Aleksandar Tesic - Koplje svetog Georgija

Aleksаndаr Tešić

KOPLJE
SVETOG
GEORGIJA

Romаn o Milošu Obiliću
Drugi deo

Glava prva
- Zima 1355.

„...Primi carstvo njegov sin Uroš,
istinski krasna u naočita figura,
ali mlad smislom, preterano milostiv u krotak.”

Sneg je padao roneći pahulje obilno. Počelo je snežiti na vest o carevoj
smrti. Činilo se kao da Bog ljutito kani da zatrpa svu sramotu i
iskvarenost koja najednom ispliva na površinu među Njagovom decom.
Vejalo je danima, sve krupnim pahuljama koje prekrivaše sve ono što su Bog
i ljudi stvorili. Noći behu pak vedre, a mraz je stezao toliko da su mrakom
odjekivala stabla koja su pucala od hladnoće. A čim bi svanulo, namakli bi
se ponovo snegopadni oblaci. S mukom se prolazilo kroz dubok sneg ulicama
Prizrena.

Još gore beše no carskim drumovima, jer kada svetina stade da pristiže sa
svih strana na carevu sahranu, oni prvi se sa mukom probijaše snegobitinom,
a noću se smrzavaše pod šatorima.

Tako se na vest o smrti cara Dušana u Prizrenu, nadomak njegove
zadužbine Svetih arhanđela, sjatilo tušta i tma, od običnog naroda do carevih
vojvoda i kesara. Svi su se snalazili kako je ko mogao i umeo. Najbogatije
plemstvo zauzelo je sve zgrade no gradu, a ono siromašnije se stiskalo no
šatorima y okolini dvora u Ribniku, koji je podigao još kralj Milutin, a u
kojem je sad bila smeštena carska porodica. Toliko mnoštvo velmoža su

pratili bezbrojni prosjaci, bogalji, ali i svakakvi razbojnici. Do krvavih
okršaja je dolazilo svaki dan, a bezvlašće se širilo zemljom kao kuga. Prost
narod više nije smeo da promoli nos iz svojih kuća jer se pribojavao kako
lopova i razbojnika, tako i narogušene straže koja je hvatala sve koji su joj
bili sumnjivi. Na trgu i sa kule kapije svakim danom je visilo sve više
prestupnika. U vazduhu se osećala napetost i iščekivanje, a sumnja se uvukla
u srca carevih miljenika jer u kralju Urošu ne mogaše da vide čvrstu ruku
njegovog oca. Sumnja podgrevana šapatom zlatoljubaca koji behu u službi
carevih vojvoda i kesara, izrodi razdor među plemstvom i strah za očuvanje
stečenih privilegija i titula. Ono što su do juče smatrali svetim, mnogi baciše
pod noge, pljunuvši ne samo na svog cara i krunu, već i na svoje ime i
zakletve date njemu i Bogu kao svedoku. Pohlepiše ne samo da sačuvaju
svoje, već i da se domognu tuđeg.

Кako bi pokazali svoju odlučnost i moć, mnoge careve velmože na
njegovu sahranu dođoše sa brojnom pratnjom koja je više ličila na vojsku jer
je brojala no više stotina ili hiljada vojnika. Među takvima behu despot
Oliver, muž bivše kraljice Marije, despot Jovan Asen, caričin brat, i carev
polubrat Simeun. Stara srpska vlastela dolazila je sa šačicom ljudi. I dok su
se najbogatiji okruživali jakom stražom i zatvarali no kućama, oni siromašniji
su se okupljali oko svojih šatora i hladne noći prekraćivali kraj vatri
ispijajući rakiju, razmišljajući i preklapajući: šta posle cara Dušana?

Ipak, to pitanje je tištalo najviše samog kralja Uroša, i dok je stajao na
prozoru dvora i gledao bezbroj šatora koji su se u podnožju stapali sa
belilom snega, osećao je kako ga strah i neizvesnost obuzimaju. Nejasne
figure koje su tumarale između šatora, no dubokom snegu, izgledaše mu kao
osvajačka vojske koja opseda njegov dvor. Preko noći je postao naslednik
Dušanovog carstva, a imao je samo devetnaest godina, a do juče nije ni
razmišljao o upravljanju carstvom. Verovao je da će njegov otac doživeti
duboku starost i da će on stupiti na presto već kao odrastao čovek. Nije bio
spreman za carevanje i to je znao. Nije bio nimalo nalik svom pokojnom ocu
koji je bio nešto stariji od njega kada se proslavio u bici na Velbuždu. Uroša
carovanje nikad nije toliko zanimalo.

Dok je stajao kao ukopan pred prozorom i smušeno gledao u ljude koji
su sedeli oko logorskih vatri, oseti blagi dodir ruke svoje majke na ramenu. I
uzdahnu iz dna duše.

„I šta sad, majko?‚" reče Uroš i dalje zagledan negde u daljinu. „Vidim da
se ljudi mnogo uzdaju u mene. Ne znam šta treba činiti.”

„Biće onako kako mora biti‚" reče Jelena. „A ti svakako moraš ostati
čvrst i ne pokazati nikakvu slabost ili neodlučnost.”

„Osećam kao da smo opkoljeni i da nam nema izlaza” pokaza on rukom
na mnoštvo šatora oko dvora.

„Naprotiv, sine‚" stisnu ga ona utešno za rame. „Ne treba se pribojavati
ovih ljudi... već onih u gradu

„Кako to misliš?” zbunjeno je pogleda sin. „U Prizrenu su sve same
očeve vojvode i kesari, despoti... Njagovi najverniji ljudi... A ovo su meni
sve nepoznate sitne velmože iz bestragije.”

„Zašto li su onda došli sa tolikom vojskom, ako su i dalje verni kruni?‚"
prolila se Jeleni duša. „Despot Oliver je došao sa više hiljada vojnika, a
Marija, koja nije izbijala sa dvora, odmah mu se pridružila i odrekla se svojih
raskošnih odaja. I njen sin, onaj mrski Siniša paradira sa mnoštvom vojske...
Čak i moj brat Jovan Asen.” Jelena uzdahnu sudbini. „Nisam očekivala da će
me on izdati. Uopšte ne odgovara na moje poruke. Sigurno je njegova
supruga Ana umešala prste u to. Rodila mu je i kćerku Кomninu, a čujem da
kinji njegovog sina Aleksandra iz prvog braka sa Bugarkom."

„Zašto ako ih je moj otac toliko darivao?” čudi se mladi kralj. „Dao im je
sve osvojene romejske zemlje...”

„Upravo zato... Osilili su se, ne žele da ih se odreknu i hoće samo još
više. Jedna trula jabuka je dovoljna da pokvari celu bačvu, upamti to... A ta
pokvarena jabuka... je Simče, koga Marija vrti oko malog prsta. Njaga i
njenog muža, blesavog Olivera.”

„Sigurno nisu svi takvi, ćesar Preljub je sigurno ostao veran kruni...”
„Кada počne grabež, i on će morati da brani svoje teritorije.”
„Grabež? Niko im neće osporavati već stečene posede, ja ću prvi da to
potvrdim..
„E, moj sine” tužno mu se osmehnu majka. „Prvi će Siniša da ospori tvoje
pravo na carsku krunu. Znam to. Ona njegova veštica od majke samo čeka da
pokopamo tvoga oca, pa da digne bunu protiv nas... Mogu se kladiti u svoj
život da je ona kriva za smrt tvoga oca... Кakva groznica, kakvi bakrači!
Otrovala ga je kao što je i tvoju babu Teodoru...”
Nakon kratkog tajca, carici vidno zadrhta glas: „Tako će mene hteti da

otruje... i tebe.”
Uroš je pogleda sa strahom u očima. Majka ga brže-bolje ohrabri:
„Ali bez brige... Otišla je sa dvora i neće se više vraćati. Sada će pred

sebe gurnuti Sinišu i Olivera da oni dovrše njene nečovečne nakane; zato
ćemo se mi okružiti onima vernim kruni.”

„Кo su ti, ako kažeš da će najjači da nam okrenu leđa?” „Ovi...” Pokaza
rukom Jelena na šatore prekrivene snegom podno dvora. „To je, sine, stara
vlastela koja je sa tvojim dedom Stefanom i pradedom Milutinom stvorila
srpsko carstvo. Oni ne upravljaju romejskim posedima, već zemljom koju su
im ostavili dedovi i koji su oduvek bili najverniji kruni.”

„Zašto ih onda moj otac nije držao uza sebe?”
„Da jeste, i njima bi darovao osvojenim zemljama i iskvario bi im srca.
Moć i zlato promene čoveka.”
„Mene ne bi promenili” reče Uroš.
„Ti si... drugačiji, sine” osmehnu mu se tugaljivo majka. „Ti ne želiš ni da
caruješ, kako bi te onda zlato promenilo?”
„Mogu biti pravedan i častan car... Videćeš, mati. Moj otac od mene
očekuje da carujem i neću ga izneveriti.”
„Ti si lakoveran i neiskvarene duše... Кako ćeš se nositi sa starim
vukovima?”
„Okružiću se sebi vernima, kao što sama kažeš.” „Vernost ima dvojako
lice, sine”reče Jelena pa se udalji od prozora. „Čovek je najpre veran sebi, a
onda drugom, zapamti.”
„Кako ću onda znati ko će mi biti veran kao caru?”
„To ćeš već znati sutra, na sahrani svoga oca...” reče Jelena i umorno se
zavali u stolicu. Bila je onemoćala od nespavanja i sekiracije. Noću je suze
lile za svojim mužem, a danju slagala odlučno lice pred dvorjanima. Ali
plačne oči i podočnjake nije mogla sakriti. Vedrina i energija kojima je nekoć
zračila, sada su minule i pokleknule pred tugom. Govorila je sa mukom, kao
da joj se svaka reč bila bolna, a najradije bi samo ćutala. I sada, kada je
nastavila da govori, Uroš nije mogao da ne primeti kako mu je majka preko
noći ostarila: „Кo sutra pred odrom bude stajao iza nas, biće uz nas. Bude li
ko preko puta nas, taj će biti protiv nas.”
„Кako to znaš, majko?”
„To mi je tvoj otac rekao kada je sahranjivao tvog dedu Stefana u

Dečanima... Odmah smo znali ko je protiv nas... I tada je veštica Marija
stajala preko puta nas sa svojom decom... Ah! Toliko puta sam govorila
tvome ocu da ne veruje toj Grkinji! Кao da je ona drugačija od svih onih
Grka koji su nam godinama zabijali nož u leđa svaki put kad im je
okrenemo!... I svaki put isto! A tvoj otac im je slepo verovao. Valjda je hteo
da im se iskupi za progon i tamnovanje. Ne bi me čudilo da je Marija
obrlatila i onog Grka, kefaliju Duka Nestonga, koga je tvoj otac poslao sa
poslanstvom kod pape... Jadi ga znali šta je Grk u četiri oka rekao papi pa da
se ovaj tako okrenuo protiv nas. Nije da sam priželjkivala da se pokrstim u
latinsku veru! Daleko bilo!... Ali, verovala sam da tvoj otac čini ono najbolje
za carstvo... Zato, sine, ne smemo verovati Grcima... A ni tevtoncima.”

Prišla je stolu iz jedne male drvene kutije izvadila je carski medaljon, na
njemu je sa jedne strane bio grb kuće Nemanjića, a sa druge zmaj raširenih
krila. Zatim priđe sinu i okači mu ga oko vrata.

„Ovo je medaljon koji su nosili svi Nemanjići na tronu” reče ona
promuklim glasom. „Prenosi se s kolena na koleno... Sad je tvoj... A daće
Bog da ga i ti jednog dana predaš svom sinu... Tvoj otac je svoj zlatni krst,
koji je uvek nosio oko vrata, ostavio svom staviocu Lazaru Hrebeljanoviću.”

„Zašto baš njemu?” iznenadi se Uroš.
„Ne znam, sine” slegnu ramenima carica. „Pre no što je život zgasnuo u
njemu... prošaputao je... da arhangel Mihailo sad sedi njemu na desnom
ramenu.”
Uroš medaljon uze u ruku i zagleda. Ne reče ništa nego ga gurnu pod
svoju košulju. U sobi nastade tajac kao u grobu. Samo se čulo pucketanje
vatre u velikom mangalu. Ali tolika vatra ne može da odagna hladnoću koja
je carici stezala srce. Neko mutno predosećanje Jeleni nije davalo mira već
danima. Noću bi je teskoba gušila, kao mora da joj sedi na grudima i davi je.
Osećala bi nekakvo prisustvo u mraku sobe i priviđale su joj se senke koje
su izbegavale njen pogled. Grozničavo bi ispružila ruku na deo kreveta gde je
Dušan do nedavno spavao, a onda bi neutešno zajecala, osećajući kako joj se
srce kida, a duša krvavi. Oko nje se sve rušilo, raspadalo, a njena snaga ju je
napuštala svakom prolivenom suzom. Bojala se noći i mrakobesa koji ju je iz
mraka gledao. Iz očaja bi rukama udarala po Dušanovom jastuku, stenjući
bolno dok bi joj se jauk iz srca prolomio kroz grlo:
„Zašto? Zašto si nas, Bože, napustio? Šta skrivismo da nas zadesi ovakva

nesreća? Zašto uze svog bogodušnog i bogoduhnovenog ratnika?”
Njena tuga osta neublaživa, a njeni vapaji neumirljivi zbog teškog muka

koji osećala oko sebe. Mrzela je beskrajnu besanu noć. Taj svet za sebe nije
bio za čoveka. Činilo joj se da više nikad oka sklopiti neće.

„Hajde, sine.. ” jedva izusti Jelena. „Idi u postelju, odmori se za sutra...
Biće težak dan... Moramo počinuti tvoga oca u zemlju njegovu.”

Uroš se okrenu i pogleda majku, a ona mu se sumorno blago osmehnu.
On samo klimnu glavom i skoro nečujnim korakom izađe iz odaje.

Carica osta nepomična u stolici, zagledana u jednu tačku. Noć je bila
pred njom, besana noć ispunjena nepoznatim senkama koje su se skrivale u
odsjaju vatre iz mangala. Ponekad bi joj se učinilo kao da plešu ili skakuću
oko nje, kao da likuju nad njenom dubokom nesrećom.

Carica se nagnu napred, okrenu glavu i zagleda se u plamen. Neprimetno
začkilji očima i tiho izusti:

„Marija je toliko zla da joj jedna noga drugoj dobra ne misli... Moj sin i
ja smo joj jedina prepreka da zakralji Simčeta... Ali doći će do toga samo
preko mene mrtve... Ako joj ja prvoj ne dođem glave.”

Carica se uspravi u stolici i duboko uzdahnu.
„Ne zovu me uzalud Rogozna."
Bila je odlučna da se suprotstavi svakom napadu na njenog sina i na
sebe. Obrisa ljutito jednu suzu koja joj se iskrala iz oka. Umela je gorko
zaplakati, kao što suzi loza odrezana, ali više ne. Nijednu više neće proliti ni
zbog koga.
Jutro je osvanulo bez sneženja. Vetar je bio zamro, pa je dan bio vedar i
sunčan. Belilo snega je zaslepljivalo dugačku kolonu koja se protezala od
Prizrena do careve zadužbine manastira Svetih arhanđela. Mnoštvo ljudi,
vitezova u sjajnim oklopima, nakićenih konja i nakinđuruša slilo se u kanjon
Bistrice, gde se u podnožju stare tvrđave Višegrad uzdizao velelepni hram
čijih je pet kupola pokrivenih olovom bilo zatrpano debelim naslagama
snega. Samo oko hrama beše utabanog. Sve je bilo spremno za sahranu
najvećeg cara koga je srpstvo imalo. I hram i monaštvo je odudaralo od belila
koje je dosezalo do obale Bistrice, preko koje se mostom ulazilo kroz kapiju
na kuli. Sveti arhanđeli su bili podignuti na okuci reke, pa je sa tri strane bio
zaštićen vodom, a četvrtom okomitim brdom na kome je stajala stara tvrđava
Višegrad. Ono što je plenilo pažnju svih bila je građevina čija je

veličanstvenost svedočila o snazi koju je pokojni car imao. Imala je oblik
petokupolne građevine sa osnovom izduženog upisanog krsta. U glavni deo
hrama ulazilo se kroz otvorenu pripratu, koja je bila nadvišena slepom
kupolom. Celokupna fasada manastira bila je obložena mermerom, a portali i
prozori su bili ukrašeni klesanim dekoracijama. Visoki bedemi su okruživali
hram koji je podignut na temeljima jednog starog svetilišta iz vremena pre
hrišćanstva. I car doznavši za to mesto, odluči da svoju zadužbinu podigne na
tom mestu, jer je i sam bio poštovalac stare tradicije, iako srcem i dušom
beše predan pravoslavlju. To su prisutni mogli videti i po svetoj vatri koja je
gorela u mangalima oko odra i duž puta kojim se kroz manastir povorka
polako kretala. Sveta vatra beše ono što u narodu nazivaše živa vatra, koja se
vadila trljanjem dva suva pruta. Iako se to radilo uglavnom leti, ovaj put se
za carevu sahranu vadila nova vatra. Sahrana uz svetu vatru beše ostatak
starog običaja spaljivanja pokojnika, ali je imala za cilj i da zaštiti od
nečastivih sila.

Hram i porta crkve mirisaše na tamjan, a sa obe strane puta tiskalo se
mnoštvo plemstva pristiglog iz svih krajeva carstva. Prost živalj je zauzeo
obe strane prilaznog puta i raširio se sa spoljne strane bedema oko manastira.
Svi su želeli bar jednim pogledom da isprate svog voljenog cara i da počuju
opelo, makar i preko zidina. Jer vladaše takva tišina da se skoro mogla čuti
svaka reč iz hrama. Čak se monasi krstiše i govoraše kako je i Bistrica
utihnula od tuge za svojim carem, jer planinski žubor čudnovato minu već
izrana.

Dok se običan narod stiskao oko puta i manastira, a sitno plemstvo u
porti, svi oni najmoćniji i koji nešto značiše na dvoru zbiše se u hramu.
Obilje zlatnih i srebrnih ukrasa svetlucalo je pod bezbroj sveća, a pojanje
sveštenika se stapalo sa milovonjom koji je opijao prisutne svojim nebeskim
blaženstvom. Telo cara beše položeno u jugozapadnom delu hrama, u
ozidanoj grobnici od crvenkastog kamena. Iznad poklopca grobnice nalazio se
još jedan poklopac od belog mermera na kojem je bio izvajan portret cara
Dušana u prirodnoj veličini u ležećem položaju. Bio je predstavljen kao
ktitor sa skiptrom u desnoj ruci i darovnom poveljom u levoj. Njagovo lice,
naboranog čela, kratke brade i kose začešljane iza ušiju teralo je suze na oči
svakom ko bi ga pogledao, ne verujući da je Dušan Silni bio mrtav. Na glavi
nije imao čak ni krunu ni bilo kakvo carsko obeležje, znak da su pred Bogom

svi ljudi isti.
Najbliži carevoj grobnici stajaše skrhana njegova porodica. U prvom redu

Jelena, koja je jednom rukom držala kralja Uroša, a drugom malog Miloša
Obilića, koji je tih dana napunio deset godina. Uz njih stajaše Nikola
Stanjević, vojvoda Vratko, despot Ivaniš, sevastokrator Branko Mladenović,
Vukašin i Uglješa Mrnjavčević, vojvoda Momčilo, kesar Preljub, despot
Dejan, kesar Vojihna... U drugom redu, iza carske porodice, stajaše stavilac
Lazar Hrebeljanović i braća Vojislav i Altoman Vojinović, sinovi pokojnog
vojvode Vojina i braća poginulog kosingasa Miloša Vojinovića. Svoga oca
Altomana za ruku je držao njegov sin Nikola, kome tad beše sedam godina i
koji će kasnije s ponosom nositi prezime Altomanović. Tu behu i svi
Dušanovi zmajevi: Relja Bošnjanin, Milan Toplica, Ljutica Bogdan, Ivan
Кosančić, Marko Mrnjavčević...

Кralj Uroš je odmah spazio da su preko puta njih despot Oliver i njegova
supruga, bivša kraljica Marija, Simeun sa Tomaidom i njihovom decom
sedmogodišnjim Jovanom Urošem, petogodišnjom Marijom i najmlađim
Stefanom Urošem. Zatim Jovan Asen i njegova supruga Ana, nekadašnja
Orsini, sa njegovim petnaestogodišnjim sinom Aleksandrom iz prvog braka i
sedmogodišnjom Кomninom, koju je imao sa Anom.

Samo je carica uspela da primeti Marijin mig oka i kratak pokret njene
ruke, kojom je uhvatila muža za rukav, ne dopustivši Oliveru da joj priđe.
Despot Oliver se vidno uznemiri i postiđeno pogleda caricu. Osećao se kao
izrod stajavši odvojeno od carske porodice i svoje braće iz reda Zmaja. Ali
nikako nije mogao da se odupre Marijinoj volji, držala ga je uza se kao
omađijanog.

Počinuvši večnim snom, car Dušan je ležao u svojoj grobnici ispod velike
kamene ploče. Sa sobom je odneo svoje neostvarene snove o zauzimanju
Carigrada i proterivanju Turaka sa Balkana, a ostavio svom narodu najveću
državu koju je Srbija imala. Кob mu je ukobila da ga smrt zatekne
nespremnog i u jeku snage, ne pripremivši svog naslednika i svoje najbliže
saradnike kako da očuvaju njegovo carstvo.

Nad njegovom grobnicom, oko njegove zadužbine, narod je neskriveno lio
suze. Dok su neki s mukom grcajima gušili jecaje, drugi su neutešno ridali,
tražeći utehu u zagrljaju voljenih. Oni najjači samo kršiše ruke i stiskaše usta
zadržavajući bol u sebi.

Samo je carica Jelena sedela bleda i ukočenog pogleda, bez ijedne suze
na svom kamenom licu, koje se skoro ne razlikovaše od carevog lika na
njegovoj nadgrobnoj ploči.

Glava druga
- Zima 1356.

„Ne pada sneg da pomori svet,
nego da svaka zverka pokaže svoj trag!

Hladan vihor poduhivaše i zasipaše drveće na sve strane belim perjanjem.
Кrošnje se pod težinom savijaju, a one sa najdužim granama pod težinom
dodiruju zemlju. Van puta, snegopadinom niko ne sme zakoračiti sem sitnih
zverki koje za sobom ostavljaju svoj trag, koji brzo nestaje pod krupnim
pahuljama. Visoke planine zavijene snegobitinom iz koje viri zimzeleno
drveće prkosi najljućim vejavicama. Tužno huji na oblakonosnom vetru
crnogorična šuma u brdima iznad pustog, zavejanog carskog druma. Čini se
da peva samo šumi znanu zlogodnu pesmu. Snežni vrhovi se gube u niskim
belim oblacima koji se preko njih valjaju. I sve brže utrkuju se pahulje dok
se vazduh njima ne ispuni toliko da se vidljivost osetno smanji. Spojilo se
nebo sa zemljom snežnim zastorom, pa u mutnim vidicima obrisi konjanika
behu nejasni.

Kroz vejavicu i smetove krči put lakim galopom dugačka kolona jahača.
Vitezovi ogrnuti debelim medveđim krznima, a na glavama im kožni kalpaci
nataknuti skoro preko očiju koji ih štite od šibanja snega. Sa krzna i njihovih
umornih konja dizala se laka para, koju bi vetar u naletima raspršio. Crni
konji mokre dlake zloslutno odudaraše u belini snega. Sa mukom se
probijaše kroz sneg frkćući i duvajući paru kroz nozdrve. Njih oko tri stotine

očas za sobom ostaviše utaban put. Na čelu kolone, između dva viteza,
jahala je jedna ženska prilika. Smeđa kosa joj se vijori ispod muškog
kalpaka. I ona je ogrnuta medveđim krznom. Nešto malo svojih stvari nosi u
bisagama iza sebe. Samo ono što je stigla na brzinu da spakuje. Jahači se
nisu obazirali na svoje umorne konje, niti su međusobno pričali poslednjih
dana. Kao da su se pogledima i pokretima tela međusobno dogovarali.

Kneginja Jelača nije to primetila prva dva dana. Tek onda počeo je da je
prožima nelagodan osećaj da je ona zapravo talac tevtonaca. Niko joj se nije
obraćao, niti je pokazivao poštovanje prema njoj kao kneginji i carevoj sestri.
Palman bi joj davao hranu kao da je zarobljenik, a njegov brat, namrgođeni i
ćutljivi Kijaran se nije odvajao od nje. Ali, ona isprva to nije primećivala,
bila je zaokupljena sumornim i crnim mislima. Srce joj se kidalo za njenim
sinom Mladenom, koga je morala da ostavi kao taoca Ugarima. Znala je da
ga više nikad neće videti i bojala se za njegov život. Bio je ostavljen na
milost i nemilost neprijatelju. Deo nje bolno žali i za umrlim bratom i carem
Dušanom, koji iznenada umre pre samo tridesetinu dana. A otad, kao da se
svet počeo rušiti svima na glavu, a zemlja pod nogama da se otvara. O
carevoj smrti još uvek je brujalo širom carstva, i ne beše čoveka koji mogaše
suzu da zadrži. Mnoge žene zaodenuše crninu, a muškarci samo odmahivaše
glavom strahujući za svoju, ali i za sudbinu carstva. Ne beše nikoga u zemlji
ili van nje koji nije znao da je car Silni nosio carstvo na svojim plećima i da
je ono preteško za nejakog mu sina Uroša. Kao kriška hleba koji se kruni od
krajeva, tako se carstvo počelo osipati od rubova. Tako je njen Skradin
predat Veneciji, a Klis zatim uzeše Ugari. No, kapetan Palman je radio samo
no uputstvima svoga cara. Sada, kada Dušana više nije bilo, on je hrlio nazad
u Skoplje. Nije bio zadovoljan kako su se stvari odvijale. Doduše, za carevu
smrt on nije mogao biti okrivljen, a vraćao se sa njegovom sestrom. Imao je
taoca. Ona će mu poslužiti da bezbedno stigne do prestonice i da uđe na
dvor. Njega je zanimao neko drugi: mali Miloš Obilić, zbog koga je ušao u
carevu službu i pre njegovog rođenja. Palman je očekivao vest o Dušanovoj
smrti dok je bio u Klisu i Skradinu. Znao je da ostalim zaverenicima ističe
vreme i da će morati da mu dođu glave, a sad kada je i to obavljeno, otkad
su na putu, on nije imao nikakve vesti o događanjima na dvoru. Jesu li se
Simeun i Jovan Asen već digli protiv maloletnog kralja Uroša i njegove
omražene majke carice Jelene? Jesu li ih već pogubili? Ili je caricu već

otrovala Grkinja Marija Paleolog? Čim mu je stigla vest o carevoj
„nenasilnoj” smrti, odmah je znao da je to bilo Marijino maslo. Samo je ona
bila vična otrovnim napicima, dok bi Simeun ili Jovan Asen bili kadri samo
da caru zabiju nož u leđa. Ovako je za sve bilo bolje. Ali, crv sumnje mu
ipak nije davao mira. Palman je dobro znao da će sada svi krenuti da grabe
što se da razgrabiti, a on je još bio daleko od tog kolača. On je bio samo
zaokupljen Milošem Obilićem. Bio je već dovoljno veliki da mu obezbedi
koplje svetog Georgija, a posle ga može i strmoglaviti sa Crne stene.
tevtonac se bojao da Miloš može slučajno da nastrada u neredima koji mogu
da izbiju na dvoru nakon careve smrti ili da ga nekud odvedu. Ono što je
čekao tolike godine zadesilo ga je daleko od mesta zbivanja, a uspeh mu je
bio nadohvat ruke. Dok je penio od besa, sve je više bio uveren da ga je car
Dušan prozreo i namerno ga poslao daleko od dvora. Ali, čak i da je znao za
njegove namere, nije mogao odbiti njegovu naredbu, to bi mu dalo povoda da
pokuša da ga razoruža i baci u okove. A onda bi došlo do otvorenog sukoba i
njegova tajna misija bila bi ugrožena.

„Brže, brže!"‚ povika Palman i podbode već umornog konja.
„Kapetane, moramo stati! ”viknu Jelača. „Izrana smo na konjima, umorni
smo!”
Ali kapetan Palman se ne obazire na njene reči. Šta više, najradije bi da
je ostavi krvavu u snegu, da se vuci njome slade, ali potrebna mu je, bar dok
se ne domogne dvora. Možda se ne bi toliko gnevio na nju da dan pred njihov
polazak iz Klisa nije bez njegovog znanja poslala glasnika na brzom konju da
najavi njen dolazak na dvor. Ona mu je to nehotice prećutala, misleći da mu
kao kneginja ne mora polagati račune, ali to mu je samo još više pomrsilo
planove. Plašio se da će carica pokušati da ga zaustavi ili će na neki drugi
način sprečiti njihov dolazak. I to što je držao Jelaču kao taoca, tištalo ga je
kao sve slabija uteha. Znao je da carica neće prezati od toga da je žrtvuje da
bi zaštitila sebe i sina joj Uroša. A tevtonac nije mario za njihove dvorske
spletke niti ko će sesti na presto. Osećao je blizu kraj svog zadatka i
zakletve, koju je dao pre mnogo godina.
Ali, kolona se razvukla duž snežnog puta i ne može brže da se kreće.
Palman dojaha bliže Kijaranu, pa da ga ne čuje Jelača, reče mu:
„Jaši napred, brate... Stigni prokletog glasnika i prereži mu vrat! Ne daj
mu da se domogne dvora! Moramo na prepad oteti ono kopile! ”

Ionako ćutljivi Kijaran, samo klimnu glavom, pa jače podbode konja, a
životinja zanjišta i pojuri napred. Očas ostavi za sobom kolonu konjanika i
nabrzo nestade u vejanici. Kijaran beše najgori među tevtoncima.
Hladnokrvni ubijač koji nije pravio razliku između muškaraca, žena ili nejači.
Krvoločnik je pod nož istom žestinom sve stavljao i naslađivao se njihovim
hropcem. Jedinu naklonost je osećao prema svom starijem bratu Palmanu,
koga je slepo slušao, a jedinu lojalnost je imao prema tevtonskom redu. Nisu
ga morile sumnje, skrupule, niti se plašio muka paklenih. Toliko puta je smrt
gledao u oči da je oguglao na nju. Voleo je da popije i tada bi se najčešće
opijao, i umeo bi da se zlokobno naceri i kaže: „Smrt me prati kao moja
senka... Ne možemo jedno bez drugog.” Zato je priželjkivao da mu glasnik
dopadne šaka, jadnik neće ni trepnuti, a već će mu prerezati grkljan. Bio je
vrstan ratnik koga je Palman veličao pred ostalim tevtoncima kao najboljeg
borca među njima. I zaista, taj čovek je sa takvom lakoćom ubijao da nikad
nije ustuknuo pred neprijateljem, ma koliko brojan bio. Palman je više puta
morao da ga odvlači jer je Kijaran slepo kidisao.

I sada je terao konja do iznemoglosti. Životinji je izbijala pena na usta, a
od znoja joj se inje hvatalo na crnoj dlaci. Šibao ga je i terao ne mareći što
mu svakog časa može od iscrpljenosti izdahnuti. Ali, glasnik je imao bar dva
dana prednosti u odnosu na njega. Kolona tevtonaca sporije se kretala od
njega i svakim satom povećavao je svoju prednost. Morao ga je sustići ne
bude li samo ovaj žurio. No, bojao se da će ovaj revnosni jahač želeti što pre
da prenese poruku svoje kneginje.

I tako se upravo desilo. Glasnik je menjao konje na postajama i potpuno
iscrpljen od umora i neispavanosti, stigao je na carski dvor u Skoplju. Nije se
iznenadio kada je zatekao pojačanu stražu na zidinama i na kapiji. Gradska
straža ga je čak zaustavila na ulazu u grad. Morao se uveriti da je sva vojska
bila na nogama i u pripravnosti. Pljačke i razbojništva su bili učestali, a kao
da je bezvlašće obuzelo carstvo. Sa gradske kapije je visilo dvadesetak
obešenih prestupnika kojima je suđeno po kratkom postupku. Na hladnom
vetru, njihali su se zaleđeni i mestimično prekriveni snegom. Gradska straža
dodeli glasniku oružanu pratnju koja ga sprovede do dvora. Ulice su bile
puste i po njima su tumarali samo bogalji i prosjaci, a u senkama su se krili
razbojnici i pljačkaši vrebajući zgodnu priliku da zaskoče nesmotrene i
neoprezne. U vazduhu se osećala napetost, a na licima svojih pratioca glasnik

je mogao videti strah i nesigurnost.
Prošavši kroz kapiju, dvorska straža odmah preuze glasnika i odvede ga

pred caricu. I hodnici dvora behu pusti i tihi. Samo su se čuvari videli na
svakom koraku. Glasnik se iznenadi kako su hodnici polumračni i hladni. I
ranije je dolazio na dvor, ali tada je sve bilo puno svetlosti i toplote. Žagor
ljudi se mogao čuti na svakom koraku, deca su trčala hodnicima, žene se
kikotale, a miris hrane je opijao. Sada je sve delovalo napušteno i prazno.
Bezdušno. Njihovi koraci su avetinjski odjekivali dugačkim kamenim
hodnicima.

„Gde je narod?” Ne izdrža glasnik da pita jednog stražara koji ga je
vodio.

„Razbežao se." odvrati ovaj kratko i ne pogledavši ga.
Stadoše pred velika vrata prestone dvorane. Jedan stražar bojažljivo uđe.
Nekoliko trenutaka kasnije, ovaj proviri napolje i klimnu glavom glasniku da
uđe. On proguta knedlu i neodlučno zakorači u veliku dvoranu. Nemalo se
iznenadi kada je zateknu u polumraku. Samo na njenom kraju, oko carskog
prestola gorela su dva mangala. Tamo primeti malu grupu ljudi koja je stajala
u podnožju stepenika na kome je bio carski presto iznad koga je bio veliki
pozlaćeni dvoglavi orao. Carev tron je bio prazan, a na caričinom je sedela
Jelena.
Dvoranom odjekuju koraci glasnika dok ga svi pogledom prate. Pred
caricom stoje vojvoda Vratko, kesar Preljub, Vojihna, Altoman i Vojislav
Vojinović. Poslednja dvojica su bili na audijenciji kod carice da izraze svoju
lojalnost carskoj kruni i da joj daju do znanja da može računati na njihovu
vernost i odanost. Oni su bili poslednji u dugom nizu vlastele koji su došli da
se poklone carici i mladom kralju Urošu. Jelena ih je toplo primila jer je
gajila veliko poštovanje prema njihovom pokojnom ocu vojvodi Vojinu i
prema starijem bratu i kosingasu Milošu Vojnoviću, koji hrabro pade
nekoliko godina ranije. Car Dušan je Altomanu dao titulu velikog župana
nakon smrti njihovog oca kada je nasledio teritorije severno od Dubrovnika i
duž granice sa Bosnom, kao i jedan deo Golije. Imao je skoro četrdeset
godina i bio oženjen Ratoslavom, kćerkom vojvode Mladena, rodonačelnika
porodice Branković, i sestrom Branka, oca Vuka Brankovića. Altoman je sa
Ratoslavom imao sina, sedmogodišnjeg Nikolu. Altoman je uživao veliko
poštovanje kod pokojnog cara, mada je često morao sam da se nosi sa

upadima bosanskog bana. Bio je pravičan i hrabar i na glasu zbog dobrih
odnosa sa Dubrovčanima. To otud što su se Dubrovčani plašili Vojinovića jer
su još pamtili upade njihovog oca Vojina, pa su uglavnom novcem održavali
to prijateljstvo. Altoman je bio krupan, glavat i kosat čovek, velike snage i
ratničke veštine, škrt na rečima, ali velikodušan na delima. Bilo je samo
dovoljno da se Altoman pokloni carici, pa da ona zna da se u potpunosti
može osloniti na njega. Za razliku od njemu mlađeg brata Vojislava, Altoman
nije bio slatkorečiv, već čovek starog kova koji je više voleo da provodi
vreme sa svojim vojnicima nego sa nakinđurenom vlastelom. Vojislav je bio
sušta suprotnost, visok, žilav, dugog lica i kratke kose i brade, a na rečima
mnogo jači od svog brata. Kada je je Altoman nasledio njihovog oca Vojina,
u Vojislavu se rodi zloba i ljubomora, pa kad je od brata dobio neku malu
teritoriju oko Svinjareva, među njima izbi velika netrpeljivost, tolika da su
godinama bili na ivici krvoprolića. Vojislav je uvideo da nema budućnosti za
njega u Svinjarevu, već potraži službu na carskom dvoru, gde je polako
napredovao do titule stavioca. Međutim, nije mogao da se probije bliže do
cara zbog Lazara Hrebeljanovića, koji beše Dušanov miljenik. Ipak, Altoman
i Vojislav su bili bistri i umeli su da se obuzdaju kako ne bi pali u oči caru
Dušanu, koji nije trpeo borbe među svojom vlastelom. Takođe su znali da
samo tako mogu da računaju na carevu pomoć zbog čestih upada Bosanaca
preko Drine. Imali su stariju sestru Voislavu, koja beše udata za Brajka
Branivojevića, iz Huma, koga je kralj Stefan 1326, optužio za izdajstvo, a
Dubrovčani ga zarobili u sukobu, zatvorili u metalni kavez i okačili ga na
gradskom trgu u kome je umro od gladi. Voislava je iz zarobljeništva iste
godine uspeo da izvuče mladi kralj Dušan.

I sada, pred caricom, stajali su rame uz rame, složni i odlučni da iskoriste
smenu vladara u svoju korist. I prilika im se ukazala.

Glasnik se preznojavao dok je prilazio tronu iako je bilo hladno i dah se
ledio. Spuštenog pogleda, momak priđe i kleknu pred caricom. Plašio se da
je pogleda. Vidno je drhtao i u rukama gužvao svoju kapu.

„Kakvu vest nam donosiš?"‚ reče promuklim glasom carica.
„Nosim reč kneginje Klisa i Skradina, careve sestre Jelače, gospodarice”
reče ovaj oborena glave.
„Ustani i govori?
Glasnik se pridiže i tad prvi put pogleda u bledo caričino lice. Na tren,

zaneme od iznenađenosti jer ta lepa žena beše propala u licu. Krupni
podočnjaci podavahu njenom sumornom licu, a mutne oči bezizražajno
gledaše kroz njega. Bledoća lica isticala je duboke bore na čelu i oko očiju.
Usta joj behu stisnuta i namćorasto spuštena.

Kada carica začkilji očima, kao što je umela pre nego što plane, glasnik
se trže:

„Gospodarice carice, kneginja Jelača ti šalje reč da polazi za Skoplje u
pratnji kapetana Palmana i alemanske garde. Kao i da su Klis i Skradin
predati neprijatelju kako bi se izbeglo nepotrebno krvoproliće, onako kako je
car Dušan svojevremeno zapovedio.”

„Jelača dolazi u pratnji Palmana?” Nagnu se carica napred zagledana u
glasnika. Dok je razmišljala, obuze je strepnja i grozničava slutnja. „Kada
stižu?”

„Teško je reći, gospodarice” slegnu ramenima glasnik. „Sneg je veliki, a
hladnoća ujeda. Sporo se putuje.”

„Taj će već koliko sutra da pristigne, carice"‚ umeša se kesar Preljub.
„I sa sobom vodi kneginju Jelaču” dodaje Vojihna. „Ne možemo mu
zalupiti kapiju pred nosom.”
„Niti bismo smeli da ga pustimo na dvor” reče carica. „Car ga je poslao u
Skradin jer više nije imao poverenja u njega i u njegovu alemansku gardu.
Želeo je da ga udalji od dvora.”
„Znamo, požalio nam se na njega’’ opet će Preljub. „Ali, ako odbijemo da
ga primimo, kneginja može ispaštati, a to neće biti po volji onih koji su se
zakleli na vernost kruni.”
Carica se zamisli. Da bi prekinuo mučan tajac, kesar Vojihna upita
glasnika:
„Kako je na drumu? Jesu li te razbojnici presretali?”
„Gospodaru, takva je mećava da se oko ne otvara.”
Vidi kesar da je carica u mislima još odsutna, pa nastavlja svoju priču:
„Sećam se ja da je ovakvo bezvlašće zavladalo i nakon smrti kralja
Stefana” klima on glavom i smeška se prisećajući se tih nemilih događaja.
„Toliko je zavladalo bezakonje da su nas razbojnici saleteli kad smo se
vraćali sa kraljeve sahrane!”
„Nisu valjda, ćesare?” iznenadi se Vojislav. „Kako su se usudili napasti
kraljevu povorku?”

„Kako? Isto kao što se vuci sjate na bačiju gde se čuvaju ovce!” Širi ruke
58-godišnji Vojihna. „Ne prezaju ni od čega. Tako su nas napali, ali ubiše
samo neke sluge. Dušan nas je poveo i rasterasmo ih po okolnim brdima! ”

Uto, carica pokretom ruke otpusti glasnika. Dok se ovaj udaljavao, svi su
čekali da čuju caričinu odluku, ali ona još nije znala šta joj valja činiti. Bila
je zatečena neočekivanim Palmanovim povratkom. Toliko toga se desilo od
Dušanove smrti da je previdela opasnost od alemanske garde. Odmah nakon
careve sahrane, Simeun se sa svojom majkom Marijom i sestrom Teodorom
vratio u svoj Epir, a .1ovan Asen u Valonu, kojom je vladao. Jelena je svakog
dana očekivala da čuje loše vesti od njih, jer od njih ništa dobro nije ni mogla
da očekuje. Bar više nije morala da trpi bivšu kraljicu na dvoru i da strepi od
njenih otrova i zavera.

„Ipak verujem da nema razloga za strah, carice” umeša se stavilac
Vojislav. „U dvoru je jaka straža, pojačana almogaverima, a i trupe su u
gradu.”

„Tako je, carice” složi se Altoman. „Ja ću svoj povratak odložiti za koji
dan, pa ti moja oružana pratnja stoji na raspolaganju. Alemanska garda neće
zlobiti po dvoru pored pas živih! ”

„Udvostručićemo stražu i postaviti strelce po zidinama, njegova pratnja
će ostati u dvorištu, a on neka ti sam dovede kneginju Jelaču” reče Preljub.
„Tako neće smeti ništa da pokuša.”

„Šta posle?” upita carica. „Kako da ga se otarasim, a da ne izazovem
sukob?”

„Bude li se zakleo na vernost kruni.. ” odgovara Vratko, „pošalji ga opet
nekud, kao što je Dušan učinio.”

„Kuda?”
„Bilo kud” širi ruke Altoman. „Granica je dugačka, u peku graničnu
utvrdu. Možda prema despotu Simeunu, ako bojazniš da Grk nešto smera.”
„Ni taj neće ništa postići, carice"‚ reče Vojislav. „On je omražen među
našom vlastelom i niko mu neće pomoći. Samo je bio drag srcu pokojnog
cara. Od Grka nikad dobro nismo mogli očekivati, svakom prilikom bi nas
izdali. S tim je sad gotovo.”
„Ako izbije sukob sa Simčetom, pregazićemo ga” ozbiljno će carica. „I
bar ne moramo brinuti zbog Osmanlija; zahvaljujući mojoj kćeri koju dadoh
sultanu Orhanu, sklopili smo primirje.”

„Sada je najvažnije da se kralj Uroš proglasi za cara” reče Preljub. „Da
zemlja opet ima cara, da sva vlastela stane iza njega.”

„Nije on spreman da vlada” odmahuje glavom carica. „Mladouman je...
Bolje da ja vladam kao regentkinja.”

Prisutni se vidno stadoše meškoljiti, što carica primeti. Iako se glasno
nije govorilo, vlastela je priželjkivala da Uroš kao car vlada, a ne carica
Jelena, za koju su svi znali da je svojeglava i umela je da bude okrutna.
Uostalom, bila je žena i ma koliko je bila pametna i pomogla Dušanu u
stvaranju carstva, svi bez iznimke nisu je želeli na prestolu. Ali, ona je već
bila odlučila. Dok ne bude sigurna da Uroš bude mogao da vlada sam, ona će
vladati umesto njega i neće dopustiti da iko ugrozi carstvo koje su njen muž i
ona stvorili.

Carica ništa ne reče, ali prostreli ih pogledom i dade im do znanja da to
nije prošlo neprimećeno. Ovi se stadoše zgledati, pitajući se hoće li neko
smoći hrabrosti da se carici suprotstavi. Vojihna ipak odlučno istupi:

„Carice, kao što znaš, car Dušan je svome sinu dao titulu kralja sa
namerom da ga ovaj nasledi. Da je hteo drugačije, on bi to već naglasio. I
vlastela očekuje da se kralj Uroš proglasi carem.”

„Zbog čega, ćesare Vojihna, smatraš da ne bih mogla valjano da vladam
kao moj pokojni muž? Pa, ja sam ga pratila u skoro svim njegovim pohodima.
I sam znaš da sam prisustvovala svim saborima. I donosila sam ispravne
odluke, koje je, srećom po carstvo, car Dušan prihvatao kao svoje. Čemu sad
toliko nepoverenje?”

Kesar Vojihna se premešta s jedne noge na drugu. Već se pokaja što je
tako drsko nastupio. Malo ko se nije plašio Rogozne.

„Nije posredi nepoverenje, carice"‚ proguta ovaj knedlu i blago se
pokloni. „Svi mi znamo da si bila desna careva ruka i da bez tebe ovoga
carstva ne bi ni bilo...”

„Ni vaših privilegija i titula” upade mu u reč carica.
„Svakako, ni toga..” zamuckuje Vojihna. „Ali, govorimo o očekivanjima
vlastele. Ako je car stablo carevine, a koreni njegovi slavni preci, onda je
vlastela njegova krošnja... Ipak, zemljom je uvek vladao... car. Bojim se
nezadovoljstva među vlastelom, pogotovo sad nam preti kakva-takva
opasnost od onog... Grka.”
„Simče može da se usprotivi da moj Uroš dobije carsku krunu zbog

nekog... ishitrenog obećanja koje mu je Dušan dao kada je bio bolestan i
skoro na umoru, ali neće smeti da pisne kada čuje da sam ja regentkinja.”

„A šta misli kralj Uroš na to?"‚ umeša se Preljub. „Slaže li sa tim?”
„To što on misli nije važno, ćesare” ozbiljno će carica. „On je sebi uvrteo
u glavu da je spreman da vlada.”
„Sva vlastela polaže veliku veru u carevog sina, a ti ga prosvetljuj svojim
mudrim savetima, kao što si činila caru‚” uporan je Vojihna.
„Ne, ne...‚” odmahnu rukom Jelena. „Već sutra ću odaslati glasnike
vlasteli da sazivam sabor za trideset dana u Skoplju. I tada ću objaviti svoju
odluku
„Carice..” oprezno će Vojihna. „Jesi li primetila da se vlastela klela na
lojalnost i odanost carskoj kruni i kralju Urošu kao carevom nasledniku?”
„Kleli su se i meni kao njihovoj carici, ćesare Vojihna” prostreli ga
pogledom Jelena. „A na saboru će to ponoviti... I neću više da pričam o
tome. Odlučila sam. Slobodni ste.”
Carica ih otpusti i skrenu pogled u stranu, ne želeći više da ih gleda. Bila
je ljuta što je nisu podržali u njenoj odluci. Na sva ona ogovaranja i
klevetanja koja su ipak stizala do nje, ona se oglušivala, verujući da iza toga
stoji samo mali broj zlobnika na čelu sa Marijom. Ali sad se bojala i da
najbliži saradnici njenog muža nisu imali ništa bolje mišljenje o njoj. Teško je
otrpela ovako nepovoljne reči njoj važnih ljudi.
Prisutni se nemo zgledaše, pa jedan po jedan krenuše ka izlazu. Ćutke i
pognute glave izađoše, a onda se bez reči raziđoše, svako mučeći svoju
muku.
Stavilac Vojislav Vojinović brže-bolje potraži kralja Uroša, koga je služio
i bio mu pri ruci otkad je car Dušan umro. Uspeo je da iskoristi kraljevu
žalost i nesigurnost, pa da se zbliži sa njim i tako preduhitri Lazara
Hrebeljanovića, koji je bio vidno potresen smrću gospodara koga je u svemu
služio i pomagao. Tako je Lazar bio zatečen i dok se sabrao, Vojislav se već
lukavo zbližio Urošu. Lazar, naviknut na otresitog i spretnog Dušana, isprva
nije znao kako da se ophodi prema mladoumnom kralju dok je Vojislav tačno
znao šta je bilo potrebno i svakom prilikom ga je hvalisao i ubeđivao da će
biti veliki car poput mog oca.
Kralja Uroša zateče gde ga je bio i ostavio kada je sa bratom Altomanom
otišao na audijenciju kod carice, kod starog viteza Vukana, sa

desetogodišnjim Milošem Obilićem i njegovim silvanom Vilanom, starijim
Milanom Toplicom u Ivanom Kosančićem, na strelištu. Naizmenično su
gađali metu, a kralj bi svaki put promašivao.

„Odlično napreduješ, kralju!” snishodljivo će Vojislav. „Uskoro ćeš biti
najbolji!”

„Kako najbolji, kad nijednom nije pogodio metu?‚” začudi se Milan
Toplica.

„Kao da ima dve leve ruke!” smeje se Ivan Kosančić.
„Čini vam se, momci” govori im Vojislav. „Upamtite šta vam kažem, kralj
Uroš će uskoro biti bolji od svih vas. Jer ćeš ga ti Milane Toplice
podučavati, kao najvičniji sa lukom i strelom.”
„Tako je, a ja mogu kopljem” dodaje Miloš, pa skoči na lagane noge, uze
kratko koplje zabodeno u zemlju, zamahnu i nepogrešivo probode metu.
Sluga koji je stajao po strani i skidao strele i koplja sa mete, iz petnih žila
se naprezao da iščupa koplje kojim Je Miloš probio drvenu metu. Na kraju je
sa dve ruke vukao dok je nogom držao drveni stub, ali koplje je ostalo
duboko u njemu zabijeno. Nije bilo nikoga ko se već nije čudio i divio
Miloševoj zmajskoj snazi i veštini u rukovanju mačem i kopljem iako je još
bio dečak.
„A ti, Ivane Kosančiću, sa mačem jer ti u ruci stoji ko saliven! ” nadoveza
se Vojislav.
„Pravo govori Vojislav Vojinović, deco‚” reče stari vitez Vukan iz čuvara
koplja svetog Georgija. „Svi moramo pomoći kralju Urošu da se pripremi za
carovanje.
„Pa, ne morate mnogo žuriti jer carica kani da vlada kao regentkinja”
usput reče Vojislav, a na to se štrecnu Uroš.
„Kako kada je mene otac imenovao za naslednika?” začudi se Uroš.
„Niko ti to ne osporava, kralju, negoli carica misli da... nisi još spreman
za carovanje” objašnjava mu Vojislav.
„Nije mi ništa rekla..
„Nama jeste, baš malopre. Sazvaće sabor i objaviće svoju odluku‚” a
onda brže-bolje blago se pokloni i dodaje: „Mada je moje skromno mišljenje
da je kralj više negoli spreman da caruje i da mu ne treba nikakav... tutor.”
„Kraljeva majka ipak zna najbolje...” umeša se Vukan, koji je sedeo na
tronošcu pored Miloša. Nije se odvajao od njega, pogotovo od careve smrti.

Na umu su mu stalno bile Dušanove reči kada ga je zakleo u kapeli da
svojim životom čuva Miloša Obilića. I otad je predano radio sa njim,
podučavajući ga svim znanjima i veštinama kojima je raspolagao, a Miloš je
sve brzo upijao.

„Moj otac je imao vere u mene kada mi je poverio carstvo‚” uspravi se
mršavušni Uroš. „Nema zbog čega da vlada moja majka.”

„Sad kada se Dušan Silni upokojio, verujem da je njeno vreme prošlo" pa
kad primeti Vukanov podozriv pogled, Vojislav brže-bolje dodade: „Doduše,
tako misle sve vojvode i despoti... Pa, zar se nisu svi zakleli na vernost
kralju Urošu” i dalje se ovaj pravda. „Nisam čuo da je iko spomenuo caricu.
Eto, i moj stariji brat veliki župan Altoman danas se zakleo na vernost
carskoj kruni i kralju Urošu... Nema tu ničeg čudnog.” Sleže on ramenima.

Uroš ljutito baci luk na zemlju, pa krupnim koracima se uputi ka ulazu u
dvor. Vojislav se trgnu i prolete mu kroz glavu da bi Uroš mogao da ga
spomene pred caricom, pa pohita za njim. Stignu ga na samom stepeništu.
Dok je kralja pratio žurnim korakom, stade ga savetovati:

„Kralju, imaj na umu da je važno da ostaviš jak utisak pa majku, kao
neko ko je odlučan i nepomirljiv, a ne kao povodljivac koji sluša naklapanja
drugih. Važno je da reči budu tvoje, a ne da ona pomisli da te neko nagovara.
Car sluša savete njemu odanih, ali je odluka uvek njegova. I samo njegova..

Vojislav uspori, a Uroš nastavi dalje, crven u licu, stiskajući usne.
Stavilac ga isprati pogledom, pa obrisa znoj sa lica. Uroš zateče svoju majku
taman kada je izlazila iz dvorane. Vojislav brzo zamače iza ugla.

„Majko, moramo nešto da raspravimo‚” odlučno će Uroš.
Jelena razgorači oči od iznenađenja, čudivši se šta je spopalo njenog sina.
Ne reče ništa, nego se pomeri sa vrata u pokaza mu rukom da uđe. Nije stigla
ni da ih zatvori za sobom, a Uroš već zapeni:
„Čujem da hoćeš na saboru da najaviš da ćeš vladati umesto mene... ko
da sam malouman, pa ne mogu sam.”
„Šta to pričaš, sine?‚” čudi se i dalje Jelena. „Niko ne kaže da si
malouman. Čije to zle jezike slušaš?”
„Ničije... Je li istina da mi kaniš biti... tutor?‚” zamucnu se Uroš.
„Tutor? Ne, ne.. ” zbuni se sad Jelena, ali Uroš poznaje svoju majku.
„Dakle, na saboru ću ja biti proglašen za cara?”
Jelena mu stavi ruku na rame i povede ga ka prestolu. On nije skidao

pogled sa nje. Pažljivo je birala reči. Uroš je umeo da se rasrdi, pogotovo
otkad mu je otac umro. Njegovog uzora i uzdanice više nije bilo, a sada kada
je izašao iz njegove velike senke, osećao se malim i neznatnim. Izgarao je od
želje da ispuni očekivanja svog oca jer je najednom postao svestan važnosti
njegove odluke da ga proglasi kraljem i njegovim naslednikom. Nije želeo da
ga izneveri.

„Pomnjivo me slušaj, sine‚” otpoče Jelena. „Ti si oduvek bio najvažniji
ocu i meni. Kao zenica oka našeg. Sve što činismo, bilo je za tebe. Niko ne
može ništa odneti sa sobom u grob. Ja sam dugo vladala uz tvoga oca i znam
kako ova zemlja diše. Tome me je tvoj otac naučio, a ja ću tebe...”

„Neću da mi budeš tutor! ” uzviknu Uroš i otrgnu se iz njenog zagrljaja.
„Nikad mi nisi to govorio!” povika Jelena. „Ko ti puni uši lažima,
govori?”
„Niko! Nemam deset godina pa da ne znam kako se vlada! ” Zauze on
odlučan stav prema majci. „Mene je otac odredio za naslednika, a cela
vlastela se meni zaklela na vernost!”
„Je li ti Vojihna punio glavu tim koještarijama?”
„Nije! Nije niko! Zašto mora neko da mi puni time glavom, je li misliš da
sam malouman pa ne mogu sam da shvatim?”
„Nisi još spreman da caruješ” konačno mu reče. „Sačekaj još koje leto,
sine... Pa ti još nisi bio ni u jednom boju! Nauči prvo da slušaš...”
„Niko ne vlada sam! Ni moj otac nije vladao sam, imao je tebe i ostale
svoje vojvode, tako ću ja imati svoje! ”
„Ne možeš da...”
„Mogu sve! I bez moje saglasnosti na saboru te neće izabrati za
regentkinju. Ja sam zakoniti naslednik moga oca, a ne ti! Tebe neće niko
poslušati!” Kada to reče, Uroš se naglo okrenu i žurno izađe iz dvorane.
Jelena osta sama i zbunjena. Znala je da njen sin ima veliku želju da vlada,
ali ne i da se zbog toga konfrontira sa njom. Bila je sigurna da mu neko od
vlastele puni glavu da vlada sam, ali nije znala ko kad su ionako svi bili na
njegovoj strani. Istina je, svi do jednog su se kleli carskoj kruni i njemu na
vernost, niko nijednom nije spomenuo njeno ime.
Sitni sneg je pahuljao lagano u tihoj zimskoj noći. U gluvoći mraka čuo
se prigušen topot konjskog hoda po snežaniku. Snežava prilika na konju je
blago pogrbljena od umora i dugotrajnog jahanja, a po konju se nahvatalo inje

dok kroz nozdrve duva oblak pape. Oboje štrče u snežini dok prate usku
stazu, koja vijugavo prati tok Vardara. Visoko iznad njih, na obronku uzdižu
se jugozapadni bedemi i kule carskog dvorca. Duž kruništa zida i na kuli
stražari gore mangali koji odolevaju snegovitoj noći. Jahač je mogao jasno
videti stražare koji se guraju oko njih i greju svoje promrzle ruke. U ovo
gluvo doba noći ni straža više ne haje šta se vrzma u podnožju moćnih i
nedostižnih bedema. Osim toga, između reke i obronka mestimično rastu
vrbe, koje prekrivene snegom, pružaju skrovište od ionako pospanih pogleda
straže. Zato se jahač nesmetano kreće u traži jedno skrovito udubljenje u
podnožju obronka. U ovoj snegobitini ga je lako promašiti, pa se uzda u
svoje pamćenje, iako je pre skoro pet godina poslednji put ovuda prolazio.
No, znao je da se ovde negde nalazi ulaz u lagume koji su vodili pravo do
dvorskog podruma. I nije samo znao za lagume skopskog dvora, već i svih
dvorova na kojima je u pratnji cara Dušana bio. Srpski vladari su ispod
svakog dvora prokopavali tunele do obližnje reke ili potoka da u slučaju
opsade mogu neprimetno da se izvuku i napadnu neprijatelja iza leđa ili pak
samo da se opskrbe vodom.

Kijaran nepogrešivo pronađe uzan prolaz u steni koji bi svako drugi
prošao jer je izgledao kao običan procep kroz koji čovek ne bi mogao da se
provuče. No, on sjaha i priveza svoga konja za obližnje granje, pa se bez
oklevanja provuče kroz njega skidajući naslage snega koje su se nahvatale na
ulazu. Kretao se polako i pažljivo u mrklom mraku, opipavajući kameni zid
uskog tunela. Znao je da ne može da zaluta jer je tunel vodio pravo do
dvorskog podruma i nije bilo nikakvog račvanja. Morao je samo čuti svoje
disanje i korake po kamenom podu. Ponegde bi gazio po plitkim barama u
kojima se skupljala snežnica koja se slivala iz pukotina. Posle skoro jednog
sata, ugledao je bledozračno svetlo koje se probijalo u daljini u visini poda.
Znao je da se tu nalaze mala drvena vrata koja su bila skrivena iza velikih
bačvi sa vinom. Obično u podrumu ne bi bilo nikoga, pogotovo noću, ali ipak
im je nečujno prilazio.

Napipao je rezu na njima i pažljivo je podigao. Škripa se čula najviše u
hodniku, pa je Kijaran iz predostrožnosti već držao ruku na balčaku svoga
mača. Podigao je malo vrata da ne grebu po kamenom podu i polako ih
povukao prema sebi. Oči su mu se lako navikle na prigušeno svetlo jedne
baklje koja je gorela nad stepeništem kojim se silazilo u podrum. Ušunjao se

tiho u podrum, u kome je bilo desetak velikih bačvi sa vinom i više manjih u
kojima se čuvala rakija i sir. Uza jedan zid je bila gomila vreća sa pšenicom,
ćupovi sa uljem i svakakve druge zalihe potrebne za svakodnevne potrebe
dvora. Ipak, vazduhom je preovladavao kiselkasti miris vina.

Krenuvši prema stepeništu, koje je vodilo iz podruma, Kijaran izvadi iz
pojasa sa leđa dugačak bodež, kojim je najčešće nečujno likvidirao
protivnike. Brzim i laganim korakom se pope uz stepenište i prisloni uvo na
vrata. Oslušnu sa druge strane i kada se uveri da se ništa ne čuje, polako ih
otvori tek toliko da može da proviri. Nije bilo mndobro gde je straža bila
postavljena, pa ipak je pazio da ga niko ne iznenadi. Šunjao se po polumraku
dvorskih hodnika duž zidova ne praveći nikakav šum sve dok nije stigao do
prizemlja odakle su hodnici vodili na sve strane dvora. I tu je zatekao tek po
kojeg stražara koji je dremao naslonjen uza zid. Većina vojnika je čuvala
zidine koje su okruživale dvor i ulaze u njega. Zato ih je lako zaobišao i
popeo se kružnim stepenicama, pa usput ugasio tri baklje koje su ih
osvetljivale.

A onda je zastao. Vireći iza ugla, na vrhu spiralnih stepenica, ugledao je
šest Katalonaca kako postojano drže stražu ispred troja vrata. Čuvali su
caričine, Uroševe i Miloševe odaje. Almogaveri su bili budni i na oprezu.
Nije mogao da im priđe bliže, a da ga ne primete i ne dignu larmu. A znao je i
da neće bez potrebe pozvati pomoć.

Zato, namerno zašuška svojim krznom kada je krenuo niz kružno
stepenište i pritaji se desetinu stepenika niže u mrklom mraku. Čvrsto je
držao svoj bodež. Nije disao. Znao je da će neki stražar krenuti da proveri i
da neće poneti baklju sa sobom jer će očekivati da je stepenište osvetljeno.

Tako i bi. Jasno je čuo skoro nečujne korake jednog almogavera kako mu
se približavaju niz hodnik, a zatim kako polako i nesigurno silaze niz
stepenice. Katalonac je samo stigao da se začudi što je u mraku, kada je
istovremeno osetio hladno sečivo u svojoj utrobi i nečiju ruku na svojim
ustima. Kijaran ga pritisnu uza zid snažno, i zapušivši mu usta priguši mu
krik, zakrklja mu zatim nož pod grlo. Pridržao ga je da se ne sruči, pa ga je
lagano spustio na stepenice. Ipak, to je bilo dovoljno da uzbuni ostale
Katalonce, koji se u čudu zgledaše, pa brže bolje još dvojica žurnim
koracima krenuše za svojim drugom. Ovi su već držali svoje kutelje u
rukama i bili spremni da dignu uzbunu. Ipak, morali su prvo da se uvere da

opasnost postoji.
Ali, kako su iz svetla zakoračili u mrak na stepeništu, tako ih Nemac

nespremne dočeka, jer jednom snažno zabi svoj bodež pravo u grudi, a
drugom mač u stomak. Obojica zakrkljaše i sručiše se na stepenice, teške
kutelje zveknuše o kamen i odjeknuše u mrtvoj tišini hodnika. Više nije bilo
spasa. Istovremeno, preostala tri almogavera jurnuše prema stepeništu, a
Kijaran sa mačem u levoj ruci i bodežom u desnoj, polete ka njima.
Hodnikom odjeknu i prigušeni lavež psa iza jednih vrata. Kada se sretoše
nasred hodnika, almogaveri zavikaše koliko ih grla nose, a Kijaran ne
oklevajući odmah zamahnu svojim bodežom i baci ga na najbližeg Katalonca
koga pogodi pravo u vrat. Ovaj zakrklja i prevrnu očima, pa se sruči kao
klada. Nemac uze mač desnom rukom i navali na dvojicu almogavera koji se
kao besni psi obrušiše na njega. Jedan uspe da ga okrzne svojom ubitačnom
kuteljom i krv prsnu po kamenom podu, ali se otkri prema Nemcu što ovaj
hitro iskoristi i skoro mu odseče tu ruku. Odmah spremno dočeka napad
drugog Katalonca i vešto zaustavi njegove silne udarce, odgurnu mu kutelju u
stranu i raseče mu stomak. Ovaj se presamiti i sruči držeći creva koja mu
ispadoše iz duplje. Nemac tada zabi oštricu u grudni koš i dokrajči prvog,
kome je krv liptala iz ruke koja je visila samo na koži.

Hodnicima u daljini odjeknu larma, a Kijaran se zalete na vrata Miloševe
odaje i nogom ih uz tresak otvori. Upade unutra, grozničavim pogledom
tražeći dete, ali ustuknu kad pred sobom ugleda nakostrešenog silvana Vilana
i narogušenog starog Vukana sa mačem iznad glave. Obojica se stuštiše na
Nemca, a ovaj spremno dočeka udarac starog viteza, ali ga silvan zgrabi za
nogu i ne pusti je. Kijaran vrisnu od bola, ali uspe da se odbrani od naleta
mača čuvara koplja svetog Georgija, ali nemavši kud, stade da se povlači
prema prozoru. Uzalud je gledao malog Miloša kako stoji u uglu sobe jer se
nije mogao probiti do njega. Silvan mu je jakim čeljustima trgao nogu koja je
obilno krvarila, a Vukan mu je snažnim udarcima odbijao mač i preteći
navaljivao. Nije stigao ni mačem da odbije psa od sebe jer bi ga stari ratnik
sasekao. Začuvši gungulu u hodniku i glasne povike drugih almogavera,
shvati da mu je napad propao, pa navali na Vukana i odgurnu ga od sebe, a
ishitrenim udarcem mača okrznu silvana zbog čega mu ovaj pusti nogu.

Nemavši kud, Kijaran provali kroz prozorske kapke i skoči sa prozora,
spreman i da prihvati takvu smrt umesto da padne u šake straži. Međutim,

dole pade u snegopadinu u osta živ. Brzo se sabra, pridignu se i ostavljajući
krvav trag za sobom u snegu, pohita ka vratima koja su iz dvorišta vodila u
podrum i kojim su se dopremale zalihe zaprežnim kolima. Međutim, tamo
zateče stražu koja ga spremno dočeka. Ionako ranjen, tevtonac uspe lako da
saseče jednog stražara i sa drugim se borio kada se pojaviše almogaveri
predvođeni njihovim almokadanom Al-Mohadom. Ovi ga opkoliše rešeni da
ga uhvate živog. To ovoga nije obeshrabrilo, već navali silno na njih, pa čak i
ubi jednog almogavera pre nego što ga Al-Mohad tresnu tupim delom kutelje
u potiljak. Nemac pade ničice onesvešćen i krvave glave u sneg.

Al-Mohad je ćutke likovao što mu je ovaj konačno pao šaka, mada bi bio
srećniji da ima njemu omraženog Palmana. Sećao se koliko puta je caru
govorio:

„Veruj keru, ne veruj tevtoncu!”

Glava treća
- Zima 1356.

Zlo godište roda ište, a nevolja prijatelja.”

Carica je jutro dočekala u Miloševim odajama. Osim jake garde
almogavera u hodniku, sa njom su ostali njen sin Uroš i stari vitez Vukan.
Jelena dugo nije mogla Čim dođe sebi, ne samo zbog drskog upada Nemca,
već i zato što se bio okomio na malog Miloša. Isprva, nije mogla da shvati
razlog tome. Možda je više očekivala da na meti tevtonca bude njen sin Uroš,
ili pak ona sama, ali svakako ne Miloš. Tek kada joj je Vukan ispričao da ga
je pokojni car Dušan zakleo da svojim životom čuva Miloša i da ovoga krasi
posebna sudbina, Jelena shvati da je njen muž od nje krio neku tajnu samo
njima znanu. Nije joj trebalo mnogo da poveže događaje iz prošlosti sa
noćašnjim napadom. Mnogo toga joj je rasvetlio i sam kesar Preljub
ispriščavši joj za Divlji lov. Ipak, svima je ostala tajna same sudbine Miloša
Obilića. Okupivši se u njegovim odajama, kesar Preljub, vojvoda Vratko,
Vojihna, Altoman i Vojislav Vojinović, čekali su da ih Al-Mohad izvesti o
Kijaranovom saslušanju u tamnici. Nadali su da će im to više rasvetliti
misteriju o pokušaju otmice ili ubistva malog Miloša.

Odmah sa vrata su prisutni mogli da vide na licu starog almogavera da
njegovo „saslušavanje” nije urodilo plodom. Namrgođenim pogledom i jakim
dubokim glasom, on im reče:

„Bacismo ga na muke, carice, ali otrpio je i ne reče nam ništa.”

„ Je li bar još živ?” zabrinuto će carica jer je izričito naredila da se
Nemac ne ubije.

„Jeste, carice... Ali nije nam od nikakve koristi, dopusti mi da osvetim
svoje pale ratnike” reče ovaj zlovoljasto.

„Ne, almokadan... On je Palmanov rođeni brat, a ovaj dolazi sa
kneginjom Jelačom” reče mu odlučno carica.

„U pravu je carica” reče vojvoda Vratko. „Valja da ga zadržimo kao taoca
dok ne vidimo šta Alemani smeraju.”

„Oni zbog nečega hoće Miloša Obilića"‚ opet će stari Vukan, iako zna
razlog, odlučio je da prećuti zbog obećanja datom svom caru. „Pokojni car
me je zakleo mojim životom da ga čuvam, ali verujem da ni on nije znao
kakva ga to sudbina krasi

„Očito da Alemanska garda zna čim su se drznuli da upadnu u zamak"‚
reče Vojihna.

„Ali, kapetan Palman je toliko godina verno služio pokojnog cara!”
uzviknu sa nevericom Vojihna. „On je čak i spasio Miloša kada ga nam je
vratio pred boj sa Divljim lovom... Zašto bi ga sad hteo?”

Nakon kratkog tajca u kome svi ostadoše bez reči, jedino Vukan razborito
reče:

„Nije na nama da tumačimo sudbinu koja je Milošu skrojena, već da
ispunimo carevu želju, a ja ću moju zakletvu njemu datu ispuniti jer sad znam
da na svet dođoh samo zbog toga.”

„Bojim se da je detetov život onda ovde u opasnosti”, reče Preljub.
„Mudro bi bilo skloniti ga negde na sigurno.”

„Sakriti ga?” upita Jelena. „Gde?”
„Carstvo je veliko” reče Vojihna.
„Ko bi ga uzeo i doveo sebe u opasnost?” opet će Jelena. Nakon kratkog,
neprijatnog muka, tokom kojeg se svi uplašiše gneva koji bi mogli na sebe
navući zbog jednog deteta, neočekivano istupi veliki župan Altoman. Gordo
se pred caricom ispravi i odlučno reče:
„Ja ću to preuzeti na sebe, carice, ako mi dopustiš."
Svi se iznenadiše, a posebno njegov brat Vojislav. Ali, namah prihvati
priliku da se dodvori carici i kralju, pa brže-bolje dodade:
„Moj brat je u pravu, mi Vojinovići ga možemo sakriti tako da ga nikad
ne pronađu. Ako je careva želja bila da se detetov život po svaku cenu

sačuva, onda dvoumice nema.” Jelena se zamišljeno zagleda u braću
Vojinović. Možda je bilo najlukavije poslati Miloša kod nekoga ko nije bio
carev vojvoda, kesar ili despot, gde bi ga neprijatelj najpre tražio. Ko god se
bio nameračio da naudi detetu, očekivao bi najpre da ga potraži kod pekoga
ko je bio careva uzdanica.

„Neka tako bude"‚ reče naposletku carica. „Zadužili ste krunu svojom
hrabrošću i nesebičnom požrtvovanošću, Vojinovići... Ali, moraš odmah
krenuti, Altomane, bez odlaganja, jer je alemanska garda verovatno već
nadomak Skoplja.”

„Ionako sam već od juče spreman, carice"‚ reče ovaj. „Vodi Miloša, ali ne
kazuj nama ni bilo kome drugom gde ćeš ga skloniti” reče carica. „A vas
ostale držim zakletvom da nikome nećete odati ovu tajnu... Jer ako se desi da
se ono od sinoć opet ponovi..carica se ugrize za jezik jer htede da kaže da će
ih sve koštati glave. No, nije bilo potrebe da nastavi, jer su svi dobro shvatili
šta ih čeka. „Svi ti se kunemo” preduhitri je Preljub.

„Carice, ja moram da idem sa Milošem”reče Vukan. „Ne smem se
odvajati od njega, tako sam obećao mom caru.”

„U redu, idi sa njim i čuvaj ga svojim životom.”
Kada to reče, svi izađoše, a carica ostade sa Vukanom i decom. Prišla je
Milošu, koji je sedeo na krevetu, i sela kraj njega. Nije znala šta da mu kaže,
mogla je da pretpostavi kako se osećao. Odbačeno. Prvo je Dušan, koga je
voleo kao oca, umro, a sad ga ona šalje od kuće, od jedinog doma koji je
imao. Uze ga za ruku i stavi je u svoje krilo. Zamišljeno je gledala u njegove
dugačke, bele prste. Imao je izrazito belu put, pa je nije ni čudilo što se
povazda sklanjao od sunca i više voleo hladovinu i mrak. Jelena je mogla
samo da nasluti kakva ga je sudbina krasila, ali zbog toga joj nije bilo ništa
lakše. Naprotiv, teška srca je morala da prizna da junačka sudbina
podrazumeva slavnu, ali i preuranjenu smrt. Nije to nikakva uteha za majku.
„Sine Miloše..” započe ona boreći se da savlada suze koje joj naviru na
oči. „Nemoj misliti da odlazeći odavde, odlaziš iz moga srca i iz mojih misli.
Ne, gde god bio, kud god hodio... moje srce i misli će uvek biti uz tebe.
Dušan mi je jedared rekao da ti je drevni bog Volos zaštitnik, da poseduješ
snagu i izdržljivost medveda. Ne sumnjam da ćeš imati snage da prebrodiš
ovu promenu i izdržljivost da ostaneš na svom putu. Ti si sazreo mnogo rano,
nisi imao detinjstvo kao druga deca. Možda je to i zbog tvog zmajevitog

porekla, ne znam. Dušan je uvek govorio kako prednjačiš u odnosu na drugu
decu"‚ zatim duboko udahnu, teško je nalazila reči. Nije joj bilo lako kad ni
ona sama u njima nije nalazila skoro nikakvu utehu. „Kažu da deca bez
roditelja rano nauče da se brinu o sebi... iako si ti pmao Dušana i mene, ovo
ti je bio dom. Ipak, kad tad dođe dan kada deca napuste ognjište, nekad
ranije, nekad kasnije. Tvoja sudbina je takva da to moraš učiniti... ranije.
Jednog dana ćeš shvatiti zašto je moralo biti ovako... Ako bi ostao ovde, na
dvoru, tvoj život bi bio ugrožen. Ovih deset godina Dušan se brinuo o tebi.
Čak i red Zmaja. Sada više nema našeg Dušana, a red Zmaja je u rasulu...
Ali, verujem da će se to uskoro promeniti... Dotle, ti se moraš skloniti na
neko bezbedno mesto i čekati svoje vreme. To je tako, hteli mi to ili ne... I ne
brini, videćemo se mi još, sine.”

Miloš nasloni glavu uz njene grudi i tiho zajeca. Za svaki poljubac u
njegovu kosu, Jelena je pustila po jednu gorku suzu. A ljubila ga je mnogo.

Naposletku, jedva je smogla snage da ustane i ne osvrćući go, nesigurnim
korakom je izašle iz odaje.

Stari ratnik Vukan odmah izvadi kovčeg ispod svog ležaja i stade
pakovati svoje i detetove stvari.

„Ne idem nikud bez Vilana i Ždrala, Vukane” napomenu Miloš dok
uplakan grli svog silvana, koji je sinoć bio lakše povređen, pa mu leđa behu
obmotana zavojem.

„Naravno, sinko"‚ reče ovaj užurbano pakujući stvari. Kud bi jedan
zmajeviti bez svog zmaja i vernog mu konja?”

„Prvo je otišla moja sestra Teodora, a sad i ti"‚ reče snuždeno Uroš, pa i
on sede na postelju kraj njega.

„Kao što sam obećao tvojoj sestri, tako obećavam i tebi, videćemo se mi
još"‚ reče mu samouvereno Miloš dok briše suze.

„Voleo bih da sam siguran kao što si ti, brate” pognu glavu ovaj.
„Zašto ne bi bio?” iskreno se začudi Miloš. „Ako nešto istinski želiš i
voliš, šta te može sprečiti da to ostvariš?”
„Još si ti mali, brate” uzdahnu Uroš i pogleda oko sebe. „Svet je pun ljudi
koji uvek žele da te spreče u tvojoj nakani, ma kakva bila
„Nisam više mali, vidim koliko se svi žrtvuju zbog mene” pognu glavu
Miloš. „Dušana sam voleo kao oca, a Jelenu kao mati, ovo ću uvek smatrati
svojim domom, a tebe svojim bratom... Niko se neće isprečiti u tome...

Uostalom, ti si sad car...”
„Nisam join"‚prekide ga Uroš. „Moja mati želi da vlada umesto mene,

misli da nisam spreman.”
„Da nisi, ne bi bio kralj"‚ osmehnu mu se Miloš.
„Tako misli i moj stavilac Vojislav"‚ reče Uroš.
„Onda ga slušaj, on će ti sigurno pomoći da vladaš.”
Dok je carica žurno koračala hodnikom i brisala suze, njena pratnja je

jedva držala korak sa njom. Obuzimao ju je gnev. Želela je lično da se uveri
da je Kijaran živ i da odbija da progovori. Nadala se da će njena pojava
izazvati nekakvu reakciju kod Nemca i da će ovaj bar nešto odati o
Palmanovom naumu.

„Nisam siguran da je pametno da siđeš u tamnicu, carice” nervozno će
Preljub. „Nemaš zbog čega ti da ispituješ zarobljenika.”

„U pravu je ćesar Preljub, carice” dodaje Vratko. „Ima ko to da radi.”
„Taj ćuti kao zaliven, neće ništa da oda.” pravda se Al-Mohad.
„Otarasimo ga se jednom zauvek.”
„Ne!” ljutito će carica. „Njegov brat drži kneginju Jelaču!”
„Kaniš li da ga zameniš za nju?” pita je Vojihna.
„Ako budem morala."
„Zar ćeš dopustiti da Germani uđu na dvor, carice?” izenadi se Vojislav.
„Nikako!” reče carica dok hita dva koraka ispred svih. „Vojislave, naredi
straži na kapiji da ne pušta alemansku gardu u grad i neka nas obaveste čim
ovi stignu... I, pobogu, obezbedite onaj tajni podzemni prolaz! Nemojte im
dopustiti da nas opet prepadnu!”
„Biće kako kažeš, carice"‚ reče Vojislav udaljavajući se od njih.
„I neka tvoj brat Altoman što pre krene, neću da bude pa dvoru kada
Germani stignu!”
„Biće kako kažeš, carice! ” uzviknu Vojislav i zamače ma ugla hitajući da
izda naređenje posadi na kapiji.
Silazili su kružnim stepeništem duboko u utrobu zamka. Vazduh je bio
sve hladniji i zagušljiviji, a svetlo prigušenije. Lučeve baklje su jedva
osvetljavale stepenište. Što su dublje silazili, to je jači smrad odozdo
dopirao. Više se caričina pratnja zgražavala, nego ona sama. Pratila je ona
svojevremeno muža na njegovim pohodima u obilazila je njegova bojišta
posle bitke. Nagledala se svega i svačega i više je ništa nije moglo užasnuti.

Kada su se napokon spustili u mračne i vlažne tamnice, dočekaše ih
iznenađeni čuvari. Nisu pamtili kada Je carica poslednji put silazila među
njih. Uzmuvaše se oni pa se samo klanjaju i o sebe brišu prljave ruke. Neki
bexy zatečeni usred jela i pića, pa punih ustiju trčkaraše oko neočekivanih
posetilaca. Al-Mohad istupi napred sa bakljom pa ih odvede pravo do
tamnice ispred koje stajaše dva njegova almagovera. Oni odmah skinuše rezu
sa teških okovanih vrata i uz škripu ih širom otvoriše. Ne obazirući se na
smrad koji je zapahnu, ni što gazi po barama neravnog kamenog poda, carica
energično zakorači unutra i pod svetlom baklje koju Al-Mohad drži,
pogledom traži Nemca.

Ugleda ga kako sedi naslonjen uz vlažan zid u krvavim dronjcima dok mu
po licu i grudnom košu krvave rane. Razbarušene i mokre kose, Kijaran
polako podiže glavu i naceri svoje jadno lice kao na prkos.

„Zašto si ga štedeo, almokadane?” gnevno će carica. „Mislila sam da si
ga stavio na muke.”

„Pa, jesam...” zbuni se na tren Katalonac.
„Što mu nisi prebio kolena i stopala? Što mu nisi odsekao prste ili čupao
nokte?”
Al-Mohad samo zaneme i slegnu ramenima.
„Možemo ga vratiti njegovom bratu i osakaćenog, bar ćemo biti sigurni da
više neće stati na noge ili uzeti mač u ruke!” kad to reče, carica samo dade
znak rukom dvojici almogavera koji dotad ukipljeno stajaše.
Ovi poskočiše, a jedan izvadi svoju kutelju. Saletoše Nemca, koji poče
da se batrga, ali ga jedan Katalonac uhvati s leđa i snažno mu stegnu ruke.
„Naredi, carice” reče Al-Mohad. „Šta da mu odsečemo?” Carica se
natušteno nadvi nad Nemcem, pa ga streli pogledom. Najradije bi ga sama
mučila.
„Kazuj, Kijarane, šta kanite sa onim detetom?” namračeno će ona. „Neću
dvaput da te pitam, imam preča posla negoli da se natežem sa tobom, pseto
germansko!”
No, ovaj se samo podrugljivo isceri i pljunu u stranu. I carica mu se
iskezi, pa tako nagrđena podiže preteći pesnicu.
„Ostavite mu ruke da može da se zamani bogu i noge da može da mu
klekne..” hladnokrvno će carica, „ali mu iskopajte oči da zanavek živi u
mraku... to mu neće smetati kada se moli.”

Kijaran stade da se opire, ali ga almogaver čvrsto drži. Zato stade da se
rita i uvija nogama, pa mu drugi sede na njih.

„Pustite mene da mu iskopam oči” reče Al-Mohad, pa iskorači napred
izvadivši bodež iz pojasa.

Kako mu ovaj preteći priđe, tako Nemac poče da kriče i da grca od
straha i besa. Al-Mohad se nadvi nad njim, uhvati ga snažno levom rukom za
kosu i prinese oštar vrh bodeža njegovom levom oku. Kijaran se rogači, beči,
i bali na usta, a kad krv briznu, grlom mu se prolomi krik.

Carica se naglo okrenu i dok je izlazila iz tamnice, glasno reče dželatu:
„Ostavi mu drugo oko, inače ga brat neće slepog želeti nazad.”
Već oko osam časova ujutru, mala kolona sa Altomanom pa čelu prošla
je kroz gradsku kapiju i uputila se zapadno carskim drumom. Pored dvoja
zaprežnih kola koja su vukli volovi, jahali su Miloš Obilić na svom Ždralinu,
a u stopu ga je pratio njegov verni silvan Vilan. U jednim zaprežnim kolima
se vozio sedmogodišnji Altomanov sin Nikola, a na začelju kolone oružana
pratnja od dvaestinu konjanika.
Samo igrom slučaja se na istom drumu Altomanova kolona mimoišla sa
alemanskom gardom kod utvrđenog grada Sobirsko Kale, trideset kilometara
zapadno od Skoplja.
Naime, Altomana je sumrak zatekla pred tim gradom, pa su u njemu
prenoćili, a kapetan Palman, plašeći se tamo zamke ili da mu neće otvoriti
kapiju ako ih je carica obavestila, protutnjao je podno njegovih zidina.
Ohrabren time da je bio na nekoliko časova jahanja od Skoplja, produžio je
dalje ne znajući koliko je blizu bio malome Milošu Obiliću. Računao je da će
do ponoći stići u Skoplje.
Te iste noći, na dvoru je vladala neobična tišina i mir. Nakon večere,
carica i Uroš su se odmah povukli u svoje odaje, a za njima i ostala vlastela.
Jelena se nervozno šetala od svog prozora koji je gledao na zapadni drum
kojim je Altoman otišao do vrata svoje sobe. Osećala se tesno u svojoj koži,
a kamoli među zidovima. Nije mogla da predvidi ishod susreta sa kapetanom
Palmanom. Oboje su se dugi niz godina poznavali, a nije bilo ničeg što
Nemac nije znao o ovom dvoru i njegovoj posadi. Mogla je da očekuje da će
opet banuti iz nekog tajnog prolaza ili neku drugu lukavštinu jer je nekada
bio desna ruka njenog muža. Zato se nije mogla načuditi kako je toliko
godine njemu verno služio da bi na kraju pokazao svoju zlonamernost. I

kakva se misterija krila u malom Milošu, oko koga se naizgled sve vrtelo. I
zašto joj je Mokoš to prećutala. Prisetila se one kišne noći kada su njih dve
zatekle Miloša kako se penje kroz prozor. Mokoš je bila opčinjena detetom i
sigurno je znala njegovu tajnu.

„I taj mališan..” prošaputa Jelena klimajući glavom. „Sad kada je otišao,
nedostaje mi!” Uzdahnu ona. „A Dušan ga je voleo kao svoga sina... I on je
znao nešto o njemu... a nije mi rekao! Ostavio me je u mraku da se sama
snalazim! ” Zagrcnu se ona pri pomenu njegovog imena. Htede jedna suza da
joj se iskrade iz oka, ali ona osta čvrsta.

Ni sama nije znala zašto je izašla iz svojih odaja i zakoračila u hladan
hodnik. Malo joj laknu kad ugleda desetak almogavera na straži. Nije bila
sama, a tako se osećala usamljeno, kao da je bila jedina na dvoru.
Dušanovom smrću prekinula se veza koju je imala sa svima na dvoru, a
ponekad se osećala kao duh koji tumara hodnicima i odajama, a da je niko ne
vidi ili samo gleda kroz nju. Nije mogla da ne primeti da su svi bezvoljno ili
nerado izvršavali njena naređenja. Hoće li moći tako da vlada carstvom? Ili
će se država još brže raspasti i svi će da joj odbiju poslušnost. Bili su već na
ivici rata, a bilo je pitanje dana kada će Siniša da istakne svoje pravo na
presto. Slaba joj je bila uteha što niko nije bio spreman da podrži tog Grka i
njegovu omraženu majku.

„Jadi me znali..” pomisli Jelena, „možda mi je i život u opasnosti. Svi su
protiv mene.”

Tiho je ušla u odaje svoga sina i u polumraku ga je zatekla kako mirno
spava u postelji. U mangalu je gorela vatra, a senke su plesale po zidu iznad
njega. Na tren je srce žacne učinivši joj se kao da je njegova postelja u
nekakvom providnom plamenu. Bolno shvati da ona nije bila ni izbliza toliko
jaka kao što je mislila. Pogotovo sad bez svog Dušana. Plašila se za život
svoga sina više nego za svoj i to ju je kočilo. To joj nije dopuštalo da se
razmaše i poskida silne glave.

Sela je na postelju kraj njega i milovala ga po kosi.
Sagnu se i poljubi ga u obraz, i oseti na njemu dečiju mirisabost. Nikad
neće zaboraviti njegov mirisaj. Za nju će on pek ostati mali... a trebalo bi da
vlada umesto oca.
Jelena zaroni lice u šake. Kao da ovaj put neće moći da zadrži suze, nije
mogla da dođe do daha...

„Ne budi tvrda na suzi, carice..” začu se miloglas.
Plačna Jelena naglo diže glavu i na drugom kraju sobe ugleda jednu
žensku pogrbljenu priliku kako se stapa sa polumrakom. Samo lagani pokreti
odaju njeno prisustvo.
„Okom suzni jer nisi od kamena” opet će glas dok prilika postepeno
izranja iz senke. „Ali vazda ne plačinjaj za mužem jer ga suze peku na onom
svetu i zemlja će mu biti teška.”
„Ah, mati Mokoš, kakva me to zla kob zadesi!” zakuka Jelena šireći ruke
ka njoj. „Kud će narod bez svog cara? Kud ću ja bez moga Dušana?”
„Što reka donosi, reka odnosi, carice” starica je stajala na granici svetla i
mraka. Plamene senke su zlokobno igrale po njenom licu.
„Ali zar da ga takva zla kob zadesi kada je bio mio oku tvom i oku
arhangela Mihaila?” zavapi Jelena.
„Pogledaj oko sebe, carice...” reče Mokoš pokazujući rukom. „Vidiš li
kako se svetlo plamena bori sa tminom? Vidiš li borbu dana i noći? Vidiš li
borbu života i smrti? Svaki dan oko sebe gledaš borbu dobra i zla. To je
prirodni poredak stvari. Kao što se odojčetu treći ili sedmi dan pojavljuju tri
suđaje da mu odrede sudbinu, tako se tri sestre šumirol bore da mu promene
sudbinu. Sve ima svoju suprotnost. I ja i ti...” Prišla je polako postelji u
kojoj je Uroš bezbrižno spavao detinjim snom. Milovala ga je pogledom,
čitala ga kao knjigu. Jelena se stresla primetivši to. „Tebi nije bilo suđeno da
imaš sina, ali to si ipak želela. Ja sam ti podarila Uroša i time poremetila
poredak. Druge sile su to jedva dočekale.”
„Hoćeš reći da je Uroš svojim rođenjem doveo do smrti svoga oca?”
„Caru Silnom je bilo suđeno da vlada do duboke starosti, zla kob ga je
zadesila rođenjem naslednika... jer je drugima zasmetao.”
„Onoj zloj Grkinji?”
„Ne samo njoj... i nekim tuđinskim silama koji je štite” Mokoš lagano
spusti ruku nad Uroševom glavom i ovlaš ga dodirnu. „Ko bi inače smeo da
digne glas protiv cara Silnoga za njegovog života?”
„Ali, da se Uroš nije rodio, car bi me se odrekao, već je tražio drugu
ženu..” brzopleto reče Jelena.
„Nisam li ti govorila da ti nije suđeno da mu podariš sina, ali ti si
navaljivala i zavetovala si se da ćeš ispunjavati moje nakane.”
„I bila sam ti poslušna.”

„I jesi... Naš pakt je carevom smrću okončan‚" uspravi se Mokoš,
gledajući Jelenu prodornim, plavim očima u kojima se video odsjaj plamena
iz mangala. „Kao što je tvoj muž završio svoja dela, tako je i tvoja uloga
okončana njenom smrću... Povući ćeš se i pustićeš sina da vlada.”

„Ali on nije spreman, mladouman je...” zavapi Jelena.
„Pomiri se sa svojim izborom, carice‚" strogo će Mokoš. „Želela si da
podariš naslednika mužu, to si i učinila. Njegovim rođenjem pokrenula si
splet okolnosti koji su promenili carevu sudbinu i ugrozila si svoj narod na
način na koji ni ja nisam mogla predvideti jer su se umešale tuđinske sile sa
svojim zlobičnim nakanama. Cara sam mo-Iž.pa da žrtvujem da bi narod
opstao jer događaji koji slede mogu ga zbrisati sa ove zemlje... Vi, vladari,
toliko ste samoljubivi, i često zbog pohlepe i gramzivosti zaboravljate iio
najosnovnije: narod je ono što traje, a carevi dolaze i prolaze... To je svim
bogovima najvažnije. Vi ste samo oruđe kojim mi sprovodimo svoju volju...
Kako si posejala, tako si požnjela... I zato, Jelena, ne niči gde te ne seju.”
Prvi put joj se Mokoš obratila imenom, a ne titulom. Jasno joj je govorila da
se odrekne prestola u korist sina.
„Da nisam rodila sina..” tugaljivo se osmehnu Jelena, „car Dušan bi sad
bio živ, ali ja ne bih bila uz njega.”
„Ne bi bila carica, to hoćeš reći” ispravi je Mokoš.
„Ali ja sam ga istinski volela!" zavapi Jelena.
„Kako ste vi ljudi slepi kod očiju!” odmahnu glavom Mokoš. „Pred
sobom si imala primer takve ljubavi i nisi izvukla pouku... Zar misliš da
Dušanova mati kraljica Teodora nije volela kralja Stefana? I on nju? Pa ipak
ona se odrekla krune i braka da bi njen sin jednog dana stolovao i tako je
ispunila njegovu sudbinu. Kralj Stefan se odrekao ljubavi prema Teodori da
bi sačuvao zemlju, narod. Šta se kasnije zbilo, van je tvog poimanja, ali tako
je moralo biti, čak i njegov brak sa... onom Grkinjom, kako je ti nazivaš. Ja
se dugo natežem sa raznim tuđinskim silama koje bi da satru ovaj narod, a vi
ljudi mi često odmažete..Okrenu se ona lagano i krenu među senke. „Sad je
vreme da se posvetim mojim mladim miljenicima koji će ponovo uzdignuti
slavu ovog naroda i koji nisu samoljubivi, već samopožrtvovani. Stari Red
zmaja je ispunio moja očekivanja... Vreme je sad za jedan novi...”
„Sve ovo se dešava zbog Miloša Obilića, zar ne?” dobaci joj Jelena.
„Dolaze tri junaka koji će zaveka proslaviti ovaj narod, a red Zmaja će

vaskrsnuti i satrti mrakobesje. Tvoje vreme je prošlo‚" reče ona ne osvrćući
se. Napuštala je Jelenu.

„Zašto mi nisi rekla ranije? Zašto si mi prećutala za Miloša?‚" ljutito će
Jelena. „Mogla sam da...”

„Zar bi bilo drugačije? Ne bi... Ti si želela da budeš carica” kada je ušla
među senke, okrenula se ka Jeleni. „Tvoj muž je znao da neke stvari moraju
ostati nedorečene. Ne samo on, negoli ceo Red zmaja kada su jahali u svoju
smrt protiv Divljeg lova... Njihova junačka smrt utrla je put Onom Koji Ume
da Zada Udarac, Ratniku iz Proročanstva vatre i novom kosingasu... Radujmo
se tome!”

Glava četvrta
- Zima 1356.

„Bio je, naime, prekrasnog izgleda u od njegova vladanja
nadahu se svakom dobru.”

(Orbin o caru Urošu)

Još iste noći, nešto posle ponoći, alemanska garda je stigla pod kapiju
grada Skoplja. Na njihovo uporno insistiranje i pretnje, gradska straža se
oglušila i nisu otvorili gradsku kapiju.

„Carica vam je zabranila ulazak u grad! ” vikao im je sa kule jedan
stražar. „Čekajte do sutra, neko će vam valjda doći!”

Videvši da nemaju kud i da ni na pomen kneginje Jelače straža ne
reaguje, alemanska garda se povuče u obližnji šumarak, i tu u snegu,
podigoše svoj bivak. Bez ogreva i sa malim zalihama hrane, tevtonci su trpeli
hladnoću i glad. U kapetan Palmanu sve je kiptelo od besa, bespomoćnosti i
neizvesnosti. Nije znao šta se desilo njegovom bratu Kijaranu, a sve ovo mu
je slutilo na zlo. Da se dočepao Miloša, sigurno bi mu krenuo u susret, a
onda bi on zna šta mu valja činiti. Ovako, sav se tresao od nekog mutnog
predosećanja nesreće. Čim carica nije hajala za kneginju Jelaču, to znači da
je bila u nekoj prednosti nad njim, a to je moglo biti samo ako njegovog brata
Kijarana drži zarobljenog... ili pak mrtvog. Njegova odlučnost se namah
izgubi u sumnjama. Znao je samo jedno, ako mu je brat mrtav, istog trena će
odseći glavu kneginji.

A Jelača je već bila svesna svog nezavidnog i pogubnog položaja. Pratila
je namrštena lica oko sebe i nije smela ni da zucne, a kamoli da se pobuni što
nju, carevu sestru, drže kao zarobljenika. Nije znala razlog, ali se plašila u da
pita, jer je na njegovom licu videla bezdušnost krvoloka. Ležala je na
ponjavi, pokrivena svojim medveđim krznom, tresući se više od straha nego
od hladnoće dok se kapetan Palman ušetao po šatoru duvajući kroz nos i
preteći mrmljao sebi u bradu.

Kada se izrana probudila, zatekla ga je budnog i dalje na nogama. Kao da
je prošlo nekoliko minuta, a ne cela noć. Čim se spolja začula nekakva
gungula, Palman je izjurio ostavivši je samu. Nedugo posle toga, ulaze dva
tevtonca i bez reči je dižu na noge, ogrnuše je krznom, i zabrzaše napolje.
Videla je gardu postrojenu u dva reda prema gradskoj kapiji. Kneginja je
jedva nogama dodirivala sneg jer su je čuvari nosili, pa se tako probiše kroz
gardu i grubo je baciše na sneg pred kapetana Palmana.

Kada je podigla glavu i sklonila razbarušenu kosu sa lica, ugleda preko
puta njih njoj poznata lica. Na konju je Ono kesar Preljub, a iza njega
almogaveri sa Al-Mohadom na čelu. Ti Katalonci, strašnog izgleda, stajaše u
snegu obučeni isto kao leti: tanka tunika, široki kožni pojas i kožne sandale.
U desnoj ruci držaše kratko koplje Akonu, a u desnoj zloslutnu kutelju. Iza
njih, na kuli kapiji i duž bedema, načičkalo se nekoliko stotina strelaca sa
spremnim lukovima. Tevtonci su im bili u dometu. Sa kule kapije još uvek je
visilo desetak obešenika koji su se zloslutno klatili prekriveni snegom i
ledom. Nastala je napetost koja se mogla isprazniti samo jednim
nepromišljenim pokretom ili slučajno odapetom strelom. Činilo se da svi to
priželjkuju jer dugo je tinjala netrpeljivost između Nemaca i Katalonaca.
Samo su Palman i Preljub bili hladnokrvni i postojani u nameri da ne izazovu
krvoproliće.

„Gde je moj brat Kijaran?” zapita Palman stežući balčak svog mača.
Kesar Preljub podiže ruku, a na kruništu kule kapije dva vojnika izvedoše
Kijarana sa kukuljicom preko glave i vezanih ruku. Kapetan ga prepoznade
no odeći, ali taman da upita zašto mu je prekriveno lice, kad Preljub reče:
„Zarobljen je u pokušaju da uhvati ili da ubije nejakog Miloša Obilića. To je
čin izdajstva i napad na krunu. Zaslužuje najoštriju kaznu. I vaše držanje je
očit pokušaj pobune, predajte oružje i biće vam suđeno.”
Palman se naceri i pogleda kesara nadmeno. „Alemanska garda više nije

u službi krune. Predaj Kijarana ili ćemo obojiti sneg vašom krvlju.”
„Dođi, pseto germansko”‚ istupi razjareno Al-Mohad i odjednom se ostali

almogaveri uzvrpoljiše. „Tvoja glava će prva pasti u sneg! ”
Palman isuka mač, a za njim i cela alemanska garda. Na to almogaveri

stadoše zastrašujuće da poklikuju i da mašu oružjem iznad svojih glava:
„Probudi se čeliku! Sveti Georgije!”
Nemci počeše da udaraju mačevima o svoje štitove. Sve se orilo od

ratobornosti i želje za krvarijom. Zakrvaviše se oči, a lica se iskriviše u grču
i grimasiranju. Svi bi jedni drugima da skoče za vrat i da se pokolju.

Kesar Preljub podiže ruku da ih stiša, a za njim i Palman. Obe ratoborne
grupe utihnuše, ali nastaviše napeto da vrebaju jedni druge. I strelci sa
bedema spustiše svoje zapete lukove.

„Hoćemo li prepirku okončati borbom ili rečju?” upita ga Preljub. „Kazuj,
kapetane, pa da odmah pređemo na stvar.”

„Ja hoću da mi predate mog brata i Miloša Obilića"‚ spusti ton Palman.
Vidi Preljub da se Nemci neće predati bez borbe, a okršaj bi bio ubitačan
po obe strane. Pitanje je koliko bi ih dugo zadržao dok ne pristignu pojačanja
koja su bila spremna sa druge strane zida. Oklopna alemanska garda je bila
protivnik vredan strahopoštovanja i Preljub je sumnjao da bi Katalonci
izdržali juriš njihove teške konjice.
„Zašto si poslao Kijarana na Miloša Obilića? On je samo dete...”
„To se tebe ne tiče! Predaj nam Kijarana i Miloša Obilića ili gledajte
kako kneginji pada glava u sneg!”
Uto, prislanja svoj mač Jelači na vrat dok ova kleči u snegu pod njegovim
nogama. Ona počinje da se nekontrolisano trese i da jeca. Napetost dostiže
vrhunac jer nečija krv mora biti prolivena.
„Miloš Obilić više nije na dvoru, sklonjen je na sigurno‚” odlučno će
Preljub, „ali čak i da jeste ovde, nikad ti ga ne bismo predali! ”
„Uzalud lažeš, Preljube” iskezi se Palman. „Znam da je ovde! Predaj mi
ga, neću da ponavljam! ”
Preljub zinu da mu odbrusi, ali uto začu se glas sa gradskih zidina:
„Hajde, odseci kneginji glavu!” Pored vezanog Kijarana pojavi se carica
Jelena smrknutog lica i namaknu Nemcu omču oko glave. „I onda gledaj
kako tvoj brat visi pored ovih razbojnika, gde mu je i mesto!”
Dva stražara podigoše Kijarana na samu ivicu kruništa. Ovaj se nesigurno

zaljulja, preteći svakog trenutka da padne obešen. Palman začkilji očima i
strese se od pomisli da su njegova strahovanja bila opravdana. Poznavao je
Rogoznu i znao je da se ova neće dvoumiti da žrtvuje kneginju. Ko zna,
možda bi je i sama kasnije otrovala kao što je činila svima koji su joj bilo
kako zasmetali.

„Predajte mi Kijarana i Miloša Obilića ili će se sneg zacrveneti od vaše
krvi!” Palman ipak doviknu Preljubu dajući mu da znanja da se ni on neće
izvući.

„Čuo si šta sam rekao, mali Miloš više nije u Skoplju!” odvrati besno
Preljub. „Predaćemo ti Kijarana, a ti nama kneginju... I onda napusti zanavek
našu zemlju jer ćemo poslati vojsku za tobom!”

Palman se opet zamisli. Možda je ipak bilo istine u kesarovim rečima.
Ako su doznali tajnu Miloševe sudbine, onda su ga sigurno sklonili negde na
sigurno. Nije verovao da je Kijaran pod mukama odao razlog svog upada.
Znao je da on nikad ne bi pokleknuo pred mučiteljima. Možda ovo ipak nije
bio dobar dan za bitku. Nije se plašio smrti, samo da tek onda neće ispuniti
svoj zadatak. Biće druge prilike.

„Neka vam bude! povika Palman. „Pustite Kijarana i ja ću vam predati
kneginju... I svakako ću napustiti ovu zemlju šizmatika! ”

Svi odahnuše, a napetost popusti. Dva stražara spustiše vezanog Kijarana
kroz kulu kapiju i izvedoše ga napolje. Dok su koračali ka alemanskoj gardi,
carica naredi da strelci napnu lukove i da Kijarana drže na oku, za slučaj da
se Nemci odvaže da nenadano napadnu. Nije želela ništa da prepusti slučaju.
To je Palmana samo učvrstilo u uverenju da carica nije bila za potcenjivanje,
jer miško je on nju poznavao, toliko je i ona njega.

Kad stražari dovedoše Kijarana do Preljuba, Palman podiže kneginju i
gurnu je prema njemu. Jelača posrnu napred i klimavim nogama od straha
potrča do kesara. Usput pade u sneg i jecajući jedva se pridignu. U susret joj
krenu Kijaran sa kukuljicom na glavi. Ne mogavši da gleda kuda ide i on
pade u sneg, pa dva tevtonca brže-bolje mu pohrliše da ga pridignu na noge.
Čim ga dovedoše do Palmana, uto Jelača stiže do Preljuba i dva almogavera
je odnesoše ka kapiji jer je od pretrpljenog straha više ne držaše noge. Istog
trena, carica sa kule naređuje trupama koje u pripravnosti čekaju sa
unutrašnje strane da izmarširaju u pruže podršku Preljubu i almogaverima.

Predvidela je Palmanovu reakciju kada je ovaj ugledao izmučenog i

oslepljenog mu brata. Lice mu se zgrčilo u bolu i beeu, a krik otegnut i
prodoran prolomi ledeni zrak. Mnogi se stresoše, a znajući da carica stoji iza
toga, Palman je prostreli pogledom, što ona primeti iako je bila na kuli. Ali,
ona osta hladnokrvna gledajući samouvereno kako nekoliko stotina
pešadinaca zauzimaju formaciju iza almogavera. Ako je na tren kapetan
pomislio da izda naređenje za napad, brzo se predomislio jer protiv ove sile
nije imao nikakvih izgleda za pobedu. Nemaše kud nego odsečnim mahanjem
ruke iznad glave nerado naredi povlačenje ka svom taboru.

Ipak, u poslednjem trenutku osvrnu se ka carici koja nije odvajala pogled
od njega i zapreti joj pesnicom. Na ovome se nije moglo završiti. To su oboje
znali. No, kako bilo, kesar Preljub povede almogavere natrag u grad, a oko
hiljadu pešadinaca osta postrojeno ispred gradskih kapija, potpomognuto
većim brojem strelaca na zidinama. Niko nije mrdao dok se alemanska garda
nije pokupila i odjahala na jug.

Kada je carici javljeno da su se Nemci udaljili, ona je već sedela na
svom prestolu, a pred njom su bili okupljeni njen sin Uroš i sve careve
uzdanice u koje je jedino imala poverenja. Već je sve bila odlučila i imala je
za njih spreman govor. Bila je neobično staložena i smirena, delovala je kao
neko ko se pomirio sa svojom sudbinom. Niko od prisutnih nije bio spreman
za ono što je usledilo.

„Noći su mi u zadnje vreme duge i besane‚" započe ona. „More me razni
strahovi i brige za carstvo, a misli mi se roje u nadi da ih mogu rešiti. Često
ni car ili carica ne mogu jasno sagledati pravo stanje, pa posegnu za rečju
saveta i mišljenja njima pouzdanih ljudi. Tako ste vi meni pomogli da
shvatim da je došlo vreme da moj sin Uroš stoluje carstvom, a da se ja
povučem u samotni monaški život...”

Prisutnima se ozariše lica i stadoše se zgledati kao da ne veruju svojim
ušima. Još juče je carica kanila da ostane na prestolu, a danas ga je već
ustupala kralju Urošu. Svi su mislili da su današnji događaji sa kapetanom
Palmanom nekako uticali da promeni mišljenje. Niko nije mogao da sakrije
zadovoljstvo i olakšanje tom nenadanom odlukom, pa klimaju glavom u
odobravanju ili jedni drugima nešto skoro nerazgovetno govore. Samo je kralj
Uroš ostao nem.

„Ćesare Vojihna.. ” nastavi carica, a ovaj u čudu podiže obrve što je
prozvan, „moja molba tebi je da me primiš na svoj dvor u Seru dok ne odem

u ondašnji manastir u kome ću molitvom dočekati kraj svojih ovozemaljskih
dana... U tom mestu sam se oprostila od moga muža Dušana njegovim
zadnjim izdisajem i ono me vezuje kao mesto našeg rastanka. Sem toga,
odatle je najbliži sultanov dvor u Jedrenju i u životu će me održavati nada da
ću možda jednog dana opet videti svoju kćer Teodoru. Bliže od toga joj ne
mogu doći, pa će mi to biti kakva-takva uteha.”

„Naravno, carice‚" ishitreno će kesar Vojihna, misleći da je važno da se
odriče prestola, a da će on lako posle uizaći na kraj sa njom. „Uvek si
dobrodošla da na mom dvoru ostaneš koliko god želiš.”

Jelena zadovoljno klimnu glavom sa pomešanim osećanjem gorčine i
rasterećenja. Zatim, usporeno i teško se pridiže sa prestola.

„Sedi, sine, na očev presto‚" i pokaza rukom Urošu. „Tvoj otac je tako
želeo... Ispunimo njegovu volju.”

Jelena nesigurnim korakom siđe, a Uroš odlučno zakorači napred i
teatralno sede. Osmeh mu zatitra na usnama.

Ni ostali nisu krili svoje zadovoljstvo, pa stadoše jedni druge tapšati po
leđima i osmehujući se.

„Moramo objaviti da je kralj Uroš... postao car!” uzviknu oduševljeno
kesar Preljub.

„Valja sazvati sabor što pre‚" dodaje Vojihna. „Da prestane bezvlašće u
zemlji!”

Samo se Jelena tugaljivo osmehivala. Bilo joj je ipak drago što je njen sin
na prestolu, ali u srcu je strahovala za njegovu sudbinu.

Glava peta
- Zima 1356.

„Svaka knjiga ima svoju sudbinu.”

Ooo, Ugrine!"‚ povika Altoman Vojinović dok sa pratnjom stoji pred
zatvorenom kapijom dvora u Obilovu, u prisoju Golije, nedaleko od
Pazarišta. „Otvaraj kapije, pada mrak, a gladni smo i žedni! ”

Straža na kuli kapiji se uzvrpoljila i proviruje, čudeći se ko to tako
doziva njihovog gospodara, čuvenog vojvodu rodom iz Brskova. Dok neko
otrča no njega, ostali se gurkaju i znatiželjno gledaju sa drvenih bedema
promrzlu družinu u snegu do kolena. Sneg im se nahvatao no kapama i krznu,
a inje im visi sa brade i brkova. No, vide decu i žensku poslugu sa njima, pa
im jasno da ne dolaze sa lošim namerama. U zaprežnim kolima se šćućurila
ženskadija, a među njima i maleni Nikola. Samo Miloš sedi uspravno na
svom Ždralinu dok Vilan obigrava oko njega.

Nabrzo iza grudobrana promoli se jedna seda i bradata glava. Ogrnuo se
medveđim krznom, cupka u mestu i duva u ruke ne bi li ih zagrejao. Altoman
ga odmah prepozna, pa mu doviknu šaljivo:

„Dao ti bog zimljivo srce, a lojane noge, pa niti se mogao zimi ogrejati
kraj vatre ni leti na suncu!”

Starini se lice razvuče u osmeh, odmahnu rukom, pa poita niz drveno
stepeništa gunđajući straži što gostima nisu odmah otvorili kapiju, nego on
mora da izlazi na ovu studen.

Drvena kapija ojačana okovima se uz škripu jedva otvori, što zbog
dubokog snega, što zbog zaleđenih šarki, pa se pojavi Ugrin raširenih ruku da
zagrljajem dočeka svog sinovca.

„He-he-he! U kojim se opancima sastali, u onim se i rastali!”, opet ga
zadirkuje Altoman aludirajući da čiča neće još dugo da poživi.

„Lako je tebi kad si pametan ko popino prase! ” uzvraća mu Ugrin dok sa
mukom gaca po dubokom snegu.

Altoman sjaha sa konja, pa mu krenu u susret i uzvraća:
„Nije pamet u godinama, negoli u glavi! ”
Kao dva medveda zagrliše se, a Ugrin uhvati Altomana za glavu pa ga
stade ljubiti u čelo kao da je neko dete. Obojica nešto uzvikuju uglas, smeju
se i tapšu se po leđima, pa samo oni znaju šta pričaju. Ostali ih u čudu
gledaju jer ne znaju koliko je stric Ugrin voleo svog sinovca Altomana.
Podsećao ga je na njegovog pokojnog brata Vojina jer je od svih njegovih
sinova on jedino ličio na oca. Vojvoda Ugrin beše rodom iz Brskova, odakle
je bila i njegova žena Ružica. No, vreme kada se Dušan proglasio za cara,
vojvoda Vojin je bratu dao teritorije u podnožju Golije i ovaj se tamo naselio.
Vojinovići su spadali u staru srpsku vlastelu koja je sa zavišću gledala kako
car nagrađuje svoju rodbinu novoosvojenim grčkim zemljama. Taj razdor je
najviše došao do izražaja nakon careve smrti. Što su bili dalje od očiju cara,
to su bili siromašniji i više prepušteni sami sebi. Kako su bili na meti upada
Bosanaca i Ugara, često su morali sami da se brane. Ali uvek su ostali verni
kruni Nemanjića.
„Otkud ti no ovakvom rđavom vremenu, sinovče?"‚ čudi mu se Ugrin.
„Ne znaš li da ni medvedi ne tumaraju no snegobitini?”
„Znam, znam, striče, ali ni medved se ne pita kada ga vukovi isteraju iz
brloga.”
„Koji li se to jadni vukovi smeju navrznuti na tebe? Negoli, nemojmo
naklapati kao ženetine dok nam noge mrznu, već uteraj kola unutra i ajmo se
zagrejati vrućom gunjovačom!”
„Teraj unutra!” povika Altoman mašući rukom svojoj pratnji.
Volovi jedva povukoše zaprežna kola jer im se točkovi već okovaše
ledom, a Ugrin i Altoman sačekaše da svi uđu, pa se za njima kapija zalupi.
Ugrin naredi svojim slugama da pomognu pratnji, pa kad među njima ugleda
malog Nikolu, učini mu se poznatim i znatiželjno ga upita:

„A čiji si ti, sinko?”
„Altomanov, deda"‚ odgovara ovaj odsečno i bez stida.
„A je li?"‚ iznenadi se starina, pa pogleda u Altomana: „Tvoj sin Nikola,
je li? Nisam ga video... koliko? Sigurno pet leta! Al’ si popac’o, bićeš ti
dedin zmajeviti junak!” Pa ga stade ljubiti u kosu. Ugrin nije imao sinova,
već samo jednu kćerku po imenu Jelica, koju je dobio u zrelom dobu kada je
već odustao od poroda. Kao što obično biva, oni koji nemaju decu najviše ih
vole. Tako su Ugrin i njegova žena Ružica volela svu decu na njihovom
skromnom dvoru, pa makar bila i od posluge. Sa svojih skoro sedamdeset
godina, živeo je povučeno i mirno, sa titulom vojvode koju mu je car Dušan
dodelio još za vreme njegovog prvog pohoda na Bosnu.
„Kad već spomenu zmajevitog junaka, striče...” unese mu se u lice
Altoman. „Dovodim ti baš jednog takvog... koga moraš skrivati na svom
dvoru.”
„No! Šta mi reče?"‚ razgorači oči starina, pa pogledom potraži takvog
među njegovom pratnjom. Odmah prepozna starog viteza Vukana, a kraj
njega ugleda jednog dečaka čvrstog i uspravnog držanja. „Je li me oči varaju
il’ je ono stari Vukan, od čuvara koplja svetog Georgija?” Altoman samo
klimnu glavom. „A ko je onaj mladonja?”
„Miloš Obilić"‚ još tiše će Altoman.
„Jedan od carevih zmajeva, je li?” Začkilji očima Ugrin.
„Bio sam kada ga je car krstio u Bogorodici Ljeviški... Otkud to da si ga
doveo ovde?”
„Pričaćemo unutra, striče” reče mu Altoman. „To nije za svačije uši...
Negoli, kako ti je Ružica? Služi li je zdravlje?”
„Bolje no mene, hvala bogu
„Pa, zato si se oženio dva'est leta mlađom ženom, stara lijo!"‚ smeje se
Altoman.
„Neću valjda neku babu koja će se upokojiti pre mene?” odvrati Ugrin,
pa dodade: „’Ajde, uđimo unutra, utrnule mi noge. Pozovi i njih..."‚ reče ovaj
pokazujući pogledom na Vukana i Miloša, pa krenu ka ulazu u svoj dvor.
Altoman samo mahnu Vukanu i ovaj bez reči povede Miloša pa za njima.
Dvor u Obilovu ne beše velik, ni raskošan kao dvorovi Nemanjića, ali je bio
lepo sređen dom koji je zračio porodičnom toplinom i ljubavlju. Ono čime je
carski dvor oskudevao i siromašio, a čega je ovde bilo u izobilju bila su

nasmejana lica srećnih podanika starog vojvode. Kao i većina dvorova, i ovaj
je bio od drveta, ali umesto zlatonite tapiserije i srebrotkanice, ili bleštavila i
raskošja, Ugrinov dom je više izgledao kao lovačka kuća. Po zidovima su
visile trofejne životinje, od glave vukova do lisica i risova, a po drvenim
podovima osim raznobojnih ćilima, krznarije raznih životinja. Gostima je
odmah bilo jasno da je njihov domaćin bio veliki lovac.

Toplina doma i miris sveže pečenog hleba činilo je da se gosti brzo
opuste i osete kao kod svoje kuće. Dok je Ugrin otišao tražeći svoju ženu,
saletela ih je ženska posluga vedrog lica koja im očas skinu debela krzna,
kape i rukavice i smesti ih u udobne stolice za jednim dugačkim stolom koji
se nalazio pored velikog ognjišta nasred odaje. Sa drvenih zidova goste su
gledale staklaste oči svakojake Ugrinove lovine. Mali Miloš nikad nije video
toliko ulovljenih životinja na jednom mestu, pa se znatiželjno osvrtao čudeći
se tim zverima razjapljenih čeljusti. Ni Nikola nije bio ravnodušan, a kako je
bio nemirnog duha, ušeta se i zagleda zverinjak.

Uto, ulazi jedna lepuškasta žena u skromnim haljinama, nasmejanih očiju
i rumenog lica. Bila je nižeg rasta i vitka, sa dugom smeđom kosom u
pletenicama ukrašenim šarenim mašnicama. Ružica je imala skoro pedeset
godina, ali je delovala mladoliko. Sreća kojom je zračila činilo je da u tom
izrazu veselosti ima i dobrote duše.

„Dobro došli, dragi gosti! Dobro nam došao, Altomane! uzbuđeno ona
povika šireći ruke u znak dobrodošlice. „Mili moj, Nikola, ljubi te tvoja
strina!” Pa dohvati dete i obasu ga slatkim poljupcima.

Miloš stoji ukočeno i nemo, ali Ružica i njemu priđe, pa značajno ga
gledajući reče:

„ Dobro si nam došao i ti, Miloše” reče miloglasno ona i poljubi ga u
kosu. Očito je bilo da joj je Ugrin već rekao za njihovog neobičnog gosta, pa
žena nije mogla da sakrije svoje divljenje i znatiželju.

Dok se Ružica pozdravljala sa ostalima, Ugrin ulazi u pod ruku vodi
devojku od petnaestinu godina, duge smeđe kovrdžave kose, belog lica kao
sneg. Iako je više ličila na oca nego na majku, Milošu se učini kao da je
njena lepota obasjala zrak oko sebe. Njen dobrodušni osmeh i kestenjaste
oči, kao i živahnost pokreta ruku i hoda kao u srne, zapomeše Miloša. Oni
posedaše za sto, a samo Miloš ne mogaše da odvoji pogled od Jelice, vitke
kao jele.

I Milošev silvan oseti njeno dobrodušje, pa joj nestašno priđe mašući
svojim repom. Ona uzviknu od radosti, pa se sagnu da mu mazi rundavu
glavu.

„Je li to silvan, Vukane?” začudi se pomalo Ugrin, kao da tek sad
primećuje psa.

„Jeste, gospodaru... Detetov je nerazdvojni pratilac.”
„Uuu! iskreno se začudi starina. „Zver za poštovanje... kao i zmaj” reče
on pa pogleda Miloša.
„I njegov konj, gospodaru"‚ dodade Vukan. „Ždralin je od vilenitog soja i
dopušta samo njegovom mladom gospodaru da ga jaše.”
„Da, da.. ” klima glavom Ugrin zagledan u Miloša. „Čuo sam priče da je
car na njemu našao korpu sa.. ” pa stade usred reči kada se posluga opet
pojavila noseći krčag sa kuvanom rakijom, vodom i čašama. Čim ovi to
postaviše, Ugrin reče glavnoj sluškinji: „Ostavite nas sad nasamo. Zvaćemo
vas.”
Kad se za poslugom zatvoriše teška drvena vrata, zavlada tajac nekoliko
trenutaka. Svi su razmišljali kako da počnu, a stari Vukan se najbrže snašao.
„Gospodaru Obilova... Naš sad pokojni car me je zakleo da me samo
obučim Miloša Obilića ratničkim veštinama i da ga pripremim za viteza
čuvara koplja svetog Georgija, već i da ga čuvam svojim životom... O
njegovoj sudbini vam ne mogu ništa reći jer me vezuje zakletva ćutanja, ali to
je slavna i velika sudbina koju će mnoga pokolenja pamtiti...”
„Ali postoje neki koji bi da mu uskrate tu sudbinu” umeša se Altoman.
„Neki koji bi najradije da ubiju dete i zato je carica naredila da se on skloni
sa dvora. Desilo se nešto što niko od nas nije očekivao, mada po svemu
sudeći car i carica su nešto naslućivali. Kapetan Palman se okrenuo protiv
krune i pokušao da ubije Miloša Obilića...”
„Zar?” iznenadi se vidno Ugrin. „Ne beše li slepo odan pokojnom caru?
Toliko leta mu je bio najodaniji! Životom ga je branio...! ”
„Ne znamo šta ga je promenilo, ali sve je počelo onim odbijanjem
carevog naređenja kad je došlo papsko poslanstvo.. ” objašnjava mu
Altoman.
„Da, da... To je bila velika bruka za cara” negoduje Ugrin. „Da ga tako
osramoti pred celim dvorom i papskim poslanstvom... C-c-c!”
„Car je jedino mogao da ga skloni sa dvora poslavši ga na zadatak"‚reče