Dosije Wikileaks - Svet vidjen ocima imperije SAD

kulminiralo izbacivanjem skoro četiri hiljade istih u avgustu 2011. godine. Iako sadrže tek
nekoliko senzacija, one daju kritičnu teksturu nekim pitanjima najvišeg ranga za odnos
između SAD i Izraela - odnosno, Palestine i Irana - u trenutku u kojem je američko civilno
društvo postajalo sve više razočarano postupanjem vlade SAD u vezi sa oba pitanja. Ove
depeše potvrđuju prazan prostor između sklonosti navedenih politika vlade SAD i izraelske
vlade, čak i kada one ilustruju kako ti prostori nestaju pri izvršenju politika. Kao istorijski
dokumenti, oni mogu dokazati da se nalaze među najvrednijim hronikama perioda, u kojim
su ogoljene i granice i obim „posebnog odnosa“ Vašingtona prema Izraelu.

PALESTINA

Od Sporazuma u Oslu iz 1993. godine, izraelsko-palestinski odnosi su zaključani u
okvir koji nikada nije trebalo da bude trajan. U pokušaju da rasvetli trag izraelske vojske

na okupiranoj palestinskoj teritoriji, sporazum je stvorio takozvano palestinsko upravno

telo - palestinsku vlast (PA) - da upravlja delovima u Pojasu Gaze i na Zapadnoj obali dok
se ne uspostavi palestinsko više legitimno upravno telo i ne postigne sporazum o
konačnom statusu između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Od 2005.

godine, lider stranke Fatah, Mahmud Abas - ponekad poznat kao Abu Mazen - vodio je i
PA, zaduženu za upravljanje palestinskom teritorijom i PLO, koja je zadužena da
pregovara o svom oslobađanju iz Izraela.

Na papiru, Sporazum iz Osla je izgledao kao funkcionalni plan. Ali nakon godina

stagnacije, nastavka izraelske kolonizacije okupiranih teritorija, druge i daleko nasilnije

Intifade, preuzimanja Pojasa Gaze od strane Hamasa i sveukupnog nasilja - koje je

spektakularano i svetskih razmera - i koje je bilo prisutno tokom izraelske okupacije,
Sporazum iz Osla je sazreo u ono što je trebalo da bude. U nedostatku plana za
uspostavljanje održive palestinske države pored Izraela, PA i dalje zavisi od izraelske
vlade, čije snage okružuju mnoštvo sićušnih enklava na Zapadnoj obali pod upravljanjem
PA. U međuvremenu, u nadi da će razviti model samopouzdanja i samoosnaživanja -
poznat kao „pristup uzlaznom putanjom (bottom-up)“ - palestinski zvaničnici su pokušali
da dokažu kako mogu da obezbede dobru vlast, ekonomske prilike, vladavinu prava i
bezbednost za Izrael. Njihov cilj je bio da uvere Izrael i Sjedinjene Države da mogu vladati
održivom i odgovornom državom ako Izrael povuče svoje okupacione snage sa Zapadne
obale i iz istočnog Jerusalima.

Izraelska vlada, međutim, nema takve namere. Nakon što je izabran 2009. godine,

izraelski premijer Benjamin Netanjahu se i dalje nerado pokazivao (ponekad) na mirovnim
pregovorima pod pokroviteljstvom SAD. Ali učvršćivanjem koalicije desničarskih
stranaka, u velikoj meri neprijateljski raspoloženih prema palestinskim pravima, od
početka je ispoljio malo interesa za pregovore o stvaranju prave palestinske države.
Umesto toga, depeše Vikiliksa otkrivaju da je izraelski premijer više zabrinut za

pacifikaciju Zapadne obale kroz kombinaciju represije, ekonomskog razvoja i bezbednosne

saradnje sa PA, dok je okrivio Abasa i njegove ministre - iste ljudi na koje se Izrael oslanja

da obuzdaju palestinske nemire - za zastoj mirovnog procesa. Sve to vreme, ilegalna
izraelska naselja i dalje cvetaju širom Zapadne obale i u istočnom Jerusalemu, a popularni

legitimitet PA postaje sve slabiji.
U Gazi, u međuvremenu, gde je Hamas 2007. godine preoteo kontrolu od PA,

Izrael se oslanja na ekonomsko davljenje - isprekidano povremenim vazduhoplovnim
udarima i kopnenim invazijama - da spreči Hamas, koji je osvojio većinu glasova, kao i

151

većinu mesta na palestinskim parlamentamim izborima prethodne godine, da učvrsti svoju
moć i normalizaciju života u zaraćenoj enklavi. Ovde uopšte nema pretenzija na plan da se
prekine ćorsokak - iako se izraelski i američki zvaničnici ogorčeno žale na diplomatski
neuspeh u Goldstonovom izveštaju, sankcionisanoj studiji UN koja dokumentuje ratne
zločine u izraelskoj invaziji Gaze 2008-2009. godine.

Tamo nalazimo „mirovni proces“ koji je Vikiliks, u velikom delu dokumentovao.
Značajno je, iako su izjave za javnost iz Obamine administracije često za neuspeh
mirovnog procesa krivile ,,obe strane“, depeše izgleda privatno ukazuju na sve veći
konsenzus da najveći deo krivice leži na izraelskoj strani.

ZAPADNA OBALA

Mnoge od depeša dolaze usred pritiska SAD za nove mirovne pregovore na samom
počeku Obamine administracije. U novembru 2009. godine u depeši koja je izveštavala
zamenika američkog državnog sekretara Džejmsa Stajnberga, američke diplomate su jasno
osetile da se prozor za dvodržavno rešenje zatvara, a sa njim i uverljivost da se PA koristi
da uspostavi mir na teritorijama, umesto na jednoj od njih:

Neuspeh da se ponovo pokrenu izraelsko-palestinski pregovori i
politička kriza Palestinske vlasti, duboko je uznemirujuća za
Izraelce koji i dalje veruju u dvodržavno rešenje. Čak i
skeptici GOI [vlade Izraela] su zabrinuti da nedostatak
političkog dijaloga i razgovora o kolapsu PA, podrivajući
pristup uzlazne putanje koji zagovaraju kao alternativu
sporazumu o konačnom statusu. [09 telaviv 2473]

Kada je reč o pregovorima s Palestincima, Netanjahu i njegovi zamenici iznose
diplomatama SAD i uglednim gostima mnogo istih žalbi koje su javno izrečene. Izraelski
zahtevi za dobrom voljom vezuju se za Netanjahuov nacrt za demilitarizovanu palestinsku
,,državu“ iz juna 2009. godine, ako se može tako nazvati, koja bi se sastojala od niza malih
nepovezanih kantona i koja će ostaviti većinu suvereniteta koji se obično priznaju
državama - nad granicama, vazdušnim prostorom, radio frekvencijama i snagama
bezbednosti, između ostalog - Izraelu. U svojim izjavama delegaciji kongresa SAD koja je
bila u poseti, tada novoizabrani Netanjahu oslikao je ova ograničenja kao velikodušan
ustupak bez premca bilo čemu na palestinskoj strani:

Netanjahu je rekao da je spreman za "dogovore" s Palestincima
koji bi podrazumevali neka ograničenja njihove suverenosti, kao
što je odsustvo palestinske vojske i izraelska kontrola nad
granicama, vazdušnim prostorom i elektromagnetskim spektrom.
Netanjahu tvrdi da je sedamdeset do osamdeset posto Izraelaca
spremno na ustupke za mir, ali oni ne veruju da imaju
palestinskog partnera. [09 Tel Avivu 1184]

Sledeće godine, obraćajući se predstavniku SAD, Ajku Skeltonu (zameniku
ministra odbrane D-MO), Netanjahu je dodao svojim pritužbama:

... Da je njegova vlada uklonila stotine prepreka i barikada na
Zapadnoj obali, pomažući ekonomiji da ostvari stopu rasta od
sedam posto, dodajući: "Možemo dobaciti stopu rasta i do deset

152

posto." Netanjahu je rekao kako je njegovo obraćanje na
univerzitetu Bar Ilan u junu prošle godine [gde je izneo svoje
uslove za palestinsku državnost] bilo teško za njega, ali je
ujedinilo Izraelce u prihvatanju demilitarizovane palestinske
države. Sadašnja vlada Izraela (GOI) takođe je ograničila
izgradnju u naseljima, za razliku od nekoliko svojih
prethodnika.
Netanjahu je, suprotstavio svoje napore sa PA, za koju je rekao
da održava "politički i ekonomski bojkot" Izraela, postavlja
preduslove za pregovore, podržava Goldstonov izveštaj u UN, a
sada govori o jednostranom proglašenju nezavisnosti. Izrael
želi da se angažuje, ali Palestinci ne. [09 TEL AVIV 2777]

Naravno, Netanjahu je u više navrata pokazao granice svoje sopstvene spremnosti
da se bavi suštinom palestinskog zahteva. Prema depeši iz 2007. godine, na primer, kada je
još bio lider opozicije, rekao je zvaničnicima SAD koji su bili u poseti da će proceniti

ozbiljnost palestinskih namera prema njihovoj spremnosti da se odreknu prava na povratak
palestinskih izbeglica: „Netanjahu je tvrdio kako je mislio da je odustajanje od 'prava na

povratak' bio veliki test za arapske namere i insistirao je na tome da nikada ne bi dozvolio
da se ijedan palestinski izbeglica vrati u Izrael“ [07TELAVIV1114]. Palestinski dokumenti
koji su procurili Al Džaziri, napomenuli su da je palestinska strana već odustala od zahteva
za sveobuhvatnim pravom na povratak, ali Netanjahu ovo nikad nije priznao.6

U međuvremenu, Netanjahu cepidlači oko ključnog pitanja bespravne gradnje
izraelskih naselja na Zapadnoj obali i istočnom Jerusalemu. Pritisnut od strane Obamine

administracije da pristane na zamrzavanje izgradnje naselja kako bi napravio prostor za
mirovne pregovore Izraela i Palestine, Netanjahu tvrdi da, iako se mogao složiti oko

usporavanja izgradnje novih naselja, nije imao nikakvih problema da dogradi one starije:

Što se tiče naselja, Netanjahu je tvrdio da želi saradnju sa
SAD na osnovu razumevanja koje je postignuto sa Bušovom
administracijom, odnosno da Izrael neće graditi nova naselja
ili zapleniti više zemljišta, ali ako se porodice šire, oni će
i dalje imati pravo da grade u okviru granica postojećih
naselja.
Sada Izrael čuje da SAD ne želi izgradnju uopšte. Izraelci
smatraju da je ovo pitanje nepravedno, rekao je. Pitanje je da
li SAD traži geografsko ili demografsko ograničenje naselja.
[09 TEL AVIV 1184]

Palestinci već dugo smatraju da je izraelski projekat naselja pokušaj stvaranja
„činjenica na terenu“ da bi prisilili Palestinu da ustupi više zemljišta u vlasništvo Izraela,
shodno svakom dogovoru oko buduće palestinske države. I zaista, u očiglednom nastojanju

da podstakne mlade Palestince da napuste posede koje je okupirao Izrael, izraelska vlada je
redovno negirala pravo proširenim palestinskim porodicama na okupiranim teritorijama da
grade dodatne stambene objekte na svojoj imovini ili čak prošire postojeće domove,
nemilosrdno rušeći buldožerima kuće koje krše takva ograničenja. Međutim, u obraćanju
delegaciji Kongresa SAD, Netanjahu je bezbrižno insistirao na tome da se PA može
pokolebati: „[Naselja su] veći problem za SAD nego za Palestince, Netanjahu je izjavio,
tvrdeći da će se PA složiti, ako postoji razumevanje između Izraela i SAD“
[09TELAVIV1184]. U stvari, depeša koja je procurela iz Pariza uključila je i tvrdnju
izraelskog ministra odbrane Ehuda Baraka da su Sjedinjene Države i Izrael postigle upravo

153

takvo razumevanje: „Direktor za Bliski istok MlP-a (ekvivalent pomoćniku ministra) Patris

Paoli obavestio je savetnika ministra POL osamnaestog juna da je izraelski ministar
odbrane Ehud Barak rekao francuskim zvaničnicima u Parizu petnaestog juna, da Izraelci
imaju 'tajni sporazum' sa vladom SAD da nastave „prirodni rast“ svojih naselja na
Zapadnoj obali“ [09PARIS827].

Širenje izraelskih naselja je nezakonito po Četvrtoj ženevskoj konvenciji, koja
zabranjuje bilo kojoj zemlji da prebacuje svoje civilno stanovništvo na posede koji su

zaplenjeni vojnom silom. S obzirom na to da je presudom iz 2004. godine koja formira
presedan Međunarodni sud pravde naglasio obavezu potpisnika Konvencije - kao što su
Sjedinjene Države - da naprave napor u dobroj veri da primene takve međunarodne pravne

obaveze na zemlje na koje imaju uticaj, ovo priznanje postavlja Obaminu administraciju u
direktno kršenje ovog dugogodišnjeg pravnog načela i presude Svetskog suda. Slično
tome, nastavljanje izraelske aktivnosti u naseljima takođe krši rezolucije 446, 452, 465 i

471, Saveta bezbednosti UN, koje su istakle nelegalnost izraelske kolonizacije okupiranih
teritorija. „Tajni sporazum“ će izgleda staviti Sjedinjene Američke Države u suprotnost sa
članom 7, rezolucije 465, SBUN, koja poziva države članice da ne pomažu Izraelu u
pobunjivanju naseljavanja. Zaista, nedugo nakon što je napisana ova depeša, SAD su
stavile veto na drugačiju jednoglasnu rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja je ponovila

nezakonitost izraelskih naselja na okupiranim teritorijama i pozvala na zamrzavanje
dodatne izgradnje.7

S vremena na vreme, čini se da su američke diplomate prepoznavale igru skrivalice,
koja se ovde igrala. U jednoj depeši, pisac priznaje ograničeno obraćanje Netanjahuovog
predloga palestinske ,,države“ stvarnim Palestincima: „Palestinski premijer [Salam] Fajad
je nedavno nazvao Netanjahuov cilj 'državom Miki Maus' zbog svih ograničenja na
palestinski suverenitet koja bi se izgleda podrazumevala“ [09TELAVIV2473].

Uprkos tvrdnjama Obamine administracije kako pokušava da „okupi strane“ i
insistiranju Vašingtona koji pokušava da nametne da rešenje zasnovano na međunarodnom
pravu nije potrebno, ta ista depeša je potvrdila: „Postoji preširok jaz između maksimalne

ponude koju bi bilo koji izraelski premijer mogao napraviti i minimalnih uslova koje bi
bilo koji palestinski lider mogao prihvatiti i [politički] preživeti“ [09TELAVIV2473].
Autor je dao i izrazito skeptičan komentar o izraelskim uveravanjima kako su upadi IRF-a
na Zapadnoj obali smanjeni: „Izraelski zvaničnici [navode] da je smanjen broj direktnih
akcija upada, kontrolnih punktova i patrola i na taj način, izgleda, izvukao korelaciju
između smanjene aktivnosti IDF i povećanja snaga PASF [bezbednosnih snaga
palestinskih vlasti]“ [09TELAVIV2482]. Zvaničnici SAD su takođe skeptični oko tvrdnje
Netanjahuovog poverenika (a kasnije i američkog ambasadora u Izraelu) Rona Dermera da
je zamrzavanje naselja bilo veoma nepopularano u Izraelu: „[Dermer] je tvrdio kako se

sedamdeset posto izraelske javnosti protivi moratorijumu (napomena: mislimo ovo je
preterivanje)“ [09TELAVIV2734].

Ipak, pritužbe Netanjahua su izgleda bile dovoljne mnogim zvaničnicima SAD koji
su bili u poseti, koji kroz depeše izražavaju veću brigu za palestinsku vlast nego za prava
ili državnost. Kada je američki predstavnik Geri Akerman (D-NY) zaista ponudio redak
pomak ka palestinskoj državnosti, delimično kao sredstvo za spasavanje Abasa i PA,

Netanjahu se brzo okrenuo nazad ka ekonomskim pitanjima:

Akerman je prokomentarisao da su predsednik Abas i premijer
Fajad neophodni za napredak i napomenuo da će i Izrael i SAD

154

biti u nevolji ako oni budu zamenjeni. Nešto treba učiniti da
im se pomogne da ostanu na vlasti. Njima je potrebna
materijalna pomoć, ali i obećanje državnosti. Strane
investicije na Zapadnoj obali bi takođe dale pravi horizont.
Netanjahu se složio, rekavši da su arapski investitori iz
zaliva bili uspešni u transformaciji njihovih društava i da bi
mogli napraviti veliki doprinos Palestincima. On je dodao da je
želelo da dovede investitore iz zaliva na Zapadnu obalu, jer bi
oni promenili realnost za Palestince, ali bi, isto tako,
pružili Izraelcima poverenje. Akerman je odgovorio kako je to
bila odlična ideja, ali da bi trebalo da dođe od Abasa, ne
Izraela. Što više poverenja Abas stekne za buduće korake, to
bolje. [09 TEL AVIV 1184]

Dakle, bez obzira što na rečima nude dvodržavno rešenje, izraelski zvaničnici
izgleda ukazuju na to da su uslovi na okupiranoj Zapadnoj obali takvi kakvi su, ukazujući
na ekonomski rast podržan donacijama i često hvaleći ,,napredak“ postignut u razvoju
palestinskih snaga bezbednosti, koje se - poput PA, više generalno - oslanjaju na
međunarodno finansiranje i efikasan izraelski mandat. U novembru 2009. godine, izraelski

general-major Beni Ganc (Benny Gantz), rekao je izaslaniku Pentagona, Aleksandru
Veršbou (Alexander Vershbow), da je bio prilično zadovoljan palestinskim snagama
bezbednosti, iako je jasno da će IDF uvek dobiti poslednju reč na palestinskim teritorijama:
,,MG Ganc naveo je kako je reforma palestinskog sektora bezbednosti veliko dostignuće,
tvrdeći da je koordinacija na terenu između jedinica PASF i IRF drastično poboljšana. I
pored ovih pozitivnih pomaka, izraelski zvaničnici su u više navrata naglasili važnost
zadržavanja prava na ometanje terorističkih operacija na Zapadnoj obali i u Gazi“ [09

TELAVIV 2482].
Na jednom ranijem sastanku, šef Izraelske bezbednosne agencije (ISA) Juval

Diskin (Yuval Diskin) nagovestio je obim saradnje između ISA, elitne palestinske
Preventivne bezbednosne organizacije (PSO) i egipatske Generalne obaveštajne

organizacije (GIO):

Diskin je rekao kako je na Zapadnoj obali ISA uspostavila vrlo
dobar radni odnos sa Preventivnom bezbednosnom organizacijom
(PSO) i Generalnom obaveštajnom organizacijom (GIO).Istakao je
da PSO razmenjuje sa ISA gotovo sve obaveštajne podatke koje
prikuplja. Oni razumeju da je bezbednost Izraela ključna za
njihov opstanak u borbi sa Hamasom na Zapadnoj obali.
[07TELAVIV 1732]

U drugoj depeši, izraelski ministar odbrane Ehud Barak podelio je svoje osećanje
da je „izuzetno impresioniran“ [09TELAVTV1177] naporima SAD da obuči palestinske
snage bezbednosti, koje su optužene od strane brojnih organizacija za ljudska prava da su
prekršili ljudska prava vojnika IDF.8

U stvari, mnoge od ovih depeša ukazuju na stepen uverenja među izraelskim
zvaničnicima da mogu stvoriti verziju neutralne palestinske ,,države“ koju je opisao
Netanjahu, bez potrebe za političkim ustupcima oko zemljišta, izbeglica, ili granica, koji će
pratiti stvarno, održivo dvodržavno rešenje. Sa podnošljivim ekonomskim uslovima, iako
nisu baš napredovali, palestinskim snagama bezbednosti i civilnim vlastima koje upravljaju
većim delom administracije na terenu, izraelski zvaničnici, izgleda, računaju da mogu
održavati neku vrstu statusa kvo u najnaseljenijim palestinskim gradovima i mestima. Čak

155

i ako izraelski pregovori o izgradnji polako urušavaju bilo kakve izglede za održivom
palestinskom državom.

Međutim,ovaj plan zahteva relativno stabilnog partner u PA, pogotovo ako on
nema želju da ,,vlada“ Palestincima, kao što je Netanjahu rekao delegaciji koju je

predvodio Akerman. Bez obzira na njihovu navodnu nezgrapnost u vezi sa palestinskom
ekonomijom - i bez obzira na tvrdnju Dermera da Abas nije tako „slab kao što tvrdi“ - čini
se da izraelski zvaničnici imaju ozbiljne sumnje.

U trenucima iskrenosti, čak su spremni da priznaju kako je njihovo maltretiranje
Abasa potkopalo njegov ugled među Palestincima. Izraelski general-major Amos Gilad je
sve priznao Veršbovu 2009. godine, kada je potvrdio da su se izraelski pritisak na Abasa
da zataška Goldstonov izveštaj i kompromis o izraelskim naseljima pokazali kao politički
razorni za lidera PA. A ipak, kada je Gilad izrazio podršku za novu rundu pregovora, bilo
je jasno da ih je podržao čisto kao sredstvo, dok ne kupi vreme za Abasa, a ne da bi
pregovarao o miru ili pravio ustupke oko suštinskih pitanja:

Široko je rasprostranjeno uverenje da je predsednik Abas
trenutno u oslabljenoj političkoj državi. Izraelski zvaničnici,
uglavnom, loše predviđaju Abasovu budućnost. U jednoj razmeni,
Amos Gilad izneo je mišljenje da Abas neće politički preživeti
2011. godinu. Gilad navodi kako se Abas suočava sa kritikama
bez presedana unutar palestinske vlasti, zbog svog postupanja
sa Goldstonovim izveštajem i da ga je to, u kombinaciji sa
tvrdoglavim Hamasom, znatno oslabilo. Izraelci su rekli da je
percepcija u arapskom svetu bila jasna: SAD su ohrabrile Abasa
da zauzme tešku poziciju u odnosu na Goldston i naselja samo da
bi se distancirale od njega. ASD Veršbov je pitao Gilada o
merama koje bi se mogle preduzeti u cilju jačanja Abasa. Gilad
je odgovorio navodeći da bi izraelsko-palestinski mirovni
razgovori trebalo da se odmah nastave, ali bez preduslova,kako
bi obe strane trebalo da traže dalju saradnju oko niza pitanja
- posebno na polju sektora bezbednosti. [09 telaviv 2482]

Ni zvaničnici SAD kao ni izraelski, nisu mogli da poreknu rastuće nezadovoljstvo
na Zapadnoj obali zbog aktualnog izraelskog ugnjetavanja i kolonizacije. Depeša iz
februara 2010. godine iz ambasade u Tel Avivu iskreno govori o unapred smišljenom
naporu izraelske vojske da poveća upotrebu sile protiv mirnih demonstranata na Zapadnoj

obali:

U susretima sa američkim zvaničnicima četvrtog februara, MG Avi
Mizrahi iz Centralne komande OC-a, izrazio je nezadovoljstvo
zbog demonstracija koje su u toku na Zapadnoj obali i za koje
smatra da su orkestrirane kako bi se povećale tenzije. Mizrahi,
čija zona odgovornosti uključuje celu Zapadnu obalu i centralni
Izrael, upozorio je da će IDF biti sve agresivniji u svom
odnosu prema ovim demonstracijama, čak i demonstracijama koje
se čine mirnim... upozorio je da će početi da šalje svoje
kamione sa "prljavom vodom"9 za razbijanje protesta, čak i ako
nisu nasilni, jer oni ne služe ničemu osim stvaranju sukoba...
Po naređenju Mizrahija, komandant Zapadne obale BG Nican Alon
(Nitzan Alon) i civilni administrator na Zapadnoj obali BG Poli
Mordehai(Poli Mordechi) navodno su se nedavno sastali sa
komandantima palestinskih bezbednosnih snaga da prenesu snažnu

156

poruku kako moraju da zaustave ove demonstracije ili će to
uraditi IRF. [10TELAVIV344]

U razotkrivajućem komentaru, zamenik šefa misije Luis G. Moreno istakao je
frustracije koje su izraelske okupacione snage imale kada su se bavile uglavnom
nenasilnim protestima: „Manje nasilne demonstracije verovatno staviljaju IDF u
neuzgodan položaj. Kao političko-vojni načelnik u MOD (ministrastvu odbrane), Amos
Gilad je nedavno rekao sagovornicima iz USG [vlade SAD], 'ne izvodimo dobro Gandija'“
[10 TEL AVIV 344].

POJAS GAZE

Za nagoveštaj šta bi se moglo dogoditi na Zapadnoj obali u slučaju rušenja PA, ne
treba gledati dalje od Gaze. Godine 2005, Izrael je jednostrano povukao svoje preostale
vojnike iz delova Pojasa Gaze i demontirao svoja nelegalna naselja. Iako je Izrael držao
kontrolu nad granicama Gaze, vodenim i vazdušnim prostorom - i na taj način ostao
pravno i praktično okupatorska sila - deaktiviranje je bilo deo ponude kako bi se preuzela
puna kontrola nad teritorijom PA. Nakon pobede Hamasa na palestinskim parlamentamim
izborima naredne godine i napora Fataha i Hamasa da formiraju koalicionu vladu, Bušova
administracija naterala je elemente u Fatahovom bezbednosnom aparatu da izvedu državni
udar koji će proterati Hamasa iz PA. Doznavši za prve predznake puča u junu 2007.
godine, Hamas je prvi napao. Nakon nekoliko dana borbe, Fatah je oslobodio Palestinske
vlasti na Zapadnoj obali. Međutim, Hamas je konsolidovao kontrolu u svojim uporištima u
Pojasu Gaze, gde je kasnije funcionisao kao faktička vlada.

Više nego bilo koji drugi, ovaj period je otkrio dubinu izraelske i američke
zavisnosti od PA, kojom dominira Fatah, da drži palestinske pokrete otpora pod kontrolom,
kao i samo Fatahovo očajničko oslanjanje na Izrael da bi ojačao sebe protiv palestinskih
rivala. U posebno razotkrivajućoj konverzaciji u junu, 2007. godine, neposredno pre nego
što je Hamas porazio borce Fataha u Gazi, šef ISA, Diskin, žalio je zbog slabosti i otkrio
američkom ambasadom Ričardu Džounsu da je Fatah hitno zatražio izraelsku pomoć za
borbu protiv Hamasa:

[Diskin] je jadikovao zbog onog što je okarakterisao kao krizu
liderstva u Fatahu, sa predsednikom PA Abasom koji se već
fokusirao na povlačenje, a njegovi mogući naslednici su
nesposobni da vode Palestince i na Zapadnoj obali i u Pojasu
Gaze... Diskin je rekao kako je Fatah na "izdisaju" i izrazio
loše slutnje za Izrael... "Dobili smo zahteve da obučavamo
njihove snage u Egiptu i Jemenu," [Diskin je izneo]...
„Približavaju se situaciji da s jedne strane dobiju onoliko,
koliko izgube s druge strane, a ipak od nas traže da napadnemo
Hamas. Ovo je nova situacija kakvu nikada ranije nismo videli.
Oni su očajni."[07 TEL AVIV 1732]

Takođe, Diskin je, aludirao na plan koordinatora bezbednosti SAD za Izrael,
general-pukovnika Kita Dejtona, da se „opreme bezbednosne snage lojalne palestinskoj
vlasti predsednika Abasa i Fatah“, zbog zabrinutosti da će oružje naći svoj put do Hamasa;
iako je rekao kako je lično protiv toga.

157

Odbacivanjem koje se pretvorilo u državni udar podržan od strane SAD i Izraela,
Hamas je izbacio Fatah, a samim tim i čitav okvir Sporazuma iz Osla i Pojasa Gaze. Na
sastanku sa ambasadorom Džounsom, nakon što su se snage Fataha raspale, izraelski
direktor Odbrambene obaveštajne službe, Amos Jadlin (Amos Yadlin) predvideo je šta će
se sledeće dogoditi, mozgajući kako će „Izrael biti 'srećan' ako Hamas preuzme Gazu“ -
,,sve dok budu bez (vazduhoplovne ili morske) luke“ - jer ,,IDF bi se tada mogao baviti
Gazom kao neprijateljskom državom“ [07 TEL AVIV 1733].

To je upravo ono što se dogodilo sa Izraelom koji je bio lišen punomoćstva da
vlada Gazom, u svoju korist. Izrael je već nametnuo Gazi čvrste ekonomske sankcije, što
se pretvorilo u kolektivno kažnjavanje za Hamasovu izbornu pobedu. Odmah nakon bitke
za Gazu, IDF je pojačao svoju blokadu malene enklave na kopnu, vazduhu i moru,
zatvarajući granice. Zabranjeno je bilo kakvo kretanje ljudskih bića, kao i protok gotovo
sve robe široke potrošnje - civilne ili vojne. Dov Vajsglas (Dov Weissglass), savetnik
tadašnjeg premijera Ehuda Olmerta (Ehud Olmert), divno je rekao o ovoj strategiji: „Ideja
je da se Palestinci stave na dijetu, ali da ne umru od gladi.“10

U izvesnom broju procurelih diplomatskih depeša, drugi zvaničnici su povećavali
pritisak. Mesec dana nakon što je Fatah proteran, šef za borbu protiv terorizma, izraelskog
Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC), Deni Arditi, smatrao je da će blokada pomoći
Fatahu da se pregrupiše, ali je dodao zloslutan komentar o pretećem sukobu između Izraela

i Hamasa:

Arditi je tvrdio kako je cilj bio da se vlada Hamasa u Gazi
ošteti finansijski, bez stvaranja humanitarne krize i da se
kupi vreme za Fatah dok ne obnovi podršku. Po Arditijevom
mišljenju, trenutno zatvaranje Gaze graničnim prelazima nije
održivo, zbog nekoliko hiljada Palestinaca koji trenutno čekaju
da uđu u Gazu preko prelaza Rafah. Arditi je rekao da će pre
ili kasnije GOI morati da se bavi Hamasom... "0vo nije prvi
pokušaj da pomognemo Fatah", istakao je [pomoćnik].
[07TELAVIV2281]

Međutim, do kraja 2008. godine, činilo se da su izraelski zvaničnici utvrdili da je
blokada održiva nakon svega: „Kao deo njihovog sveukupnog plana sankcija protiv Gaze,
izraelski zvaničnici su potvrdili [ekonomskim službenicima SAD] u više navrata kako
nameravaju da zadrže ekonomiju Gaze na ivici kolapsa, a da je ne gurnu preko ivice“ [08

TEL AVIV 2447].
Zanimljivo je da, iako su Sjedinjene Države energično branile blokadu Gaze u

međunarodnim telima, zvaničnici SAD su izgleda bili oprezni sa ovim planom. Ranije su
pozvali Izrael da barem oslobodi sredstva za plaćanje zaposlenih u civilnoj službi PA koji

su ostali u Gazi:

Politika vlade SAD koja podstiče vladu Izraela (GOI) da
preispita svoju sadašnju politiku (na zahtev Predstavnika
kvarteta i PA),dok vrši pritisak na Izraelce da se odobri što
je moguće više sredstava svakog meseca zbog bezbednosnih
ograničenja. Zatim, pomaže PA da poboljša svoje regulatorne
režime i dubinske analize. Nastavlja da podstiče direktan
dijalog između zvaničnika vlade Izraela (GOI) i PA o pitanjima
Gaze, na mesečnim sastancima Zajedničke ekonomske komisije,

158

smatrajući to najboljom šansom za smanjenje ekonomskih i
političkih poena Hamasa u Gazi. [08 TEL AVIV 2447]

Međutim, Gilad je uzvratio: „Oni ne dobijaju ni prebijenu paru.“
Narednih nekoliko meseci je u znaku periodične razmene vatre između palestinskih

militanata u Gazi i snaga IDF, gde militanti ispaljuju rakete i granate na izraelsku teritoriju.
Izrael započinje vazdušne napade i povremene prekogranične upade u Gazu. Puškaranje je
nakratko zaustavljeno tokom šest meseci primirja, uz posredovanje Egipćana, u junu 2008.
godine. Tek u maju 2008. godine, uoči primirja, zvaničnici SAD su poverovali da izraelski

napad u punom obimu nije verovatan, iako su istakli kako je Izrael i dalje oprezan zbog
političkih posledica koje će snositi Abas usled prekida vatre. Ova depeša je posebno
pripremljena kao „scenografija“ za posetu predsednika Buša Izraelu, u maju 2008. godine:

[Izraelsko] političko rukovodstvo se dvoumi oko toga da li će
prekid vatre u Gazi, o kome su pregovarali Egipćani, smiriti
situaciju ili je pogoršati jačanjem Hamasa politički i vojno, a
podrivanjem Abasa. Jedina druga opcija na stolu uključivala je
širi oružani sukob s Hamasom, ali Izrael je ograničen
mogućnošću velikog broja žrtava, međunarodnom osudom, a najviše
od svega, nedostatkom dobre izlazne strategije, ukoliko odluči
da napadne Gazu i obori tamošnji Hamasov režim. Svi ovi
proračuni mogli bi biti poremećeni u bilo koje vreme raketom iz
Gaze koja udara punu školu ili bolnicu, prisiljavajući na taj
način izraelsko rukovodstvo da naredi masivnu odmazdu. [08 TEL
AVIV 1005]

Ipak, uprkos zatišju u borbama, prekid vatre se pokazao neefikasnim. Izraelski
vazdušni udari i upadi su se nastavili, palestinski protivraketni napadi i napadi
minobacačima su ponovo počeli. U nekoliko slučajeva, izraelske snage su ubile palestinske
civile, u blizini granice, između Izraela i Gaze. Do decembra, prekid vatre je bio gotov, a
konačna razmena nasilja je kulminirala u operaciji Liveno olovo - masivnom izraelskom
vazdušnom napadu, bombardovanju i kopnenoj invaziji Pojasa Gaze. Do trenutka kada su

se izraelske snage povukle sredinom januara 2009. godine, Ujedinjene Nacije procenjuju
da je poginulo oko 1.400 Palestinaca - većina njih su bili civili i policajci koji nisu
pripadali vojsci. Čak i sada, veliki deo pojasa nije obnovljen - posle još veće štete nanete
narednih sedam nedelja bombardovanja, tokom leta 2014. godine - pošto je Izrael nastavio
da ograničava dostupnost građevinskog materijala. (Iako je vlada SAD umanjila
humanitarnu krizu u Gazi, depeša koja je procurila iz Dohe ukazuje da je senator Džon
Keri, očigledno priznao razmere humanitarne situacije, rekavši katarskom premijeru
Hamadu Al Taniju 2010. godine: „Bio sam šokiran onim što sam video u Gazi.“)

[10DOHA71]
U jednom od najeksplozivnijih otkrića iz cele tranše depeša oko Izraela, ministar

odbrane Ehud Barak je priznao članu Kongresa SAD koji je bio u poseti, da se Izrael
približio i PA i Egiptu zbog preuzimanja kontrole nad Gazom pre izraelske invazije. No,
bez obzira na to što je Fatah preklinjao za pomoć, njegovi lideri su očigledno shvatili da je
to bilo previše rizično: „[Barak] je objasnio da se GOI (vlada Izraela) konsultovala sa
Egiptom i Fatahom pre operacije Liveno olovo, pitajući ih da li su spremni da preuzmu
kontrolu nad Gazom kada Izrael jednom porazi Hamas. Ne iznenađuje, rekao je Barak,
GOI je dobila negativne odgovore sa obe strane.“ [09 TEL AVIV 1177].

159

Nakon napada, „međunarodna sramota“ kojom su zvaničnici SAD očigledno mislili
da će sprečiti Izrael da izvrši invaziju Gaze, materijalizovana je u punoj snazi. Goldstonov
izveštaj o sukobu, koji su naručile UN i koji je objavljen u septembru 2009. godine,
dokumentovao je dokaze o mogućim ratnim zločinima na obe strane, uključujući i navode

da je Izrael ciljao na civile i civilne infrastrukture, koristio granate natopljene belim
fosforom u naseljenim područjima (uključujući i bolnice) i mučio zatvorenike, između
ostalih optužbi. U izveštaju se preporučuje da se optužbe protiv zvaničnika i Izraela i
Hamasa upute Međunarodnom krivičnom sudu ukoliko dve strane ne uspeju da istraže
vlastito ponašanje za vreme rata. Savet za ljudska prava UN naknadno je usvojio rezoluciju
kojom odobrava nalaze izveštaja, a Generalna skupština dva puta je glasala da dve strane

sprovedu nezavisnu istragu, na osnovu njenih navoda.
Izraelska vlada je bila besna. Netanjahu, koji je preuzeo dužnost dva i po meseca

nakon prestanka neprijateljstava, žestoko je branio ponašanje Izraela u ratu tokom

razgovora sa predstavnikom SAD Ajkom Skeltonom (Ike Skelton). Netanjahu je insinuirao
kako smatra da je Goldstonov izveštaj pretnja za Izrael koja stoji rame uz rame sa
njegovom drugom omiljenom pretnjom koja će uništiti svet - navodnim iranskim
programom nuklearnog naoružanja: „Netanjahu je prokomentarisao da se Izrael trenutno
suočava sa tri glavne pretnje: iranskim nuklearnim programom, protivraketnom
proliferacijom i Goldstonovim izveštajem. Goldston je dao teroristima imunitet da napadnu
Izrael ukoliko pucaju iz naseljenih područja“ [09 TEL AVIV 2777].

U stvarnosti, u izveštaju se ne navodi takva stvar. Uistinu, on je naglasio opasnost
sa kojom se suočava Izrael zbog neselektivnih protivraketnih napada Hamasa i priznao

pravo Izraela na samoodbranu; to je samo podiglo zabrinutost zbog nesrazmernih vojnih
operacija Izraela koje pogađaju civile. Presedavajući komisijom, Ričard Goldston, uživao
je dugogodišnji ugled zbog pravednosti i objektivnosti, nakon što je prethodno vodio
procesuiranje ratnih zločina za Jugoslaviju i Ruandu. Uprkos protestima izraelske vlade,
Goldston - jevrejski južnoafrički pravnik čija kćerka je izraelski državljanin - pristao je da
prihvati imenovanje UNHRC-a samo ako mandat Komisije bude proširen na sagledavanje
akcija obe strane u sukobu, umesto samo Izraela.11 Zaista, činjenica da su Goldston i
njegove kolege u komisiji imale jaku reputaciju koja se odnosila na pravednost, učinila je
izveštaj tako poražavajućim. Osim toga, njihovi nalazi su se poklapali sa sličnim detaljnim
istragama Amnesti Internešenela (Amnesty Intemational), Hjuman rajts voča (Human
Rights Watch) i drugih uglednih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Izgleda da je čak i Netanjahu priznao kako bi izraelski zvaničnici mogli biti
optuženi za ratne zločine zbog svoje uloge u napadu:

Netanjahu je zatražio od [kongresne delegacije] da zamisli
situaciju u kojoj piloti izraelskih vazduhoplovnih snaga moraju
da se konsultuju sa pravnicima pre nego što se upute u
inostranstvo. Bivši premijer Olmert, bivši ministar spoljnih
poslova Livni i ministar odbrane Barak mogli bi biti predati
Međunarodnom krivičnom sudu. Netanjahu je rekao kako ne može da
prihvati da vojnici IDF-a mogu biti optuženi za ratne zločine,
za zaštitu svoje zemlje od stalnih napada... Namerno gađanje
civila je ratni zločin, ali šta bi trebalo da Izrael radi kada
teroristi namerno ciljaju izraelske civile i onda se sakriju
među svoje civilno stanovništvo? [09TELAVIV2777]

160

U stvarnosti, iako su Izveštaj Goldstonove komisije, Amnesti Internešenel i
Hjuman rajts voč kritikovali Hamas za stacioniranje oružja i boraca u neposrednoj blizini
civilnih područja u prepunoj enklavi, nisu mogli da pronađu nikakve dokaze za često
ponavljane izraelske optužbe da je Hamas koristio „živi štit“ ili na drugi način napravio
namerne korake da se „sakrije među svoje civilno stanovništvo.“12

Ipak, Obamina administracija je stala uz desničarsku izraelsku vladu protiv širokog
konsenzusa međunarodne zajednice o ljudskim pravima. Ponavljajući pritužbe Izraela na
izveštaj, vlada SAD je snažno lobirala svoje saveznike u UN da glasaju protiv njega na
Generalnoj skupštini i kada joj nije uspelo, sprečila je Savet bezbednosti UN (SBUN) da
ga čak i razmatra. U nekoliko depeša, zvaničnici SAD su podsetili svoje izraelske kolege
na tu činjenicu, a najmanje u jednom slučaju su ponudili svoje savete Izraelu o tome kako
da sprovedu svoju istragu kako bi ,,uklonili“ štetu od izveštaja: „Direktor Nacionalnog

saveta bezbednosti (NSC) za izraelske i palestinske odnose, Prem Kumar, istakao je stalan
interes SBUN za Goldstonov izveštaj i tražio od Izraela da obavesti SAD o svim dodatnim

naporima ili istragama koje vlada Izraela (GOI) preduzima da bi pomogla da se smanji
šteta od Izveštaja“ [09 TEL AVIV 2502].

Krajem 2009. godine, u stvari, Ron Dermer je izrazio zahvalnost Vašingtonu zbog
podrške oko mnoštva diplomatskih i vojnih pitanja - uključujući i Goldstonov izveštaj -
čak je sugerisao kako je podrška Obamine administracije izraelskoj vladi potcenjena u

samom Izraelu:

Dermer je rekao da predsednik Obama ne dobija dovoljno zasluga
u Izraelu za korisno odmeravanje nekoliko pitanja koja se tiču
bezbednosti Izraela, kao što je Goldstonov izveštaj, problemi u
[tursko-izraelskim] odnosima i nedavnu izjavu Saveta EU o
istočnom Jerusalemu [koji je opisao kao okupiranu teritoriju].
On je takođe naveo uspešnu zajedničku protivraketnu vežbu pod
nazivom "Džuniper Kobra (Juniper Cobra)" čiji je domaćin bio
Izrael u novembru 2009. godine.[09 TEL AVIV 2734]

Izgleda da jedna depeša ukazuje na to da je odbrana izraelskih ratnih zločina od
strane Vašingtona imala veze sa zabrinutošću zbog mogućih pravnih akcija zbog kršenja
međunarodnog prava od strane SAD i u drugim zemljama. Na sastanku sa generalnim
direktorom izraelskog Ministarstva obrane, Aleksandar Veršbov je ponudio da se razmene
načini na koji su Sjedinjene Države uključene u kontrolu štete, kao odgovor na optužbe o
ratnim zločinima u njenim vlastitim sukobima:

[Izraelski generalni direktor] takođe je uporedio operacije
svoje zemlje u Gazi sa operacijama SAD u Iraku i Avganistanu i
izjavio da će Izrael učiniti sve što je potrebno kako bi
zaštitio svoje stanovništvo. Kao odgovor, ASD (pomoćnik
državnog sekretara) Veršbou, podsetio je na američku podršku
Izraelu u postupanju sa Goldstonovim izveštajem i ponudio da
razmene iskustvo SAD u istrazi incidenata u Iraku i
Avganistanu, pošto GOI razmatra da li da sprovede dodatnu
istragu. [09 TEL AVIV 2482]

Beleške takođe otkrivaju priznanje Izraelaca da njihovi ratovi 2006. godine oko
Libana i 2008-2009. godine oko Gaze - oba sa puno entuzijazma podržana od strane
Bušove administracije i velike dvopartijske većine u Kongresu - nisu uspeli da postignu

161

nijedan od svojih ciljeva i da su Hamas i Hezbolah, efektivno, ponovo naoružani.
Međutim, umesto da ponovo vrednuju svoje neuspele strategije, izraelski zvaničnici su već
počeli da razmišljaju o budućim ratovima u pojasu Gaze, što bi bilo još ekstremnije
imajući u vidu civilne žrtve: u depeši se citira general Gabi Aškenazi (Gabi Ashkanazi)
koji je rekao: ,,U narednom ratu Izrael ne može prihvatiti nikakva ograničenja na ratovanje
u urbanim sredinama.“ Takođe je jasno stavio do znanja da bi rat mogao otpočeti uskoro,
uz napomenu: „Spremam izraelsku vojsku za veliki rat, jer je lakše smanjiti obim operacija
nego uraditi suprotno.“13

Ironično, bez obzira na neprijateljstvo Sjedinjenih Država i Izraela prema Hamasu,
u depešama koje detaljno opisuju redovne tajne razgovore između američkih zvaničnika i
šefa Šin Beta, Juvala Diskina i drugih izraelskih vojnih zvaničnika, priznato je da ne bi bilo
pametno da se Hamas previše oslabi. Bez obzira što su Sjedinjene Države i Izrael krivili
Hamas za svaki protivraketni napad, oni su priznali da su se još gore ekstremističke

formacije pojavlile u Gazi i da bi ih samo Hamas mogao kontrolisati. General-major Joav

Galant, odgovoran za bezbednost u Gazi i na jugu Izraela, istakao je da bi Hamas trebalo
da bude „dovoljno jak da nametne prekid vatre“:

General-major Joav Galant nedavno nam je prokomentarisao da
političko rukovodstvo Izraela još nije napravilo neophodan
izbor politike između različitih prioriteta: kratkoročni
prioritet Hamasa koji želi da bude dovoljno jak da sprovede
faktičko primirje i spreči ispaljivanje raketa i minobacača na
Izrael; visok prioritet da spreči Hamas da konsoliduje svoje
uporište u Gazi; i dugoročni prioritet da izbegne povratak
izraelske kontrole nad Gazom i punu odgovornost za dobrobit
civilnog stanovništva Gaze. [09 TEL AVIV 2473]

Iako on i dalje ostaje žarište za mnoge međunarodne kritike Izraela, Goldstonov
izveštaj je na kraju postao malo relevantnan kao instrument za ublažavanje posledica
operacije Liveno olovo. Uistinu, Izrael je premašio svoju sklonost ka neproporcionalnom
nasilju u operaciji Zaštitna ivica, 2014. godine, u kojoj je poginuo još veći broj Palestinaca.

Izrael se i dalje drži Gaze kao priče upozorenja o tome zašto nikada ne može, u
potpunosti, da se povuče sa okupirane Zapadne obale. U nedostatku plana za održivu
palestinsku državu uz legitimnu vladu, ostaje mnogo nedoumica da li se izabrani
punomoćnici Sjedinjenih Država i Izraela mogu tu zadržati zauvek. Ove depeše Vikiliksa
nude neke ključne elemente i uvid u ono što se može ispostaviti kao poslednje godine

Sporazuma iz Osla.

IRAN

Izuzev pogubnih međunarodnih i američkih sankcija režimu u Iranu, poslednjih
godina se veća buka podigla oko trenutnog uznemirenja zbog iranskog programa
nuklearnog obogaćivanja - barem u odnosu na sablasnu dramu Livenog olova i usporeno

nasilje tokom izgradnje naselja na Zapadnoj obali.
Izraelski političari godinama tvrde - posebno Netanjahu i njegovi zamenici - uprkos

nedostatku bilo kakvih uverljivih dokaza, da Iran razvija nuklearno oružje. Potpomognuti
od svojih neokonzervativnih pristalica u Sjedinjenim Državama, oni su apelovali na vladu
SAD da zauzme čvrst stav o Iranu, stalno upozoravajući na alarmatne rokove oko
navodnog napretka ove zemlje u nuklearnom naoružanju i preteći da će napasti Iran na

162

svoju ruku ako Vašington odbije. Međutim, malo njih veruje da bi Izrael bio spreman da
krene u rat bez osigurane podrške Sjedinjenih Država (koju je dvostranačka većina u
Kongresu u više navrata tražila da obezbedi).14

Iako su američke obaveštajne agencije zaključile još davne 2007. godine da Iran
nije aktivno razvijao nuklearno oružje, vlada SAD je podržavala svoje izraelske saveznike,
ujedinjujući međunarodnu zajednicu oko sankcija, sarađujući sa Izraelom na tajnim
akcijama protiv Irana i trajno održavajući ,,sve opcije na stolu“, uključujući i za vreme
pregovora na visokom nivou između Irana i sila P5+1 (pet članova Saveta bezbednosti UN
plus Nemačka) 2013. i 2014. godine.

Depeša koje sadrže izraelska upozorenja na Iran ima previše da bi se nabrojale.
Međutim, nekoliko je dostojno komentara. Kao prvo, takva upozorenja su često dovođena
u kontekst izraelsko-palestinskih pregovora, dajući neki kredibilitet Netanjahuovim

kritikama, koji je tvrdio da je njegova vlada iskoristila opasnost od Irana kao sredstvo za
odvraćanje međunarodne pažnje od stagniranja mirovnog procesa. Depeša koja opisuje

sastanak iz 2009. godine koji je Netanjahu imao sa delegacijom Kongresa SAD jasno ih
povezuje: „Kada bismo mogli da dodamo politički proces saradnji koja trenutno postoji,
mogli bismo da dobijemo bezbednost, ekonomski razvoj i mir između Izraela i Palestine.
Međutim, Netanjahu je upozorio da bi, ako Iran dobije nuklearnu bombu, mirovni proces
bio 'izbrisan'“. Netanjahu je nastavio da predviđa kako bi Iran mogao imati bombu do
2012. godine: „Predstavnik [Stiv] Izrael pitao je Netanjahua o rokovima u kojima će Iran
ostvariti nuklearno oružje. Netanjahu je odgovorio da je Iran sada u mogućnosti da napravi
jednu bombu ili može da sačeka i napravi nekoliko bombi za godinu ili dve“

[09TELAVIV2777].
Međutim, ovo je bio samo jedan od mnogih rokova 'sad ili nikad' za iransku bombu

koji su nudili izraelski zvaničnici. Godine 2009, Ehud Barak procenio je da bi prozor za
vazdušne udare mogao biti zatvoren u roku od svega šest meseci: „Barak procenjuje da je
prozor otvoren između šest i osamnaest meseci od ovog časa, za to vreme zaustavljanje
Irana da stekne nuklearno oružje moglo bi i dalje biti održivo. Nakon toga, kako je rekao,
svako vojno rešenje bi rezultiralo neprihvatljivom kolateralnom štetom“

[09TELAVIV1177].
Neka ovo ide na njihov račun, činilo se da su američke diplomate ponekad

sumnjale da ih Izrael obmanjuje - utisak koji je predivno izražen u depeši iz 2009. godine,
koja potiče sa sastanka s izraelskim vojnim obaveštajcima:

Izrael nastavlja da nudi procenu iranskog nuklearnog prograraa
u najgorem slučaju, ističući da se prozor za zaustavljanje
programa (vojnim sredstvima ako je potrebno) ubrzano zatvara.
General Baidac je tvrdio da bi Iranu bilo potrebno godinu dana
da dobije nuklearno oružje i dve i po godine za izgradnju
arsenala od tri komada oružja. Do 2012. godine, Iran bi mogao
da izgradi jedno oružje u roku od nekoliko nedelja i arsenal u
roku od šest meseci. (KOMENTAR: Nejasno je da li Izraelci
čvrsto veruju u ovo ili koriste procene u najgorem slučaju da
bi podigle viši stepen hitnosti kod Sjedinjenih Država). [09
TEL AVIV 2482]

Aludirajući na takav skepticizam, Barak je insistirao da su Sjedinjene Države bile
previše oprezne samo zbog toga što se ispostavilo da su tvrdnje Bušove administracije o

163

oružju za masovno uništenje (WMD) u Iraku bile lažne. Uprkos katastrofalnom razilaženju
oko rata u Iraku, Barak je pozvao vladu SAD da smanji svoj standard kod dokaza za Iran:

Na pitanje da li vlada SAD i vlada Izraela (GOI) imaju
fundamentalne razlike u mišljenjima kada ocenjuju iranski
nuklearni program, Barak je rekao da razmenjujemo iste
obaveštajne podatke, ali je priznao da postoje razlike u
analizi. On je ukazao da je viđenje vlade SAD slično izvođenju
dokaza za slučaj na krivičnom sudu, u kojem se optuženi smatra
nevinim dok se ne dokaže krivica. Kao takvi, standardi vlade
SAD su oštriji - posebno nakon neuspeha da pronađu oružje za
masovno uništenje (WMD) u Iraku, dok je krajnji proizvod, kao
onaj iz 2007. godine [Procena nacionalne obaveštajne službe, u
kojoj je zaključeno da su istraživanja u Iranu o nuklearnom
oružju bila godinama suspendovana] nenamerno dobio mekši ton
kao rezultat toga. Barak je rekao da sudbina regiona i sveta
počiva na našoj sposobnosti da sprečimo Iran da dobije
nuklearno oružje - kao takvi, standardi za utvrđivanje krivice
bi trebalo da budu niži jer troškovi su veći.[0 9TELAVIVI177]

Međutim, izraelski lideri su uključivali alarm oko Irana mnogo pre nego što su
Netanjahu i njegova koalicija došli na vlast 2009. godine. S vremena na vreme, sami
izraelski zvaničnici priznavali su da njihove procene treba uzeti sa rezervom. Depeša iz
2005. godine ponudila je kratku istoriju prošlih izraelskih tvrdnji o Iranu:

Zvaničnici vlade Izraela su dali različite rokove do kada
veruju da će Iran imati mogućnost za puno obogaćivanje. U
februaru, premijer Arijel Šaron (Ariel Sharon) rekao je
sekretaru kako veruje da još ima preostalog vremena da se
izvrši pritisak na Iran, ali da se prozor mogućnosti zatvara
brzo. Ministar odbrane Mofaz je upozorio da je Iranu "potrebno
manje od jedne godine", dok je šef istraživanja u vojnoj
obavještajnoj službi procenio da će Iran doći do ove tačke do
početka 2007. godine. Tehnički stručnjaci u [izraelskoj
komisiji za atomsku energetiku] predvideli su da će Iran imati
mogućnost obogaćivanja u roku od šest meseci od završetka
sporazuma o suspenziji. Nekoliko zvaničnika vlade Izraela
neformalno je priznalo da ove procene treba uzeti s oprezom.
Šef odseka za strateške poslove [ministarstva inostranih
poslova] je podsetio na procene vlade Izraela iz 1993. godine
koje su predviđale da će Iran posedovati atomsku bombu
najkasnije do 1998. godine. [05 telaviv 1593]

Uprkos stalnoj agitaciji za vojnu akciju, neki izraelski analitičari - kao što je bivši
zamenik generalnog direktora Agencije za atomsku energiju, Arijel Levita - rekli su
zvaničnicima SAD da bi bilo gotovo nemoguće za vojnu kampanju da uništi iranski
nuklearni program, imajući u vidu mnoštvo iranskih postrojenja svuda rasprostranjenih.15

Nepostojanje političkog konsenzusa o vojnoj sili, nije sprečilo tajne akcije SAD i
Izraela protiv Irana. U poslednjih nekoliko godina, na primer, brojni iranski nuklearni
naučnici su ubijeni u programu koji je novinarka Sejmur Heš povezala za Izraelom,
Sjedinjenim Državama i iranskom disidentskom grupom Mudžahedin-e-Halk (MEK), koju
je vlada SAD u to vreme zvanično smatrala terorističkom organizacijom.16

164

Na sastanku 2007. godine sa državnim podsekretarom za političke poslove SAD, J.
Nikolasom Bernsom, šef Mosada, Meir Dagan - koji će puniti naslove godinama kasnije
zbog iznošenja ideje da je vojni napad na Iran ,,glup“17- istakao je izraelski plan ,,pet
stubova“ da se potkopa Iran i brzo promeni režim, uključujući i implicitno kroz potajno
nasilje i agitaciju iranskih manjinskih grupa:

Dagan je opisao kako se izraelska strategija sastoji od pet
stubova:
A) Politički pristup: Dagan je pohvalio napore da se Iran
izvede pred SBUN i signalizirao svoje slaganje sa izdavanjem
rezolucije o trećim sankcijama. On je priznao da se pritisak na
Iran pojačava, ali je i rekao da ovaj pristup sam po sebi neće
rešiti krizu. Naglasio je da se raspored političke akcije
razlikuje od rasporeda nuklearnog projekta.
B) Prikrivene mere: Dagan i podsekretar složili su se da ne
razgovaraju o ovom pristupu u široj postavci grupe.
C) Borba protiv proliferacije oružja za masovno uništenje:
Dagan je istakao potrebu da se spreči da znanje i tehnologije
nađu svoj put do Irana i rekao da se može više učiniti u ovoj
oblasti.
D) Sankcije: Dagan je rekao kako je najveći uspeh do sada bio u
ovom području. Tri iranske banke su na rubu propasti.
Finansijske sankcije imaju uticaj na ceo narod. Iranski režim
više ne može da se bavi samo bankarima.
E) Promena režima silom: prema Daganu, potrebno je učiniti više
da bi se izazvala promena režima u Iranu, eventualno uz podršku
demokratskih studentskih pokreta i etničkih grupa (npr. Azeri,
Kurdi, Baluči) koji se suprotstavljaju vladajućem režimu.[07
TEL AVIV 2652]

Konkretno, Dagan je naglasio sledeću opciju:

Apel za većom pažnjom u vezi sa promenom režima, tvrdeći da se
može više učiniti za razvoj identiteta nacionalnih manjina u
Iranu. Rekao je kako je siguran da bi Izrael i SAD mogli
"promeniti vladajući režim u Iranu i njegov odnos prema
podržavanju terorističkih režima". Zatim je dodao: „Takođe,
mogli bismo da ih nateramo da odlože svoj nuklearni projekat.
Iran bi mogao postati normalna država." [07 TEL AVIV 2652]

Međutim, kada je u pitanju zaista sveobuhvatan diplomatski sporazum o Bliskom
istoku bez nuklearnog oružja, Izrael kao jedina stvarna nuklearna sila u regionu, odlučno je
protiv. Godine 2004, pošto je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) pokušala
da sazove konferenciju kako bi se razgovaralo o mogućoj Slobodnoj zoni bez nuklearnog
oružja na Bliskom istoku (MENWFZ) - nekoj koja bi se mogla uporediti sa već postojećim
zonama u Africi, Latinskoj Americi, jugoistočnoj Aziji, Centralnoj Aziji i Južnom Pacifiku
- Izrael je pristao da pošalje simboličnu delegaciju, ali je odbio da učestvuje u Arapskoj
ligi. Insistirao je da se konferencija svede na ,,intelektualnu“ vežbu koja ne bi proizvodila
nikakav „konkretan produkt“:

Zamenik u izraelskoj komisiji za atomsku energiju, Eli Levit,
rekao je da osnovna pravila i dnevni red foruma odražavaju
razumevanje između Izraela i IAEA-e. Izraelski stav je da IAEA

165

nema ulogu u ovom području, ali je želeo da napravi "veoma
skroman gest dobre volje". Jedino otvoreno pitanje je da
generalni direktor IAEA, Mohamed El-Baradei, želi veću javnu
platformu koja bi uključivala Arapsku ligu kao posmatrača.
Izraelci vide učestvovanje Arapske lige kao "vrlo teško" i
„nije u skladu sa procesom učenja"... Izrael je pozvao IAEA da
gleda na forum kao na "jednokratni edukativni događaj". Levit
je rekao kako bi trebalo da ishod bude "intelektualni" bez bilo
kakvog konkretnog proizvoda.[04TELAVIV6547]

Predlog je na kraju doživeo neuspeh, ali zvaničnici SAD su ga oživeli 2007.
godine, u pokušaju da preduhitre moguću rezoluciju LAEA koja poziva Izrael da se
pridruži Sporazumu o razoružanju, što bi zahtevalo da Izrael objavi svoj nuklearni arsenal i
dostavi ga međunarodnim inspekcijama. Američki pregovarači očigledno su računali da bi
sazivanje jalove konferencije o predloženom MENWFZ bila manja sramota za Izrael - i
one koji ga podržavaju u Vašingtonu - nego specifična rezolucija o Izraelu, doneta od
strane iste institucije koju je Izrael pozvao da istraži Iran:

Izraelski ambasador Izrael Mihaeli(Israel Michaeli), rekao je
ambasadoru [SAD IAEA] Gregoriju Šulteu (Gregory Schulte) da se
nada kako će EU izbaciti Izrael, kao specifičnu tačku dnevnog
reda, na Generalnoj skupštini (GS) u septembru, ali nije bio
naročito optimističan. Uprkos podeli unutar grupe Arapa,
Mihaeli je mislio da će rezolucija koja preti Izraelu verovatno
biti dodata u dnevni red GS. Izrael je "oklevao" oko sugestije
SAD da generalni direktor oživi Forum o slobodnoj zoni bez
nuklearnog oružja na Bliskom istoku (MENWFZ), ali nije želio ni
da zatvori vrata, sve dok se zasnivao na dogovorenom dnevnom
redu za 2004. godinu. [07UNVIEVIENNA435]

Fomm je na kraju održan 2011. godine i zaista, po zahtevima Izraela, nije proizveo
nijedan obavezujući ,,produkt“.

GODINE KOJE PREDSTOJE

U godinama nakon objavljivanja, tranše depeša Vikiliksa, za Bliski istok su bile
burne. Međutim, u izraelskom komšiliku, poznati obrasci su se odigravali dramatičnije - i
nasilnije - nego ranije. U još jednoj rundi posredovanja SAD u mirovnim pregovorima o
Bliskom istoku 2013-2014. godine, Izrael je ponovo odbio da popusti oko naselja ili drugih
kontroverznih pitanja, vodeći Abasa i PA da se prijave za članstvo u grupu međunarodnih
tela i da traže jedinstveni pakt sa Hamasom koji bi video kako tehnokratska vlada PA
navodno preuzima kontrolu nad Gazom.

Iako je ovaj poslednji događaj bio upravo ono što je Izrael rekao da je želeo - kraj
kontrole Hamasa nad Pojasom Gaze - Netanjahuova vlada je optužila Abasa da se udružio
sa teroristima i izvukao iz pregovora. Kada su tri izraelska tinejdžera doseljenika oteta i
ubijena na Zapadnoj obali, kratko vreme posle toga, izraelske snage bezbednosti su
preplavile teritoriju, vršeći pretres kancelarija Hamasa, hapseći izabrane zvaničnike i
zahtevajući saradnju sa PA u transparentnom nastojanju da unesu razdor između sveže
ujedinjenih frakcija Fataha i Hamasa. Pošto se situacija otela kontroli, vazdušni udari i
prekogranična vatra između Izraela i Gaze ustupili su mesto operaciji Zaštitna ivica,
agresivnom izraelskom upadu u Gazu koji je odneo čak i više života nego Liveno olovo,

166

uključujući i živote na stotine dece. Zbog posledica razaranja, budućnost vlade

nacionalnog jedinstva izgledala je neizvesno. Mnogim zlostavljanim Palestinacima u Gazi,
sve više uverenim da Izrael nikada neće ostvariti mir sa njima, Hamasov položaj, na
teritoriji, izgledao je sve osim osiguran. Na neki način, ovaj razvoj događaja bio je
prirodna - iako neoprostivo tragična - evolucija raspadanja Sporazuma u Oslu koja je
dokumentovana u depešama Vikiliksa.

Ako je postojala svetla strana ove tužne epizode, onda su to grupe civilnog društva

u SAD - posebno organizacije poput Jevrejskog glasa za mir, Amerikanaca za mir sada i
,,J“ ulice - postale više nego ikad spremne da govore protiv izraelske politike u Palestini i
da pozovu svoju vladu na odgovornost što joj je to omogućila.18 Na žalost, Vlada SAD,
ostala je ravnodušna jer i u Senatu i u Predsedičkom domu prolazi niz rezolucija

jednoglasanim usvajanjem odobravanja kampanje protiv Hamasa.
Vesti o Iranskom frontu su bile ohrabrujuće. U godinama nakon otkrića Kejblgejta,

Iran i Sile P5+1 donele su svež pristup međunarodnom razumevanju iranskog programa
nuklearnog obogaćivanja, sa pristalicama ovih razgovora koji su uzvratili udarac
agresivnom pokušaju Izraela i njegovih saveznika u Kongresu SAD da ih potope.

Vašington je gotovo bez presedana doneo odluku da pogura pregovore, zato što se
oštri prigovori Izraela možda reflektuju na mirno razumevanje SAD, prikazano u ovih
nekoliko depeša, da iranska nuklearna opasnost nikada nije bila baš ono što je Izrael od

toga pravio.
Čak i pre diplomatskog prodora sa Iranom, Beloj kući - ako ne i kongresu - bilo je

stalo da izbegne davanje bilo kakvog utiska Izraelu ili međunarodnoj zajednici da će
Sjedinjene Države sankcionisati jednostrani izraelski vojni napad na Iran. Depeša iz maja
2009. godine o detaljima sastanka između američkih i izraelskih zvaničnika odbrane,
govorila je da će Vašington prodati Izraelu „bunker buster“ bombe koje bi mogla da prodru

ispod zemlje gde se nalaze neka od iranskih nuklearnih postrojenja. To je zahtevalo
izuzetan napor u obezbeđivanju transfera, kako se ne bi tumačio kao „zeleno svetlo“ iz
Vašingtona za napad. ,,Obe strane su tada razgovarale o predstojećoj isporuci bunker

buster bombi GBU-28 u Izrael, uz napomenu da transferom treba upravljati tiho, da bi se
izbegli bilo kakvi navodi da vlada SAD pomaže Izraelu u pripremi agresije na Iran“

[09TEL AVIV 2500].

Ovo pitanje je bilo posebno istaknuto u svetlu izraelskog napada 2007. godine na
navodni nuklearni reaktor u Siriji, napad za koji je Meir Dagan ranije rekao zvaničnicima
SAD da Izrael „nema nameru“ da izvrši [07 TEL AVIV 2280].

Po istom principu, stalna saradnja Vašingtona sa Izraelom u tajnim operacijama

protiv Irana - da ne spominjemo pokrivanje izraelskog neprijavljenog, nuklearnog arsenala,
jednom od mnogih vrućih krompira u nuklearnoj sagi sa Teheranom - ukazuje na to da
veliki problem Vašingtona sa Iranom nikada nije bilo nuklearno oružje samo po sebi. Bila
je to opasnost da moć rivala može zaseniti ili izazvati hegemoniju SAD i Izraela na

Bliskom istoku. Iako bi pregovori oko iranskog nuklearnog programa mogli da otvore put
za šire razumevanje između SAD i Irana, Izrael neće tiho stajati u uglu.

Prisetimo se da, bez obzira na duboko ukorenjenen „poseban odnos“ između Izraela
i SAD, ne postoji ništa što sprečava Vašington da isplanira kurs nezavisno od Izraela - ako
može da pronađe političku volju. Razmislite o ovoj depeši iz 2009. godine u kojoj se
izraelski zvaničnici žale da bi Vašington prodajom fenomenalnog oružja zalivskim
monarhijama mogao potkopati izraelsku „kvalitativnu vojnu prednost“ ili KVP - izraelsku
vojnu prednost u odnosu na susede, koju je Vašington obećao da će podržati. Izraelski

167

general-majori, Amos Gilad i Beni Ganc izrazili su svoju zabrinutost zbog poznate prodaje,
ali time priznaju da Vašington ima svoje interese u regionu i samo traži da ga pošteno
obaveštavaju o razvoju dešavanja:

Amos Gilad je potvrdio da je položaj u kom se nalaze SAD
ponekad težak s obzirom na globalne interese i priznao kako je
bezbednosni fokus Izraela tako uzak da je njegova zabrinutost
za KVP često u sukobu sa širim američkim bezbednosnim
interesima u regionu... Iako nije izričito rekao, Ganc je,
izgleda, priznao da Izrael ne očekuje da će sve odluke oko KVP-a
završiti u njegovu korist, već samo fer i pravičan proces koji
uključuje "intimni dijalog." [09 TEL AVIV 2482]

U vreme pisanja ovog teksta, „interes SAD“ za održivo dvodržavno rešenje i
stabilno primirje s Iranom još nije dobio isto mesto kao interes Vašingtona u snabdevanju
njegovih autokratskih zalivskih saveznika oružjem američke izrade. Ako diplomatske
depeše Vikiliksa išta ilustriraju, to je da većina impresivnih geopolitičkih sila mora igrati
na osnovu odluka pojedinaca. Promene verovatno neće doći od lica koja se nalaze u
depešama - ali bi pak mogle doći od ljudi koji ih čitaju.

168

10. SIRIJA

Robert Nejmen (Robert Naiman)

Predsednik SAD, Barak Obama, trideset prvog avgusta 2013. godine, najavio je
kako namerava da pokrene vojni napad na Siriju kao odgovor na napad hemijskim oružjem
u toj zemlji, za koji su SAD okrivile sirijsku vladu. Obama je uveravao javnost SAD da će
to biti ograničena akcija isključivo sa ciljem da kazni Asadovu vladu za korišćenje
hemijskog oružja; cilj vojne akcije SAD ne bi bio da zbaci Asadovu vladu, niti da promeni
odnos snaga u sirijskom sektaškom građanskom ratu.

Istorija pokazuje da to kako javnost razume spoljnu politiku SAD presudno zavisi
od procene motivacije zvaničnika SAD. Verovatno je neizbežno, da će američki zvaničnici
predstaviti javnosti da imaju plemenitije motive nego one koje dele jedni s drugima
privatno, a samim tim, ako članovi javnosti imaju uvid u motivacije koje dele privatno,
mogli bismo napraviti različite procene o politici SAD. Ovo je ključni razlog zašto je
Vikiliksovo objavljivanje američkih diplomatskih depeša toliko važno.

Depeše daju javnosti svež uvid u strategije i motivacije zvaničnika SAD, onako
kako su ih oni izrazili međusobno, a ne kao što ih obično izražavaju u javnosti. U slučaju
Sirije, depeše pokazuju da je promena režima bila dugogodišnji cilj politike SAD; da su
SAD promovisale sektaštvo u prilog svojoj politici promene režima, čime su pomogle u
postavljanju temelja za sektaški građanski rat i masivna krvoprolića koje vidimo u Siriji
danas; da su ključne komponente politike promene režima Bušove administracije i dalje na
snazi, iako se Obamina administracija javno okrenula ka politici angažovanja; i da je vlada
SAD bila mnogo zainteresovanija za spoljnu politiku sirijske vlade, posebno za njen odnos
s Iranom, nego za ljudska prava u Siriji.

Depeša od trinaestog decembra 2006. godine, „Uticaj na SARG [sirijsku vladu]
krajem 2006. godine“1 ukazuje na to da je, još davne 2006. godine - pet godina pre protesta
„Arapsko proleće“ - destabilizacija sirijske vlade bila glavna motivacija politike SAD.
Autor depeše je bio Vilijam Robak, u to vreme otpravnik poslova u ambasadi SAD u
Damasku. Depeša navodi strategije za destabilizaciju sirijske vlade. U rezimeu depeše,
Robak je napisao:

Verujemo da je Bašarova slabost u tome kako on bira da reaguje
na pitanja koja se naziru, i stvarna i doživljena, kao što je
sukob između napretka ekonomske reforme, bez obzira na to
koliko je ograničenih i ukorenjenih, korumpiranih snaga,
kurdskog pitanja, kao i potencijalne opasnosti za režim od sve
većeg prisustva islamističkih ekstremista u tranzitu. Ova
depeša rezimira naše procene ranjivosti i ukazuje na to da mogu
postojati akcije, izjave, i signali koje vlada SAD može poslati
da bi se povećala verovatnoća da takve mogućnosti nastanu.

Depeša pokazuje da je američki cilj u decembru 2006. godine bio da podrije
sirijsku vladu svim raspoloživim sredstvima. Da je bilo važno da li će akcija SAD pomoći
da se vlada destabilizuje, a ne neki drugi uticaji koje ova akcija može imati. U javnosti su
se SAD izjašnjavale u korist ekonomske reforme, ali privatno, SAD su videle konflikt
između ekonomskih reformi i „ukorenjenih, korumpiranih snaga“, kao priliku. SAD su

169

javno bile protiv „islamističkih ekstremista“ svuda, ali privatno su videle „potencijalnu
opasnost za režim zbog povećanog prisustva tranzitnih islamističkih ekstremista“ kao
,,priliku“ da preduzmu akciju u pokušaju da se ta opasnost poveća.

Robak navodi odnose Sirije sa Iranom kao ,,ranjivost“ koju bi SAD trebalo da
,,iskoriste“. Sredstva koja za to predlaže, veoma su poučna:

Moguća aktivnost:
IGRAJ NA SUNITSKI STRAH OD IRANSKOG UTICAJA: U Siriji se
strahuje da su Iranci aktivni i u šiitskom preobraćanju i u
menjanju vere, uglavnom siromašnih Sunita. Iako je često
preteran, takav strah odražava element sunitske zajednice u
Siriji koja je sve više uznemirena i fokusirana na širenje
iranskog uticaja u svojoj zemlji kroz različite aktivnosti, od
izgradnji džamija do poslovnih akcija.
Obe ovdašnje egipatske i saudijske misije, kao i istaknute
verske vođe sirijskih sunita, poklanjaju sve veću pažnju ovom
pitanju. Trebalo bi i mi bliže da sarađujemo sa njihovim
vladama oko načina na koji da bolje promovišemo i fokusiramo
regionalnu pažnju na to pitanje. [Kurziv dodat.]

Robak na taj način tvrdi da bi SAD trebalo da pokušaju da destabilizuju sirijsku
vladu bližom saradnjom sa Egiptom i Saudijskom Arabijom na raspirivanju sektaške
tenzije između Sunita i Šiita, uključujući i promociju ,,preuveličanog“ straha od šiitskog
preobraćivanja Sunita i zabrinutosti od „širenja iranskog uticaja“ u Siriji u vidu izgradnji
džamija i poslovnih aktivnosti.

Godine 2014, sektaški sunitsko-šiitski karakter građanskog rata u Siriji, bio je
oplakivan u Sjedinjenim Državama kao nesrećan razvoj događaja. Međutim, u decembru
2006. godine, čelnik američke ambasade u Siriji zalagao se u depeši državnom sekretaru i
Beloj kući da vlada SAD sarađuje sa Saudijskom Arabijom i Egiptom na promociji
sektaškog sukoba u Siriji između Sunita i Šiita kao sredstvu za destabilizaciju sirijske
vlade. U to vreme, niko u vladi SAD nije mogao uverljivo da potvrdi nevinost mogućih
implikacija takve politike. Ova depeša je napisana na vrhuncu sunitsko-šiitskog sektaškog
građanskog rata u Iraku, koji je vojska SAD bezuspešno pokušavala da zadrži. Gađenje
javnosti SAD zbog sektaškog građanskog rata u Iraku oslobođeno američkom invazijom,
što je upravo koštalo republikance kontrole u kongresu na izborima u decembru 2006.

godine. Rezultat izbora je odmah ubrzao ostavku Donalda Ramsfelda na mesto ministra

odbrane. Svako ko je radio za vladu SAD u spoljnoj politici, u to vreme, morao je biti
svestan implikacija promocije sunitsko-šitskog sektaštva.

Bilo je tada lako predvideti da, iako je strategija promocije sektaškog sukoba u
Siriji mogla zaista da pomogne u podrivanju sirijske vlade, takođe bi mogla da pomogne u
uništenju sirijskog društva. Ovo razmatranje se uopšte ne pojavljuje u Robakovom dopisu,
pošto on preporučuje da vlada SAD sarađuje sa Saudijskom Arabijom i Egiptom na
promovisanju sektaških tenzija.

Imajte na umu da, iako je Robak služio u administraciji Džordža V. Buša, bio je
diplomata od karijere, stalni viši član sa dobrom reputacijom spoljnopolitičkog aparata
vlade SAD. On je služio u ambasadama SAD u Iraku i Libiji - u drugom kao otpravnik
poslova - u Obaminoj administraciji. Nema dokaza da je iko u spoljnopolitičkom aparatu
SAD pronašao Robakove stavove, iznete u ovoj depeši, koji su posebno kontroverzni;

njeno objavljivanje nije izazvalo skandal u krugovima spoljne politike SAD.

170

Dakle, dok se sektaški karakter građanskog rata u Siriji sada javno oplakuje na
Zapadu, izgleda da je pošteno reći kako je 2006. godine spoljnopolitički aparat vlade SAD
verovao da je promovisanje sektaštva u Siriji bila dobra ideja, koja će podstaći „interese
SAD“ destabilizacijom sirijske vlade. Ovaj stav američke politike - srećni da imaju
zajednički cilj sa Saudijskom Arabijom u jačanju sunitsko-šiitskog sektaštva u Siriji, a
preokupirani odnosom Sirije sa Iranom iznad svega - potkrepljuje depeša od 22. marta
2009. godine iz ambasade SAD u Saudijskoj Arabiji, „Razgovori saudijskog šefa
obaveštajne službe o regionalnoj bezbednosti sa delegacijom Brenan“.2 Ova depeša sumira
sastanak održan 15. marta na kome su bili tadašnji savetnik za borbu protiv terorizma
SAD, Džon Brenan i ambasador SAD u Saudijskoj Arabiji Ford Frejker sa princom
Mukrin bin Abdulaziz al-Saudom (Muqrin bin Abdulaziz al-Saud), šefom inostrane
obaveštajne agencije Saudijske Arabije. Ambasador Frejker je u rezimeu ispričao:

7. (C) PERSIJSKO uplitanje: Princ Mukrin opisao je
Iran kao "sada je svuda okolo". "Šiitski polumesec postaje pun
mesec", obuhvatajući Liban, Siriju, Irak, Bahrein, Kuvajt i
Jemen među ciljeve Irana. U Kraljevini, rekao je:"imamo
problema u Medini i Istočnoj provinciji". Na pitanje da li je
video ruku Irana u nemirima u Medini prošlog meseca
(reftel),snažno je potvrdio svoje uverenje da ih "definitivno"
podržava Iran. (Komentar: Mukrinov stav nisu uvek podržavali
saudijski šiitski izvori diplomatskog predstavništva). Mukrin
je otvoreno izjavio: "Iran postaje trn u..." i izrazio nadu da
predsednik "može da ih urazumi ili da se izbori sa njima."
[Kurziv dodat.]

Komentar ambasadora Frejkera da „Mukrinov stav nisu uvek podržavali post-
saudijski šiitski izvori“ bila je ozbiljna izjava. Zaista, dvadeset četvrtog februara 2009.
godine depeša, „Saudijski šiiti su se sukobili sa policijom u Medini“3 ambasador Frejker je
detaljno izvestio o sukobima koji su se dogodili dvadesetog februara između saudijskih
snaga bezbednosti i saudijskih šiitskih hodočasnika u Medini, bez ikakvog spominjanja
Irana. Frejker je u depeši od dvadeset četvrtog februara, pre svega, pripisao sukob
saudijskoj policiji jer je zabranila saudijskim šiitskim hodočasnicima pristup groblju Baki,
koje je na suprotnoj strani od Poslanikove džamije, a zatim i činjenici da kod saudijske
šiitske zajednice dugo tinja ljutnja zbog istorijskih nepravdi.

Ovo ukazuje na podatak da vlada SAD savršeno dobro zna kako saudijska vlada

okrivljuje Iran za stvari sa kojima ova vlada nema nikakve veze, niti je za njih
zainteresovana. Zbog internih informacija vlade SAD, ambasador je želeo da bude jasno

kako, onoliko koliko je ambasada SAD znala, sukobi u Medini nemaju nikakve veze sa
Iranom. Kao što je depeša iz 2006. godine razjasnila, SAD su bile srećne što imaju
zajednički cilj sa Saudijskom Arabijom u optuživanju Irana za stvari koje se dešavaju u
Siriji, sa kojima Iran, naravno, nije imao nikakve veze. Naredni pasus u depeši je, takođe,
poučan:

8. (C) ODVIKAVANJE SIRIJE OD IRANA: Brenan je pitao Mukrina
veruje li da su Sirijci bili zainteresirani za poboljšanje
odnosa sa Sjedinjenim Državama. "Ne mogu reći ništa pozitivno
ili negativno", odgovorio je on, odbijajući da iznese
mišljenje. Mukrin je primetio da se Sirijci ne bi odvojili od
Irana bez "dodatka".

171

Za vladu SAD u martu 2009. godine interes Sirije za „poboljšanje odnosa sa
Sjedinjenim Državama“ bio je ekvivalentan „odbijanju od dojenja“ njenog bića od Irana.

Dakle, stvar do koje je SAD stvarno stalo u Siriji nije bilo, na primer, interesovanje
za poštovanje ljudskih prava sirijske vlade, nego odnos Sirije sa Iranom.

Još jedna tema, o kojoj se govorilo u depeši iz 2006. godine, fokusirajući se na
sirijske „ranjivosti“ i kako bi SAD trebalo da pokušaju da ih iskoriste, bila je da SAD treba
da preduzmu mere kako bi pokušala da destabilizuje sirijsku vladu izazivajući je da
„prenagli sa reakcijom“ i na spoljnom i na unutrašnjem planu. Jedna od ,,ranjivosti“
sirijske vlade koje navodi Robak i koju SAD pokušavaju da iskoriste je „ogromna iritacija“
zbog bivšeg sirijskog potpredsednika Abdula Halim Kadama (Abdul Halim Khaddam),
vođe Fronta nacionalnog spasa, opozicije u egzilu. Robak je napisao:

Ranjivost:
FAKTOR KADAM: Kadam zna gde se krije kostur režima, što kod
Bašara izaziva ogromnu iritaciju, veoma neproporcionalno bilo
kakvoj podršci koju Kadam ima u Siriji. Bašar Asad lično,kao i
njegov režim u celini, prate svaku vest u koja se tiče Kadama,
sa ogromnim emotivnim interesovanjem. Režim reaguje sa
samoporažavajućim besom uvek kada druga arapska zemlja ugosti
Kadama ili mu omogući da se javno obrati preko nekog od
njihovih medija.

Robak je predložio sredstvo za iskorišćavanje ove ranjivosti:

Moguća akcija:
Trebalo bi da nastavimo sa podsticanjem Saudijaca i ostalih da
omoguće Kadamu pristup njihovim medijima, pružajući mu priliku
za iznošenje prljavog veša sirijske vlade (SARG). Trebalo bi da
predvidimo preteranu reakciju od strane režima kojom će se još
više izolovati i otuđiti od svojih arapskih suseda.

Imajte na umu da cilj podsticanja Saudijaca i drugih da „dozvole Kadamu pristup
njihovim medijima“ nije bio da promoviše demokratiju i ljudska prava u Siriji, već da
isprovocira sirijsku vladu da radi stvari koje bi je „dodatno izolovale“ od njenih arapskih
suseda. Naravno, kada bi sirijska vlada postupala na način koji bi je „dodatno izolovao“,
onda bi SAD mogle navesti takve postupke kao dokaz da je sirijska vlada loša, da ne može
ili ne želi da se uskladi sa međunarodnim normama, preti saveznicima SAD u regionu i da
je samim tim, vlada SAD morala preduzeti neku akciju kao logičan odgovor na dešavanja.
Sada znamo da takvi postupci sirijske vlade nisu bili nesrećan razvoj događaja, na koji su
SAD bile nerado prisiljene da odgovore, već eksplicitni cilj politike SAD.

Na primer, u avgustu 2007. godine - osam meseci nakon prethodne depeše - Kadam

je rekao za saudijski dnevni list Al-Vatan da su primedbe sirijskog potpredsednika Faruka
al-Šara kojim kritikuje Saudijsku Arabiju bile ,,deo politike koju vodi vladajuća klika, koja

ima za cilj prekid veze Sirije s arapskim svetom i dalje vezivanje za regionalnu strategiju
Irana“, izvestio je Bejrutski Dejli star.4 List je naveo kako je sirijska vlada zapravo
pokušala da „smiri razmirice“, rekavši da su izjave, koje se pripisuju Šaru, bile
,,iskrivljene“. U kontekstu Robakove depeše, ovakav razvoj događaja ima smisla: da su
SAD i njen saveznik Kadam oni koji su pokušavali da rasplamsaju napetosti između Sirije

i Saudijske Arabije, a ne sirijska vlada.

172

Šta god mislili o Kadamu ili sirijskoj vladi, ne čudi da je ova druga bila
isprovocirana 2006. godine od strane zemalja poput Saudijske Arabije, davanjem medijske
platforme Kadamu, s obzirom na to za kakve je govore Kadam u prošlosti koristio takve
platforme. Imajte na umu, nema sumnje da Saudijska vlada kontroliše medije u zemlji baš
sa ovakvim ciljem, tačno kao što je Robak nagovestio - zaista, depeša iz ambasade u
Rijadu o sukobima u Medini između Saudijske policije i šiitskih hodočasnika napomenula
je da je saudijska vlada uspešno pritisnula saudijske medije da suzbiju izveštaje o
sukobima.

Evo šta je o svojim ciljevima rekao Kadam u jednom intervjuu za novine Ašark Al-
Osat, koje su u saudijskom vlasništvu, u Parizu, januara 2006. godine:

P: Koji su vaši trenutni prioriteti? Želite li da reformišete
režim, reformišite ga ili ga srušite?
O: Taj režim ne može biti reformisan, znači, ne ostaje ništa
drugo, osim da se zbaci.5

Neko će uobraziti da vlada SAD ne bi odgovorila dobro kada bi Iran dao bivšem
bahreinskom ili egipatskom potpredsedniku platformu da kaže o vladi Bahreina ili Egipta
kako ,,taj režim ne može biti reformisan, tako da ne ostaje ništa drugo osim da se zbaci“.
To je bilo jedanaest meseci pre Robakove depeše i pet godina pre protesta „arapsko
proleće“ u Siriji. Na zapadu nam je rečeno da su tadašnji napori da se silom sruši sirijska
vlada reakcija na represiju sirijske vlade prema disidentima 2011. godine, ali sada znamo
da je „promena režima“ bila politika SAD i njegovih saveznika pet godina ranije.

Zaista, još jedna od Robakovih akcija koje je predložio da bi se iskoristila sirijska
,,ranjivost“, nosila je istu poruku:

Moguća akcija:
OHRABRITI GLASINE I SIGNALE INOSTRANIH ZAVERA:
Režim je intenzivno osetljiv na glasine o državnom udaru i
nemiru u službama bezbednosti i vojsci. Treba ohrabriti
regionalne saveznike poput Egipta i Saudijske Arabije da se
sastanu sa figurama kao što su Kadam i Rifat Asad da bi se
poslali signali, uz odgovarajuće curenje informacija o
sastancima nakon toga. Ovo, sa druge strane, podstiče paranoju
izolovanog režima i povećava mogućnost samoporažavajuće
preterane reakcije.

Prema Robaku, ako se Egipat i Saudijska Arabija sastanu sa Kadamom i vesti o
sastancima ,,na odgovarajući način procure“, to će poslati signal sirijskoj vladi da su te
zemlje kovale zaveru protiv Sirije, pokušavajući da organizuju državni udar.

Indikativno je da je Robak opisao režim kao ,,paranoičan“ zbog njegovih strahova
koji su izgledali sasvim racionalno - strahova koji su u značajnoj meri bili zasnovani na
aktivnostima Sjedinjenih Država i njenih saveznika. Najmoćnija vlada na svetu i njeni
saveznici u regionu težili su da zbace sirijsku vladu. SAD imaju dugu listu evidencije6 o
pokušajima zbacivanja vlada širom sveta, uključujući i taj region - kao što Robakova
depeša jasno objašnjava, one nimalo nisu pokušale da ublaže takve strahove, naprotiv,
SAD su želele da ih pogoršaju. Godine 2014, SAD su naoružavale pobunjenike koji su
pokušavali da ubiju zvaničnike sirijske vlade. Da li je strah sirijske vlade od vlade SAD bio
iracionalan, ili pak, racionalan?

173

Nepriznavanje da je strahovanje od SAD racionalno, ukazuje na stav sveta prema
kome su pretnje SAD normalan, neupadljiv, neizbežan deo pejzaža, čemu bi jedino
mentalno nestabilni ljudi mogli da prigovore, a njihovi strahovi služe kao dokaz

iracionalnosti. Tokom Kontra rata protiv Nikaragve, koji su tokom osamdesetih godina,
organizovale SAD, Aleksandar Kokbum je prepričao stav kongresmena SAD prema
Nikaragvi, tokom posete ovoj zemlji: „Stanovnici Nikaragve pričaju priče o SAD sa
određenom ironičnom nevericom. Jedan kongresmen je slušao komandanta koji je opisivao
ubilačko divljanje kontraša i onda prasnuo, 'Pretpostavimo da pet hiljada kontraša prelazi
vaše granice. Pretpostavimo da vas je napala čitava vojska Hondurasa, zašto bi trebalo da
brinete. Jeste li toliko nesigurni?“7

Navodeći otpor prema ekonomskim reformama kao ,,ranjivost“, Robak je napisao:

Ranjivost:
REFORMSKE SNAGE PROTIV BATISTA - DRUGE KORUMPIRANE ELITE:
Bašar i dalje ne krije stabilan tok inicijativa ka ekonomskim
reformama i svakako je moguće da on smatra da je ovo pitanje
nasleđa koje ostavlja Siriji. Iako ograničeni i neefikasni, ovi
koraci su vratili sirijske iseljenike da investiraju i stvorili
barem iluziju o većoj otvorenosti. Pronalaženje načina da se
Bašarovi reformski napori javno dovedu u pitanje - ukazivanjem
na sprovođenje reformi da bi se prikrio kronizam - osramotilo
bi Bašara i podrilo napore da ojača svoj legitimitet. [Kurziv
dodat.]

Po svoj prilici, ključni cilj ekonomskih reformi bi bio „vratiti natrag sirijske
iseljenike da investiraju“, ako su reforme imale takav efekat, onda nisu bile neefikasne.
Ovo jasno pokazuje za šta je Robak bio, a za šta nije bio zainteresovan. Nije ga interesovao
uspeh sirijskih ekonomskih reformi u olakšavanju privatnih investicija, već njihov
neuspeh. Čak i ako su imale neki uspeh, hteo je to da predstavi kao neuspeh i „podrije
napore da se ojača njegov legitimitet.“

Pojam ,,legitimitet“ je ključna u spoljnoj politici SAD prema protivničkim vladama
u zemljama koje se ne plaše vojske SAD (na primer, jer imaju nuklearno oružje). U okviru
spoljne politike SAD, termin ,,legitimitet“ je specifičan i ima posebno značenje.
Uobičajeni termin ,,legitimitet“ vlade za međunarodno pravo i diplomatiju, koji SAD
primenjuje na svoje saveznike bez pogovora, nema nikakve veze s tim da li nam se sviđa

politika vlade o kojoj se radi ili je samo razmatramo. Ili ste prepoznati kao vlada zemlje,
koja ima svoje sedište u Ujedinjenim nacijama ili niste. Teško da bi iko u Vašingtonu
ukazao da vlade Saudijske Arabije, Bahreina, Jordana ili Izraela nisu ,,legitimne“, jer one
nisu izabrane od strane svih svojih subjekata ili zato što su uključene u teško kršenje
ljudskih prava. Niti bi mnogi u Vašingtonu ukazali da vlade Rusije ili Kine nisu
,,legitimne“, bez obzira na to koliko im se ne sviđa neka od njihovih politika, nedostatak
demokratije ili njihovo kršenje ljudskih prava. Ove zemlje imaju nuklearno oružje i stalno

mesto i pravo na veto u Savetu bezbednosti UN, tako da osporavanje njihovog legitimiteta
može imati opasne posledice. SAD se mogu žaliti zbog njihove politike, ali nema šanse da
će osporiti ,,legitimitet“ ovih zemalja.

Zemlje poput Sirije, Iraka pre invazije SAD 2003. godine, a Libija pre vojne

kampanje SAD-NATO za svrgavanje Gadafija 2011. godine, spadaju u drugu kategoriju.

Ako vlada SAD smatra da njihove vlade mogu biti svrgnute, onda ih mogu proglasiti

174

,,nelegitimnim“. Kada SAD proglase neku vladu „nelegitimnom“, znači da će Sjedinjene
Države verovatno pokušati da je svrgnu.

Robak je ovako podvukao svoj stav:

OBESHRABRITI DSU, POSEBNO IZ ZALIVA: Sirija je uživala značajan
skok direktnih stranih ulaganja (DSU) u poslednje dve godine
što joj je, izgleda, dalo krila. Najvažnija nova DSU su bez
sumnje iz Zaliva.

Još jednom, povećanje investicija bi, po svemu sudeći, ukazivalo na to da su
ekonomske reforme uspele da podstaknu investicije. Ali Robak je ovo video kao loše.
Ukoliko su najvažnija direktna strana ulaganja (DSU) iz Zaliva, to govori da je, bez obzira
na tvrdnje SAD i Kadama, kako Sirija ima loše odnose sa zalivskim zemljama, uspela da
projektuje imidž zemlje koja pokušava da napreduje. Međutim, po Robakovom mišljenju,
ovo je bila loša stvar, kojoj SAD obavezno treba da se suprotstave.

Robak je žustro govorio o nasilnim protestima protiv sirijske vlade:

Ranjivost:
KURDI: najorganizovanije i najodvažanije grupe političke
opozicije i civilnog društva su među nacionalnom manjinom
Kurda, koji su koncentrisani na severoistoku Sirije, kao i u
zajednicama u Damasku i Alepu. Ova grupa je spremna da nasilno
protestuje na svojoj matičnoj teritoriji, onda kada se drugi na
to ne bi odvažili. [Kurziv dodat.]

Reč ,,odvažan“ na engleskom obično podrazumeva hrabrost za primer. Novine u
SAD, na primer, obično ne opisuju palestinsku primenu nasilja protiv izraelske okupacije
kao ,,odvažnu“, jer iako je za primenu nasilja u ovom slučaju očigledno potrebna hrabrost,
to se u SAD ne vidi kao primereno. To pokazuje kako diplomate SAD poput Robaka vide
svet: Ako protestuju vlade koje su saveznici SAD, kao što su Bahrein, Egipat ili Izrael,
onda bi vaši protesti trebalo da budu nenasilni. Ali ako protestujete protiv vlade koju bi
SAD htele da svrgnu, onda se primena nasilja pokazuje kao ,,odvažna“. Robak je predložio
načine da se iskoriste prednosti ove ,,ranjivosti“:

Moguća akcija:
NAGLASITI KURDSKE PRITUŽBE: Isticanje kurdskih pritužbe u
izjavama za javnost, uključujući i objavljivanje kršenja
ljudskih prava pogoršaće probleme režima sa kurdskim
stanovništvom.

Ne postoji izgovor da bi cilj ove akcije bio da se podstakne veće poštovanje
ljudskih prava Kurda od strane sirijske vlade - cilj bi bio da se destabilizuje sirijska vlada.
Robak je takođe pojasnio svoj stav prema terorizmu u Siriji:

Ranjivost:
Ekstremistički elementi sve više koriste Siriju kao bazu, dok
je sirijska vlada (SARG) preduzela neke akcije protiv grupa
koje su navodno povezane sa A1 Kaidom. Sa ubijanjem lidera Al-
Kaide [doslovno] na granici sa Libanom početkom decembra i
povećanjem terorističkih napada u Siriji, koji su kulminirali
dvanaestog septembra napadom na ambasadu SAD, politika sirijske

175

vlade u Iraku i podrška teroristima na drugim mestima, može se
definisati kao da je đavo došao po svoje.
Moguće aktivnosti:
Objaviti prisutnost tranzitnih (ili eksterno fokusiranih)
ekstremističkih grupa u Siriji, ne ustručavajući se od
spominjanja Hamasa i Palestinskog islamskog džihada (PIJ).
Objaviti Sirijske napore protiv ekstremističkih grupa na način
koji sugeriše slabost, znakove nestabilnosti i nekontrolisani
povratni udar. Argumenti sirijske vlade da je i ona žrtva
terorizma (koji su se obično koristili nakon terorističkih
napada u Siriji), trebalo da se koriste protiv nje kako bi se
dao širi značaj većem broju znakova nestabilnosti u Siriji.
[Kurziv dodat.]

Imajte na umu da, u privatnoj korespondenciji, Robak nema problem da prizna
kako je Sirija žrtva terorizma i da sirijska vlada pokušava preduzeti akciju protiv terorista.
Ako je Sirija žrtva terorizma i pokušava da učini nešto po tom pitanju, u skladu sa stavom
koji Robak želi da SAD predstave svetu, to je dokaz da je ona slaba i nestabilna i da pati od
„nekontrolisanog povratnog udara“ pošto je zbog njene podrške teroristima svuda, „đavo
došao po svoje“.

Zamislite da je diplomata iz zemlje koju SAD smatraju neprijateljskom ukazao da
su teroristički napadi jedanaestog septembra 2001. godine, na Svetski trgovinski centar i
Pentagon i napori SAD da spreče takve napade u budućnosti, dokaz da su SAD slabe i
nestabilne, da pate od „nekontrolisanog povratnog udara“ pošto je zbog američke podrške
teroristima na drugim mestima u prošlosti, „đavo došao po svoje“. Kako bi to bilo
primljeno u Sjedinjenim Državama?

Nije bilo teško pogoditi. U maju 2007. godine, kada je republikanski predsednički
kandidat Ron Pol ukazao da je „povratni udar“ američke spoljne politike pomogao
izazivanju napada jedanaestog septembra,8 republikanski kandidat Rudi Đulijani (Rudy
Giuliani) ga je osudio kao teoritičara zavere.9 Kada je 2010. godine, u govoru u
Ujedinjenim nacijama, predsednik Irana naglasio tadašnje rasprostranjeno uverenje
manjine da američka vlada stoji iza napada jedanaestog septembra, SAD su pokrenule
bojkot i osudile govor.10 Dakle, čini se razumnim zaključak da, ako SAD iznesu svoje
viđenje da je za terorizam u Siriji kriva sama Sirija, sirijska vlada bi to verovatno primila
kao prilično neprijateljski čin.

Ova depeša pokazuje da je, u decembru 2006. godine, visoki američki diplomata u
Siriji verovao kako cilj američke politike u Siriji treba da bude destabilizacija sirijske vlade
svim raspoloživim sredstvima; da SAD treba da rade na povećavanju sunitsko-šiitskog
sektaštva u Siriji, uključujući i pomoć u širenju lažnih strahova od šiitskog prozelitizama i
potpirivanje ogorčenja zbog iranskih poslovnih aktivnosti i izgradnje džamije; da SAD

treba da pritisnu arapske saveznike da daju pristup medijima pod njihovom kontrolom
bivšem sirijskom zvaničniku koji poziva na zbacivanje sirijske vlade; da SAD treba da
pokušaju da zategnu odnose između sirijske vlade i drugih arapskih vlada, a onda da okrive

Siriju za to zatezanje; da SAD treba da nastoje da podstaknu strahove sirijske vlade od
državnog udara kako bi isprovocirale sirijsku vladu da preterano reaguje; da ukoliko bi
sirijska vlada reagovala na spoljne provokacije, to bi pokazalo da je režim paranoičan; da

SAD treba da rade na tome da potkopaju sirijske ekonomske reforme i obeshrabre strana
ulaganja; da SAD treba da teže tome da se ojača uverenje da sirijska vlada nije legitimna;
da su nasilni protesti u Siriji bili za svaku pohvalu i primer; da ukoliko je Sirija žrtva

176

terorizma i pokuša da učini nešto po tom pitanju, SAD treba da iskoriste to da bi rekle kako
je sirijska vlada slaba i nestabilna i da doživljava povratni udar zbog svoje spoljne politike.

Isto tako znamo da je, u očima američke ambasade u Rijadu, Sirija bila
zainteresovana za poboljšanje odnosa sa Sjedinjenim Državama, samo ukoliko je
zainteresovana ,,da se oslobodi zavisnosti“ od Irana.

Iz drugih depeša znamo da su SAD finansirale sirijske opozicionih grupe. Vlada
SAD priznala je ovo finansiranje nakon što je Vikiliks objavio depeše.11 SAD su ranije
najavile prikupljanje sredstava za „podršku demokratiji“ u Siriji, ali ono što prethodno nije
bilo poznato javnosti je u kojoj meri je vlada SAD bila angažovana u finansiranju
opozicionih grupa i aktivnosti, za koje je interno priznala da će ih sirijska vlada videti kao
dokaz da su SAD tražile svrgnuće. U depeši od dvadeset prvog februara 2006. godine je
zabeleženo:

Kontakti diplomatskog predstavništva [tj. kontakti ambasade SAD
u Siriji] su brzo osudili javnu izjavu vlade SAD (USG) koja
najavljuje određivanje pet miliona dolara za podršku sirijskoj
opoziciji, nazivajući je "na[i]vnom" i "štetnom". Kontakti
insistiraju na tome da je izjava već naškodila opoziciji i da
će je sirijska vlada (SARG) koristiti u narednim mesecima da
dodatno diskredituje svoje protivnike kao američke agente.12

U depeši se, takođe, primećuje: „Nekoliko kontakata insistiralo je da inicijativa
ukazuje da SAD zapravo nisu brinule za opoziciju, već su samo htele da je iskoriste kao
„žeton u igri“. Sudeći po depeši iz decembra 2006. godine, „ranjivosti i akcije“, teško je
osporiti ovaj zaključak sirijskih kontakata iz ambasade.

Depeša iz februara 2006. godine je obrazložila:

Basam Isak(Bassam Ishak), sirijsko-američki aktivista koji se
kandidovao kao nezavisni kandidat za Narodnu skupštinu 2003.
godine, rekao je da je opšti konsenzus među njegovim civilnim
društvom i opozicionim kolegama bio da vlada SAD "nije ozbiljna
sa nama" i da je javno objavljivanje bilo "samo da bi se
izvršio pritisak na režim bez obzira na opoziciju". "Mi smo
samo žeton u igri", tvrdio je on.

Imajte na umu da je stav o mogućim, ozbiljnim negativnim posledicama zato što
SAD finansiraju opozicione grupe, uključujući i pomoć vlade da delegitimiše opozicione
grupe i pojedince kao agente stranih sila, delilo mnogo kontakata same ambasade u
sirijskoj opoziciji. Neki od ljudi koji su na ovaj način delegitimisani bi inače bili
verodostojni sagovornici u pregovorima o uključivanju svih ljudi u upravljanje. Prema
tome, strategija finansiranja opozicionih grupa može imati efekat poništavanja
diplomatskih i političkih opcija. Neke od kritika upućenih objavi SAD bile su zbog toga
što je javno objavljena; ali kao što depeše pokazuju, verovatno je da će sirijska vlada
saznati šta su SAD radile na duge staze, a samim tim i da razlika između tajnosti i javnosti
nije imala smisla.

Još jedan kritičar je primetio da su SAD već tajno finansirale sirijsku opoziciju:

Poslanik (MP)Numer Al-Ganem, nominalno nezavisan i predsednik
parlamentarnog Odbora za spoljnu politiku, odbacio je plan
finansiranja kao štos, rekavši da je količina novca bila mala i

177

da su SAD već tajno finansirale opoziciju, bez uticaja. Nova
inicijativa ne bi napravila pravu razliku. Po njegovom
mišljenju, najava je razljutila većinu Sirijaca, koji su je
videli kao mešanje u unutrašnje stvari Sirije, ono zašto su SAD
uvek insistirale da Sirija ne treba da čini sa Libanom.
Al-Ganem je rekao kako SAD treba da se uključe u dijalog sa
sirijskim režimom i rade za stabilnu, sporu demokratizaciju
zemlje koja bi mogla da unapredi interese SAD u regionu, umesto
da postavljaju prepreke takavom dijalogu.

Jedna depeša od dvadeset osmog aprila 2009. godine „Reforma ponašanja: Naredni
koraci za izradu Strategije za ljudska prava“ - od perioda „procene politike“, u kojem je
nova Obamina administracija istraživala manje konfrontirajuću politiku prema Siriji -
ističući „aktuelno programiranje civilnog društva“ u Siriji koje je finansirala vlada SAD,
priznala je da se „neki programi mogu posmatrati, bili oni i javni, kao pokušaj da se
potkopa Asadov režim, nasuprot podsticanju reformi ponašanja“. Takođe, konstatuje:
„Sirijska vlada (SARG) bi nesumnjivo smatrala da je svako finansiranje SAD koje ide
ilegalnim političkim grupama, direktno podržavanje promene režima. To bi neminovno
uključilo različite iseljeničke reformske organizacije koje deluju u Evropi i SAD, od kojih
većina ima malo ili nimalo uticaja na civilno društvo ili ljudska prava u Siriji.“13 Depeša
ističe da je inicijativa Stejt departmenta o partnerstvu SAD sa Bliskim istokom (MEPI)

sponzorisala osam glavnih konkretnih sirijskih inicijativa, od kojih neke datiraju od 2005.

godine, koje su dobile oko dvanaest miliona USD do septembra 2010. godine.
Jedna od tih inicijativa je opisana na sledeći način: „Savet za demokratiju

Kalifornije, 'lnicijativa za jačanje civilnog društva (CSSI)' (USD 6.300.562, od prvog

septembra 2006. godine do tridesetog septembra 2010. godine). 'CSSI je diskretan
zajednički napor između Saveta za demokratiju i lokalnih partnera' koji je napravio sigurnu
veb stranicu Deklaracije iz Damaska (www.nidasyria.org) i ,,set različitih koncepata
emitovanja“ koja je krenula sa radom u aprilu.“

Depeša od sedmog februara 2010. godine, „Novosti o ljudskim pravima - SARG
Pokret za borbu protiv trgovine ljudima, ali ništa više“ ukazuje na to da se „različiti
koncepati emitovanja“ odnose na TV Baradu, satelitsku televizijsku mrežu sirijske
opozicije sa sedištem u Londonu. Depeša iz februara 2010. godine uputila je na TV Baradu
kao na nekog „koga podržava MEPI“ i rekla: „Međutim, ako je sirijska vlada (SARG)
čvrsto utvrdila kako SAD nastavlja da finansira TV Baradu, uključivanje vlade SAD
(USG), to bi se smatralo prikrivenim i neprijateljskim gestom prema režimu.“14

Dok je depeša iz aprila 2009. godine napominjala kako bi sirijska vlada
„nesumnjivo smatrala da je svako finasiranje SAD koje ide ilegalnim političkim grupama
direktno podržavanje promene režima“, depeša iz februara 2010. godine pokazuje da je
takvo finansiranje nastavljeno. Mada je depeša iz aprila 2009. godine utvrdila „kako da
uskladimo naše civino društvo i programiranje ljudskih prava koje sponzorišu SAD [sa]
manje konfrontirajućim bilateralnim odnosima“, kao „ključno pitanje“ s kojim se suočava
strategija SAD za ljudska prava u Siriji. Depeša iz aprila 2009. godine kaže:

Većina članova DRL [Biroa za demokratiju, ljudska prava i rad
Stejt departmenta] i programa MEPI su se fokusirali na
aktivnosti i Sirijce izvan Sirije, što je dodatno podhranilo
sumnje režima u namere SAD. Ako želimo da naš dijalog sa
Sirijom o ljudskim pravima uspe, moramo izraziti želju da
radimo u Siriji na jačanju civilnog društva na nepreteći način.

178

Čini se, međutim, da se pomak za koji se zalagalo u depeši iz aprila 2009. godine,
nikada nije desio. Ovo je očigledno ostalo tako čak i kada je ambasada SAD postala svesna
dokaza da je sirijska vlada znala za finansirane aktivnosti. Depeša iz aprila 2009. godine,
upozorila je da će ih sirijska vlada videti, ako postane svesna, kao dokaze politike promene
režima i time bi, verovatno, potkopali napore SAD da uključe sirijsku vladu.

Depeša od osmog jula 2009. godine o raskolu u sirijskoj opoziciji, „Mutni savezi:
Muslimansko bratstvo, Pokret za pravdu i demokratiju i Deklaracija iz Damaska“, istakla
je ,,zabrinjavajuće“ činjenice o „nedavnim informacijama koje ukazuju da je sirijska vlada
(SARG) možda već prodrla u MJD [Pokret za pravdu i razvoj] i saznala za osetljive
programe vlade SAD u Siriji“15 Depeša se proširila na pitanje koje glasi:

MJD: Čamac koji propušta?
8. (C) Član Deklaracije iz Damaska Favaz Telo (Fawaz Tello) nam
je rekao u prošlosti da je MJD... u početku bio nemaran prema
svojoj bezbednosti, često govoreći o vrlo osetljivom materijalu
na otvorenim linijama... Poslednja stvar se odnosi na nedavni
izveštaj advokata, novinara i borca za ljudska prava Razan
Zejtuna (strogo poverljivo) sa kojom smo se odvojeno sastali
prvog jula da bi razgovarali o tome zašto ju je služba
bezbednosti pozvala na ispitivanje 29.juna.
9. (S/NF) Zejtuna (Razan Zeitunah) nam je rekla kako ju je
služba bezbednosti pitala da li se susrela sa bilo kim iz našeg
„ministarstva spoljnih poslova” i sa bilo kim iz Saveta za
demokratiju [primalac granta SAD da MJD pokretane TV Barada].
(Komentar: zvaničnik Stejt departmenta za spoljne poslove
Džozef Bargut je nedavno bio u Siriji i sastao se sa Zejtuna,
pretpostavljamo da je vlada Sirije (SARG) lovila informacije,
znajući da je Bargut ušla u zemlju. Džim Prins je bio u Damasku
25. februara, i koliko smo razumeli, sastao sa sa Zejtuna u to
vreme, ili su to već uradili na posebnom putovanju. Kraj
komentara.) Ona je dodala kako je njeni islednici nisu pitali o
Bargutu po imenu, ali su znali za Džima Prinsa. [Džim Prins je
na čelu Saveta za demokratiju.]
...
11. (S/NF) Komentar se nastavio: Zejtuna u izveštaju postavlja
pitanje koliko je i koliko dugo sirijska vlada (SARG) znala o
poslovanju Saveta za demokratiju u Siriji i, samim tim, o
učešću MJD. Izveštavanje na drugim kanalima ukazuje da je
sirijski Muhabarat možda već prodro u MJD i koristi kontakte
MJD za praćenje programiranja demokratije od strane SAD.

Depeša od dvadeset trećeg septembra 2009. godine „Pokaži nam novac! Sirijska vlada
(SARG) sumnja u 'ilegalno' finansiranje vlade SAD (USG),“ dala je još jedan dokaz da su
sirijske vlasti sve više svesne onoga što su SAD finansirale:

1. (S/NF) Rezime: U proteklih šest meseci, agenti bezbednosti
sirijske vlade (SARG-a) su sve češće ispitivali aktiviste
civilnog društva i aktiviste za ljudska prava o programiranju
SAD u Siriji i regionu, uključujući i Glasnik SAD i inicijativu
partnerstva između SAD i Srednjeg istoka (MEPI). Pored
prijavljenih ispitivanja direktora sirijskog Centra za medije i
slobodu izražavanja i zaposlenih u Etana Presu koji podržava
vlada SAD (USG) - nove krivične prijave protiv pritvorenog
advokata za ljudska prava Mohanada al-Hasanija(Muhanad al-

179

Hasani) za ilegalno primanje sredstava od vlade SAD (USG)
odražava ozbiljnost s kojom je režim vodio ove „istrage“.
2. (S/NF) U proteklih šest meseci, aktivisti civilnog društva i
aktivisti za ljudska prava koje su ispitivali bezbednjaci
sirijske vlade (SARG) su nam rekli kako su ih islednici
ispitivali posebno o vezama sa ambasadom SAD i Stejt
departmentom. Kao što smo ranije izvestili, Razan Zejtuna
(strogo zaštićeno) je prepričala ispitivanje u junu, tokom
kojeg su je ispitivali o aktivnostima Saveta za demokratiju
koji finasira MEPI, kao i o posetama zvaničnika Stejt
departmenta. Kurdski aktivista Pokreta za budućnost Hervin Ose
(strogo zaštićeno) koga su doveli na ispitivanje u avgustu,
takođe je ispitivan o finansiranju iz „stranih ambasada.“
Dobitnik granta MEPI Man Abdul Salam (strogo zaštićeno) nedavno
je prijavio da je jedna od njegovih zaposlenih pozvana 4.
septembra, u tom trenutku agenti bezbednosti su se usredsredili
na njeno učešće na seminaru Ljudi u nevolji (PIN), održanom u
Pragu otpilike osam meseci ranije, koji je finasirao MEPI.
4. (C) Aktuelni slučaj pravnika za ljudska prava Mohanada al-
Hasanija (Muhanad al-Hasani) se pogoršao petnaestog septembra,
kada je, navodno, sirijska vlada (SARG) podnela novu optužbu
protiv njega. Prema mejlu koji smo dobili osamnaestog septembra
od njegove koleginice Ketrin al-Tali (strogo zaštićeno),
sirijska vlada (SARG) optužila je Hasanija za primanje
sredstava od vlade SAD (USG) koja su mu bila preusmerena preko
Kaira i Centra Al-Andalus... ambasada u Kairu nas je takođe
obavestila da Centar trenutno ne prima sredstva niti iz
ambasade ni od MEPI, iako je primao u prošlosti.
8. (S/NF) Komentar: Nejasno je u kojoj meri obaveštajne službe
sirijske vlade (SARG) razumeju kako novac vlade SAD ulazi u
Siriju i preko kojih ovlašćenih organizacija. Jasno je,
međutim, da su agenti bezbednosti sve više fokusirani na ovo
pitanje kada ispituju aktiviste za ljudska prava i aktiviste
civilnog društva. Agenti koji traže informacije su u stanju da
se fokusiraju na svoja pitanja sa sve više i više konkretnih
informacija i imena. Optužbe da je Hasani dobio sredstva od
vlade SAD preko centra Al-Andalus su posebno zabrinjavajuće,
jer mogu upućivati na to da se sirijska vlada posebno
usredsredila na poslovanje MEPI.16

Sedmog februara 2010. godine depeša koja je citirana ranije „Novosti o ljudskim
pravima - SARG Pokret za borbu protiv trgovine ljudima, ali ništa drugo,“ dala još jedan
dokaz da sirijska vlada istražuje finansiranje TV Barada:

TV Barada: Opozicija pod svetlom reflektora?
9. (C) Na sastanku dvadeset trećeg decembra, direktor TV Barada
koju podržava MEPI, Suheir Atasi, govorio je u glavnim crtama o
mnogim izazovima sa kojima se kanal suočava.
10. (C) Atasi je potvrdio izveštaje koje smo čuli od drugih
kontakata o zainteresovanosti sirijske vlade (SARG) da
istražuje strukture finansijske i političke podrške koje stoje
iza Barade. Agenti bezbednosti su je pozvali na ispitivanje u
oktobru i više puta su je pitali o povezanosti sa ambasadom SAD
i da li je poznavala Džima Prinsa... Međutim, ako sirijska
vlada (SARG) čvrsto utvrdi da SAD nastavljaju sa finansiranjem
TV Barade, smatralo bi se da je angažovanje vlade SAD tajni i

180

neprijateljski gest prema režimu. Na isti način kao što su
zvaničnici sirijske vlade koristili stav SAD o operaciji Liveno
olovo i Goldstonov izveštaj da ućutkaju rasprave o ljudskim
pravima, mogu slično pokušati da iskoriste TV Barada, da smanje
naš kredibilitet po tom pitanju.17

Imajte na umu da, iako se depeše iz septembra 2009. godine, februara 2010, kao i iz
jula 2009. godine odnose upravo na situaciju na koju je depeša iz aprila 2009. godine
upozorila - da će sirijska vlada saznati šta SAD finansiraju - više nije bilo rasprave ili
izražene zabrinutosti u vezi sa onim na šta je depeša iz aprila 2009. godine upozorila da će
verovatno biti posledica. Sirijska vlada će zaključiti da vlada SAD traži politiku promene
režima, što bi potkopalo američke napore da angažuje sirijsku vladu. Nije bilo dalje
rasprave o onome na šta je ukazala depeša iz aprila 2009. godine: da ova finansiranja budu
pregledana kako bi se uskladila sa politikom angažovanja.

Iako je, nesumnjivo, napravljen pomak između politike Bušove administracije
nakon 2005. godine i politike Obamine administracije 2009-10. godine što se tiče pitanja
angažovanja nasuprot promeni režima, pomak je bio znatno manji nego što je to javno
objavljeno. SAD su nastavile da finansiraju aktivnosti opozicije za koje su smatrale da bi,
ako su poznate sirijskoj vladi, izazvale verovanje da SAD nisu bile ozbiljne u vezi sa
prebacivanjem na politiku angažovanja. SAD su nastavile da finansiraju ove aktivnosti,
pošto su sve više verovale da je sirijska vlada bila toga svesnija od njih. Kada je postalo
javno, SAD su negirale da su podržavale politiku promene režima,18 ali sada znamo iz
interne komunikacije vlade SAD da nisu mislile da će sirijska vlada prihvatiti takvo
poricanje.

To nas upućuje na pitanje u kojoj meri je Obamina administracija zaista napravila
pomak ka politici angažovanja i koliko su, kada su je Saudijska Arabija i drugi pritisli da
usvoji eksplicitnu politiku promene režima 2011. godine - pomak koju je administracija, na
kraju, učinila - ove zemlje zaista pokucale na otvorena vrata. Priča koja je predstavljena u
javnosti SAD bila je da je njihova vlada pokušala da angažuje Siriju i nije uspela. Nakon
što je sirijska vlada ugušila proteste 2011. godine, SAD nisu imale drugog izbora nego da
odustanu od napora o angažovanju.

Čitajući depeše, čini se da SAD nikada nisu bile posvećene politici angažovanja:
one su držala jednu ruku na politici angažovanja, dok su drugu ruku zadržale na politici
promene režima. Iranska vlada slomila je proteste 2009. godine, ali SAD nisu u potpunosti
odustale od nastojanja da angažuju iransku vladu. Možda se opasnost od odustajanja u
nastojanju da se angažuje Iran smatrala većom, s obzirom na nuklearni program
obogaćivanja Irana i politički pritisak na Obaminu administraciju da upotrebi silu protiv
Irana ako diplomatija ne uspe; možda je verovanje SAD i njenih saveznika da bi sirijska
vlada mogla biti srušena silom, a iranska vlada ne bi mogla, takođe odigralo svoju ulogu.

Saznanje da SAD nikada nisu napuštale politiku promene režima u Siriji pomaže
nam da razumemo pitanja vojne intervencije SAD u Siriji danas. Pokazuje nam da SAD
nisu nevina žrtva okolnosti, koja je morala da razmotri upotrebu sile jer je diplomatija
iscrpljena; umesto toga, SAD se suočavaju sa situacijom čije su nastajanje sami pomogli,
tražeći promenu režima godinama i nikada se u potpunosti ne okrećući diplomatiji.

181

11.IRAN

Garet Porter (Gareth Porter)

Diplomatske depeše SAD koje je objavio Vikiliks predstavljaju ogromnu riznicu
dokumentacije o odnosima SAD sa ključnim režimima na Bliskom istoku koja decenijama
ne bi postala dostupna novinarima i naučnicima, da nije postojao Vikiliks kanal. Ove
depeše ne mogu se svrstati zajedno sa mnogo temeljnijom i autoritativnijom pokrivenošću

deklasifikovanih arhivskih dokumenata koje je objavio Stejt department u svojim

dosijeima o spoljnim odnosima SAD, decenijama kasnije. One nisu strogo poverljiva
dokumenta i ne otkrivaju specifičnosti političkih odluka na visokom nivou.

Bez obzira na to, depeše dodaju važnu dimenziju našem razumevanju o tome kako
nacionalna državna bezbednost SAD upravlja ključnim interesima na Bliskom istoku. Daju
nagoveštaj o politici koju sprovode Stejt department i američke i savezničke diplomate, a
posebno o tome kako drugi akteri odgovoraju na signale iz američke administracije i na taj
način se uklapaju u širu šemu politike SAD. Takođe, otkrivaju kontradikcije između javne
retorike i stvarnih proračuna i držanja američkih i savezničkih diplomata u ostvarivanju

politike SAD.
Očigledno je nemoguće razmatrati sve dimenzije politike SAD prema Bliskom

istoku, a još manje sve istorijske epizode koje se mogu naći u depešama, u okviru ovog
poglavlja. Izbor pitanja koji je ovde pokriven odražava stav autora da trostrani odnos koji
uključuje Sjedinjene Države, Izrael i Iran, predstavlja centralnu dinamiku politike SAD
prema regionu. Depeše Vikiliksa pružaju mnoge nagoveštaje o tome kako je diplomatija

SAD sprovedena u odnosu na iransko nuklearno pitanje, koje je postalo centralna briga
spoljne politike SAD za vreme Bušove i Obamine administracije. One takođe bacaju novo
svetlo na to kako su Sjedinjene Države prilagođavale interese Izraela, i u kojoj meri je to
prilagođavanje uticalo na širu diplomatiju SAD u regionu. Depeše bacaju novo svetlo na to
kako su se SAD bavile ulogom Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u

odnosu na nuklearno pitanje Irana.
Prodaja oružja je već dugo igrala ključnu ulogu u oblikovanju politike SAD prema

klijentima iz režima na Bliskom istoku i južnoj Aziji, od Irana do Pakistana i Saudijske
Arabije. Depeše pomažu u rasvetljavanju veze između politike SAD prema Iranu i interesa

Pentagona i njegovih ugovornih strana u prodaji vojne tehnike - posebno prodaji

tehnologije protivraketne odbrane - njihovim saveznicima na Bliskom istoku.
Izraelski faktor prožima formulaciju i sprovođenje politike SAD prema Bliskom

istoku. Domaća politička snaga izraelskog lobija nameće očigledna ograničenja na

sposobnost bilo koje administracije SAD da sprovede potpuno nezavisnu politiku u

regionu, bez obzira da li je to pitanje mira na Bliskom istoku ili iranski nuklearni program.
A podrška SAD nastavku izraelske vojne dominacije na Bliskom istoku je primarna veza
između te domaće interesne grupe i politike SAD prema Izraelu. Za tešku ruku domaće
politike u diplomatiji SAD ima puno dokaza u diplomatskim depešama Vikiliksa.

Tri udarne teme pojavljuju se iz diplomatskih razgovora otkrivenih u depešama:
prvo, stepen do kog je vlada SAD vezana prethodnim obavezama u cilju očuvanja vojne
dominacije Izraela u regionu; drugo, stepen do kog je čak i Obamina administracija
prestala da na očigledan način naginje prema izraelskom položaju u palestinskim mirovnim

182

pregovorima; i treće, polutajna eksploatacija izraelske pretnje da će napasti Iran, kako bi
izvršila pritisak na Iran.

Dugogodišnja posvećenost vlade SAD davanju kompletne vojne dominacije Izraelu
- ne samo u odnosu na svakog potencijalnog rivala u regionu, nego i nad svakom mogućom
kombinacijom rivala - jedna je od najvećih prednosti Izraela kada vrši pritisak na
Vašington zbog gotovo svakog političkog pitanja u regionu, kao što postaje jasno iz
diplomatske depeše koja izveštava o poseti Izraelu pomoćnika državnog sekretara za
političko-vojna pitanja, Endijua Šapira (Andrew Shapiro), u julu 2009. godine, da bi
razgovarali o održavanju „kvalitativne vojne prednosti“ (KVP) Izraela. Na sastancima sa
Šapirom, Izrael je opisao situaciju u regionu kao preteću za KVP, ukazujući da je
odgovornost Sjedinjenih Država da osigura da čak i arapski režimi koji su bili, ili snažno

anti-iranski ili u bliskoj saradnji sa Izraelom, po pitanjima bezbednosti ne mogu ni malo
vojno ojačati, jer oni bi se mogli pojaviti kao vojni protivnici Izraela u budućnosti. Čak je
insistirao da vidi poverljive obaveštajne podatke na kojima je zasnovana politika SAD o

KVP-u:

4. (S) Zvaničnici vlade Izraela (GOI) ponovili su važnost
očuvanja kvalitativne vojne prednosti Izraela. Oni su rekli da
Izrael razume namere politike SAD da umereno naoružaju arapske
zemlje u regionu da bi se suprotstavile iranskoj pretnji i više
voli da takve prodaje potiču iz Sjedinjenih Država, nego drugih
zemalja kao što su Rusija i Kina. Međutim, Izrael nastavlja da
naglašava važnost identifikacije potencijalnih rizika koji mogu
postati buduće pretnje ili neprijatelji, i iz tog razloga ima
nekoliko prigovora kao što je navedeno u službenom odgovoru
vlade Izraela (GOI) na neformalne razgovore KVP o potencijalnoj
prodaji oružja SAD u regionu (ref. imejl PM/RSAT odvojeno).
5. (S) Zvaničnici vlade Izraela (GOI)izrazili su stalni interes
za razmatranje izveštaja o KVP pre njegovog podnošenja
kongresu. A/S Šapiro je ponovio da je izveštaj zasnovan na
proceni obaveštajne zajednice, te stoga se ne može štampati za
vladu Izraela (GOI). On je označio prethodne napomene
napravljene u izveštaju izraelskoj ambasadi u Vašingtonu, i
pozdravio sve komentare koje bi vlada Izraela (GOI) možda imala
- iako takvi komentari treba da budu dostavljeni u najkraćem
mogućem roku pošto izveštaj već kasni. Izraelski sagovornici
poštovali su poverljivu prirodu izveštaja, ali i jasno stavili
do znanja da je teško komentarisati rezultate izveštaja bez
pregleda njegovog sadržaja ili procene obaveštajne službe. U
tom smislu, Bačris (Buchris) i drugi službenici izraelske vlade
(GOI) zatražili su da se proces KVP revidira u svetlu budućih
izveštaja o KVP.
S) Sagovornici izraelske vlade (GOI) pokušali sa da daju
argument da bi umerene arapske zemalje mogle u budućnosti da
postanu neprijatelji - kako bi to trebalo uzeti u obzir u
procesu KVP. Na okruglom stolu koji je vodio zamenik direktora
za istraživanje politike pri MSP, dao je kratki izveštaj
obaveštajne službe o Saudijskoj Arabiji, Egiptu i Libanu da bi
dodatno podržao argument da bi te zemlje mogle postati budući
neprijatelji.
A/S Šapiro je naveo da postoje zajednički interesi sa zalivskim
državama, koji takođe gledaju na Iran kao na najistaknutiju
opasnost - trebalo bi da iskoristimo ovo zajedništvo, rekao je.

183

Tokom okruglog stola J5, sagovornici IDF su izrazili
skepticizam da će predložena vojna pomoć Zalivu pomoći protiv
Irana, pošto neki od sistema predviđenih za isporuku nisu
projektovani za suprotstavljanje pretnjama, nuklearnim i
asimetričnim, koje nameće Iran. A/S Šapiro složio se da pomoć
zalivskim zemaljama ne sme umanjiti KVP Izraela, ali je tvrdio
da to šalje signal onim zemljama (kao i Iranu) kako oni imaju
jake saveznike na Zapadu. To takođe, pomaže u uveravanju ovih
režima da njihovi najbolji interesi leže u sedištu vlasti, a ne
u odnosima sa Iranom. [09 TEL AVIV 1688]

Ovi odlomci iz depeše koja izveštava o raspravi Šapira sa izraelskim zvaničnicima
nacionalne bezbednosti, naglašavaju realnost privilegovanog pravnog i političkog položaja
Izraela sakrivenog iza obezbeđivanja KVP-a koja daje Tel Avivu prednost pomoću koje
može da ospori svaki aspekt politike SAD na Bliskom istoku i da se raspravlja protiv
svakog poboljšanja vojnih veza sa bilo kojim arapskim režimom - čak i ako je sam Izrael
uživao bliže vojne i bezbednosne veze sa tim režimom, kao što je to bio slučaj i sa Egiptom

i sa Saudijskom Arabijom.

Politike Obamine administracije o Iranu i o mirovnim pregovorima s Palestincima
bile su usko povezane na samom početku njegovog mandata. Obama je nameravao da da
prednost obezbeđivanju zamrzavanja izraelskih naselja, kako bi pogurao dogovor o
palestinskoj državi i bio je spreman da tom interesu podredi svoju politiku o Iranu. Nadao
da će dobiti pristanak premijera Netanjahua na takvo zamrzavanje u zamenu za Obamino
obećanje da će zauzeti čvrst stav o politici u Iranu, što znači da će staviti veći naglasak na
pritisak Irana, nego na diplomatiju sa Teheranom. Ali Netanjahu je uzvratio u proleće
2009. godine preko Odbora za izraelsko-američke javne poslove (AIPAC), kada su tri
četvrtine Predstavničkog doma potpisale pismo koje insistira da Obama izbegne otvoreni
politički pritisak na Izrael. Taj potez je jasno stavio do znanja da Netanjahu odbija takav

kompromis, a Obama je ubrzo prestao da zagovara zamrzavanje, imenovanjem Denisa
Rosa za svog prvog savetnika za palestinske pregovore.1

To što je Obama prestao da pritiska Netanjahua po pitanju naselja, značilo je da su
Sjedinjene Države, u suštini, u pregovorima ponovno zauzele poziciju oštrog naginjanja ka
izraelskoj strani. Umesto da insistira da Izrael pristane na željeni cilj palestinske države,
što bi bio jedini način da se ohrabri dogovor, Obamina administracija je odlučila da ne traži
od Netanjahua da promeni svoj dobro poznati negativan stav prema tom cilju. Depeša koja
je izveštavala o sastanku Rosa sa kineskim specijalnim izaslanikom na Bliskom istoku, Vu
Sikom (Wu Sike), u oktobru 2009. godine, pokazuje da je Ros pokušao u svojim

diplomatskim kontaktima da sakrije poniznu kapitulaciju administracije Netanjahuovim
nastavljanjem oduzimanja palestinske zemlje za izraelska naselja, podrivajući centralnu

premisu Sporazuma u Oslu:

Vu je potom pitao da li SAD imaju konkretan plan za mir na
Bliskom istoku, i ako je tako, kada će biti dostupan javnosti.
Ambasador Ros je odgovorio da takva akcija može imati neželjene
posledice koje bi umanjile umesto podržale pregovarački proces
i ponovio da su Sjedinjene Države bile usmerene na
uspostavljanje uslova i zadatka pregovora. Ako pregovori
uslede, biće aktivni učesnik, pružajući predloge o
premošćavanju na odgovarajući način. [09 PEKING 3001]

184

Pravi razlog što Obamina administracija nije napredovala oko bilo kog mirovnog
plana o izraelsko-palestinskom sukobu je Obamina politička odluka da odustane od svih
pritisaka na Netanjahua po ključnom pitanju nastavaka širenja izraelskih naselja na
Zapadnoj obali, koja su trebalo da budu deo palestinskih teritorija po svakom rešenju.
Formulacija američke uloge kao „pružanje predloga o premošćivanju na odgovarajući
način“ bila je zaobilazan put za opisivanje pasivnog diplomatskog stava SAD o tom pitanju
i prvenstveno je nameravala da izbegne političke konfrontacije sa Netanjahuom oko
palestinskog pitanja. U stvari, samo što se Ros sastao s kineskim izaslanikom, Obamina

administracija i Netanjahuova vlada tiho su postigli sporazum, koji je objavljen samo

nekoliko dana kasnije, o zamrzavanju na samo deset meseci, koji izuzima Jerusalem i
omogućava isti nivo naseljavanja kao što je ranije planirano. To je bio stav za koji su Ros i

Obama znali da je neprihvatljiv za Palestince i da pregovore s palestinskim vlastima
osuđuje na propast.2

Netanjahuova politika prema Iranu bila je zasnovana na navodnoj pretnji
upotrebom vojne sile kao poslednjeg sredstva, ako se problem ne reši na zadovoljstvo
Izraela od strane SAD i stalnih pet članova Saveta bezbednosti plus Nemačke (P5+1).
Potpuno nezavisna politika SAD prema Bliskom istoku bi odbacila takvu, očigledno
destabilizirajuću pretnju, od strane države koja je bila u velikoj meri zavisna od političke i
ekonomske podrške SAD. Međutim, iako je službeni stav Obamine administracije bio da

izrazi svoje neslaganje sa svakom izraelskom vojnom akcijom protiv Irana koja nije
preduzeta u koordinaciji sa Sjedinjenim Državama, nepriznata politika administracije je
bila da iskoristi izraelsku pretnju da bi poboljšala svoju diplomatsku moć nad Iranom i da
bi naterala druge države da podrže jači pritisak na Iran. Tako su zvaničnici SAD tražili
podršku svojih evropskih saveznika, kao i Turske, Rusije i Kine, za više teških sankcija
protiv Irana, delom tvrdeći da će neuspeh da se izvrši dovoljan pritisak, povećati rizik od
izraelskog napada na Iran i opšteg rata i nestabilnosti u regionu.

Ideju o eksploataciji izraelske pretnje da će da napadne Iran zbog diplomatske
prednosti, prvi put je javno predložio bivši savetnik za neproliferaciju u Beloj kući, Geri
Simor (Gary Samore), tokom kampanje za predsedničke izbore 2008. godine.3 Simor je
postao savetnik predsednika Obame za oružje za masovno uništenje u januaru 2009.
godine i naišao je na prijateljski prijem u vezi sa taktikom za koju se zalagao. Prvog aprila
2009. godine, istog dana kada je Benjamin Netanjahu preuzeo dužnost premijera Izraela,

ministar odbrane Robert Gejts i komandant CENTCOM-a general Dejvid Petreus, zajedno
su ukazali na mogućnost da Izrael napadne Iran ako njegov nuklearni program ode
predaleko.4

Ta ideja nije ponovljena javno nakon što je duet Gejts-Petreus dao komentare, ali
depeše Vikiliksa pokazuju da je administracija iskoristila na sastancima visokog nivoa, sa
stranim zvaničnicima, trik sa izražavanjem zabrinutosti za mogući izraelski napad, da bi
uticala na politiku različitih vlada prema Iranu. Depeša o sastanku Gejtsa sa italijanskim

ministrom inostranih poslova Frankom Fratinijem (Franco Frattini), u februaru 2010.

godine, pokazuje kako je to Gejts iskoristio da podstakne italijansku vladu da bude
agresivnija u podržavanju stava SAD prema Iranu:

(S/NF) Ministar odbrane je istakao da je rezolucija SBUN
važna, jer će dati Evropskoj uniji i narodima zakonsku
platformu na osnovu koje će Iranu nametnuti čak i oštrije
sankcije. Ministar odbrane je oštro upozorio da je potrebno
hitno delovanje. Bez napretka u narednih nekoliko meseci,

185

rizikujemo nuklearnu proliferaciju na Bliskom istoku, rat
podstaknut izraelskim napadom, ili oboje. Ministar odbrane
predvideo je „drugačiji svet“ za četiri do pet godina, ako Iran
razvije nuklearno oružje. Ministar odbrane je izjavio da je
nedavno dostavio isto upozorenje premijeru Erdoganu i on se
složio s Fratinijevom procenom o Saudijskoj Arabiji i Kini, uz
napomenu da je Saudijska Arabija važnija od Irana, kako Pekingu
tako i Moskvi. [10 ROME173]

Turska je bila poseban cilj argumentacije administracije o opasnosti od rata sa
Izraelom, jer je Erdoganova vlada bila u neposrednoj i čestoj komunikaciji sa Iranom.
Obamina administracija je želela da turski zvaničnici obeshrabre Iran da prkosi
Sjedinjenim Državama i P5+1. Podsekretar Vilijam Dž. Barns izneo je izraelske pretnje

napadom na sastanku s turskim kolegom, Feridunom H. Sinirliogluom (Feridun H.
Sinirlioglu), kada je on pružio otpor intenziviranju sankcija:

2. (C) Barns je snažno pozvao Sinirlioglua da podrži akciju
uveravanja iranske vlade da je na pogrešnom kursu. Sinirlioglu
je ponovo potvrdio protivljenje turske vlade nuklearnom Iranu;
međutim, on je izneo strah od kolateralnog uticaja koji vojna
akcija može imati na Tursku i tvrdio da će sankcije ujediniti
Irance van režima i naškoditi opoziciji. Barns je prihvatio
Tursko izlaganje o ekonomskim efektima sankcija kao komšija
Irana, ali je podsetio Sinirlioglua da bi štetilo turskim
interesima ako Izrael mora da deluje vojno da bi preduhitrio
Iran u sticanju nuklearnog oružja ili ako Egipat i Saudijska
Arabija zatraže vlastiti nuklearni arsenal. [10ANKARA302]

Politiku SAD prema Iranu već dugo oblikuju nepriznati politički, birokratski i

ekonomski interesi. U ranim devedesetim godinama, Iran je prikazan kao neko ko
predstavlja opasnost od širenja nuklearnog oružja, kako bi se opravdali vojni i obaveštajni
programi SAD koji su bili ugroženi nestankom sovjetske pretnje posle okončanja Hladnog

rata. U istom periodu, interesi protivraketne odbrane koristili su navodnu pretnju od
budućih iranskih balističkih raketa ka Sjedinjenim Državama, kao svoju glavnu političku

prednost, da bi se prisilila Klintonova administracija da se principijelno dogovori o

uspostavljanju sistema protivraketne odbrane. U proteklih nekoliko godina, navodna
pretnja od budućih iranskih raketa ka Evropi i na Bliskom istoku je bila koristan aparat za
prodaju protivraketne odbrane i ofanzivno naoružanje saveznicima NATO-a i režimima u

Persijskom zalivu.
Politička povezanost između programa protivraketne odbrane SAD i navodne vojne

pretnje od izmišljenih budućih iranskih interkontinentalnih balističkih raketa je čvrsto

uspostavljena za vreme Klintonove administracije. Lobi protivraketne odbrane toliko je
jačao u drugoj polovini devedesetih da je CIA bila pod velikim pritiskom da revidira
Nacionalnu obaveštajnu procenu (NIE) iz 1995. godine, koja je odbacila opasnost od
iranskih IKBR ka Sjedinjenim Državama, da bi je uskladila sa alarmantnim zaključcima
„Ramsfeldove komisije“ kako je takva pretnja moguća u roku od petnaest godina.5 Sa
bivšim predsednikom Komisije Donaldom Ramsfeldom, kao ministrom odbrane,
administracija Džordža V. Buša pozvala je u decembru 2002. godine na početak
raspoređivanja protivraketne odbrane do kraja 2004. godine i uputila Ministarstvo odbrane
i Stejt department da „unaprede međunarodnu saradnju o protivraketnoj odbrani,

186

uključujući i onu u okviru bilateralnih i savezničkih struktura, kao što je NATO“ i da
„pregovara o odgovarajućim aranžmanima u tu svrhu.“6

Robert M. Gejts, koji je nasledio Ramsfelda kao ministar odbrane 2006. godine,
priznao je kako, nema stvarnih dokaza da Iran radi na IKBR-u. Ukazao je da će u oktobru
2007. godine, Sjedinjene Države „obaviti pregovore, mi ćemo razviti i izgraditi lokacije,
ali ćemo, možda, odložiti njihovo aktiviranje dok ne dobijemo konkretan dokaz o pretnji iz
Irana“7 (Kurziv dodat). Gejts je nastavio da se dodvorava moćnom birokratsko-

industrijskom savezu iza politike raketne odbrane kao sekretar odbrane Baraka Obame. U

septembru 2009. godine, Obama je odobrio revidirani program protivraketne odbrane za

Evropu pod nazivom Evropski postepeno adaptivni pristup (EPAA), koji razmatra
postavljanje američke protivraketne odbrambene tehnologije u Evropi otprilike šest ili
sedam godina ranije od prethodnog plana, koji je sada napušten jer nije bilo obaveštajnih
podataka koji podržavaju ideju o iranskim raketama dugog dometa.8

Obamina administracija je i dalje prihvatala optužbe da Iran radi na projektilu koji
bi ugrozio evropske gradove. U depeši koja prenosi „glavne tačke“ novog evropskog plana
protivraketne odbrane koji treba da se dostavi vladama domaćinima širom sveta, Stejt
department je opisao Iran kao postojeću pretnju balističkim raketama svim njegovim
susedima na Bliskom istoku, Turskoj i Kavkazu i kao nekog ko „aktivno razvija i testira
balističke rakete sa dometom dalje od Evrope“ [09STATE96550],

Najvažniji cilj alarmantne poruke, o navodnoj iranskoj raketi, bila je Rusija, s
kojom je Bušova administracija podigla tenzije nakon krize u Gruziji 2008. godine.
Obamina administracija je želela da podstakne Rusiju da bude deo međunarodne koalicije
koja pritiska Iran da odustane od programa obogaćivanja, kao što je to bilo u periodu 2005-
2007. godine.9 Izdvojene teme razgovara koje će koristiti savetnik za nacionalnu
bezbednost, general Džejms Džouns (James Jouns), na sastanku sa ruskim ambasadorom
Sergejem I. Kisliakom (Sergei I. Kislyak) uključivale su dalekosežne tvrdnje da bi iranske

rakete mogle da zaprete Moskvi nuklearnim bojevim glavama:

Iran je napravio veći napredak na balističkim raketama kratkog
dometa i srednjeg dometa, a manji napredak na IKBR-u nego što
se očekivalo. Sada je pretnja veća za Bliski istok i za Evropu,
uz manju neposrednu opasnost za Sjedinjene Države.
Nema sumnje da Iran razvija ove rakete da bi ih naoružao
nuklearnim glavama. NEMA RAZLOGA da provedete toliko vremena i
truda u [doslovno] razvoju ovih raketa. One nisu korisno oružje
ukoliko su samo naoružane konvencionalnim bojevim glavama.
Novi plan za Evropsku protivraketnu odbranu je bolje napravljen
da zaštiti Evropu od ove iranske pretnje koja se rađa. Namera
nam je da postavimo presretača SM-3 koji takođe raspoređujemo
na Bliskom istoku. SM-3 nema mogućnost da ugrozi ruske IKBR.
U prvoj fazi implementacije, težimo da postavimo ove presretače
bliže Iranu (koliko sam shvatio, ovo je upravo ideja koju je
predsednik Putin predložio predsedniku Bušu tokom njihovog
sastanka u Kenebankporutu, na Majni, jula 2007. godine.)
Novi plan zalaže se da radari i sistemi za detekciju budu
raspoređeni bliže Iranu. Ovi radari neće imati kapacitet da
prate ruske IKBR.
Pošto smo doneli odluku, sada želimo da se snažno okrenemo ka
pokretanju ozbiljne saradnje sa Rusijom oko protivraketnog
štita. [09STATE96550]

187

Njujork tajms je objavio kako je depeša Vikiliksa pokazala da su obaveštajne
službe SAD pronašle dokaze da Iran poseduje projektil koji će biti u mogućnosti da
dosegne do evropskih glavnih gradova.10 Ali diplomatska depeša o kojoj je reč - od
državnog sekretara za diplomatsku službu, u februaru 2010. godine - zapravo otkriva da su
ruski stručnjaci za iranski raketni program, koji učestvuju u „zajedničkoj proceni
opasnosti“ iranskog programa balističkih raketa, odbacili argument SAD da bi bilo koja
iranska raketa mogla predstavljati takvu pretnju u doglednoj budućnosti i da američki
zvaničnici nisu bili u mogućnosti da podrži svoje tvrdnje [10STATE17263]. Šokantno,
priča u Tajmsu nije izvestila o tom sastanku; u stvari, ona ne spominje činjenicu da je
depeša Vikiliksa o kojoj se radi, detaljan izveštaj o zajedničkoj američko-ruskoj proceni u

kojem su se tvrdnje SAD o navodnim iranskim raketama pokazale kao vrlo diskutabilne.
Delegacija SAD je tvrdila da Iran poseduje raketu ,,BM-25“, koju je, rekli su,

Severna Koreja razvila na osnovu dugo zastarelih sovjetskih balističkih raketa koje se
lansiraju sa podmornica, a koje bi mogle dostići domet do dve hiljade kilometara. Kada su
ih Rusi izazvali da dokažu svoje tvrdnje, delegacija SAD je priznala da nema fotografske
ili drugi čvrste dokaze. Ova delegacija je tvrdila da su Severnokoreanci paradirali sa BM-
25 ulicama Pjongjanga. Međutim, Rusi su odgovorili kako su gledali video snimak te
parade i da je raketa na ekranu bila potpuno drugačija od rakete BM-25.11

Depeša Stejt departmenta, takođe, pokazuje da su Rusi odbili nastojanja Obamine
administracije da nametnu pitanje o spektru nuklearnog oružja. „Nemoguće je sa ruske
tačke gledišta da Iran stavi nuklearno oružje na postojeće rakete s poboljšanim dometom i
da smanji težinu“, navodi se u saopštenju u ime zamenika sekretara Saveta za nacionalnu
bezbednost Rusije, dodajući: „Iran u ovom trenutku nema balističke rakete sposobne da
nose nuklearno oružje“ [10STATE17263].

Stav Obamine administracije o iranskim raketama u Evropi i na Bliskom istoku je,
takođe, služio snažnom interesu Pentagona i njegovim korporativnim saveznicima u

prodaji tehnologije protivraketne odbrane i napada, Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim

Arapskim Emiratima i Kuvajtu, kao i za izgradnju sistema za integrisani sistem

protivraketne odbrane u zalivskom regionu. U decembru 2008. godine, Ujedinjeni Arapski
Emirati (UAE) postali su prva zalivska država koja je naručila najnapredniji sistem
protivraketne odbrane SAD, kupujući rakete 172 PAC-3, zajedno sa lanserima,
zemaljskom opremom, softverom, obukom i podrškom za ceo sistem - od čega se ukupno
očekuje prihod za Lokid i Rejtion od oko 5,1 milijardu USD.

Očekuje se da će prodaja UAE biti samo početak novog talasa kupovine
protivraketnih sistema i ofanzivnog oružja SAD neverovatnih razmera. Pregovori sa
Saudijskom Arabijom o prodaji oružja u vrednosti od šezdeset milijardi USD počeli su
2007. godine, uglavnom za nove borbene avione F-15 i nadogradnju postojeće flote
Saudijske F-15, a prodaja nije službeno najavljena u oktobru 2010. godine. Očekivalo se da
će ugovor biti vredan čak 150 milijardi za ukupnu nabavku i ugovorene usluge na više od
dve decenije. Zvaničnici SAD su takođe ohrabrivali Saudijce da kupe najnoviju
tehnologiju američke protivraketne odbrambene, poznate kao THAAD.13

Glavna priča Njujork tajmsa o depešamaVikiliksa usmerena je u velikoj meri na
temu da zalivski šeikati vrše pritisak na Sjedinjene Države da zaustave nuklearni program
Irana - silom, ako je potrebno. Priča se poziva na navodne pozive saudijskog kralja da
„odseče zmiji glavu“ i želju prestolonaslednika princa UAE, Mohameda bin Zajeda Al-

Najhana (Mohammed bin Zayed Al- Nayhan) da SAD vode akciju protiv Irana. Netanjahu

188

je likujući citirao depeše koje je Tajms označio kao opravdavanje izraelske procene o
Iranu, pokazujući da se Saudijci i druge zalivske zemlje slažu sa tim.14

Izrazito antiiranske sunitske monarhije svakako su bile sklone da poveruju u priču o
ambiciji Irana da stekne nuklearno oružje, koju su agresivno gurali Bušova administracija i
Izrael - i želeli su da se Sjedinjene Države brinu o tom problemu. Ali depeše Vikiliksa
takođe otkrivaju još kompleksniji set interakcija između zalivskih režima i međunarodne
krize, zbog nuklearnog pitanja Irana, koji pomaže da se objasni porast interesa za
tehnologiju protivraketne odbrane. Oni su dugo vezivali svoju bezbednost za SAD nudeći
vojne baze snagama SAD. Sada kada su tenzije između SAD i Izraela, s jedne strane, i
Irana s druge, bile u porastu, morali su da razmotre mogućnost da bi mogli biti uhvaćeni u
procepu. Taj splet okolnosti ih je načinio prvim kupcima SAD trgovine protivraketnim
naoružanjem.

Diplomatska depeša iz ambasade SAD u Abu Dabiju početkom februara 2007.
godine, odražava komplikovanu povezanost između interesovanja zalivskih režima za
protivraketne tehnologije SAD i opasnosti od rata sa Iranom koja se povećala zbog politike
SAD i Izraela. Na sastanku sa načelnikom štaba Vazduhoplovnih snaga SAD, generalom
T. Majklom Mozlijem, princ UAE, Mohamed bin Zajed Al Najhan (,,MbZ“), koji je bio i
zamenik komandanta oružanih snaga Ujedinjenih Arapskih Emirata, izrazio je želju da se
iranski nuklearni program „zaustavi svim raspoloživim sredstvima.“ Ali depeša je takođe
otkrila da se sastanak odvijao u kontekstu tekućih razgovora i pregovora u vezi sa

interesovanjem UAE za kupovinu tehnologija protivraketne odbrane i drugih naprednih,
vojnih tehnologija. Rukovodstvo nije želelo da bude uhvaćeno u procepu između SAD i

Irana:

MbZ je upozorio Mozlija na rastuće pretnje od Irana, navodeći
da njima (Iranu) „ne može biti dozvoljeno da imaju nuklearni
program“. MbZ je dalje naglasio da se iranski nuklearni program
mora zaustaviti „svim raspoloživim sredstvima“. Kao što se
očekivalo, MbZ se raspitivao o sistemu Predator B. Mozli je
obavestio MbZ-a da bi pitanje Predatora B zahtevalo dalju
raspravu u okviru međuagencijske [doslovno] i sa našim
partnerima MTCR, dok je ambasador napomenuo da vladu SAD raduje
rasprava o zahtevima odbrane UAE-a i našim zajedničkim
bezbednosnim ciljevima u kontekstu dijaloga o bezbednosti
zaliva. MbZ je izrazio želju da ima postavljen sistem
protivraketne odbrane do leta 2009. godine i tražio je dodatnu
lansirnu platformu postavljenu na brodu, koja je deo tog
sistema. Takođe je napomenuo da su UAE identifikovali lokaciju
na severnoj granici na visini od šest hiljada metara koja može
biti pogodna za ugradnju radarskog sistema za rano
uzbunjivanje. Kraj rezimea.
6. (S) Posle sastanka Mozlija sa MbZ-om odmah je Rejtion/Lokid
Martin održao brifing sa MbZ o aktuelnom razvoju THAAD/PAC-3 i
zajedničkim sistemima za rano uzbunjivanje. Prvi put je
govoreći o vremenskom roku, MbZ izneo da želi kompletan
protivraketni sistem odbrane do leta, uz mogućnost montaže PAC-
3 na primorske borbene brodove (LCS)...
7. (S) Komentar: Iako Mbz sve više govori loše o Iranu, t.j.
zaustaviti Iran „svim raspoloživim sredstvima“ i „bolje je
suočiti se sa Iranom pre nego kasnije“, njegove komentare treba
posmatrati iz ugla snažnih interesa UAE za sticanje napredne
vojne tehnologije i konkretno, MbZ-ovog ponovljenog zahteva za

189

Predatorom B. Vlada UAE je očigledno nervozna zbog svake akcije
SAD koja bi mogla uznemiriti njihovog mnogo većeg i vojno
superioranijeg komšije. Značajan trgovinski odnos UAE sa Iranom
- od oko četiri milijarde USD je još jedan otežavajući faktor u
odnosima. Ne samo jednom prilikom, rukovodstvo UAE je izrazilo
strah u vezi s izgledima da budu uhvaćeni u rascepu između SAD
i Irana. Kraj komentara. [07 ABU DHABI 187]

Početkom aprila 2009. godine, kada se novoizabrani izraelski premijer Benjamin
Netanjahu spremao da stupi na dužnost, viši izraelski zvaničnici i zvaničnici odbrane
Obamine administracije počeli su da, očigledno na koordinisan način, javno i privatno
iznose u medijima stav da će Izrael možda morati da koristi vojnu silu protiv Irana.15 Taj
stav je služio političko-diplomatskim interesima obe zemlje, a to je bio i podstrek

zalivskim monarhijama da ubrzaju svoju kupovinu sistema protivraketne odbrane SAD.
Načelnik vojske UAE odgovorio je na te signale odmah, na sastanku između
prestolonaslednika i ambasadora Ričarda Holbruka, na kome je ,,Mbz“ eksplicitno izrazio
zabrinutost zbog vojne opcije, kako je navedeno u diplomatskoj depeši SAD: (S/NF)
Vraćajući se na svoju zabrinutost zbog oružanog sukoba, MbZ je rekao da bi rat sa Iranom
samo štetio UAE. On je duboko zabrinut da će sadašnja izraelska vlada pokrenuti vojnu
akciju bez konsultacija. Izraelski napad na Iran bi imao malo uticaja na moć Irana, ali je
MbZ bio siguran da bi Iran odgovorio“ [09 ABU DHABI 1347].

U okviru rasprave o mogućem napadu na Iran, koju su zajedno pokrenuli izraelski i
američki zvaničnici, zalivske monarhije su ubrzale svoje postavljanje američke

protivraketne odbrambene tehnologije. Na konferenciji za novinare u konzervativnom
Institutu za proučavanje rata u Vašingtonu, DC, u januaru 2010. godine, komandant

CENTCOM-a, general Dejvid Petreus je izjavio: ,,Oni na drugoj strani zalivskog priobalja
jasno vide Iran kao vrlo ozbiljnu pretnju“, rekavši da su Sjedinjene Države instalirale
„osam baterija raketa Patriot, po dve u svakoj od četiri zemlje.“16 Nekoliko dana kasnije,
depeša iz ambasade SAD u Kuvajtu izvestila je da je članak Tajmsa pojačao „kuvajtsku
zabrinutost“ zbog „oružanog sukoba“ koji bi stvorile ili Sjedinjene Države ili Izrael:

1. (C) Kao i neki od njegovih komšija iz arapskog zaliva, vlada
Kuvajta (VK) se osećala neprijatno i razočarano zbog diskusije
od trideset prvog januara u članku Njujork tajmsa, koja
povezuje planove o raspoređivanju sistema odbrambenih raketa sa
Kuvajtom i brojnim drugim zalivskim zemljama, zbog mogućih
iranskih protivraketnih napada. Članak je izašao samo nekoliko
dana nakon posete Kuvajtu, na visokom nivou, predsednice
iranskog parlamenta Ali Laridžani (Ali Larijani) od dvadeset
šestog do dvadeset sedmog januara, tokom koje je predsedavajuća
zajedljivo i javno upozorila zalivske države (GCC) da ne
dozvole baze SAD na svojoj teritoriji, koje će se koristiti za
napade na Iran. U tandemu, ta dva događaja su služila da
povećaju kuvajtsku zabrinutost zbog mogućnosti oružanog sukoba
između Irana i SAD (ili između Irana i Izraela), a povećano
strahovanje da kada bi se tako nešto nepredviđeno dogodilo,
Kuvajt bi bio izložen unakrsnoj vatri. [10 KUVAJT 107]

Aktuelne depeše Vikiliksa o stavu zalivskih monarhija prema iranskom nuklearnom
pitanju na taj način jasno pokazuju da utisak iznet u priči Njujork tajmsa o depešama, da su
ti zalivski arapski režimi efikasno usaglašeni sa politikom Izraela o Iranu, prilično dovodi u

190

zabludu. Režimi UAE i Kuvajta, koji su bili vodeći kupci sistema protivraketne odbrane u
to vreme, oštro su se suprotstavili izraelskim pretnjama ratom i tražili tehnologiju
protivraketne odbrane delom zbog straha da će biti uvučeni u oružani sukob.

Jezgro neokonzervativne grupe u Bušovoj administraciji koncipiralo je politiku
prema Iranu koja poziva na promenu režima vojnom silom, ako je potrebno. Strategija za
postizanje tog krajnjeg cilja usredsređena je na stvaranje slučaja od toga što Iran vodi
program tajnog nuklearnog oružja, koji uključuje niz obaveštajnih dokumenata koji
navodno dolaze iz samog programa. Sada znamo, da je dokumente nemačkoj spoljnoj
obaveštajnoj agenciji, zapravo, predao član antirežimske iranske organizacije u egzilu,
Mudžahedin-e-Halk (Mojahedin-e-Khalq), koja je vršila terorističke aktivnosti protiv
zvaničnika SAD za vreme Šahovog režima, zatim protiv Islamske Republike; služila je
režimu Sadama Huseina u ratu protiv Irana; onda je počela blisko da srađuje s izraelskom
obaveštajnom službom devedesetih godina. Sami dokumenti, štaviše, bili su oštećeni i
tehničkim greškama i kontradikcijama sa utvrđenim činjenicama, što ukazuje na to da su
bili fabrikovani.17

Administracija predsednika Buša je želela da IAEA, koja je imala ovlašćenje da
utvrdi da li je država članica poštovala svoj ugovor sa Agencijom o „zaštitnim merama“,
pruži „navodnim dokumentima“ legitimitet kao dokaz o programu tajnog nuklearnog
oružja. Međutim, generalni direktor IAEA, Mohamed El Baradej (Mohamed El Baradei) je
bio skeptičan oko autentičnosti dokumenata „verovao je da ih ne treba koristiti kao dokaz

protiv Irana u datim okolnostima - pogotovo jer su SAD odbile da dozvole Agenciji da ih
razmeni sa Iranom.“

Što je još gore za napore Bušova administracije, El Baradej je postigao dogovor s
Iranom o „planu rada“ u avgustu 2007. godine, u cilju rešavanja nekoliko pitanja koja se
tiču iranskih eksperimenata i drugih aspekata istorije njihovog nuklearnog programa koje
je Odeljenje za zaštitne mere Agencije smatralo sumnjivim. Prema planu, Iran se složio da
pruži odgovor na „navodne dokumente“, pod uslovom da dobije kopije da ih istraži, ali
kako ga to ne obavezuje da problem reši na zadovoljstvo agencije.18 Bušova administracija
i njeni evropski saveznici, Velika Britanija, Francuska i Nemačka (,,P3+1“ u diplomatskim
depešama SAD), bili su jako nezadovoljni sporazumom, bojeći se da će El Baradei
smatrati iranska objašnjenja verodostojnim i da bi IAEA uvidela da je Iran kooperativan, a
ne da od nje skriva svoje namere o nuklearnom oružju.

Niz diplomatskih depeša od misije SAD pri agencijama UN u Beču pokazuje kako
su Sjedinjene Države i njihovi saveznici nastojale da spreče da El Bardej i IAEA naprave
bilo kakve korake ka ,,normalizaciji“ iranskog dosijea u Agenciji, osim ukoliko Iran prvi
ne napravi velike ustupke zapadnim zahtevima, da okonča obogaćivanje i prizna kako je
imao program nuklearnog naoružanja. Depeša koja opisuje sastanak, nekoliko meseci
kasnije, podseća da su SAD i njena tri evropska saveznika reagovali na El Baradejevu
najavu plana rada sa Iranom, službenom diplomatskom notom kojom traže da se izvrši
pritisak da bi odustao od svog plana. Depeša izveštava da se francuski otpravnik poslova
„prisetio [da je] P3+1 uputio demarš GD-u u avgustu upozoravajući da plan rada ne može
dovesti do 'normalizacije' u dosijeu Irana“. Opisao je da direktor spoljne politike IAEA,
Vilmoš Cerveni (Vilmos Cserveny) - saveznik El Baradeja - tumačio koordinirane

diplomatske note kao upravo takvu pretnju i upozorio je francuskog diplomatu: ,,Ne
možete osporiti ono što kažemo, u protivnom ćete pokvariti mašinu“ [08UNVIENNA31],
Červeni je rekao da ako SAD i njihovi saveznici napadnu odluke El Baradeja o Iranu,

191

rizikuju da izgube IAEA kao efikasanu međunarodnu instituciju koja se bavi
problematikom širenja nuklearnog naoružanja.

El Baradejev izveštaj o napretku u planu rada iz novembra 2007. godine, pokazuje
da je Iran pružio informacije koje su zadovoljile istražitelje Agencije o eksperimentima sa
plutonijumom krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, o svom radu na
centrifugama P2 i zagađenju opreme sa visoko obogaćenim uranijumom. Za to se

ispostavilo da je od komponenti centrifuge koje su uvezene iz Pakistana, a ne proizvod
tajnog iranskog obogaćivanja nuklearnog oružja, kao što su sumnjali neki zvaničnici
IAEA.19

Ovakav rezultat, prvog od dva kruga, sastanaka između Irana i IAEA, u planu rada,
predstavljao je ozbiljan politički problem za SAD i njene evropske saveznike. Nadali su se
da će uveriti Ruse i Kineze da se pridruže novoj rezoluciji Odbora guvemera IAEA, koja bi

otvorila put za nove sankcije Saveta bezbednosti UN. Ali to je zavisilo od Irana, da li
sarađuje sa IAEA ili ne. Kada su se susreli sa ruskim i kineskim diplomatama u Beču
neposredno nakon što je objavljen izveštaj El Baradeja, diplomatska depeša izvestila je da
su, američke i evropske diplomate pokušale da odbace prve rezultate plana rada kao
beznačajne. Francuski ambasador Žan Fransoa Denio tvrdio je da El Baradejev plan rada
„nije bio neki uspeh“, prema depeši - procena koja je bila u suprotnosti sa jasnim jezikom
u El Baradejevom izveštaju. Denio je nastavio sa tvrdnjom da je „samo pitanje plutonijuma
bilo zatvoreno i uprkos očekivanjima GD-a u septembru, nijedno drugo pitanje nije
zatvoreno, odnosno, rešeno“ [07UNVENNA705].

El Baradejevi potezi da izbriše Iran, kao prva tri pitanja, na dnevnom redu plana
rada, bili su praćeni još jednim udarcem na planove SAD i saveznika da povećaju pritisak
na Iran. Krajem novembra obaveštajna zajednica SAD objavila je javnosti zaključak nove
procene nacionalne obaveštajne službe da je Iran potpuno prestao sa radom na istraživanju
nuklearnog oružja 2003. godine.20 Ali stalni predstavnik SAD u IAEA, Gregori L. Šulte
(Gregory L.Schulte), obećao je u depeši Stejt departmentu da će Sjedinjene Države sprečiti

El Baradeja da nastavi da dalje napreduje prema normalizaciji dosijea Iran:

Iako se NIE poslužila vetrom koji je duvao u naša jedra u Beču,
planiramo da preusmerimo diplomatske zajednice u Beču i IAEA na
zaključak od „stroge poverljivosti“, da je program nuklearnog
oružja postojao u Iranu čak do 2003. Ovo se poklapa sa
predstojećim (nedelja, desetog decembra) putovanjem inspektora
u Teheran, da bi, nadamo se, dobili od Irana odgovore na
pitanja u vezi sa „kontaminacijom“ rudnika Gačin, polonijumom
210 i što je najvažnije, navodnih studija. Iako imamo malo
očekivanja da će Iran priznati vojne dimenzije svih stavki,
moramo osigurati da GD ne zatvori ova pitanja ili čak izjavi da
iranske informacije „nisu u suprotnosti sa“ zaključcima
Agencije koje ima po pitanju plutonijuma i centrifuge. Onda bi
bili u raskoraku ne samo sa Iranom, već i sa GD-om i njegovim
brojnim pristalicama. [07UNVIENNA705]

Sjedinjene Države su se sastale sa državama ,,istomišljenicama“ u Beču -
Evropljani, plus Kanada, Japan, Australija i Novi Zeland - početkom decembra. Diplomate
u koaliciji koju su predvodile SAD su izrazile zajedničko zaprepašćenje zbog toga što je El
Baradej zatvorio dosije o pitanjima koja su rešena iranskim objašnjenjem i
dokumentacijom. Depeša pokazuje odlučnost grupe da ga prisili da izbegne dalji

192

sporazum, bez obzira na to kakve informacije Iranci pruže IAEA. Diplomate
,,istomišljenici“ su posebno zahtevale da Agencija zauzme čvrst stav o vrlo diskutabilnim
obaveštajnim dokumentima koje im je dostavila Bušova administracija. Deo depeše koja
izveštava o mrzovoljnom odgovoru koalicije, pod razotkrivajućim naslovom „Sekretarijat
se ne igra loptom“, pokazuje kako su SAD i njeni saveznici verovali da su El Baradej i
njegovo osoblje dužni da prate stav koji propisuje dominantna koalicija u Odboru, u

njihovom postupanju sa istragom o nuklearnom Iranu:

Novembarska prepiska IAEA s Iranom o pitanjima Pl/2 i dokumentu
U-metal, od kojih je ovaj poslednji IAEA „uklonila sa liste
otvorenih pitanja“, izazvala je zaprepašćenost među
ambasadorima istomišljenicima. Savetnik za nuklearna pitanja
napomenuo je da, iako je IAEA izbacila tačke dnevnog reda kao
birokratski korak uslovljen sekvencijalnom prirodom plana rada,
Iran to koristi da bi pitanja proglasio „zatvorenim“. Smit je
„posebno stekao loš utisak“ zbog postupanja Sekretarijata sa
tačkama dnevnog reda i postavio pitanje upotrebe jezika koji se
razlikovao od onog koji koristi GD kada izveštava Odbor.
Shvatio je da tačke nisu morale da budu definitivne i DDG
Heinonen mu je rekao da bi se mogao vratiti na pitanja P1/P2
koja se bave pitanjem kontaminacije urana. Denio je primetio da
je ponašanje Sekretarijata pokazalo nedostatak transparentnosti
i institucionalne poteškoće; kada je upitan za tačke,
Sekretarijat je tvrdio kako su poverljive i da se ne razlikuju
od izveštaja GD-a, samo da bi ih Jalili neočekivano izneo
Solani na njihovom sastanku tridesetog novembra. (Napomena: EU-
3 će poslati demarš posebno GD-u o incidentu sa Solanom i
ambasador Šulte je već pokrenuo to pitanje. Kraj komentara).
9. (C) Za francuze, P1/P2 i dalje ostaje otvoreno pitanje.
Francuski DCM Gros doveo je u pitanje metodologiju
Sekretarijata i očigledno smanjivanje standarda u kontekstu
plana rada. Istakao je da Iran nije odgovorio na sva pitanja i
nije dao pristup pojedincima izvan AEOI, niti arhivama i
objektima, uprkos brojnim referencama na uključenost vojnih i
drugih agencija u nuklearne aktivnosti. Gros je bio zabrinut da
ako jednom suoči Iran sa obaveštajnim podacima u vezi sa
navodnim studijama, Sekretarijat bi morao da prihvati iranski
odgovor bez zahteva za daljim praćenjem. Podvukao je da Odbor
mora dati nezavisni sud o planu rada. Savetnik za nuklearna
pitanja, takođe, je izrazio zabrinutost da bi se Sekretarijat
mogao baviti preostalim nerešenim pitanjima na isti način kao
što je to radio sa plutonijumom i pitanjima P1/P2, i
jednostavno proglasi da je to što Iran ne odgovara njegova
„doslednost.“ [07 UNVIENNA 742]

Kada se ista grupa diplomata ponovo sastala sredinom januara 2008. godine, bili su
još više uznemireni dokazima kojima je El Baradej nameravao da reši preostala pitanja,
možda čak i uključivanjem navodno inkriminišućih dokumenata koji prikazuju tajni
projekat iranskog nuklearnog oružja. Japanski stalni predstavnik u IAEA, Jukija Amano,
prokomentarisao je zajedljivo da bi El Baradej mogao zaključiti da je Iran „priznao da nije
kriv“, po završetku plana rada i ambasador SAD Sulte je insistirao na tome da „Iran mora
da prizna i objasni genezu i svrhu studija; na taj način svako izricanje 'nije kriv' ne može
biti adekvatno“ [08 BEČ 31].

193

Već u februaru, Sjedinjene Države su bile spremne da upozore El Baradeja ne uspe
li da drži Iran pod sumnjom u odnosu na obaveštajne dokumente, bio bi rizik za IAEA da
izgubi priloge Sjedinjenih Država i njenih saveznika. Želele su da poruku prenesu S3+1 u
vidu demarša. Kako je depeša ambasadora Šulte izvestila:

U narednim nedeljama, moramo i dalje da dižemo lestvicu za plan
rada i da jasno stavimo do znanja u našim javnim i privatnim
komentarima da je plan rada besmislen, ako Iran ne prizna svoje
aktivnosti u naoružavanju i ne omogući IAEA da proveri da li su
te aktivnosti prestale. Takođe, moramo veoma jasno upozoriti
GD-a da su integritet IAEA i njena verodostojnost u pitanju i
da bi svaki nagoveštaj brisanja aktivnosti oružja u Iranu
izazvao nepopravljivu štetu odnosima Agencije sa glavnim
donatorima.
(S) Preporučujemo da se takve poruke prenesu kroz demarš [S3+1]
u Beču, odgovarajućim pravovremenim telefonskim pozivom
sekretara, El Baradejevim kontaktima u Parizu i Minhenu
sredinom februara, a moguć je i dolazak U/S Barnsa u Beč
naredne nedelje. Demarš [S3+1] treba da se desi pre podnošenja
izveštaja, koji se očekuje negde između dvadesetog i dvadeset
petog februara. Francuzi nisu sigurni da će se pridružiti
takvom demaršu odmah nakon što bi GD četrnaestog februara
otputovao u Pariz, gde bi već čuo sličnu poruku od francuske
vlade (GOF), ali smo ih pitali da preispitaju ovu odluku.
Demarš pre izveštaja GD-a bi nam omogućio da bolje procenimo
gde GD stoji u planu rada i kako da se uokviri rezolucija
odbora.
(S) [P3+1] će takođe diskretno raditi na pripremi rezolucije,
koja bi mogala biti podneta nakon podnošenja izveštaja. Što se
tiče sadržaja te rezolucije, ambasadori P3+1 su razmatrali
opcije za mnogo važniju kontraprocenu napora Sekretarijata.
Ako, kao što se očekuje, GD nije spreman da kaže da je saradnja
sa Iranom o planu rada bila nezadovoljavajuća, UK smatra da će
Odbor to morati da učini umesto njega. Rezolucija bi naglasila
osnovne zahteve Odbora/SBUN, uključujući suspenziju. UK se
zalaže za kritičniju rezoluciju da bi se „stalo na kraj epizodi
sa planom rada“. Smit je upozorio da ćemo, suočeni sa
nekritičnim izveštajem GD-a, morati da osporimo plan rada, čak
i ako [to] znači glas. On je rekao da nam njegovo prebrojavanje
glasova daje prostu većinu u odboru, čak i ako Rusi i Kinezi
glasaju protiv. [08UNVIENNA64].

To je bio drugi put, za manje od godinu dana, da je Bušova administracija zapretila
kako će se sredstva SAD i saveznika za Agenciju smanjiti ako El Baradej bude uporan u

vezi sa smerom akcija oko Irana, koji se razlikuje od politike SAD. Sredinom 2007.
godine, ambasador Šulte je preneo El Baradeju komentar državne sekretarke Kondolize
Rajs da bi „Amerikanci mogli tretirati budžet IAEA kao budžet svetske poštanske unije“.21

U martu 2008. godine, međutim, ton izveštavanja SAD o IAEA i Iranu se značajno
menja da bi se ukazalo na potrebu da se podrži IAEA da, konkretno, pogura „studije o
naoružanju.“ Razlog za novi opušteniji nivo je bio to što je šef Odeljenja za bezbednost
IAEA, Oli Heinonen, jasno pokazao da je čvrst saveznik koalicije koju predvode SAD u
postupanju sa obaveštajnim dokumentima IAEA. Ambasador Šulte je izvestio, krajem
marta o tome kako je taj razvoj događaja išao na ruku strategiji SAD:

194

Delimo zabrinutost ambasadora UK Smita, da malo javnih i
privatnih rasprava o Iranu u Beču neće značiti nikakav napredak
u dosijeu Irana do odbora u junu.
To bi ujedno hranilo percepciju da smo u pat poziciji i dodatno
pojačalo pritisak El Baradeja i drugih da [P5+1] - i posebno
SAD - moraju da naprave ustupak kako bi pregovori oživeli. U
međuvremenu, Sekretarijat IAEA, postaje podeljen između onih,
kao što je Heinonen, koji žele da nastave istragu o
naoružavanju, i drugih koji žele da koriste odeljak 1803 kao
izgovor za usporavanje iranskog izveštaja do kraja 2008.
godine. Percepcija odugovlačenja bi se uklopila u strategiju
Irana da odloži i podeli međunarodnu zajednicu i da učini još
težom dobijanje podrške ako odlučimo da tražimo rezoluciju na
Odboru u junu, koja ponovo potvrđuje ulogu Odbora. Nakon
parlamentarnih izbora (Majles) i deklaracije Irana da je plan
rada zatvoren, ovaj zaokret bi mogao biti dodatno sredstvo za
iranske tvrdokorne argumente da će nedostatak saradnje i
agresivna diplomatija postići uspeh u vezi sa nuklearnim
pitanjem. Na taj način učiniće saradnju sa Teheranom manje
verovatnom. [08UNVIENNA185]

Odražavajući predanost Heinonena stavu SAD na koju ukazuje depeša koja
izveštava, izveštaji IAEA iz maja i septembra 2008. godine predstavili su obaveštajne
dokumente prvi put kao ,,verodostojne“, pa je čak i upotrebljen jezik obmane da bi lažno

insinuirao priznanje Irana za neke aktivnosti opisane u dokumentima, iako je tvrdio da nisu
bile u nuklearne svrhe. U stvari, Iran nikada nije priznao da je bilo šta u navodnim

dokumentima bilo pravo, osim imena pojedinih javnosti poznatih osoba, organizacija i
adresa, kao što je i sama IAEA priznala u izveštaju, tri godine kasnije.22

To je bio početak političke kampanje da se optuži Iran zbog odbijanja saradnje sa
onim što je opisano kao istraga IAEA o „mogućim vojnim dimenzijama“ iranskog
nuklearnog programa. Ono što je Iran odbio da učini, međutim, bilo je pružanje poverljivih
konvencionalnih vojnih podataka koje je IAEA tražila kao dokaz da Iran nije učinio ono
što je prikazano u dokumentima.23 Ali sugestija IAEA da je Iran priznao krivicu i
delimično odbio da sarađuje u istrazi, pomogla je da se pokrene međunarodna kriza oko

nuklearnog pitanja Irana u narednih nekoliko godina.
Diplomatske depeše u fajlovima Vikiliksa više pokazuju plimu i oseku u poslovima

Stejt departmenta i ambasade, nego uzbudljive strogo poverljive sastanke administrativnog
tima za nacionalnu bezbednost. Među desetinama hiljada iz zbirke, postoji mnogo depeša
koje pokazuju kako su službena i medijska verzija politike SAD na Bliskom istoku skrivale
motive i strategije SAD, kao i kako je realni političko-diplomatski cilj bio u suprotnosti sa
zvaničnom pričom.

Depeše Vikiliksa koje su odabrane i citirane u prethodnom tekstu, pokazuju kako
su Bušova i Obamina administracija podredile diplomatske slobode i nepristranost SAD na
ključnom pitanju izraelsko-palestinskih mirovnih pregovora, svom političkom imperativu
podrške izraelskim interesima. Drugo, one pokazuju da su obe administracije privatno

nastojale da iskoriste opasnost od izraelskog napada na Iran za diplomatske svrhe. Gurali
su javni i privatni diplomatski stav oko opasnosti od iranskih balističkih projektila, koji
nije bila zasnovan na objektivnim činjenicama, ali je odražavao birokratske i privatne,

ekonomske interese Pentagona i njegovih industrijskih saveznika. Na kraju su iskoristili
pretnju da će povući podršku IAEA kako bi izvršili pritisak na rukovodstvo Agencije da

195

dođe do zaključaka o iranskom nuklearnom programu koji nije bio u skladu sa
činjenicama. Međutim, bio je koristan za napore SAD da zatvore nuklearni program Irana
ili da ga kazne zbog odbijanja da to učini.

Kolekcija depeša Vikiliksa, važan je alat za razotkrivanje istine o spoljnoj politici
SAD. Na žalost, medijiski tretman depeša, koji su se fokusirali pretežno na one u vezi sa
Iranom, načinio je nejasnim neka od njihovih važnih otkrića i prikazao depeše kao podršku
službenom stavu SAD, Izraela i njihovih evropskih saveznika. Prema tome, centralna
pouka o objavljivanju depeša je da je iskopavanje istine iz materijala koji je procurio,
posao koji mogu obavljati samo nezavisni novinari i istraživači - nikako oni čije traganje
za istinom ograničavaju strukture interesa i moći.

196

12. IRAK

Dar Džamail (Dahr Jamail)

Petog aprila, 2010. godine, Vikiliks je objavio poverljivi vojni video koji je
pokazao, zastrašujuće detalje ubistva više od deset ljudi, uključujući i dvojicu novinara
Rojtersa, u iračkom predgrađu Novi Bagdad. Video je vrlo brzo postao poznat kao
„kolateralno ubistvo“.

Snimak je jasno zabeležio kako jedan od članova posade helikoptera SAD viče: „O,
da, pogledajte te mrtve bitange!“, nakon više rundi od 30mm-ske topovske paljbe posle
koje je ostalo desetak tela razbacanih na ulici. Za većinu ljudi, nehuman stav prema
ubijanju nevinih civila koji je prikazan na videu bio je šokantan. Ali za novinare, koji rade
u Iraku, sve vreme tokom okupacije predvođene SAD, ova vrsta bezobzirnog ponašanja
bila je samo još jedan dan na dužnosti, dok izveštavaju sa linije fronta imperije.1

Depeše Vikiliksa iz Iraka prikazale su brutalnost politike SAD u toj zemlji, koja se
dešavala sve vreme okupacije. Kućne racije, stvaranje i korišćenje odreda smrti, strategija
'zavadi pa vladaj' koja je sprovođena uspostavljanjem ovlašćenja „Saveta buđenja svesti“ i
upotreba mučenja ovde su naglašeni i otkrivaju koliko su bile važne depeše Vikiliksa iz
Iraka i dalje naglašavajući taktiku hegemonije SAD.

Depeša koju je objavio Vikiliks pruža detalje o kućnoj raciji koju su sprovele snage

SAD petnaestog marta 2006. godine, a koja je dovela do ubistva deset ljudi, zajedno sa
ženama i decom. Depeša, koja je uključivala pismo u kojem je Specijalni izvestilac UN o

vansudskim, po kratkom postupku ili arbitrarnim pogubljenjima, Filip Alston, detaljno
opisao šta se dogodilo:

Dobio sam razne izveštaje koji ukazuju na to da je najmanje deset osoba, i to g.
Faiz Hrat Kalaf (dvadeset osam godina), njegova supruga Sumaj'ja Abdul Razak Kučer
(dvadeset četiri godine), njihovo troje dece Havra'a (pet godina) Ajša (tri godine) i Husam
(stara pet meseci), Faizova majka, gđa Turkija Madžid Ali (sedamdeset četiri godine),
Faizova sestra (ime nepoznato), Faizove sestričine Asma'a Jusif Ma'arouf (pet godina) i
Usama Jusif Ma'arouf (tri godine), i rođaka koja je bila u poseti gđa Iktisad Hamid Mehdi

(dvadeset tri godine), ubijeno tokom pretresa. [06GENEVA763]
Ova specijalna racija se dogodila nakon što su SAD izvršile vazdušne udare u istom

području. Depeša je dokaz rasprostranjene politike SAD za vreme okupacije da se prvo

puca, a tek kasnije se postavljaju pitanja, kao i da se pritvara bilo ko i svako na koga se
,,sumnja“ da ima bilo kakve veze sa napadima na snage SAD. Ovaj pisac je intervjuisao
nekoliko desetina američkih vojnika koji su služili u Iraku. Oni su govorili o politici kao
što je „izviđanje vatrom“, u kojoj je vojnicima bilo doslovno naređeno da prvo pucaju u
ljude, a tek onda da odluče da li su ljudi koji su ubijeni bili pretnja ili ne. Nekoliko vojnika
je otkrilo da će ih njihovi oficiri kasnije pokrivati, dokle god pucaju u ljude, koje vide kao
vrstu ,,pretnje“. S obzirom da su se racije često završavale pogubljenjem nevinih ljudi po
kratkom postupku, vojska SAD u Iraku često je reči ,,sumnjiv“ davala isto značenje kao
,,kriv“. Depeša dalje podseća čitaoca na potrebu da se vojska SAD pridržava
međunarodnog i humanitarnog prava, osim što aludira na široko rasprostranjen obrazac
prekomernog nasilja: „Drugi izveštaji ukazuju da je u proteklih pet meseci, postojao
značajan broj smrtonosnih incidenata u kojima su [multinacionalne snage (MNF)] navodno

197

koristile prekomernu silu da bi odgovorile na primljene pretnje bilo na kontrolnim
punktovima ili pomoću bombardovanja iz vazduha u civilnim područjima.“

Depeše Vikiliksa iz Iraka pružaju na desetine slučajeva u kojima se priznaje
upotreba „prekomerne sile“, za vreme okupacije. Navedena depeša pruža samo jedan od
desetine hiljada primera nasilja koje su snage SAD izvršile u Iraku, a koje su dovele do
više od milon smrtnih slučajeva tokom invazije i deset godina okupacije.2

Ovi dokumenti, čak i više od drugih, skidaju veo sa taktike koju je koristila
američka imperija u Iraku i koja se i dalje koristi u inostranstvu da proširi njen domet.

Nekoliko artikulacija tih doktrina je ovde vredno spomenuti, jer su dobile malo ili nimalo

pokrivenosti u korporativnim medijima.
Dat je jasan dokaz o vojnoj strategiji kojaje imala cilj da stvara civilne žrtve, kako

bi se stanovništvo okrenulo protiv pobunjenika: „Psihološka efikasnost CSDF [paravojnog]
koncepta počinje okretanjem pobunjeničke strategije da od vlade napravi represora. To
prisiljava pobunjenike da pređu kritičan prag - napadaju i ubijaju baš one ljude koje bi
trebalo da oslobađaju.“ Drugi pasus jasno pokazuje kako se ohrabruju pritvorenici“.
Sjedinjene Države zadržavaju pravo da se uključe u neusaglašenu [ekstrateritorijalnu]
otmicu iz tri posebna razloga... “

Vojska je bila veoma jasna u vezi sa merama koje se koriste za kontrolu neslaganja
javnosti: „Kontrolni punktovi, pretresi, blokade; nadzor, cenzura i kontrola štampe;
ograničenje aktivnosti koje se odnose na odabrane grupe (sindikati, političke grupe i sl.)
dodatne su mere PRC [Population and Resource Control - kontrola stanovništva i
resursa]“.

Naredna tri pasusa pružaju primere kako SAD koriste ekonomski rat protiv naroda

Iraka kao sredstvo borbe protiv pobunjenika - politika koja je neminovno uticala i na
civilno stanovništvo:

Politika SAD navodi da se neprijateljska uniforma može
koristiti za infiltraciju iza neprijateljskih linija.

Međutim, član 39 Protokola I Ženevske konvencije zabranjuje
korišćenje neprijateljske uniforme u ovu i druge svrhe. „Agent
koji kontroliše stvaranje, protok i pristup skladištu
vrednosti“ poseduje vlast. Iako su finansije uglavnom operacija
stvarne i virtualne valute, sve što može poslužiti kao
„sredstvo razmene“ pruža metod finansijskih transakcija onima
koji prihvataju posrednika. Iz oba razloga, ARSOF shvata da
može i treba da iskoristi aktivne i analitičke sposobnosti koje
postoje u finansijskom instrumentu moći SAD u vođenju UW
[Unconventional Warfare - nekonvencionalnog ratovanja].

Osim obaveštajnih i političkih promena koje mogu pružiti
aktivan podsticaj ili imati demotivišući uticaj, Kancelarija za
kontrolu stranih sredstava (OFAC) ima dugu istoriju vođenja
ekonomskih ratova vrednih bilo koje kampanje ARSOF UW.

Kao i svi ostali instrumenti nacionalne snage SAD, korišćenje
i efekat ekonomskog „oružja“ međusobno su povezani i moraju
biti pažljivo koordinisani.3

Sve depeše Vikiliksa iz Iraka pružaju vitalne informacije o politici SAD, koja je
ostavila u nasledstvo nasilje i političku nestabilnost, koji čine osnovu propale države kakva

je Irak danas.

198

ZAVADI PA VLADAJ

Istorija nam pokazuje da je u Iraku, iako postoje jasne razlike u verskim uverenjima
između dve sekte islama - sunitske i šiitske - vrsta nasilnog sektaštva koja je danas postala

normativ nije postojala u modernom Iraku pre invazije koju su vodile SAD, 2003. godine.
Nekoliko većih područja Bagdada sastoji se od jednakog broja Sunita i Šiita i ovo je bilo
uobičajno u mnogim drugim gradovima, kao što je Bakuba. Osim toga, jedno od
najvažnijih šiitskih svetilišta na svetu, svetilište al-Askari, nalazi se u sred Samare, koji je
prvenstveno sunitski grad u iračkoj provinciji al-Anbar.

U prvih šest meseci okupacije bilo je malo nasilnog otpora prema vojsci SAD, ali
do kraja 2003. godine, Pentagon je saznao da su napadi počeli i da su eskalirali. Američka
okupacija Iraka brzo se pretvorila u haos pošto je irački otpor počeo da nanosi sve veću
štetu okupacionim snagama. U početku, oružani otpor u Iraku je, pre svega bio sunitski, s
obzirom da je bivši irački diktator Sadam Husein bio Sunit i taj deo stanovništva je bio
sklon da ima koristi od njegovog režima.

Otporu se tada pridružio, u proleće 2004. godine, oružani ustanak Mahdi vojne
milicije šiitskog klerika Muktada al Sadra (Muqtada al-Sadr). U tom trenutku SAD se

borila ne samo za kontrolu nad velikim delom Bagdada i prostranom pokrajinom al-Anbar,
već i za dobar deo juga, uključujući deo Bagdada Sadr siti (Sadr City), u kome su se

nalazile snage Sadra.
Do aprila 2004. godine, kada je američka opsada Faludže bila u toku i istovremeno

su snage Sadra bile u otvorenom sukobu sa snagama SAD, bilo je trenutaka kada je većina
američkih vojnih linija snabdevanja u Iraku bilo prekinuto, što ukazuje da je kontrola SAD
nad zemljom uveliko klizila. Depeše Vikiliksa, kako njihov sadržaj tako i tajming,
otkrivaju ono što su SAD orkestrirale kako bi pokušale da kontrolišu događaje koji su se

odvijali na terenu.
Da bi povratio kontrolu nad situacijom, šestog maja 2004. godine, Džordž V. Buš

imenuje Džona Negropontea za prvog ambasadora SAD u Iraku, gde je služio do 2005.
godine. Negroponte je brzo doveo pukovnika u penziji, Džejmsa Stila (James Steele), s
kojim je blisko sarađivao kada je Negroponte bio ambasador Ronalda Regana u Hondurasu

tokom ranih osamdesetih godina. Negroponteove i Stilove tajne akcije u mobilizaciji
odreda smrti i vođenje operacija koje su rezultirale desetinama hiljada mrtvih širom
Centralne Amerike, sada su dobro dokumentovane, uključujući i njihovo ekstremno
kršenje ljudskih prava.4

Kada je Bušovoj administraciji postalo jasno da brzo gubi kontrolu nad Irakom, ova
dvojica su postavljena u Bagdadu da nastave sa svojom klasičnom kolonijalnom
strategijom „zavadi pa vladaj“, inače nazvanoj „borba protiv pobunjenika.“5 Manje od dve
godine nakon sprovođenja ove strategije od strane Negropontea i Stila, odredi smrti su
svakodnevno pustošili i terorisali Bagdad.6 Iračani koji su živeli u glavnom gradu, videli su
stvarnost građanskog rata zasnovanog na sektaštvu, u proleće 2006. godine.7

Kao rezultat odreda smrti, sektaško nasilje je eksplodiralo. Mnoga područja
Bagdada počela su da se otcepljuju, pošto su sunitske porodice počele da se sele iz
pretežno šiitskih oblasti i obrnuto. Ironično, kao rezultat njihove sopstvene politike, tokom
2006. i 2007. godine razdvajanje mešovitih šiitsko-sunitskih naselja u Bagdadu koje su
SAD vojno podržale, postao je normativ.8 Okupacione snage podigle su masivne betonske
barikade kilometarima duge, koje su razdvajale porodice, dodatno označavajući granicu
šiitske-sunitske podele u glavnom gradu Iraka, koju se SAD podstakle.9 Ove akcije su bile

199

ironične s obzirom na to da SAD nisu bile saveznik Irana, a bile su pojačane podrškom
SAD iračkom premijeru Nuriju al-Malikiju (Nouri al-Maliki), koji je uvek održavao jake
veze sa Iranom i bio član šiitske stranke Dava, koja ima svoje korene u toj zemlji.

SAD su podržale Malikija jer je pristao da iračka naftna polja ostanu dostupna
zapadnim kompanijama, kao i da se započne kupovina vojnih hardvera i obuke SAD.
Prema Malikiju su Iračani ubrzo počeli da se odnose kao prema „šiitskom Sadamu“, te je
njegov otvoreni, sektaški stil vlasti bio je predmet rasprostranjenog kriticizma.10 Podrška
SAD Malikiju je, takođe, izazvala političko neslaganje između šiitskih i kurdskih političkih
partija od početka.11 Ove činjenice, zajedno sa bombardovanjem svetih šiitskih hramova,
učinile su da mnogi Iračani postanu ogorčeni zbog toga što se dešava u njihovoj zemlji, a
mnogi veruju da su to sve bili pokušaji okupatorskih snaga da poseju podelu između
Iračana.12

Mnoge depeše i dokumenti Vikiliksa bacaju svetlo na politiku SAD koja podstiče
sektaštvo. Iako dokumentacija ne otkriva otvorena naređenja koja podstiču nasilno
sektaštvo, ona otkriva politiku SAD koja je dovela do sektaških tenzija i nasilja. Jedna se
odnosi na saopštenje istaknutog šiitskog verskog vođe, koji je oštro kritikovao SAD zbog
zajedničke američko-iračke racije u susednom naselju Ur, nazivajući akciju „gnusnim
zločinom“. Depeša optužuje SAD da su stale na stranu sunitske manjine u Iraku i aktivno
negirale sektaški rat u toj zemlji. To je bilo ironično, s obzirom na to da je politika SAD
izazvala ovaj sektaški rat, koji je do trenutka kada je ova depeša napisana, bio u punom
zamahu. Upadljivo je da depeša prikazuje ono što je izgleda bila metoda odmazde vojske
SAD za vreme okupacije, pošto su nakon kritika taktike SAD od strane šiitskih lidera
usledile gore navedene nasilne racije:

Dvadeset šestog marta (pre racije u naselju Ur) kancelarija
ajatolaha Muhameda al Jakubija (duhovnog vođa stranke Fadhila)
kritikovala je [Sjedinjene Američke Države] zbog negiranja
postojanja sektaškog rata u Iraku... Jakubi je ukazao na
svakodnevna ubistva, napade na svetiliša i raseljavanje kao
dokaz ovog sektaškog rata. U saopštenju se zahteva od
političkih stranaka da ne dozvole učešće bilo kojoj strani koja
se ne odriče terorizma [ne baš suptilno pozivanje na sunitske
Arape]. Ono oštro kritikuje novi irački Savet za nacionalnu
bezbednost, američkog ambasadora i druge arapske zemlje.
Saopštenje se završava zahtevom da SAD promeni ambasadora, da
se iračka vlada suoči sa elementima ovog sektaškog rata i da se
šiitski narod organizuje u „odbore i grupe da brani sebe i
svoje svetinje“. [06 BAGDAD 1050]

Za nekoliko godina, Maliki je imao vremena da učvrsti svoju moć
marginalizovanjem sunitskih političara u Bagdadu, postavljanjem tajnih objekata za pritvor
Sunita koje je kasnije kritikovao Hjuman rajts voč i nastavljanjem svoje politike kućnih
racija i pritvaranja prvenstveno u sunitskim područjima.13

Još jedna depeša otkriva kako su se sektaške tenzije toliko povećale da su se lideri
Faludže žalili vojsci SAD kako jedinice iračke vojske (IV) koje dejstvuju u ugroženom
gradu podstiču sektaški plamen do te mere da su Suniti tražili stalno prisustvo SAD:

200