Dosije Wikileaks - Svet vidjen ocima imperije SAD

Do marta 2005. godine, kako su depeše izveštavale, Ekvador nije bio bliže
potpisivanju Sporazuma o članu 98. Ambasadorka SAD u Ekvadoru, Kristi Kini, napisala
je kako se nada da bi neminovna umanjenja ESF-a „mogla podstaći vladu Ekvadora da
preispita svoju strategiju 'ignoriši ih, oni će nestati'“.44 Ambasadorka je videla imenovanje
novog ambasadora Ekvadora u Vašingtonu, Mauricia Poza (Mauricio Pozo), kao još jednu
priliku da se ojačaju interesi vojske Ekvadora za pomoć SAD, u korist Sporazuma o članu
98: „Predložila sam vojnim liderima Ekvadora da istovremeno lobiraju svoje najnovije
izaslanike da prihvate član 98.“ Osim toga, Keni je napisala: ,,'Jedna isporučena usluga' ili
dve mogu pomoći u borbi za član 98.“ Predložila je da američka vlada razmotri izručenje
jednog od brojnih korumpiranih bankara osumnjičenih za proneveru miliona iz

ekvadorskih banaka, kao uslugu za uslugu (quid pro quo) za potpisivanje Sporazuma o
članu 98. Međutim, depeša izražava i zabrinutost ambasade zbog neželjenih posledica
politike Sporazuma o članu 98, Bušove administracije. Sankcije zbog MKS-a su dale
mandat suspenziji pomoći IMET-a Ekvadoru, koja, kako je rečeno u depeši, „predstavlja
verovatno najisplativiji način da se utiče na oružane snage Ekvadora“. Štaviše, ambasada je
zabrinuta da su „drugi narodi, posebno Kina, požurili da popune prazninu“.

U sledećoj depeši je ponovljena ova zabrinutost: „Sankcije ASPA, posebno one
kojima se ograničavavaju mogućnosti za obuku SAD (IMET), koštaju nas uticaja na
ekvadorsku vojsku.“45 Aprila 2005. godine, Gutierez je bio prisiljen da napusti dužnost
nakon što je na hiljade Ekvadoraca izašlo na ulice u znak protesta zbog ekonomske politike
njegove vlade. Gutierez je izabran na osnovu obećanja da će prekinuti sa neoliberalizmom
svojih prethodnika, ali je ovo obećanje pogazio ubrzo, nakon stupanja na dužnost. Dok je

Gutierezova ekonomska politika bila nepopularna za narod Ekvadora, njom je stekao
prednost u Vašingtonu, kao i podršku SAD koja podržava Slobodnu zonu trgovine u
državama Amerike (FTAA) i njen ,,rat protiv droge“. Osim toga, Gutierez je omogućio
značajan uticaj Amerike na ekvadorske poslove i ambasadi SAD u Kitu je bilo žao što
odlazi. 46

Kada je Alfredo Palasio (Alfredo Palacio) preuzeo vladu od Gutiereza, Keni je
napisala da su „šanse da Ekvador potpiše član 98, postale od lošeg još gore.“47 Ekvadorski
ministar u vladi, Mauricio Gandara, koga je ambasadorka opisala kao „ortodoksnog
gringomrsca“, najavio je javno da Ekvador neće potpisati Sporazum o članu 98 sa SAD.

Ali ambasadorka je videla neku nadu u novom ekvadorskom ministru inostranih poslova
Antoniu Pari (Antonio Parra), koji je, kako je rekla, „izgledao manje ideološki nastrojen i
pristupačniji nego Gandara i društvo“, a samim tim „zaslužuje kultivisanje“. Ambasadorka
je napisala: „Umesto da udarimo Paru članom 98, možda najvrelijim bilateralnim
krompirom na koji će naići, dajemo prednost pravovremenoj kampanji kojom ćemo ga
edukovati o 'mekšoj' pomoći SAD i zajedničkim interesima... Što više Para postaje svesniji
činjenice da bliski odnosi sa SAD koriste Ekvadoru, trebalo bi da postane manje sklon
nekontrolisanom odbacivanju člana 98.“

U septembru 2005. godine, nova ambasadorka SAD u Ekvadoru, Linda Džuel,
ponovila je zabrinutost ambasade zbog neželjenog gubitka uticaja SAD u Ekvadoru, u
depeši pod nazivom: „Strategije promocije demokratije za Ekvador.“48 Kao što depeša
pokazuje, takozvana „promocija demokratije“ je strategija kojom zapadne vlade nastoje da
utiču i uzdrže se od političkih i ekonomskih promena u zemljama od strateškog značaja.

U Ekvadoru, SAD su želele da se suprotstave uticaju sve većeg broja društvenih

pokreta u Latinskoj Americi. Ovi pokreti koji su zahtevali demokratske reforme i
ekonomsku alternativu konsenzusu Vašingtona, doveli su na vlast levičarske vođe u

101

Venezueli, Boliviji i Urugvaju. Ambasada je strahovala da će „ružičasta plima“ zahvatiti
Ekvador, oštetivši američke poslovne interese u zemlji i uništivši svaku nadu u pregovore o

Sporazumu o slobodnoj trgovini. Osim toga, Ekvadorci koji su se mobilisali protiv
Gutiereza tražili su okončanje američkog uplitanja u Ekvadoru i zatvaranje Desantne

operativne baze SAD u Manti.
Pod naslovom „Demokratija je ovde slomljena“, ambasadorka Džuel je upozorila

da je „opasnost od demokratskog nazadovanja vrlo stvarna, bilo u obliku tradicije,
doslovno diktatorskog vojnog, bilo civilnog rešenja ili više populističkog Bolivarskog
pokreta... Nederkat i ograničenja Člana 98 koja zabranjuju podršku [vladi Ekvadora] u
velikoj meri ometaju sposobnost vlade SAD da utiču na promene i dovode u opasnost naš
uticaj na čitavu generaciju oficira“. Ograničenja ESF-a bi takođe „potkopala napore vlade
SAD da izgradi demokratiju sa lokalnim samoupravama i otežale bi napore da se reformiše
politika širokim spektrom institucija centralne vlade, uključujući i Upravni sud, ostale
sudove, kao i ministarstava za trgovinu i zaštitu životne sredine“.

Ambasada je bila posebno zabrinuta zbog Palasiovog predloga da se sprovede
referendum o tome da li da se sazove ustavotvorna skupština za reformu političkog sistema
Ekvadora i ponovo napiše njen ustav. „Sadržaj referenduma će se utvrditi kroz pregovore
sa Kongresom“, napisala je Džuel, ,,što predstavlja određeni rizik za interese [vlade
SAD]“. Depeša je govorila da bi je jedan od zadataka „promocije demokratije“ radne grupe
ambasade bio da „podstaknu informativnu debatu o izbornim i političkim reformama čije
se uključivanje u referendum razmatra, a štiteći bezbednost vlade SAD i trgovinske
interese od uključivanja.“ Konkretno, Džuel je želela da „obezbedi da se ni u jednom
referendumu ne nađu kao pitanja interesi SAD u Sporazum o slobodnoj trgovini, lokacija

za desantne operacije u Manti i bezbednosna saradnja.
Krajem 2006. godine, Buš je ukinuo vojne i ekonomske sankcije protiv Ekvadora

pozivajući se na nacionalni interes. Ali napori ambasade da „promoviše demokratiju“ nisu
te godine sprečili izbor „tajanstvenog populističkog, antiameričkog kandidata“49 Rafaela

Koree (Raphael Correa), koji je poveo Ekvador u sasvim drugom pravcu od onog koji su
SAD priželjkivale.

NOVA ERA ANGAŽOVANJA U MKS-u?

Sankcije zbog MKS-a su ometale saradnju između Sjedinjenih Država i drugih
država u „ratu protiv terorizma“ i „ratu protiv droge“ i koštale su SAD vojnog i političkog
uticaja. Kao što je Kongresna služba za istraživanja izvestila 2007. godine, 50 ove
neželjene posledice su dovele do toga da Bušova administracija preispita svoju politiku, a

sankcije su postepeno ukidane. Do januara 2008. godine, sve odredbe o zabrani vojne
pomoći zemljama koje su odbile da potpišu Sporazum o članu 98 su uklonjene iz Zakona
ASPA. Amandman kongresmena Nederkata je odbačen 2009. godine, tako da se pomoć

ESF-a mogla vratiti i zemljama koje nisu potpisale sporazum.

Aktivnosti koje je preduzela Obamina administracija donele su nadu da SAD ulaze
u novu eru angažovanja sa MKS-om. 2009. godine SAD su počele da šalju delegacije
posmatrača na sednice Skupštine država članica Rimskog statuta. 2011. godine, glasale su

u korist rezolucije SBUN koja se odnosi na situaciju u Libiji za MKS - prvi put da su
odobrile neko upućivanje SBUN na sud.

Godine 2013, kada se optuženik MKS-a i lider M23, Bosko Ntaganda (Bosco
Ntaganda), predao ambasadi SAD u Kigaliju, Sjedinjene Države su sredile da bude izručen

102

u Hag, iako zakonski nisu bile obavezne da to učine. Iste godine, Kongres SAD je glasao
za produženje programa SAD Nagrade za pravdu, koji je nudio značajne novčane nagrade
za informacije koje bi dovele do hapšenja osumnjičenih za terorizam, pojedinaca koje je
optužio MKS.

Dok ova dešavanja i drugi slučajevi saradnje između SAD i MKS-a ukazuju na veći
stepen prihvatanja uloge suda u privođenju ratnih zločinaca pred lice pravde, verovatnoća
da će SAD ratifikovati Rimski statut je ostala mala i tokom Obaminog mandata. Štaviše,
umesto da nudi principijelnu podršku Sudu, saradnja sa MKS-om se selektivno preduzima
kada administracija veruje da će to unaprediti interese SAD.

Administracija je odlučila da podrži SBUN zbog upućivanja Libije na MKS u nadi
da će to pomoći da se ubrza uklanjanje sa vlasti Moamera Gadafija. Na insistiranje SAD, u
rezoluciju je uključena odredba kojom se navodi da državljani zemalja koje nisu potpisnice
Rimskog statuta ne podležu nadležnosti MKS-a. Kao što je Glen Grinvald izvestio,

Obamina administracija je bila zabrinuta da bi bez ove odredbe rezolucija mogla postati
presedan, koji potencijalno otvara put da MKS optuži državljane SAD. Prema Grinvaldu,
rezolucija je još jedna epizoda u kojoj SAD izuzimaju samu sebe od standarda koje se
trude da nametnu ostatku sveta.“51

Obamina administracija je, takođe, dosledno pokušavala da obezbedi da postupci
njenog ključnog saveznika sa Bliskog istoka, Izraela, ostanu izvan nadležnosti MKS-a. U
maju 2014. godine, SAD su podržale rezoluciju SBUN koja upućuje pred MKS navodne
ratne zločine počinjene u Siriji - ali samo pod uslovom da sud nema nadležnost da istraži
navodne zločine koje su počinili Izraelci na okupiranoj sirijskoj Golanskoj visoravni.52

Najveća pretnja Izraelu, međutim, bila je mogućnost palestinskog upućivanja
navodnih izraelskih ratnih zločina pred MKS. Do nedavno, ni Izrael ni Palestina nisu bile
potpisnice Rimskog statuta, tako da takvi zločini nisu spadali pod nadležnost Suda. Znajući
da bi palestinsko članstvo u MKS-u to promenilo, Obamina administracija se javno i
privatno borila, zajedno sa Izraelom, protiv palestinskih pokušaja da se pridruže. Prema
depeši iz februara 2010. godine iz ambasade SAD u Tel Avivu, IDF-ov vojni advokat,
general Mandelblit, rekao je ambasadoru SAD u Izraelu da je MKS „najopasniji problem
za Izrael“. U depeši je rečeno da se palestinski ministar pravosuđa Ali Kašan (Ali Kashan)
sreo sa tužiocem MKS-a Luisom Morenom Okampom (Luis Moreno Ocampo) da bi ga
zamolio da istraži navodne izraelske ratne zločine na okupiranim teritorijama. Mandelblit
je „upozorio da vlada Izraela smatra kako se zahtev palestinske vlade da Izrael bude
izveden pred MKS može smatrati ratom“ i pozvao ambasadora SAD ,,da pomogne da PA
shvati ozbiljnost svojih postupaka“. Ambasador je uverio Mandelblita kako ,,SAD stalno
vrše pritisak na palestinske vlasti da prestanu sa takvom akcijom.“53

U prošlosti, palestinska vlast (PA), na čelu sa predsednikom Mahmudom Abasom
(Mahmoud Abbas), obazrivo je hodala na prstima linijom između SAD i Izraela kada se
radilo o istragama ratnih zločina. Godine 2009, PA se složila da podrži odlaganje
upućivanja Goldstonovog izveštaja o operaciji Liveno olovo na SBUN. Sjedinjene Države
i Izrael su strahovali da će upućivanje dovesti do istrage ratnih zločina koje je navodno
počinio Izrael tokom napada na Gazu 2008-2009. godine. Procureli dokumenti obaveštajne
službe koje su objavili Al Džazira i Gardijan 2015. godine, „špijunske depeše“, ukazuju da
je Abas bio zabrinut da će upućivanje ,,ići na ruku“ njegovom rivalu, Hamasu.54

Međutim, u decembru 2014. godine, nakon što rezolucija koja je zahtevala
uspostavljanje palestinske države nije prošla u SBUN, Abas je podneo zahtev za članstvo
Palestine u MKS-u. Početkom januara 2015. godine, generalni sekretar UN Ban Ki Mun

103

(Ban Ki-moon), najavio je da će članstvo Palestine stupiti na snagu od prvog aprila, a
navodni izraelski zločini počinjeni nakon trinaestog juna 2014. godine, bili su, na taj način,
dovedeni u nadležnost Suda.

Obamina administracija je osudila palestinsku molbu kao kontraproduktivnu,
održavajući poziciju SAD da Palestina nije suverena država i stoga nema pravo da se
pridruži MKS-u. Izrael je uzvratio najavom da će uskratiti sto dvadeset sedam miliona
USD poreskih prihoda zbog palestinske vlasti.

Šesnaestog januara 2015. godine, tužilac MKS-a Fatu Bensuda (Fatou Bensouda) je
najavio da će MKS otvoriti „preliminarnu istragu“ izraelske vojne ofanzive na Gazu 2014.
godine, u kojoj je poginulo više od dve hiljade sto stanovnika Gaze, uključujući petsto
dece. Izraelska vlada je izjavila da neće sarađivati sa istragom, a ministar inostranih
poslova Avigdor Liberman (Avigdor Lieberman) je upozorio da će Izrael sada „raditi na
tome da se raspusti MKS“. Stejt department je izdao saopštenje da se ,,snažno“ protivi
odluci tužioca MKS-a i obećao da će „nastaviti sa suprotstavljanjem akciji protiv Izraela u
MKS-u, jer je kontraproduktivna miru“.55 Bilo je, takođe, zahteva senatora SAD da se
blokira 440 miliona USD za pomoć SAD Palestini ukoliko ona nastavi sa krivičnim
postupcima protiv Izraelaca pred MKS-om.56

Ukratko, dok je ograničena saradnja Obamine administracije sa MKS-om možda
poboljšala međunarodni imidž SAD, nije predstavljala istinsko prihvatanje Suda i
njegovog mandata. U celini gledano, Obamini postupci pokazuju da se SAD i dalje zalažu
za dvostruke standarde, da američki neprijatelji treba da podležu diktatu međunarodnog
prava, dok Sjedinjene Države i njihovi saveznici to ne moraju.

104

6. EVROPA

Majkl Buš (Michael Busch)

Tokom skoro četiri godine od kako je Vikiliks počeo da objavljuje svoju obimnu
riznicu dokumenata ambasade SAD, važnost Kejblgejta je postalo nemoguće osporiti.
Rane reakcije, posebno u liberalnim krugovima i kod desničara, varirale su od besa zbog
ugrožavanja američke bezbednosti do skeptičnog sleganja ramenima zbog sumnje u
važnost koju Kejblgejt ima za potomstvo. Ovi stavovi su bili preuranjeni. Danas su depeše

Vililiksa postale nezaobilazan primarni izvor za novinare, akademike i studente istorije i
međunarodnih odnosa. Ono što je u početku bilo izneneđujuće otkriće o prirodi i praksi
američke spoljne politike, od tada je postalo čvrsto ugrađeno u mejnstrim shvatanja

svetskih zbivanja.
Na prvi pogled, Evropske depeše izgledaju kao bezopasna hrpa. Bez sumnje, ima

dosta materijala koji grabe naslovne strane i udarne vesti svojim začinjenim izveštajima,
koji su od početka zapali medijima za oko. Američke diplomate su bile besramno kritične i
maliciozne u svojim procenama evropskih lidera i ličnosti. Bivši francuski predsednik
Nikola Sarkozi (Nicolas Sarkozy) je prema američkim depešama, nestrpljiv, hiperaktivan,
„tanke kože i autoritativan“1 [11PARIS4357 i 09PARIS1638], Nemačka kancelarka
Angela Merkel je opisana kao „nespremna na rizik i retko kad kreativna“.2 Italijanski bivši
premijer, Silvio Berluskoni (Silvio Berlusconi), dobio je neobično grub tretman jer je
„nesposoban, sujetan i neefikasan kao moderan evropski lider“, „fizički i politički slab“, a
Vladimir Putin je „bezuslovni glasnogovornik u Europi“.3 U svetlu Kejblgejtovih veoma
senzacionalističkih otkrića, međutim, dokumenti ambasada iz Evrope mogu na prvi pogled

izgledati banalno.
Osim delića tračeva koji su umetnuti u sve evropske depeše, ovo poglavlje daje

primer da dokumenti, koje Vikiliks objavljuje, sadrže revolucionarna otkrića koja, iako ne
menjaju suštinski naše shvatanje imperijalizma SAD, pružaju dragocen i jedinstven uvid u
prirodu američke moći. Od svih regiona širom sveta, Evropa ostaje jedino mesto gde su
interesi Vašingtona najlakše prihvaćeni i shvaćeni. Evropsko iskustvo sa kolonijalizmom i
zajednička predanost da se odbrani i proširi kapitalistička sfera uticaja u toku hladnog rata i
nakon toga, vezalo je ovaj region čvrsto za Vašington, posebno od kraja Drugog svetskog

rata.
Međutim, Evropa je mesto gde je prinudan uticaj Vašingtona, najmanje u opticaju.

Čak i u vreme svojih najslabijih trenutaka, evropska sila je sprečavala SAD da
iskorišćavaju region u istoj meri kao što su to radile u ostalim delovima sveta.

Ovo poglavlje se fokusira na dva pitanja po kojima su evropske države najmanje
spremne na saradnju sa Vašingtonom, a za koje diplomate SAD jasno smatraju da su od
ključnog značaja za održavanje američkog hegemonističkog reda - trgovina i rat protiv
terorizma. Ova dva pitanja dominiraju u velikom broju Vikiliksovih depeša koje su
upućene iz Evrope i nude grubi putokaz za shvatanje gde se nalaze tačke saradnje,
prećutnog odobravanja i protivljenja interesima SAD u celom regionu. Gledano kroz ovaj
objektiv, počinju da se pojavljuju teksture i složenost odnosa između SAD i Evrope u

105

dvadeset prvom veku. Isto tako i osećaj moći i ograničenja američkog imperijalizma na

globalnom Severu.
U srži odnosa između Evrope i SAD leži američki savez sa Velikom Britanijom.

Nije iznenađujuće da depeše otkrivaju duboke i prisne odnose koji obavezuju Vašington i
Veliku Britaniju. Od Kisindžerovih depeša pa do najnovijih izveštaja ambasade koje je
objavio Vikiliks, britanske vlade dosledno dokazuju svoju spremnost da kao partneri štite
američke interese u inostranstvu. Za vreme Hladnog rata, a zatim ponovo u ratu protiv
terorizma, depeše jasno stavljaju do znanja da, dok su Sjedinjene Države očekivale od
Londona prijateljstvo i podršku, američki zvaničnici nisu taj odnos videli kao jedan među
jednakima. U istinu, američke diplomate su često nadmene u proceni svojih kolega - stav
koji je ponekad ohrabren spremnošću Velike Britanije da udovolji.

U posebno zapanjujućem slučaju britanske revnosti u osiguravanju svoje odanosti i
podrške američkim zvaničnicima, ministar inostranih poslova Vilijam Hejg (William
Hague), tada član opozicije, pokušao je da ubedi osoblje ambasade SAD da će buduća
konzervativna vlada poštovati svoju opredeljenost da jača transatlantsko partnerstvo koje
uživaju London i Vašington i da ostaje čvrsta u svom poštovanju američke hegemonije:

Hejg je rekao da su Dejvid Kamerun i Džordž Ozborn bili
„deca Margaret Tačer“ i nepokolebljivi Atlantisti... Sa svoje
strane, ističe Hejg, on ima sestru koja je Amerikanka, provodi
svoje godišnje odmore u Americi i, poput mnogih sličnih njemu,
smatra Ameriku „drugom zemljom prema kojoj je okrenut“.
Pitajući svoju višu savetnicu za njene stavove, Arminka Helić
(koja je Bosanka), rekla je „Amerika je zemlja od suštinskog
značaja“. Hejg je rekao da ko god uđe u Dauning strit 10 kao
premijer, uskoro saznaje šta je suštinska priroda odnosa sa
Amerikom. Još je dodao: „Mi želimo proamerički režim. Potreban
nam je. Svetu je potreban. “ [08LONDON930]

Međutim, svet ili barem ostatak Evrope, ne izgleda kao da je u to siguran. Desetine
dokumenata iz riznice Kejblgejta ukazuju na trenutke napetosti i sukobe između SAD i
vlada širom kontinenta. Područje u kojem se američki i evropski zvaničnici redovno
sudaraju, na osnovu depeša Vikiliksa, jeste trgovina. To ne predstavlja iznenađenje. Pitanje
korporativne moći u svetskim poslovima je dugo bilo predmet rasprave. Da li su moćne
svetske multinacionalne kompanije malo više od proširenja državne vlasti, kao što neki
tvrde, podložne kontroli i ograničenjima koje su im nametnule ekonomska politika i
institucije njihove domovine? Ili su korporacije oslobođene svih ovih ograničenja, što im
omogućava veću autonomiju od državne kontrole i uticaj na vladine aktere koji donose
odluke? Dokumenti koje je obelodanio Kejblgejt ne mogu pretendovati da će rešiti ovu
raspravu, ali nude zapanjujući uvid u prisne odnose između korporativnih interesa i akcije
države.

Tokom meseci nakon prvog curenja Kejblgejt dokumenata, veliku stvar je
napravilo otkriće da su diplomate Stejt departmenta služile kao prodajni agenti Boingovih
vazduhoplova širom sveta. Posebno, fokus je bio usmeren na to dokle je Vašington
spreman da ide kako bi obezbedio da strani lideri odaberu Boing, što je bilo više nego što
bi se obično razumelo. Njujork tajms je objavio4, na primer, da je Vašington bio spreman

da pregovara o nadogradnji privatnog aviona kralja Saudijske Arabije, Abdulaha - koji je
razmišljao o kupovini četrdeset tri aviona Boing 777 - tako da tehnologija bude približna
onoj koja je dostupna na letilici Er fors 1 [06RIYADH8234]. Turska je, međutim, zamolila

106

američke zvaničnike da pošalju turskog astronauta u orbitu kako bi obezbedili kupovinu
dvadeset vazduhoplova [10ANKARA74]. Iako nije jasno kako je Vašington odgovorio na
ovaj zahtev, dogovor je na kraju zaključen. U slučaju Bahreina, Tajms je otkrio da su
zvaničnici Stejt departmenta, uključujući i američkog ambasadora, izvršili pritisak na svim
nivoima nacionalne avio-kompanije, takođe, intenzivno lobirali kod kraljevske porodice da
spreči kupovinu mlaznjaka Erbas od Francuske - glavnog konkurenta Vašingtonu u
proizvodnji aviona - u korist Boingovih modela iz Sjedinjenih Država [08MANAMA47].
Uprkos dodatnih četiri stotine miliona USD, koje je Boingova ponuda tražila od emirata,
Bahrein je bio ubeđen da kupi američki avion.

Američki zvaničnici u Evropi su takođe imali rivalstvo Boing-Erbas na umu. U
jednoj depeši koju je izdao konzulat u Minhenu nakon interne reorganizacije visoko
rangiranog korporativniog osoblja u Erbas-u, američke diplomate su oduševljeno
izveštavale o problemima koje je imao evropski proizvođač aviona i raskola između
francusko-nemačkog rukovodstva kompanije. Depeša napominje da su „viši nemački
zvaničnici“ u Erbas-u, „rekli konzulatu da bi odlazak bivšeg francuskog direktora Erbasa,
Noela Forgearda bio neophodan da bi Erbas prevazišao trenutni haos, a afera Forgeard je
samo jedan primer izazova u poslovanju sa nepokolebljivim francuskim partnerima“.
Depeša dalje tvrdi da se „Erbas suočava sa teškom godinom u konkurenciji sa Boingom“ i
da ne očekuje izuzetnu pouzdanost dvomotorca Boing 777, koji je povukao kupce od
manje efikasanog Erbasa sa pogonom na četiri motora“ [06MUNICH437]. Naglašavajući
brutalnu prirodu nemoralne konkurencije između Boinga i Erbasa, jedan kontakt nemačke
ambasada iz Evropske multinacionalne „oštro je rekao da će kvar oba motora na 777 na
sred okeana odvesti kupce natrag ka A340“ [06MUNICH437 (trinaesti jul, 2006, 12:41)].
Međutim, evropske depeše pokazuju da Stejt department nije usmeravao svoje napore
isključivo na prodaju najmodernijeg vazduhoplova Boing. Dokument iz Bugarske pokazuje
da američke diplomate nisu bile iznad uloge prodavaca polovnih automobila da bi
obezbedili da evropske periferne države izaberu vojne avione starijeg izdanja proizvedene
u SAD umesto novijih modela proizvedenih u Evropi. Depeša koja datira iz oktobra 2007.
godine, napisana je nakon odluke bugarskog Saveta ministara da ,,revidira“ [državni] plan
za 2015. godinu, putokaz ka vojnoj modernizaciji“ [07SOFIA1271]. Prema američkim
zvaničnicima, ovo je pružilo „važnu priliku Sjedinjenim Državama da utiču na razvoj
bugarskih vojnih sposobnosti gledano na srednji i duži rok“ i usput da zarade nešto novca.

U suštini, depeša ukazuje na to da izazov za Bugarsku leži u izgradnji kapaciteta za
postavljanje i održavanje njenih vojnih snaga u inostranstvu, posebno u službi američkih
ratova na Bliskom istoku i centralnoj Aziji. „Ogromna većina njenih trenutno raspoređenih
sedam stotina dvadeset sedam pripadnika službe,“ piše u depeši:

izvučeno je iz četiri bugarska manevarska bataljona kopnene
vojske, od kojih su gotovo sve prevezle i podržale Sjedinjene
Države. Ove činjenice predstavljaju najosnovnije ograničenje za
povećane bugarske obaveze prema Iraku i Avganistanu. Najveći
prioritet trebalo bi staviti da bude podsticanje Bugarske da
ulaže u opremu, vozila i oružje koje će im omogućiti da se
rasporede i bore interoperabilno sa SAD i NATO snagama u
inostranstvu. [07SOFIA1271]

Američke diplomate su imale rešenje za Bugarske ograničene raspoređene
kapacitete koji su u pripravnosti, naravno - nabavku transpotnih aviona američke izrade.

107

Konkretno, osoblje ambasade SAD u Sofiji pozvalo je bugarske zvaničnike da kupe avione
Lokid Martin C-27J i savetovalo Vašington da odvede najmlađe države članice EU,
„daleko od kupovine dodatnih ruskih borbenih aviona, koji su trenutno prepreka za
transformaciju Bugarske u operativniju i taktički fleksibilniju organizaciju kao što to
NATO očekuje“ [07SOFIA1271].

Ipak, Rusi nisu bili primarna briga američkih diplomata. Pobediti na tenderu
evropske proizvođače vojne opreme, bila je veća briga: „Bugarska je bila pod snažnim
pritiskom Francuske da potpiše ugovor o nabavci broda vrednog više od milijardu dolara“,

kao i ponude evropskih sila koje nude najmodernije borbene avione.
Depeša javlja da je ambasada planirala da „zagovora protiv novih, vrlo skupih

sistema kao što su Jurofajter, švedski Gripen i Džoint strajk fajters (Joint Strike Fighters) u

korist vrlo sposobne starije verzije F-16 ili F-18 kao mosta i katalizatora za operativne i
taktičke transformacije“ [07SOFIA1271]. Izgleda da kupovina nije mogla da prođe.
Pogoršanje ekonomske situacije širom Evrope blokiralo je Bugarsku od nabavke borbenih
aviona, a sve odluke u vezi sa budućim kupovinama su odložene najranije do 2015.
godine.5 Međutim, čak i ovo može biti optimistična prognoza. Kao što je Forbs nedavno
izvestio, troškovi za odbranu u evropskim istočnim regionima su pretrpeli „apsolutni
kolaps“ od 2008. godine, iako bi nedavna akcija Rusije u Ukrajini i na Krimu mogla
stimulisati tržište vojne robe.6 Bilo šta da se dogodi, napomenuto je u depeši, kada Bugari
počnu da „razmatraju nove borbene avione“, Američki proizvođači će „naravno, biti u
ovom lovu“.

SLUČAJ MONSANTO I GMO

Inicijalna pažnja usmerena na ulogu Stejt departmenta u guranju industrijskih
proizvođača do njegovih saveznika sakrivala je još veću ulogu koju je igrao u
obezbeđivanju mesta za genetski modifikovane poljoprivredne proizvode (GMO) u
regionu, koji u velikoj meri nije želeo ništa da ima s njima. Američka kampanja
promovisanja biotehnoloških proizvoda nastojala je da deluje širom sveta. Sve u svemu,
oko hiljadu dokumenata iz tajnog skladišta Kejblgejta odnosi se na ovo nastojanje, od kojih
značajan broj potiče iz Evrope.7 Diplomate SAD na kontinentu poklonile su veliku pažnju
osiguravanju interesa američkih biotehnoloških kompanija u Evropi - bilo kroz
„obrazovne“ programe, lobiranje vlade ili potpunu prisilu - kao i ukidanje niza propisa
Evropske unije namenjenih da služe kao tampon. Dostupne depeše koje je objavio Vikiliks
ukazuju na to da Sjedinjene Države ulažu dosta vremena, truda i troškova u svoje
poslovanje u ime američkih biotehnoloških kompanija, i to sa dobrim razlogom.

Otpornost na pojavu genetski modifikovane hrane je jako izražena širom Evrope.
Kontinent ima neke od najstrožih propisa kojima se uređuje upotreba i uzgoj GMO
proizvoda, a javni skepticizam o biotehnološkim proizvodima je prilično visok - činjenica
kojih su američke diplomate veoma svesne. U dugačakom izveštaju koji datira s kraja
2007. godine, depeša koju je izdao Stejt department navela je svoju „Strategiju o
biotehnološkom dometu“, koji je, između ostalog, prepoznao „negativne stavove o
biologiji“ Evropske unije i posvetio se nacionalnom prioritetu da ih ograniči.

[07STATE160639]. Problemi sa uveravanjem evropske javnosti u vrednosti biotehnologije

spominju se u brojnim depešama Vikiliksa više lokalno, unutar regiona. U Austriji,

zvaničnici SAD primetili su da nije postojala „apsolutno nikakva potražnje potrošača ili

proizvođača“ genetski modifikovanih namirnica [08VIENNA211], dok je u Budimpešti

108

diplomata poslao depešu natrag u Vašington da ljudi pokazuju nespremnost da ,,promene
svoje mišljenje o zabrani biotehnološkog kukuruza“, iako su suočeni sa američkim
pokušajima da se „konačno slomi otpor Mađarske“ [09BUDAPEST210]. I zaista, jedina
zemlja jasno spremna da krene stopama Vašingtona u upotrebi genetski modifikovanih
žitarica u Europi bila je Velika Britanija, koja se obavezala da će ublažiti svoje propise o
GMO. Britanski ministar za životnu sredinu, izneo je jasan stav vlade, tvrdeći da su kritike
genetski modifikovanih proizvoda bile „potpuna besmislica“.8

Prema depešama koje je objavio Vikiliks, nastojanja Stejt departmenta u ime
kompanije Monsanto i drugih biotehnoloških kompanija, imala su veliki broj različitih
oblika u Evropi. Vašington se starao da omekša tržište za GMO kroz medijske kampanje
osmišljene da poboljšaju imidž poljoprivrednih biotehnoloških proizvoda širom sveta.
Najluksuznije od ovih nastojanja održano je u Italiji, 2005. godine. Depeša iz konzulata u
Milanu opisuje američke zvaničnike kako uklanjaju sve prepreke. Na poziv tamošnjeg
američkog diplomate, Brus Čejsi, američki naučnik, obišao je zemlju i govorio tokom niza
sastanaka na visokom nivou i javnih događaja, uključujući i „Prvu svetsku konferenciju o
budućnosti nauke“ koja je „dobila veliku nacionalnu i međunarodnu medijsku pažnju i
okupila sveobuhvatnu grupu od oko sedam stotina predstavnika svetske naučne,
ekonomske i političke zajednice“. Depeša je izvestila o velikom uspehu ovog podviga.
Između ostalih ,,rezultata“, depeša je navela da je „15. septembra nedeljno izdanje
Lespresa... italijanske verzije Njuzvika objavilo intervju prof. Čejsija na četiri stranice. Kao
što je navela naša Kancelarija za ekonomska pitanja ,,to je bilo prvi put da je nedeljnik
levog centra Lespreso (L'Espresso) ikada napisao pozitivan članak o američkim
interesima“. Osim toga, „venecijanski dnevni list II Gazetino (II Gazzettino) objavio je
članak na četiri stupca pod nazivom ,,Sa GMO, branimo prirodu“ [05MILAN532].“

RUMUNIJA

Američke diplomate su besno pozvale vlade širom Evrope da se pridržavaju
propisa EU koji promovišu upotrebu GMO u zemljama članicama. Jedan od najsloženijih
kampanja lobiranja koju su sproveli američki zvaničnici imala je za cilj Rumuniju,
najnoviju državu članicu (pored Bugarske) koja je primljena u Evropsku uniju. Početkom
2005. godine, Tomas, otpravnik poslova u američkoj ambasadi u Bukureštu, pisao je
Vašingtonu o mogućnosti korišćenja Rumunije kao istočnog saveznika za agrobiznis u EU.
„Jedinstven slučaj u regionu, Rumunija je pionir u biotehnologiji“, napisao je Dilara. „Ona
uzgaja i promoviše genetski modifikovanu soju, koja je zabranjena u EU. Cilj ambasade je
da pomogne Rumuniji da uđe u EU sa dobro razvijenim biotehnološkim sektorom i
obrazovanim stanovništvom koje razume suštinu biotehnologije“. Dilara je tvrdio da će
„intenziviranjem svojih napora u Rumuniji, SAD imati jakog evropskog saveznika, sa
zajedničkim interesima i uverenjima u borbi protiv anti-GMO pozicije u EU“. Dilara je
ohrabrio Vašington da deluje brzo. ,,Ova inicijativa je sada kritična pošto Rumunija
odbrojava do članstva u EU, dok se pritisak od anti-GMO grupa pojačava. Imajući ovo na
umu, diplomatsko prestavništvo predlaže široku javnu edukativnu kampanju, u cilju širenja
ispravne naučne informacije o modernoj biotehnologiji kroz radionice i forume
„[05BUCHAREST133_a].

Ovi početni napori nisu se isplatili. Početkom 2006. godine, Rumunska vlada se
usaglasila sa zahtevima iz Brisela da EU polaže nadu u ograničavanje uzgoja genetski
modifikovane soje i ukazala da se kreće u pravcu potpune zabrane GMO u nastojanju da

109

sebi olakša prolaz u Evropsku uniju. Američki ambasador Nikolas Tobman (Nicholas
Taubman), pisao je Vašingtonu da je rumunsko „Udruženje biotehnoloških
poljoprivrednika, lokalna nevladina organizacija osnovana prošle jeseni uz pomoć
ambasade“, bilo spremno da zasadi genetski modifikovanu soju ,,svakako“ u slučaju da to
vlada zabrani, da bi „stvorilo političku i pravnu krizu“ [06BUCHAREST574_a]. Do krize
nije došlo, a Rumunija je zabranila uzgoj modifikovane soje na svojoj teritoriji. Primljena

je u EU 2007. godine.
Zvaničnici SAD, međutim, nisu odustali. Američke diplomate u Bukureštu,

nastavile su pritisak na Rumuniju, kao i Vašington, kada su interesi kompanije Monsant
bili ugroženi. Godine 2008, Rumunija je razmatrala zabranu Monsantovog genetski
modifikovanog semena kukuruza MON810, čiji je uzgoj Europska unija dozvolila. Depeša
koju je poslao u Vašington zamenik šefa misije Mark Taplin opisuje potez Rumunije da
donese privremenu zaštitnu klauzulu o zabrani MON180 kao politički manevar da se
„dodvori mladom, urbanom, liberalnom glasačkom bloku tokom predstojećeg izbornog
ciklusa“. Taplin otvoreno brine u depeši da je ,,do sada probiotehnološko Ministarstvo
poljoprivrede počelo da se koleba“ i napominje da će ambasador izvršiti pritisak na
ministarstva vlade da „donesu komercijalno i naučno ispravne političke odluke“ [08
BUKUREŠT 112].

Nekoliko meseci kasnije, Sjedinjene Države poslale su pomoć kao podršku ovoj
operaciji. U avgustu, senator Ričard Lugar (Richard Lugar) je stigao u Bukurešt, gde se
zbog tog pitanja susreo sa raznim zvaničnicima. Depeša prenosi da je „ističući svoje
farmersko iskustvo, Lugar... ohrabrio ministra za zaštitu životne sredine Atilu Korodija
(Attila Korodi) da dozvoli korišćenje naprednijih poljoprivrednih metoda u Rumuniji,
uključujući i biotehnologiju... kao što je GMO seme“ [08 BUKUREŠT 717]. Korodi je
hladnokrvno primio Lugarove argumente, rekavši senatoru da njegova vlada i dalje
procenjuje bezbednost MON810, stav u skladu sa njegovim opštim pristupom prema
diplomatama SAD. U depeši se napominje da je odnos diplomatskog predstavništva sa
Korodijem „ponekad bio težak, delom zbog mišljenja u ministarstvu“ da Rumunija i
Sjedinjene Države imaju „malo zajedničkog o pitanjima biotehnologije i klimatskim
promenama“. Ipak, depeša je izvestila da je Korodi signalizirao da bi mogao da bude
poljuljan na pitanju MON180, zaključujući: „Diplomatsko predstavništvo će narednih
meseci raditi sa Ministarstvom na proširenju ovog otvorenijeg pristupa.“

Arhiva Vikiliksa pokazuje da su oni nastavljali da rade na tome. U aprilu naredne
godine, viši savetnik Stejt departmenta za biotehnologiju, Džek Bobo, posetio je Rumuniju

da bi se sastao sa novom vladom koja je nedavno preuzela vlast, da zastupa Monsanto i
,,obrazuje“ zvaničnike u Bukureštu o biotehnološkim pitanjima u širem smislu. Depeša

koja dokumentuje aktivnosti Boboa u zemlji, opisuje savetnikovo predavanje rumunskim
zvaničnicima o njihovoj istoriji, ohrabrujući ih da budu jaki zagovornici manje
restriktivnih biotehnoloških propisa u Europskoj uniji, i podsetio ih na ogromne
ekonomske gubitke koje je država pretrpela od kako je zabranila uzgoj genetski
modifikovane soje nekoliko godina ranije. Depeša, takođe, spominje da se rumunski
zvaničnici žale na probleme sa korovom i crvima na korenu kukuruza na farmama širom
zemlje, na probleme koji se ne mogu „rešiti sa MON810, ali se mogu rešiti sortama koje su
komercijalno dostupne u SAD“ [09BUCHAREST232_a]. Zastrašujuća činjenica je da su
Rumuni rekli Bobou da se raduju uvođenju Monsantovog „Roundup Com“- proizvoda za
koji je dokazano da u celom svetu stimuliše razvoj hemijski otpornog ,,superkorova“.9

110

Tokom 2013. godine, američko lobiranje donelo je zakonodavnu pobedu u
Rumuniji za Monsanto. Predlog zakona koji su predstavili opozicioni političari 2010.
godine, predlažući sveobuhvatnu zabranu GMO proizvoda u Rumuniji je žustro poražen od
strane iste stranke, sada na vlasti, koja ga je prvobitno uvela. Medijski analitičari dodali su
konačni glas za prevagu na stranu američkog pritiska i ekonomskih interesa biotehnoloških
kompanija. Kao što je jedan izveštaj podsetio čitataoca: „Ulozi su visoki. Monsanto je
investirao oko sto pedeset miliona USD u pogone za proizvodnju semena u Rumuniji i
planira da potroši još četrdeset miliona USD na svoje objekte u Sinesti, okrugu Ialomita, u
naredne dve godine.“10

POLJSKA

Zvaničnici Stejt department takođe su uleteli u nevolje u Poljskoj kada su pokušali
da uvere predstavnike vlasti u postojanje mnogih biotehnoloških čuda. Značajna depeša iz
Varšave 2006. godine [06 VARŠAVA 1142] opisuje niz teških sastanaka između više
savetnice Stejt departmenta za poljoprivrednu biotehnologiju, Medlin Spirnak (Madelyn
Spirnak) i raznih predstavnika poljske vlade. U jednom razgovom sa poljskim
parlamentarcima:

Spirnak je diskutovala o povećanom prinosu i efikasnosti
stečenoj kroz sadnju GM semena, potrebi za trgovinskom pristupu
GM proizvodima bez barijara, kao i mitovima o opasnostima GMO
koji kruže okolo. Senatori su brzo opovrgli njene argumente i
naglasili da se negativan stav Poljske o biotehnologiji temelji
na ekonomskim i bezbednosnim razlozima. Oni su prvo spomenuli
da u Poljskoj nema nestašice hrane i da ona, zato nema potrebu
da proizvede više hrane... GMO jednostavno neće biti od koristi
poljskim poljoprivrednicima, s obzirom na trenutne okolnosti u
Poljskoj. Dvojica senatora, takođe, su izjavili da vlada, kao i
poljsko društvo, nije uverena u sigurnost GMO i nije spremna da
prihvati tu ideju bez dobro izrađene naučne studije. Senatori
su takođe naveli da će na hiljade poljoprivrednika izgubiti
posao ukoliko se uvede GM hrana i da nijedan drugi sektor
poljske ekonomije ne može da ih apsorbuje... tako poništavajući
potencijalnu efikasnost koja se dobija žetvom GM proizvoda.

Razgovor se zatim okrenuo prema tek donesenim poljskim
zakonima o zabrani prodaje i registraciji GMO u Poljskoj.
Spirnak je pitala senatore kako će poljska vlada reagovati ako
zakonodavstvo bude sukobu sa postojećim propisima EU i STO.
Odgovarajući pitanjem, Črostovski [jedan od senatora] se glasno
zapitao zašto su SAD toliko zabrinute za odnose Poljske i EU.

Kasnije, tog dana, Spirnak je ručala s ostalim predstavnicima poljske vlade i
„pokušala da razgovara o koristima koje su stečene globalno kroz GMO useve, kao i sve
većem broju zemalja EU koje su usvajale tu tehnologiju“ [06WARSAW1142]. Stvari nisu
išle dobro. Kako prenosi depeša, ,,kao odgovor na to, parlamentarci su dali nesofisticirane
argumente kao što su: žene u SAD su debele jer jedu GMO hranu; organsko je ,,zdravo“ jer
je prirodno; zbunjujuće mešanje gnojiva sa pesticidima; i što je najvažnije, nacionalistički
argumenti o SAD i multinacionalnim kompanijama koje dolaze u Poljsku i uništavaju
poljski poljoprivredni sistem“ [06 VARŠAVA1142].

111

Suočena sa otporom parlamenta Poljske, prema korišćenju genetski modifikovanih
poljoprivrednih proizvoda, Spirnak je pribegla suptilnijim pretnjama, jasno stavljajući na
znanje poljskim zvaničnicima da bilo koji propisi koje donese vlada a „koji izlaze iz okvira
regulatornog sistem EU, mogu biti štetni za zajedničke trgovinske interese SAD i Poljske,
kao i za odnose između SAD i EU u vezi sa ovim osetljivim pitanjem“ [06 VARŠAVA
1142]. Početkom 2013. godine, Poljska je, očigledno nakon što je odlučila da rizikuje,
zabranila uzgoj pojedinih GM sorti kukuruza i krompira, uključujući Monsanto MON810,
iako je Evropska komisija već dala zeleno svetlo za njihovo korišćenje u celoj EU.11
Kasnije, te godine, Evropska komisija je izvela poljsku vladu pred Evropski sud pravde sa
optužbom da je Poljska propustila da pravilno uskladi korišćenje GMO sa propisima EU
koji to pitanje regulišu. Slučaj je i dalje u toku u vreme objavljivanja ovog teksta.12

FRANCUSKA

Kada pristupanje indirektnim uticajem i taktike zastrašivanja nisu dali željene
rezultate, američke diplomate razmotrile su primenu strožijih alata državne politike.
Godine 2007, nakon što je Francuska krenula da zabrani MON810, sledeći studije u kojima
je zaključeno da usevi ugrožavaju životnu sredinu, Krejg Stejplton (Craig Stapleton), bivši
ambasador u Francuskoj, savetovao je pokretanje trgovinskog rata širom Evrope. „Ovo nije
samo bilateralni problem“, napisao je Stejplton. „Francuska će igrati vodeću ulogu u
obnovljenom razmatranju Evrope o prihvatanju poljoprivredne biotehnologije i svog stava
prema zaštiti životne sredine generalno... Naši kontakti su nam jasno stavili do znanja da
će tražiti da se francuska nacionalna politika proširi na širi nivo EU i da veruju da su na
čelu evropskog javnog mnjenja o povratku GMO [doslovno]“ [07 PARIS 4723 a], Stoga,
Stejplton je napisao:

Državni tim Pariza predlaže da izvršimo podešavanje ciljane
liste odmazde koja izaziva patnju u celoj EU, pošto je ovo
kolektivna odgovornost, ali da se, takođe, delom fokusiramo i
na najgore krivce. Lista bi trebalo da bude dobro odmerena, a
ne zlonamerna. Mora biti održiva na duži period, pošto ne treba
očekivati ranu pobedu. Prelazak na odmazdu će jasno staviti do
znanja da će sadašnji put predstavljati stvarne troškove za
interese EU i mogao bi pomoći u jačanju evropskih
probiotehnoloških glasova. [07PARIS4723_a]

Kako se ispostavilo, sveopšti trgovinski rat nije bio potreban da bi se osigurali
američki interesi. Sredinom 2013. godine, francuski vrhovni sud je poništio državnu
zabranu MON810, sledeći zaključke Evropske agencije za bezbednost hrane (EFSA) da je
Francuska zabranila proizvod bez uverljivog dokaza o štetnom uticaju na životnu sredinu.
Kao i u slučaju Poljske, sud je utvrdio da je Francuska prekršila zakon EU u pogledu
upravljanja GMO.13

Uz promociju američke biotehnološke industrije, rat SAD protiv terorizma ima
istaknuto mesto u dokumentima Kejblgejt kao redovno žarište između Vašingtona i njenih
evropskih saveznika. Nespremnost većine evropskih država da prate program odražavala je
u kojoj je meri evropska javnost odbacivala ciljeve američke intervencije u Iraku, da ne
govorimo o dubokoj nelagodnosti s kojom su evropske vlade posmatrale metode i
zakonitosti američkih akcija, kako u Avanistanu, tako i na Bliskom istoku. Iako je Evropa

112

široko podržala akcije SAD nakon napada jedanaestog septembra 2011. godine, korišćenje
vanrednih izručenja, tortura i zaliv Gvantanamo kao sredstvo za borbu protiv islamskog
fundamentalizma, bile su previše drastične mere za velike kontinentalne sile. Kada je
Vašington jasno stavio do znanja svoj plan da počne svoj rat sa Sadamom Huseinom, u
Europi je postavljena pozornica za regionalnu diplomatsku krizu.14

Američka arogancija je, uprkos evropskom protivljenju namerama SAD prema
Iraku, pogoršala situaciju. Tokom meseci pred američku invaziju Iraka 2003. godine,
francuski i nemački zvaničnici su posebno glasno govorili o potrebi da se po svaku cenu
izbegne rat. Na pitanje o ovom otporu na američke planove za Bagdad, državni sekretar u
to vreme, Donald Ramsfeld rekao je novinarima: „Nemačka je problem i Francuska je

problem. Ali pogledajte ogroman broj drugih zemalja u Evropi. Oni nisu sa Francuskom i
Nemačkom u vezi sa ovim pitanjem, one su sa Sjedinjenim Državama.“15 Ramsfeldova
retorika podele zaprljala je američke odnose sa zapadnom Evropom i stavila države istočne
Evrope u nezavidan položaj, jer su izgledali kao vašingtonski lakeji na periferiji
kontinenta. Ovi zategnuti odnosi se neprekidno ogledaju u izveštavanju američkih
diplomata stacioniranih u Evropi i jasno komplikuju nastojanja Vašingtona da osigura
svoje interese na kontinentu i šire. Davno su prošli dani neposredno nakon jedanaestog
septembra, kada su čak i Francuzi proglasili „Svi smo mi Amerikanci“16

Diplomate SAD na kontinentu naišle su na niz problema vezanih za procesuiranje

Vašingtona zbog njegovih ratova u inostranstvu. Neke od epizoda o kojima se radi u

depešama su relativno male, ali ipak zabrinjavajuće. U Berlinu, na primer, diplomate SAD

su bile suočene sa ljutim nemačkim zvaničnicima koji su bili uznemireni zbog finansijskih

malverzacija Vašingtona. Početkom februara 2010. godine, Berlin je podneo demarš

ambasadoru saveza NATO Ivi Dalderu, žaleći se da Sjedinjene Države nepravilno

upravljaju nemačkim prilozima za ANA Trast Fond i uzimaju deo donacija za sebe. Prema

depeši koju je poslala misija SAD u NATO, nemački ambasador Ulrih Brandenburg

(Ulrich Brandenburg) kontaktirao je Daldera u vezi sa donacijom od pedeset miliona USD

za ANA Trast Fond u oktobru 2009. godine: „Prema Brandenburgu, taj novac je bio

namenjen za korišćenje u nekoliko specifičnih projekata - Školu logistike ANS u Kabulu,

Elektrotehnički fakultet u Mazar-e Šarifu i kasarnu ANA u Faizabadu, ali do sada nikakav

novac nije isplaćen za ove projekte. On je tvrdio, na primer, da je izgradnja škole logistike

zaustavljena“ [10NATO052].

Ono što je zaista mučilo Nemce, međutim, bila je činjenica da Amerikanci ne samo
da su odugovlačili sa isplatom novca, nego su i naplaćivali porez na priloge. Depeša
prenosi nemačku zabrinutost za ,,oko petnaest posto administrativne takse na sve donacije
u fond, koju navodno naplaćuje inžinjerski korpus vojske SAD“. Brandenburg je rekao da
je to više nego pitanje tehničkog budžeta i upravljanja projektima“ i da, dok je nemački
Bundestag bio spreman da izvrši buduća plaćanja fondu „parlamentarna pitanja i brige o
tome kako se upravlja početnim prilozima od pedeset miliona USD mogla bi ovo učiniti
izuzetno teškim“.

Po Dalderovom mišljenju, Nemci su imali pravo. „Iako mogu postojati dobri

razlozi za petnaest posto naknade - razumemo da je to naknada za vanredne situacije, a ne
administrativne prirode“, napisao je Vašingtonu. „Pojava da SAD naplaćuju saveznicima
prekomernu naknadu za korišćenje novca koji su donirali ANA Trast Fondu može se teško

113

objasniti tokom parlamentarne rasprave... Stoga pozivamo Vašington da razmotri ovo
pitanje kako sa političkog, tako i sa tehničko-finansijskog aspekta, sa što je više moguće
transparentnosti. „Uprkos Dalderovom priznanju krivice, to pitanje nije rešeno u korist
Berlina. Der Spiegel je objavio kako su američki zvaničnici tvrdili da su im ruke bile
vezane tokom nadgledanja nabavke i upravljanja fondovima u ANA trastu: „Bio je,
međutim, barem jedan gest dobre volje,“ novine su izvestile. „Amerikanci su vratili tri
milona evra nazad u Bundesver. “17

Neke depeše odražavaju ozbiljniju zabrinutost. U ovim situacijama, Kejblgejt
fajlovi otkrivaju da su američke diplomate, gde je to moguće, bile zabrinute zbog
frustrirajuće evropske brige o pravdi i odgovornosti u ratu protiv terorizma, dok su javnost
držali u mraku. Ovo je najočiglednije bio slučaj koji se odnosio na dugogodišnje probleme
u središtu rata protiv terorizma, kao što je svetski program Vašingtona koji se odnosi na
vanredna izručenja. Krajem 2005. godine, Noćne vesti Bi-Bi-Sija izvestile su da Irski
aerodrom Šenon možda služi kao pit stop za iznajmljeni vazduhoplov CIA koji prevozi
osumnjičene teroriste na takozvana crne lokacije za ispitivanje i mučenje. Ogorčenje
javnosti širom Irske se razbuktalo, posebno u Šenonu. Aerodrom je nastavio da bude
žarište protesta18 nakon američke invazije Avganistana i Iraka, kada je otkriveno da vojska
SAD koristi Šenon kao tranzitnu tačka za vojne avione SAD probijajući svoj put do i od
ratišta. Za mnoge Irske aktiviste i političare, američke operacije prebačene preko
aerodroma predstavljaju kršenje irske neutralnosti u Iraku. Depeša iz 2004. godine navodi
da, iako suočeno sa ovim javnim neslaganjem, „stanje američko-irskih odnosa ostaje jako
kao i uvek. Irska i dalje omogućava vojsci SAD da dopunjuje gorivo na aerodromu Šenon“

[04DUBLIN867].
Izveštaj Bi-Bi-Sija je sve to promenio. Depeša iz 2010. godine napominje da je

„krajem 2005. i početkom 2006. godine, rasprava širom EU o vanrednim izručenjima
slično galvanizovala“ one članove javnosti koji su protiv rata ,,na osnovu pitanja vojnog
pristupa SAD aerodromu. “ Depeša dalje sa neprijatnošću pokazuje da je neslaganje
javnosti nateralo irsku vladu da „postavi ograničenja na određene oblike tranzita SAD na
Šenonu“, uključujući i zahtev da američka vojska rasčisti sav teret u tranzitu kroz
aerodrom, uključujući i „nesmrtonosne vojne predmete... Pokazatelji ovog trenda da se
ograniče američke operacije u Šenonu“, nastavlja se u depeši, „prvo su nastali... krajem
2005. godine“, kada je ,,MIP neformalno odbio Odeljenju za unutrašnju bezbednost (DHS)
da se osuđeni strani državljanin deportuje tranzitom iz Sjedinjenih Država kroz Šenon, bez
očigledne zabrinutosti da bi javnost pogrešno protumačila tranzit kao izručenje“ [06

DUBLIN 1020],

Ipak, moglo je biti i gore po Amerikance:

Ambasador Foli je zahvalio Ahernu zbog njegovog
nepokolebljivog odbijanja zahteva Irske komisije za ljudska
prava (IHRC) da vlada nadgleda sletanje vazduhoplova u Irskoj,
za koje se tvrdi da su bili umešani u takozvane letovi
vanrednog izručenja. Ahern je izjavio da izveštaj IHRC-a ne
sadrži nove informacije, ali je upozorio da bi se moglo
očekivati da opozicione stranke Fajn Gil i Laburistička stranka
nastave da postavljaju pitanja s vremena na vreme u nastojanju
da politički osramote vladu koju vodi Republikanska stranka.
Ahern je rekao da je nekoliko letova sa navodnim izručenjima
bilo pregledano u proteklih godinu dana i da su bili potpuno

114

čisti; on je ironično napomenuo da je poslednji let prevozio
šest golfera koji su bili na turneji. [07 DUBLIN916_a]

Ako su se zvaničnici i smejali, to je bilo kratkog daha. Ahem je rekao Foliju da je
„stavio svoj vrat na panj i da će platiti tešku političku cenu ako se ikada ispostavi da su
letovi izručenja ušli u Irsku ili ako neki budu otkriveni u budućnosti.“ Ahem je predložio
Amerikancima da bi rutinske pretrage vazduhoplova koji prolaze kroz aerodrom Šenon
dobro poslužile kako jednoj, tako i drugoj vladi ,,i pružile pokriće, ako izručenje ikada
izađe na površinu.“ Ahem je, primećuje se u depeši:

izgledao prilično uveren da su najmanje tri leta upletena u
izručenja dopunila gorivo na aerodromu Šenon, pre ili posle
obavljanja letova izručenja... dok je javni stav Aherna o
vanrednim izručenjima čvrst kao stena, njegova razmišljanja
tokom sastanka izgledaju manje uverljivo. Ovo je bio jedini
problem tokom sastanka koji ga je uznemiravao;tome je posvetio
dosta vremena. Činilo se da Ahern lovi ponovne garancije od
ambasadora da nijedan let izručenja nije u tranzitu preko
Irske, niti će biti u tranzitu u budućnosti. [07DUBLIN916_a]

Amerikanci nisu mogli da daju Ahemu takve garancije. Zapravo, letovi izručenja su
bili u tranzitu kroz Šenon. Jedan slučaj, koji je dokumentovao Amnesti Internešenel,
uključio je Binijama Mohamada, koji je bio zatvoren u Pakistanu i prebačen u Maroko
2002. godine, a onda kasnije u Zaliv Gvantanamo 2004. godine, gde je navodno mučen.
Amnesti navodi da se „avion koji je korišćen da se on prebaci u Maroko 2002. godine,
vratio u SAD preko Šenona i avion koji ga je prebacio od Maroka do Avganistana 2004.
godine, bio je u tranzitu preko Šenona“ na putu nazad.

Problemi Stejt departmenta sa Evropom nisu bili ograničeni na ono što se događalo
na evropskom tlu. U martu 2005. godine, italijanski obaveštajac je ubijen u Bagdadu na
kontrolnom punktu SAD. Iako nikada nije postalo jasno šta je dovelo do ubistva Nikole
Kaliparija, Vašington i Rim su imali različita objašnjenja o tome šta se dogodilo.
Zvaničnici SAD bili su nezadovoljni nalazima italijanske istrage o ubistvu, prema depeši iz
maja te godine, iako su im političari iz Rima pružili uveravanja da tamošnja vlada nije
imala nameru da postupa po svojim zaključcima:

Italijani su naglasili da je vlada Italije (GOI) htela da
stavi ovaj incident iza nas, da neće naškoditi našem jakom
prijateljstvu i savezu, i da to neće uticati na italijansko
angažovanje u Iraku. Italijani su rekli da, iako je američka
saradnja sa njima na zajedničkoj istrazi bila potpuno i
temeljno profesionalna, Italija se morala držati sopstvene
rekonstrukcije incidenta od 4. marta. Italijanski izveštaj,
rekli su, zaključio je da pucnjava nije bila namerna i da
nijedan pojedinac ne može snositi odgovornost za to, što daje
sudiji za prekršaje u krivičnoj istrazi manje šanse da istragu
vodi u punom krivičnom postupku. [05 ROME1506_a]

Depeša u nastavku napominje:

Iako se italijanski izveštaj ne slaže sa mnogim nalazima i
većim delom metodologije u izveštaju o incidentu američkog AR
15-6, nama će najviše koristiti ako se odupiremo iskušenju da

115

napadnemo italijansku verziju,tačku po tačku i umesto toga
trebalo bi pustiti da naš izveštaj govori sam za sebe. Iako je
naša pozicija da instinktivno branimo izveštaj SAD i
kritikujemo italijanski, shvatamo da posledice toga mogu biti
asimetrične: dok će kritika u italijanskom izveštaju teško
imati ozbiljne negativne posledice za vladu SAD, ako se učini
da je italijanska vlada nelojalana svojim javnim službenicima -
ili da se dodvorava da bi zadovoljila vladu SAD po ovom
pitanju, posledice za Berluskonijevu vladu i angažovanje
Italije u Iraku mogle bi biti ozbiljne.

Otprilike nedelju dana kasnije, druga depeša je ponovila ovu poziciju, uz
napomenu: ,,Mi i dalje pozivamo Vašington da obeshrabri glasnogovornike vlade SAD da
opovrgavaju italijanski izveštaj ili Berluskonijeve primedbe, tačku po tačku. Koliko god je
to moguće, trebalo bi da omogućimo našem izveštaju da govori sam za sebe o našem
pogledu na incident. To će ubrzati nestajanje predmeta sa političkog radara“
[05ROME1593_a], To se nije desilo. Godine 2007, italijanski sudija naložio je da se sudi
američkom vojniku kao odgovornom za smrt Kaliparija, po optužbama za ubistvo u Italiji.
Kasnije, te godine, italijanski sud je odbacio slučaj, tvrdeći da nema nadležnost po tom
pitanju. Žena koja je bila u automobilu sa Kaliparijem kada je upucan, rekla je: ,,Mi smo
odustali od pokušaja da pronađemo istinu o onome što se dogodilo Nikoli Kalipariju.
Arogancija Amerike, koja nikada nije želela ovo suđenje, je pobedila.“19

Snažna linija koju je držao Vašington u takvim stvarima nije pokazatelj
neprestanog samopouzdanja Stejt departmenta. Baš suprotno od toga. Strahovi diplomatije
SAD pojavljuju se u brojnim depešama, a najizraženiji su u onima koje se odnose na slučaj
Kaled El Masrija, nemačkog državljanina koga su otele snage bezbednosti dok je bio na
godišnjem odmoru u Makedoniji, u novogodišnjoj noći 2003. godine. El-Masrija - koga su
zamenili za poznatog operativca Al Kaide sa istim imenom - Makedonci su ga predali CIA,
koja ga je navodno prebacila u Avganistan, gdje je bio zatvoren i mučen. Kao što je El-
Masri kasnije napisao u Los Anđeles tajmsu:

Bio sam zatvoren u izolaciji više od tri nedelje. Onda sam
predat američkoj Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA) i onda
su me svukli, teško pretukli, okovali, obukli mi pelene,
ubrizgali mi drogu, okovali na pod aviona i prebacili u
Avganistan, gde sam bio zatvoren u prekršajnom zatvoru više od
četiri meseca. Dugo nakon što je američka vlada shvatila da sam
bio potpuno nevin čovek, stavili su mi povez preko očiju,
vratiti na avion, prevezli u Evropu i ostavili me na vrhu nekog
brda u Albaniji - bez ikakvog objašnjenja ili izvinjenja za
noćne more koje sam izdržao.20

Sjedinjene Države će kasnije pripisati El-Masrijeve patnje jednostavnom slučaju
pogrešnog identiteta. Iza kulisa, međutim, američki zvaničnici marljivo su radili kako bi
osigurali da trajno zaštite službenike CIA, koji su bili umešani u El-Masrijevo izručenje,
od evropske pravde. Konkretno, oni su bili zabrinuti zbog namere nemačkog pravosuđa da
uhapsi i procesuira trinaest operativaca CIA., koji su bili umešani u ovaj slučaj. U depeši
koja datira od drugog februara, 2007. godine, konzulat u Minhenu odgovorio je
Vašingtonu:

116

Kancelarija Minhenskog tužioca najavila je trideset prvog
januara izdavanje trinaest poternica za navodnim otmičarima
Kaled El-Masrija... Kancelarija Minhenskog tužioca, saopštila
je generalnom konzulu u Minhenu da je došlo do intenzivnog
medijskog pritiska da se deluje i da će oni tražiti međunarodni
nalog za hapšenje. Zamenik šefa misije razgovarao je sa
državnim sekretarom Bumgardenom koji je rekao da nemačka
Savezna vlada nije bila unapred upozorena na poternice.
Bumgarden je nazvao akciju tužioca „preuranjenom“ po njegovom
ličnom mišljenju. Bavarski kancelar je pozvao... da kaže da je
bio iznenađen i nezadovoljan postupcima tužioca. [07 BERLIN
200]

Depeša napominje da poternice ne bi mogle biti izdate bez dozvole Ministarstva
inostranih poslova ili Ministarstva pravde i da je misija dobila uveravanja od državnog
sekretara Bumgardena da će prethodno „izmeriti posledice na spoljnju politiku u slučaju da
minhenski tužilac traži međunarodnu poternicu. On je naglasio potrebu da ostane u
bliskom kontaktu sa vladom SAD kako se ova situacija bude razvijala“ [07 BERLIN 200],

U međuvremenu, u Madridu, američki zvaničnici poslali su Vašingtonu vest da su
španski mediji izveštavali o vezi između nemačkih akcija u slučaju El-Masri i španske
vojske. Dana, prvog februara 2007. godine, američka ambasada izdala je depešu kojom je
izveštavala o pokušajima španskog sudije da skine oznaku tajnosti sa vladinih dokumenata
kako bi se utvrdilo saučesništvo Španije u operacijama izručivanja SAD na kontinentu.

Sudija, Ismael Moreno, upitao je svoju vladu:

za izveštaj o tome „da li su španski aerodromi korišćeni u
navodnim događajima opisanim u izveštaju Saveta Europe pod
brojem 10957 od dvanaestog juna 2006. godine“, koji se odnosi
na pritvaranje dvanaest navodnih terorista... Sudija Moreno
odbio je predloge tužitelja kojim oni traže da se trinaest
osoba iz SAD koje su tužitelji optužili za otmice i mučenja,
formalno nazovu osumnjičenim... On je takođe odbio predlog
tužitelja koji zahteva svedočenje u slučaju direktora CNI,
Alberta Saiza, kao i njegovog prethodnika Horhea Deskajara
(brata generalnog direktora MIP-a za međunarodnu politiku
Rafaela Deskajara). Ovaj zahtev tužitelja potekao je sa sastanka
dvadeset osmog novembra 2001. godine između predsednika Buša i
tadašnjeg predsednika Aznara, nakon čega je Aznar navodno
izjavio da „su svi mehanizmi za saradnju u obaveštajnim
operacije“ na okupu. Ubrzo nakon toga,jedanaestog decembra,
dogodio se prvi navodni let CIA preko teritorije Španije. [07
MADRID 173_a]

Zanimljivo je da američke diplomate nisu bile toliko zabrinute oko detalja ovog
španskog slučaja kao što su, kako je izgledalo, bile za:

koordinaciju između sudije Morena u Španiji i nemačkih
istražitelja u slučaju El Masri. Španski mediji izvestili su
trideset prvog januara i prvog februara da su nemački
istražitelji koristili informacije iz izvora španskih vesti i
od španske civilne garde kada su naredili pritvor trinaest
„pripadnika CIA-e“ pod optužbom za otmicu i telesne povrede.
Tužitelji i ekstremne levo orijentisane strane političke
stranke će zajedno raditi da se ovo pitanje u Španiji stavi u

117

prvi plan... Element ove epizode koji najviše zabrinjava je
zajednički trenutak najave nemačkih tužilaca i istražnih sudija
u španskoj istrazi o letovima CIA, tajming koji ukazuje na to
da su koordinisali slučajeve pod svojom jurisdikcijom da bi
napredovali. Ova koordinacija između nezavisnih istražitelja će
zakomplikovati naše napore da upravljamo ovim slučajem na
diskretnom nivou između dveju vlada.
[07 MADRID 173_a]

Kao odgovor Nemačkoj, depeša od šestog februara, 2007. godine, prenosi da se tog
dana zamenik šefa misije Džon Kenig susreo sa nemačkim zamenikom savetnika za

nacionalnu bezbednost Rolfom Nikelom da izrazi:

snažnu zabrinutost Vašingtona zbog mogućeg izdavanja
međunarodne poternice u slučaju Al-Masri.Zamenik šefa misije
(DCM) je napomenuo da izveštaji u nemačkim medijima o raspravi
o ovom pitanju između sekretara i ministra inostranih poslova
Štajnmajera u Vašingtonu nisu bili tačni, u tome što mediji
ukazuju da vlada SAD nije bila zabrinuta dešavanjima u slučaju
Al-Masri. Zamenik šefa misije (DCM) je naglasio da to nije bilo
tako i da bi izdavanje međunarodnih naloga za hapšenje imalo
negativan uticaj na naše bilateralne odnose. [07 BERLIN 242]

Iako se depeša trudi da razjasni da „namera ambasade nije bila da preti Nemačkoj“,
teško je videti kako je američka pozicija mogla biti protumačena na bilo koji drugi način.
Kenig je rekao nemačkom zameniku savetnika za nacionalnu bezbednost Rolfu Nikelu da
bi Berlin trebalo da „pažljivo odmeri svaki korak zbog posledica na odnose sa SAD“.
Konig je, takođe, podsetio Nikela da Vašington, iako poštuje nezavisni autoritet nemačkih
sudova, „njegova odluka o izdavanju međunarodne poternice ili zahteva za izračenje
zahtevala bi saglasnost nemačke Savezne vlade, posebno MIP-a i Ministarstva pravde“.

Ono što sledi, međutim, odaje paniku koja se krije iza Kenigove taktike opasnog
momka. Iako su američke vlasti od ranije pretpostavljale da „nemačke savezne vlasti neće
dopustiti da se poternice izdaju“, Kenig poverava Nikelu ,,da su nas naknadni kontakti
doveli do verovanja da to nije bilo tako“. Mora se priznati da Nikel nije učinio puno da
ublaži Kenigovu zabrinutost. Depeša navodi da je on „naglasio nezavisnost nemačkog
pravosuđa... Sa sudske tačke gledišta, činjenice su jasne, a minhenski tužilac je ispravno
postupio“. Iako je Nikel priznao da će „Nemačka morati da ispita posledice na odnose sa
SAD... on je ukazao na naše političke razlike o tome kako bi se vodio globalni rat protiv
terorizma, na primer oko prikladnosti objekta Gvantanamo i navodne upotrebe izračenja“.
Uprkos svemu tome, čini se da je Vašington konačno dobio šta je hteo. Nemačka nije
vršila pritisak za izračenje bilo kog Amerikanaca koji je umešan u slučaj El-Masri. A iako
je Evropski sud pravde presudio krajem 2012. godine da je El-Masri mučen od strane CIA

dok je bio u pritvoru, to je ipak usmerilo krivicu na Makedoniju. Sud je presudio da je ta
država prekršila Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i naložio Makedoniji da isplati
naknadu štete u iznosu od 78.000 USD.20

Slučaj El-Masri nije bio jedinstven. 2003. godine, Abu Omara, radikalnog
sveštenika iz Milana u Italiji, otvoreno su oteli obaveštajci CIA i Italije, a onda, prema Der
Spigelu, „prebacili avionom iz Italije do Egipta preko Nemačke. Tamo su ga, Omar tvrdi,
bratalno zlostavljali egipatski obaveštajni oficiri“.21 Nekoliko godina kasnije, nakon
otkrivanja slučaja Omar, italijanski Vrhovni sud podigao je optužnicu protiv dvadeset tri

118

oficira CIA u vezi sa Omarovim izračenjem i mučenjem. Slučaj je postao prioritet za
američke zvaničnike, koji su izneli svoje nezadovoljstvo direktno pred pažnju italijanske
vlade. Već 2006. godine, kada je namera suda postala jasna, Ronald Spolji, tadašnji
ambasador u Italiji, jasno je stavio do znanja podsekretara premijera, Đaniju Leti, da će
sudbina špijuna SAD imati direktan uticaj na odnose između SAD i Italije.

Suđenje dvadeset trojici duhova je napredovalo bez obzira na američke prigovore, i
postalo je predmet najvišeg nivoa bilateralnih razgovora između Vašingtona i Rima. 2010.
godine, tadašnji ministar odbrane Robert Gejts sastao se s italijanskim premijerom Silviom
Berluskonijem kako bi razgovarali o širokom programu u vezi bezbednosnih pitanja važnih
za obe zemlje. Pre zatvaranja, Gejts je izneo slučaj Abu Omar pred Berluskonija, i izvršio
pritisak na italijanskog lidera da zaštiti američko osoblje umešano u Omarovo izračenje od
italijanskog pravosuđa. Depeša Vikiliksa izveštava da je Gejts:

zatražio od Berluskonija pomoć da bi se potvrdila nadležnost
SAD nad pukovnikom Romanom, jednim od optuženih u slučaju Abu
Omar, po Sporazumu o statusu snaga u NATO (NATO SOFA).
Berluskoni i savetnik kabineta, Leta, uverili su ministra
odbrane da italijanska vlada naporno radi da reši ovu
situaciju. Berluskoni je održao duži govor o italijanskom
pravosudnom sistemu koji ga je često imao na meti, budući da
njime „dominiraju levičari“, na nivou javnog tužioca.
Berluskoni je predvideo da će „sudovi raditi u našu korist” po
žalbi, uz napomenu da su apelacioni sudovi višeg nivoa znatno
manje politizovani nego lokalni sudovi.[10ROME174]

Gejts je takođe pogurao svoj slučaj s italijanskim ministrom odbrane Ignaciom La
Rusom, zahvalivši La Rusi:

na njegovim naporima da italijanski ministar pravde pošalje
dopise relevantnim pravosudnim organima potvrđujući nadležnost
SAD nad pukovnikom Romanom... La Rusa je savetovao SAD da budu
još prisutnije u žalbenom postupku i da ne dozvole samo
italijanskoj vladi da napravi slučaj oko priznanja američke
nadležnosti. On je napomenuo da je zakasnela potvrda sudske
nadležnosti dala tužiocima priliku da politizuju to pitanje.
Ministar odbrane podsetio je La Rusu da je odluka SAD da ne
traži odmah sudsku nadležnost doneta na savetu italijanske
vlade i nije dobro poslužila interesima SAD. [10ROME172]

Nezavisno od Berluskonija i uveravanja njegove vlade, sud u Milanu nastavljao je
dalje sa gonjenjem Amerikanaca umešanih u slučaj Omara. 2009. godine, milanski sud je
osudio dvadeset Amerikanaca optuženih za ilegalno izručivanje i osudio ih u odsustvu.
Trojica Amerikanaca, uključujući i šefa stanica CIA u Rimu, dobilo je diplomatski
imunitet i oslobođeni su optužbi protiv njih. Četiri godine kasnije, žalbeno veće poništilo je
oslobađajuću presudu i osudilo ova tri Amerikanca na kaznu zatvora. Takođe je osudio
italijanskog šefa vojne obaveštajne službe na deset godina zatvora zbog njegove uloge u
fijasku Omar.22 Sva dvadeset tri Amerikanca su ostala na slobodi, zahvaljujući uspešnim
naporima Bušove i Obamine administracije da odbiju zahteve za izručenje iz italijanskih

sudova.
Iako su Sjedinjene Države izbegle odgovornost za afere Omar i El-Masri, njihovi

obračuni sa evropskim sudovima su se nastavili. U narednih nekoliko godina, američke

119

diplomate u Madridu sarađivale su sa članovima španskog pravosuđa i vlade da bi sprečile
slučajeve kojima je cilj da dovedu pred sud zvaničnike SAD i vojno osoblje. Između
ostalih incidenata o kojima se izveštava u depešama, zvaničnici SAD uspeli su da nateraju
špansku vladu da odbaci istragu o ubistvu španskog novinara koga su u Iraku ubili
američki vojnici i u velikoj meri izvršio pritisak na Madrid da zakopa istragu o takozvanoj
„Bušovoj šestorci“ - koja uključuje Alberta Gonzalesa, Džeja Bajbija, Daglasa Feita i
Džona Jua - za njihovu ulogu graditelja pravnog sistema koji opravdava američku praksu
mučenja i druge zločine počinjene u ratu protiv terorizma. Sve do 2009. godine, Obamina
administracija je kontinuimo pretila i nagovarala španske vlasti da slučaj nestane [09

MADRID 392].
Bela kuća je otišla toliko daleko, da je poslala bivšeg predsednika Republikanske

stranke Mela Martineza u Madrid, gde je podsetio tamošnjeg Ministra inostranih poslova
da bi, ako vlada dozvoli da slučaj krene napred, to „imalo ogroman uticaj na bilateralne
odnose“. Zašto je Obamina administracija bila toliko zabrinuta za sudbinu Bušove šestorke
objašnjeno je u jednoj depeši koja datira od prvog aprila 2009. godine: „Činjenica da ova
žalba ima na meti bivše administrativne pravne službenike, to može predstavljati 'odskočnu
dasku' za strategiju koja je osmišljena da utre put pritužbama protiv još viših zvaničnika“ -
zastrašujući presedan za svaku državnu izvršnu vlast [09 MADRID 347]. Depeša
komentariše da će španska vlada, ,,bez obzira na neslaganja s Bušovom administracijom,
smatrati ovaj slučaj nepodesnim... Na taj način rečeno, ne znamo da li bi vlada bila
spremna da preuzme rizičan korak u pokušaju da iza scene utiče na preporuku tužioca u
ovom slučaju, ili na to kakva bi bila njihova reakcija“. Od januara 2015. godine, slučaj se
ipak probija, doduše polako, kroz španski sistem.

Američki zvaničnici su bili posebno zabrinuti zbog uloge koju je u ovom i u drugim
slučajevima imao istražni sudija Baltazar Garson, koji je stekao slavu tokom osamdesetih,
izdavanjem naloga za hapšenje Augusta Pinočea. Garson je, takođe, bio uporan u gonjenju
Sjedinjenih Država za nedela u ratu protiv terorizma. On je očigledno preplašio Stejt
department. Prema jednoj depeši, Garson „očigledno ima antiameričku crtu (o čemu
svedoče povremeni oštri editorijali u španskoj štampi koji kritikuju Gvantanamo i aspekte
onoga što on naziva ,,rat protiv terorizma koji vode SAD“), a mi svakako nemamo nikakve
iluzije o pojedincima sa kojima imamo posla“ [07 MADRID 2282], Garson je vodio niz
različitih istraga protiv Sjedinjenih Država, čak i kada se našao na udaru njihove vlade
zbog razmatranja zločina koje su počinile španske vlasti pod Frankovim režimom.
Vašington je bio zabrinut zbog toga što, ukoliko bi Garsona istisnuli iz sudstva, on ne bi
otišao tiho: „Takođe se bojimo da bi Garson - baš suprotno od toga da bi bio obeshrabren
pretnjama disiplinskog postupka - mogao dočekati priliku da postane mučenik, znajući da
će slučaj privući pažnju širom sveta“ [09MADRID440]. Garson je konačno uklonjen sa
sudijske stolice 2010. godine, a 2012. godine španski sud ga je osudio zbog nedoličnog
ponašanja tokom neke druge istrage. Kasnije te godine, Garson je pristao da bude glavni
branilac Džulijanu Asanžu, osnivaču Vikiliksa, u njegovom slučaju azila u Velikoj

Britaniji.

Za vreme posete Briselu tokom krize u Ukrajini 2014. godine, predsednik Obama je
održao govor kojim okuplja svoje evropske saveznike da se suprotstave ruskoj agresiju na
Krimu. U svom obraćanju, Obama je priznao: ,,Ni SAD ni Evropa nisu savršeni u
poštovanju svojih ideala. Niti mi tvrdimo da smo jedini arbitar onoga što je dobro ili loše u
svetu“. On je nastavio: ,,Mi smo ljudi, na kraju krajeva, i mi se suočavamo sa teškim
odlukama o tome kako da iskoristimo naše snage. Međutim, deo onoga što nas čini

120

različitim je da mi pozdravljamo kritike, baš kao što pozdravljamo odgovornosti koje
dolaze s globalnim vođstvom.“

Depeše Vikiliksa pokazuju upravo suprotno. U dokumentima koji se odnose na rat
protiv terorizma, konkretno, diplomate SAD nastoje da prikriju neslaganje evropskih vlada
oko kritičnih američkih akcija i traže da, kad god je to moguće, izbegnu odgovornost kada
ponašanje Vašingtona predstavlja jasno kršenje međunarodnog prava. Prema depešama,
osoblje Stejt Departmenta koristi i šargarepu i pretnju štapom, iza zatvorenih vrata, kako bi
obezbedilo da njihovi evropski saveznici postanu poslušni. Očekivanje je nepogrešivo -
uvek kada moćne grupe ili pojedinci na kontinentu izazovu vlast u Vašingtonu da
nekažnjeno procesuira svoj rat protiv terorizma, evropske vlade moraju da učine da
problemi nestanu ili trpe veliku štetu u svojim bilateralnim odnosima sa Sjedinjenim
Državama. U većini slučajeva, kao što dugi defile depeša ukazuje, oni su stali u red.

Američke diplomate na sličan način nisu sklone poštovanju mišljenja strane
javnosti kada su ona protiv interesa američkih multinacionalnih kompanija. Zaista,
insistiranje SAD da je protivljenje Evrope GMO jednostavno proizvod njenog vlastitog
neznanja, ukazuje na to da je civilizacijska misija kolonijalnih projekata živa i zdrava u
doba američkog imperijalizma - čak i u odnosu na bivše kolonijalne sile u Evropi.
Kejblgejt dokumenti dosledno ukazuju na to da evropska javnost nema prave informacije i
razumevanje koje bi joj omogućilo da donosi korisne odluke za sebe. Vašingtonu je, dakle,
data u zadatak odgovornost da ih dovede do viših stanja svesti. Kada se pokazalo da su ovi
napori neproduktivni, međutim, američke diplomate nisu oklevale, na osnovu onoga što se
nalazi u depešama, da razmotre primenu čvršće ruke. Baš kao što je rat protiv terorizma
izbegavao stroge odredbe međunarodnog prava, isto tako američke diplomate odbacuju
evropski suverenitet, kada je u pitanju zaštita interesa korporativne moći.

Ipak, zbog svega ovog, američka sila na kontinentu ima ograničenja; američke
diplomate imaju svoje strahove. Uspehe prinude američke hegemonije koji su navedeni u
ovom poglavlju je nemoguće poricati, to je sigurno, ali oni takođe odslikavaju moć ljudi da
se odupru strahovitim ispadima imperijalne manipulacije. Oštar otpor genetski
modifikovanoj hrani u Evropi, bez obzira na značajne investicije novca i vremena, jedan je
primer ovog otpora. Stalni pritisak na kontinent da optuži Amerikance odgovorne za
zločine počinjene u ime rata protiv terorizma - i anksioznost koju to izaziva kod zvaničnika
SAD - još je jedan primer ove snage. Zaista, prava vrednost tajne riznice depeši koju je
objavio Vikiliks nije u njihovom ogromnom broju, niti čak u njihovim najeksplozivnijim
otkrićima. Umesto toga, Kejblgejt je izvanredan zbog otkrivanja unutrašnje mašinerije
spoljne politike SAD, zbog bezbroj haotičnih zapleta Vašingtona, i - što je najvažnije -
zbog onih dodirnih tačaka gde su izazovi američkim imperijalističkim interesima
najefikasniji.

121

7. RUSIJA

Ras Velen (Russ Wellen)

Među najznačajnijim depešama koje je Vikiliks obelodanio svetu su one dobijene
iz ambasade SAD i njenih konzulata u Rusiji. Pokrivajući period od 2002. do 2010. godine,
one nam mogu omogućiti da izbliza sagledamo kako funkcionišu odnosi između Amerike i
Rusije tokom najvećeg dela prve decenije novog milenijuma. Iako tenzije nikada nisu

dostigle crvenu liniju bezbednosti, kao za vreme Hladnog rata, sukobi su bili brojni. Na
primer, Sjedinjene Države su prigovarale Rusiji zbog povlačenja demokratskih reformi:
ograničavanja novinara, ubijanja disidenata i oduzimanja radio stanica, kao i plana

Vladimira Putina da ukine izbore za guvernere i umesto toga ovlasti Kremlj da ih imenuje.
Rusija se, u međuvremenu, usprotivila što je NATO primio u članstvo zemlje

bivšeg istočnog bloka - Bugarsku, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju, kao i tri baltičke
države. Na kraju krajeva, Mihail Gorbačov je verovao da se, u zamenu za to što je Rusija
prihvatila ujedinjenje Nemačke, NATO neće proširivati na istok, što bi predstavljalo
geopolitičku pretnju Rusiji i smanjilo njenu sferu uticaja. Niti je Rusija bila zadovoljna
kada je predsednik Džordž V. Buš povukao Sjedinjene Države iz Ugovora o
antibalističkim raketama da bi nastavila razvoj raketnog sistema odbrane SAD, uključujući
i raspoređivanje u bivšem istočnom bloku, na teritoriji Poljske i Češke. Ako dodamo
američku podršku Ružičastoj revoluciji u Gruziji i Narandžastoj revoluciji u Ukrajini, onda
se mora razumeti ruski otpor prema potezima SAD i NATO alijanse.1

Brojne depeše koje bacaju svetlo na neka od ovih pitanja će biti istražene, kao i
ugovori o satelitskom nadzoru i nuklearnom naoružanju. Ipak ćemo, prvo, ukratko ponovo
pregledati senzacionalnije depeše koje su postale poznate kada su zapadni komentatori
zavirili u njih u vreme curenja. Ne iznenađuje da one bacaju na Rusiju loše svetlo i ne
odražavaju ruske primedbe na politiku Sjedinjenih Država.

Među njima bila je i depeša pod nazivom „Adresa Međvedeva i politika tandema“.
Zamenik šefa misije u američkoj ambasadi u Moskvi, Erik Rubin, klasifikovao je ovu
depešu kao poverljivu, što je rezime mišljenja kontakata ambasade osam meseci nakon što
je Medvedev bio izabran za predsednika. Neki, piše, tvrde da „Medvedev nastavlja da
glumi Robina Putinovom Betmenu, okružen timom lojalnim premijeru, a koji kontroliše
Putinova dominacija nad zakonodavnom i regionalnom elitom“ [08 MOSKVA 3343].
(Iako je to zvanje bilo odbačeno zajedno sa Sovjetskim Savezom, termin „predsednik
vlade“ se ponekad zamenjuje sa terminom ,,premijer“, koje je bilo Putinovo zvanje u to

vreme.)
Još jedna depeša baca loše svetlo na Rusiju, pod nazivom „Susret ministra odbrane

Gejtsa sa francuskim ministrom odbrane Hervom Morinom“, koju je kao poverljivu
klasifikovao Aleksandar Veršbov (Alexsander Vershbow), pomoćnik ministra odbrane za
međunarodnu bezbednost (uglavnom NATO). Tom prilikom, Gejts je nastojao da uveri
Morina da se suzdrži od prodaje amfibijskog jurišnog broda Rusiji - plan na koji su druge
države saveza NATO, kao i Gruzija, takođe imale prigovor. Depeša glasi: „Neki saveznici,
zbog svog iskustva u prošlosti, još uvek su vrlo zabrinuti zbog Rusije, a nisu ni sigurni

koliko da veruju zapadu. Ministar odbrane [Gejts] primetio je da je ruska demokratija
nestala, a vlada je bila oligarhija koju vode službe bezbednosti „[10PARIS170].

122

Depeša pod nazivom „Ispitivanje Putinove radne etike“ je oštro kritikovala Putina
iako, bez sumnje, predstavlja malo drugačije interesovanje. Kako je klasifikovao
ambasador u Rusiji, Džon Bajerli (John Beyrle), ona predstavlja shvatanje dva izvoma
posmatrača iz Rusije. Direktor Nove ekonomske škole Sergej Gurijev rekao je da je Putin
bio ,,rastrojen“ i ,,nezainteresovan“, a generalni direktor Centra za političke informacije,
Aleksej Muhin je rekao, „vladine operacije dan-za-dan su u rukama 'stvarnog premijera'“,
pri čemu je mislio na prvog zamenika premijera, Igora Šuvalova.

Iako je anketa pokazala da „većina Rusa i dalje vide Putina kako ,,vodi“ zemlju...

direktor Fondacije Evroazija, Andrej Kortunov, nam je rekao da je dobro poznato da se
Putinu nije sviđalo da dolazi u rusku Belu kuću, gde je bio suočen sa gomilom papira o
pitanjima od minimalnog značaja, na koje nije želeo da troši svoju energiju“ [09

MOSKVA 532].
Ono što takođe privlači značajnu pažnju su one depeše u kojima ambasada

izveštava kako vidi kompciju u Rusiji kao nepopravljivu. Depeša koju je poslao Bajerli
pod nazivom „Dilema Lužkov“ opisuje Moskvu i njenog gradonačelnika Jurija Lužkova
(Yury Luzkhov), koji će uskoro biti otpušten sa pozicije koju je držao od 1992. godine,
pošto je njegova korupcija postala previše očita čak i za Kremlj. „Analitičari identifikuju
troslojnu strukturu u kriminalnom svetu Moskve“, depeša navodi, u kojoj kriminalni
elementi „uživaju 'krysha' (termin iz kriminalnog sveta/mafije doslovno znači 'krov' ili
zaštita) koja se provlači kroz policiju, Federalne službe bezbednosti (FSB), Ministarstvo
unutrašnjih poslova (MUP) i tužilaštvo, kao i kroz birokratiju moskovske gradske vlasti“.
Da budem precizniji, „Lužkov je na vrhu. FSB, MUP i milicija su na drugom nivou. Na
kraju, obični kriminalci i korumpirani inspektori su na najnižem nivou. Ovo je neefikasan

sistem u kojem kriminalne grupe popunjavaju prazninu u pojedinim oblastima, jer grad ne
pruža neke usluge“ [10MOSCOW317],

Poslednja depeša koju ću izdvojiti da privučem medijsku pažnju je nosi naziv
„Atentat na Litvinjenka: Reakcija u Moskvi“. Nju je klasifikovao ambasador Vilijam Bams
i tu se nabrajaju razne teorije o kobnom trovanju bivšeg službenika FSB-a Aleksandra

Litvinjenka u Londonu, novembra 2006. godine.
Godine 1998, Litvinjenko je bio jedan od grupe oficira FSB-a koji su optužili svoje

nadređene za pokušaj atentata na ruskog oligarha Borisa Berezovskog u Velikoj Britaniji,
gde mu je bio odobren azil. Litvinjenko je takođe napisao knjigu u kojoj je optužio FSB da
je iscenirao bombaške napada na ruske stanove 1999. godine, u kojima je poginulo skoro
tri stotine ljudi, kao i druga teroristička dela, kako bi se osigurao Putinov izbor.

Teorije koje su navedene u depeši su sve prisutne, naizmenično okrivljujući Putina
i pokušavajući da ga diskredituju. Na primer, povezivanje Litvinjenkovog ubistva sa
novinarkom Anom Politkovskom, koja je bila čvrst Putinov protivnik i koja ga je progonila
zbog Drugog čečenskog rata, moglo je biti sasvim prirodno. Ali obrazloženje, kao što je
naveo Aleksej Venediktov, šef nezavisne radio stanice, bilo je sve samo ne to. Depeša

glasi:

Po njegovom kazivanju, oba ubistva, uz možda još neka
koja će doći,deo su nastojanja da se Putin primora da ostane
na vlasti, nakon 2008.godine. U stvari, čineći da postane
'persona non grata' na Zapadu. (Putin je u više navrata
insistirao da će otići kada mu istekne mandat u 2008.
godini)... Venediktov je povezao dva atentata da bi iskorenio
ili oterao u penziju vojne ili obavještajce FSB-a koji su pod

123

kontrolom snaga unutar ili van Kremlja. Putin, mislio je
Venediktov, dobro zna pravila igre koja se igra, ali je
nemoćan da je zaustavi; delom zato što nije siguran koga da
smatra odgovornim. Venediktov se pridružio ovdašnjem
generalnom gledištu da Putin ceni svoj ugled na Zapadu, i
sabotiranje tog ugleda je jedan način da ga nateraju da
preispita svoju odluku da napusti Kremlj 2008.godine. [06
MOSKVA 12751]

Očigledno, agenti su mislili da bi bilo korisno za FSB da zadrže na dužnosti bivšeg
potpukovnika, a ne njegovog prethodnika iz KGB. Pošto je upleten u Litvinjenkovu smrt,
Putin će tražiti da otkupi svoj ugled. O tom slučaju, depeša glasi: „Maša Lipman iz
moskovskog Karnegi centra upozorila je da se ne podleže teorijama zavere“. Ona je istakla
da nedavno nasilje delom odražava osećaj, „barem u Kremlju, da Putin više nema potpunu
kontrolu, pošto njegova moć opada kako se približava kraj mandata“. Ključni komentar u
depeši da „kakva god bila konačna istina [o Litvinjenku] - i možda se nikada neće saznati -
ovdašnja tendencija da se gotovo automatski pretpostavlja da je neko iz ili blizu Putinovog
unutrašnjeg kruga autor ovih smrtnih slučajeva, dovoljno govori o tome šta se očekuje od
ponašnja Kremlja“ [06 MOSKVA 12751].

Pre i za vreme curenja iz deponije Kejblgejta, mnogi stručnjaci za spoljnu politiku
refleksno su postavili pitanje da li će to pogoditi odnose SAD i Rusije. Na primer, Fred Vir
(Fred Weir) je izvestio za Hrišćanski naučni monitor:

Bivši ruski ambasador u Belgiji, Dmitri Rjurikov (Dmitry
Ryurikov), kaže da će... ovo zamutiti diplomatske vode, možda u
godinama koje dolaze.
,,To je škakljiv problem i može izazvati pogoršanje odnosa,
skandale, poricanja, pa čak i dovesti do sudske tužbe... Jedna
grupa ljudi bi ih mogla pročitati i reći: „Rekli smo vam da
Amerikanci ne mogu [doslovno] biti pouzdani", a druga grupa
može reći: „Uvek smo znali da su ti ljudi koji privatno
razgovaraju sa diplomatama SAD nitkovi koji su spremni da
prodaju svoju zemlju“ kaže on.2

Na isti način, Heder Harlburt je napisala u u Novoj republici:

Ruski lideri će verovatno postati bojažljivi oko nastavka
dubinske obaveštajne razmene koju su nastavili u okviru
sadašnje administracije, kao što je Sem Čerep iz Centra za
američki progres napomenuo: „Posledice u pogledu odnosa između
SAD i Rusije je teško preceniti. Toliko počiva na poverenju
između pojedinaca u vezi kao što je ova, u kojoj se prtljag
međusobne sumnje prenosi decenijama unazad.“3

Da li su te bojazni bile realizovane, teško je utvrditi. Posle ruske podrške
separatistima u Ukrajini i njene aneksije Krima, neprijateljstvo između SAD i Rusije može
zaseniti svo nepoverenje koje je posejao Kejblgejt. Ali zabrinutost zbog štete koja je naneta
odnosima između država nije u domenu Vikiliksa: neka diplomate očiste vlastiti nered.
Ipak je ironično, ono što je razljutilo Ruse možda više nego bilo koja depeša, bio je opisani
dokument. Ne samo da nije bio klasifikovan kao poverljiv, već je bio otvoren izvor.

Spoljni poslovi su organ Saveta za spoljne odnose. Ogrezao u uverenju da elite
moraju da vode demokratiju, Savet je radio sa vladom SAD kako bi obezbedio američku

124

hegemoniju. Na primer, Fondacija Rokfeler finansirala je ratne i mirovne studijske grupe,
tajni projekat Saveta u saradnji sa Stejt departmentom SAD da razviju plan o dominaciji
SAD nakon Drugog svetskog rata.4

U članku Spoljnih poslova iz 2006. godine pod naslovom „Uspon nuklearnog
primata SAD“, politički dvojac Kir Liber i Deril Dž. Pres su napisali: „Kada bi Sjedinjene
Države pokrenule nuklearni napad protiv Rusije (ili Kine), ciljanim zemljama bi ostao
samo mali arsenal koji bi preživeo - ukoliko bi uopšte bilo šta i ostalo. U tom trenutku, čak
i relativno skroman ili neefikasan sistem protivraketne odbrane mogao bi biti dovoljan za
zaštitu od bilo kakvih osvetničkih udara“. U stvari, Liber i Pres su napisali: „Verovatno će
uskoro biti moguće da Sjedinjene Države unište nuklearni arsenal dugog dometa Rusije ili
Kine, nakon prvog udara“. Zbog faktora kao što su ,,niz poboljšanja u nuklearnim
sistemima Sjedinjenih Država“ i „strmoglavi pad ruskog Arsenala“, zaključili su da „prvi
put u skoro pedeset godina, Sjedinjene Države stoje na pragu postizanja nuklearnog
primata“.5

Ubrzo nakon objavljivanja ovog članka, ambasador u Rusiji, Vilijam Barns,
klasifikuje depešu pod nazivom „Članak o nuklearnom primatu SAD pogodio je u živac“:

Aleksej Arbatov, bivši zamenik predsednika Odbora za odbranu u
Dumi, postavio je pitanje o članku, dvadeset osmog marta na
sastanku sa nama. On je priznao da autori nisu poznati, ali je
rekao da objavljivanje članka u Spoljnim poslovima ipak daje
auru „poluslužbene izjave“. Arbatov, koji predsedava
savetodavnom grupom za strateška pitanja u Savetu bezbednosti,
rekao nam je da su tamošnji zvaničnici bili zbunjeni. On je
rekao da su neki u Kremlju videli članak u sklopu niza paljbi
čiji je cilj Rusija i ukazao na „ponižavajuće reference za
Rusiju u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD, optužbe da je
Rusija prenela vojne informacije Sadamu i nedostatak priznanja
SAD Ruskih ovlašćenja u njenom susedstvu.“

Bivši premijer Jegor Gajdar (Yegor Gaidar), takođe se pridružio horu jadikovanja u
Fajnenšal tajmsu od dvadeset devetog marta, uz napomenu da je članak Spoljnih poslova
imao „eksplozivni efekat... Čak i ruski novinari i analitičari koji nisu skloni histeriji ili
antiamerikanizmu videli su članak kao izražavanje zvaničnog stava SAD.“ Gajdar je tvrdio
da „ukoliko je neko hteo da izazove Rusiju i Kinu da blisko sarađuju oko raketa i
nuklearnih tehnologija, bilo bi teško naći iskusniji i elegantniji način da se to učini.“

Ljutnja zbog članka možda je podstakla još jednog Rusa da učini nešto hrabro -
umesto njegovih uobičajenih izraza anksioznosti - oko protivraketne odbrane:

General-pukovnik Nikolaj Solovstov, zapovednik ruskih
strateških raketnih snaga, fokusiran na tvrdnju članka da bi
BMD [odbrana od balističkih raketa] tehnologija mogla pružiiti
SAD štit od prvog napada. On je konstatovao u intervjuu: „Mi
smo uvek uspevali da pronađemo sredstva za očuvanje i
obnavljanje naših strateških nuklearnih [doslovno] potencijala.
Trenutne tehnologije omogućavaju da se razviju nove rakete i
drugo oružje za nadmudrivanje čak i najefikasnijih ABM
sistema.“

125

Barns zaključuje: „Prognoza članka o nuklearnom primatu SAD igra na duboko
usađene ruske strahove i podriva napore da se izgradi poverenje da naši napori u vezi
BMD ne idu na račun bezbednosti Rusije“ [06 MOSKVA 3333].

Ubeđenje koje su imali Rusi da američki raketni štit u Evropi nije usmeren na Iran,
kao što tvrde Sjedinjene Države, već ka Rusiji, biće istraženo u kasnijem delu.

Na severnoj granici sa Rusijom, Južna Osetija, mesto devetodnevnog rusko-
gruzijskog rata 2008. godine, iz svih praktičnih razloga je autonomni etnički region

Gruzije. U isto vreme kada je Gruzija proglasila nezavisnost od Rusije 1991. godine, lideri
Južne Osetije tražili su da se odvoje od Gruzije. Kao odgovor, Gruzija je pokrenula vojnu
ofanzivu, ali su je porazili secesionisti Južne Osetije, koje su u borbi nezvanično podržali
Rusi. Godine 1993, Gruzija je ponovo napala Južnu Osetiju, kao i Abhaziju, drugu etničku
enklavu na severo- zapadu Gruzije, da bi sprečila otcepljenje. Gruzija je opet izgubila i obe
pokrajine su zadržale svoju autonomiju.6

Godine 2003, hiljade su se okupile u znak protesta zbog rezultata parlamentamih
izbora i da pozovu na ostavku predsednika Eduarda Ševardnadzea (Eduard Shevarnadze),
koji je predstavljao zaostatak iz sovjetske ere. Kada je poslao oružane snage na ulice,
demonstranti su im ponudili crvene ruže, kao odgovor na to, mnogi vojnici su predali
oružje. Demonstranti su potom upali u parlament, gde je Ševardnadze držao govor. Njihov
vođa, Mihail Sakašvili (Mikhail Saakashvili), mahnuo je ružom ispred njegovog lica i
Ružičasta revolucija je bila na pragu uspeha. Naredne godine, provašingtonski, pro-NATO
Sakašvili je izabran za predsednika i njegova stranka je pobedila na parlamentarnim
izborima.7

Kada je Gruzija intenzivirala vojnu prisutnost na svojoj granici sa Južnom Osetijom
u avgustu 2008. godine, secesionisti su to videli kao provokaciju i izvršili napad. Sedmog
avgusta, oko osamnaest časova, Gruzija je proglasila primirje, ali manje od pet sati kasnije,
podmuklo je napala Činvali, glavni grad Južne Osetije, raketama i artiljerijom, zatim je
izvršila invaziju sa hiljadu pet stotina vojnika. Na kraju, u gruzijskom napadu na Južnu
Osetiju ubijeno je oko sto šezdeset boraca Južne Osetije, kao i četrdeset osam ruskih

vojnika.
Nezavisna međunarodna misija Evropske unije za utvrđivanje činjenica o sukobu u

Gruziji, na čelu sa švajcarskom diplomatkinjom Heidi Taljavini (Heidi Tagliavini), kasnije
je objavila: „Nijedno objašnjenje koje su dale gruzijske vlasti kako bi pružile neki oblik
pravnog opravdanja za napad“ nije bilo legitimno. Niti je „moguće prihvati da je
granatiranje Tbilisija višestrukim Grad raketnim bacačima i teškom artiljerijom, ispunilo
zahteve da je to bilo neophodno i proporcionalno.“ Kao podršku secesionistima, Rusija je
pokrenula vazdušne udare i poslala trupe u Južnu Osetiju i Abhaziju. Ipak, Taljavini je
sama rekla, „Konkretno, nije bilo masivne ruske vojne invazije u toku, koju su morale da
zaustave Gruzijske vojne snage“.8

U međuvremenu, u nadi da će smanjiti uticaj Rusije i ojačati suverenitet nezavisne
bivše sovjetske države, izgleda da su Sjedinjene Države uzele Sakašvilija za reč. Depeša
popod nazivom „Južna Osetija izveštaj I: Borbe u Južnoj Osetiji eskaliraju“, koju je
klasifikovao ambasador Džon Teft (John Tefft), komentariše iniciranje neprijateljstava

sedmog avgusta:

126

Na osnovu dokaza koji su nam dostupni čini se da je Južna
Osetija počela današnje borbe. Gruzijci sada reaguju pozivanjem
većeg broja snaga i procenom njihovog sledećeg poteza...
zamenik ministra odbrane Batu Kutelia rekao je ambasadoru
sedmog avgusta, sredinom dana, da su gruzijske vojne trupe na
višem stepenu pripravnosti, ali neće biti raspoređivanja u znak
odgovora na događaje u sredu. [08 TBILISI 1337]

Sutrašnja depeša, koju je klasifikovao Teft i pod nazivom „Južna Osetija izveštaj II:
Gruzija tvrdi da kontroliše veći deo Južne Osetije, borbe se nastavljaju“, pokazala je da
ambasada SAD ponovo prihvata izveštaj Sakašvilija, koji je, na osnovu depeše:

rekao da Gruzija nije imala nameru da ulazi u tu borbu, ali ju
je izazvala Južna Osetija i morala je da odgovori da bi
zaštitila gruzijske građane i teritoriju... On je potvrdio da
Gruzijci nisu odlučili da krenu napred dok granatiranja nisu
intenzivirana i Rusi viđeni da gomilaju snage na severnoj
strani tunela Roki.

Što je još gore, Teftova depeša navodi, uz prećutno priznanje da ambasada ignoriše
dokaze iz poštovanja prema Vašingtonu: „Svi dokazi koji su dostupni državnom timu
podržavaju izjavu Sakašvilija da ta borba nije bila prvobitna namera Gruzije.“ Pored
dokaza:

ključni gruzijski funkcioneri koji bi bili odgovorni za napad
na Južnu Osetiju nalazili su se na odmoru, a Gruzijci su počeli
mobilizaciju tek sedmog avgusta, kada je napad već bio u toku.
Sve do 22.30 sinoć gruzijski službenici MO i MSP i dalje su se
nadali da će se jednostrani prekid vatre koji je najavio
predsednik Sakašvili održati... Tek kada je Južna Osetija
otvorila artiljersku paljbu na gruzijska sela, ofanziva na
Činvali (Tskhinvali) je počela. [08 TBILISI 1341]

Naime, posmatrači OEBS-a na licu mesta nisu ni videli ni čuli dokaze o
artiljerijskim napadima Južne Osetije pre nego što je Gruzija napala Činvali. Oni su tvrdili
da je „gruzijski napad na Činvali počeo sedmog avgusta u 23.35, bez obzira na prekid
vatre.“9

Godine 2007, Rusija je uhvatila ambasadu SAD nespremnu kada je postavila
pitanje Gugl mapa. Depeša, koju je klasifikovao zamenik šefa misije, Danijel A. Rasel, pod
nazivom „Razgovori SAD i Rusije o bezbednosti“, navodi da su pomoćnica državnog
sekretara Sjedinjenih Država za verifikacije, usklađivanje i implementaciju, Pola de Sater
(Paula De Sutter) i direktor Odeljenja za pitanja bezbednosti i razoružanja ruskog
ministarstva inostranih poslova, Anatolij Antonov:

počeli dijalog o pitanjima svemira na sastanku u Parizu
dvadeset petog januara... De Sater je ponudila predlog o
zajedničkoj predsedničkoj izjavi o slobodnom pristupu i
korišćenju svemira u mirnodopske svrhe... Ruski zamenik
ministra inostranih poslova Sergej Kisliak (Sergey
Kislyak)neopaženo je prešao sa saradnje u svemiru na
zabrinutost zbog Gugl satelitskih mapa dostupnih na internetu.
On je kamuflirao svoje komentare ponavljajući reakcije iz
raznih drugih vlada koje su se usprotivile preciznoj

127

identifikaciji njihove industrijske i vojne imovine. On je
napomenuo da Gugl mapa [doslovno] pokriva sva područja sveta,
osim SAD [u to vreme]. Po njegovom mišljenju tačne koordinate
stvorile su priručnik za teroriste da planiraju napade. Tvrdio
je da je trodimenzionalno predstavljanje pokrenulo ozbiljno
pitanje kojim treba da se bave Ujedinjene nacije. Vlada Rusije
je planirala međunarodni sastanak na kome bi se raspravljalo o
svim aspektima svemira, bezbednosti i terorizmu.

Možda uhvaćen na prepad, pomoćnik državnog sekretara za međunarodnu
bezbednost i neširenje nuklearnog oružja, Džon Rud (John Rood), „priznao je da je
dostupnost mapa na internetu nova tema. On je zahtevao da se ova tema ispita u budućim
diskusijama.“ Kisliak je odgovorio da postoje pravni i praktični problemi, kako za vojna,
tako i za civilna područja [07 MOSKVA 1877_a].

Rusija je uložila primedbe koje su očigledno bile legitimne. Na žalost, nema
dodatnih depeša koje dokumentuju da li su ili ne Sjedinjene Države odgovorile na njenu

zabrinutost. Osim toga, nesposobnost SAD da predvide dubinu reakcija Rusije na satelitski
nadzor ili neozbiljni nedostatak brige, takođe se primjenjuje na raspoređivanje raketnog
štita SAD u Evropi. Od samog početka, protivraketna odbrana - u osnovi protivavionska na
steroidima - je dugo bila bure baruta kontroverze između Sjedinjenih Država i Rusije. Pre
istraživanja depeša koje podrobno govore o raspravama između SAD i Rusije na tu temu,
potrebno je znati neku istoriju o tome zašto protivraketna odbrana u isto vreme pogađa
Rusiju i smatra se destabilizirajućom za ravnotežu nuklearnog naoružanja.

Godine 1983, predsednik Ronald Regan predstavio je Inicijativu strateške odbrane,
s razlogom ismevanu kao „Ratovi zvezda“ u to vreme, zato što je zvučila poput fantazije,
kao što izgleda i danas. Rakete Patriot bile su raspoređene na Bliskom istoku tokom prvog

Zalivskog rata i mada su postigle malo uspeha, ideja raketne odbrane, barem protiv manjeg

nuklearnog arsenala, postala je popularna.
Na samitu u Rejkjaviku 1986. godine, sovjetski vođa Mihail Gorbačov je predložio

eliminaciju polovine ukupnog strateškog nuklearnog oružja (za razliku od taktičkog ili
bojnog). U zamenu, on je tražio od Regana da se suzdrže od implementacije protivraketne
odbrane u narednih deset godina. Reaganov tim je odgovorio ponudom da eliminiše sve
balističke rakete u istom vremenskom periodu, zadržavajući pravo na raketnu odbranu

nakon toga.
Tada je Gorbačov napravio sasvim drugačiji predlog da obe strane ukinu sve

nuklearno oružje u roku od deset godina. Zatečeni na trenutak, Regan i državni sekretar
Džordž Šulc su se složili, ali nisu mogli da prihvate uslov Gorbačova da istraživanja
protivraketne odbrane u tom periodu budu ograničena na laboratorije. Na kraju krajeva,
Regan, Šulc i njihov tim nisu bili u mogućnosti da drže po strani svoje duboko usađeno

nepoverenje u Ruse i pristanu na te uslove. Ironija je da protivraketna odbrana nije imala
mogućnost da zatvori sve prozore ranjivosti nacionalne bezbednosti SAD koji su mogli
ostati pritvoreni dok se Sjedinjene Države i Rusija ne razoružaju. Njena nemoć da blokira
veliki nuklearni napad zadržana je do današnjih dana i zajedno sa svojom
destabilizirajućom komponentom, daje impresivan razlog za obustavu njenog razvoja.

Ali samit u Rejkjaviku zaista je otvorio put Ugovom o nuklearnim snagama
srednjeg dometa, kojima se zabranjuje oružje koje je Rusiji pogodno za lansiranje ka
Evropi i Sjedinjenim Državama za lansiranje na Sovjetski Savez iz Evrope. Međutim, od
2012. godine Sjedinjene Države su se žalile da Rusija krši ugovor, a 2014. godine je

128

formalno obavestila Rusiju o kršenju. Takođe, nedugo nakon svoje inauguracije,
predsednik Džodž V. Buš se povukao iz Ugovora o antibalističkim raketama, što je
ograničilo broj ovih raketa koje bi se mogle koristiti protiv balističkih raketnih napada, u

cilju daljeg razvoja protivraketne odbrane.10
Oprošteno vam je ako se pitate kako sistem odbrane može biti destabilizirajući.

Zašto baš jednostavno odbijajanje - čak ne ni uzvraćanje - nuklearnog napada, predstavlja
„egzistencijalnu pretnju“ samu po sebi? Bez obzira što to može izgledati nelogično,
protivraketni štit je provokativan. Pre svega, traži od zemalja koje imaju neznatnu
protivraketnu odbranu ili je uopšte nemaju, da misle kako je potrebno da izvedu nuklearni
napad pre nego što napredniji protivraketni odbrambeni sistemi drugih država postanu
operativni. Nema veze što ne postoji sistem koji je od velike koristi protiv masovnog
napada. Možda je najstrašnije od svega to što je država sa naprednijim - ili preciznije,
manje rudimentarnim - protivraketnim odbrambenim sistemom spremna da se uključi u
prvi napad protiv nuklearnog oružja države sa manje naprednim sistemom, kako bi sprečila
da napad te države nadjača protivraketnu odbrane prve. Konačno, država koja ima manje
napredan sistem oseća se primoranom da izgradi više nuklearnog oružja, da bi nadoknadila
ono oružje koje može da izgubi u prvom napadu, kao i da nadjača protivraketni štit. Da li
je ovo dovoljno destabilizirajuće za vas?

Kao da protivraketna odbrana nije bila već dovoljno provokativna, tenzije su
pojačane kada je Bušova administracija odlučila da proširi protivraketni štit u Evropi u
obliku zemaljskih presretača srednjeg kursa i radara u Poljskoj, odnosno Češkoj. Obamina
administracija je nastavila sa onim što se naziva „fazni adaptivni pristup“, koji se sastoji od
protivraketnog odbrambenog sistema Idžis (trenutno stacioniranim na moru, ali sa ciljem
da se na kraju premesti na poljsku i rumunsku teritoriju) protiv balističkih raketa kratkog i

srednjeg dometa.11
Prema Sjedinjenim Američkim Državama, svrha protivraketne odbrane u Evropi je

da praži zaštitu od arsenala balističkih raketa koje Iran dobija iz Severne Koreje. Ali domet
većine iranskih balističkih projektila, ne baš precizno za početak, je pet stotina kilometara.

Da bi imale domet do Evrope trebalo bi da budu ispaljene sa obale iranskog Persijskog
zaliva i to bi ih ostavilo ranjivim na napad. Neke od iranskih raketa su dužeg dometa i

mogu da dosegnu do Izraela, ali su barem isto toliko neprecizne.12
Godine 2013, SAD su otkazale četvrtu, poslednju i najkontroverzniju fazu

adaptivnog pristupa - presretače dugog dometa koji su teoretski sposobni da zaustave ruske
interkontinentalne balističke rakete.13 Ipak, 2014. godine, SAD su ponovile da, bez obzira
na probleme sa budžetom, i dalje planiraju da rasporede te kopnene Idžis Ešor lokacije u

Rumuniji i Poljskoj.14
Iranske rakete nisu predstavljale ozbiljnu pretnju Evropi.To je najvažniji razlog

zbog čega je Rusija tvrdila kako je protivraketni štit SAD usmeren, isključivo protiv njenih
raketa. Takođe, blizina američkog protivraketnog štita Rusiji je u skladu sa mišljenjem da
SAD i NATO zadira u njihovu domovinu želeći time da smanje njihov uticaj na bivše
sovjetske republike i zemlje istočnog bloka. Sjedinjene Države su, u međuvremenu, tvrdile
kako su ruski prigovori samo diplomatski manevar: Rusija ne veruje da je protivraketni štit
usmeren protiv nje, jer bi ga sopstvenim raketama, kao što svi znaju, savladale. Osim toga,
SAD traži rusku saradnju oko ovog programa. Ili možete gledati na to kao Džefri Luis iz
Centra za studije o nenaoružanju Džejms Martin, kojoj je pisao u Spoljnoj politici da je, u
osnovi, najveća zabrinutost Rusije „verovatno pravi teror uporne tehnološke prednosti koju
imaju SAD u svetlu ruske ranjivosti. “

129

Neke od depeša ilustruju ruske primedbe na američki protivraketni štit u Evropi,
nijedana više nego depeša iz 2007. godine, koju je klasifikovao zamenik šefa misije
Danijel Rasel pod nazivom ,,SAD - ruski strateški razgovori o bezbednosti“. Predstavnik

ruskog Ministarstva odbrane po imenu pukovnik Ilian predstavio je ruske reakcije na
protivraketni štit u Evropi putem Power Point prezentacije. Glavne tačke su sadržale:

• Rusi osporavaju ili se ne slažu sa većinom američkih pretpostavki i
odluka koje se tiču pretnji od Severne Koreje ili iranskog razvoja IKBRa.
Američke prognoze, kao što su one iz 1998. godine „Ramsfeldove komisije"
i „Nacionalna obaveštajna procena" iz 1999. godine pokazale su se kao
netačne. U najboljem slučaju, Iran i Severna Koreja trenutno imaju rakete
sa maksimalnim dometom od 2.500 kilometara, što ne predstavlja nikakvu
pretnju za SAD i suštinski nikakvu pretnju za Evropu. Rusi predviđaju da
se domet iranskih BR-a ne bi povećao na više od 3.500 kilometara do 2015.
godine. Čak i sa ovim dometom predstavljaju pretnju samo za istočni deo
evropskog kontinenta.
•Rusi su rekli da ukoliko su lokacije RŠ-a u Poljskoj i Češkoj Republici,
efikasne protiv iranskih pretnji BR-a, takođe će biti efikasne protiv
ruskih IKBR-a. Pravac leta iranskih raketa praktično se poklapa sa ruskim
raketama kojima je baza na Kozelsku i Tatiševu...
• Rusi tvrde - da bi se bolje zaštitila Evrope od Irana, predložene
lokacije RŠ trebalo bi da da se nalaze u Turskoj, Francuskoj i Italiji.
Kada bi se tamo nalazile, ne bi ugrozile ruski IKBR.
• Pokrivenost radarom iz Češke bi pružila rano otkrivanje i dovela bi do
presretanja RŠ ruskih IKBR, osim iranskih raketa. Rusi tvrde da bi se
radarski elemenati RŠ u Češkoj mogli brzo preorijentisati od juga ka
istoku...
• Rusi veruju kako je deset presretača samo početak RŠ-a u Evropi i da
lokalitet može biti poboljšan povećanjem broja raketa presretača,
povećanjem brzine raketa presretača i korišćenjem odvojenih bojevih glava
za uništenje BR-a.
• Takođe, Rusi su izrazili zabrinutost da bi presretači RŠ u Europi mogli
imati anti-satelitske (ASAT) sposobnosti.
• Na osnovu ruskih proračuna, presretači raketa SAD u Europi mogli bi
„uhvatiti" i uništiti ruske IKBR.
• Rusi su rekli da ostaci uzrokovani presretanjem predstavljaju daleko
veći rizik od opasnosti o kojima je SAD informisao. Sto grama delića bi
bilo dovoljno da se probije kroz petospratnu zgradu od vrha krova do
prizemlja. Ako je BR imala hemijske, biološke, ili radiološke agense,
ovaj teret bi se mogao proširiti preko velikog područja u atmosferu. [07
MOSKVA 1877 a]

Godine 2009, u depeši koju je klasifikovao ambasador Bajerli pod nazivom
„Raketna odbrana, JDEC, pregovori o nenaoružanju“, još jedna karakteristika raketne

odbrane alarmirala je zamenika ministra inostranih poslova Rijabkova, koji je:

ukazao na jedan od slajdova na brifingu koji pokazuje...kako
bi radar u Češkoj pratio preko ruske teritorije i da bi to bilo
teško - ili gotovo nemoguće... presretanje raketa uz takvu
putanju. Radar u Češkoj ne bi bio u mogućnosti da osigura
potreban protok podataka za presretanje rakete iz Irana, on bi
samo omogućio SAD da razlikuje prava i mamac lansiranja koja
potiču iz Rusije.[09 MOSKVA 1491 a]

130

Jasno je da je Rusko negodovanje, retko izraženo na Zapadu, bilo uverljivo. U
depeši „Razgovori o strateškoj bezbednosti između SAD i Rusije“, pomoćnik sekretara u
ISN Džon Rud predstavio je opravdanost SAD raketnog štita u Europi:

Lansiranja koje je Severne Koreje izvršila, rakete Taepo-Dong
1998. godine i četvrtog jula prošle godine lansiranje Taepo-
Dong-2, iako nisu bila u potpunosti uspešna, jasno su pokazala
da Severna Koreja već predstavlja pretnju... Što se tiče Irana,
Rud je rekao da su odnosi između SAD i Irana loši i da javne
opaske predsednika Ahmadinedžada o brisanju Izraela ,,sa mape"
i ostvarivanju „sveta bez Amerike", kao i redovne
demonstracije, gde se često čuje „smrt Americi", predstavljaju
preteći stav. On je naglasio da kada je Iran paradirao svoju
raketu Šahab-3 pre nekoliko godina, ona je nosila natpis ,,SAD
ne mogu ništa učiniti", jasno ukazujući da je odsustvo
protivraketnih štitova u to vreme svakako bilo faktor u
interesu Irana u balističkih raketa. SAD, rekao je Rud,
prihvataju pretnje od BR-a i od Severne Koreje i Irana kao
ozbiljne. [07 MOSKVA 1877_a]

Rudov odgovor više priliči komentatoru ekstremne desnice nego predstavniku
vlade SAD. Zamenik ministra inostranih poslova Kisliak je odgovorio da se on:

složio da su ruske i američke procene pretnji bile različite.
On je rekao da ni Severna Koreja nije bila u proizvodnji IKBR-
a, a pogotovo ne Iran. Da bi dobacila do SAD, rekao je, bilo
koja raketa iz bilo koje od te dve zemlje, morala bi da putuje
najmanje osam hiljada kilometara. Mogućnosti Irana u tečnom i
čvrstom gorivu su ograničeni, a Rusija bi znala ako bi se Iran
pripremao za proširenje istraživanja. Složio se da su opaske
iranskog predsednika Ahmadinedžada neprihvatljive, ali je
pitao, retorički, da li takve izjave odslikavaju kapacitete
zemlje. [07 MOSKVA 1877_a]

Tu poslednju rečenicu je posebno teško opovrgnuti. Kasnija depeša, pod nazivom
„Pregovori Rusije i SAD o protivraketnom štitu, drugi deo: Procena Kabale, Iranske
opasnosti i mogućnosti češkog radara“, opisuje ruske prigovore u više detalja. Nju je
klasifikovao 2009. godine ambasador u Rusiji, Vilijam Berns i glasi: „Što se tiče potrebe
da se zaustave iranske rakete kao obrazloženje za stacioniranje protivraketnog štita u
Europi: 'Ruska procena je bila da SAD preuveličavaju stanje iranskog R&D, tehnički nivo
njegovih raketa i raketnih sektora i mogućnosti njegovih naučnika'“.

U stvari, prema ovoj depeši, Rusija se usprotivila samoj pretpostavci SAD da je
„Iran strateški posvećen razvoju IKBR-a, sa Vladimirom Venevcevom iz SVR (ruske
strane obaveštajne službe) zaključivši da to nije bilo u iranskoj doktrini“. Kao što je
parafrazirano u depeši, Venevcev je rekao: „nivo sofisticiranosti tehnologije IKBR-a
Severne Koreje za rakete velikog dometa [koji je obezbedio Iran] je naduvan“, kao što je
bila „evidencija [ruskih] transfera Iranu“. Venevcev je takođe napomenuo: ,,SAD nisu
uzele u obzir ograničenja na razvoju sistema Šahab-3, uzrokovana nedostatkom opreme za
testiranje dometa, sa Rusijom koja je tvrdila da je Šahab, jednostavno, severnokorejski No
Dong, ali preimenovan.“

131

Venevcev je dalje tvrdio da „Iran nije poznavao tehničke majstorije procesa
projektovanja, ali je nadogradio i obrnuo inženjering sisteme drugih“, nije imao dovoljan
broj svojih inženjera i nisu bili visoko kvalifikovani; shodno tome, Iran je i dalje zavisio od
motora Severne Koreje“. Onda „Venevcev je zaključio da, s obzirom na slabost iranskog

programa, SAD i Rusija imaju priliku da prate njegov razvoj i s vremena na vreme
preduzmu zajedničke mere“. [07 MOSKVA 5106].

Vraćajući se na depešu „Razgovori o strateškoj bezbednosti između SAD i Rusije“
iz 2007. godine, zamenik ministra inostranih poslova Kisliak je takođe „naglasio da je
ruska zabrinutost zbog opasnosti od lažnih upozorenja i moguće greške u proračunu
postojala i dalje.“16

Vlada Rusije nije osmislila mehanizam koji bi mogao adekvatno
da napravi razliku između glave sa nuklearnim vrhom i one sa
konvencionalnom bojevom glavom BRLP-a (balističke rakete
lansirane sa podmornice).

SAD nisu ponudile bilo kakve informacije koje umanjuju ove
probleme. Rud se složio da moramo nastaviti da razgovaramo o
ovom pitanju, ali je naglasio da je rizik od pogrešnog
tumačenja neprijateljskog lansiranja bio mali. DASD [zamenik
pomoćnika odbrane] Brajan Grin objasnio je da će broj BRLP-a sa
konvencionalnim bojevim glavama biti ograničen i naglasio da se
CBMS mogu postaviti da bi se smanjile šanse za pogreške.
SAD su čekale ruski odgovor na naš nezvanični dokument na tu
temu. Bivši general Evgeni Bužinski, zamenik načelnika Glavne
uprave ruskog ministarstva odbrane za međunarodnu vojnu
suradnju, istakao je mogućnost greške s obzirom na ograničeno
vreme za koje će Rusi morati da odgovore kada se otkrije
lansiranje i na određene „automatske" karakteristike ruskog
sistem za upozorenje na lansiranja. [07 MOSKVA 1877 a]

Razlika između vrsta lansiranja, igrala je ključnu ulogu u pregovorima za Ugovor
Novi START. Umesto da se bave razlikom između stvarnog lansiranja i mamca, ovaj put,

Rusi su bili zabrinuti za razdvajanje nuklearnih od konvencionalnih udara. Novi START je

zamena za Ugovor START I, koji je istekao 2009. godine. Potpisali su ga predsednik
Džordž Buš i sovjetski predsednik Gorbačov 1991. godine i START I je bio najdrastičniji
ugovor o kontroli naoružanja u istoriji. Za Sjedinjene Države on je predstavljao smanjenje
od oko osamdeset posto od njenog ukupnog arsenala nuklearnog oružja za vreme Hladnog
rata.17

Kada je stupio na snagu, Novi START smanjio je maksimalni broj raspoređenih
strateških nuklearnih bojevih glava SAD i Rusije na hiljadu pet stotina pedeset svakom (ne
uključujući zalihe neaktivnih bojevih glava). Zato što su Rusi smatrali da bojeve glave nisu
ništa bez njihovih sistema za lansiranje, uspostavljen je jedinstveni sistem za sabiranje
bojevih glava u kom, bez obzira na to koliko glava nosi, bombarder se računa kao samo

jedan.
U depeši pod nazivom „Nastavak pregovora START,“ glavni pregovarač SAD za

Novi START Rouz Gotemeler (pomoćnica sekretara Stejt departmenta za kontrolu
naoružanja, verifikacije i usklađenost) bacila je svetlo na spor oko razlikovanja tipova
udara, na način na koji je usvojen metod tabeliranja broja bojevih glava i koliko svako

pitanje podnosi zbog onog drugog. Ambasador Mihail Strelcov iz ruskog Ministarstva

inostranih poslova:

132

istakao je u svojoj izjavi prethodnog dana,18 da se državni
sekretar SAD osvrnuo na naslov novog sporazuma koji se odnosi
na strateško „nuklearno" oružje. U tom kontekstu, bilo je
potrebno razmotriti da li nenuklearno naoružanje IKBR-a i BRLP-
a treba uzeti u obzir kod stavke START. Tu je i sledeće
pitanje, dodao je on, da li će se nove vrsta nenuklearnih
projektila smatrati IKBR-om i BRLP-om. Šta bi trebalo da se
broji? Bojeve glave ili „nuklearne" bojeve glave? Akt o
zajedničkom razumevanju koji su potpisala u Moskvi dva
predsednika, on je podsetio grupu, odnosio se na strateška
dostavna vozila i njihove prateće bojeve glave, a ne prateće
„nuklearne" bojeve glave.

U međuvremenu, zamenik šefa delegacije SAD dr Ted Vorner (predstavnik
ministarstva odbrane u pregovorima Novi START):

prokomentarisao je da su, od početka njihovih razgovora, SAD i
ruska strana imale izrazito drugačiji pogled na to kako da
tretiraju konvencionalno naoružane IKBR i BRLP. Ruska strana je
predložila da raspoređivanje takvih sistema treba zabraniti,
dok je strana SAD predlažila da novi tipovi koji su razvijeni i
testirani isključivo za nenuklearne bojeve glave ne bi trebalo
da budu predmet ograničenja ugovora Novi START.

U rezimeu na početku depeše, Gotmuler je objasnio:

Ruska strana je iscrpno komentarisala pitanja koja se odnose
na pravila brojanja, ali se u više navrata vratila na pitanje
konvencionalnih bojevih glava na IKBR-u i BRLP-u. Ambasador
Strelcov upotrebio je duži komentar u vezi sa „onoim što treba
brojati", u pokušaju da pokaže da je bilo nejasnoća i
nedoslednosti u pristupu SAD, tvrdeći da bi bilo teško odrediti
nuklearni ili nenuklearni status raspoređenih IKBR-a i BRLP-a.
On je dalje pitao kako bi bilo moguće razlikovati da li je
bojeva glava konvencionalna ili nuklearna nakon što je
lansirana.

Rusi su se možda pozvali na Konvencionalni Trident program modifikacije - plan
da se naoružaju Trident II BRLP konvencionalnim bojevim glavama, koji je Kongres
poništio 2008. godine.19 Ipak, Kongres je obezbedio sredstva za istraživanje i razvoj
njegovog naslednika. Brzi konvencionalni globalni udar (CPGS), koji podrazumeva
naoružavanje balističkog projektila ili jedrilice koja radi na supersoničnim brzinama
(najmanje pet puta brže od zvuka), sa konvencionalnim naoružanjem. To bi na taj način
oponašalo sposobnost balističkih raketa opremljenih nuklearnim glavama da udare bilo gde
u svetu u roku od sat vremena. Po američkim vojnim planerima, ova „niče sposobnost“,
kako su je zvali, možda je bila najveći skok u finom podešavanju prvog napada od 1960. U
to vreme, sekretar odbrane predsednika Džona F. Kenedija, Robert Meknamara, napravio
je pomak u nuklearnoj politici od masovnih odmazdi u Ajzenhauerovo doba, koji je
pozivao na bezrezervni odgovor čak i na manji nuklearni napad, ka prilagođenom
odgovoru.

Međutim, Rusi su, gledali na to iz druge perspektive. Strelcov je pitao kako će SAD
„dokazati (pokazati) njegove nuklearne ili nenuklearne karakteristike“? Drugim rečima, šta
bi zaustavilo Rusiju da odgovori na sve napade balističkih raketa ukoliko su one

133

nuklearne? Vorner je priznao „Strelcovljevu poentu koju je napravio o 'nuklearnoj
dvosmislenosti' - bilo bi izuzetno teško odrediti nosivost, bez obzira da li je nuklearna ili
nenuklearna, dok je strateški projektil u letu. On je podsetio da je strana SAD govorila u
prošlosti o mogućim koracima za ublažavanje ovog problema, što bi moglo uključivati
obaveštavanje unapred“ [09MOSCOW2607_a],

Teško je očekivati da će Rusija uzeti „zdravo za gotovo“ kada Sjedinjene Države
objave da je reč o lansiranju konvencionalnih balističkih raketa i kako nema potrebe da se
odgovori nuklearnim napadom. Rusija može takođe da se pita šta tačno kvalifikuje metu za
napad Sjedinjenih Država s konvencionalnim, umesto nuklearnim, bojevim glavama, osim
ako nije u pitanju nuklearno postrojenje.

Pokroviteljski pokušaji koje su Sjedinjene Države napravile da bi ublažile rusku
zabrinutost oko konvencionalnih bojevih glava koje su postavljene na IKBR ili BRLP, čine
paralelu sa uveravanjem da antiraketni štit stacioniran u Evropi nije usmeren protiv Rusije.
Kao što su nedavno u decembru 2013. godine, objavile RIA novosti:

Zamenik premijera Dmitrij Rogozin rekao je da Rusija „priprema
odgovor" na planove Sjedinjenih Američkih Država da izgrade
platformu za novo oružje kojim je moguć brzi napad, koje je
sposobno da udari mete visokog prioriteta širom sveta... „Oni
mogu eksperimentisati s konvencionalnim oružjem na strateškim
platformama za lansiranje, ali moraju imati na umu, da ćemo ako
smo napadnuti, u određenim okolnostima, naravno, odgovoriti
nuklearnim oružjem", rekao je Rogozin.20

Niti je to kraj rizika koji su nastali zbog mešanja konvencionalnih sa nuklearnim
udarima. U rezimeu depeše, Vomer je napisao:

Ruski šef delegacije, ambasador Antonov tvrdio je da neće biti
negativanog uticaja na globalnom nivou ako se rasporede
konvencionalno naoružane IKBR i BRLP. On je takođe tvrdio da
će, ukoliko se ne ograniči razvoj takvog oružja, to
predstavljati dilemu i za Sjedinjene Države i Rusiju, ako treće
zemlje obavljaju raketne testove, tvrdeći da su konvencionalni,
ali za koje Sjedinjene Države i Rusija sumnjaju da pokrivaju
nuklearni program. On je takođe prokometarisao da je već bilo
rasprava u krugovima Pokreta nesvrstanih (NAM, da bi
raspoređivanje takvog oružja SAD moglo dovesti do trke u
naoružanju konvencionalnim balističkim raketama dugog dometa.

Vornerov odgovor je bio anemičan. On je „prepoznao da ruska strana nije procenila
pozitivnim pristup SAD postupanju sa raketama sa konvencionalnim bojevim glavama.“
Ali je „podsetio da ruska strana nije ocenila ni da je predlog Sjedinjenih Država da se
zabrani raspoređivanje konvencionalno-naoružanih strateških raketa, ,,pozitivan“. [09
MOSKVA 2607],

Hladni rat je bio hronika nesporazuma. Sjedinjene Države su dosledno precenjivale
veličinu ruskog arsenala nuklearnog oružja. Sovjetski Savez je zaključio iz američke
politike i raspoređivanja da su Sjedinjene Države želele da pokrenu prvi nuklearni udar. U
godinama koje su sledile, kao što je dokumentovano u kolekciji depeša Vikiliksa iz
konzulata i ambasade SAD u Moskvi, SAD su odbile da dovoljno priznaju rusku
zabrinutost oko američkog nuklearnog naoružanja i protivraketne odbrane. Deluje kao da

134

je Rusija bila glupa, kao da je očigledno da Sjedinjene Države nemaju interesa da
ofanzivno napadaju Rusiju balističkim raketama - nuklearnim ili konvencionalnim - ili da
se brane protiv Rusije provokativnim sistemom protivraketne odbrane. Rusija ne može a da
se ne oseća, u najboljem slučaju, pod patronatom - a u najgorem, pod pretnjom.

Umesto da gube vreme, resurse i oplakuju efekte depeša na međunarodne odnose i
maltretiraju Vikiliks, Sjedinjene Američke Države moraju da preispitaju svoju
međunarodnu politiku. Ako nastave da posmatraju državu kao što je Rusija, kao rivala u
igri sa nerešenim rezultatom i kao energetski resurs i tržište u razvoju, umesto kao nekog
ko predstavlja narod, samo produžavaju sukob. Izvor nepoverenja drugih država u
Sjedinjene Države je mnogo dublji od otkrića zapisnika američkih diplomata sa sastanaka,
koje su imali sa diplomatama tih država.

135

8. TURSKA

Kon Halinan (Conn Hallinan)

Mi nemamo večnog saveznika i nemamo večnog neprijatelja.
Naši interesi su večni i stalni, a naša dužnost je da te interese pratimo.

- Treći vikont Palmerston 1848.

Čitanje depeša i dokumenata Vikiliksa o Turskoj, vraća sećanje na lorda
Palmerstona - premijera, ministra inostranih poslova i čekića britanske imperije. Isti dašak
hladnih proračuna dolazi još jednom tokom vremena kada američke diplomate - ponekad
pronicljivo, ponekad ne - analiziraju vlade, vrše pritisak na režime i tiho varaju saveznike.

Ono što je Vikiliks razotkrio, prožima tematska područja: „posvećenost
demokratiji” i „vladavinu prava” - čak i takozvani rat protiv terorizma - a otkriva stvarne
ciljeve spoljne politike SAD: kažnjavanje spoznatih neprijatelja - Rusije, Sirije i Irana - i
lobiranje za kompanije SAD koje se bave oružjem i energetikom.

Nemački kancelar Oto fon Bizmark (Otto Von Bismarck) jednom je
prokomentarisao da ljudi koji vole politiku i kobasice ne treba da gledaju kako se one
prave. Čitanje depeša Vikiliksa puno podseća na gledanje pravljenja kobasica: potreban je
jak želudac.

Spoljna politika SAD na Bliskom istoku uglavnom se oslanjala na četiri stuba:
Tursku, Egipat, monarhije u Persijskom zalivu i Izrael. Ta kombinacija strateškog
postavljanja, bogatstva i vojne moći uspešno je držala region podeljenim i nemoćnim više
od pola veka. Američka strategija se u velikoj meri vrti oko bliske veze sa ova četiri stuba,
kroz vojnu pomoć i političku podršku. S tim ciljem, SAD su podržale feudalne monarhije u
Zalivu, autoritarne vlade u Egiptu i Turskoj i nekoliko ratova za proširenje i okupacije od
strane Izraela.

Za američke kreatore politike, jedine muve u toj supi Bliskog istoka bile su Libija,
Irak, Sirija i Iran. Prve dve su američke vojne snage uklonile sa šahovske table, a Siriju
trenutno urušava građanski rat u kojem SAD i njeni saveznici igraju vodeću ulogu. Na neki
način, Iran je poslednje utočište, iako je veoma oslabljen ekonomskim sankcijama koje
sprovode SAD.

„Turski stub“ je bio glavni oslonac od kraja Drugog svetskog rata. Kao što jedna
depeša napominje: „Stabilna Turska je važna SAD uglavnom zbog geostrateških razloga.
Turska se nalazi usred problematičnog Balkana, Kavkaza i Srednjeg Istoka i ona je kritični
čvor tranzita energije između centralne Azije, Kavkaza i Evrope“ [CRS-RL34642]. Turska
okuplja najveću vojsku u NATO-u i učvršćuje južne granice saveznika sa Rusijom. Već
nekoliko godina su SAD rakete srednjeg dometa Jupiter, koje nose nuklearne bojeve glave
pedeset puta moćnije od bombe u Hirošimi, raspoređene u toj zemlji. Prema jednoj depeši,
u Turskoj se i dalje nalazi između pedeset i devedeset komada nuklearnog oružja. Vlada
Ankare je dugo igrala ključnu ulogu za interese SAD, kako lokalno, tako i širom sveta.
Kao što kaže jedna depeša, Turska je bila jak partner u borbama u Koreji, glavni saveznik
NATO-a, sidro SAD na Bliskom istoku“ [10ANKARA87].

136

U isto vreme, Amerikanci su veoma svesni činjenice da članstvo u NATO ni u kom
slučaju nije popularano kod prosečnog Turčina i SAD gledaju na taj segment po principu
čaše koja je puna ili prazna do pola:

NATO joj je od suštinske važanosti i Turska ga veoma poštuje.
Činjenica da u jednoj anketi „samo" trećina stanovništva Turske
vidi da je NATO važan za bezbednost zemlje,zapravo je plus. U
svim anketama, Turci su obično izrazito negativnog mišljenja o
svakom stranom angažovanju ili vezi. Ali mi ne treba da budemo
previše optimistični, jer je podrška NATO-u prepolovljena u
proteklih deset godina. Vojsku naoružava SAD, a Turska priznaje
da mnogi požari u njenom dvorištu - od Iraka do Avganistana i
Pakistana - mogu da se reše samo u bliskoj saradnji sa i
prihvatanjem liderstava SAD i NATO-a. [10ANKARA87]

Naravno, mlak pogled prosečnog Turčina na NATO može biti zasnovan na
činjenici da su Amerikanci zapalili sve tri od onih ,,vatri“, jednu od njih bukvalno u
Turskom dvorištu. Turska vazduhoplovna baza Indžirlik služi kao kopneni nosač aviona za
Amerikance. Ta baza nije bila samo ključna ruta za snabdevanje tokom invazije SAD na
Irak - pedeset osam posto svih zaliha koje su išle u Irak, prošle su kroz turske baze - već je,
bila domaćin i letovima izručenja za Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA) kojima su
prevoženi osumnjičeni teroristi - od kojih su mnogi mučeni - u zatvore u Poljskoj, a na
kraju u zatvor Gvantanamo na Kubi [04ANKARA003352],

Turska je dugo negirala optužbe o izručivanju, ali u depeši od osmog juna, 2006.
godine, američki ambasador u Turskoj, Ros Vilson potvrđuje da je:

Turska vojska... omogućila SAD da koristi Indžirlik kao ključnu
tranzitnu tačku za humanitarnu i druge oblike pomoći(uključujući i
smrtonosnu municiju) severnim saveznicima i snagama za specijalne
operacije SAD u Avganistanu; ponudila korišćenje dodatnih
vazduhoplovnih baza u Turskoj za operacije povezane sa OEF-om
[Operacijom Trajna sloboda, naziv SAD za rat u Avganistanu],
odobrila korišćenje vazduhoplovne baze Indžirlik za tranzit
talibana i zatvorenika Al-Kaide iz Avganistana do Gvantanama
[zatvora Gvantanamo na Kubi]. [05 ANKARA 008305]

Jedan poverljivi izveštaj američkog Kongresa ocrtava ulogu vazduhoplovne baze
Indžirlik kao centralnog dela u dugotrajnoj vezi:

Turski geostrateški značaj za Sjedinjene Države delimično zavisi
od vazduhoplovne baze Indžirlik, koja se nalazi oko 7 kilometara
istočno od Adane na jugoistoku Turske, Sjedinjene Države su
izgradile bazu i vazduhoplovne snage SAD počele su da je koriste u
jeku Hladnog rata 1954. godine. Turska vlada je prenela kontrolu
nad bazom na svoju vojsku 1975. godine, kao odgovor na embargo na
oružje koji je Kongres nametnuo Turskoj kao reakciju na Tursku
intervenciju,odnosno invaziju na Kipar 1974. godine. Baza je
nastavila da ispunjava svoje misije NATO-a. Nakon okončanja
embarga, SAD i Turska su potpisale bilateralni sporazum o odbrani
i ekonomskoj saradnji (DECA) 1980. godine da bi regulisali
korišćenje baze od strane SAD i DECA, pod NATO kišobranom, a
Turska je nastavila da dozvoljava vazduhoplovnim snagama SAD da je
koriste za potrebe obuke. Pošto je to izvršni sporazum, DECA ne

137

zahteva odobrenje kongresna ili turskog parlamenta. Zahtevi SAD da
koriste bazu za druge svrhe su izdvojeni i mogu zahtevati
odobrenje turskog parlamenta.[CRS- RL34642]

Indžirlik je neprocenjivo sredstvo za izvršenje politike NATO i SAD u Iraku,
Avganistanu i drugde na Bliskom istoku. Nudi pistu od deset hiljada stopa i alternativnu
pistu od devet hiljada stopa koja je u stanju da servisira velike teretne avione. Oko
sedamdeset četiri posto svih teretnih letova za Irak prelazi preko Indžirlika.
Vazduhoplovne snage SAD visoko cene efikasnost upotrebe baze: šest vazduhoplova C-17
stacioniranih na Indžirliku prenesu istu količinu tereta kao devet ili deset vazduhoplova
koji se koriste za prevoz tereta od Vazduhoplovne baze Rajna-Majna u Nemačkoj, štedeći
oko sto šezdeset miliona USD godišnje. Osim toga, na hiljade vojnika SAD iz Iraka se
rotira koristeći Indžirlik za tranzit. Tankeri K-135 koji saobraćaju sa Indžirlika su
isporučili više od trideset pet miliona galona goriva borbenim i transportnim
vazduhoplovima SAD na misijama u Iraku i Avganistanu“. Osim strateškog značaja
Turske, za Sjedinjene Države je važna njena spremnost da smesti svoje nuklearno oružje u
vazduhoplovnu bazu Indžirlik. Prema izveštaju iz 2005. godine, oko devedeset komada
američkog nuklearnog naoružanja uskladišteno je tamo, iako je druga grupa 2008. godine
procenila da je broj nuklearnog oružja od pedeset do devedeset - i dalje najveći među
bazama u Evropi“ [CRS-RL34642],

Ros Vilson, ambasador od 2005. do 2008. godine je „stara koska“ u centralnoj
Aziji. On je ranije radio kao ambasador u Azerbejdžanu i ima veliko iskustvo u Rusiji.
Godine 2012, rekao je za Biznis insajder da „NATO mora da podigne nivo svoje igre“,
povećanjem podrške pri angažovanju Turske u građanskom ratu u Siriji.1 NATO, rekao je,
mora jasno staviti do znanja da je bezbednost Turske briga saveznika“ i da bi Turska
trebalo da bude ,,platforma“ NATO-a u slučaju „intervencija ili neke vrste operacija“ u
Siriji.

Kao što depeša iz 2006. godine pokazuje, Turska je, takođe, služila Amerikancima
kao ulaz u centralnu Aziju i na Kavkaz:

Kao deo kontinuiranog napora na Kavkazu, SAD i njeni saveznici
nastavljaju da unapređuju kolektivnu pomoć Azerbejdžanu,
Jermeniji i Gruziji. Nedavni predlog - nadogradnja aerodroma
Nasosnaja koji se nalazi izvan Bakua [Azerbejdžan] - nije
zaživeo kod naših turskih kolega (barem ne u Ankari). U
protekle dve do tri godine, ideja o nadogradnji aerodroma je
izneta na nekoliko mesta (Radna grupa na Kavkazu i Klirinška
kuća Južnog Kavkaza).
Osim toga, zamisao o zajedničkom ulaganju saveznika da bi
izvršili nadogradnju, neformalno je poslata u TGŠ J5 [turski
generalštab, sličan združenom generalštabu SAD] u nekoliko
navrata. Iako vojska nije odgovorila na naša preklinjanja u
Ankari, turski DAT (general sa jednom zvezdicom) u Bakuu nam je
nedavno rekao kako je Turska oduševljena radom sa nama na
Nasosnaji(Nasosnaya). Pritisak na više nivoa unutar TGŠ-a mogao
bi pomoći da se ovaj predlog iznese. Svaki interes koji možete
da promovišete tokom posete, bio bi koristan. [04ANKARA003352]

138

KURDI

Turska je bila od pomoći SAD na Bliskom istoku, ali to je imalo svoju cenu. Jedna

od cena je bio tajni dogovor da Turcima daju informacije o nadgledanju Kurda, jednom od
ključnih američkih saveznika u Iraku, Siriji i Iranu. Oko dvadeset pet do trideset miliona
Kurda, raseljeno je iz tih zemalja u istočnu Tursku i dugo su diskriminisani od strane vlada
u Ankari, Damasku, Bagdadu i Teheranu. Kurdi čine najveću etničku grupu u svetu koja

nema svoju sopstvenu zemlju.
,,Zaštita“ Kurda je bio glavni razlog zbog koga je Vašington uveo embargo Iraku

pre invazije, a od 1992. godine do invazije 2003. godine, Amerika sprovodi „zonu zabrane
letova“ nad kurdskim područjima na severu Iraka. Stoga je neočekivano kada pročitate da
su SAD aktivno pomagale u sprovođenju mera turske vlade protiv pobune Kurda - sukoba
u kojem je ubijeno više od četrdeset hiljada ljudi:

PKK [Kurdistanska radnička stranka], čiji je cilj da otcepi
prvobitno kurdski deo istočne Turske oružanom silom,
intenzivirala je terorističke kampanje u Turskoj: više od sto
pedeset predstavnika turskih snaga bezbednosti je do sada
ubijeno u 2006. godini, desetak samo protekle nedelje. Ovo
nasilje je povećalo pritisak na tursku vladu da preduzme
odlučne mere da bi se nosila sa ovim problemom, uključujući i
napad na uporišta PKK u severnom Iraku, koja organizacija
koristi kao komandu, kontrolu i logističku bazu odakle se
infiltriraju u Tursku i sprovode napade. Turska želi da nova
vlada u Iraku preduzme hitne, konkretne korake kako bi
ograničila PKK slobodu delovanja u zemlji. Izolovana lokacija
PKK, dugačka lista prioriteta s kojima se suočava GOI [Vlade
Iraka] i stavovi kurdske vlasti u severnom Iraku čine ovo
komplikovanim.
[Državna sekretarka SAD Kondoliza] Rajs rekla je liderima
turske vlade dvadeset petog aprila da će SAD da ožive
trilateralnu (SAD-Turska-Irak) raspravu o ovom pitanju. Iako
priznaje da pobuna sprečava koalicione trupe od uključivanja
PKK u Iraku, GOT (turska vlada) ostaje frustrirana zbog svoje
nesposobnosti i nespremnosti SAD, da zaustavi napade onih koji
dolaze sa druge strane granice.
Ako ste suočeni s ovim problemom, možete ukazati na značajne
napore koje USG [Vlade SAD] preduzima da ublaži pretnje PKK.
• Razmena osetljivih obaveštajnih podataka o aktivnostima PKK u
Turskoj je dovela do uspešnih turskih COIN operacija[borbi
protiv pobunjenika].
• Letovi nadgledanja MNF-1 nad kampovima PKK na severu Iraka,
koji su takođe imali spasonosan učinak u smislu psyops
[psiholoških operacija].
• Obaveštajna fuziona ćelija, koja se sastaje svake nedelje u
Ankari da bi prenela informacije turskoj vojsci o aktivnostima
PKK.
• Nova inicijativa za rad sa Turskom na izgradnji slučajeva za
sprovođenje zakona protiv operativaca PKK u Evropi.
[04 ANKARA 003352]

Turski ratni avioni koriste obavještajne podatke SAD da bombarduju kurdska sela u
kojima PKK ima snažnu prisutnost, ubijajući u tom procesu mnoge civile. Godine 2007,
pošto se turska vojska nagomilala na severnoj granici Iraka, američki predsednik Džordž

139

V. Buš sastao se sa turskim premijerom Redžepom Tajipom Erdoganom kako bi pokušali
da spreče invaziju, koja bi, po mišljenju Amerikanaca, dodatno destabilizovala Irak:

Predsednik je obećao da će pružiti Turskoj "primenljive
obaveštajne podatke" da ih koriste protiv PKK i uspostavio
mehanizam tripartitnih konsultacija između generala Dejvida
Petreusa, tadašnjeg komandanta multinacionalnih snaga u Iraku,
generala Džejmsa Vejnrajta, zamenika načelnika štaba SAD i
generala Ergina Sajgina, tadašnjeg zamenika načelnika
Generalštaba Turske. Od tog vremena, turske snage su pokrenule
ciljane vazduhoplovne i konpnene napade na kampove PKK i druge
objekte koji se nalaze u planinama na severu Iraka.
Oni su izrazili zadovoljstvo svojim rezultatima. [CRSRL34642]

Depeše otkrivaju staru dobru trampu, kao što je dogovor između zamenika
državnog sekretara SAD Vilijama Barnsa i turskog podsekretara inostranih poslova
Feriduna Sinirlioglua (Feridun Sinirlioglu), čiji je cilj bio da ubedi Tursku da odustane od
svog prigovora na imenovanje Anders Fog Rasmusena, za generalnog sekretara NATO-a.
Rasmusen je bio premijer Danske tokom meteža koji je vladao zbog nekoliko
antimuslimanskih karikatura štampanih u danskim novinama koje su vređale proroka
Muhameda. Rasmusen je razljutio muslimane jer je prvobitno ignorisao incident.

Prema depeši, u zamenu za to što bi Rasmusen dobio poziciju, Danska se složila da
zatvori kurdsku TV stanicu koja je emitovala kurdski program u Turskoj, kojoj se Ankara
usprotivila. Rasmusen je dobio posao, ali su Turci prevareni oko gašenja stanice, zbog čega
su, kao što pokazuje depeša iz 2002. godine, bili duboko nezadovoljni:

Barns se raspitivao o bilateralnim odnosima Turske i Evrope.
Sinirlioglu je kratko sumirao nezadovoljstvo Turske Sarkozijem
[francuskim predsednikom Nikolasom]. On je opisao da je odnos
njegove zemlje sa Austrijom zaražen etničkim predrasudama ove
druge. Žalio se da Belgija i Danska nisu voljne da suzbiju
terorističke organizacije povezane sa PKK-om koje su aktivne u
njihovim zemljama. Tadžan Ildem [turski ambasador u SAD] dodao
je da, kao deo POTUS-ovog [Predsednik Sjedinjenih Američkih
Država] - dogovora uz posredovanje,iz 2009. godine, da se
prevaziđu Turske primedbe na imenovanje Andersa Fog Rasmusena
za generalnog sekretara NATO-a, Danska je obećala da će
razjasniti svoje zakonske uslove koji su preduslov za
pristupanje zahtevu Turske za zatvaranje Televizije Roj,
glasnogovornika PKK-a. Ovo još uvek treba da se učini, rekao je
Ildem.
Preuzevši ovo od Ildema, Sinirlioglu se prisetio da je POTUS-ov
dogovor uz posredovanje podrazumevao da neki kvalifikovani
Turčin bude uzet u obzir za mesto pomoćnika generalnog
sekretara, rekao je, umesto što je izabran Nemac sa
neubedljivim zaslugama. "Sumnjamo u dogovor između Rasmusena i
[nemačke kancelarke Angele] Merkel." Ildem se žalio da položaji
na visokom nivou moraju biti deo reformi NATO-a. "Propustili
smo priliku oko izbora pomoćnika generalnog sekretara."
Sinirlioglu je dodao: "Dozvolili smo da Rasmusen postane
generalni sekretar jer smo vam verovali."

140

IRAN

U proteklih nekoliko descenija, Iran je bio ključni fokus politike SAD u regionu, a
tursko-iranski odnosi su u velikoj meri prisutni u depešama.

Bilateralni tursko-iranski odnosi imaju snažnu ekonomsku
dimenziju. Oko 1,5 miliona iranskih turista poseti godišnje
Tursku. Trgovina raste sa obimom od osam milijardi USD u 2007.
godini i očekuje se da će dostići deset milijardi USD do kraja
2008. godine, sa ciljem od dvadeset milijardi USD u roku od
četiri godine. Ravnoteža je drastično u korist Irana jer Turska
uvozi naftu, naftne derivate i gas od svog komšije.2 Turska je
neto uvoznik nafte i gasa i zavisi od Rusije za šezdeset osam
posto svojih zaliha gasa; ona zahteva od Teherana da smanji tu
zavisnost i vidi bilateralne odnose kao svoj vitalni nacionalni
interes. Prvi iransko-turski gasovod je proradio 2001. godine,
ali zalihe su bile sporadične preko zime jer ih je Iran
preusmerio za vlastite potrebe.
U julu 2007. godine, Turska i Iran su potpisali memorandum o
razumevanju ili preliminarni sporazum da Turska naftna
kompanija (TPAO) dobije pravo da razvije prirodni gas u Južnom
Parsu [Iran], da izdvaja i do dvadeset milijardi kubnih metara
(BCM) gasa i da ga transportuje preko novog gasovoda od Tabriza
u Iranu do Erzuruma u Turskoj i ka planiranih tri hiljade
trista kilometara gasovoda Nabuko. Ukoliko bi sporazum bio
finaliziran, turski investicija bi izosila oko 3,5 milijardi
USD. Nabuko ima za cilj prenošenje prirodnog gasa iz
Turkmenistana preko Azerbejdžana, Gruzije i Turske do velikog
terminala prirodnog gasa u Austriji,i da na taj način zaobiđe i
smanji evropsku zavisnost od Rusije. Bilo je predviđeno da bude
završen do 2013. godine. Iranski gas bi naftovod činio
održivijim. Partneri Turske u Nabuku (Mađarska, Bugarska,
Rumunija, Nemačka i Austrija) tvrde da "nikakav iranski gas
neće biti prihvaćen, dok se ne reši nuklearni problem."3
[3CRSRL34642]

Međutim, sva Turska aktivnost u području Južnog Parsa, u suprotnosti je sa
politikom SAD: „Stejt department je upozorio Tursku u vezi sa finaliziranjem energetskog
sporazuma Južni Pars, tvrdeći da bi takav dogovor Turske sa Iranom poslao pogrešnu
poruku u trenutku kada iranski režim u više navrata nije uspeo da ispuni svoje obaveze
prema IAEA [Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju] Saveta bezbednosti UN.“

Dogovor je otkazan.
Depeše odražavaju nervozu Vašingtona zbog tursko-iranskih odnosa, kao i pritisak
iz Vašingtona na Ankaru da zauzme stav prema Teheranu koji se podudara sa stavom
SAD, zalivskih država i Izraela. Međutim, Turska ima veoma malo sopstvenih energetskih
resursa i potrebni su joj iranska i ruska nafta i gas. U nastojanju da podriju Moskvu i
Teheran, SAD su pokušale da odguraju Ankaru daleko od Irana prema centralnoj Aziji -
konkretno Azerbejdžanu - da bi zadovoljila svoje energetske potrebe. Jedna depeša kaže da
potrebe za energijom i „određeni domaći razlozi“, sve zajedeno „guraju Tursku u
pogrešnom smeru“, zaključno s upozorenjem da će na kraju „Turska morati da stane,
računajući na Iran“ [05 ANKARA 000302],

141

Važan deo energetske strategije SAD u regionu je „još nezavršen“ gasovod
Nabuko. Turci se slažu sa Amerikancima da bi radije crpli svoje resurse energije iz
Azerbejdžana. Ali ideja da Turska možda nema identične interese kao Vašington,
jednostavno ne pada na pamet diplomatama SAD - a ako pada, oni te interese smatraju
nevažnim.

Američkim medijima se sviđa smešni iranski nadimak za Ameriku „Veliki Satana“,
ali depeše odražavaju jedinstveno neprijateljstvo SAD prema Iranu, koje je odraz
demonizacije kojom je Teheran izložio Vašington. Ali Iran, o kojem čujemo iz Vašingtona,
nije uvek Iran koji se pojavljuje tokom čitanja ovih depeša.

U depeši iz 2009. godine, pomoćnik državnog sekretara Filip Gordon izveštava o
sastanku sa turskim ministrom inostranih poslova Ahmetom Davutogluom, koji je upravo
završio telefonski razgovor sa Mohamedom El Baradejem, generalnim direktorom LAEA,
koji je, piše on, imao:

dve duge "teške" sesije sa Irancima u Istanbulu zbog plana da
se isporuči nekvalitetano obogaćeno iransko nuklearno gorivo u
druge zemlje u zamenu da druge zemlje pošalju Irancima
obogaćeno gorivo za njihove reaktore i medicinsku industriju.
Svrha ove zamene Petra za Pavla bila je da se ugasi iranski
program obogaćivanja.
Iranci su rekli kako su spremni da se sastanu sa Havijerom
Solanom [generalnim sekretarom Saveta Evropske unije], ali su
izneli Turcima da imaju ozbiljne probleme sa Robertom Kuperom
[diplomatskim savetnikom i članom Evropskog saveta za
međunarodne odnose] i Britancima.
Oni imaju "više poverenja" u SAD. Iranci bi takođe radije da
dobiju gorivo od SAD, nego od Rusa.
Davutoglu je istakao da su Iranci: a)spremni da pošalju
delegaciju u Beč da razradi pojedinosti o ovom predlogu; b)dali
su "puno poverenje" Turskoj; c)i dalje se suočavaju sa domaćim
ozbiljnim problemima unutar Irana. On je smatrao da Turci
zapravo vide Ahmadinedžada kao "fleksibilnijeg" od drugih, koji
su u iranskoj vladi. Ahmadinedžad se suočava sa „ogromnim
pritiskom" nakon izjave nekih članova P5 [SAD, Britanije, Kine,
Francuske, Velike Britanije, i Nemačke] o tome da bi nuklearni
sporazum uspeo u slabljenju iranskog nuklearnog potencijala -
što se tumači u nekim krugovima kao virtualni poraz Irana.
U ovom kontekstu, Turci su pitali Ahmadinedžada da li je srž
problema psihološki, pre nego suštinski. Ahmadinedžad je rekao
"da", Iranci pristaju na predlog, ali je potrebno da upravljaju
time kako će biti prihvaćeno u javnosti. [02 ANKARA 001654]

Sastanak između Gordona i Davutoglua se očigledno malo zagrejao.

Napominjući da je Davutoglu naglasio samo negativne posledice
sankcija ili upotrebe vojne sile [na Iran] , Gordon je
pritisnuo Davutoglua da iznese procene Ankare u vezi posledica
ukoliko Iran dobije nuklearno oružje. Davutoglu je dao nadahnut
odgovor, da je "naravno", Turska bila svesna ovog rizika.
Upravo zato, Turska radi tako naporno s Irancima. Predsednik
[Abdulah] Gul je sam proveo dva sata u nedelju sa
Ahmadinedžadom u Istanbulu.

142

Gordon je onda pritisnuo Turke da se izjasne o tome kako vide Iran, obzirom na
činjenicu da je britanski Gardijan izvestio kako se Erdogan pozvao na Iran kao na
„prijatelja“. Davutoglu je odgovorio, ako bi premijer:

rekao "ne", da Turska ne gleda Iran kao prijatelja, onda ne bi
bilo moguće uveriti Teheran da sarađuje oko ovog najnovijeg
predloga. Samo Turska može govoriti otvoreno i kritički sa
Irancima,tvrdi Davutoglu, ali samo zato što Ankara javno
pokazuje Iranu poruke o prijateljstvu.
Gordon je bio uporan vrativši se na insistiranje da Ankara
pruži jasnu, javnu poruku o posledicama ukoliko se ignoririšu
rezolucije UN. Davutoglu je uzvratio kako je Erdogan dao upravo
takvu izjavu kada je posetio Teheran. On je naglasio da spoljna
politika Turske daje regionu "osećaj pravde" i "osećaj vizije".
Turska je obezbedila "treću opciju", pored Irana i Saudijaca
(na koje se, tvrdio je, gleda kao na "marionete" SAD). Rezultat
je da smo "ograničili iranski uticaj u regionu."

NAŠI TERORISTI

Stavovi dragih zemalja o Iranu uvukli su se u depeše. Jedna depeša odražava da je
Izrael toliko fokusiran na promenu režima u Iranu da razmatra podržavanje takozvanih
,,terorističkih“ grupa [05 TEL AVIV 2652].

Na sastanaku između načelnika izraelskog Mosada, Meir Dagana i američkog
državnog podsekretara Vilijama Barnsa 2007. godine, načelnik je izneo „procenu
bliskoistočnog regiona.“ Prema Barnsu, Dagan je naglasio kako je Iran ekonomski
ugrožen, tražeći više aktivnosti od iranskih manjinskih grupa usmerenih na promenu
režima“. Čini se da depeša implicira da su SAD i Izrael umešane u pomoć Oslobodilačkoj
vojsci Balučistana u Balučistanu, kao i grupi Mudžahedin-e-Halk i kurdskoj Partiji za
slobodan život Kurdistana u Iranu. Ova poslednja grupa je povezana sa PKK. Sve njih
Vašington smatra ,,terorističkim“ organizacijama, a SAD je pomogao Turskoj da targetira

PKK.
Dagan dalje precizira jedan od ,,pet stubova“ izraelske strategije u regionu, kao

politiku Tel Aviva da „iznudi promenu režima: Dagan je istakao kako bi trebalo učiniti
više da bi se podstakla promena režima u Iranu, eventualno uz podršku studentskih
demokratskih pokreta i etničkih grupa (npr. Azeri, Kurdi, Baluči) koje se suprotstavljaju
vladajućem režimu... On je dodao da su iranske manjine „podigle svoje glave i da su u
iskušenju da pribegnu nasilju“. Depeša zapaža da američki ,,rat protiv terorizma“ zavisi od
toga da li su to ,,naši“ teroristi ili ,,njihovi“ teroristi. Što se tiče Kurda, iako se obaveštajni

podaci SAD o PKK unose u ciljne kompjutere da Turci bombarduju Kurde u Iraku, krilu
PKK u Iranu se preporačuje da pokuša da svrgne vladu u Teheranu. Takođe, nekako je
zbunjujuće čuti kako francuske diplomate karakterišu režim Teherana:

[Žan-David] Levit [bivši francuski ambasador u SAD i
diplomatski savetnik francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija]
naglasio je da je iranski odgovor na uvertiru predsednika Obame
i zapada bio "farsa", iako ga je Rusija primila kao pravu
inicijativu. Sadašnji iranski režim je efektivno fašistička
država i došlo je vreme da se donese odluka o narednim
koracima... On je napomenuo da nemačka kancelarka Angela Merkel
deli stav francuskog predsednika i spremna je da bude čvrsta sa

143

sankcijama, ali da je FM [ministar inostranih poslova Frank
Volter] Štajnmajer bio oprezniji. Iranski režim mora shvatiti
da će biti više ugrožen ekonomskom štetom i pratećim socijalnim
nemirima nego što bi bio kada bi pregovarao sa Zapadom.
[09PARIS1254_a]

***

U principu, depeše su prilično negativne prema spoljnoj politici Turske, za koju
jedna depeša iz 2010. godine kaže da se sastoji „uglavnom od popularnih parola,
neprekidnih putovanja i bezbroj potpisa na MOU-u [Memoranduma o razumevanju] od
male važnosti“ [10ANKARA87],

Depeša iz 2010. godine od ambasadora Džejmsa Džefrija primećuje: „Bez obzira
na njihov uspeh i relativnu moć, Turci se stvarno ne mogu ravnopravno takmičiti niti sa
SAD niti sa regionalnim liderima (EU na Balkanu, Rusijom na Kavkazu/Crnom moru,
Saudijcima, Egipćanima pa čak ni sa Irancima na ME [Bliskom istoku]). Sa Rols Rojs
ambicijama, ali Rover resursima“, Turci „varaju“ pronalaženjem autsajdera i
preuzimanjem njihovog cilja. Prema diplomatama SAD, to daje malo rezultata:

Novi pristup AKP-a međunarodnim odnosima dobija različite
ocene unutar i izvan Turske.
To nije glavni faktor za relativnu popularnost AKP, ali
nekoliko njenih elemenata (na žalost, oni zbog kojih smo
najmanje zadovoljni) se zaista obraćaju biračima. Kritika
Izraela nakon Gaze je izrazito popularna, a relativno mek
turski stav o Iranu - zemlji o kojoj su mnogi Turci skeptični
- je po svoj prilici od pomoći kod uske, ali za Erdoganovu
izbornu sudbinu, važne, izdvojenije grupe islamskih birača
povezanih sa bivšim premijerom Erbakanom.
[10ANKARA87]

UNUTRAŠNJI POSLOVI

Budući da je glavni strateški saveznik, unutrašnja politika Turske predstavlja
glavnu brigu depeša, njihova centralna tema je jasna: Da li to pomaže američkim
interesima?

Analiza premijera Erdogana - jedna depeša ga opisuje kao nekog kome nedostaje
,,vizija“ i „analitička dubina“ - i njegove Partija pravde i razvoja (AKP) je precizna veći
deo vremena i najavljuje neke od trenutnih previranja u Turskoj u vezi sa korupcijom u
vladi [04 ANKARA7211]. Erdoganova autoritarna crta [04ANKARA348_a] i politička
gluvoća je bila prepoznatljiva odmah na početku, kao i tvrdoglavost i traženje apsolutne
lojalnosti [04ANKA- RA7211]:

Unutar [AKP] stranke, Erdoganova glad za moći otkriva se u
oštrom autoritarnom stilu i dubokom nepoverenju u druge: kao
što je bivši Erdoganov duhovni savetni i savetnik njegove
supruge Emine rekao: "Tajip Beg veruje u Boga... ali mu ne
veruje." Okruživši se gvozdenim prstenom ulizivačkih (ali
prezrivih) savetnika, Erdogan je izolovao sebe od protoka
pouzdanih informacija, što delimično objašnjava njegov
neuspeh da razume kontekst - ili stvarne činjenice -

144

operacija SAD u Tel Afaru, Faludži i drugde,kao i njegovu
osetljivost na islamske teorije. [04 ANKARA 348_a]

Za ambasadora SAD, Erika Edelmana, pripisivanje turske neprijatnosti zbog
krvavih opsada SAD Tel Afara i Faludže tokom rata u Iraku - opsada u kojima je poginulo
mnogo civila i uništeno šezdeset posto Faludže - ,,ne svatanju konteksta“ sugeriše da je
ambasada, a ne Erdogan, izgubila kontakt. Ipak, postoji manja zabrinutost za to šta ova
dešavanja znače spram turske demokratije nego za njihov uticaj na interese SAD:
„[Premijer] Erdogan i njegova vladajuća AK partija čini se da čvrsto drže moć... Ipak,
Erdogan i njegova stranka suočavaju se sa ogromnim izazovima da uspešno prihvate
osnovne principe otvorenog društva, sprovedu usaglašavanje sa EU i razviju i
implementiraju spoljnu politiku u skladu sa osnovnim interesima SAD“ [04 ANKARA

7211].
Kao što kaže jedna depeša, uprkos „nesavršenoj, kritizerskoj“ turskoj demokratiji

koja ne dopire do protivnika i činjenice da su „nameštenici AK na nacionalnom i
pokrajinskom nivou nestručni i zatucani islamisti“, ipak se SAD i dalje raduju „nastavku
rada sa Turskom u korist zajedničkih interesa u Iraku, Avganistanu, na Kavkazu, Balkanu,
terorizmu, energetskoj bezbednosti, na problemu Kipra i drugde u regionu i svetu“

[04ANKARA348_a],
Veliki interes za SAD je konkurencija između dve dominantne islamske političke

struje u Turskoj - Erdoganove AKP i Gulenove zajednice. Iako su mnoga zapažanja u ovim
depešama pronicljiva, ona takođe izgledaju kontradiktorno, što je stav koji zbunjuje čak i
neke turske posmatrače.4

Fethulah Gulen (Fethullah Gulen), koji trenutno živi u dobrovoljnom egzilu u
ruralnoj Pensilvaniji, vodi Gulenovu zajednicu. Pokret vodi stotine sekularnih škola ili
,,deršana“, u mnoštvu zemalja. U SAD, Gulen škole5 su najveće čarter obrazovne ustanove
u zemlji, sa oko sto trideset pet škola u dvadeset i šest država.6 One su, uglavnom,
usmerene na pripremu studenata za univerzitete i građanske ispite. Po svemu sudeći,
Gulenove deršane su visoko kvalitetne i uspešne - i jeftinije od većine konkurencije - u
skladu sa istraživanjem SAD, one, takođe, služe kao baza za regrutovanje Gulenovog
pokreta. Škole su glavni izvor finansiranja Zajednice, a potez Erdoganove vlade da ih
zatvori je ozbiljna pretnja za finansije pokreta.7

Gulenisti daju prednost kapitalizmu sa široko otvorenim slobodnim tržištem i
izgledaju manje konzervativno oko socijalnih pitanja nego AKP. Treba koristiti reč
,,izgledaju“, jer Gulenisti su tajanstveni. Oni se smatraju više „prozapadnim“ i više
podložnim politici SAD u regionu, posebno u odnosu na Izrael. Takođe, zauzeli su mnogo
čvršći nacionalistički stav oko Kurda i nisu dali podršku mirovnim pregovorima između

Kurda i AKP.
Gulenova zajednica takođe kontroliše kompanije za pripremu i usluživanje hrane,

građevinske firme i nekoliko medija, uključujući TV Samaniolu i turske novine Današnji

Zaman i Nedeljna Akcija.
Gulenisti propovedaju umereni oblik islama koji je, barem na površini, ekumenski.

Savez između Gulenista i Erdoganaovog AKP-a 1998. godine, uspešno je gurnuo moćnu
tursku vojsku nazad u kasarnu i izabrana je islamistička vlada 2002. godine. Međutim,
2004. godine, bivši saveznici su se posvađali tako da je to sada postala otrovna unutrašnja

borba.

145

Prema jednoj depeši o naporima Gulenove zajednice da prikupi podršku za svoje
škole i filozofiju verske saradnje, v.d. generalnog konzula Stjuart Smit piše da je Gulenov
pokret istaknut u državnoj službi i turskoj nacionalnoj policiji (TNP), ,,gde služi kao
prethodnica za istrage o Ergenekonu“ Ovo drugo, prema ambasadi, odnosi se na „navodne
ogromne podzemne mreže“, uglavnom vojnih oficira koji su bili optuženi za zaveru
državnog udara 2004. godine. Stotine policajaca je bilo osuđeno i zatvoreno [05
ISTANBUL 1336_a].

Međutim, nedavna otkrića, ukazuju na to da su pojedini dokazi ili nečisti ili
isfabrikovani. Na primer, jedan inkriminišući dokument koji je navodno napravljen 2004.
godine, koristi softver koji nije postojao do 2007. godine. „Ergenekon“ je ime mitske
turske carevine u centralnoj Aziji - i prema vlastima, ime tajne grupe oficira. Međutim,
tursko tužilaštvo nikada nije imalo uverljive dokaze da je organizacija i postojala. Istrage o
Ergenekonu su produbile jaz između Gulenista i turske vojske. Kao što jedna depeša iz
2009. godine beleži, „Nije iznenađujuće da kontakti u neposrednoj blizini turskog
generalštaba otvoreno preziru Gulena i tvrde da su on i njegove legije navijača krenuli u
nemilosrdni pohod, ne samo da potkopaju tursku vojsku, nego i da pretvore Tursku u
islamsku Republiku sličnu Iranu“ [09 ANKARA 1722],

S obzirom na gorčinu aktuelnih sukoba između Gulena i Erdogana i njihov
negativni uticaj na ekonomiju - stopa rasta, koja je u proseku pet posto u proteklih deset
godina, pala je sa projektovanih 3,7 posto na 1,7 posto - kontakti SAD sa turskim
generalštabom su vredni posmatranja.8 Politički sukobi, u kombinaciji sa ekonomskom
krizom, stvaraju plodno tlo za sve vrste zapleta - stvarnih ili izmišljenih - koji su izgleda
gotovo usađeni u politički život u Turskoj. Nije slučajno što su turske sapunice popularne u
celom regionu.

Depeša iz 2005. godine od v.d. generalnog konzula Stjuarta Smita odslikava
duboku sumnju o Gulenovoj zajednici:

S obzirom na prodor Gulenista u Nacionalnu policiju... i mnoge
medije i njihove izveštaje koji proganjanju svakog ko
kritikuje Gulena, drugi, koji su skeptični oko njegovih
namera, plaše se da izraze svoje stavove javno. Privatno
ističu: (l)Gulenovu drastično radikalnu prošlost kao vatrenog
islamističkog propovednika tokom 1970-1980. godine
[doslovno];(2)njegovu bezobzirnost u proterivanju ljudi iz
užih unutarašnjih krugova (Gulenisti su nam priznali kako su
prestravljeni da ne naprave "grešku");
(3)insistiranje unutrašnjih krugova kao i njega samog da
sledbenici prenose svoje studije islama isključivo preko
njegovih spisa, odnosno ne toleriše se neslaganje ili kritičko
mišljenje; i (4) poslušnost nalik kultu i saglasnost da on i
slojevi njegovog pokreta insistiraju na globalnoj mreži škola,
njegovim medijima i poslovnim udruženjima. [05 ISTANBUL
1336_a]

Američka ambasada ukazuje na to da postoje „duboke i široko rasprostranjene
sumnje... o krajnjim namerama njegovog pokreta“ i pitanja o transparentnosti pokreta [05
ISTANBUL 133 6_a]. Prema generalnom konzulu Debori K. Džouns:

146

Fethulah Gulen nalazi se u centru ogromne i rastuće mreže koja
obuhvata više od sto šezdeset povezanih organizacija u više od
trideset zemalja, od toga, samo pedeset u SAD. To znači da
Gulenove pristalice čine sve veći deo misije turskih
neemigranata u redu za vizu. Kao aplikanti, Gulenisti gotovo
uniformno izbegavaju da kažu svrhu svog putovanja i njihov
odnos prema Gulenu, podstičući sumnju kod konzularnih
službenika. Našu nelagodnost takođe dele i sekularni segmenati
turskog društva... [06ISTANBUL832]
Ukratko, napori Gulenista da oblikuju buduće generacije kroz
svoje međunarodne mreže škola (koje postoje širom Turske, Azije
[npr. u Avganistanu i Pakistanu], Afrike i SAD) i dokumentovani
napori da se infiltriraju, ne samo u turske poslovne krugove,
nego i u državne institucije, takođe postavljaju pitanje o tome
da li će se njihova umerenost nastaviti ako dobiju
preovlađujući glas u turskom islamu. [05 ISTANBUL 133 6_a]

Uprkos svim zvonima na uzbunu, depeša zaključuje da ,,taj pokret ne predstavlja
jasnu i prisutnu opasnost za državu.“

Ono što je ostalo neizrečeno jeste da Gulenisti više podržavaju mnoge političke
stavove SAD nego nezavisno orijentisan AKP. Gulen je, na primer, oštro kritikovao
Erdoganovu svađu sa Izraelom oko toga što je 2010. godine flotila u Gazi videla kako

izraelski komandos ubija osam Turaka i jednog Amerikanca turskog porekla. Gulenisti su,
takođe, bili hladniji prema Iranu. Ukratko, sve dok Gulen podržava američku politiku u
regionu, Vašington je spreman da prihvati kult.

Depeše ukazuju na to da SAD ne mogu biti potpuno neutralan posmatrač u
trenutnoj borbi oko korupcije (ili moći, zavisi od toga kako neko želi na to da gleda)
između Gulenista i Erdogana. Da li su SAD ohrabrile Guleniste da krenu na Erdogana? Da
li oni tiho podržavaju predsednika Gula - koji je više proizraelski i bliži Gulenovoj

zajednici - protiv premijera? Jedan od glavnih ciljeva nedavne istrage o korupciji je turska
Halk banka, koja je navodno izvezla šest milijardi USD u zlatu u Iran, 2012. godine. SAD
pokušavaju da zaustave trgovanje Halk banke sa Iranom već nekoliko godina. Da li su
SAD upozorile Guleniste na ovu banku ili ohrabrile tužioce da krenu na institucije?

Mnoge od optužbi za korupciju koje su usmerene na Erdogana i njegov kabinet su
nesumnjivo važeće. Kao što veliki broj depeša ističe, AKP je duboko umešan u
malverzacije. Ali teško da je ovo najnovija vest za Amerikance: depeše su prijavljivale
korupciju 2004. godine. Ambasador Edelman piše krajem decembra 2004. godine da je

AKP:

došla na vlast [2002. godine] obećavajući iskorenjivanje
korupcije. Međutim, u sve većem broju članovi AKP-a, od
ministara do nižih pozicija, ljudi bliski stranci nam govore o
sukobu interesa ili teškoj korupciji... Čuli smo od dva
kontakta da Erdogan ima osam računa u švajcarskim bankama;
objašnjenje da njegovo bogatstvo dolazi od poklona za venčanje
koji su gosti dali njegovom sinu i da turski biznismen plaća
troškove obrazovanja u SAD, za svoje četvoro dece, čisto
altruistički, je glupo. [04 ANKARA 7211]

Iako je korupcijski skandal eksplodirao uoči kritičnih lokalnih izbora 2014. godine,
to je očigledno imalo malo uticaja na birače. Većina je glasala za kandidate AKP-a.

147

Glavna meta turske nacionalne policije, kojom dominiraju Gulenisti, je Hakan
Fidan, podsekretar u Agenciji za nacionalnu bezbednost Turske. Tužioci ga terete za
obavljanje tajnih razgovora sa Kurdima u cilju smirenja dugotrajnog rata - optužbe koje bi
mogle da ugroze delikatne pregovore između AKP-a i Kurda. Bio je to, zapravo, napad na
Fidana koji je izazvao otvoreni rat između Gulenista i Erdoganove vlade.9

Fidana su takođe optužile novine u SAD za razotkrivanje izraelskih agenata u Iranu
- optužba koju su američkim medijima navodno dale Gulenove pristalice u Turskoj.

Napad na Fidana je u skladu sa pristupom Gulenista Kurdima, Iranu i Izraelu. Ali,

da li bilo koja od tih informacija dolazi preko Amerikanaca? SAD je duboko zabrinuta
gotovo zbog svega što uključuje Izrael i Iran, a Vašington nije srećan zbog aktuelnog
odstupanja AKP-a oko ova dva pitanja. Formalno topli odnosi između Ankare i Tel Aviva

su znatno zahladneli nakon izraelskog napada na Gazu 2008-2009. godine i izraelskog
napada na turski brod za pomoć Mavi Marmara 2010. godine, u kojem je poginulo više
Turaka. Turska, takođe, pregovara s Iranom o energiji u vreme kada 2010. godine
Vašington pokušava da izoluje režim u Teheranu.

Zbog svih njihovih iskazanih ,,zabrinutosti“ oko Gulenove zajednice, jedna depeša
ističe glavnu temu za medije o tome kako Gulen promoviše sekularnu Tursku:

Zašto SAD prihvataju Fethulah Gulena i zar to ne znači da SAD
promoviše nesekularnu Tursku?
A:
• SAD nisu "sklonište" za gospodina Gulena i njegovo prisustvo
u SAD se ne zasniva ni na jednoj političkoj odluci. Gulen je
tražio i dobio, stalno prebivalište u SAD nakon dugotrajanog
procesa koji se završio 2008. godine, kada je Savezni sud
presudio da je zaslužio da se na njega gleda kao na "stranca
izuzetnih sposobnosti", na osnovu njegovih opsežnih tekstova i
vođstva verskih organizacija širom sveta.
• Kao vlasnik zelenog kartona, Gulen ima pravo na sve
privilegije koje taj status nosi sa sobom. Na njegovo prisustvo
u SAD ne treba gledati kao na odraz politike SAD prema Turskoj.
[09ANKARA1722]

U isto vreme, ambasada izveštava da „naši prijatelji“, kažu da Gulen radi ,,u ime
islama, kako bi sproveo obnovu cele nacije.“

Ni AKP se nije posebno dobro pokazala. Ona je, prema jednoj depeši, prikazana
kao organizacija „kompromitovana zbog islamističkih neootomanskih refleksija i
jednopartijskog državnog sistema pljačkanja.“ Jedna depeša je posebno kritička kako
prema Erdoganu, tako i prema ministaru inostranih poslova Davutoglu: „Prema velikom i
raznolikom broju naših kontakata, Erdogan minimalno čita, uglavnom štampu koja naginje
islamu. Prema drugima koji imaju široke i duboke kontakte širom establišmenta, Erdogan
odbija da napravi analizu „vojne i nacionalne obaveštajne organizacije“. Nikada nije imao

realan pogled na svet... umesto toga, oslanja se na svoju harizmu, instinkte i filtriranje
savetnika koji potežu teorije zavere ili koji su izgubljeni u neootomanskim islamističkim
fantazijama, npr. islamistički savetnik za spoljnu politiku i Gulov saveznik Ahmet

Davutoglu [05ANKARA1730_a].
Ponekad je teško shvatiti da li su depeše iskrene reportaže ili je pisac bio ironičan.

U depeši iz 2004. godine koja govori o AKP-u, ambasador SAD, Erik Edelman izveštava:

148

Takođe,retko kad smo naišli na otvorene iskaze. Rasprostranjeno
je uverenje, među pristalicama tursko-islamske sinteze da je
uloga Turske širenje islama u Evropi, "da vrati Andaluziju i
osveti poraz kod opsade Beča 1683. godine", kako je jedan od
učesnika na nedavnom sastanku glavnih trustova mozgova AKP-a
predstavio. Ovo razmišljanje paralelno je sa logikom pristupa
[ministra inostranih poslova] Ahmeta Davutoglua.
[04 ANKARA 7211]

***

Dokumenti koje je Vilkiliks pripremio za objavljivanje, ne samo da daju jasan
pogled na ciljeve američke spoljne politike, već nam i pomažu da razmislimo o tome što
donosi budućnost u ovom ključnom regionu sveta. Zbog ukupnog fokusiranja Vašingtona
na ,,rat protiv terorizma“, američke diplomate veoma opušteno govore o korišćenju
organizacija koje SAD službeno smatraju ,,teroristima“ da oslabe ili čak svrgnu, svoje
protivnike.

Sigurno postoje sledeća otkrića: uloga Turske u omraženom programu izručenja,
lobiranje u interesu moćnih vazduhoplovnih korporacija i spremnost da se progleda kroz
prste autoritarnim postupcima u cilju daljih interesa spoljne politike. Ali diplomatske
depeše takođe služe kao vodič za budućnost.

Turska je trenutno uključena u intenzivni politički sukob između Gulenista i
Erdoganove vlade - sukob u čijem ishodu Amerikanci imaju udela. Na vladu kao što je
Erdoganova - neprijateljski raspoloženu prema Izraelu, u sukobu sa vojnim režimom u
Egiptu koga podržavaju SAD i sumnjičavu prema nekoj vrsti slobodnog, široko otvorenog
tržišnog kapitalizma koji favorizuju Amerikanci - ne gleda se u Vašingtonu sa velikom
naklonošću. U tom smislu su Gulenisti, za koje depeše ukazuju da su tajnoviti i skriveni,
više u skladu sa interesima SAD u regionu.

Poslednji turski izbori pokazali su da Erdogan drži više od polovine turskog
stanovništva, ali zemlja je duboko polarizovana i privreda je uzdrmana. Vašington je oštro
kritikovao pokušaje Erdogana da uguši medije i internet, kao i njegov napor da poveća
ličnu moć. Turska priprema još jednu flotilu da se sukobi sa Izraelcima zbog Gaze, a
Ankara i Teheran oživljavaju ideju o zajedničkom gasovodu. Svakako, Vašington nije
srećan zbog većih napetosti između Turske i Izraela i snažno je protiv bilo kakve
zajedničke energetske saradnje sa Iranom.

Ono što nam depeše govore je da će SAD delovati u svom interesu, bez obzira na to
šta bi to moglo izazvati na Bliskom istoku. To bi trebalo da bude misao otrežnjenja za
Turke i Amerikance.

149

9. IZRAEL

Stefen Zuns (Stephen Zunes)

Piter Serto (Peter Certo)

Krajem 2010. godine, kada je Vikiliks bio spreman da objavi riznicu ukradenih
diplomatskih depeša koje su slale ambasade i konzulati SAD širom sveta, Vašington je
uleteo u potpunu paniku. Dok su agencije za sprovođenje zakona pripremale, bukvalno

finasijki embargo Vikiliksa, diplomate SAD pojurile su da upozore svoje strane kolege na
to koja otkrića možda predstoje.1

Mogla se očekivati slična neprijatnost od klijenata Vašingtona u Izraelu, koji, na
kraju krajeva održavaju jedan od najosetljivijih odnosa na svetu, sa Sjedinjenim državama.
Vašington snabdeva izraelsku vojsku u vrednosti od tri milijarde USD godišnje i koristi
svoje mesto u Savetu bezbednosti UN da zaštiti Izrael od diplomatskih ispada njegove
politike u Palestini i Libanu (čak i kada su u suprotnosti sa samim Vašingtonom). Vojske
dveju zemalja su povezane bliže nego ikad.

Jedan broj razmena koji je otkriven u ovim depešama je potencijalno neprijatan za
vladu SAD, sa zvaničnicima SAD koji olako primaju aktuelno izraelsko kršenje
međunarodnog humanitarnog prava, rezolucije Saveta bezbednosti UN i obavezujuću
presudu Međunarodnog suda pravde protiv izraelskih naselja na okupiranim Palestinskim
teritorijama. To su bile vrste prekršaja koji bi gotovo neizbežno doveli do poziva na
sankcije, da su bile počinjeni od strane vlade koja manje duguje SAD od desničarskih

koalicija u Izraelu.
Pažljivim gledanjem dokumenata, međutim, dobija se jasan osjećaj da - umesto

slučaja da ,,rep vrti psa“ ili da su se diplomate SAD šćućurile pod pritiskom razmetljivog
„izraelskog lobija“ - podrška SAD izraelskoj politici čini se da odražava percepciju, koliko
god bila u zabludi, da se američki i izraelski interesi gotovo uvek podudaraju. A ponekad,
po svemu sudeći, tako je i sa onim autokratskim arapskim saveznicima Vašingtona.
Umesto da paniče zajedno sa svojim kolegama u Vašingtonu, izraelski zvaničnici počeli su
od ranog otkrića da je duga lista sunitskih arapskih autokrata tajno apelovala na Vašington
da pokrene napade na nuklearne infrastrukture Irana - ili po rečima kralja Saudijske
Arabije, Abdulaha, da „zmiji odreže glavu.“2

„Prvi put u modernoj istoriji“, premijer Benjamin Netanjahu se pohvalio u
novembru 2010. godine, da „postoji ne baš beznačajno slaganje... u Izraelu i zemljama u
regionu, da glavna pretnja potiče od Irana, njegovih planova za proširenje i koraka ka
naoružavanju“. Prozivajući arapske lidere ,,da javno kažu ono što govore tajno“, Netanjahu
je trijumfalno proglasio „lažni argument da Izrael preti miru i bezbednosti u regionu“
raskrinkanim.3 Sumirajući očiglednu radost izraelskog establišmenta, kolumnista Sever
Ploker se našalio: ,,Da Vikiliks ne postoji, Izrael bi morao da ga izmisli.“4 (U grozničavim
močvarama interneta, neki teoretičari zavere su se očigledno složili. Nakon što su
objavljene prve depeše, nekoliko arapskih veb stranica - i kasnije publikacije belih
nacionalista u SAD - navode da je Vikiliks, u stvari, deo ,,jevrejske zavere“ da se prikriju
štetne informacije o Izraelu i osramote njihovi rivali.5)

Savez između SAD i Izraela neće izbeći preispitivanje, na kraju krajeva. Hiljade
drugih depeša koje se odnose na Izrael, objavljene su u narednim mesecima, što je

150