je potpisao ugovor o kupovini deset F-16 za petsto miliona USD 2002. godine,
od kojih je prve Lokid Martin isporučio u januaru 2006. godine. Za razliku od Kostarike i
Brazila, Čile nije ratifikovao Rimski statut, te stoga nije bio podvrgnut sankcijama. Depeše
izveštavaju da je čileanska vlada rekla Sjedinjenim Državama da bi naknadno mogla
ratifikovati sporazum zbog jake domaće i regionalne podrške MKS-u, i da potpisivanje
Sporazuma o članu 98 ,,ne bi bilo politički moguće“.39

Čileanska vlada je bila zabrinuta da bi pridruživanje MKS-u bez potpisivanja
sporazuma o imunitetu ugrozilo jake odnose između SAD i Čilea“. Prema depeši iz
decembra 2005. godine, čileanski ministar inostranih poslova Ignacio Voker (Ignacio
Walker) rekao je ambasadoru SAD da je ovaj odnos bio „važniji sada nego ikad, imajući u
vidu nedavna uznemiravajuća zbivanja u regionu“.40 Konkretno, depeša kaže „Voker je
naveo : nedavni izbor Evo Moralesa u Boliviji, osu Čavez-Morales, poboljšanje veza
između Venecuele i Argentine, kao razloge zbog kojih je potrebno da zemlje sličnih
pogleda poput SAD i Čilea ostanu bliske.“

99

Na kraju, Čile je izbegao sankcije zbog MKS-a odlaganjem ratifikacije Rimskog
statuta do 2009. godine, kada je Bušova administracija napustila te mere.

EKVADOR

Odbijanje Ekvadora da potpiše Sporazum o članu 98, dovelo ga je do podvrgavanja
sankcijama. Depeše iz Kita detaljno opisuju raznovrsnost podmuklih taktika koje je
ambasada SAD primenila da ubedi Ekvador da potpiše. One takođe pokazuju kako je
ambasada bila zabrinuta zbog „neželjenih posledica“ sankcija MKS-a, na druge političke

ciljeve SAD u Ekvadoru.

Depeša koja je poslata sedamnaestog novembra 2004. godine, iz ambasade SAD u

Kitu aludirala je na strah Bušove administracije da bi se lideri i vojno osoblje SAD mogli

naći na suđenju u Hagu zbog zločina koje su počinili za vreme „globalnog rata protiv

terorizma“. Ambasador SAD se žalio da pregovori o članu 98 sa Ekvadorom

,,stagniraju“ i piše: „Svesni da povećano raspoređivanja snaga SAD u svetu čini

imperativnim potpisivanje člana 98 sa Ekvadorom, sprovodimo još jednu ofanzivu“.42 Ova

„ofanziva“ uključuje pozivanje vojske Ekvadora da lobira vladu za Sporazum o članu 98,

kako bi mogla da povrati pristup vojnoj pomoći SAD: ,,Ne propuštamo nijednu priliku da

šibamo vojsku, preko potrebe, zbog člana 98.“ „Stavke koje su krupne karte,“ izvestila je

depeša, ,,kao što je nadogradnja A-37 za odbranu vazduhoplovne baze i dodatni

helikopteri... nemaju nikakve šanse dok ne dobijemo ugovor.“ Prema depeši,

ambasada se nadala da bi „zajednička specijalna operacija snaga za borbu protiv terorizma

sa učešćem helikoptera Crni Jastreb“, koja se odvijala blizu Kita, vodila „bataljonske i

brigadne oficire da pritiskuju pretpostavljene iz Generalštaba (HQ) zbog sličnih dobrobiti“.

Depeša kaže: „Ministarstvo inostranih poslova i dalje veruje da nas to može sačekati. Ne

može. Pomaže nam Vašington ponovnim otvaranjem drugog fronta, pozivajući

ambasadora Ekvadora Raula Gangotena (Raul Gangoten) na sastanke sa pomoćnicima

sekretara, Rodžerom Noriegom (Roger Noriega) i Stivenom Rejdmejkerom (Stephen

Rademaker)“

Još jedna depeša, poslata dvadeset šestog novembra 2004. godine, detaljno opisuje

ambasadin „plan igre“ za ubeđivanje Ekvadora da potpiše Sporazum o članu 98.43 Opisan

je kao „plan koji u velikoj meri zahteva ličnu diplomatiju i medijsko obrazovanje“,

obuhvata organizovanje „serije okruglih stolova sa zainteresovnim novinarima, u nadi da

će ispraviti pogrešne percepcije Člana 98.“ Takođe, predstavlja „mogući Međunarodni

program za posetioce za trust mozgova i spikere iz Ekvadora čija podrška će biti od

vitalnog značaja kada dođe vreme ratifikacije (a koji nas sada napadaju).“

U nastavku depeše, naglašava se da je predsednik Ekvadora u to vreme, Lusio

Gutierez (Lucio Gutierrez), rekao ministru odbrane SAD, Donaldu Ramsfeldu, kako je, u
načelu, pristao na potpisivanje Sporazuma o članu 98, ali da ga je „teško prodati, posebno
sa levo orijentisanim zakonodavstvom“, te da mu je „potrebna ozbiljna usluga za uslugu
(quid pro quo) da bi krenuo napred“. Ambasada je, zato, razmatrala sprovođenje „plana
Ekvador“, opisanog u depeši kao ,,PR nastojanje da se preinače napori vlade SAD, umesto
pomoći u političku 'osvetu' zbog člana 98... Verujući da je naš paket pomoći već dovoljno
jasan, a videvši korist u pružanju takvih usluga, razmatramo iza zatvorenih vrata kako
najbolje da preoblikujemo i prepakujemo postojeće programe za maksimalnu političku
korist.“

100