Aleksandar Tesic - Koplje svetog Georgija

nas dotuče smrt Dušana Silnog!... I posle njih ništa ne osta isto!... Sad svako
gleda samo sebe, a vreba tuđe. Ja sam gospodar Drame, a Jelena mi je
nametnula svoju samovolju, pa ću još izgubiti i ovo malo što imam! Ako se
već zamonašila, pa čak i uzela ime Jelisaveta, zašto još uvek vlada? Zašto se
ne povuče u neki manastir?”

„Car Dušan, pokoj mu duši, beše čovek koji je u svima budio samo
najplemenitije. Sada kada njega više nema, na videlo je izbila zloba i zavist.
Nema više onoga kome je zavet na vernost data, a njegov sin... ne zavređuje
poštovanje kod mnogih. Otud izvor naših nevolja. A carica je oduvek bila
osiona i vlastoljubiva, taste"‚ umiruje ga Uglješa. „Vlast joj je milija od
Boga, čini se... Zato, ne oklevaj više, no uradimo po planu i dogovoru sa
Matijom Kantakuzenom. Kad oteramo Rogoznu, lako ćemo posle sa tim
Romejcem. Znaš i sam da je on trn u oku romejskom caru Jovanu Paleologu
od kako je zbacio sa vlasti oca mu Kantakuzena, uzurpatora. Očas posla
ćemo ga predati njemu i mi ćemo opet vladati Dramom i Serom, a ovaj put
sami... bez Rogozne ili bilo koga drugog nad našom glavom.”

Ni Uglješa nije krio svoje nezadovoljstvo što, iako se bila zamonašila,
Jelena je sve držala u rukama i svima zgorčavala život. Na Vojihnin predlog
da se otarase Jelene makar predali grad Matiji Kantakuzenu, Uglješa je
odmah pristao, verujući da će posle isto učiniti i sa samim Matijom,
pogotovo što mu je bilo obećano da će on ostati zapovednik gradskog
garnizona. Zato su obojica poslali pismo Matiji nudeći mu grad Ser, a ovaj je
to bez razmišljanja prihvatio, samo da bi ubrzo shvatio da ne raspolaže sa
dovoljno trupa da to učini sam. Ipak, obaveštava Vojihnu da će krajem
meseca doći pred kapije grada u da će ga blagovremeno obavestiti o tačnom
danu. Ali, avaj, u sam Matija se nađe u nedoumici kako da to uradi bez
dovoljno vojske, pa nemaše kud nego se obrati turskom sultanu Orhanu za
pomoć. Ipak znajući da postoji primirje između pokojnog srpskog cara i
turskog sultana, Matija ne smede da mu kaže zašto mu trebaju trupe, pa mu
sultan umesto regularnih trupa pošalje pet hiljada običnih pljačkaša u
razbojnika. Čim ovi pristigoše kod Matije, on shvati da ih neće moći dugo
obuzdavati i da će ovi divljaci početi da haraju po njegovoj teritoriji. Nemaše
kud, Matija hitno šalje pismo Vojihni obaveštavajući ga o situaciji i da odmah
kreće na Ser, petnaestak dana ranije, pa da ga ovaj dočeka kako je
dogovoreno. Međutim, to pismo nikad nije stiglo do Vojihne, caričini ljudi ga

presretoše...
I sad dok je kesar Vojihna bezbrižno i zadovoljan svojim planom, jahao ka

Skoplju, nije ni znao da su Matija Kantakuzen i turski najamnici već nadomak
Sera. Računao je da se zatekne na Uroševom dvoru kada padne Ser i da time
razuveri eventualne zle jezike o bilo kakvoj umešanosti u zaveru, jer naime
nije ni bio prisutan kada je Ser pao.

U rano jutro pretposlednjeg dana putovanja, blizu Sera, kolona na čelu sa
Vojislavom Vojinovićem, nalete na kecapa Vojihnu i na njegovu malu pratnju.
Obojica se neskriveno začudiše susretu na pustom putu, ali svako iz svog
razloga prećuta kuda je i zašto krenuo.

„Vojislave Vojinoviću!” rukuje se srdačno Vojihna sa njim dok su obojica
još na konjima. „Da si nam najavio svoj dolazak, pa mi bismo te dočekali u
gradu kako dolikuje, a ne ovako, u oblaku prašine! ”

„Ah, ćesare Vojihna, prijateljima nije važan svečani doček, već im je
srdačan stisak ruke dovoljan!"‚ smeje se Vojislav. Iako je isprva posumnjao u
Vojihnu, Vojislav je sam sebe ubedio da je kralj Uroš ipak u pravu, i da neko
ko je bio pouzdanik pokojnog cara, sigurno se ne bi urotio protiv krune. „Još
ću da pomislim da si izjahao iz Sera ne bi li nam krenuo u susret i dočekao...
ili možda nosiš neku hitnu poruku?”

„Hitnu poruku?” zbuni se na tren Vojihna, štrecnuvši se da Vojislav
možda nešto sumnja. „Šta bi to moglo biti hitno, prijatelju?... Krenuh u
Skoplje nekim poslom, da se posavetujem sa kraljem Urošem...”

„Oko čega? Šta te muči?"‚ pita ga Vojislav.
„Ma, sve ovo sa Orsinijem, bojim se da se rat može proširiti i kod
mene...” pa brže-bolje skrenu sa teme i sam pgčadovoljan svojom
uverljivošću. Nikako nije mogao da sakrije svoje iznenađenje što je sreo
Vojislava. „No, kojim poslom si ti krenuo sa tolikom silom? Vreba li nas
nekakvo zlo, a da je to ne znam?”
„Ah... ćesare moj...”, sad se Vojislav zbuni, „carica Jelena me je hitno
pozvala da joj dođem sa vojskom... kaže... kaže da su se neki razbojnici
pojavili na tvojoj granici.”
„Razbojnici?” začudi se Vojihna. „Kao gospodar Drame, valjda bih prvi
znao za to, Vojislave! A ja o tome ništa ne znam! ”
„Kako bih onda ja znao?” smeje se Vojislav šireći ruke. „.Ja samo
izvršavam naređenja kralja i njegove carice majke!”

„Znam, znam... Uostalom, kao i ja"‚ nasmeja se sad Vojihna, osećajući da
napetost popušta. „A obojica znamo da se carica nikome ne poverava i sve
radi po svom nahođenju. A možda mi je nehotice prećutala o toj pretnji, jer
sam i ja bio... previše zauzet nekim svojim poslovima, pa je nisam viđao.”

„Nemojmo gubiti previše vremena na reči, jer hitam k njoj i neću da je
razljutim, ne bih da se razgoropadi na mene, šta ću onda jadan ja!"‚ reče mu
Vojislav. „No, ti možeš nastaviti svoj put, ako su tvoji poslovi sa kraljem
toliko neodložni...”

„Ne, ne, bože sačuvaj!"‚ brže-bolje će Vojihna. „Ako postoji nekakva
pretnja mojoj zemlji, pa valjda ja moram prvi da stanem u njenu odbranu.
Krenuću sa vama, Vojislave Vojinoviću!”

Misleći da ta pretnja ne dolazi od Matije Kantakuzena jer je njegov
dolazak bio najavljen tek krajem meseca, Vojihna poverova da su neki
razbojnici zaista upali na njegovu teritoriju i da je bolje da se pridruži
Vojislavu, koji je ionako bio najbliži kralju i vredelo je sačuvati njegovo
poverenje i prijateljstvo. To će mu ionako mnogo značiti kada Ser bude
predao Matiji i da bi sačuvao svoju lojalnost kruni neokaljanu.

Tako, zajedno pohitaše ka Seru, jašući skoro ceo dan, da bi prenoćili
nadomak grada. U međuvremenu, Matija Kantakuzen iste noći pristiže pred
Ser, ali zateknu gradsku kapiju čvrsto zatvorenu, a gradska posada ih još
otera kišom strela. Nađe se u čudu što nije dočekan po planu u dogovoru, i
ne znajući šta da čini, on podiže logor na pola sata jahanja od grada.

Matija Kantakuzen je likom mnogo ličio na svog oca, ali svaka sličnost sa
njim se na tome završavala. Nije bio ni izbliza sposoban i pametan kao on,
mada mu nije manjkalo ambicije. Želeo je po svaku cenu da proširi svoju
teritoriju koju mu je još njegov otac Jovan ostavio dok je bio regent mladom
vizantijskom caru Paleologu, ali njegova moć je u svemu zavisila od oca, a
kada je ovaj zbačen sa vlasti, on se našao sasvim sam. Mladi car Jovan
Paleolog je ušao u Carigrad i prinudio Matijinog oca da siđe sa trona i da se
zamonaši. Sada se Matija bezuspešno batrgao da sačuva i bar malo proširi
svoje teritorije uz pomoć turskog sultana koji mu je ostao saveznik, iako ga
je Turčin trpeo samo zbog svojih planova da se i sam proširi, kao što je
svojevremeno koristio i njegovog oca dok je vladao vizantijskim carstvom.

Iste večeri, nasta pometnja u njegovom logoru. Matija ustaje od trpeze za
kojom je večerao i još sa punim ustima izlazi iz šatora i zabezeknuto gleda u

Osmanlije koji u galopu jure kraj njega na sve strane. Uto, spazi na konju
buljubašu Selima, koji mu je doveo najamnike, čoveka kratko obrijane brade
sa kacigom na glavi koja mu je štitila pola lica. Na sebi je imao kožni oklop,
u ruci dugo koplje, a za pojasom sablju. Okretao se oko sebe, mahao rukom
iznad glave i bodrio svoje ljude.

„Selime! Selime!"‚ dovikuje mu 31-godišnji Matija, kada mu ovaj bahato
priđe na konju i samo što ga ne obori pa zemlju. „Šta se događa? Kuda
ćete?”

„U pljačku, efendija! Obećao si nam bogat plen u Seru, a dočekaše nas
zatvorene kapije! ” ljutito mu odvrati Turčin.

„Čekajte, ne idite nikud!” uplaši se Matija da će mu se trupe razići.
„Sigurno je neki nesporazum, poslaću im glasnika i otvoriće nam kapije!”

„Ko će lud da ti otvori kapije usred noći, efendija! Jesu li nas gađali
strelama kada smo prišli zidinama? Izdali su te, efendija, a ti si nas izneverio!
Zato idemo da pljačkamo po okolini!”

„Nemoj, Selime! Čekaj da...”
Ali, Turčin ne sačeka da ovaj dovrši, već podbode konja i umalo opet da
sruši Matiju. Dade se u galop, a za njim krenuše kolone divljih razbojnika
noseći baklje i uzvikujući ratne pokliče.
Tako se njegovi turski najamnici, željni pljačke i plena, oglušiše se o
njegova naređenja da ostanu u logoru, pa se raspršiše po okolini, paleći,
ubijajući i pljačkajući sve na što su naišli. To je sve nemo sa bedema
posmatrala posada Sera koju je iznenadio dolazak razbojnika po mraku, pa su
ih odbili kišom strela kada su pokušali da napadnu gradsku kapiju. Uglješa
Mrnjavčević nije ni slutio da su to bile trupe koje su dolazile na njihov
dogovor i da im je trebalo otvoriti kapiju. Umesto vojske koja bi nosila
barjake Matije Kantakuzena i njega samog na čelu, iz mraka je iskočila horda
turskih razbojnika, kličući i preteći oružjem. Nešto što svakako niko, pa ni
Uglješa, nije očekivao.
Već sutradan naiđe Vojislav Vojinović sa svojim trupama i stade goniti i
ubijati razbojnike koji su se u manjim grupama raštrkali po okolini. Turci,
iznenađeni ovim napadom, ne mogaše se odupreti naletu teške konjice, pa
pogiboše u velikom broju. Jedan deo vojske povede i sam Vojihna ne znajući
da su to trupe koje su došle na njegov poziv, jer je očekivao vojnike Matije
Kantakuzena, a ne divlje i krvoločne Osmanlije. I on se zato dade u lov na to

krvnike, pa ih sa lakoćom poseče gde god je naišao na njih. Nastade velika
zbrka u okolini Sera, a stanovništvo kome su dojadili stalni upadi svakojakih
razbojnika, diže se na oružje, pa se i oni pridružiše u lovu koji je trajao ceo
dan.

Sreća je htela da predveče sam Vojislav naleti na jednu grupu u kojoj je
bio buljubaša Selim. Ne štedeći ni sebe ni Turke, probi se do njega i lako ga
poseče na konju. Čim ga ostali Turci videše mrtvog, dadoše se u beg ka
svom logoru. Međutim, shvativši da je neprijatelja ipak mnogo, a noć mračna
bez mesečine, Vojihna predloži Vojislavu da se sklone preko noći u grad, pa
da ujutru nastave da ih gone. Tako i učiniše, a onda dođe do još jedne kobne
zabune među Turcima.

U toku noći, Matiji Kantakuzenu u logor pristigoše prvi proganjani Turci,
izranjavani i preplašeni, i na sve strane razglasiše da dolazi velika sila
nevernika. I sam Matija se iznenadi neočekivanom obrtu situacije i pomisli
da su ga Vojihna i Uglješa prevarili i navukli u zasedu. Izbezumljeno je
slušao kako mu je vojska desetkovana, da je buljubaša Selim ubijen, pa čak
da nevernici vuku njegovo telo konjem i da dolaze pravo ovamo.

Pod okriljem mraka, velika grupa potučenih i razbijenih Turaka stade da
nailazi prema logoru, a preplašena straža pomisli da su to hrišćanski
oklopnici u napadu, pa digoše uzbunu i odmah se razbežaše. Kad ostali
ugledaše kako straža beži ko bez glave, i oni pobacaše oružje u dadoše se u
beg po mrklom mraku. Uzalud je Matija pokušavao da ih zaustavi i
organizuje za odbranu. Strah zavlada među njima, noge su ih nosile na sve
strane. Preplašeni se razleteše po okolnim poljima gde su ih čekali razjareni
seljani i jednog po jednog do smrti tukli sekirama ili nabadali vilama.

Čim Matija vide da to nisu Srbi, već njegovi razbijeni Gurci, on nemade
kud nego sa svojim odanim ljudima krenu po mraku da sakuplja odbegle
Turke. Ali, noć bez mesečine i nepoznat teren učinili su svoje, pa se i oni
izgubiše bežeći od razularenih seljaka koji su se dovikivali i pozivali jedni
druge čim bi pronašli neke skrivene Turke. Onda bi mrakom odjekivali krici
ubijanih i psovanje njihovih ubijača. Sve je to unosilo užas među Turke koji
se odjednom nađoše sami u nepoznatoj zemlji. Još kada se začu lavež
lovačkih pasa koje neki seljaci povedoše u lov na njih...

Matija ih je čuo iz daljine. Isprva pomisli da je u blizini neko selo, pa da
se psi samo oglašavaju, međutim shvati da mu se taj lavež sve više

približava iako se on udaljavao od njega. Već oko ponoći je izgubio svoju
pratnju, nije ni primetio kada su nestali iza njega. Kako su mogli da se
razdvoje? Nije želeo da poveruje da su ga namerno ostavili u njegovoj
suludoj nameri da okuplja odbegle Turke i da su ga napustili spasavajući
svoje glave. Nije se više opterećivao njima, lavež se sve glasnije čuo, a on
nije ni mogao da vidi kuda ide. Primetio je da mu konj ide nogu pred nogu
kroz neku šikaru, granje ga grebe po nogama ili šibi po telu. Već pomisli da
se sagne uz vrat konja, ali ga po sred lica ošinu grana koju je konj bio
zategao i on pade sa sedla. Životinja se uplaši i poskoči ostavljajući Mateju
da se valja po zemlji držeći se za krvavo lice. Dok je došao sebi, konj mu je
nestao u mraku, a lavež pasa bivao je sve glasniji. Uhvati ga panika, pa poče
da se izbezumljeno probija, krčeći rukama bodljikavu šikaru. Trnje mu stade
cepati odeću i parati kožu, a u glavi mu bubnjalo od straha.

U jednom trenutku, Matija samo oseti da mu se tlo izgubi pod nogama i
da propada kroz vazduh. Upade u dubok pesak na kosini, skotrljao se i zabio
u trščak gde se zaustavio u plitkoj, smrdljivoj vodi. Bi mu jasno da je završio
u baruštini, pridignu se u vodi do kolena i stade se probijati kroz gust trščak.
Pored laveža, sad je već mogao jasno da čuje nerazgovetne glasove ljudi.

Ubrzo uvide da je bara prostrana i da bi mu možda bilo pametno da se tu
šćućuri dok ne prođe opasnost i ne svane, pa da onda traži spas za sebe. A ni
psi mu neće pronaći trag. Morao bi čim se razdani da potraži svoga konja
koji sigurno nije daleko otišao. Čak mu se pričinjavalo da čuje njegovo
frktanje u blizini. Pritajiće se u vodi, neće ni disati ako treba, a do zore će se
njegovi goniči razići...

Seljaci su uz pomoć lovačkih pasa pronašli Matiju rano izjutra i malo je
falilo da ga na smrt umlate. Neko je primetio da je odeven kao plemić i da je
sigurno neko od značaja, pa da bi ga trebalo predati garnizonu u Seru. Ubrzo
se okupiše i drugi seljaci koji u njemu prepoznaše romejskog vojnika, pa ga
vezaše na obali dok neko pohita da javi o njihovom bogatom ulovu.

U međuvremenu, čim je svanulo, Vojislav Vojinović i Vojihna se sa
trupama stuštiše na napušten Matejin logor. Ne zatekoše nikoga, osim seljaka
koji su već uveliko preturali po praznim šatorima i pljačkali ih. Kada među
turskim okruglim šatorima ugledaše razapete romejske šatore, obojica
shvatiše šta se događa. Ali, Vojihna pretrnu od straha, a da ga je Vojislav tad
video onako prebledelog, bilo bi mu jasno da je ovaj bio umešan u zaveru.

No, Vojihna se ubrzo pribra, ali ga obuze panika da će biti otkriven i optužen
za izdaju. Nije se mogao načuditi otkud se Matija stvorio mnogo ranije od
dogovorenog vremena i što ga nije obavestio o promeni plana...?

Kada seljaci počeše da dovlače mrtve Romejce, Vojihna i ponada da će
među njima videti i telo Matije Kantakuzena. Njegovom smrću bi tajna
njegove umešanosti ostala zauvek skrivena, ali ma koliko ih je on preturao i
zagledao, mogao je videti samo njemu nepoznata lica. Nada mu se polako
gasila, a strah ga je sve obuzimao do granice ludila. Grozničavo je razmišljao
šta mu valja činiti. Da li da beži, ili da tvrdi kako nije umešan u zaveru ako
ga Matija izda da bi sačuvao svoju glavu...? Ali, hoće li i Uglješa
Mrnjavčević izdržati u laži ili će podleći pretnjama mučenju i smrti?

Vojihna se zabrinu još više kada primeti Vojislava Vojinovića kako
zamišljeno i ćutke zagleda mrtve Romejce, pa se još nešto došaptava sa
svojim kapetanima. Njemu ništa nije komentarisao, niti je ijednom opsovao
Romejce što su pokušali prepad na Ser. Obuze ga tiha jeza: on je znao za
zaveru, ali ne i ko je bio u njoj! Inače bi ga odmah on tužio za izdaju i bacio u
lance. Prokleta Rogozna je nekako doznala za njihov plan i na vreme
obavestila svoga sina.

„Sve je propalo!” razmišljao je preznojavajući se, „Obesiće me o gradsku
kapiju!... Možda je najbolje da bežim, a neka se Uglješa sam snalazi. Sigurno
je on kriv za ovo! Neka onda i visi sam! ”

Uto, dotrčava zadihano jedan sebar i pogledom traži nekoga od važnosti
među kapetanima okupljenim pred Matijinim šatorom. Presavi se od umora,
ne može da dođe do vazduha.

„Šta je bilo?” primeti ga Vojislav i koraknu prema njemu. „Govori!”
„Gospodaru, uhvatismo nekog Romejca, mladog lica i stasa"‚ bezdahno
će on. „Čini se kao neki plemić, sav je nakinđuren...”
„Je li živ?” pita ga strogo Vojislav.
„Jeste... zasad, ali oni moji se okomili na njega, pa ga ćuškaju i bockaju
vilama"‚ uspravi se on sa umornim grčom na licu. „Bogami, ne znam dokle
će...”
Vojislav zinu da nešto kaže, ali Vojihna uzviknu:
„Pusti ga meni, Vojislave Vojinoviću! Ja sam gospodar Drame i Sera!
Baciću ga na muke zbog ovog drskog pljačkaš kog upada!”
„Nemoj ga ozlediti, tako ti tvoga kralja!” odvrati Vojislav. „Moramo ga

preslišati pre negoli ga obesimo!”
„Ma, ne brini ništa” dodaje Vojihna pa već grabi uzde svoga konja. „Sve

će taj da mi prizna kada ga propustim kroz šake!”
„Dobro, de, ćesare... Idi i dovedi nam ga ovamo živog pre no što mu ovi

seljaci dođu glave!”
„Biće kako ti kažeš, Vojislave Vojinoviću! ” iz sedla govori Vojihna, pa se

obrati seljaku koji je doneo vest: „Hajde, vodi me tamo! Brzo! I nemoj da se
vučeš ko da su ti prebijene noge!”

Sebar zakoluta očima, misli se kud opet da trči kad je jedva stigao. No,
nemaše kud, pa se malo zatetura i stade potrčkavati u pravcu odakle je
došao. Za Vojihnom krenu njegova pratnja, ali i pre nego što su izašli iz
logora, sebar pade ničice u prašinu i iscrpljeno osta da leži. Vidi Vojihna da
ovaj dalje ne može, pa naredi jednom svom čoveku da ga posadi kraj sebe u
sedlo jer inače neće stići na vreme da spasi Matiju i da u četiri oka popriča
sa njim pre nego što ga preda oštroumnom Vojislavu. Morao je kako zna i
ume da ubedi Matiju da ih ne oda.

Vojihna je nešto kasnije zatekao grupu seljaka sa psima pa obali jedne
baruštine. Oni okružiše zarobljenika kome vezaše ruke na leđima, nadvili se
nad njim, pa malo-malo pa ga bockaju drvenim vilama ili ga ćuškaju drškama
od sekira. Matiji Kantakuzenu se ozari lice kad ga ugleda ponadajući se da
će biti spasen, ali Vojihna osta smrknut zbog drugih, ali i zbog besa koji je
tinjao u njemu. Ipak zadovoljno odahnu što se prvi domogao Romejca.

„Hajde, gubite se! ” podviknu on seljacima. „Raziđite se! Bićete
nagrađeni za svoj ulov! Dosta... ne oturajte ga više! Mora da odgovara zbog
svojih nedela! ”

Kesarova pratnja rastera seljake konjima, a ovi se uz gunđanje raziđoše.
„Plati nam sad, gospodaru! ” neki se pobuniše.
Dok vojnici rasteruju seljake, Vojihna brže-bolje priđe Matiji i grubo ga
dignu na noge. A onda gledajući oko sebe da ga neko ne vidi, procedi kroz
zube:
„Znaš li ti koji je dan, vrag te odneo? Nismo li rekli krajem meseca?
Zašto si sad banuo, jesi li nedouman?”
„Ma, nisam mogao više čekati, ćesare"‚ zbuni se isprva Matija. „Morao
sam odmah krenuti, pa zar nisi dobio moju poruku?”
„Kakvu poruku, bog te ubio?"‚ zavapi Vojihna dok ga tobože vuče prema

konju. „Nisam ništa dobio? Kada si je poslao?”
„Pre nepunih deset dana..” otrgnu se iz njegovih ruku ljutito Matija.
„Dođi ,vamo, šta si tu stao da nas svi vide, skloni se iza konja, bestraga ti

glava!” opet ga vuče Vojihna. „Nisam dobio nikakvu poruku...” reče on, pa
najednom zaneme, jer mu sinu misao: „Sigurno ju je Rogozna presrela! Pa je
dojavila svom sinu... Zato je Vojislav Vojinović dojahao sa vojskom. Ti si
kriv što je saznala za zaveru! Zašto se nisi držao plana? Zašto?"‚ protrese ga
kesar.

„Kako se usuđuješ da me nipodaštavaš, ja sam.. ” pobuni se drsko
Romejac.

„Ti si sad zarobljenik i visićeš ako ti ne pomognem"‚ brzo govori Vojihna,
jer primećuje da mu se vojnici vraćaju. „Zašto si poranio?”

„Nisam mogao više čekati zbog vražjih Turaka, poharali bi mi zemlju,
morali smo krenuti.."

„A šta će ti ovi vragovi, vidiš li da su koljači i razbojnici?”
„Nisam imao dovoljno vojske, pa sam od sultana tražio pomoć. Kako
sam mogao znati da će mi ove poslati, a ne regularne trupe?”
Vojihna se ugrize za usnu i samo odmahuje glavom.
„Sve si upropastio” reče i stade mu pomagati da uzjaše pnako vezan.
„Slušaj me dobro, nemoj ni reč prosloviti o zaveri ako hoćeš da ti glavu živu
izvučem! Razumeš? Ako nas odaš, znaj da ćeš sigurno i ti visiti, pobili ste
sijaset ljudi. Ovako, ja ću se zauzeti za tebe, ali nemoj zucnuti o zaveri...”
Uto prilaze ostali vojnici i njih dvojica zanemeše. Smrknuše im se lica, iz
različitih razloga. Vojihni zbog Matijine nepromišljenosti, a ovome što mu
ovaj ne ukazuje potrebno poštovanje, pa i što se uopšte dogovarao sa
Srbima!
U razrušenom i opljačkanom romejskom logoru, Vojislav Vojinović ih
jedva dočeka, pa svuče Matiju iz sedla i nakon nekoliko šamara baci ga u
prašinu. Zatim iz nedara izvadi zavereničko pismo koje mu prošle noći carica
Jelena dade kao dokaz zavere, i baci mu ga lice.
„Kome si uputio ove reči?"‚ nakostreši se Vojislav. „Za koga je bila
poruka?”
Mladi Romejac samo proguta knedlu i izbečeno ga gleda.
„Govori ili ću ti živog čerečiti!"‚ zloslutno se ovaj nadvi nad njim, a kad
vide da ga ovaj samo nemo gleda, uhvati ga za pokidan oklop i ko perce ga

podiže na noge. „Ne budeš li rekao, predaću te carici Jeleni, a ona će umeti
sa tobom... Na kraju ćeš joj priznati i ono što je ne zanima!”

Matija ne izdrža ljutost njegovog pogleda, pa samo spusti glavu. Moraće
sve da istrpi ako će mu Vojihna pomoći. Ali bio je rešen, vidi li da mu je
smrt neizbežna, odaće sve planove i zaverenike, pa neka i oni okuse od istog
kolača.

Videvši da ovaj neće tako lako progovoriti, Vojislav naredi da se svi
vrate u grad. Izvešće krivca pred Jelenu, pa neka se ona bakće sa njim. Nije
sumnjao da će ga ona propisno kazniti. Poznajući nju, život mu sigurno neće
oprostiti.

A tako ga je Jelena i dočekala u Seru. Bacila ga je pod svoje noge,
nadnela se nad njim i pogledom ga streljala dok je vikala i pretila mu. Ostali
su nemo stojali po strani i naslađivali se mukama kroz koje je Romejac
prolazio. Svi osim Vojihne i Uglješe. Prvom su se dlanovi znojili, pa je
nervozno stiskao pesnice, a Uglješa se toliko pokunjio da je na trenutke
izgledao rope od samog Matije. Bilo im je teško da sakriju strah da će ih ovaj
izdati. Srećom, ostali behu zaokupljeni ratnim zarobljenikom koga bi
povremeno ćušnuli ili šutnuli dok je ležao na podu. A Matija na kraju ne
izdrža i oči mu se napuniše suzama.

„Dobro znaš kakva te kazna očekuje!"‚ viče na njega carica. „Izaberi,
hoćeš li brzu ili sporu i bolnu smrt! To svakako zavisi od toga hoćeš li mu
prvo reći ko su zaverenici na mom dvoru!”

Matija je bio zanemeo od straha i samo bi sporadično pogledivao Vojihnu
i Uglješu koji su skamenjeno stajali.

Carica se ušetala kao vuk u kavezu. Kipti od besa. Lice joj se smračilo, a
iz očiju joj je sevala mržnja. Stiska usta i lomi ruke, grozničavo razmišlja
kako da natera Matiju da prizna ko su mu saučesnici na njenom dvoru.

„Šta da nisam presrela to pismo?” širi ruke ona. „Mogli su zauzeti grad i
pobiti nas! Osmanlije ne znaju za milost!”

„Ja sam mislio da je primirje sa njima još na snazi..” reče Vojislav.
„Ma, sa njima se očito nikad ne zna!” odvrati Jelena. „Moraće moj sin da
pošalje izaslanika kod sultana, da razjasnimo ovo ili ćemo se pripremati za
rat! ”
„Pitanje je da li uopšte postoji ikakva zavera, carice.. ” promuklo će
Uglješa. Sa mukom je prikrivao svoj strah.

„Da, nisu ga dočekale otvorene kapije"‚ brže-bolje će Vojihna. „Lako smo
ih odbili.”

„Kako ne postoji zavera kada je on nekome ovde poslao poruku!?"‚
uzviknu Jelena. „Da ja nisam presrela pismo, neko bi ga sigurno pustio da
uđe u grad! Ali, saznaću ja ko je taj...”

„Misliš li da je mudro pogubiti Matiju Kantakuzena?"‚ upita bojažljivo
Vojislav.

„No šta ću da radim sa njim?” prostreli ga pogledom Jelena. „Da ga
pustim? Uostalom, ko je on? Kome bismo se zamerili? On je sin jednog
propalog vladara koji se zamonašio! ”

„Ali je Orhanov saveznik"‚ pažljivo bira reči Vojislav.
„U pravu je gospodar Vojinović"‚ Vojihna jedva dočeka ovu priliku. „Ne
bismo smeli da ga pogubimo bar dok ne vidimo na čemu smo sa Orhanom.”
„Mislim da se njemu u svakom slučaju ne bi svidelo da ga ubijemo"‚
uskoči Uglješa. „Matijine teritorije se graniče sa našim.”
„A osim osvete, ne bismo ništa dobili od njegove smrti” opet će Vojihna,
pažljivo bira reči stari kesar. Zna on da će Matija priznati ko su zaverenici
kad vidi da mu je smrt neminovna. Uostalom, tako bi većina postupila.
Najradije bi da ga vidi mrtvog, ali ne može tek tako da ga ubije. Čak i da
može da ga oslobodi, onda bi ga Matija mogao doveka ucenjivati i na kraju
bi istina izbila na videlo. Mora ga se lukavo rešiti. „Nljbolje bi bilo mudro
iskoristiti Matiju Kantakuzena” reče on smeškajući se.
„Šta pričaš, gospodaru Drame?"‚ začkilji očima Jelena. Imala je na umu
samo da sazna ko su ostali zaverenici, nije je zanimala Matijina sudbina.
„Hoću da znam ko mi radi iza leđa na dvoru! ”
„Sigurno je neko nevažan, carice” ubeđuje je Vojihna. „Svi mi ovde smo
verni tebi i kruni, a to je najvažnije... Ali, mislim da je Matija Kantakuzen
prilika koju ne smemo propustiti. Više nam vredi živ no mrtav.”
„Šta to imaš na umu, ćesare?” pita ga Vojislav.
„Ponuditi caru Jovanu da plati otkup za njega’’ kratko će ovaj.
„Zašto?"‚ začudi se isprva Jelena. „Hoću da ga bacim na muke...”
„Čekaj, carice.. ” sad se Vojislav ušeta i pronicljivo se smeška. Dopala
mu se kesarova ideja. „U pravu je, Vojihna... Car Jovan bi nam bio uz to
mnogo zahvalan. Odavno mu je ovaj kikirez trn u oku i vrlo rado bi vratio
njegove zemlje u okrilje carstva...”

„A nama ne trebaju"‚ umeša se Vojihna. „Nemamo dovoljno ljudstva...”
„Niti nam treba da budemo tako blizu Osmanlijama"‚ dodaje Uglješa.
„Nema potrebe da tražite otkup od romejskog cara” podiže glavu Matija.
„Daću vam 5.000 perpera za svoj otkup.”
„A možda nam romejski car ponudi više” isceri mu se Vojislav, a ovaj
opet pognu glavu.
Jelena se zamisli, pa ih sve redom gleda. Možda su bili u pravu, ali ona je
želela da sazna ko su ostali zaverenici, pa neka onda čine sa njim šta im je
volja.
„Hoću prvo da ga bacim na muke, a onda da ga predam sudu. Do mraka
bi se ukočio na vešalima...”
„Carice, uz dužno poštovanje.. ” opet će Vojihna. „Neće car Jovan hteti
da plati za njega ako mu ga pošaljemo oslepljenog ili sakatog... Bolje je
poslati mu ga nepovređenog... pa neka on čini sa njim šta mu je volja.”
„A zašto misliš da bi ga car Jovan obesio kada to nije uradio Matijinom
ocu uzurpatoru? Negoli ga je pustio da se zamonaši i sve mu oprostio, a on je
kriv što su nam Osmanlije sad na pragu. On ih je doveo kao najamnike u
svoju vojsku! Da mene neko pita, obojica bi visila jedan pored drugog sa
najviše kule!”
Svi se ućutaše i čekaju da carica odluči. Poznavali su je dobro. Umela je
brzo da plane, čak i da digne ruku, ali bi uvek preovladao razum. I sad su
mogli da vide kako joj se stišava gnev, a lice smiruje. Naposletku, vidno
uzdahnu, pa nakon što se dugo zagleda u tridesetogodišnjeg Matiju, što je
podseti na njenog sina Uroša i trže se.
Zavali se u stolicu i oseti kako je obuzima umor. Jedva da je sklopila oči
celu noć. Iako se radovala Vojislavljevom dolasku i uspešnom razbijanju
pljačkaša, nije znala sa kolikim snagama je neprijatelj raspolagao niti kakvi
su mu bili planovi sutradan.
„Iver nikad ne pada daleko od klade” promrmlja ona više za sebe.
„Matija je isti otac! ” povisi ona ton i nagnu se u stolici napred. „I on se
uhvatio Osmanlija, pa ih ne pušta, a oni - zajahali prvo mu oca, a sad i njega,
pa se samo šire... kao neka pošast! Moj muž, pokoj mu duši, bio je sve
vreme u pravu. Ali niko mu ne htede da poveruje! A panti likuje što se
Romejsko carstvo sve više klati! Ko da će ga zameniti neko bolji!...
Najstrašnije je kada ljudi ne uče na svojim ili tuđim greškama, pa ih iznova

ponavljaju!”
Nakon kratkog tajca, Jelena samo oseti neizrecivu želju da legne u

krevet... i da zabije glavu u jastuk, da se sita isplače. Povremeno bi je, kao iz
vedra neba, uhvatila jaka tuga za Dušanom. Nedostajao joj je i osećala je da
sve brže gubi volju i snagu da se bori sa ostalima. Ponekad bi se ujutru
budila odlučna da ode u manastir i da se prepusti životu u molitvama, a onda
bi se setila svog nejakog sina i obuzeo bi je strah da će izgubiti carstvo koje
su mukom gradili njegov deda i pradeda, a pogotovo otac. I onda bi joj volja
očvrsnula.

„Ko će da ga preda caru Jovanu?” napokon izusti Jelena, a zaverenici
odahnuše.

„Mogu ja” reče Vojislav.
„Ne, gospodaru Vojinoviću”, odmahnu glavom Jelena, pa umornim
glasom nastavi: „Ti si potreban mome sinu na dvoru...”
„Ja ću se rado prihvatiti tog posla, carice” uskoči Vojihna. „Uostalom, on
je zarobljen na mojoj zemlji... Poslaću glasnika caru Jovanu, sa predlogom da
ga otkupi."
„A Osmanlije?” upita Vojislav.
„Ko ih je vukao za uši da nas napadnu! ” čudi se tobože Jelena. „Ali, red
je da moj sin pošalje sultanu izaslanikl, da izgladi spor i da mu objasni da
smo morali da kaznimo napadače.”
Ostali samo nemo klimnuše glavom, ali ostaše da stoje
„Hajde, vodite ga, da ga moje oči više ne gledaju"‚ umorno odmahnu
rukom carica. „Vojihna... Traži veliki otkup za njega.”
Svi najednom poskočiše. Vojihna mahnu stražarima da dohvate Matiju, a i
Uglješa se tu nađe da im pripomogne. Bili su srećni što će Matija biti predat
caru Jovanu. Znali su da će mu ovaj oprostiti život, kao što je njegovom ocu.
Oduzeće mu sva prava i privilegije, i skloniti ga negde u stranu, u izgnanstvo.
I Matija je mogao biti zadovoljan što je izvukao živu glavu i prošao bez
torture. Znao je da će se njegov otac zauzeti kod cara za njegovu dobrobit.
Nije mopao da strahuje od najgoreg.
Carica ostade sama sa svojim mislima. Bila je usamljena. Nedostajao joj
je i sin, a ne samo muž. Sa setom bi se prisećala srećnih, mirnih vremena na
dvoru u Paun-polju. Ponekad bi joj se pričinilo da može da oseti onaj
karakterističan miris vazduha koji se spuštao sa Šar-planine. Omirisala bi

vazduh, a srce bi joj se steglo. Sada je bila daleko. Ni sa prozora nije mogla
da vidi planinu koju je njen muž toliko voleo. Žudela je da se vrati kući, da
može da vrati vreme... Da Dušanu još jednom kaže koliko ga je volela,
koliko joj je značio. Da joj život bez njega nema smisla. Jer kad se jabuka
raspolovi, ona se brže osuši.

Glava dvanaesta
- Leto 1356.

„Zmija, kad ne može da ujede, repom ošine.”

Ublizini Valone, kraj ruševina jedne stare crkve skrivene u šipragu koji ju
je vremenom progutao, dve žene su nervozno sedele na konjima i trzale
se na svaki šum oko njih. Preko svojih raskošnih jahačkih odora zaodenule su
zelene ogrtače i preko glave namakle kapuljače. Bele negovane ruke
ukrašene zlatnim prstenjem odavale su njihovo plemićko poreklo, a
napuderisana lica i našminkane oči još više su izražavale njihovu lepotu.
Jedna je bila u srednjim godinama, a druga mnogo mlađa. Njihova naličnost
beše očita. Majka i kći su se došaptavale iako su bile same, kao da su se
plašile da ih neko prisluškuje.

Njihovi konji zarzaše pre nego što iz šumarka do njih dopre šum konjskog
hoda kroz žbunište. Njih dve se trgnuše, strah im prekri lica. Razrogačiše oči
u napetom iščekivanju. Da li je neko nepoznat ili...?

Vidno im laknu kad ugledaše poznato lice jahača koje izroni iz gustog
šipraga. Iako mu uputiše nervozan smešak, Kumra ne pokaza nikakav znak da
mu je drago što ih vidi, Bio je rodom iz jednog sela nedaleko od Sera. U
Jeleninu službu je došao kada se ona zamonašila i preselila u taj grad. Bilo je
njemu odmah jasno da bivša carica nema nameru da se odrekne vlasti i
uticaja koji je imala na svog sina Uroša. Plela je svoje spletke i zavere protiv
svih koji su bili pretnja njenom sinu. A on, Kumra, od prvog dana je bio

upleten u njih. Nije mario što je morao činiti i najgore stvari. Od kako je
izgubio porodicu u jednom turskom pljačkaškom pohodu raskrstio je sa
životom. Ništa više nije mogao očekivati od njega, možda samo brz i
bezbolan kraj. I prigrliće taj trenutak kada smrt dođe po njega jer više nije
mogao da se otrese bolnih uspomena i stravičnog prizora koji mu je stalno
bio pred očima. Nekad bi mu vriska njegove dece odjekivala u glavi do
takve mere da bi morao da poklopi uši rukama, a pred očima bi mu se
ukazao prizor kada su pred njim turski pljačkaši ubili njegovu ženu i dva
maloletna sina. Sputan čeličnim stiskom dva pljačkaša mogao je samo
nemoćno da gleda njihovu smrt i da sluša dečje zapomaganje: „Tata! Tata!”
Iako je posle toga samo poželeo da krene za njima, to se nije desilo. Nalet
vojske je rasterao pljačkaše koji ga ostaviše da do kraja života živi u
neprolaznom bolu. Krupan, stasit, sa mrgodiim pogledom hladnokrvnog ubice
punog samopouzdanja u lukavost i veštinu prikradanja, stade pred njih i bez
reči otvori svoju torbicu i izvadi pismo za dve žene. Tek kada je despotica
Ana prišla da mu ga uzme iz ruke, on bezizražajnim glasom reče:

„Moja gospodarica vam šalje pozdrave.”
„Kasniš"‚ oštro će Ana.
„Morao sam da se uverim da vas niko nije pratio” odvrati on mirno.
Despotica pomalo drhtavom rukom skide povez sa pisma, nestrpljivo ga
otvori i stade ga čitati. Pogledom je letela preko reči i pomerala usne čitajući
ga u sebi. Zažmiga očima nekoliko puta i na kraju podiže obrve. Ona prvo
pogleda Kumru, a onda svoju kćer Tomaidu, pa opet presavi pismo i gurnu ga
pod ogrtač.
„Spaliću ga kasnije"‚ izusti ona više za sebe, kao da hoće sebe da
podseti.
„Moja gospodarica mi je rekla da sačekam vaš odgovor", reče Kumra.
Ana podiže obrve duboko uzdahnuvši.
„Šta piše?” upita je Tomaida.
Despotica ne odgovori odmah nego grozničavo razmišlja i premišlja.
„Jelena nam predlaže da ubedimo mog sina... tvog brata Nićifora da se
oženi njenom sestrom Teodorom iz Bugarske kako bi učvrstili savez sa
Raškom, a kralj Uroš će priznati njegove osvojene teritorije.”
„Zar mu to nije svojevremeno predlagao pokojni car Dušan?” iznenadi se
Tomaida što se to opet spominje.

„Jeste... Ali on tad nije mogao jer je Jovan Kantakuzen još bio na vlasti, a
on ne bi blagonaklono gledao na to da tvoj brat otera njegovu kćer zbog te
Bugarke

„Nićifor je morao da se oženi njegovom kćerkom zbog titule despota”
slegnu ramenima Tomaida. „Kantakuzen više nije na vlasti, majko.”

„Znam, znam.. ” zamišljeno će despotica Ana. „Doduše.. to bi bilo no
volji romejskom caru Jovanu, ostavio bi Nićifora na miru... i sklopio bi savez
sa Rašanima.. Ali... problem je u njegovoj supruzi, Mariji Kantakuzen.”

„Zašto?” iznenadi se Tomaida. „Ko nju šta pita?”
„Niko, to je tačno, ali ona je veoma omiljena među narodom. Gledaju je
kao na sveticu
„Ma, kakva svetica! snishodljivo će Tomaida.
„Moglo bi da dođe do nemira...”
„Moj brat mora da je otera i da uzme tu Bugarku, neka učvrsti vlast u
Tesaliji i u Epiru"‚ odlučno će Tomaida.
„Hoće li nas poslušati?"‚ upita Ana.
„Naravno, mi smo mu javile da upadne u Tesaliju kad je Preljub ubijen,
da preduhitri Simeuna... Zar nije takav dogovor od prvog dana?”
„Da tvoj muž zna da si ga izdala..” zabrinuto klimnu i lavom njena majka.
„Obesio bi te o najvišu kulu! A ne smem mi da pomislim šta bi nam zakuvala
njegova majka Marija! Nje se moramo čuvati! Ona je opasna guja, ne preza ni
od čega.”
„Moram li da te podsećam šta je dogovoreno sa caricom Jelenom
prilikom naših udaja?‚" ljutito će Tomaida. „Misliš da sam ja srećna što
svaku noć ležem sa onim ljigavim Simeunom? Koliko puta mi je došlo da mu
tutnem otrov i prekinem svoje muke!”
„Ne bi uspela, znaš koliko se on čuva, a otkrio bi tebe... i onda i mene.
Da ti to nije palo na pamet! ”
„Carica se okomila na Simeuna i hoće pošto-poto da ga uništi!”
„I za to koristi nas‚" nevoljno prizna Ana. „Uvukla nas je u tu svoju
prljavu igru.”
„Ali zauzvrat pomaže Nićiforu” teši je Tomaida. „Oduvek su ona i njena
majka sve činile da Nićiforu pomognu da svoju zemlju širi i da svuda učvrsti
svoju vlast. Volele su moć i titule. Sad kada su imale titule despotice, to im
je bilo malo. „Održala je obećanje, nema sumnje.”

„Znam, obećala nam je i zemlje koje drže tvoj Simeun i moj Jovan Asen,
ali...”

„Ubedi mog brata da pristane na taj brak i neka jednom za svagda potuče
Simeuna, neka ga baci u okove ili neka ga preda Jeleni... Ne mogu više
ovako da živim. Dvor u Kosturu je jadan i bedan! Živim u izgnanstvu! Lako
je tebi! Jovan Asen se priklonio Mlečanima, pa ih samo muzo! Živiš u
izobilju! ”

„Ma, i on je preterao u tome, svuda ih je, sve su položaje zauzeli. Sad je
doveo i Aleksandra, sina iz svog prvog braka, sa onom Bugarkom, Anom iz
Vidina.”

„Sigurno ga priprema za svog naslednika, majko‚" upozori je Tomaida.
„Naslednika? Samo preko mene mrtve!‚" uzviknu despotica Ana.
„Pristale smo na savez sa Jelenom samo da bi moj sin Nićifor zauzeo zemlje
moga Jovana i tvoga Simeuna. Uostalom, nisam mu rodila kćerku Komninu
da bi sad sve ostavio Aleksandru! Pa šta ako je žensko, može da vlada uz
moju pomoć! ”
Sve to vreme, Kumra ih nemo posmatra. Ne žuri mu se Despotica Ana ga
pogleda, pa setivši se šta on čeka, po malo ljutito mu reče:
„U redu! Prenesi svojoj gospodarici da ćemo ubediti Nićifora Orsinija da
se oženi tom... Teodorom iz Bugarske... Slobodan si!”
Kumra samo klimnu glavom, okrenu konja i vrati se istim putem kojim je
došao. Ostavio je dve žene da se i dalje raspravljaju. Tomaida se osećala
zatočenom pored Simeuna i bila je nestrpljiva da ga se otarasi. Njena majka
nije ni znala da je u više navrata pokušala da otruje muža, ali bezuspešno.
Imao je svoje probače hrane i pića. Jednom je umalo nije otkrio kada je
pokušala da ubaci otrov u pehar vina koje je običavao da pije pred počinak.
Otad je prestala i pouzdala se u svog brata da će je osloboditi njenog braka.
Ali Simeun se pokazao kao vrlo lukav i snalažljiv. Čak i kad je proteran iz
svog Epira, brzo je zauzeo Kostur i učvrstio vlast. Čak se proglasio za cara i
osporio Uroševu vlast. Sad se spremao da napadne Zetu.

Glava trinaesta
- Jesen 1358.

„Vitezovi, zatočnici
- oni koji izazivaju ljude na dvoboj”
(Nikola de Nikole 1551. godine)

Vedra, kasna jesen obojila šumu oko Obilova zlatnim bojama, a tek
poneka krošnja dičila se jarkocrvenom pa privlači poglede i uzdahe.
Lišće je uveliko prekrilo travu i šuštalo pod nogama. Zavladao je gluvi mir,
koji je nagoveštavao hladne dane. Život u šumi je no lako padao u san
čekajući neko novo proleće. Planine se presvukle jutarnjom izmaglicom od
hladnog jesenjeg daha, koji se spuštao sa Peštera. Oivičen brojnim vrhovima,
među kojima je najviši Trojan sa istočne strane i stoji kao bedem nekog
božanskog utvrđenja. Na jugu se Vragolija i Vračevac jedva svojim vrhovima
probijaju kroz jutarnju maglu koja se tih dana dugo zadržavala. U jesen, što
su dani topliji, to se duže zadržava magla, koja ume već u predvečer da se
spusti brzo i nenadano kao da namerno želi nešto da prikrije. Nekad je sunce
tek oko podneva rastera sa proplanaka i livada, a ona se povuče u šumu i tu
tavori dok se sunce umorno ne spusti iza Peštera, pa se opet svuda
gospodarski raširi. Svi su spremni da dočekaju dugu, ljutu zimu, sem ljudi
koji po običaju uvek kasne i sve ostavljaju za poslednji čas.

Bilo je živo i bučno oko dvora Obilova zbog brojnih ljudi koji su, kao
mravi, unosili zalihe hrane i drva. Malo-malo pa bi kroz kapiju ušla volovska

zaprega donoseći ili ogrev, ili pak burad sa brašnom, vreće luka i kupusa u
koječega još. Užurbano su se koristili poslednji lepi dani da se pribavi sva
zimnica.

U jednom uglu dvorišta dvora raširila se deca koja bezglavo jure igrajući
se u svom svetu mašte. Za jednim manjim drvenim stolom sede Vukan i
Miloš, nagnuli se nad svojim činijama i bezdahno jedu poparu krkljuš od
sitnog hleba ukuvanog u zamašćenoj i posoljenoj vodi sa malo sira, dok za
drugim, onim većim, sede Ugrin i Altoman Vojinović i pijuckaju ljutu
batrgaču, koju im revnosno doliva Ružica. A oni, čini se njoj, svakim
gutljajem sve žešće diskutuju i raspravljaju o novostima koje im je Altoman
doneo dolazeći sa dvora cara Uroša.

Tek kada bi uglas nešto povikali, Miloš bi digao glavu i osmotrio ih.
Vukan nije obraćao pažnju na njih. Zaneseno je prionuo jelu i svaki zalogaj sa
uživanjem gutao. Miloš se zagleda u njega i proučava svaku crtu na tom
ostarelom licu. Svaka bora za po jednu godinu života. Kratka, seda kosa i
brada zračile su duševnom toplinom dobrote koja ga je krasila.

„Ako nećeš više, daj meni"‚ reče mu Vukan ne dižući pogled sa svoje
činije.

„Hoću, hoću.. ” brže-bolje će Miloš, pa navali drvenom kašikom
zahvatati poparu. Nekoliko puta mu se desilo da kaže da neće, pa bi mu
Vukan istog trena oteo tanjir iz ruku.

Posle je bilo kasno da se kaje. Dok momčić vesla po činiji, poglednuje
lepuškastu Jelicu kako tovari hranu na dva magarca. Ovo je bio poslednji put
da ove godine nose zalihe Vijoriki na Vračevac. Jedva je čekao da krenu.
Prosfor Sugub i on su se sprijateljili, i noću bi često lutali i pričali sve do
prvog jutarnjeg svetla. Sa njim je upoznao jedan sasvim nov i nepoznat
šumski svet, koji je živeo sasvim drugačijim životom od onoga na koji je on
bio navikao Od raznih travki i drveća preko uobičajenih životinja do onih
skrivenih, manje ili više opasnih ili osobenih Pričao mu je o ustrojstvu dva
sveta, o bogovima koji nekad hode zemljom među ljudima, o proročanstvima
ili kletvama koje pogađaju pojedince, o borbi za ljudske duše i u svemu
tome, o ljudskoj težnji da žive u sreći. Povrh svega, koliko je čovekov život
beznačajan u sklopu svega toga. „Ljudska je kletva što svako veruje da je
izabran od boga” često bi mu rekao Sugub. „Stoj čvrsto na zemlji i još čvršće
drži mač... Jer uvek ima neko ili nešto što bi ti telo odvojilo od duše.” Vrlo

brzo je Miloš shvatio da ako je i belegom bio izabran za neko veliko delo, to
nije značilo da je bio besmrtan.

„Kad to pojedeš, malo ćemo još da vežbamo borbu si mačem i bodežom”
reče Vukan dok struže kašikom po dnu činije.

„To radimo već tri dana zaredom” pobuni se Miloš „Sve sam to odavno
savladao.”

„Neka, neka... Valja još malo” reče on i odgurnu praznu činiju od sebe.
„Juče sam ti izbio mač i ceo dan ti je ruka bridela."
„Uhvatio si me nespremnog"‚ pravda se stari vitez.
„Tebe nespremnog? Ja umem biti nespreman” dunu kroz nos Miloš. „Ti si
uvek spreman.”
„Eto, sam si rekao... Poradićemo još na tome"‚ zatitra mu osmeh na licu.
„Vukane...” nagnu se Miloš prema njemu, „godinama me obučavaš.
Počeo sam kao dete. Nisi mi dao ni propisno da se poigram sa drugom
decom. Čemu sve to?”
„Znaš kako, sinko..” nagnu se sad Vukan prema njemu. „ Kad god se to
upitaš, a ti zavrni rukav i košulju i pogledaj svoje belege.”
„Znam, znam... Puniš mi uši time... Stalno i iznova vežbamo sve borbene
veštine. Nekad se pitam čemu sve to.”
„Da te pripremim za onaj trenutak kada prvi put budeš nekog ubio, ludo!
reče Vukan pa ga prstom čvrknu po glavi. „Ti misliš da je lako zariti čoveku
sečivo u telo? Šta ako u poslednjem trenu budeš oklevao? Znaj da tvom
protivniku ruka neće zadrhtati... ’Ajde, završi sa jelom ili ako nećeš, daj
meni.”
„Nisam video da iko jede toliko kao ti"‚ reče Miloš, pa nastavi da jede.
„Neko mi jedared reče da se plašim da ne umrem gladan! He-he-he! ”
„Je li? Plašiš se?”
„Smrti ne, gladi da! Valjda mi je to ostalo od mladosti, mnogo sam
gladovao.”
Nasta kratak tajac. Vidi Vukan da Miloša nešto mori. Godinama je pratio
njegovo odrastanje, nebrojeno puta mu je brisao suze i smejao se sa njim.
Sudbina je htela da odraste Prže od druge dece, da spozna neke stvari kojih
su druga deca bila pošteđena. Stari vitez je osećao da počinje po-.iako da mu
izmiče između prstiju. Uskoro će se rastati.
„Šta te tišti, sinko?”

Miloš ne reče ništa, samo stisnu usne.
„Ovi ljudi te vole, primili su te u svoj dom kao najrođenijeg"‚ nagnu se
Vukan pa mu tiho govori. „Vidiš li kako te Ugrin gleda? Kao svog sina koga
nema. I Ružica, ništa manje... A Jelica...” Ugrin primeti trzaj na Miloševom
licu na pomen njenog imena. „Je li... tišti li te Jelica?”
„Pričaš koješta, starino... No, onako razmišljam” ne vešto će Miloš.
„Često razmišljam o svom ocu i materi Neću imati mira dok ih ne
pronađem...”
Žagor na kapiji prekide im razgovor. Za susednim sto lom, Ugrin i
Altoman takođe ućutaše i okrenuše se da vide čemu ta galama. Ružica
polako ustaje od stola. Ljudi se razmakoše i propustiše jednog konjanika da
prođe. I konj i jahač delovaše umorno. Pokreti im usporeni. Miloš
razgoračenih očiju ustaje i u čudu zinu. Ne trepće. Nikad nije video takvog
viteza. Prestao je da diše, a srce mu ubrzano lupa. „Iz kog li sveta ovaj
dolazi?” pomisli on.
Preko leđa konja, ispod sedla, umesto pokrovca celo lavlje krzno, koje je
prednjim šapama pričvršćeno na grudi konja dok su druge dve visile pozadi.
Pantalone mu od kože mladog medveda sa dlakama napolju, kratke čizme od
žutog safijana, spreda šiljate, odozdo potkovane, okružene dugim i širokim
mamuzama. Na glavi kapa od leopardove kože koja mu je padala preko
desnog ramena, a na njoj zakačeno orlovo perje koje štrči uvis. Dva orlova
krila behu pričvršćena velikim pozlaćenim klincima na njegovom štitu koji je
visio sa njegovog sedla. Za pojasom mu mač, a u ruci dugo koplje. Niz
umorno mu lice spušta se proseda brada, zapuštena od dugog putovanja, a
ispod kape seda kosa mu uvijena u rep, dok mu pramenovi vise sa strane.
Beše teško na prvi pogled odrediti mu godine, ali ne beše mlađi od pedeset
leta.
Miloš i dalje stoji i netremice gleda u nestvaran prizor. Ne zna ni kakva
su mu to krzna na konju i na glavi. Čemu to orlovo perje koje ga krasi i daje
zloslutan izgled. Konj staje i jahač polako sjaha, kao da ga kosti bole od
dugog jahanja. Uto, Ugrin ustaje i bez reči mu prilazi. Svi stoje kao ukopani i
u tišini gledaju tog neobičnog gosta.
Vitez isuka svoj mač, poljubi ga u sečivo, kleknu na Jedno koleno i
položi ga na zemlju pred sebe. Pognute glave mu reče:
„Gospodaru, prihvati ovaj mač zatočnika kao moju prisegu vernoj službi

dok sam pod tvojim krovom i tvoj hleb jedem. Ako svoju reč i moju prisegu
slomim, neka me sam Bog i pogažena prisega slomi, tako mi moje časti i
imena moga!”

Ugrin mu prilazi, zastaje pred njim i njegovim mačem, gleda ga odozgo i
na tren, koji delovaše kao večnost, okleva. Vitez se ne pomera, kleči kao
skamenjen. Čak i Miloš, koji ne zna značenje ovog rituala, oseća važnost
ovog trenutka. Vukan ih sa smeškom posmatra.

Ugrin napokon se sagnu i podiže njegov mač, pa vitezu odgovori:
„Dobro si došao u moj dom, viteže. Dođi da lomimo pogaču.”
Ugrin mu predaje mač, koji ovaj vraća u posrebljene korice, pridignu se
pa se viteški poljubiše u ramena i domaćin ga pozva ka svom stolu. Pri tom,
napetost popusti i svi se vratiše svom poslu uz uobičajenu graju. Miloša to
trže kao iz sna i on sede na klupu ne odvajajući pogled od nepoznatog
ratnika.
„To je vitez zatočnik, sinko"‚ nehajno će Vukan.
„Zatočnik? Nikad ne videh takvog"‚ zapanjeno će Miloš. „Je li neki
tuđinac? Odakle li je?”
„Ne znam tačno, al’ je sigurno naš zemljak” smeška so Vukan, zabavno
mu da posmatra Miloša. Nikada ga nije vi deo takvog.
„Zemljak? A ta čudna krzna? Šta je zatočnik, Vukane?" ne zna šta će pre
da pita Miloš.
„Rek’o bih da mu je ono na konju lav, a na glavi leopard.” reče ovaj, pa
kad vide Miloša da ga gleda izbečeno, on do dade: „Zatočnik je, sinko, vitez
lutalica, megdandžija, retko ima gospodara, a kada ga neko... ovako prihvati”
pa pokaza rukom na ono što se desilo, „onda je najčešće bez naknade, samo
za krov nad glavom i... činiju popare. Tako je obično pred zimu.”
„Megdandžija, veliš?” iznenađeno će Miloš dok pomno posmatra viteza
za stolom sa Ugrinom i Altomanom.
„Izaziva ljude na dvoboje, da se dokaže pred svetinom, kako nema boljeg
borca od njega” uzdahnu Vukan, pa ga i sam odmerava. „Zatočnici uvek rado
prihvataju da se bore u dvobojima umesto svog, pa i tuđeg gospodara,
ukoliko su izazvani na borbu. Nisu im važni dukati, ni bogatstvo, samo slava
i klicanje mase... Da se o njima što više priča i prepričava...”
„A krila orla?"‚ nestrpljivo će Miloš.
„Perjanica je ukras hrabrog ratnika i ne može se svaki njime kititi i dičiti,

mora se zaslužiti u borbi..
„Kao megdandžija?”
„Da, zatočnik se postaje tako što se na megdanu boriš sa desetoricom

vitezova... Pa ako pobediš, možeš se orlovim krilima zakititi.”
„Uuu!” zadivljeno će Miloš. „Moraš onda biti vrstan borac!”
„Među najboljim” pažljivo ga gleda Vukan, nije očekivao ovakvu

ushićenost kod svog mladog učenika. Prvi put je u njegovim očima primetio
svetlucaj zanesenosti.

„Ja želim da budem zatočnik” izjavi gordo momčić. „Najbolji od svih.”
„Šta ti to treba, sinko?” odmah će Vukan. „To je samotni, vučji život. Niti
imaš krova nad glavom, nit’ imaš ženu ili poroda... Nit’ gospodara kome da
služiš... To je za nesrećne ljude koje ni mesto niti ljudi ne mogu da zadrže...
To nije tvoja sudbina, sinko...”
„Ko zna šta mi je sudbina namenila i kako ću do svog cilja stići... Ali
jedno znam, Vukane, ako imam ove belege na telu... biću najbolji ratnik,
zatočnik ili ne.”
„Slušam te, pa te ne prepoznajem, sinko"‚ odmahuje glavom Vukan. „Kao
da si preko noći odrastao... Da te ne poznajem, rek’o bih da slušaš i nekog
drugog osim mene.”
Miloš ga nemo pogleda, ali seti se malog mađionika. Sedeo je i gledao
nepoznatog viteza zatočnika. Osetio je kako ga prvi put obuzima neko čudno
osećanje, nešto što mu je popunilo prazninu u duši. Svi su mu govorili da ga
krasi važna sudbina, ali mu niko nije mogao reći kakva. Sada, gledajući
zatočnika, mogao je sebe videti u njegovoj koži. Da li to u njemu vidi svoju
sudbinu?
Videvši da Miloš ne skida pogled sa tajanstvenog viteza, Vukan lupi
šakama o sto i ustade.
„Hajde da upoznamo našeg gosta, hoćeš li?” reče mu stari vitez.
Miloš bez reči ustade i obojica se uputiše za drugi sto gde su Ugrin,
Altoman i vitez zatočnik već nazdravljali vinom.
„Vukane! Miloše!"‚ uzviknu Ugrin ugledavši ih. „Hodite 'vamo! Ovo je
retka prilika! Počastvovani smo posetom slavnog viteza Goroja, a za moju
kuću je čast što će mu biti dom... bar neko vreme. Nije li tako, Goroje?”
Ovaj samo klimnu glavom. „Ovo je Vukan... moj kapetan"‚ u poslednjom
trenutku se ispravi Ugrin, „a ova momčina je Miloš, bratanac moje supruge,

on je iz Brskova, ali je sad sa nama.”
Vukan i Goroje samo klimnuše glavama, ali pažljivo odmeriše jedan

drugog. Taj pogled je govorio mnogo više od svake reči jer je otkrivao
skrivalice samo njima znane. Obojica su imali višedecenijsko ratničko
iskustvo koje se videlo ne samo po njihovim ožiljcima, već kao da je bilo
ispisano nekim nevidljivim mastilom po njihovom licu, a koje su samo oni
mogli pročitati. Zato su obojica odmah znala da jedan pred drugim imaju
vrsnog ratnika. A Vukan je znao i nešto više.

„Jesi li ti onaj Goroje koga zovu Gorolom? Rodom iz Klopotnika?” upita
ga on.

„Taj sam” klimnu glavom ovaj. „A odakle si ti, zemljače?"
„Iz Mileševca.”
„Otkud ti u Obilovu?” pita ga Altoman.
„Vala ne znam ni ja sam! ” nasmeja se Goroje. „Zaspao sam u sedlu i
konj me sam ovamo doveo... Kao da ga je neko vodio. He-he! ”
Opet se odmeravaju njih dvojica, pa Vukan opet reče:
„Zaistinu veliš, Ugrine, čast je ugostiti zatočnika Goroja. Nemala čast
koja se retko ukazuje jer u nas, tvrdim, nema mu ravnog borca.”
„Bar otkad nam nema našeg Dušana i kosingasa Miloša prizna Goroje.
„Skromnik si po rečima, ako ne po delima, Gorolome” reče Vukan
netremice ga gledajući. „Čuo sam da si služio kod bivšeg romejskog cara
Kantakuzena, a zatim kod sultana Orhana.. ” na to Altoman mršti svoje veđe,
a Ugrin ih podiže u čudu. „Kada si se vratio?”
„Proletos, zemljače"‚ uzdahnu umorno ovaj. „Teško mi na dušu to palo,
pa potražih utehu u našem Vilindaru, želim da okajem grehe da me smrt ne
zatekne nespremnog.”
Vukan sede na klupu, a Miloš osta da stoji pored njega, i ne trepće dok
gleda ovog čudesnog viteza koji je zračio nekom veličinom koja ga je malo
podsećala na cara Dušana.
„Otkud ti ova krznarija” upita ga Ugrin pokazavši očima na njegovu
kapu.
„Od Osmanlija...”
„Pa zar da služiš Orhanu, crni ti?” začudi se iskreno Altoman.
„Zašto?” odvrati ovaj samouvereno. „Celog života sam zatočnik, ne biram
gospodara, biram samo protivnika za megdan.”

„Ipak, valjda ti je nešto sveto"‚ opet će Altoman.
„Zatočnicima je sveta samo njihova slava” dodaje Ugrin. „Da budu
najbolji ratnici?
„Ipak.. ” uporno će Altoman.
„Zar nisam sad došao? Okajao sam svoje grehe i nadam se časnoj smrti
na svojoj zemlji” veli zatočnik. „Ispunjen sam nadom i verom da ću ovde
konačno sresti boljeg od sebe, ali dosad nisam imao tu sreću iako su me
godine stisle.”
„Ako priželjkuješ časnu smrt, došao si u pravi čas",nastavlja Altoman.
„Zakuvalo se gore, u Braničevu.”
„Čuo sam, Vuk Kosača i Rastislalići se bore za prevlast, ne hajem ja za
njih.”
„Trebalo je da car Uroš pomogne braći Rastislalićima kada su od njega
tražili pomoć"‚ odmahuje glavom Altomni „Čujem da sad traže pomoć od
ugarskog kralja. Izgubićemo te zemlje.”
„Znam, ali Uroš im nije mogao pomoći kada mu je pretila opasnost od
Simeuna” pravda ga Ugrin. „Video si da je nakon sabora u Skoplju, kada smo
ga proletos jednoglasno izabrali za cara, Simeun napao Zetu.”
„Trebalo je da Uroš sklopi neki dogovor sa njim posle tog sabora"‚ reče
Altoman. „Simeun je bio spreman da sklopi primirje.”
„Jest’, ali je tražio da zajedno vladaju!” uzviknu Ugrin „Kako je Uroš
mogao pristati na to? Uostalom, sada je konačno poražen. Izjalovio mu se
napad na Zetu! Potukli su ga Hlapen i Vojislav Vojinović. Sad se šćućurio u
Kosturu i nema ga nigde."
„Ako Rastislalići zaista potraže pomoć od Ugara, negine nam opet rat sa
njima” žali se Altoman. „Moraćemo dogodine opet da ih proteramo preko
Dunava. Eto ti prilike, Goroje.”
„Ja sam sad u službi gospodara Ugrina"‚ mirno će ovaj „Dosta mi je
ratovanja, a za dokazivanje na megdanu još imam ponešto snage, ako
zatreba."
„Ti bi da dočekaš starost u toplom i sa krovom nad glavom, je li?"‚
zadirkuje ga Altoman. Nikad nije razumeo vitezove zatočnike. Bili su mu
nepoverljivi i nepouzdani. Olako su menjali gospodare, a čim bi čuli za
nekog viteza koji bi se proslavio u bici ili na megdanu, odmah bi ga izazivali
na dvoboj. Sve samo da bi svetu dokazali da su najbolji. Svi su ih se plašili,

jer niko nije smeo da odbije poziv na megdan jer bi mu ime ostalo ukaljano.
Mnogo je časnih vitezova umrlo od ruke zatočnika. Samo bi se svetina
radovala megdanima i naslađivala se prolivenom krvlju.

„Za obične je ljude, gospodaru Altomane, da umru u toploj postelji”
smireno će Goroje. „Mi, zatočnici, skončamo opako kako smo i živeli... na
megdanu.”

„Bojim se onda, Ugrine” smeška se Altoman, „da će u Obilovo najezditi
drugi zatočnici čim čuju da je Gorolom ovde!”

„Gorolome...” započe Miloš bojažljivo, „jesi li tokom svog boravka na
Orhanovom dvoru... imao prilike da vidiš našu princezu Teodoru?”

Svi ga pomalo sa čuđenjem pogledaše, a ponajviše Vukan, koji se uplaši
da će Miloš svojom nesmotrenošću da se oda. A Goroje začkilji očima
odmerivši momka. Ipak naposletku reče:

„Jesam, dečače... Ona mu je jedna od žena u haremu. Zašto pitaš?”
„Onako.. ” zbuni se Miloš. „Kako ti se činila? Da li je zdravlje služi?”
„Šta ga znam? Valjda, uvek je pod feredžom... Biće dobro... bap dok je
sultan živ.”
„Zašto tako kažeš?” uporno će Miloš, a Vukan mu se mršti i daje mu
znake očima da ućuti. Ali, Miloša ništa neće sprečiti da čuje nešto o sestri.
„U njih je običaj da kad sultan umre, novi sultan... pobije sve žene i decu
mu iz njegovog harema i da dovede sebi nove.”
„Zašto?” zaprepasti se Miloš, a letimičan pogled po licima njegovih
domaćina Goroju je govorio da ovi nešto kriju.
„Novi sultani se uvek pribojavaju da će ih neka žena iz starog harema
otrovati ili, pak, da će neko njegovo kopile hteti da se zasultani... Zato uvek
sve pobiju u haremu, retko se desi da neko preživi... Tamo sam čuo da slično
radi i mladi lav kad preuzme čopor od starog lava, ubije sve mladunce starog
lava jer želi samo svoje potomstvo.”
„Divljaci! ” uzviknu Altoman pa se prekrsti.
Miloša obuze strah da takva sudbina čeka i Teodoru, koju je voleo kao
sestru. U glavi mu je odjekivalo njegovo obećanje da će jednog dana doći po
nju i izvući je iz harema. Šta ako Orhan pre toga umre? Šta ako je novi sultan
ubije pre nego što on stigne da je spasi...?
Uto im prilazi Jelica. Spakovala je sve potrepštine za tetku i bila je
spremna za pokret.

„Ovo je moja kćer Jelica, Goroje"‚ predstavi je Ugrin „Moja najveća
sreća i dika.”

Goroje samo klimnu glavom dok ispija vino.
„Hoćete li krenuti, deco?” upita ih Ružica. „’Ajde da vas ispratim do
kapije.”
Miloš se nerado odvoji od stola za kojim je sedeo zatočnik, pa pošto on i
Jelica uzjahaše konje, povedoše magarce ka kapiji. U stopu ih je pratio Vilan.
Ni to nije promaklo Gorolomu, pa onako više za sebe, reče naglas:
„Lepog li konja jaše gospodaričin bratanac... Čak i silvana ima.”
On upitno pogleda Ugrina, ali ovaj oćuta. Ništa nije moglo da promakne
oštrom oku zatočnika, pa ni to da je njegov novi gospodar nevešto prećutao
njegov opažaj. Ali znao je on svoje mesto i poštovao je svoga domaćina.
Nakon što su saslušali uobičajenu Ružicinu pridiku o tome kako treba da
se čuvaju, da ne silaze sa puta, da idu pravo kod tetke... Miloš i Jelica jedva
dočekaše da stave put pod noge.
Sve do reke Ljudske Miloš je bio ćutljiv i zamišljen. Mislio je samo na
Teodoru. Naposletku, Jelici to dojadi, pa mu otvoreno zameri:
„Misliš li ti da celim putem ćutiš ko zaliven?”
„Molim?” Miloš se trže iz dubokih misli.
„Šta te spopalo, Miloše?”
„Ma ništa, Jelice” uspravi se u sedlu on, pa potapša Ždralina po vratu.
„Kako ništa, videla sam kako gledaš onog očevog gosta.”
„To je vitez zatočnik, Jelice” ispravlja je pomalo uvređeno Miloš. „Oni
žive da se bore na megdanima... Ja ću biti kao on kad porastem.”
„Da se boriš na megdanima?"‚ podsmešljivo će Jelica. „Šta ti to treba?”
„Vi žene ne znate ništa!” ljutito će Miloš. „Vitez se mora dokazati da bi
stekao slavu! ”
„A bogatstvo?”
„Šta ću sa tim? To mi neće doneti slavu, već samo zavist drugih”
odmahuje rukom Miloš. „Nagledao sam se toga na carevom dvoru... Šetaju
nakinđureni kao paunovi, smešni su... Car Dušan i kosingas Miloš nisu bili
takvi! Bili su pravi ratnici!”
„Kako znaš za kosingasa kad si bio mali kada je poginuo?”
„Znam!” ljutito će Miloš. „Pričali su mi i Dušan i Vukan! Ja hoću da
budem slavan kao oni! Da pevaju pesme o meni!”

„Evo, ja ću da sročim jednu pesmu o tebi! ” smeje se Jelica.
„Miloš peca,
Ulovio zeca;
Majka mu se hvali: Moj Miloše mali!”
„Ja nemam majku”reče Miloš, pa potera brže Ždralina i magarca koga je
vodio preko reke i isprska Jelicu za sobom.
Ona podvrisnu zaklonivši rukama lice od hladne vode, a zatim ljutito
doviknu Milošu:
„Sram te bilo! Ne znaš za šalu! ”
Ostatak puta Miloš je jahao ispred Jelice i nije želeo da priča sa njom. I
ona se durila, odlučna u nameri da mu ne popusti prva. Ćutali su sve vreme,
pa im se put odužio.
No, bilo je rano popodne kada su stigli pred Vijorikinu kolibu, kad tamo
nekoliko starijih žena stoji i nešto šapuće među sobom. Behu skromno
obučene, u stare haljine si crnim maramama na glavama. Neobična tišina se
spustila na šumu, a samo se graktanje vrana čuje u daljini. Hladan vetar je
njihao grane, a na njihovo jezivo škripanje žene bi se štrecale i osvrtale kao
da očekuju nekog ili nešto da vide. Kad ugledaše Miloša i Jelicu, odahnuše,
ali zbiše se u grupu pa ih radoznalo gledaju.
„Dobar dan želim! uzviknu veselo Jelica skočivši sa sedla.
Žene samo nešto promrmljaše i klimnuše glavama Miloš osta u sedlu, a
pod njim Ždralin frkće i kopitom rije po zemlji. I Vilan se uzvrpoljio, pa čas
cvili, čas reži. Dečak se osvrće oko sebe i gleda u šumu koja ih okružuje.
Sve je nestvarno mirno i tiho, ali oseća nervozu kod Ždralina i Vilana. Pažnju
mu najednom privuče klepetanje krila iznad glave. Ugleda visoko iznad sebe
jednu galovranu, perja sivog, a glave, repa i krila crnih. Nigde drugde nijedne
ptice, samo ona čuči na grani pa savija vrat čas na jednu, čas na drugu stranu
i odozgo ga osmatra.
Šarac se propnu, zanjišta i umalo da zbaci Miloša sa sebe. Vilan zalaja
uvis. Miloša nešto po leđima poče da žmari i oseti kako se nelagodno naježi.
„Šta je, Miloše?"‚ prilazi Jelica Šarcu pa ga hvata za vođice uz đem.
„Hajde, sjaši.”
Miloš bez reči sjaha, a Vilan mu odmah pritrča i stade da mu se mota oko
nogu. Šarac i dalje frkće i mlati glavom.
„Nešto im nije po volji” procedi Miloš kroz zube.

Vide to i okupljene žene, pa se neke stadoše krstiti. Uto, otvaraju se vrata
kolibe i Vijorika izlazi držeći pod ruku jednu uplakanu ženu koja rukom briše
suze. Vijorika je tiho teši, a ona samo u očaju klima glavom. Ostale žene im
prilaze, a iza njih Jelica i Miloš, koji još čvrsto drži Šarca za uzde.

„Ne možeš li mu ipak nekako pomoći, tako ti boga, Vijorika?"‚ izusti
kroz suze žena koja je izašla sa vračarom.

„Rekoh ti, Mazinjka” pravda se Vijorika. „Kud ja sleparica mogu nekud
da idem? Da mi je ostao vid, pa i nekako... a ovako...”

„Ja bih te odvela...”
„Uzaludno bi bilo, ne vidim ni belu mačku, a kamoli da se hvatam u
koštac sa vampirom” odmahuje glavom Vijorika. „Žalibože, obe bismo
nagraisale, a šta bi onda bilo sa tvojim ćerkama?”
„A šta mi valja činiti?"‚ uporna je Mazinjka. Njena koštunjava
suvonjavost je pala odmah u oči Milošu. Video joj se neizreciv bol na licu, a
mršuljave ruke je kršila.
„Da se amanimo Bogu, Mazinjka, šta nam drugo preostaje"‚ pognu glavu
Vijorika. „Da se amanimo da mu duša nađe put do Gospoda.”
„Kud ću ja bez mog Dobriše? On mi je sve, jedina muška glava u kući...”
Dve žene hitro priđoše i poduhvatiše Mazinjku pod ruke da se ova ne
sruči jer je noge više ne držaše. Zabacivala je glavu u stranu i glasno ridala. I
poslednja nada joj je izvisila i sada se predala očaju. Žene se pokunjeno
pokupiše i bez reči udaljiše, samo se čulo Mazinjkino jecanje.
Kad Vilan priđe Vijoriki i oglasi se Ždralin svojim frktanjem, baba podiže
obrve iznenađena:
„Jelice, Miloše? Jeste li to vi, deco?”
„Jesmo, tetka” veselo će ova.
Uto, opet se začu klepetanje krila nad njihovim glavama i galovrana slete
bliže njima, na krov kolibe. Stade da širi svoja krila kao da im se šepuri, a
svojim krupnim crnim očima netremice gleda u Miloša. Vijorika se prenu, a
Miloš opet oseti jezu. Vilan besno zalaja. Samo Jelica ništa ne primećuje.
„Crna deco! Kud ste došli u ovaj zao čas?” unervozi se Vijorika, sirota
slepa pa ne zna kud će i šta će. „Hajdete, ulazite smesta unutra!” procedi
kroz zube i doziva ih rukom. Kad ih oboje napipa rukama, progura ih kroz
vrata.
Čim uđoše, baba ih posadi unutar čarobnog kruga oko ognjišta. Sve

vreme je gunđala i kudila ih dok je preturala po svom stolu tražeći nešto.
„Kud sad da dođete! Gori trenutak niste mogli da izaberete! Bestraga vam

glava!”
„Šta se desilo, tetka?"‚ zbunjeno će Jelica.
„Ove ženetine su sa sobom dovele neko zlo! Kako su došle, tako je šuma

zamrla u strahu! Ne osećate li jezu u vazduhu?”
„Ko su one?” upita je Miloš.
„Došle su iz Vranovine, više od desetoro dece im je nestalo prošlog

meseca. Mazinjka je videla kako joj vampir odnosi sina Dobrišu... Sirota
žena. Izgubila je razum... Gde sam li ih stavila?... Sutradan je otišla na
Vragoliju i kod stare vodenice na Roginju ugledala je čopor trokloka, a od
sina ni traga ni glasa.. ”

„Trokloci?” bojazno će Jelica.
„Ko vukodlaci, samo mnogo gori... Pobegla je ko bez glave, a traži od
mene da joj pomognem! Kud ja ovakva mogu? Pa i da sam dvaestinu leta
mlađa! Ko je lud da se hvata u koštac sa tim baucima...?”
„Da je Miloš Vojinović živ, on bi ih sve posekao! uzviknu Miloš.
„E, da nam je kosingas živ, ne bi se bauci toliko nakotili. A i taj vampir...
štagod da je... nije ovdašnji. Vampiri ne idu od sela do sela, ne biraju za žrtve
neznance... Kažu da je nekoliko vlastelinskih porodica ostalo bez muškinja...
Kakva li nas je to pošast snašla? Čini se gorom od one kada je čuma digla
mrtve iz grobova... Evo ih!”
Vijorika se okrenu, u rukama drži dve ogrlice amajlije. Tek tad, Miloš
primeti da je i ona oko vrata nosila sličnu. Na konac nanizano trnje crnog
gloga, kao zaštita od vampira i vukodlaka. Na prozoru i sa poprečnih greda
visi pedesetak nejednakih komada kore od drveta na kojima je sa unutrašnje,
glatke strane urezan otisak ravnokrakog krsta ga inicijalima među kracima
ÈC ÕĐ ìÈʺ što znači Isus Histos pobednik. Rukopis joj je iskrivljen, na
brzinu ispisane reči.
„Stavite ovo oko vrata"‚ kaže im Vijorika, ruke joj drhte. Na licu joj se
vidi strah.
„Tetka, plašiš me” jedva izusti Jelica stavljajući amajliju oko vrata. I ona
se uznemiri videvši prvi put Vijoriku ovako preplašenu.
„Sad kad ste došli, moram da vas zaštitim.”
„Misliš da će doći ovamo?” upita je Miloš.

Vijorika ništa ne reče nego ode do vrata i zabravi ih.
„A Ždralin i Vilan? A Jelicin konj?” zavapi Miloš „Šta će biti sa njima?”
„Idi brzo, odvežite konja, oni će pobeći, a uvedi u kuću silvana!”
Miloš skoči i kad Vijorika odškrinu vrata, dečak istrča napolje. Odveza
svog i Jelicinog konja i šapnu Ždralinu:
„Zagusti li, bežite koliko vas noge nose.”
Osvrnu se oko sebe, a svuda nestvaran mir i tišina Mrak je padao. Sve je
bilo tiho. Pogleda na krov kolibe, alp galovrane nije bilo. Brže-bolje uhvati
Vilana i uvede ga u kuću, a Vijorika zabravi vrata. Svi posedaše oko ognjišta,
u krug. Jelica se pribi uz tetku, a Miloš uz svog silvana Čuje se samo
pucketanje vatre. Svi ćute i iščekuju ono najgope.
Sati prolaze, a Vijorika samo povremeno loži vatru, Miloš i Jelica se
zgledaju i osluškuju. Tišina i mrak stiskaju kolibu, svi to osećaju. Nešto je u
šumi.
Svi se trgnuše kad Ždralin zanjišta napolju. Vilan zareža iskezivši se.
Vijorika se uspravi, napeto iščekujući šta će se desiti. Začu se kako Ždralin
kopitima kopa po zemlji i frkće. Uto, začuše grebanje po krovu kolibe Kao
da ptice na više mesta hodaju po drvenim daskama Vilan besno zalaja uvis.
Na tren muk i tišina... A onda odjeknu jezivo kričanje i pištanje kao hor
dečjih glasova.
Miloš oseti kao da će mu se kosa nakostrešiti, a Jelica sakri lice šakama
i zajeca. Vijorika je čvrsto pribi uz sebe dok napeto osluškuje šta se događa.
„Nekrštenci... navi..” prošaputa ona više za sebe.
Miloš čvrsto drži silvana jer ovaj bi se otrgao. Čas laje, čas samo preteći
reži. Nastavi se grebanje po krovu. Napolju, Ždralin i Jelicin konj osetivši
prisustvo zla svuda oko sebe, zafrktaše, okrenuše se i galopom umakoše u
mrak.
Kričanje i pištanje nadjača Vilanov lavež. Jelica pokri rukama uši i
sklupča se uz svoju tetku, a Miloš, iako preplašen, ipak osta sabran, pa
dohvati žarač iz ognjišta spreman da se brani. Drveni prozorski kapci počeše
da se tresu. Nešto je silovito udaralo u njih.
Vijorika ustade. Stoji nepomično.
Činilo se da će se koliba raspasti od zlobučne galame. Deca poskočiše u
strahu kad prozorski kapci tresnuše otvoreni. Kroz njih se promoli užasna
prilika nekrštenca, ptičjeg goluždravog tela sa dečjom glavom i avetinjskim

licem demonskog izgleda. Prodorne buljave oči sijaše osvetljene vatrom iz
ognjišta. Krastavo lice sa koga je curila sluz beše zlopako iskeženo
škljocajući oštrim zubima.

„Krstim te u ime Oca, Sina i Svetoga Duha!” viknu Vijorika okrenuvši se
prema njemu.

Nekrštenac koji se spremao da se na nju baci, najednom ustuknu, ciknu i
pobeže sa prozora. Miloš skoči da zatvori kapke kad ga iz mraka zgrabiše
kandže i izroniše drugi nekrštenci, hvatajući ga i vukući ga napolje. Jedan se
iskezi i pokuša da ga ugrize za vrat kad se Vilan besno baci na njega i
čeljustima ga uhvati za glavu i smrska mu Je kao ljusku od jaja. Jelica vrišti
od užasa, a Vijorika priskoči Milošu i stade ga vući unutra. Spodobe behu
jače i izvukle bi dete napolje da Vilan ne poče da ih ujeda za ruke pa ga
najednom pustiše i Miloš pade na pod. Vijorika brže-bolje zatvori kapke i
opet ih zabravi.

Nastavi se zaglušujuća dreka i treska... a onda muk. Cur najednom
prestade kao što je i počelo. Ali niko ne odahnu jer Vilan stade strašno režati
i lajati na vrata od kolibe. Začu se zlokobno škripanje na pragu. Neko je
stajao pred vratima.

Miloš i Vijorika se vratiše u čarobni krug, stoje jedno pored drugog
ispred preplašene Jelice. Miloš stišće žarač u ruci, spreman da se brani po
svaku cenu. Obuze ga bes koji potisnu svaki strah u njemu.

Vrata kolibe počeše da se tresu i najednom tresnuše o pod. U mraku,
obasjana samo svetlom iz kolibe, stajala je jeziva prilika pognute glave u
pocepanoj šarenoj šamanskoj haljini. Šištavo disanje i nadimanje njegovog
tela zrači.lo je napetošću. Iako slepa, Vijorika je osetila čitavom kožom
jezovitost opasnosti i ukipila se. Kad je aniuka podigao glavu, Miloš se
strese od strave. Osetio je njegov prodoran i urokljiv pogled. Vampir ga je
netremice gledao, upijajući svaki detalj dečakovog izgleda.

Zatim, spusti pogled na silvana i skoro neprimetno začkilji sitnim očima
ugledavši ga kako zloslutno reži i sprema se za skok. Prelete pogledom po
unutrašnjosti kolibe osetivši amajlije koje su zračile na njega. Sprečavale su
ga da zakorači unutra. No, nije se uzrujavao zbog toga. Brinulo ga je nešto
drugo.

„Predaj mi kopile i spasite sebi duše, slepice” zašišta Kubilgan.
Vijorika potraži rukom Miloša i privi ga uz sebe. Reči joj zapele u grlu

od straha, a brada joj drhti. Iza njih, Jelica se sklupčala i zaronila lice u
kolena. Samo Miloš stoji i prkosi avetinji svojom tvrdoglavošću i prezirom.
Sad kad je shvatio da je i ovaj dolazio po njega, obuze ga opet vilovitost i
borbenost koju je nasledio od oca. Zmaj za strah ne zna, ali ume i bezglavo
da srlja ako ne zna kako da upravlja svojim izraženim nagonima za borbu.
Namah mu se vrati sve što je naučio od Vukana, sve što je znao o svom
poreklu, sve ono što ga je dovelo do ovog trenutka.

„Dođi po mene, akrepu, a njih ne diraj” reče srdito Miloš.
Kubilgan stoji i glasno diše, a grudi mu se nadimaju od gneva. Upiljio se
u dečaka, ali koraknuti unutra ne može. Ipak, stoji napet i pokušava u sebi da
suzbije nemoć od amajlija kojima su njih troje okruženi. Baciće se silovito na
njih, rastrgnuće ih očas kandžama, a kopile će raskomadati zubima...
Ždralin se neočekivano pojavi iza vampira, zanjišta i propnu se vitlajući
kopitama. Kubilgan se trže i okrenu, a Vilan kao odapeta strela skoči mu na
leđa. Zari mu čeljust u rame i stade ga trgati. Ovaj zaurla što od bola, što od
besa i pokuša ga zbaciti sa sebe.
Miloš hitro skoči i žaračem tresnu vampira po glavi. To ga još više
razjari, dobi natčovečansku snagu i uz urlik koji se prolomi šumom zbaci sa
sebe silvana pravo na Miloša i obori ga na pod. Uto, Ždralin se opet propnu i
kopitom potkači vampira od čega se ovaj zatetura. Pak, kad ugleda silvana
da se sprema opet baciti na njega, a da će ga vileniti konj opet ritnuti, vampir
se iz jednog skoka nađe na krovu kolibe sikćući kao zmija. Vilan istrča na
polje besno lajući. Uto ga galovrana u niskom letu preleti grakćući, a
odnekud se na njega sjatiše nekrštenci, napadajući ga kandžama i grizući ga
zubima. Ali, u silvana je do belo krzno, pa mu samo pramenove kidaju. Kad
Miloš vide da mu bauci napadaju Vilana i Ždralina, on navali na njih
podignutim žaračem i stade ih bezmilosno mlatiti.
Čim ga aniuka ugleda napolju, ohrabren time, zalete se odozgo i skoči
pred Miloša. Ovaj ne ustuknu, već ga opet mlatnu po glavi i raskrvavi. No,
vampir se ne može olako ubiti, pa obema rukama uhvati dečaka i podiže ga
od zemlje. Razjapi strašnu čeljust punu oštrih zuba i nadvi se nad njega.
Miloš već pomisli da je gotov, jer iako se batrga, vampir ga drži u čeličnom
stisku. No, Kubilgan najednom zaurla od bola i ispusti dečaka, koji se prostre
po zemlji. Beše siguran da ga je Vilan opet spasio, ali ovaj se žestoko borio
sa nekrštencima koji su silovito navaljivali na njega. Tad ugleda majušnu

priliku mađionika koji je zabio nekakvo šilo aniuki u nogu.
Vampir stade posrtati i padati na zemlju udaljujući se, a mađionik pritrča

Vilanu i iz svoje vreće šakom baci travu pelin po nekrštencima. Ovi kriknuše
i vinuše se bezumno u mrak. Umah, svi pobegoše od čarobne travke i samo
se čulo njihovo pištanje dok su se udaljavali.

Više nije bilo ni Kubilgana.
Miloš pritrča Vilanu zabrinut da je bio povređen, ali odmah se uveri da
ovome nije ništa osim što je u borbi izgubio pramenove svoga krzna. Ždralin
je samo imao ogrebotine, ali je bio vidno uznemiren. Frktao je i mlatio
glavom.
„Spasio si nas, Sugube"‚ zadihano će Miloš.
Ovaj samo slegnu ramenima i osmehnu se:
„Beše mi vas žao."
„Jaka je tvoja čarolija kad si vampira oterao.”
„Ah, nije to ništa..” neskromno će on. „Da sam mogao samo još jednom
da ga bocnem.."
„Ne bi to mnogo pomoglo"‚ začuše Vijorikin glas.
Baba je stajala na vratima kolibe i pridržavala se.
„Znaš, Sugube, da ga svojim šilom ne možeš ubiti” opet će ona. „Deco, u
opasnosti ste... Morate begati odavde, vampir će se vratiti.”
„Ma, neće se usuditi..” odmahuje rukom Sugub.
„Ne pričaj koješta, mađioniče” strogo će Vijorika. „Tvoja magija nije
dorasla njegovim moćima... Šta ćeš da radiš ako se vrati sa čoporom
trokloka?”
Mađionik oćuta i samo odmahnu glavom. Znao je da im se ne bi mogao
suprotstaviti.
„Vi morate što pre da odete odavde.. ” opet će Vijorika. „Miloše, sinko,
on je tebe tražio... Ti si se svojim belezima nekome zamerio... Ovo nije prvi
put da su se okomili na tebe.”
„Ja ću otići odavde, iz Obilova... Nikome neću reći kuda” odlučno će
Miloš.
„Kud ćeš otići, dete? Sakrili su te u Obilovu, pa su se ipak pronašli. Tek
će te samog lako uhvatiti negde na drumu"‚ klima glavom Vijorika. „Ne
odvajaj se od svog Vukana, on je tvoj zaštitnik, on će znati šta valja činiti...
Ali noćas ne možete da se vratite u Obilovo, prošli biste opasno blizu

Vragolije. Morate hitati na suprotnu stranu, bar dok ne svane, a onda se
vratite kući.”

„Kuda da idemo?"‚ nemoćno širi ruke Miloš. „Ovi bauci su zlobrzi, a još
nije ni ponoć.”

„Sugube." Vijorika ga prozva.
„Znam, znam! Ja ću skloniti ovu dečurliju, vodiću ih..."
„Ne govori mi gde!” prekide ga Vijorika. „Bolje da ne znam!”
„Zašto, tetka?” začudi se Miloš. „Valjda kaniš krenuti sa nama?”
„Kud ću ja ovako slepa da se lomatam po šumi, crno dete Samo bih vas
usporavala, a onda bi nas zloglavi sustigli Idite bez mene. Hajde, hitajte! Ne
gubite vreme!"‚ a onda se okrenu i pozva Jelicu, koja je bila u kolibi: „Jelice,
dušo saberi se... Diži se! Morate begati odavde pre negoli se bauci vrate!...
Hajde, molim te!”
Jelica izlazi i briše uplakano lice, a noge je jedva nose. Vidno se iznenadi
kad ugleda Suguba, a ovaj napravi neku grimasu oponašajući je, pa se
krevelji. Tetka je zagrli i poljubi u kosu dok je ona zapanjeno gledala u
njega.
„Idi sad, kćeri... Spasite se i... prenesi moje pozdrave i veliku zahvalnost
mome bratu i Ružici... na svemu.”
„Možeš jahati na Ždralinu, tetka” dobaci Miloš „Nećeš nas usporavati.”
„Ne, sinko... Dosta mi je ovog životarenja u večnom mraku”
tužnomilostivo se osmehnu ona. „Hitajte sad, ne zadržavajte se uludo, one
beštije će se sigurno vratiti. Zna vampir da nemate kud po ovom mraku."
„Tetka, hajde sa nama..” započe Jelica, ali je ova blago odgurnu od sebe i
pokaza joj rukom da krene.
„Ne idem nikud... Zadržaću ga ovde što duže... Idite!"
„Hajde, Jelice!” uzviknu Miloš i vinu se Ždralinu u sedlo. „Uzjaši,
moramo begati!”
„Idi, kćeri! Požuri!"‚ ohrabruje je Vijorika.
Jelica se nećkala na tren, ali shvativši koliko su u opasnosti, ona pritrča
Ždralinu i uzjaha ga iza Miloša. Dovojčica zinu da nešto kaže tetki, ali Miloš
naglo okrenu Ždralina i samo krajičkom oka vide kako im Vijorika maše.
„Vodi nas, Sugube! Brzo!” uzviknu Miloš.
„Tetka...” jedva izusti Jelica i suze joj ispuniše oči.
Čudo je kako su mađionici brzi. Kao divlji zečevi. Zato ih je inače teško

uočiti u šumi. I zato se tako lako mogu približiti svojoj žrtvi i ubosti je šilom.
Sada ih je Sugub vodio jednom stazom kroz najgušći deo šume, ka
jugoistoku. Vračevac se tu naglo spušta, a kozja staza vijuga kao zmija kroz
gusto rastinje. Ko za nju ne zna, teško bi je pronašao. Granje i žbunje ih je
šibalo po rukama i nogama, a Jelica se pribi uz Miloša i zakloni svoje lice iza
njegovih leđa. Samo su Sugub i Vilan to vešto izbegavali i provlačili se hitro
i nesmetano.

Zima ih je stezala dok su se lomatali po mrklom mraku. Često je Sugub
zastajkivao i govorio im na koju stranu da okrenu konja jer se prst pred
nosom nije video. Spuštanje niz Vračevac potraja do ponoći, a svi odahnuše
kad izbiše u dolinu, u Moransko polje. Vetar je duvao i nosio miris reke.

„Kud nas vodiš, Sugube?” tiho ga upita Miloš.
„U Dobri dub, to je najbliže i najsigurnije” odgovara ovaj.
„Kod vila?” iznenadi se Miloš.
„Vile?” ponovi Jelica ne verujući.
„Onda ćemo tamo biti bezbedni"‚ zaključi Miloš. „Tako je mene spasio
Milopot kada su me zmije jurile...”
„Milopot?” prekide ga mađionik. „Onaj smrdljivi lognik?”
„Poznaješ ga?"‚ začudi se dečak.
„Ko ne poznaje tog smrdelja!”
„Nije on loš, nemoj tako’’ brani ga Miloš.
„Nije, samo loše vonja! He-he-he!” smeje se mađionik „Doduše, lepo
svira u frulicu... Mm, kad bih mogao da je se dočepam... Znaš, to je čarobna
frulica!”
„Znam... Vrlo dobro znam!”
„E, da... Hm, možda ga idući put bocnem, ošamutim ga u ukradem mu je!
”
„Hoćemo li biti bezbedni... kod vila?"‚ radoznalo će Jelica.
„Nego šta, mene su spasile, pričao sam ti, sećaš se?”
„Da.. ” zamišljeno će devojčica. Zabrinutost za tetkom kvarila joj je
radost što će joj se konačno ispuniti želja da vidi vile.
„Ali tek treba da pređemo reku Potreb.”uzdahnu mađionik.
„Ima li neki plitki gaz?” upita Miloš.
„Ima, ima... Ali ga čuva jedna vila brodarica... A ona je nedobrica.”
„Neće nas pustiti?”

„Ma, svaki put traži nešto za uzvrat od mene da bih prošao"‚ zamišljeno
će on. „Jad me znao hoću li je sad umilostiviti! ”

„A da protrčimo?” oglasi se Jelica.
„Ustreliće nas nekom kletvom i gotovi smo... Ne, ne.. Moramo ublažiti
njenu zlovolju... Tiše sad... Blizu smo.”
Mesec se probi kroz guste oblake i svojom avetinjskom svetlošću obasja
valovite poljane. Reka je u tihom svetlucaju kolala između brežuljaka.
Prosfor Sugub je znao da reke koje se noću ne čuju, a danju glasno žubore
dom su vila brodarica ili opakih rusalki. I jednih i drugih se valja čuvati, s
tim što se rusalke ničim ne mogu umilostiviti, pa ako čovek uza se nema
travu pelin, spasa mu nema. A ta čarobna travka pak ne deluje na vile.
Svakim korakom su bili bliže reci, a tiha teskoba ih je pritiskala. Miloš
bi, i da im Sugub nije rekao, osetio da ova rečica krije neku svoju mračnu
tajnu. Već je naučio da čim oseti kako se po leđima žmari, da je to predznak
nekakve nevolje.
I zaista, kako kročiše na obalu rečice koja se jedva čula, tako pred njih
prolete nekakav svetleći mali stvor ostavljajući za sobom trag iskrica. Vilan i
Ždralin se uznemiriše, a Jelica uskliknu:
„Vila!”
Ne mnogo veća od vrapca, a bleštavih boja koje su sijale jakom
svetlošću, vila ih oblete hitro nekoliko puta i stade lebdeći u vazduhu ispred
njih. Miloš i Jelica razgoračenim srećnim pogledima netremice se upiljiše u
tog malog krilozlatnog stvora, koji ni po čemu ne delovaše opasno. Ljupkog
izgleda, mala vila nasmejanog lica već je bacala čini na njih. Samo je Sugub
znao za njenu podvalu, pa se nekim svojim šilom povremeno bockao u ruku
odbijajući od sebe njenu čaroliju.
Takvom brzinom krilata da izgleda kao da ne pomera krila dok lebdi u
vazduhu. Vilan veselo zalaja, ko da bi s:e sa njom poigrao. Deca opčinjeno
zure u nju i potpuno su pod njenom vlašću. Tada ona polete uvis, napravi dva
kruga iznad njihovih glava i pred njima prsnu snažno svetlo, od koga zasija
cela okolina. Svi zažmuriše ili zakloniše rukom oči uzviknuvši od uzbuđenja.
Kada svetlost utrnu, pred njima je na obali stajala figura neobične
krasote, obučena u haljinu koja se presijavala jarkim bojama, ukrašena
rečnim školjkama i puževima zlatnih boja. Srebrnkasti uvojci su joj padali
preko prekrasnog lica, na kome su se isticala dva krupna zelena oka. Kada je

progovorila čaropojnim glasom, deca su sasvim bila pod njenom vlašću:
„Ko se usuđuje da u ovo nedoba dolazi na moju vodu?”
„Milosna gospodarice, zaklinjem te da nas pustiš preko reke"‚ započe

bojažljivo Sugub znajući koliko je ona sujetna i ohola. „Zlokovarni bauci su
nam za petama, rastrgnuti nas hoće! ”

„Zar opet ti, kikirešče?” vidno se uznemiri vila. „Dokle ćeš pohoditi
Dobri dub?” Ali kad bolje osmotri uljeze, nemalo se iznenadi kad prvo
primeti vilenitog konja, a za tim silvana. Ali oćuta praveći se da ih ne vidi.

„Oh, gospodarice Vilogorka, ne kudi me sad kad jedva žive glave
izvukosmo od napada nečiste sile tamo gore, na Vračevcu! Na jedvite jade
spasih ovu dečurliju” odmahuje glavom mađionik. „Morasmo da potražimo
spas kod Dobrog duba. Zato, propusti nas preko tvoje reke i bićemo ti večno
zahvalni! ”

„Ne hajem za vašu zahvalnost, jer ne želim da zamutite moju bistru vodu
svojim poganim nogama, čarobniku. A znat da platiti nečim moraš ako kaniš
preći na drugu obalu"‚ tvrdokorno će vila brodarica.

„Uf, gde me sad nađe, gospodarice” uzmuva se mađionik, pa otvori svoju
vreću i nervozno stade preturati po njoj:

„Mogu te darivati travom od devet mrakova..” pa je upitno pogleda, ali
Vilogorka odmahnu glavom. „Ili možda kostolom, da, ima veliku snagu u
ljubavnom vračanju...”

„Misliš li da mi je potrebna travka da bih osvojila čovekovo srce?”
„Pa, da... mislim ne... Tvoja zanosna lepota je više nego dovoljna za to"‚
reče mađionik i blago se pokloni. „Da vidim onda, možda... možda... trn... ne,
to mi treba protiv vampira... Imam odoljen, dobar je protiv veštica... Ne, što
bi se ti bojala veštica... Imam čičak, češljiku, piskavac...”
Uto, Vračevcem u daljini prolomi se jezivo pištanje i svi se trgnuše. Samo
vila osta pribrana zagledana u mrak pdakle su joj ovi putnici došli. Videla je
ona dalje od šume i osećala je pretnju u pomračini. Zatim, polako priđe
pgpozvancima. Vilan joj pritrča radosno mašući repom i cvileći od sreće, pa
joj se stade motati oko nogu. Njoj se lice šari, zacakli očima i osmehnu se
kleknuvši kraj njega i pomilovavši ga po rundavoj glavi.
„Ah, silvane vilovane, snage gromovane, a duše dobronaravne, hrabrosti
drnovane, ćudi neturovane...”
A Ždralin frknu kroz nos ko da je ljubomoran što mu pila ne posvećuje

pažnju, jer su od istog vilinskog porekla, duša istih i čistih. Vila se zvonko
nasmeja na njegovu ljutnju, pridiže se i nasloni svoju glavu uz njegovu.
Milozvučnim glasom mu zapeva:

„Sve se strese od tvoje strašne sile,
dok pod kopitama tvojim bauci cvile,
jer ko nije čuo za Ždralina
alovitog konja roda vilina!”

Zatim duboko udahnu i poljubi ga u belu šaru na čelu koja imaše oblik
ždrala. Kad ono, na čuđenje svih, iz tog poljupca se stvori srebroliki leptir
koji polete ostvavljajući za sobom srebrosjajan prah. Svetleo je poput
meseca, šljašteći kao svitac. Ali kako izmami uzdahe Milošu i Jelici, tako se
leptir rasprši u oblaku svih duginih boja i nestade.

„A samo je jedan gospodar konja roda vilina,
ljudskoga Miloša imena, a snage medvedina.”

Pa se dečaku blago pokloni stavivši ruku preko svoji grudi.
„Čula si za njega, gospodarice Vilogorka?” iznenadi se Sugub.
„Šuma bruji o dečaku zmajevitog porekla koga car Silni prihvati kao
svoga sina i za koga kosingas radosno svoj život dade... I sad znam zašto vas
bauci progone i rade vam o glavi.”
„Gospodarice, za siguran prelaz preko tvoje vode mogu ti dati.."‚ započe
Sugub, ali vila podiže ruku i ućutka ga
„Ne možeš me darovati ničim što mi Miloš već nije dao, mađioniče,” reče
ona ne skidajući pogled sa Miloša, koji je sve vreme opčinjeno ćutao
upijajući lepotu i čarobnost vilinskog stvora. „Pređite moju vodu, a ona će
ustuknuti pred vama."
Uto se Vračevcem još strašnije i glasnije prolomi pištanje i kreštanje.
„Hitajte sad jer vam za vrat diše mrakobes.”
Oni se spustiše sa obale do vode, a rečica zaista uzmaknu, a voda se
spusti tek da struji po šljunkovitom koritu. Čak i mađionik jedva da je
pokvasio svoje noge. Kada su prešli na drugu obalu, Jelica se osvrnu, ali vile
brodarice nije bilo.

„Ne znam šta me spopalo” smušeno će Jelica. „Jezik mi se svezao, a
želela sam... bar nešto da joj reknem.”

„I meni!” uzbuđeno će Miloš još pod utiskom lepe vilinske pojave.
Osećao je kako mu srce udara u grudima, a u ušima mu bubnji.

„Neka vas to ne čudi, deco” na to će mađionik. „Bili ste pod njenom
čarolijom, a čovek ne može govoriti sa vilom ako ga ona nešto ne pita ili mu
dopusti da kaže! ”

„Uf, moja mati mi nikad neće poverovati"‚uzdahnu Jelica.
Kretali su se po mesečini obasjanoj poljani. Stezao ih je mrazac. Svaki
dah u oblak pape se pretvarao. Jelica se privila uz Miloša, a on oseća kako
joj telo drhti. U daljini se začu tiho frulanje. Prosfor Sugub se zaustavi i
oslušnu. Ždralin stade frktati i mlatiti glavom, i najednom se propnu i glasno
zanjišta. Jelica umalo da padne sa njegovih leđa iako se držala za Miloša.
„Ooo, Ždraline!"‚ povika Miloš jedva se držeći u sedlu. „Smiri se! Šta ti
je?”
Uto se i Vilan uzvrpolji i zacvile.
„Možda je bolje da ne prilazimo, Sugube” dobaci mu Miloš.
Mađionik oćuta pažljivo osluškujući tugaljivu melodiju frule.
„To neki lesnik frula...” reče ovaj naposletku zamišljeno. „Obično su
vesele melodije, a ova je...” pa skupi ramena jer oseti kako ga ispunjava
jezom. „Pustite mene da govorim, ne vole one kad im se dolazi na vilino
kolo.”
Nastaviše dalje dok je Ždralin vukao napred. Miloš ga je morao
obuzdavati da ne jurne u galop. Nikad ga nije video tako uznemirenog. Da je
bio uplašen, vrteo bi se u mestu, a sada bi najradije pohitao u pravcu odakle
se čulo frulanje.
„Ne znam šta mu je, Sugube...!” uzviknu Miloš stežući nazad uzde, ali ne
stiže ni da dovrši misao jer konj pod njim kao odapeta strela polete napred.
Jelica vrisnu yplašeno, a Sugub povika za njima:
„Kud tako glavinjate...?”
Čak i Vilan potrča za njima i ostavi mađionika samog Ovaj se osvrnu oko
sebe i naježi se više od straha nego od zime našavši se sam na proplanku
okupanom srebrnom mesečastom svetlošću.
„Brrr!” strese se on i potrča za njima koliko ga noge nose.
Pred Milošem i Jelicom proplanu svetlost čista iz starog hrasta, koji se

ukaza pred njima. Samotno drvo široke gole krošnje i dugih, debelih grana
neobično je bleštalo. Tek kada se Ždralin ukopa u mestu pod njim, Miloš i
Jelica primetiše da svetiljke poskakuju lebdeći u krošnji. Na vilinom gumnu
sedela je jedna prilika koja je zaneseno svirala u svoju frulu. Pokraj njega
stajao je čovek koji je za uzde držao svog konja. Opčinjeni prizorom, Miloš i
Jelica zbunjeno gledaše uvis, među moćne grane hrasta i ne primetiše kada je
Ždralin laganim hodom nastavio prema vilinom gumnu. Nemalo se iznenadiše
kad ugledaše da hrast svetli od mnoštva vila koje lete ispuštajući za sobom
srebrnkasti prah koji je pravio blistavo zavesje, ali koje bi utušilo pre no što
bi dodirnulo zemlju.

Miloš spusti pogled i pred sobom ugleda ljudsku priliku zaodenutu u
plašt zmajskih krila i sa kacigom u obliku zmajske glave sa velikom
perjanicom na vrhu. Oštre crte lica davale su mu zlokoban izgled, a oči mu
prkošljivo streljaše. Izduženo lice izraženih jagodica i orlovskog nosa zračilo
je neljudskošću. Ždralin stade tik uz njegovog konja i obe životinje počeše da
se prvo dotiču njuškama, a onda i da se taru glavama.

A Miloš čas gleda tog neznanca, u čiju ljudskost odmah posumnja, čas u
lesnika, koji je sedeo skrštenih nogu i dalje svirao nekakvu žalosnu melodiju
ne obazirući se na došljake. Na tren je pomislio da je to bio Milopot, lesnik
koga je jednom davno upoznao kraj Paun-polja, ali ovaj mu je bio stran.

Miloš oseti kako ga Jelica od straha steže svojim rukamakoje mu je
obavila oko grudi.

„Da, Voluje...‚ reče vilenjak. „To je tvoj sin.” Pa potapša svog konja po
vratu, a onda pogleda u zabezeknutog Miloša v sedlu, podobro ga odmeri, a
strogi izraz lica mu smekša, pa reče: „A ovo je moj sin, Voluje.”

Milošev pogled srete njegov i oseti kako ga obuzima neko nepoznato
osećanje koje mu ispunjava dušu i koje mu izazva pritajenu jezu neizvesnosti
i straha. Poče mu podrhtavati brada i poče micati usnama kao da pokušava
nešto da kaže.

„Evo me! Evo me!"‚ dovikuje zadihano mađionik pritrčavajući lesniku.
„Lepedate, kaži vilama da ne naude devojci...!” Pa, kad ugleda vilenjaka,
iskolači se i pade na kolena i zavapi mucajući: „Oh, gospodaru Jastrebine,
učinio sam kako si mi naredio, doveo sam ti sina! Ali, ne srdi se zbog
devojke, morao sam je dovesti jer nas bauci zaskočiše na Vračevcu. Nisam
je mogao ostaviti njenoj smrti! Ja sam kriv! Ja Sugub sam je doveo ’vamo!”

„Nepredvidljiv napad, ali očekivan” mirnim glasom će Zmaj od Jastrepca.
„Bilo je samo pitanje vremena kada će stvor pronaći mog sina... Sada će se
tuđinske sile svom snagom obrušiti na njega... Dobro si postupio,
mađioniče"‚ a onda se obrati Milošu, koji je i dalje skamenjeno sedeo sedlu i
gledao u njega: „Sjaši, Miloše Obiliću.”

Vilenjak je držao Ždralina za uzde dok je momak sjahao.
„Hodaj sa mnom” reče mu ovaj i krenuše poljanom.
Kako se udaljiše, tako se vile obrušiše na Jelicu, koja osta na Ždralinu i
stadoše je zadirkivati, obletati i čupati je za kosu. Kad lesnik Lepedat vide
da se dete uplaši, presta da svira u frulu:
„Pustite je, nevaljalice! Ne gnevite se što je došla na vaše gumno! Čule
ste gospodara Jastrebine!” pa priđe konju i pomože devojci da sjaše.
A Jelica sva u strahu ne zna na koju stranu da se okrene Lesnik joj
strašno izgleda, a vile je obleću, smeju joj se i čupaju je i dalje za kosu. Tek
kada se Zmaj osvrnu i podviknu im, one se smiriše i kako koja sleti na
zemlju, u prasku svetla i vilinske prašine uze ljudski oblik. Jelica u
zadivljeno gleda, pa očima ne veruje, jer svaka odisaše takvom lepotom i
gracioznošću od koje svakom smrtniku dah zastaje. Sve behu različite, a opet
iste, kao cveće u jednom cvetnjaku u kome je svaki cvet na svoj način
najlepši i neponovljiv.
Lepedat sede opet u vilino kolo i zasvira ovaj put neku veselu melodiju,
pa se vile brže-bolje uhvatiše u kolo i razdragano i pevušeći zaigraše oko
Jelice. Devojka oseti kako je lesnikova melodija obuzima i odagnava joj
strah, i budi joj veselost i vedrinu. Čim je jedna od vila uhvati za ruku i sa
njom zaigra, Jelica se prepusti milozvučnogt frule i čarolije pa zaplesa kao
jedna od vila. Na to se Sugub glasno nasmeja, zapljeska rukama i zatapka
nogom.
„Miloše Obiliću, o tvojoj zmajevitosti su ti zasigurno govorili” govori mu
Zmaj od Jastrepca dok hodaju po mesečini i travi koja se beli od inja pa im
krcka pod nogama. „No, o tvom zmajskom poreklu nisu jer nisu ni znali. Car
Silni je očevao tobom bolje negoli onaj u čijoj porodici si se rodio, a koji te
se odrekao zbog tvojih zmajskih belega...”
„Moj otac me se odrekao?” nažalostivo će Miloš, teško mu je bilo da
shvati da se neko može odreći deteta, a on je toliko žudeo za pravim
roditeljima.

„No, nisam gnevan na njega jer mali ljudi strahuju od Belikih sudbina i
okreću im leđa... Tvoja mati, čobanica sa Cera, svojom me je lepotom
opčinila kao što vila opčini čoveka. Ne traži od mene da ti objasnim zašto se
nisam mogao odupreti strasti, jer nama zmajevima je to u ćudi. Kao što
čovek ne odoleva vili ili rusalki, i legao bi sa njom makar znao da će ga to
koštati glave, tako se i zmaj predaje ženskom zagrljaju!... Ha-ha!"‚ zvonko se
nasmeja Zmaj od Jastrepca. „Svi kude vile kad zanesu čoveka, a niko ne zna
kako je srcu zmajevom kad legne sa ženom! Privlačimo jedni druge na jednak
način!..” pa pogleda Miloša, koji zaliven ćuti, a oseća njegovu zbunjenost.
Zato zastade i uozbilji se: „Iz jedne takve iskre neodoljive strasti ti si začet,
Miloše. Zmaj ne ume da ne voli ženu, makar to trajalo treptaj oka, ali zna da
život sa ženom nije moguć i da uvek vodi u nesreću. Isto je i sa vilašima,
nesrećnim ljudima koji okusiše život sa vilama ili rusalkama. Životare u
samoći, tuzi i nezasitoj želji za njima. Zato strast između nas i ljudi bukne
jarko, ali brzo mine... Iako si svojoj majci bio draži od zenice njenog oka,
morala te se odreći jer njen čovek nije mogao da joj oprosti neverstvo, a tebi
zmajske belege... Sad, posle toliko leta, jasno vidim da ja nisam slučajno tad
pohodio stari Trojanov Grad na Ceru ni da sam neočekivano legao sa tvojom
majkom... Niti što te car Silni našao na pustom šumskom putu na ždrebetu
koga sam ja darovao tamošnjim vilama! ” odmahuje glavom on u neverici.
„Kadgod me i samog začudi Mokošina prepredenost! Kako vešto ona plete
naše sudbine!... Car Silni ti je sigurno govorio da te krasi zanimljiva sudbina
i za nju te je on pripremao. Nisi imao obično detinjstvo, već si morao rasti
brže od svojih vršnjaka. Dok su se druga deca igrala, ti si savladavao
ratničke veštine... Niko od nas ne zna šta ti je sudbina namenila... Ali, očito
je da neko zna Tuđinske te sile zato kane ubiti... A u zemaljskom grotlu vri
pred dolazak Doba vatre.. ” utonu u zamišljenost Zmaj i prepusti se mislima i
brigama zaboravivši na Miloša koji nije shvatao njegove reči. „Preliće se
mrak u zadnjem pokušaju da zagospodari svetlom... a mi kosingasa još
nemamo...”

Pri pomenu kosingasa, Miloš se trže jer uspomena na junaštvo Miloša
Vojinovića uvek je u njemu budila neobjašnjeno osećanje privrženosti i
krivice prema tom čoveku. Koliko je želeo da se mogao sećati njegovog lika!

„Kosingas je žrtvovao svoj život zbog mene’’ čudio odjeknuše reči Zmaju
od Jastrepca i on se trže iz zamišljenosti.

„Ne krivi sebe zbog toga"‚ odmah će Zmaj. „On nije bežao od svoje
sudbine... kao što je tvoj otac. A ni ti joj ne smeš okrenuti leđa, prigrli je,
suoči se sa njom jer te večna slava očekuje, baš kao i Miloša Vojinovića.”

„Ako si mi ti otac, a belezi koje nosim... su od tebe, znači li to da ću
poginuti u boju kao što je kosingas Miloš?”

„Ne verujem da slučajno nosiš njegovo ime... sine” reče Zmaj. „A da li
ćeš slavu steći hrabrom smrću ili nekim junačkim podvigom, to ja ne znam...
Ali znam da ti je slava suđena kao svim zmajevitim junacima. U pravi čas
ćeš je spoznati... a dotle... moraš se boriti i ostati živ” pa otkači sa pojasa
jedan mač u koricama i pruži mu ga. „Ovo je zeleni Drakon, mač Miloša
Vojinovića koji sam čuvao za tebe... Uzeo sam ga pre mnogo leta na bojištu
nakon njegove pogibije... Znam da si spreman da ga opašeš i dostojanstveno
nosiš.”

„Mač kosingasa?” iznenađeno će Miloš i drhtavom rukom prihvati
vilinsko sečivo. „Za mene?”

„A kome ću ga dati ako ne tebi?” osmehnu se Zmaj. „Njime se borio za
tvoj život... Pravično je da ga ti naslediš.” Miloš isuče Drakon iz korica i
stade se diviti toj besprekornoj oštrici, na kojoj se nije videla nijedna
ogrebotina. Sečivo se presijavalo na mesečini hladnim odsjajem koji mu na
tren oči zaseniše, a dušu mu ispuni borbenim žarom. U tom trenutku on oseti
njegovu neprirodnost i skrivenu moć. Balčak mu je bio obmotan zelenom
kožnom trakom od zmajeve krljušti, krsnica u obliku dva zmajeva roga, a
jabuka kao zmajeva glava. Miloš oseti neodoljivu želju da njime zamahne.
Kad je to uradio, sečivo je seklo vazduh uz dubok zvižduk vetra. Od tog
zvuka mu proključa krv u žilama i obuze ga ratobornost ni od čega.

„Pred boj, uvek zamahni Drakonom tako kroz vazduh jer će njegova
pesma tebe ohrabriti, a protivnika zastrašiti"‚ reče mu Zmaj zadovoljan što u
njegovom pogledu vidi da ga je Drakon već zaposeo. To je bila skrivena moć
te vilinske oštrice: nije ruka gospodarila mačem, već mač rukom.

„Je li to neka čarolija?"‚ upita Miloš, a Zmaj samo klimnu glavom. „Ovo
je zasigurno silan mač čim ga je kosingas nosio.”

„Mačeva je mnogo na svetu” podiže obrve Zmaj, „neke su iskovali
vilenjaci, neke bauci... neke sami bogovi. Ali od dobrog mača važnije je
samo junačko srce. A to je ono što ni bauci ni bogovi nemaju... Samo
čovek.”

„Postoji li moćnije oružje od ovoga?"‚ upita Miloš zadivljeno slušajući
kako Drakon fijuče dok njime vitla kroz vazduh.

„Postoji jedan silovit mač koji je iskovan u Zmajogorčevom ognju, a od
davnina leži skriven u utrobi zemlje” uzdahnu Zmaj. „Mnogi više ne veruju u
njegovo postojanje jer ga niko živ nije video. Ostale su samo priče o njemu,
poneka pesma, zagonetka... Ah, meni um govori da ne postoji, a srce mi se
još njemu nada! ”

„Kakvo li je tek to oružje!"‚ uskliknu Miloš oduševljeno. „Zasigurno
čarobno!”

„Na rezivu mu je ugravirana drevnim runama kletva mrakobesu: ’Moćno
će ovaj mač da seče Sve one koji na svet reže, Krv će njihova da teče, A oni
u njoj da leže’... Kažu da samo na pomen njegovog imena Kurjak, baucima
ledi krv u žilama!”

„Kurjak! ” naježi se Miloš. „Da mi je njega da imam! ”
„Kažu da ono što on raseče više ne zaraste... Ali ne žudi za onim što ti je
nedostižno, u Drakonu je zmajski duh i snaga... Mač dostojan zmajevitog
junaka kakav ćeš ti biti, Miloše." Zatim mu položi ruku na rame i reče: „Zato
sam te doveo sebi, ne samo da ti dam zeleni Drakon, već i da te povedem sa
sobom u Jastrebinu.”
„Da me vodiš? Zašto?‚ zinu od čuda Miloš.
„Naložio sam mađioniku da te dovede kako bih te odveo na svoj dvor jer
ti je život u opasnosti, a tamo ćeš se primremati da uđeš red Zmaja.”
„A Jelica? Ne mogu nju da ostavim...” zavapi Miloš. „A Vukan? On mi
se posvetio, kud mogu da nestanem tek tako?”
„Vukan je nastavio delo cara Silnog i hvala mu na tome, održao je svoju
reč, ali vreme je da pođeš sa mnom... sine.”
„Ne, ne... ” odmahuje glavom Miloš, a kroz misli mu predeću likovi
Jelice, Vukana, Ugrina, Ružice... „Obećao sam mati Ružici da ću paziti na
Jelicu i vratiti je kući... Meni je mesto u Obilovu."
„Ta žena ti nije mati... Kao što ni carica Jelena nije bila.”
„Ja želim da mi bude mati jer pravu majku nemam.”
„Tvoja mati je čobanica Janja sa Cera...”
„Nije! Ni ona ni moj otac me nisu želeli i odrekli su me se!” oči mu se
zacakliše. „Želim da se vratim u Obilovo!”
„Tuđinske sile tragaju za tobom, a sada su te pronašle"‚ zabrinuto će

Zmaj. „Ostaneš li u Obilovu... dovešćeš u opasnost te tebi voljene osobe.
Pođi sa mnom.”

„Kud će onda Jelica? Kako da se sama vrati u Obilovo kad nas vreba
onaj stvor?”

„Taj napad je bio neočekivan, računao sam da će mađionik samo tebe
dovesti"‚ uzdahnu vilenjak. „Ona će se sama snaći i vratiti kući...”

„Ne! Ne mogu je ostaviti samu!” odlučno će Miloš. „Obećao sam je
čuvati i vratiću je u Obilovo... Tamo je Vukan, on neće dopustiti da mi se
išta desi.”

„Ne može Vukan protiv toga stvora, šta god on bio. Nisam ni ja mogao"‚
prizna Zmaj.

„Sukobio si se sa njim? Nisi ga mogao ubiti?” iznenadi se Miloš, a
vilenjak oćuta i spusti pogled. „Kako si ga pronašao?”

„Čim nekakav mrakobes promoli svoju njušku u planini, šuma se strese i
počne brujati... Brzo se pročuje među vilama, stuhaćima, mađionicima,
patuljcima... Čak i reka nosi glasine preko rusalki i vodenjaka... Reč brzo
dopre do mene. Tako je i bilo i onomad kada je Divlji lov došao po tebe...
Ali stvor koji tebe progoni od ovoga sveta nije"‚ slegnu ramenima Zmaj.
„Nekakav je vampir... A moje rezivo mu nije moglo ništa. Ubadao sam ga i
sekao nemilice, ali on je i dalje navaljivao na mene... Jedva sam se odbranio
od njegovih trokloka, okružio se čoporom tih bauka i nekrštenaca... Slušaj,
Miloše Obiliću, samo ćeš u Jastrebini biti bezbedan... Pođi sad sa mnom...
Jer on će te pronaći. Sad kad zna da si ovde, pretražiće svu okolinu i naći će
te u Obilovu... Pobiće vas sve.”

Miloš se zamisli. Poslednje što je želeo bilo je da ugrozi živote onih koji
su ga prihvatili kao rođenog, a nije ni smeo da pusti Jelicu da se sama vraća
u Obilovo. I kako da ostavi dragog mu Vukana! Bio je vezan za njega, jedino
je on bio prisutan u njegovom životu otkad pamti i samo je njega imao. Sada
je pripadao Ugrinovoj porodici, pripadao je Obilovu... Želeo je negde i
nekome da pripada.

„Vratiću se u Obilovo sa Jelicom” mirno će on, odluku je doneo. Vratio
je mač u korice i pružio ga vilenjaku.

Zmaj od Jastrepca se dugo zagleda u momka. Čitao mu je sa lica njegovu
nepokolebljivost i rešenost da istraje do kraja. Miloš nije želeo da izgubi još
jednu porodicu.

„Ne, Drakon je tvoj..” vraća mu ga Zmaj. „Trebaće ti. Upotrebi veštinu
koju si stekao... Ovo je prvi put da su se trokloci pojavili posle... posle
skoro 120 leta. To će privući nekoga ko traga za njihovom tajnom.”

„Koga?"‚ razrogači oči Miloš.
„Spominjati zlo isto je što i prizivati ga... Idemo sad.”
Krenuše natrag ka hrastu gde su vile još uvek u kolu plesale oko svog
gumna na kome je Lepedat zaneseno svirao.
„Čim svane, hitajte za Obilovo” reče mu Zmaj. „Ne zastajkujte i ne
oklevajte.”
Tako je i bilo. U razdanak, kada se magla spustila, lesnikova muzika
utihnu i on nesta u belini, a vile se, uz smeh i pozdrave, kao svici vinuše u
vazduh i potražiše spokoj u svom dubu. Sve se najednom utiša, a mala
družina stade zbunjeno da se zgleda. Za Jelicu i Miloša, san se raspršio, a
magla koja ih je stiskala zlokobno podsećala ih je na opasnost koja ih je
vrebala. Mala jeza od zime ili straha ih obuze i oni se brže-bolje pribiše
jedno uz drugo.
„Moramo odmah krenuti” reče Miloš i uzjaha Ždralina. „Sugube, odvedi
nas do puta za Obilovo..
„Ne!” uzviknu Jelica. „Moramo se vratiti na Vračevac kod tetke, hoću da
vidim da li je ona dobro! ”
„Ne smemo uludo da zadangubimo!"‚ usprotivi se Miloš. „Vračevac je
blizu Vragolije! Bolje da ga zaobiđemo duž reke Raške!”
„Blesan je u pravu, devojko” reče mađionik, „valjalo bi obići Vragoliju u
širokom krugu..
„Ne! Ako se vi strašite da idete na Vračevac, onda ću ja da odem sama...
Naći ću nekako put natrag!”
Miloš i Sugub se zgledaše, a mađionik napravi grimasu oponašajući
Jelicino tvrdoglavo odbijanje.
„U redu, idemo na Vračevac"‚ popusti joj Miloš, „ali nema odmaranja
svaki čas, Jelice... Vodi nas, Sugube!”
„Kuku meni, kud mi zapadoše ova dečurlija..” promrmlja mađionik
negodujući i krenu prvi.
Celim putem do podnožja Vračevca deca su ćutala, a magla ih nije
napuštala. Svaki korak je nestvarno odjekivao u belilu koje ih je okruživalo.
Činilo im se da će se njihovi glasovi čuti sve do Vragolije. A kada se

razmaglilo pod zubatim suncem, oni uđoše u šumu Vračevca gde se magla još
uvek zadržala pri tlu. Bilo je tiho i pusto Samo bi se povremeno čulo
klepetanje krila neke ptice koja bi se uplašila njihovog dolaska.

Što su bili bliži Vijorikinoj kolibi, uzbuđenje je raslo. Čak je i Prosfor
Sugub nesvesno ubrzao korak. I on se brinuo za staricu sa kojom je proveo
mnoge godine Mađionici su samoživi i sebični, obično ne vole nikoga Bar
tako kažu za njih, a Sugub je svoju naklonost prema njoj sebi objašnjavao
samo kao naviku.

Ali, kad se u daljini pojavi razrušena koliba, mađionik potrča ostavivši
Jelicu i Miloša. I dečak podbode Ždralina pa pohitaše za njim. Ipak, kada
zastaše pred kolibom, u strahu ostadoše u sedlu plašeći se da uđu unutra.
Krov kolibe je bio delom urušen, a vrata razvaljena i u komadima ležala na
zemlji. Izgledalo je kao da je neka razularena sila pokušala da poruši celu
kolibu, kao neki div koji ju je protresao u rukama i bacio na tlo.

Mađionik istrča iz nje i uzviknu:
„Nema je! Nema Vijorike!”
Jelica skoči sa Ždralina i pohita unutra.
„Čekaj, Jelice!"‚ viknu Miloš, ali devojka se ogluši.
I Miloš potrča za njom, ali zasta na ulazu kolibe. Sa užasom je gledao u
lom i nered, u preturene i polomljene stvari, u krovne grede i daske koje su
se urušile. Prozor je bio razvaljen na unutra, sve je bilo razbacano ili
polomljeno. Gar i pepeo iz ognjišta bio je pobacan i razgažen ma sve strane.
Ali ni traga od Vijorike, ni kapi krvi koja bi upućivala na to da je starica
ubijena.
„Magični krug joj nije pomogao"‚ reče Miloš.
„On pomaže protiv vampira i nekrštenaca, ali ne može da zaustavi
trokloke” reče mađionik gledajući oko sebe.
„Zašto misliš da su trokloci bili ovde?” upita ga Miloš.
Mađionik ne reče ništa, već samo rukom pokaza na razderotine po
zidovima. Videli su se dugi tragovi kandži, kao da su bauci želeli da razruše
celu kolibu.
„Gde je moja tetka?” zavapi Jelica prevrćući krovne daske i grede tražeći
bar neki trag od starice.
„Možda je umakla baucima.. ” reče Miloš zbunjeno.
„Izgleda tako, blesane” reče mađionik razgledajući nered. „Nema krvi...

možda ovo nisu tragovi borbe, već samo tragovi razgnevljenih bauka koji su
rasturali sve što im se našlo pod rukama

„Možda je pobegla za Obilovo, Jelice"‚ ponada se Miloš. „Hajde da
krenemo, možda je sretnemo usput! ” pa kad to reče, okrenu se i sa praga
izađe napolje.

„Kud će bežati slepa, Miloše?” zavapi Jelica.
„Pa nije ovde, vidiš valjda!"‚ doviknu joj momak uzjahavši Ždralina.
„Hajde, možda naiđemo na nju kako tumara šumom! ”
„U pravu je blesan, devojko"‚ reče joj mađionik. „Krenite smesta...
Uostalom, nema razloga da ovde ostajete, opasno je... Idite!”
„A ti, Sugube?” upita ga Miloš. „Nećeš valjda ovde ostati?”
„A kud ću ja među ljude, blesane?‚ začudi se mađionik „Ovde mi je dom,
u rupi ispod kolibe.”
„A bauci?"‚ upita Jelica.
„Ma, kakvi bauci, crna ti? Zašto bi se vraćali? Ne gone oni mađionika
već vas! Hajde, brže, odlazite sa ovog prokletog mesta!‚" pa rukama
požurkuje Jelicu da izađe iz kolibe.
„Kreni sa nama, Sugube.. ” opet će Miloš.
„Hajde, ispratiću vas samo do reke” požurkuje ih ovaj ne bi li samo
krenuli.
Usput su ćutali i gledali po šumi ne bi li negde ugledali Vijoriku, ali od
starice ne beše ni traga ni glasa Sve što su bili bliži Raški, to je tračak nade
da je baba živa bio bleđi.
„Šta su ti trokloci, Sugube?” upita ga Miloš.
„Užasna, gnusna stvorenja koja ni pakao ne bi primio" zgrozi se
mađionik. „Nastaju od lešina na koje se prolije sveža ljudska krv... Tada iz
njihove utrobe izlaze ti bauci i narastu do ljudske visine. Muči ih nezasita
glad za ljudskim mesom... Bljak! Gori su od vukodlaka! Ima nekih, kažu, koji
tragaju za kriptom u kojoj leži usnula vojska trokloka. Mračni čarobnjaci... i
neki drugi, da ih ne spominjem. Kripta je zatvorena i zaštićena tako snažnom
čarolijom da niko ne može u nju da uđe, čak i da otkriju gde se nalazi.”
„Može li ih mač poseći? Mogu li se ubiti?” opet će Miloš.
„Poseći ih možeš, ali ne ubiti... Odsečeš li mu ruku ili nogu,
onesposobićeš ga, ali ako stvor odbaulja do svog očeta...”
„Šta je očet?” prekide ga Miloš.