Aleksandar Tesic - Koplje svetog Georgija

Vukan. „Ali sad se odmetnuo... Čućemo kako se to završilo.”
Opet tajac. Ovaj put Altoman reče:
„Ja sam dao svoju reč carici da ću malog Miloša skloniti na sigurno

mesto... A nema sigurnijeg mesta od tvoga doma, striče.”
„Jes’t vala! Ovde imamo više dece no straže!” smeje se Ugrin. „Miloš će

biti samo jedno dete više.”
Uto, Ružica mahnu rukom Milošu da dođe, pa ga smesti u svoje krilo.

Morao je nerado sebi da prizna da mu je prijatno u njenom zagrljaju.
„Ti ćeš biti sin moga brata prote Nikole Ljubovića iz Brskova"‚ reče ona.

„On ovde nije nikad dolazio, pa je svima nepoznat, osim što znaju da mi je
brat... A ti si, Vukane, došao da obučavaš naše vojnike... Tako niko neće
ništa posumnjati.”

„Neka tako bude, Altomane” složi se Ugrin.
„Odlično, striče, sad mirne duše mogu da nastavim u moje Gacko” zavali
se u stolici Altoman, pa nasu sebi vruću rakiju. „Još sutra nastavljam put, ne
bih se ovde duže zadržavao... Radije bih da zavaram svoj trag.”

Glava šesta
- Zima 1356.

„Malena je tica prepelica,
al’ umori konja u junaka”

Meni je izgleda preostalo da sve sama uradim!” zaori se utroba planine
Uludag, a zemlja vani zadrhta od gneva boginje Itugen. „Treba li da
opet zemljotresom razorim neki grad da bi ga Turci zauzeli, kao što uradih sa
Galipoljem onomad? Mislim, ako već ne mogu ništa sami da postignu!
Oholost u ljudima je njihova najveća mana i prokletstvo koje ih kad-tad
uništi!”

Itugen je sedela u svojoj staroj stolici i netremice gledala u svoju kćerku
Umaj i u Freju, koja je kolutala očima. Bila joj je dojadila ova nakaradna
baba sa njenim zanovetanjem. Za sve ju je krivila i optuživala za svaki
neuspeh, kao da sama nije znala sa kim se natežu oko sudbine Miloša
Obilića.

„Opet ti je propao pokušaj da uhvatiš ono malo kopile, Frejo” spusti ton
Itugen, ali joj lice dobi podrugljivu grimasu. „I ne samo to, nego je sad i
nestao!”

„Sticaj okolnosti.. ” slegnu ramenima Freja.
„Mi smo te koje okolnosti menjamo no našoj volji"‚ ispravlja je Itugen.
„Kako sam ja uspela... da zbrišem cara Silnoga!” Odsečno mahnu rukom ona
kao da nekom skida glavu.

„Jesi li se zapitala zašto je bilo tako lako, Itugen?"‚ zajedljivo će Freja.
„Lako? Dugo mu ja radim o glavi, tako da nije bilo nimalo lako"‚ sa
gnušanjem odgovara Itugen. „Uradi ti isto i sa Bilišom Kubilom, ako možeš!”
„Pokušavam, ali... svaki put me Mokoš preduhitri...”
„Zato što si predvidljiva, Frejo... i lakoverna"‚ ceri joj se u lice Itugen.
„Previše veruješ onim svojim tevtoncima... Ugledaj se na mene... He-he...
Moja štićenica ispade opasnija od tvog drevnog reda i od one horde
bezumnih demona!”
„Zašto si onda prekinula pakt sa tom bivšom kraljicom?”
„Zato što je pakt okončan smrću cara Silnoga... Takav je bio naš zavet.
Sada je njen sin slobodan da se zacari na presto Rašana.”
„On je niko i ništa, biće neuspešan"‚ odmahnu rukom Freja.
„To me nije briga. Ja sam dobila od nje šta sam htela"‚ sleže ramenima
Itugen. „Sada ću se sama postarati za Biliša Kubilu.”
„Ali tek nakon što ja dobijem koplje! ” podseti je Freja. „Takav je... naš
pakt, Itugen, ne zaboravi.”
„Naravno, naravno...” smeška se Itugen. „Obema je u interesu da
pronađemo to kopile. Dakle, pomoći ću ti u tome.”
„Bolje nemoj... Plašim se da ćeš mu ,slučajno’ zavrnuti šiju"‚ smeška se
pronicljivo Freja. „Sama ću ga ja pronaći.”
„A šta je onaj tvoj zmijar uradio?"‚ zareža Itugen. „Gde Je on?”
„Povukla sam ga... Bojim se da će ga Kausub ubiti, slučajno ili namerno,
otkud znam, a onda se koplja nikad neću domoći” mirno će ova.
„Pa, da... odmahnu rukom Itugen. „Ni on se nije bog zna kako pokazao!
Kubilgan je barem pronašao to kopile!” „Mislim da smo rekle jedna drugoj
šta smo imale, Itugen” ljutito će Freja, pa krenu u prolaz koji je vodio van.
„Imam preča posla nego da naklapam... sa jednom babom.” Umaj je sve
vreme ćutala i posmatrala ih. Znala je da ne treba da prekida majku kada se
ova ražesti. Itugen isprati pogledom Freju bez reči. Lukava Itugen se neće
dati odvratiti od svog nauma. Smišljeno je sve radila i sad je bila odlučna da
se dokopa i koplja svetog Georgija. Na prevaru ili na silu, njoj je bilo
svejedno. Ali ne i po cenu da joj izmakne glava Miloša Obilića, on joj je bio
važniji od tog koplja. Ako joj se ukaže prilika da uništi usud njenog štićenika
Amurata, to će bez razmišljanja da uradi. Uostalom, i ona je vezana zavetom
zapečaćenim krvlju. Znala je dobro da pakt obavezuje obe strane. Ne ispuni

li obećanje i ubije Amuratov usud, posetiće je beli gavran, a onda ni njoj
neće biti spasa. Sa pritajenom nevoljnošću je morala sebe da podseća da
Kurkil, bog tvorac, ne oprašta pogažene zakletve. Jer red mora da postoji i
među bogovima.

Nakon što je Freja otišla, Itugen je ćutke sedela duboko zamišljena. Kao
da nije primećivala Umaj, koja se nervozno premeštala s jedne noge na
drugu. Vagala je između koplja svetog Georgija i glave Miloša Obilića.
Želela je i jedno i drugo, ali se plašila da ne ostane praznih šaka. Oko vrata
joj je visilo o kožnoj vrpci jedno belo gavranovo pero. Stade ga prevrtati kroz
prste. Nesvesno joj se prikrade podsećaj da se i sama boji uništenja.

Polako je ustala i prišla svom stolu na kome je gorela jedna velika sveća,
široka kao ruka, čiji se vosak odavno prelio sa stola na kameni pod, gde je
napravio jednu poveću baru. Njen plamen je prskao sitnim varnicama u koje
se Itugen zagleda. Postojale su stvari kojih bi se i ona porado latila. Ne zato
što ih se plašila, već zato što nije mogla da se u potpunosti osloni na njih.
Bilo je sila koje nije lako ukrotiti, pogotovo onih kojima se i sama Pila
zamerila. Umela je da zameri ljudima na pohlepi ili na vlastoljublju, a i ona je
bila vlastomorna. Mnoge moći je sticala na uštrb drugih sila. Poglednula je
ogledalo Goli, njoj toliko vredno i nezamenljivo, koje je i sama nekome
svojevremeno otela.

Itugen glasno uzdahnu, ispruži ruku i sa dva prsta pokupi istopljeni vosak
koji se sakupio ispod zapaljenog voštila. Kada vrelom voštinom stade trljati
ruke, Umaj se prenerazi jer prozre naum svoje majke. Ne izdrža da se ne
pobuni:

„Ne čini to, mati... Nije vredno Biliša Kubile.”
„Nisam te ništa pitala"‚ odbrusi joj ova okrenuta joj leđima. „Da si mi
onomad donela glavu tog kopileta, ne bih morala sad da ovo radim.”
„Mislila sam da ću nadlukaviti kosingasa...”
„Zašto si uopšte pokušala?"‚ čudi joj se mati dok joj se vosak steže na
šakama. „Ko je lud da se nadlukava sa kosingasom zmajske krvi? Kad si mu
već prišla s leđa, trebalo je samo da mu zariješ bodež... Ali ne, oholo si
pokušala da ga zavedeš, da mu uzmeš dušu... Zato sad ćuti i budi srećna što
tebe ne teram da podigneš ksoil."
„Ali, Kubilgan se zakleo da će ti se osvetiti...”
„Ne bojim se ja jednog običnog aniuke! zagrme Itugen stresavši se cela.

„Dok je ksoil u mojim rukama, ne može mi ništa i mora slepo da me sluša! ”
Zatim, zaobiđe svoj sto i ispod njega, ispod gomile osušenog voska,

snažnim prstima stade da ga kida mrmljajući nerazgovetno sebi u bradu. Nije
to bila nikakva molitva ili ritual, nego je proklinjala svoju sudbinu što je
morala da spadne na to da se lati ksoila. Oštrim noktima je kidala komade
voska dok nije doprla do nečega što je izgledalo kao glinena drška. Poče da
kopa oko nje i kada konačno uspe da zavuče ruku u dršku, snažno povuče uz
gnevan povik. Gomila voska puknu u hiljadu komada i Itugen izvuče ispod
njega jedan poveliki glineni vrč. Otvor mu je bio zapečaćen mešavinom meda
i voska.

Itugen se za tren zagleda u njega dvoumeći se da li da ga razbije. Umaj se
vidno strese, ali i sama zaneme od užasa. Trgnu se kada je baba snažnim
udarcem pesnice razbila pečat i zavukla jednu ruku u vrč. Bezdahno je
gledala kako njena majka pažljivo vadi ksoil, malu figuru od drveta u obliku
ljudskog tela na koju je nataknuta sasušena glava jednog mrtvog šamana.
Itugen se zagleda u njegove sklopljene oči, u napuklu, suvu pocrnelu kožu.
Ono malo kose što je ostalo na lobanji visilo je u fronclama. Usta mu behu
iskrivljena u bolnoj grimasi.

Samo šakama prekrivenim voskom mogao se držati ksoil, a da zlo iz
njega ne opsedne. On se koristio u vračanju i predviđanju budućnosti, ali
Itugen od ovog nije mogla to da očekuje. Ona ga je napravila samo da bi se
zaštitila od osvetoljubivosti tog moćnog demona.

Kako je polako, držeći ga za drveno telo, prinela ksoil sveći sa koje je
uzela vosak, tako se u sasušenoj glavi šamana naglo otvoriše zakrvavljene
oči. Stadoše da se beče i nekontrolisano da se prevrću, a usta da se krive u
bolnim grimasama.

Itugen pogledom dade znak Umaj da dođe, ali ova osta ukočena. Na to joj
se majka namršti i viknu:

„Umaj! Namaži ruke voskom i nosi glavu napolje! ”
„Gde...?” zbunjeno će Umaj.
„Ispred ulaza"‚ nervozno će Itugen. „Čim obavim ritual, doći će po svoju
glavu... Ali, vrati mi ksoil! Vrati mi ga jer samo pomoću njega mogu da
obuzdam njegov gnev!”
Kćerka joj za tren još okleva, ali naposletku joj nesigurnim korakom
priđe.

Zahvati vreli vosak i odsečnim pokretima ga namaza po rukama. Majka
joj pruži ksoil koji ova sa gađenjem prihvati, mršteći se i trudeći se da ne
gleda u nakaradu.

„Nosi ga brzo!”
Čim Umaj zamače u mračan tunel, Itugen sa gomile na stolu izvuče
nekakvu prašnjavu knjigu sa spisima za čaranje i stade je žurno listati.
Dugim, krivim prstom traži odeljak o vraćanju šamana u život. Sve što joj
treba je tu, sveća, knjiga, imaće i ksoil.
Nezadugo zatim, vraća se Umaj usplahireno noseći joj ksoil.
„Ovo nam nije trebalo, mati..jedva izusti Umaj.
„Ćuti"‚ procedi majka besno kroz zube, „on je jigari, duša velikog crnog
šamana, od naroda je Darkad i brže će pronaći Biliša Kubilu od Freje.”
Itugen joj ote ksoil iz ruku i odmah započe ritual kojim se štite od aniuka
i podvrgavaju ga svojoj volji. Levom rukom je provlačila ksoil kroz plamen
velike sveće, a drugom je okretala listove dok je naglas na drevnom
mongolskom čitala vradžbine. To je dugo trajalo, do kasno u noć, a kada je
Umaj odahnula i već pomislila da se aniuka neće pojaviti, iz tunela ih
zapahne grubovonj truleži. U mraku je nešto zračilo zloslutnim prisustvom
koje dopre do njih stiskajući ih svojim nevidljivim pritiskom. Umaj skoči iz
stolice u koju je bila zavaljena i stade kraj svoje majke, koja je i dalje
mrmljala vradžbine nad svećom i ksoilom.
Nabrzo začuše noge kako se sporo vuku po kamenom podu, a zatim i
tešku disavicu. Itugen se polako okrenu ka tunelu čvrsto držeći ksoil blizu
sveće. Umaj je razrogačenim očima gledala u mrak očekujući da se svakog
trena nakaza promoli iz tmine. Osetila je bubnjanje srca u ušima. Vampiri
aniuke su važili za najkrvožednija demonska stvorenja koji se nisu
zadovoljavali samo krvlju svojih žrtava, već i bezumnim komadanjem tela.
Iz ponora mraka i muka stade da se promalja zloslutno obličje neživog
stvora. Kada mu se ukaza lice u bledilu svetlosti sveće, Umaj jedva sakri
svoju zgroženost, dok joj majka osta hladnokrvna. Obučen u šamansku
haljinu koja je pocepana visila sa njega, pred njima se uspravi jedna visoka
prilika sa glavom koja je bila nabodena na ksoil. Oči mu mrtvačke upale pod
čelo, smežurana crna koža i velika usta, iza kojih su se jedva nazirali sitni,
oštri zubi. Stajao je pogrbljeno, nagnut napred, a duge ruke koje su se
završavalo kandžama visile su mu niz telo. Urokljiv pogled, od koga se ledila

krv izbijao je iz njegovih očiju bez kapaka, a nozdrve su mu se širile dok je
disao. Njima je upijao strah žrtava koji bi mu rasplamsao glad za krvlju, a
neizdrživi nagon bi ga neobuzdivo nagonio na ubijanje. Vekovna glad ga je
sad morila, ali samo je besna, divlja žudnja za osvetom penila jače u njemu.
Na ramenu mu stoji jedna sivocrna galovrana.

„Napiću ti se krvi, Itugen! Osvetiću ti se kad-tad! Ne možeš me zanavek
držati zarobljenog! krkljavo reče vampir.

Itugen ga bezizražajno gleda, čeka da ućuti dok je on proklinje i preti
najgorim kletvama. Lice mu se krevelji u grimasama, a usta u krvožeđu.

„Prešla si me! Ubila i otela mi Toli! Uzela si i moju knjigu vradžbina”
zašišta on i načini jedan korak ka njoj, ali ona preteći podiže ksoil ka sveći.
On ipak ustuknu.

„Sam si kriv što si se vratio iz mrtvih” reče mu ravnodušnim glasom
Itugen. „Trebalo je kao svi ljudi da prihvatiš neminovnost smrti...”

„Ti si me ubila...! ” gnevno će Kubilgan.
„Kaznila sam te jer si rđavo koristio svoje moći... i nisi hteo da mi predaš
Toli...”
„S kojim pravom si ga tražila? Ja sam ga pronašao, moj je! Prvo si me
ubila, a onda mi odsekla glavu da se ne vratim kao aniuka.”
„Ti, kao šaman, dobro si znao da je vama zabranjeno da se vraćate iz
mrtvih! Da ćete biti kažnjeni i da ćete postati aniuka vampiri. No, ti si uvek
sve znao najbolje... čak i da petljaš sa onim mrakačama iako si znao da ti je
zabranjeno!”
„Ukrala si mi Toli i knjigu vradžbina! Odsekla glavu i probila me
ksoilom! Ali, dohvatiću te ja...!”
„Kakvu knjigu vradžbina? Šta će meni vradžbine? Ja sam Boginja Itugen!
Ne bavim se sitnim urocima i vračarijama! Uzela sam ti samo Toli jer ga nisi
zaslužio! A šta je trebalo da uradim, da te pustim da me napadneš? Ili da
uništiš moju hordu tvojom nepromišljenošću?” babi dojadi da sluša njegovo
proklinjanje. „Uostalom, da sam htela, mogla sa odavno da ti spalim glavu i
da te zasvagda ubijem!”
Vampir ućuta, ali je uspijao usnama obuzdavajući svoj gnev.
„Veliki kan je to tražio od mene... ali znao sam ja da ćeš me kad-tad
vratiti"‚ reče naposletku Kubilgan.
„Temudžin nije znao sa čim ima posla, ti je trebalo da ga upozoriš! Ali

sad kad si već ovde, hoću da nešto uradiš za mene.”
Aniuka samo zareža kao zver i ispruži kandžave ruke ka njoj ne bi li je

dohvatio. Itugen ga je samo hladnokrvno gledala i stezala ksoil. A on je to
osećao, kao da ga steže oko vrata. Polako je spustio ruke.

„Predaj mi ksoil i Toli, i učiniću šta hoćeš"‚ reče ovaj kratko.
„Dobićeš ih, dobićeš... Ali tek nakon što uradiš ono što želim.”
Nakazni vampir zaneme, ali tiho je režao. Dokle god je ona držala drevni
ksoil, on je bio pod njenom vlašću i bespomoćan. U njemu je tinjala vekovna
žeđ za osvetom, ali i za krvlju nedužne dece kojom se jedino mogao hraniti.
To je bila kletva koja je pratila sve aniuke, šamane koji bi zloupotrebili svoju
moć da se vrate iz mrtvih. Mogli su da učine da drugi ustanu iz groba, ali
njima je bilo zabranjeno. A on nije želeo da umre. Njegova želja za osvetom
bila je previše jaka. Itugen ga je na prevaru ubila i uzela njegovo ogledalo
Toli kojim je proricao budućnost. Ali, moraće da bude lukav podjednako
koliko i ona...
„Šta išteš, Itugen?"‚ ledenim glasom promrmlja Kubilgan.
„Da se napiješ krvi jednog kopileta. Mnogo li tražim? Ne... Ionako bi to
uradio kao aniuka.”
Glad ga je izluđivala, mutila mu razum. Bio je spreman na sve, samo da
se dokopa ljudske dece kojom se hranio. To je bila gora kletva od samog
ksoila, nešto čemu nikako nije mogao odoleti. I zbog čega je bio spreman da
se potčini i tiom ubici.
„U redu, Itugen..” jedva procedi šaman. Stiskao je usta zadržavajući krike
gneva, gladi, mržnje. „Hoćeš li me posle osloboditi?”
„Naravno..” reče ona tobože čudeći se što je to pita. „Bićeš slobodan da
haraš i da se hraniš do besvesti.”
„Gde je to kopile o kome govoriš?"‚ nestrpljivo će Kubligan.
„Moraćeš sam da ga pronađeš, jer da znam gde je, ti mi ne bi ni trebao!
Uostalom, imaš svog jekila, pa neka ti on pomogne u potrazi” reče mu Itugen
pokazujući na galovranu, koja mu je čučala na ramenu.
„Ako nju ubiju, ubiće i mene! Nikako!”
„Ne možeš kao nakaza tragati za tim kopiletom...
Potreban ti je neko da ti pomogne! ”
„Pusti ti mene...”
„Da te pustim, pa da te Rašani izbodu kocem i spale?”

„Rašani? Zar među njih opet da idem?"‚ iznenadi se Kubilgan. „Ne znaš li
da je njima bori predak, a evren zaštitnik?”

„Znam, ali to nije važno.. ” odmahnu rukom Itugen.
„Otkad ne poštuješ vuka i zmaja, Itugen?”
„Otkad vodim svoj mongolski narod i borim se protiv prevlasti jednog
boga” stisnu ustima Itugen. „Već je Turke zaveo, pa me sultani gledaju kao
na vračaru! Mene, Itugen, zamisli! Moram da se dovijam ne bi li njihovu
naklonost zadobila! Ti si već bio tamo, sa Temudžinovom hordom.”
Nakon kratkog tajca, Kubilgan popusti.
„U redu! Neka bude po tvome! Ko je to kopile na koga si se toliko
navrzla?”
„Zovu ga Miloš Obilić... Do skoro je bio na carskom dvoru, a onda je
netragom nestao, sklonjen je negde. On ima moćnu zaštitnicu i biće okružen
njemu odanim ljudima. Nećeš ga se lako dočepati.”
„Prizvaću trokloke, bude li tako” hladnokrvno će Kubilgan.
„Da, da.. ” klima glavom zamišljeno Itugen, „umeš ti da ih prizoveš iz
mrtvih, zar ne? Dobro si ovladao mračnim tajnama šamana” iskezi se ona.
„Kako bi inače mogao sam da se iz mrtvih vratiš!... A ti si bio najbolji... Ali
ne zaboravi šta se desilo prošli put kada si za kana želeo da stvoriš vojsku
trokloka... Bio si nesmotren, smetnuo si sa uma da se oni ne mogu obuzdati,
nisi krio svoj magijski ritual, pročulo se za njega. Povrh svega, načinio si
najgoru sortu trokloka, od mrtvih psoglavih koje je horda pobila.”
„Znam, znam, Itugen!” ljutito će Kubilgan. „Ne moraš me podsećati..
„Morala sam ja da im zatrpam očeta inače bi pobili i našu hordu! Mani se
njih, oni ne služe nijednog gospodara!”
„Ja sam aniuka, pokoriće se meni!” samouvereno će on.
„Da nisi otišao u kriptu..” zapreti mu Itugen pesnicom, „ne remeti njihov
večni san! Nisam ih tamo zatvorila da bi ih ti sad oslobodio! Moćni Kurkil ne
gleda blagonaklono na one koji dižu trokloke iz mrtvih!”
„Neću, ne žesti se! Stvoriću nove, samo šaku njih, za jednu pesnicu
snažnu... i pronaći ću ti to kopile, Itugen, a onda me moraš zauvek osloboditi,
vratiti mi ksoil i pgledalo Toli” reče šaman bečeći se na nju. „Zakuni mi se u
Kurkila, tako ti beli gavran iskopao oči ako me još jednom pređeš! ”
Itugen mu se zagleda u oči. Znala je da će se okomiti na nju onog trena
kada ga oslobodi. I sama je znala da je osveta nezasita dok ne padne krv, bilo

čija. Zato je oklevala još nekoliko trenutaka, ali nije mogla da vidi drugi
način kako da se dokopa Muratovog usuda. I njegov pakt joj je visio nad
glavom. Obećanja moraju da se ispune. Ako usudovu smrt mora platiti i
vraćanjem Tolija, neka tako bude. A ko zna, možda ga se kasnije opet
dočepa. Dovitljiva je ona, no važno je pred Kurkilom prvo ispuniti sva
obećanja.

„Kunem ti se u svemoćnog Kurkila, makar mi beli gavran iskopao oči ako
te pređem!” jedva izusti ona.

Kubilgan se zlobno isceri. Već je mogao da oseti krv u ustima. Osveta je
uvek imala takav ukus.

Glava cedma
- Proleće 1356.

„Kom kuća gori, taj bunu pravi”

Slušaj, sine..” namršteno će Marija Paleolog. „Ja da sedim u ovoj
bestragiji, neću još dugo... Hoću da nešto preduzmeš... Hoću da digneš
glas i da istakneš svoje pravo da se zacariš!”

„Ovo nije bestragija, mati"‚ ljutito će Simeun. „Ja sam despot južnog
Epira, a Art je moja prestonica! Moja!”

„Nismo se toliko borili da bismo ovde skončali” preti mu prstom Marija.
Začkilji ona pa samo seva očima.

„U pravu je tvoja mati, Simeune” klima glavom Jovan Asen. „Ne ubismo
cara da bismo vladali Arbanasima

„Ti vladaš Arbanasima u svom severnom Epiru, ja Grcima.” ispravlja ga
Simeun.

„Svejedno!” viknu Marija. „Nisam se odrekla carskog dvora da bih
čamila ovde! Već da bi ti istakao svoje pravo na krunu i da se izboriš sa nju,
silom ili milom!”

„Šta čekaš, brate?” umeša se njegova sestra Teodora. „Pošalji poslanstvo
Urošu i zahtevaj da ti preda krunu!”

Simeun se ušeta po dvorištu ispred svoje omanje palate. Čak je i bašta
bila jadna u poređenju sa onom carskom u Skoplju, a o Paun-polju i da ne
govori. Ni primorska klima mu nije odgovarala. Navikao je na britak

planinski vazduh Šar-planine koji je strujao južnim Kosovom. Povrh svega, ni
majka ni sestra mu ne daju mira. Stalno su mu za vratom i zvocaju mu. Kao
da mu to nije bilo dovoljno, sad se i Jovan Asen pojavio sa svojim planovima
o osvajanju. Naravno, majka i sestra su odmah stale na njegovu stranu i svi
su se okomili na njega.

Vrteo se kao vuk u kavezu, pa kad mu pogled stade na kapetana Palmana,
i njegovog jednookog brata Kijarana, koji je smrknutog lica nemo stojao i sve
slušao, samo što ne izusti naglas:

„Još si mi samo ti falio!” ali ugrize se za usnu i ne mede da ga prekori.
Prođe pored njega duvajući kroz nos, grozničavo razmšiljajući sa kojim
problemom pre da se uhvati u koštac. sve mu je išlo po planu dok se
alemanska garda nije pojavila kod njega u Artu. Čak se i njegov očuh Jovan
Oliver bio primirio nakon skandaloznog odlaska sa Dušanove sahrane. Dobro
se sećao dugog brujanja žamora Marijinog u Oliverovog glasa u njihovim
odajama u Prizrenu u noći nakon careve sahrane. Čuo je uzbuđene povike i
ljutu prepirku.
Jovan Oliver nije mogao da oprosti Mariji što mu nije dopustila da stane
uz caricu Jelenu i uz ostalu veliku vlastelu, nego je stajao postrani kao
nekakav izrod. On koji je idolizirao Dušana i za koga je život hteo da da!
Osećao je sad kako je pljunuo na svoje ime i čast, i više nije smeo svetu da
izađe na oči. Skoro dva meseca Jovan Oliver nije izlazio iz svojih odaja niti
je prozborio ijednu reč sa Marijom. Kao avet bi šetao dvorištem, ogrnut samo
svojim plaštom sa izvezenim znakom reda Zmaja. Njegov svet je bio srušen
smrću velikog cara, a povrh svega on je svojim kukavičkim ponašanjem
njega izneverio. Vremenom je počeo da nagovara Mariju da se vrate u
njihovo namesništvo, u Ovčije Polje. Tamo bi bar bio bliži carskom dvoru i
Urošu, ali Marija nije htela ni da čuje za to. Kad se pojavila alemanska garda,
a za njima stigao glas o njihovoj izdaji, Jovan Oliver se ponovo zatvorio u
svoje odaje.
„Brate.. ” zaustavi ga za ruku sestra dok je prolazio pored nje. „Okupi
svoju vojsku i kreni u Skoplje da uzmeš papacy krunu! ”
„Tako je!‚" uskoči Jovan Asen. „I ja ću ti dovesti svoju!”
„Ja ću je predvoditi‚" reče hladno Palman, „i ući ću u Skoplje i predati ti
carsku krunu.”
„Šta je vama, ljudi?"‚ širi ruke u čudu Simeun. „Jesu li vam svrake

popile mozak?”
Svi se ukipiše i gledaju ga.
„Ne možemo tek... tek-tako da navalimo vojskom! "‚ zamuca Simeun od

besa. „Nemamo otvoren put do Skoplja! Preljub u Tesaliji nam se isprečio!
Napadnemo li njega, Uroš će mu priskočiti u pomoć! ”

„Ubijte ga, onda"‚ hladnokrvno će Teodora.
„A šta ti, draga sestro, radiš ovde?"‚ nakrevelji joj se Simeun. „Zašto nisi
sa svojim mužem despotom Dejanom u Kumanovu? Šta on kaže što si
ovde?”
„On je zaokupljen gradnjom svoje zadužbine i uopšte ne dolazi na dvor"‚
odmahnu rukom ona. „Ni ne pita za mene... Kaže da je našao Gospoda i hoće
da mu podigne kuću... Godine ga stigle, pa sebi gradi crkvu.”
„Dabogda crk’o..."‚ promrmlja Simeun, pa nastavi da šeta u krug i da
gestikulira glavom i rukama dok priča: „Ne možemo krenuti vojskom dok je
Preljub u Tesaliji... Zato ćy Urošu samo poslati poslanstvo po kome ću
zahtevati carsku krunu... Tako ćemo dobiti na vremenu dok ne vidimo kako
ćemo se probiti do Skoplja.”
„Morao bih ja tu da pomognem...” zamišljeno će Jovan Asen.
„Kako?"‚ brzo će Marija. Volela je kako je ovaj pohlepni Bugarin
razmišljao.
„Naše teritorije se graniče"‚stade da im ovaj objašnjava. „Obojica u
vojskama imamo Arbanase... Čujem da su neki iz istih plemena, pa čak i u
nekom rodu... Čovek ne može da se osloni na te divljake, ali bi za zlato i
majku svoju prodali.”
„Kao ti, hoćeš da kažeš” zajedljivo će kapetan Palman, a ovaj ga samo
prostreli pogledom.
„Morao bih... da mu podmetnem zasedu, recimo"‚ reče Jovan Asen.
„Sa Arbanasima?"‚ iznenadi se Simeun. „Pazi da tebe ne ubiju kad vide
da nosiš zlato.”
„Ne, ne... uradiću ja to preko svog kapetana gradske straže... Čujem da
on ima brata Kostadina koji služi u Preljubovoj vojsci... Daću mu nešto
unapred, ostatak kad posao obavi.”
„Šta ako ga uhvate, pa te izda?"‚ pita ga Teodora.
„Neka me izda, dosad je svima već jasno da nisam ostao veran kruni"‚
slegnu ramenima Jovan Asen.

„A tvoja sestra... carica Jelena?” Marija jedva prevali preko usta njeno
ime.

„Više mi ne šalje glasnike i njoj je valjda jasno.”
„Možeš li to sigurno da uradiš?” ozbiljno će Simeun. „Možemo li se
osloniti na tebe?”
„Nisam li ti ja rekao kako da otrujemo cara?"‚ smeška se Jovan Asen.
„Ti si hteo da namažeš celu ivicu pehara otrovom, pa bi onda stavilac samo
umro. I ništa ne bismo postigli... Ja sam ti rekao, pola ivice, pa šta bude, i
bio sam u pravu!”
„Dobro...” značajno će Simeun, „tebi prepuštamo Preljuba i čim bude
gotov, mi dižemo vojsku, upadamo u Tesaliju i zauzimamo je... Onda nam je
Skoplje na dohvat ruke.”
„Ja ću predvoditi vojsku"‚ opet će Palman.
Simeun se zamisli kad ugleda kako njegova sestra stoji pored kapetana.
Sinu mu ideja. Iskoristiće alemansku gardu na bolji način.
„Ne, kapetane"‚ reče ovaj. „Ti ćeš sa svojom gardom da ideš sa mojom
sestrom, u Kumanovo... Tako ćeš biti sa druge strane Tesalije i bliže
Skoplju.”
„Neće li despot Dejan da se pobuni?” upita Marija. „On je ostao veran
Urošu.”
„Ako se seti da ima dom, pa dođe” negoduje Teodora. „Sad kad je lepo
vreme, on će do jeseni da bude na gradilištu. Ne znam šta ga je to spopalo,
previše je pobožan, povazdan je u molitvi, ali neka ga. To nam sad
odgovara.”
„I odgovara nam da budemo bliže Skoplju, zar ne Kijarane?” upita ga
Palman, a ovaj samo nemo klimnu glavom. Preko levog mu oka povez, a lice
mu kao u kamenu isklesano, bezizražajno i hladno. Ali u njemu već dugo
kipti gnev koji samo čeka da bude oslobođen. A onda će se krvavo osvetiti
svima, počev od Katalonaca kojih se gnušao od prvog dana i koji su ga sad
oslepili na jedno oko.
Simeun zinu da nešto kaže, ali ugleda svoju majku kako mu očima daje
znak da ućuti. Uto, začu bat koraka iza sebe. Okrenu se naglo i u čudu
ugleda Jovana Olivera kako im se žustrim korakom približava. Na umornom
licu mu se vidi odlučnost, a upale oči sa podočnjacima mu sevaju besom.
„Ostavite nas nasamo! ” naredi on ni ne pogledavši nikoga osim Marije.

Niko se ne pomera. Ipak, Marija samo mahnu rukom da svi idu. Jedan po
jedan, svi prođoše pored Jovana Olivera i uđoše u dvor. Kad ostadoše sami,
Oliver žustro i žučno započe:

„Naredio sam posluzi da nas spakuju, idemo u Ovčije Polje".
„Ne idem ja nikud.. ” izusti Marija.
„Ideš sa mnom, jer ti je mesto pored mene, a nama je mesto tamo, na
našem dvoru... i kraj cara Uroša” odlučno će on.
„Moj sin Simeun će biti car, a ne Uroš! ”
„Dosta više sa tim, Marija! Neću više to da slušam! Godinama trpim te
koještarije...! ”
„Nisu koještarije! viknu ona. „Bio si prisutan kada je Dušan imenovao
Simeuna za svog naslednika!”
„Ma, ženo luda, car je bio na umoru i plašio se da će umreti i ostaviti
mladoumnog sina. Želeo je samo da ga obezbedi!”
„Meni je to više negoli dovoljno! odmahuje rukom Mapija. „Uostalom, i
moj sin ima podjednako, ako ne i više prava na krunu. On je sin velikog
kralja Stefana! Uroš nije sposoban da vlada! Carstvo će se raspasti! Već je
počelo da se osipa! ”
„Mi smo tu da mu pomognemo da očuva carstvo! Mi, uzdanice cara
Dušana Silnog! On bi želeo da podržimo njegovog sina!”
„Ne! Podržaćemo mog sina Simeuna!”
„Nikad! Čuješ li me, ženo? Nikad! Ja sam veran nemanjićkoj kruni i za
nju bih život dao!”
„Ma, čini šta ti je volja, mi ćemo podržati moga sina, odlučeno je!”
„Šta je odlučeno? Ko je odlučio? Zloverni Palman, koji je želeo da
upadne u dvor, ili zlovajni Jovan Asen, koji samo kuje zavere ljudima iza
leđa?”
„Ne odričem se krune!”
„Sad si konačno rekla istinu” procedi kroz zube Jovan Oliver. „Ti se ne
odričeš krune, i svog sina ćeš iskoristiti zarad svoje bolesne vlastohleposti.”
Marija mu se unese u lice.
„Ja bih sad bila carica da sin nije ubio svog oca... Taj oceubica je
preoteo krunu zakonskom nasledniku, sinu kralja Stefana!”
„Dušan nije ubio svog oca, nikad to ne bi uradio..
„Ne misle svi tako” prekine ga Marija. „Vlastela će stati iza pravog

naslednika.”
„Ta ista vlastela ne može da te gleda očima, trpeli su te samo zbog mene i

Dušana, a on ti je sve pružio!”
„A zašto si me ti trpeo, je li?"‚ opet mu se u lice unese Marija.
Jovan Oliver to oćuta, ali Marija ne odustaje.
„Ne moraš da mi kažeš, Jovane... Oženio si me zato što je to bila

Dušanova volja, a ne iz neke tobože ljubavi!”
„Nisam li te poštovao i podizao ti decu kao svoju?” namršti se Jovan

Oliver. „I kako si mi ti uzvraćala? Svakakvim spletkama protiv carice i
Uroša! ”

„E, pa sad kada je tvoj dragi car umro, više nas ništa ne vezuje, radi kako
ti je volja!” pa kad to reče, Marija ga odgurnu i brzim korakom uđe u dvor.

Jovan Oliver ostade zbunjen i samo je pogledom isprati. Zatim i sam
krenu za njom da dovrši pakovanje. Hitrim korakom je grabio niz hodnik do
stepeništa koje je vodilo do njegovih odaja. Otići će bez nje. Da, i prvo će da
ode da se pokloni kralju Urošu i da zatraži od njega oproštaj i da mu se
zavetuje na vernost. Čuo je da je carica Jelena u međuvremenu otišla u Ser
kod vojvode Vojihne gde se zamonašila i uzela ime Jelisaveta. Uroš je ostao
sam, svi su se povukli u svoja namesništva. Znao je da je sad više nego ikad
potreban mladom kralju, bar dok se ne proglasi carem. Korio je sebe što to
nije odmah uradio, odmah posle Dušanove sahrane, nego je poslušao Mariju i
otišao u Art. Uvek ju je slepo slušao, ugađajući Dušanu, kome je toliko bilo
stalo da popravi odnos sa njom posle tamnovanja sa njegovim ocem,
svrgnutim kraljem Stefanom. Marija je bila u pravu, Dušan je bio mrtav i on
više ne mora da trpi svoju svojeglavu suprugu. Među njima nikad nije bilo
ljubavi, pa se Jovan Oliver nije zavaravao. Marija ga je samo iskorišćavala
da bi ostala na carskom dvoru i spletkarila u korist svoga sina.

Zamišljen i duhom odsutan, Jovan Oliver ne primeti da je neko hitro
krenuo za njim. Negde na sredini kružnih stepeništa, skriveni od tuđih
pogleda, neko zaskoči Jovana Olivera sa leđa. Jednom rukom mu pokri usta,
a drugom mu smrtimice zari dug bodež u leđa. Mlaz krvi briznu. Prigušeni
krik niko ne ču. Posle drugog uboda, despot Jovan Oliver klonu na
stepenište. Tanak veo suza mu se navuče preko očiju i kroz njega se
treperavo ukaza lik jednookog Kijarana. Jovan Oliver oseti kako tone u
bezdanost crnila, ali nestrahan i mironosan san spusti se na veđe carevog

viteza.

Glava osma
- Pрoleće 1356.

„Viteški kodeks.”

Dođoše dani lepog prolećnjeg cveća koje sipi svojim miloduhom. Olistale
gore i proplanci Vidova pod zracima sjajnim, a vazduh se ispuni rosnim
mirisajem i iskićenom pesmom ptica i zrikavaca kraj srebrnih potoka. Na
svakom koraku odnekud dopire žubor vode kao da se utrkuju u
nadglasavanju. Posle dugog zimskog snivanja budi se život radosnim
usklicima i šarenim bojama, a jutarnja rosa svetluca kao biseri rasuti nekom
vilinskom rukom. Povetarac piri i vlažno lišće sa sebe stresa bistre kapljice.

Miloš Obilić ih briše sa lica dok žmirka u plavetnilo neba koje se
promalja kroz bujne krošnje koje vrve od ptica. Svaka mu izmami osmeh i
uzdah, a cvrkutanje mu razgaljuje dušu. Gleda svog silvana Vilana i zavidi
mu kako trčkara uokolo i zaviruje gde stigne.

„Čuješ li šta ti kazujem, Miloše Obiliću, ili opet letiš u mislima?"‚ pita ga
Vukan.

„Čujem, čujem..” zasta on, a smešak proletnu njegovim licem.
„Onda, ponovi.”
„Ah... Uf!” počeša se po kosi momak.
„Ponovi glavne zavetnine reda Čuvara koplja svetog Georgija.”
„Ah, da... Čast, odanost, junaštvo... spremnost, trpeljivost, vera i... i...
otečestvo.”

„Šta je čast?” propituje ga Vukan, a licem mu se razlila nežnost jer je
Miloš tako vedro delovao.

„To su zakoni kojima se ispravan čovek upravlja” veli Miloš i zvera
uokolo. Radije bi zavirio iza svakog žbuna ili preskakao potoke tražeći vile o
kojima mu je Jelica pričala.

„I?... Šta još, Miloše?”
„I... poštenje, iskrenost... Kada čovekova reč vredi više od života"‚ reče
Miloš i značajno pogleda Vukana. Uvek bi se naježio kada bi to izgovorio.
Duboko je u to verovao i nije mogao pojmiti da uopšte može biti drugačije.
Ko se nje dotakne, mora krvlju platiti... Zato se i bojno polje naziva
poljem časti, samo častan čovek pred Gospoda može uzdignute glave.”
„Jesi li častoljubiv, Miloše?”
„Želim da me svi poštuju kao časnog čoveka i čoveka od reči.”
„Odanost?” smeška se Vukan i pomno posmatra dečaka. Sve ove vrline
odavno je u njemu video. Tajnu osmu zavetninu tek treba da pokaže.
„Odanost, veliš Vukane?"‚ zamisli se Miloš. „To ti je vernost kruni, drugu
svom, svom konju i silvanu, i svome domu. Kad za njih činiš i ono što možda
za sebe ne bi činio.”
„A junaštvo?”
„Junaštvo!” ozari se Milošu lice, a oči mu blesnuše kao okupane
prolećnim suncem. „To je više od puke hrabrosti, junaštvo se ne boji smrti,
ona sa njom ide ruku pod ruku... Junaštvo je hrabrost koja se izruguje smrti,
gleda je u lice i smeje joj se. Junaštvo... junaštvo čini ljude besmrtnim!”
„Kažu da su i bogovi besmrtni... Bi li ti voleo da budeš besmrtan?”
„Oni zavide ljudima na junaštvu jer se junačiti ne mogu.” „Ne reče mi...
Bi li voleo da budeš besmrtan?”
„Daa! Želeo bih da zbog nekog junačkog dela ne budem zaboravljen...
Kao naš car Dušan Silni! Kao kosingas Miloš Vojinović!”
„Kosingas je svoj život dao za tebe.”
„I ja ću mu se odužiti istim junaštvom! Samo tako mogu stati pred oči
njemu i Dušanu jednog dana.”
„Veruješ da ćeš počiniti neko takvo junačko delo?”
„Naravno”, pogleda ga začuđeno Miloš. „Zar nemam vučji beleg i sablju
upisanu na bedru? Nije se kosingas uzalud žrtvovao za mene, on je to znao!”
„A spremnost?”

„Biti uvek pripravan da se jaše u boj, biti spreman za borbu” razmaha se
rukama Miloš. „Bez pogovora izvršavati careve zapovesti, ne dovoditi u
pitanje ispravnost njegovih odluka.”

Šetali su jednim starim kolskim putem koji je zarastao u travu, a šiblje sa
strane je pretilo da ga zatvori. Opojnim prolećnim mirisajima zavedeni,
Vukan i Miloš su svaki dan proletovali u šumi. Obilazili su šume Vidova i
planine Blizanac, i šetali duž Ljudske reke. Sve to vreme Vukan bi ga
podučavao, kako rečima tako i vežbom, viteštvom i viteškim veštinama, a
Miloš je sve to upijao. Vukan je krio svoje čuđenje od dečaka da ovaj ne bi
postao sujetan ili ohol. Ali brzina kojom je Miloš ovladavao ratničkim
veštinama i skoro nadljudska snaga kojom je bio obdaren bilo je nešto na šta
se stari vitez nije mogao navići.

„Hajde ovde da predahnemo” reče mu Vukan, pokazujući na jedno staro
deblo koje oboreno leži pokraj puta. Uz njega se pela mrka trulež i hladna
mahovina.

„Ah!” glasno odahnu Vukan i zadovoljno gleda u zelenilo oko sebe.
Kako Miloš sede, eto Vilana dotrčava i skače na Miloša. Reskim lavežom
ga poziva na igru i mahanjem repa pokazuje svoju radost.
„Ne mogu sad, Vilane” govori mu Miloš. „Idi juri nekog zeca...”
„Da, ulovi nam nešto za večeru” nadovezuje se Vukan. Mogli bismo malo
mesa da jedemo.”
„Zašto je kod Ugrina tako malo mesa, a toliko povrća?Nicy siromašni"‚
seti se Miloš da pita.
„ I ti si primetio, je li?"‚ smeška se Vukan. „Video si da oni meso ne jedu
no ga daju samo nama.”
„Zašto to?” čudi se Miloš. „Nisam to još nigde video.”
„Čini mi se da su naši domaćini pomalo... bogumili"‚ smeška se i dalje
Vukan. „Nisi primetio da nemaju nijednu kapelu, nijedan krst...?”
Miloš odmahuje glavom.
„Je li to nešto loše?”
„Kako kome, sinko.." Vukanu spade osmeh sa lica. „Crkva ih proganja, a
naši kraljevi im gledaju malo kroz prste... Nicy oni protiv hrišćanske vere,
naprotiv, oni se zalažu za povratak na staro, onom iskonskom hrišćanstvu
kada nije bilo crkava, krstova, molitvenih knjiga... raznih privilegija koje
Crkva sad uživa. Bogumili veruju da se Crkva iskvarila, pa se mole u

šumama, pod zapisima, protive se ratovima i ubijanju, ne jedu meso...”
„ Ali Ugrin i žena mu Ružica su vrlo dobrodušni, pomažu sirotinji i u dom

su primili toliku decu"‚ primeti Miloš.
„Nisam ja rekao da su oni zli... I to nas dovodi baš do sledećeg viteškog

zaveta: Trpeljivost... Slušam te.”
„Snošljivost prema drugačijim mišljenjima i uverenjima. Svako ima pravo

da misli i veruje drugačije, makar bilo i pogrešno. Poštovati tuđe mišljenje
iako se kosi sa mojim. Poštovati domaćina u čiju si kuću pozvan, pa makar
on bio i nevernik! ”

„Tako je, sinko. Poštovati običaje svoga domaćina makar bio i bogumil...
Vera?”

„Vera u krst i našega Gospoda i u Crkvu koja propoveda Njegovu reč.
Ona je svojstvo čovekove duše.”

„Da, kao što vidiš, ljudi različito shvataju Gospoda... A otečestvo?”
„Postojbina! uzviknu odmah Miloš. „Zemlja našeg porekla, gde sam se
rodio, mesto gde su sahranjeni naši preci, zemlja koju su obrađivali, sejali,
žnjeli, koju su znojem i krvlju natapali i u kojoj su sahranjeni. Zemlja u kojoj
čovek u miru počiva, a tuđinac u nemiru zanavek pati. Zemlja u kojoj lek za
svoju bolež možeš naći... Zemlja u kojoj svako želi jednog dana počivati.”
„Ipak si me slušao, Miloše"‚ zadovoljno zaključi Vukan i pogladi ga po
kosi. „Sve to u sebi nosiš inače ne bi bio obeležen zmajskim belegom.”
„Zašto se rađaju zmajska deca, Vukane?"‚ upita Miloš. „I ti si zmajevit,
pričao si mi.”
Vukan zasuka svoj desni rukav i pokaza mu vučji beleg mi mišici.
„Kao što mati rađa decu, tako otečestvo, tvoja zemlja, rađa junake koji će
je braniti i štititi od zla kojeg je navetu mnogo.”
„Imaju li i druge zemlje zmajevite junake? I naši neprijatelji?”
„Zemlja je svuda ista”, reče Vukan. „I ljudi su isti, svako dete se isto
smeje"‚ kad to reče, uštinu Miloša za obraz. Ali nije isto kakvi su ljudi
prema svojoj zemlji. Tamo gde su joj odani, koji se časno ophode prema njoj,
koji su spremni i trpeljivi, i veruju u nju - samo tamo se rađaju zmajeviti
junaci, kakve god da su vere. Jer otečestvo rađa ljude koji će je nesebično i
požrtvovano braniti. Tamo gde se ljudi odrode od Mati, gde više ne osećaju
zemlju pod nogama već lete oblacima pohlepe i gordosti, tamo je zemlja
jalova i ne rađa zmajevite.”

„Zar se zmajska deca ne rađaju iz ljubavi žene i zmaja? Nisu li tvoj i moj
otac zmajevi?”

„A šta je zmaj negoli čuvar svoje zemlje? Nisu li zduhe zaštitnici svojih
sela? Zar nije zmaj Viden priskočio u pomoć redu Zmaja kada je Divlji lov
došao?”

„Jesu li zduhe isto kao mi, zmajeviti?”
„Da, ali ne nose vučji beleg, a rađaju se u beloj košuljici. Oni su
drugačiji od nas.”
„Kod nas je mnogo zmajevitih, Vukane... Samo na Dušanovom dvoru bilo
nas je sedmoro... Hoćemo li svi činiti juačka dela?”
„Ne biste inače bili zmajeviti, Miloše‚" smeje se Vukan. „Kud toliko
žuriš da se junačiš? Tako si žurio i da porasteš, sećaš li se?”
„Želeo bih što pre da saznam šta je sudbina pripremila za mene” reče
Miloš.
„To će biti kad spoznaš i poslednji osmi viteški zavet, sinko.”
„Osmi? A koji je?”
„To je tajni zavet koji moraš sam spoznati, ne mogu ti ga ja reći.”
„Kad će to biti?”
„Sve u svoje vreme, Miloše Obiliću... Sve u svoje vreme.”

Glava deveta
- Proleće 1356.

Ne plašim se ja vukova već ljudi
Da je po vukovima, ovaj biljeg bi večnost nadživio”

(Natpis sa stećka)

Jaše kesar Preljub obalom reke Jone, a u stopu ga prati njegov verni
silvan stari Vuk. Zajedno su već skoro petnaest godina, a Vuk beše jedan
od malobrojnih silvana koji preživeše strahotnu bitku sa Divljim lovom i po
telu su mu se još videli ožiljci. I čovek i pas behu svesni svoje snage i
veštine, i sa pravom tražiše poštovanje drugih. Uzdignute glave i uspravno u
sedlu, Preljub je predvodio svoje je trupe, njih hiljadu jake, da potisnu upad
jednog arbanaškog plemena iz Elimeje na zapadu Tesalije. Izviđači su mu dva
dana ranije javili u njegovoj prestonici Trikali da su razbojnici viđeni
uzvodno od Jone kako se naslađuju svojim plenom iz pljačke obližnjeg grada
Oksinije. Sada je bio odlučan da ih jednom za svagda satre i da im ne dopusti
da opet pobegnu u severni Epir. Uzalud se on žalio Jovanu Asenu što
dopušta tim plemenima da mu sa njegove teritorije upadaju i pljačkaju
zemlju. Više nije bilo cara Dušana da zauzda tog svojeglavog Bugarina, a
kralj Uroš nije imao snage da to učini. Četrdesetčetvorogodišnji kesar je
morao nevoljno sebi da prizna da se carstvo polako raspadalo i da je sad
svako gledao da svoje teritorije bar sačuva, ako ne i da proširi.

U smiraj dana, Preljub podiže ruku i zaustavi svoju kolonu. Prepozna

svog izviđača koga je poslao još izrana da tačno utvrdi gde je bivak
neprijatelja. To je bio jedan stari Arbanas, Kostadin iz Epira, koji ga je već
desetinu godina verno služio. Čovek je imao izborano lice kao zemlja,
orlovski nos i debele obrve. Sedu kosu je vezivao u rep, a glava mu na
ramenima stajala kao da nema vrat. Bio je oniži, ali širokih pleća i jahao je
omanju kobilu planinske pasmine brzu kao čigru.

Činilo se da će se zabiti u čelo kolone koliko se bio zaleteo, ali vešto
zaustavi konja tik uz kesara Preljuba.

„Da li te ganjaju, Kostadine, kada toliko žurno jašeš?” upita ga Preljub,
pa se uzdiže u sedlu i gleda preko njega ns bi li negde video te razbojnike.

„Ne, gospodaru, ali im je bivak blizu, na ulazu klanca sa druge strane”
osvrće se ovaj i pokazuje mu rukom.

„Kako ih je najbolje zaskočiti?” upita Preljub.
„Sa severne strane, neće primetiti tvoj dolazak kada se pojaviš preko
brda” brže-bolje će Arbanas.
„Niti bi pobegli mojoj oklopljenoj konjici, uzalud bi bežali..
„Gospodaru, mogu se skloniti u klanac, a tuda ih konji ne mogu ganjati.”
„Morali bismo podeliti trupe i opkoliti ih"‚ reče Preljub zamišljeno.
„Zatvoriti im prolaz u klanac.”
„Mudro razmišljaš, gospodaru” klima glavom Arbanas. „Ti možeš
predvoditi konjicu, a pešadiju da pošalješ u klanac, da ih susretnu.”
Preljub se zamisli. Njegove trupe je sačinjavalo oko 200 oklopnika i 800
arbanaških pešadinaca, koji su već godinama bili u njegovoj službi. Znao je
da će konjica biti nekorisna po kamenitom koritu klanca, pa će morati da se
osloni na pešadiju da razbojnicima onemogući bekstvo kroz njega.
„Koliko je potrebno pešadiji da prođe na drugu stranu klanca?”
„Nepun sat brzog hoda.”
„A konjici da zaobiđe ova brda do njihovog bivaka?”
„Kasom, isto toliko, gospodaru."
„Dakle, možemo ih istovremeno zaskočiti sa obe strane"‚ zaključi
zadovoljno kesar, a onda se okrenu svojim zamenicima: „Naredite pešadiji da
krene u klanac brzim hodom i neka zaustave sve begunce koji im krenu u
susret... Mi ćemo ih napasti sa severne strane!”
Nekoliko kratkih naređenja beše dovoljno da se trupe podele u dve
nejednake grupe: konjica krenu kasom ka sevepy, a mnogobrojna pešadija

zapadno u klanac. Zemlja je gutljala pod teškim oklopnicima koji su za
sobom raznosili zemlju. Jahali su u koloni po pet, na vetru su im se vijorili
barjaci i crveni plaštevi. Na zalaznom suncu žarili su se njihovi oklopi. Sve
što su bliži odredištu, krv sve više ključa kako u čoveku tako i u njegovom
konju. Svi osećaju blizinu boja, a u ušima im već bubnji vika i dreka, krici i
jauci, zveket oružja...

No, kada kesar Preljub sa konjicom zasta na vrh brda iznad bivaka
razbojnika, začudi se kad ugleda kako i poslednji Arbanasi zamiču u klisuru.
Ne stiže ni da se zapita kako ih je tako brzo neprijatelj zapazio, već naredi
svojim oklopnicima da se razviju u vrstu i brže bolje naredi napad na tad već
opusteli bivak. Bar će im zatvoriti odstupnicu, a njegova pešadija će ih
dočekati u klisuri.

Oklopna konjica se sjuri nizbrdo i bukvalno pregazi bivak, rušeći šatore,
prevrćući zaprežna kola, tako da za njima ne osta ništa da stoji. Videvši da
nema nikoga, uputiše se ka ulazu u klanac, nadajući se da će razbojnici
napasti sa leđa.

Ali kako zamakoše među okomite urvine i zagaziše u plitku Jonu, moraše
da se prestroje u kolonu od po pet jahača. Stenovite strane uzdizale su se sve
više iznad njihovih glava. Hladan vazduh stade da struji nizvodno njima u
lice. Kopitanje konja po kamenju je sablasno odjekivao, a žubor plitke vode
hučao sve jače. Preljuba obuze neka jeza. Nisu videli nijednog Arbanasa
pred sobom iako već podosta odmakoše od ulaza u kanjon. Oklopnici
stadoše nepoverljivo da se osvrću i da gledaju u velike stene koje su ih
okruživale. Jahali su posred korita reke.

Uto, Preljubov silvan Vuk ukopa se u mestu. Diže njušku u vazduh, pa
besno zalaja. Preljub to odmah primeti i bi mu jasno da je nanjušio opasnost.
Taman zamaha rukom u znak povlačenja, kada se urvinom zatalabuka od vike
i buke kamenja koje poče da se valja nizbrdo. Preljub jedva stiže da ugleda
kako Arbanasi guraju raspucane komade krečnjaka. Konji se uznemiriše,
propinju se u strahu i zbacuju svoje jahače. Krici ljudi i njištanje konja gubilo
se u kamenoj lavini od koje je zemlja podrhtavala. Oblak prašine se polako
dizao, a u njemu su tek nazirali obrisi prestrašenih ljudi i konja kako nestaju
pod stenjem. Uzalud pokušavaju se spasti jer ih odron zateče nasred korita,
pa ljudi i životinje posrću i padaju, nemajući kud da se sklone. Ponegde su
samo virili krvavi udovi ili delovi tela ljudi i konja.

Probijeni oklopi su bili posvuda razbacani. I kesar Preljub skonča
zajedno sa svojim silvanom u zasedi zlopake izdaje.

Bistrom Jonom poteče krv nizvodno sve do nogu Arbanasa koji su stajali
nešto dublje u klancu. To je bio znak koji su očekivali, a onda stadoše se
grliti i klicati od radosti.

Glava deseta
- Leto 1356.

„Onda kad sam mogao, nisam hteo,
sada kada hoću, ne mogu raširiti krila ”

(Natpis sa stećka)

Letnje sunce ih je nemilo žeglo. Vetrić lagano zapuhuje, ljulja krošnje i tek
bi ponekad osvežio znojave ljude u dvorištu Obilova dvora. Tamo je
gungula: mlado i staro, neki nose sekire ili budake, drugi sede na kolima u
koje su upregnuti volovi, žene utovaruju korpe sa hranom i vodom. Sve ih
nadgledaju Ugrin i Ružica, paze da ne zaboravo nešto. Spremaju se da ih
pošalju u letoseč. Ali ne brine to majku Ružicu, već što joj se kćerka Jelica i
Miloš spremaju da krenu kod tetke da joj odnesu zalihe hrane. Ne skriva
svoju brigu, već stalno propituje Jelicu ne bi li se uverila da zna put, da neće
skrenuti sa njega, koliko će tamo ostati, kada se vraćaju...

„Pobogu, ženo, šta si navalila na dete!” prekorno uzvikuje Ugrin. „Pa, nije
joj prvi put da ide kod tetke, bar dvaput godišnje joj nosi zalihe. Mada bi
trebalo češće.”

„Ti znaš kakva ti je kćerka, Ugrine"‚ uzvraća oštro mati. „Ne branim joj,
ali je isti letivetar kao ti, ne drži vas mesto, samo biste kao ludi bazali po
planinama... Ajd' ti što voliš lov, ali šta se Jelica ima smucati no
šumetinama?”

„Dete voli prirodu.. .” sleže ramenima otac.

„Ma, nemoj? I baš ju je zavolela otkad se tetka skrasila kod nas?” mršti
se Ružica dok po ko zna koji put proverava šta je u bisagama i vrećama
okačenim na dva magarca koja Jelica i Miloš vode sa sobom. „Pričaš mi
priču! Nego joj je njena luda tetka napunila uši bajkama o vilama i jad me
znao čime još, pa sad stalno traga za njima... Dok ne bude nabasala na
vukove ili nekog gladnog medveda!”

„Moja sestra nije luda, ženo, ona je samo malo...” zabuni se Ugrin ne
nalazeći pravu reč.

„Šta malo?” strogo ga pogleda Ružica. „Zašto nije došla da živi sa nama,
negoli kao pustinjakinja živi tamo u onoj bestragiji, bez ikoga da joj
pomogne.”

„Ona nije sama, mati” ispravlja je kćer, gledajući je iz sedla svoga konja.
„Uostalom, oduvek je tamo živela.”

„Ne, nije sama sigurno"‚ odmahuje glavom Ružica. „Ima ih puno u njenoj
glavi.”

„Nije tačno!” ljuti se Jelica. Volela je svoju tetku i često joj je krišom
odlazila bez znanja roditelja. Uživala je u pričama o njenim dogodovštinama
iz pređašnjih putovanja. Sada je prvi put vodila Miloša i jedva je čekala da
ga upozna se tetkom. „U svemu joj sad pomaže Prosfor Sugub, inače ne bi
mogla sama...”

„Opet ti o tom... patuljku, šta li je već! Tetka ti je ishlapela, pa izmišlja
svašta!” suzdržava se Ružica da ne prsne u smeh.

„Nije patuljak, već mađionik! ” ispravlja je ljutito po ko zna koji put
Jelica.

„Jest’, jest’! A jesi li ga ti videla? Nisi! To su sve bapske priče, kćeri!”
„On se plaši ljudi, pa im ne izlazi na oči, inače je stalno sa tetkom i od
njega je ona naučila svoju veštinu!"‚ prkosno će Jelica.
„Verujem ti, kćeri... No, nemoj da skrećeš sa puta, znaš gde treba da
pregazite reku Rašku... i pobogu, dete, zaobiđite u širokom krugu planinu
Vragoliju. Nemoj da si opet tamo otišla! ” preti joj prstom mati. „Idite pravo
do Vračevca i ne skrećite nigde! Jasno li ti je to?”
„Daaa, mati"‚ otegnuto će Jelica. Uvek je isto slušala, Nikad nije
razumela majčino neshvatanje i odbojnost prema njenoj nezasitoj strasti
prema skrivenim šumskim stvorenjima.
„Ne znam da li je uopšte pametno da deca sad kreću na toliki put"‚ vajka

se Ružica.
„Toliki put?" iznenadi se Ugrin. „Nije joj prvi put da ide, a nije ni tako

daleko... Šta je sa tobom, ženo?”
„Ne znam koliko su drumovi sad bezbedni zbog previranja na dvoru"‚

zabrinuto će Ružica. „Znaš kako je bilo kad je car umro... A sad povrh svega
još se našao onaj izrod Siniša da uskraćuje kralju Urošu pravo na krunu! A
caričin brat Jovan Asen ga u tome podržava! Kakva drskost njegovog
poslanstva!”

„Od toga nema ništa” odmahuje rukom Ugrin. „Niko neće stati iza tog
Grka... Mene više brine smrt ćesara Preljuba... Da onako strada u borbi
protiv Arbanasa. On je bio kraljev uzdanik! A Nićifor Orsini mu je odmah
upao na zemlju i zauzeo ju je.”

„Kako je mogao tako brzo to da izvede? Kažu da je preduhitrio
Simeuna."

„Pitaš kako! Jesi li zaboravila da je Simeun oženjen Nićiforovom sestrom
Tomaidom? A Jovan Asen njegovom majkom despoticom Anom? Ne zna se
ko je gora žena od njih dve."

„Misliš da je ona dojavila bratu planove svoga muža? Zar da ga tako
izda?” čudi se Ružica.

„Znaš kakvi su Orsinijevi, trovači. Ne može im se verovati.”
„Da nisu oni krivi za smrt Jovana Olivera?”
„Taj je odavno u šaci one guje Marije... I ne čudi me što je tako
nastradao." odmahnu glavom Ugrin. „No pusti sad to, ajdete sad deco, krenite
da biste stigli do smiraja dana.”
„Miloše, uzdam se u tebe da ćeš čuvati Jelicu” reče Ružica Milošu, koji
je sedeo na svom Ždralinu i sve vreme ih ćutke gledao i slušao.
„Naravno... tetka." reče Miloš i prvi put to izgovori zbunjivo, jer je za
sve na dvoru ona njemu bila tetka.
Deca krenuše ka kapiji vukući magarce za sobom, a za njima potrča
silvan Vilan radosno lajući što ide opet u šetnju sa svojim gospodarom.
„A ti njih čuvaj, Vilane...." promrmlja sebi u bradu Ružica. „Oboje su
vetropiri... Kako li se samo nađoše?”
Niz šumovito Vidovo put je na jug vodio do reke Ljudske. Stoletni
hrastovi šire grane nad njima pružajući im zaklon od sunca, a od severnog
povetarca obuze ih svežina i hladovinasta jeza. Jahali su u tišini, Jelica

napred, Miloš pozadi. Mirnoću šume remetilo je samo povremeno Vilanovo
lajanje i njegovo zaletanje u šiblje čim bi nešto nanjušio. Tako je poterao
jednog divljeg zeca niz put i odjurio lajući za njim. Deca su mu se smejala jer
onako krupan nikad nije mogao da stigne ijednog zeca. Iz duboke hladovine
pokraj puta izvirali su srebrni potoci pesme zrikavaca, a iz visokih krošnji
cvrkutaj svakovrsnih ptičjih glasova u jednu skladnu horsku pesmu. Šumor
lišća ubrzo se razli u žubor vode koji je dopirao ispred njih. Miloš nije voleo
da dugo bude na suncu. Smetalo mu je, njegova bela koža bi lako
pocrvenela. Voleo je hladovinu, mnogo više je voleo noć. Činilo mu se da je
budniji bio noću nego danju. Spavao je zato malo, možda dva, tri sata do
prvog jutarnjeg svetla. Nije osećao potrebu za više sna.

Put ih je odveo pravo do gaza gde uzmakla reka mirno teče, jer drugde
voda ume ljutito da juri, preskače i penuša oko kamenja koje viri i svetluca
na suncu. Zbog kovitlanja sebi je udubila korito i napravila duboke virove,
pa su ljudi uvek strahovali od nje, pogotovo nakon velikih kiša.

„Zašto se ova reka zove Ljudska?"‚ viknu Miloš odstraga da bi nadjačao
žuborenje.

„Otac kaže da su nekad davno davili ljude u vilimanima!” odgovara
Jelica gledajući pred sobom dok prelazi gaz.

„Što su to radili?” začudi se Miloš.
„Šta ga znam! Kaže da su tako prinosili žrtve kad ih snađe neka velika
nesreća, suša, glad...!”
Miloš oćuta, ali zamišlja kako li je to nekad sigurno strašno izgledalo, pa
gleda u preteće virove kao da očekuje da neke kosti isplivaju. Samo je Vilan
veselo poskakivao u vodi, dok na kraju nije legao da se u njoj ohladi. Sa
druge obale mu se smeju Jelica i Miloš kako mu samo glava viri iz vode, a
čini se da najradije ne bi izašao iz nje. Zatim ustade i dotrča samo da bi se
istresao pokraj njih.
„Ne znam zašto se uvek protrese pored mene! ” reče Miloš smejući se.
„Nikad se vrag ne odalji!”
Poslednjih meseci, između Miloša i Jelice razvi se neraskidivo
prijateljstvo jer su po svemu bili slični. Po naravi kao da su bili brat i sestra.
Delili su ljubav prema istim vragolijama, a ponajviše su voleli zajedno da
lutaju šumom. Jelica mu je znalački objašnjavala gde je koje pometno gumno
na kome se okupljaju veštice, gde je koje viljo-kolo na kome vile plešu, na

kom vršku su ljudi viđali zmajeve... kojih se mesta treba kloniti.
„Zašto tvoja majka reče da zaobiđemo... Vragoliju?” upita je Miloš.
„Ma, pusti je!” jetko će Jelica. „Čula je od nekoliko trgovaca nekakve

strašljive priče, pa je umislila jad je znao šta!”
„Kakve priče?”
„Ništa posebno... valjda o nekakvom vampiru. Kao da je prvi koji se u

nas pojavio!”, zajedljivo će devojčica.
„O vampiru?”
„Daaa... Kraaade decu po Pazarištu i jede im džigericuuu!” strašivo će

Jelica, pa prsnu u smeh, ali Milošu ne bi smešno.
„Pazarište je blizu Obilova” primeti Miloš.
„Nikada kod nas nije bilo vampira." samouvereno će Jelica. „Tata kaže

da se na našem groblju ljudi sahranjuju tako da se ne mogu povampiriti.”
„Je li? Kako to?”
„Otkud znam!”
„A kako to da se tvoja mati plaši vampira, a ismejava te zbog vila?... Jer

ja sam ih video...” reče Miloš.
„Znam, pričao si mi... Ona je plašljivica! smeje se Jelica. „Veruje ona u

sve to, ali se toga plaši!” Zatim se iznenada okrenu ka Milošu i reče: „Ne
plašiš se valjda ti vampira?”

Dečaku prolete kroz glavu sve ono što je video i doži veo, pa zatečen,
izbečen i neuverljivo odbrusi:

„Ne! Naravno da ne!”
Jelica prsnu u smeh, a Miloš pocrvene od stida što ga je prokljuvila.
„Ne plaši se, valjda znaš da vampiri haraju samo po svom selu i nikad ne
zalaze u tuđa!” kroz smeh će Jelica.
„Ma, znam, znam... Ne plašim ih se ja!” sad će uverljivije Miloš. „Šta
sam ja sve doživeo! ”
Čim su Miloš i Jelica otkrili zajedničku ljubav prema šumi, neminovno su
se dotakli priče o vilama, lesnicima i o drugim skrivalicama. Jelica je odmah
poverovala u Miloševu priču i svaku reč je upijala širom otvorenih očiju. I
nije joj bilo dovoljno da ih čuje jednom, skoro svaki put kada bi tumarali
šumama, ona ga je terala da joj iznova priča njegove dogodovštine sa Divljim
lovom, vilama, lesnikom, čudovišnom zmijom... Vreme bi im proletelo u
pričama o tom drugom skrovitom svetu koji ih je opčinjavao, a posebno

Jelicu, koja je nekad glumila da je vila, pa je poskakivala oko potoka i
zadirkivala Miloša. I uvek bi se priča završila njenim rečima:

„Šta bih dala da vidim vilu! ” A Miloš bi joj se tajanstveno osmehivao jer
su njegove oči imale priliku da se naslađuju njihovom pojavom, a duša
njihovom čistotom.

Tako im je i sad vreme proletelo, jer je sunce već zalazilo iza Golije kada
su pregazili reku Rašku, čije vode leti znatno opadnu, pa ju je lako pregaziti.
Zatim se jednom kozjom stazom uputiše uzbrdo preko Babačura, ostavljajući
sa leve strane ozloglašenu Vragoliju, a oni okrenuše ka jugozapadu preko
šumovitog prevoja do Vračevca.

„Je li Vračevac dobio ime po tvojoj tetki, Jelice?"‚ upita je Miloš.
„Ha-ha! Nije! Ne po njoj već po tom mađioniku Prosforu Sugubu, tako
kaže moja tetka. Mada ona već četrdeset leta onde živi.”
„Zar u planini?”
„Kao mlada je počela da se bavi vračalijama, a kaže da je sve naučila od
tog mađionika kome je spasla život kada su ga nanjušili lovački psi moga
oca” priča zaneseno Jelica. „Onda joj je on preneo sve svoje znanje... Celog
života je lutala zemljom i uvek je samo pomagala ljudima. Tek se prošlog
leta skrasila u svojoj brvnari... A nikad nikome skrivila Nije...” Miloš
najednom oseti žal u njenom glasu. Jelica se onda trže setivši se nečega.
„Zaboravih da ti kažem da je slepa, pa se nemoj začuđavati, bilo bi joj
neprijatno.”
„Slepa? Celog života?”
„Ma, ne, blesane!” smeje se Jelica. „Prošlog leta je uhvatio sudija iz
Pazarišta, pa je osudio na vešanje zbog vradžbi... Ni sama ne zna kako, ali
nije skončala na užetu, samo je izgubila svest. Otac kaže da su pogrešno
izmerili dužinu konopca. Veli, dužina zavisi od težine. No, kada su je skinuli i
bacili u jarugu nisu je odmah pokopali jer sy sutradan vešali neke
razbojnike... Onda su joj vrane iskopale oči misleći da je mrtva. Kaže da se
ne ljuti na vrane, jer da ne beše njih, živu bi je zakopali.”
„Auu!” neskriveno se začudi Miloš.
„Da... I glava joj je iskrivljena u stranu, valjda zbog omče, kako ona
kaže.”
Tada u daljini, skrivenu među drvećem ugledaše jednu omanju brvnaru
zidova prekrivenu lozom divljeg bršljena. Iz odžaka se dizao tanak stub dima.

Da ne beše Jelice, on bi mogao da prođe pored nje a da je ne primeti koliko
se stapala sa šumom. Miloš zadivljeno gledaše u zelenu kućicu koja je bila
skrivena iza debelog sloja loze.

Kad Ždralin zanjišta i protrese glavom osećajući tuđe prisustvo, daščana
vrata se uz škripu otvoriše i jedna izobličena prilika se pojavi. Miloš spazi da
joj nije samo glava iskrivljena na desnu stranu, već joj je i celo desno rame
spušteno. Bila je obučena u staru haljinu po kojoj se videlo da je nekad bila
otmenija, a sad izbledela i pocepana.

„Ko to ide u predvečerje po Vračevcu?” viknu baba preteći. „Ne znaš li
šta te vreba iz mraka, vragoduše... Il’ si i sam goroduh?”

„Ooo, tetka Vijorika! To sam ja - tvoja Jelica!"‚ viknu devojčica. „I
dovodim ti nekog u goste! ”

„Oho-ho! ” staračko lice se razvuče u osmeh. „Drago moje dete!... Pa, zar
se u ovo doba po planini hodi? Nisam li te učila da se kloniš šume kada zađe
sunce?”

„Stigli bismo ranije, ali zadržasmo se usput!” Jelica zaustavlja konja i
skokom sjaha sa njega. Miloš još sedi na Ždralinu i opčinjeno gleda u
Vijoriku.

Čim je čuo njeno ime, setio se nje. Ali, ovakvu je ne bi prepoznao. Prošla
je kroz strašna iskušenja i jedva živu glavu izvukla. Preko oba oka imala je
staru, prljavu i sivu krpu koja se parala, pa je u trakama i koncima visila joj
preko pola lica. Pod sedom, umršenom i raščupanom kosom, lice dubokih
bora koje behu kao ožiljci teškog života i preživljenih strahota. U osmehu
bezubih vilica vide se polomljeni zubi od batina koje je dobila dok je
tamnovala.

„Znam ja zašto ste se zadržali!” smeje se Vijorika. „Moraš ti da zaviruješ
u svaku rupu i u svaki panj! ”

Uto, Vijoriki prilazi Vilan mašući repom i njuškajući joj dugu haljinu.
Kad zacvile, baba se prenu, pa re polako sagnu tražeći ga rukama.

„Šta je sad ovo?"‚ začuđeno će ona. „Otkad imaš psa, Jelice?”
„Nije moj, tetka...”
„Je li me moje ruke varaju... il’ je ovo silvan?”
„Jeste, veliki silvan, zove se Vilan"‚ reče Miloš. „I moj je nerazdvojni
prijatelj.”
Baba načulji uši kad ču Milošev zvonak glas. Prože je tiha drhtavica.

„Hajde, Miloše, sjaši"‚ reče mu Jelica.
„Miloš se zoveš, je li?” upita baba iskrivljene glave. „Sigurno si milošljiv
svojoj mati i ocu.”
„Nema on ni oca ni mati, tetka"‚ reče Jelica. „Strika Altoman ga je doveo
sa carskog dvora.. ” prošaputa značajno Jelica, a baba podiže obrve iznad
zavoja i nabora čelo.
„Je li tako?"‚ zamišljeno izusti Vijorika. „Priđi, sinko.”
Pa baba ispruži ruke da opipa Miloša. On ćutke stade pred nju i pusti je
da drhtavim rukama pređe preko njegovog lica. Prsti kao da joj se setiše
njegovih crta lica, a babi zadrhta donja vilica.
„To sam ja, baba... Miloš koga si iscelila pre više leta"‚ reče naposletku
Miloš, a Vijorika naglo povuče ruke sebi kao opečena.
Okrenu se, pa ih oboje stade gurati ka svojoj kolibi.
„Hajdete, deco, brzo unutra... Nije trebalo da dolazite, gde vam je
pamet"‚ reče ona požurkujući ih. „Ništa ne govorite, ulazite.”
Njih dvoje zbunjeno uđoše u polumračnu brvnaru, a Vilan osta napolju sa
Ždralinom. Miloša zapahnu jak miris vlažne trave i zemlje. U malom ognjištu
nasred kolibe gorucka vatra, koja čkilji i pucketa. Senke igraju po drvenim
zidovima kao dusi u kolu. Pokraj ognjišta, slamarica prekrivena otrcanom
ponjavom, u uglu stari sto natrpan drvenim zdelama sa ostacima hrane,
činijama nekakve tečnosti, prosutim travama i koječega što samo Vijorika
zna. Nasuprot vrata, mali prozor sa zatvorenim kapcima nad kojim visi veza
belog luka, svežanj pelina, na crveni konac nanizano trnje crnog gloga... Isto
vide i nad ulaznim vratima kada se okrenuo. A u uglu stara sekira naslonjena
na zid, a na zemljanom podu pored nje, nekoliko glogovih kolaca. U širokom
krugu oko ognjišta i slamarice ispisan krug belim krečnjakom. Milošu ne
promače da Vijorika ovde živi u stalnom strahu od nečega.
„Beli luk ti u oči, sinko Miloše” promrmlja Vijorika diveći mu se, ali da
ga ne urekne. „Lep si stasao sigurno, hvala bogu... Prkosiš strašnim silama
jer si u zagrljaju moćnika... Nađite negde mesto unutar kruga i sedite, deco.”
Jelica se iskrevelji Milošu podsmevajući se tetki, a on samo podiže obrve
u čudu. Slepa baba, već naviknuta na raspored u kolibi, brzo se i lako
kretala, pa sede na svoj tronožac kraj ognjišta. Ispruži desnu ruku prema
plamenu, da odmeri gori li vatra dovoljno ili da je naloži. Deca uzeše neke
loše sklapane hoklice, pa sedoše kraj vatre unutar začaranog kruga.

„Nesmotreno je od tebe bilo, Jelice dete...” započe baba, „da dolaziš
'vamo u ovo nedoba.”

Kad Jelica zinu da nešto kaže, Vijorika je prekide: „Niste li čuli šta se
događa u Pazarištu? A vi prođoste kao lakoumni pored Vragolije.”

Miloš netremice gleda kako u Vijoriki neprirodno nakriva glava, rame
spušteno, pa prosto ne može da prepozna onu ženu koja ga je svojevremeno
lečila.

„Kako su vas Ugrin i Ružica pustili, crni oni?”
„Vampir ko vampir, tetka"‚ pomalo zajedljivo će Jelica. Što bi on kod
nas?”
„Pusti ti to, dete moje” oštro će Vijorika. „Čudna je njegova sorta kad je
on u Pazarište došao iz Jeleča, a kažu da je pre toga bio u Zlostupu...”
„Ma, što bi bio isti, tetka?” uverava je Jelica. „Svugde ti je vampira..
„Kad je započela otimačina dece u Pazarištu, prestala je u Jeleču” odvrati
joj Vijorika. „A kada je počela u Jeleču, prestala je u Zlostupu... To je isti
štrigo.”
„Ti si mi uvek govorila da vampir opseda samo svoje selo..” uozbilji se
sad Jelica, a Miloš primeti senku straha na njenom licu.
„Tako je... bar dosad bilo"‚ sleže baba levim ramenom. „Ne znam kakvo
je sad ovo čudo, otkud se iznedrilo... Ali sad ste bezbedni, ovde kod mene.”
„Zna li...” pa stiša još više glas Jelica, „zna li Prosfor Sugub nešto o
njemu?”
Baba za tren okleva pred Milošem, pa kad se seti ko je on i šta je čula o
njemu, ona se opusti i jezik joj se razveza.
„Ni on niti iko drugi zna išta o njemu... Kao da je tuđinac. Čujem da su
ljudi u Pazarištu preplašeni, noću ne izlaze, zamandalili su svoju čeljad... pa
ipak, nejač netragom nestaje.”
„Opet si bila u Pazarištu?” začudi se Jelica. „Znaš li da se tamo ne smeš
vraćati?”
„Znam, znam... Nisam nogom tamo kročila, negoli žene otud dolaze meni.
Dovode mi čeljad da ih lečim od sugreba i uroka, pa mi pričaju
„Od sugreba? Je li to neka bolež kao onomad u meni?” upita je Miloš.
„He-he, sinko moj, kamo sreće da si imao sugreb"‚ odmahuje nakrivom
glavom Vijorika. „U tebi je urok bio mnogo gori, naopake šumirol htedoše da
ti sudbu izmene...”

„Sugreb je blaži urok, to ti je kad neko stane na mesto koje su pas, mačka
ili lisica razgrebali zemlju, pa se jadnik okrastavi” ponosno će Jelica,
pokazujući šta je naučila od svoje tetke.

„No, Miloše sinko, otkud ti u Obilovu?" upita ga Vijorika.
„Altoman me je tamo sklonio na nagovor carice” tugaljivo će Miloš.
„Vele da je opasno da ostanem na dvoru... Kijaran, brat kapetana Palmana,
pokušao je da me ubije... Sad sam sa Vukanom u Obilovu.”
„Ah, vitez Vukan!” seti ga se Vijorika. „Tvoj verni čuvar... Sećam ga se,
hteo je onomad da zadavi bivšu kraljicu Mariju zbog tebe... He-he.. ” a zatim
se uozbilji, pa reče: „Ne znam ti sudbinu, sinko... osim da je zmajevita i da
su svi bili posvećeni tvom blagostanju. Čak i pokojni car. Tako mi je pričala
njegova mati Teodora... Hm, dobra, ali napaćena žena, ogrezla u krvi
krivicom drugih... Savest ju je morila, prekorevala je sebe, a žrtvovala svoju
dušu zarad svoga sina... Jednom davno me je molila da joj olakšam toliku
grižu savesti, da je uputim kako da nosi teret greha... U njen carski pečatnik
urezala sam reči Ko ga nosi, pomozi mu Bog i bacila neke vradžbine, ali
ništa nije moglo umilostiviti njenu savest... Zato je prigrlila smrt... Upamtite,
deco moja, nisu najstrašniji gresi koje Bog ne oprosti, već oni koje čovek
sebi ne može oprostiti.”
Noć su proveli u brvnari babe Vijorike. Ona se uvukla pod svoju ponjavu
čim se smračilo. Izašla bi napolje, omirisala vazduh i uvek bi rekla: „Miriše
na noć." Zatim bi legla na slamaricu i brzo utonula u san. Iako je želela
Milošu da pravi društvo, jer ovome san nije dolazio na oči, ni Jelica nije
dugo izdržala, već je raširila svoju krparu pored ognjišta, pokrila se svojom
ponjavom i ona zaplivala među snove. I tako je Miloš opet ostao sam. Nije
mu smetalo. Naprotiv, voleo je samoću noći i svet koji se tok tad budio. A
posebno u šumi.
Zato je dečak izašao napolje i seo na obližnje deblo koje je Vijorika sekla
za ogrev. Grane su mu već bile potkresane i na urednoj gomili iza kućice.
Ždralin je bio vezan pokraj Jelicinog konja i dremao, a od Vilana nije bilo mi
traga. Umeo je taj silvan noću da baza kojekuda, prateći razne mirise i
tragove, tražeći nešto što je samo on znao šta. Ali, kad god bi ga Miloš
dozvao, umeo je vrlo brzo da se pojavi. I ove noći, Miloša je tešilo da je
njegov drug negde u blizini.
Bilo je oblačno i mračno. Srebrosjajni mesec je tamna moć krila za

oblakom. Povremeno bi se promolio i svojom avetinjskom svetlošću bi
obasjao krošnje šume. Tek poneki njegov zračak bi se probio do zemlje i
otkrio noćni svet koji ga je okruživao. Usamljeni kreštaji noćnih ptica
odjekivali su šumom. Mali slepi miševi bi proleteli i skoro umakli
Miloševom oštrom oku. Sitna noćna stvorenja bi šuškala u grmlju ili po
suvom lišću kojom je trava uglavnom bila prekrivena. Sve je to Miloš upijao
i pokušavao da razume. Kud se dene ovoliki noćni svet preko dana? Zašto
više vole mrak negoli svetlo?... Zašto on više voli noć no dan?

Pun mesec opet se promoli između oblaka, a njegov paučinast zrak pade
na Miloša. Začu on šušanj pored sebe. Kad pogleda, ima šta da vidi: na
nepuna dva metra od njega sedi jedno malo stvorenje nalik patuljku, zagledan
u mesec i klati svojim nogama. Pravi se da ne vidi Miloša. Dečak obuzda
svoju iznenađenost i bez reči okrenu glavu kao ovaj zagledajući se u mesec.
Ali u njemu treperi uzbuđenost. Gleda nagore, ali ne vidi mesec. Kada opet
pogleda stvora, ovaj je bio sad njemu bliži. Ili se Milošu to pričinilo. I dalje
patuljak klati svojim nožicama zagledan uvis. Opet Miloš stade gledati ispred
sebe, ali sad već razmišlja šta mu valja činiti. Stvor nije delovao opasno. Bio
je obučen u nekakav tamni kaputić, sa čizmama na nogama i smešnom
kapicom sa percem na vrhu. Imao je neskladno velike, klempave uši i nos.
Usta je stalno pućio. U krilu je držao poveću vreću.

Miloš ga opet pogleda, a ovaj mu se još više približio. Sad mu je bio
skoro nadohvat ruke.

„Znaš, to je zmajev mesec"‚ reče ovaj pomalo smešnim, piskavim glasom,
pući usta, ali i dalje zuri u nebo.

„Zmajev?” jedva izusti Miloš, netremice gledajući u njega.
„Zmajev, blesane... To je vreme koje proteče između dva uzastopna
prolaska mesečeva kroz isti čvor.”
„A-ha...”
„Tada zmajevi najčešće pohode žene"‚ zakikota se stvor.
Tajac. Miloš opet zaneme od čuda i pogleda u mesec. Ubrzano je disao.
Najradije bi skočio u stranu, ali mu se noge oduzeše. Kad pogleda opet u
njega, ovaj je već sedeo skoro tik uz njega. Miloš još više razrogači oči.
Proguta knedlu i promuklo reče:
„Jesi li ti patuljak?”
„Ha-ha! Ne, blesane... Ja sam... mađionik!” ponosno on istače. „Mada su

nam patuljci dalji rod, što jes’ jest... Ali su gluplji... i ružniji... i blesaviji...
hm, ali vredniji” sleže on ramenima.

„Ti si Prosfor Sugub” seti se Miloš i mahinalno pokaza prstom na njega.
„A ti si Miloš"‚ reče mađionik uz isti gest.
„Kako znaš?”
„Čuo sam vas unutra.”
„Kako? Kroz zid?”
„Ma, bio sam i ja unutra sa vama, blesane.”
„Unutra? Nismo te videli.”
„Kakav bih ja bio mađionik kada bi me iko mogao videti! Ha-ha!”
„Kaže Jelica da se baviš mađijama i da si podučavao Vijoriku.”
Ovaj napući usta i samo klimnu glavom, opet zagledan u mesec. Miloš bi
ga još svašta pitao, ali vidi da ovaj oćuta, pa i on podiže pogled na mesec.
Razmišlja šta bi ga preče pitao, kad oseti neko blago čupkanje za košulju.
Spusti brzo pogled i ugleda Suguba kako mu je rasparao košulju i vuče jedan
konac. On zinu u čudu, ali mađionik hitro otkinu končić i onako sedeći stade
da se udaljava od Miloša kikoćući se. Vuče zadnjicu po deblu i skuplja
končić, zatim otvori svoju vreću i stade preturati po njoj.
„Što si to uradio...?” začudi se Miloš uhvativši se za deo rasparane
košulje.
Mađionik pretura po svojoj vreći dok ne izvadi jedno šilo oko kojeg
obmota končić.
„He-he! Sad si moj! pobedonosno će on.
„I šta...?” čudi mu se Miloš.
„Kako šta? Sad mogu da bacim čini na tebe!... Mogu da učinim da se
valjaš po travi kao prase, da poblesaviš, mogu da učinim da se zatraviš u
Jelicu..” a onda se namršti i dodade: „Mogu očas i da te ubijem! ”
„Zašto bi to uradio? Nisam ti ništa skrivio"‚ upita ga Miloš.
„A što moraš da mi nešto skriviš?” skupi veđe Prosfor Sugub. „Mi,
mađionici, volimo da napakostimo ljudima!” Kada to reče, stade da vezuje
končić oko šila. „Dovoljno je da te bocnem i... nema te.”
„Nećeš ti to uraditi” samouvereno će Miloš i zatitra mu osmeh na licu.
„Neću? Neću?!... A što ne bih, blesane?”
„Zato što bi te moj silvan rastrgao” klimnu glavom Miloš pokazujući na
Vilana, koji se prišunjao mađioniku iza leđa i nadvio se nad njim.

Prosfor Sugub polako i strašljivo okrenu glavu i izbeči se ugledavši
veliku čupavu glavu i čeljusti koje se lagano otvaraju i zatvaraju disanjem.
Oštri očnjaci mu zloslutno svetle na mesečini.

„Uf.. ” samo izusti Sugub i proguta knedlu.
„Ne pomeraj se naglovito"‚ reče mu Miloš pa polako priđe mađioniku i
sede kraj njega.
„Neću, neću..."‚ promuklo će ovaj. „Znaš, ja volim kerove... iako oni ne
vole mene.”
„Baš me čudi"‚ reče Miloš, pa oprezno ispruži svoju ruku. „Vrati mi taj
končić... i pazi da me ne bocneš.”
„Da, da... samo sam se šegačio... He-he... Ne bih ti ništa nažao učinio...
Nisam ja zao.”
Mađionik skinu končić i utrapi ga Milošu. On se udalji od Suguba.
„Možeš li da ga skloniš?”
„Zašto?”
„Duva u mene... vruće mi je"‚ reče ovaj brišući znoj od straha.
„Ne obraćaj pažnju na njega, skloniće se sam.”
„Hm, neće biti lako...”
„Mislio sam da se vi mađionici ne ukazujete ljudima"‚ reče Miloš
opušteno, sad kad mu je tu silvan. „Bar tako Jelica kaže... Nikad te nije
videla.”
„Da, tako je..."‚ reče Sugub pa nepoverljivo poglednuje silvana
krajičkom oka preko ramena. „Izbegavam je, jer bih došao u iskušenje da
bacim neke čini na nju... a ona je dobro dete, brine o svojoj tetki.”
„A što si došao meni?"‚ upita ga Miloš, pa kad vide da se mađionik i
dalje ustručava zbog silvana, on ga pozva da mu dođe sa druge strane. Vilan
se odmah odobrovolji i mašući repom mu dotrča. Sugub vidno odahnu i malo
se zaljulja jer mu je pozlilo.
„Ah... da... ovaj..."‚ pokušava da se sabere. „Video sam ti konja...
Prepoznah u njemu vilinsko poreklo, pa velim, ne može bilo koji blesan da
jaše takav soj... Sigurno je vredan mog poznanstva.”
„Hvala... mada me brine to tvoje šilo...”
„A, imam ja... svašta!” pohvali se Sugub, pa stade preturati po svojoj
vreći, vaditi i slagati pored sebe. „Tu mi je crna vuna... sede vlasi... He-he...
To sam iščupao Vijoriki dok je spavala, nije ni osetila... imam... gde su mi

odsečeni nokti? Gde su?... Ah, evo ih... Uplaših se da sam ih izgubio.. I očas
sastavim urok ili mađiju, bocnem žrtvu i gotovo!"

„Možeš li to sad da skloniš?”
„Da, dobro..."‚ vrati on sve u vreću, stegnu je i spusti kraj sebe.
Opusti se i mađionik videvši da silvan ne mrda od Miloša, pa glasno
uzdahnu:
„Kakva noć!”
„Daa...”
„A što ti ne spavaš, deca bi trebalo da spavaju?” zagleda se u njega
Sugub.
„Ne spava mi se.”
Miloš primeti kako ga mađionik zagleda, ali ne rečo mu ništa. A kako to
potraja, posta mu neprijatno, Miloš mu odbrusi pomalo ljutito:
„Što me tako gledaš? Spremaš li mi neku pakost?” „Ne, ne, ne...” brže-
bolje će on odmahujući rukom, pa skrenu pogled.
Nakon kratkog tajca, opet će:
„Ti si zmajevit.”
Miloš se uzvrpolji.
„Kako znaš?”
„Kako ne bih znao, blesane?” dunu kroz nos podsmešljivo. „Vidi ti se na
licu... osećam to u tebi... A i ne bi mogao da jašeš konja onakve pasmine!”
Miloš oćuta, naučio je da se ne razmeće svojim poreklom. Suviše je
opasno.
„Daj mi pramen tvoje kose” iznenada će ovaj.
„Šta će ti?” trže se Miloš, pa se malo skloni od njega.
„Ne boj se, blesane!” kroz smeh će ovaj. „Neću ti ništa, samo da malo
provirim u tebe.”
„Da proviriš? Bolje nemoj.”
„Zar ne želiš više da saznaš o sebi?”
„Kako znam da nećeš...?”
„Dajem ti svoju reč"‚ svečano će Sugub.
„Ne deluješ mi kao neko ko drži do svoje reči.”
„Pa, i to je istina... Priznajem... Najslađe mi je kad nekoga pređem... He-
he... Ali ovaj put neću... dajem ti reč!”
„Opet ti.”

„Evo, uzmi moju vreću... ona mi je najvažnije što imam... Uzmi je! ” pa je
nudi Milošu.

Miloš se zagleda u njega. Oduvek je želeo da zna više o sebi, o svom
poreklu. Ali ga strah od mađionika. Ipak, radoznalost u njemu prevlada i uze
mu je.

„Ako imaš nožić, odseci mali čuperak... Hajde... Šta me gledaš? Ne boj
se... Tako... Eto... Daj mi ga” pa ga stade prevrtati po rukama, motati po
prstima, zagledati ga. Naposletku zažmuri i progovori: „Uuu... jesi zmajevit...
Nisi od vile i čoveka... Ne, ne... Niti ti je mati rusalka... Budi srećan zbog
toga, bio bi nesrećan celog života... Da, da... Ti si od zmaja i žene, blesane...
Uf, uf... Opakog nekog zmaja... Uf, uf... Tebe je i vila zadojila!... Ha-ha!...
Pa, tvoj je zaštitnik moćni Volos! Zato si noćni stvor!”

„Volos?”
„Velika meeečka!” krevelji se mađionik, pa se uozbilji i pruži mu pramen
kose. „Na... vraćam ti je, blesane... Daj mi moju vreću...”
„Volos, kažeš?"‚ zamisli se Miloš. „Nisam čuo mnogo o njemu... On je od
starih bogova, nije li?”
„Jest’ vala... Sad ih vaši zovu anđelima, svecima... kako god, ne znam
više ni ja... Među bogovima se vodi borba kao među ljudima. Jedni
potčinjavaju druge, menjaju im imena... Oni koji se ne pokore jačem, padaju
u zaborav, jer ostaju bez ljudskih duša... Ali Volos uvek ostaje Volos ma
kako ga sad zvali, zar ne?”
„Je li?” začudi se Miloš.
„A što ne bi?” pita ga mađionik. „Ti si Miloš... Ja mogu da te zovem
Blesan... Vijorika može da te zove Klipan... A Jelica može da te zove
Glupan... A ko si ti?”
„Miloš.”
„Tako je...” širi ruke Sugub u odobravanju. „Ali si za nas ovo ostalo...
He-he.”
„Meni je sve to mnogo nejasno... A ko je... Volos?”
„Volos je bog tame, bog donjeg sveta... pojavljuje se u obliku velike
mečke na zemlji, a na nebu kao... mesec” reče on i pokaza rukom na
srebrnasti disk koji se promalja kroz oblake. „On je bog stada i planine, reke
i polja...”
„I on mi je zaštitnik, kažeš?”

„Imaš njegovu snagu, voliš noć, sigurno ti smeta sunce” a Miloš na to
samo klima glavom. „Eto vidiš... znam ja sve!... Jednom kad budeš došao,
odvešću te na Dobri dub.”

„Šta ima tamo?”
„Ah, šta nema!"‚ odmahnu rukom mađionik. „Tamo se okupljaju vile,
lesnici, pa igraju uz muziku oko tog starog hrasta... Iz prikrajka ih gledaju
stuhaći koje mami takva veselja... Pa i mi, mađionici, volimo malo da
zaigramo, ali sa razdaljine.”
„Niste tamo dobrodošli?”
„Gledaju nas popreko... mada... He-he... volimo da ih bocnemo našim
šilom!”
„A vi, mađionici, međusobno...?”
„Taman posla!” namršti se Prosfor Sugub. „Ko bi s njima mogao
prijateljovati! Svi do jednog su uobraženci! Sve znaju najbolje, a ne bi umeli
ni vola da ubodu šilom! I stalno izmišljaju kobajagi nove uroke, a ne znaju...
ništa!”
„A ti nisi takav?"‚ smeška se Miloš.
„Naravno da nisam! Oni mi zavide jer sam najbolji i što imam šilo za
svaki urok... Hoćeš da ti pokažem?‚" pa se lati svoje vreće, ali Miloš
odmahuje rukom. „Nema uroka koji ne mogu da bacim na čoveka, a najviše
volim na lesnike, te smrdelje... He-he!... Odavno sam ovladao starim rynama,
jezicima davno izumrlim, tajnim šiframa koje koriste čarobnjaci, a znam i
grčki i latinski!”
„Grčki i latinski?” iznenadi se Miloš. „Otkud to?”
„Kako otkud?‚" začudi se Sugub. „Ne možeš ovladati Mađijavanjem ako
ne znaš te jezike! Tako se prenosi veština, u ako hoćeš neku tajnu za sebe
sačuvati... onda pišeš u šiframa‚" šapnu on, a onda opet uzviknu: „A nema te
šifre koju ja ne znam! Rekoh ti, proputovao sam mnoge zemlje u potrazi za
znanjem, u potrazi za jednom... knjigom‚" pa kad to reče zamisli se.
„Kakvom knjigom?”
„Kakvom? Ha! Vrlo nesvakidašnjom!‚" uzdahnu sa setom mađionik. „Da
mi hoće samo pasti u šake...‚" promrmlja ovaj. „Ali, ionako, ja sam najveći
čarobnjak!”
„Vidim da si skromnik‚" zaključi podsmešljivo Miloš. „Mađionik se
ponosi svojim veštinama!‚" reče ljutito Sugub.

Zatim, skoči na noge i protegnu se.
„Neću da gubim više vreme sa tobom, blesane” reče zevajući. „Ostaj mi
dobro i zdravo... Obećao sam Vijoriki da ću joj ubrati peruniku i broć.. ” pa
mahnu Milošu i krenu
„Zašta to služi?” radoznao je Miloš. „Za neke uroke?”
„Ma, ne, blesane‚" smeje se ovaj. „Broć je za kostobolju, a perunika za
gušobolju
„Zar po ovom mraku"‚ čudi se Miloš.
„He-he... ti si u mraku, blesane, ja nisam! ” i nesta u noći.

Glava jedanaesta
- Leto 1356.

„Pouzdan kao kratak štap u dubokoj vodi.”

Carskim dvorom u Skoplju suvereno je vladao Vojislav Vojinović, držeći u
rukama sve konce upravne vlasti. Mudro je podmetao svoje odluke
kralju Urošu, dovodeći ih do istih zaključaka. Ionako već neodlučan i
kolebljiv, Uroš je rado preneo na Vojislava upravljanje carstvom i od njega je
tražio savet i pomoć u svemu. Istisnuvši sve one koji mu mogu ugroziti
povlašćeni položaj, a pre svega Vukašina Mrnjavčevića, koji je gajio iste
aspiracije prema Urošu, i Lazara Hrebeljanovića, koji se isprva nije snašao u
novoj ulozi, a nije se odmah približio Urošu i ostao stavilac, Vojislavu je i
sama situacija u carstvu veoma išla na ruku. Carica Jelena se povukla u Ser,
pa iako se zamonašila, suvereno je vladala tim gradom koji je pripadao
vojvodi Vojihni i njegovom zetu Uglješi Mrnjavčeviću, zapovedniku gradskog
garnizona. Vojihna je isprva primio caricu verujući da će se ona zaista povući
u osamu manastirskih zidina, ali na njegov veliki užas, ona je odmah preuzela
vlast.

Druga srećna okolnost po Vojislava je bio Simeun, koji je istakao svoje
pravo na carsku krunu i pretio silom ukoliko mu se ne izađe u susret. Po
svemu je Vojislav ličio na svog oca, pokojnog Vojina. Uvek se okretao kako
vetar duva: za vreme vladavine kralja Milutina, videvši da se ne može probiti
do njegove bliže okoline, Vojin se na vreme priklonio budućem kralju

Stefanu. Čim je primetio da se Stefanova vlast klati, desetak godina kasnije,
odmah je prišao njegovom sinu Dušanu. Tako je i sad Vojislav to činio sa
velikim uspehom.

Činilo se da sve ide Vojislavu na ruku. Iz dana u dan, imao je sve veću
moć nad kraljem Urošem i ništa nije moglo da se na dvoru desi bez njegovog
znanja. Tako je početkom leta držao Vukašina Mrnjavčevića da čeka
nekoliko dana na prijem kod kralja, da bi se ovome na kraju smučilo da čeka
i otišao je. Ovaj nije znao da Vojislav nije ni obavestio Uroša da je došao
važnim poslom kod njega. Za to vreme, Vojislav je savetovao kralja Uroša...

„Nisam li ti govorio, kralju..” likuje Vojislav zbog najnovijih vesti koje je
donela Jerina, Preljubova udovica kada je prebegla sa decom na dvor u
Skoplju. „'Gde zlo zamrkne, tu i osvane’, ne kaže uzalud naš narod! Siniša se
okomio na Preljubovu Tesaliju, ali ga je Nićifor Orsini preduhitrio i zauzeo
je, a sad ga je i proterao iz njegovog južnog Epira! Kažu da je Siniša bežao
ko bez glave, sve zajedno sa svojom majkom Marijom!”

„Da, ali kažu da je lako zauzeo grad Kostur i sad se proglasio za cara i
traži vlast nad svim srpskim zemljama” odvrati Uroš.

„Ne može nam on ništa, kralju” uverava ga Vojislav. „Ni to što mu
pomaže Jovan Asen, sve mu je uzalud. Nećo niko drugi stati uz njega, a
preprečili su mu se vojvoda Hlapen iz Vodena i Bera, i Branko Mladenović iz
Ohrida, oni cy ostali verni carskoj kruni... Uskoro Siniša neće imati kud, jer
se nalazi između čekića i nakovnja.”

„Ne znam, Vojislave"‚ odmahuje glavom Uroš. „Šta je spopalo ove ljude?
Svi behu odani mome ocu, zašto ne mogu i meni?”

„Ja sam tu da ti pomognem, kralju” uverava ga Vojislav. „Savetom i
delom, a ti si još mlad. Ali već donosiš mudre odluke. Eto, ni ja se ne bih
setio da Preljubovoj udovici Jerini vratim Preljubovu dedovinu oko Crne
reke i Mariova. A ti si to odmah učinio...”

„Nisi li mi ti to predložio?” začudi se Uroš.
„Ja? Ne!” izričito odmahuje rukom Vojislav. „Samo sam te pitao da li je
Preljub imao zemlje na severu... Ništa više.”
„Ipak...” dvoumi se Uroš. „Čini se da je Jerina očekivala da pošaljem
vojsku i potisnem Nićifora iz Tesalije.”
„Mudro je što nisi, kralju” hrabri ga Vojislav. „Kud da sad razvlačimo
naše snage kada nas Siniša vreba kao kobac.”

„I ja tako mislim... U pravu si kad kažeš da bismo se opda sukobili i sa
njim posle Nićifora.”

„Tako je, neka Siniša sam izađe na kraj sa tim trovačem, ionako je to
njegova despotovina. Zašto bi ti proterivao Nićifora iz Epira i pomagao Siniši
kad ti on uzvraća na ovako pogan način? Da se proglasi za cara! Nečuveno!”
Uto, u prestonu salu ulazi stražar i sa vrata najavljuje dolazak glasnika carice
Jelene iz Sepa. Vojislav i Uroš se samo nemo zgledaše, iznenađeni njegovim
neočekivanim dolaskom. I jedan i drugi su uvek sa strepnjom dočekivali
njene poruke, ne znajući nikad šta će novo carica tražiti od njih. Iako je
vladala Serom, umela je sinu da zanoveta ili da ga kudi. I sad obojicu obuze
ista nelagodnost.

U salu uđe čovek koji nimalo ne liči na vojnika ili glasnika. Imao je dugu
bradu, bio obučen u prljavo lovačko odelo, sa kratkim bodežom za pojasom i
malom vezenom torbicom o ramenu. Hodao je nečujno u mekim kožnim
čizmama Visokog i krupnog stasa više je ličio na uhodu ili pritajenog ubicu
kakvi vrebaju u mračnim hodnicima.

Ali čovek im se pokloni i bez reči izvadi pismo koje je nosilo caričin
pečat na vosku. Predade ga kralju i osta da stoji pred prestolom, čekajući
dalja naređenja. Dok je Uroš čitao majčino pismo, Vojislav ga je odmeravao
od glave do pete. Zaudarao je na konja, što je značilo da je dugo bio u sedlu,
ali njegovo uspravno držanje beše toliko neobično za inače ponizne glasnike
da Vojislav ne izdrža da ga ne pita:

„Ko si ti? Jer očito je da nisi carski glasnik.”
Čovek ga nezainteresovano pogleda, ali oćuta. To Vojislava umah razljuti.
„Čuješ li šta te pitam? Odgovori!” planu ovaj.
Čovek gleda pravo, ispred sebe, u kralja Uroša i nehajno odgovori:
„Ja odgovaram samo carskoj porodici, gospodaru."
„Sad se nalaziš pred članom te carske porodice” reče Vojislav i priđe mu
korak bliže, spreman da pozove stražu „Zato, odgovori.”
Uroš pročita pismo, spusti ga u krilo i pogleda čoveka.
„Kaži ko si i šta si” reče mu kralj.
„Ja sam caričin lični... glasnik, kralju"‚ odgovori ovaj „Moje ime je
Kumra.”
„Treba li da ti dam odmah odgovor za moju majku, Kumra?"‚ upita ga
Uroš.

„Ne, kralju... Ionako se ne vraćam njoj... Idem dalje"‚ mirno ovaj
odgovara. „Je li to sve, kralju?”

Promućurni Vojislav zapazi njegovu torbicu, pa plašeći se opet neke
zavere protiv dvora, ili njega samog jer se od carice sve moglo očekivati,
iznenada pruži ruku da ga dohvati, ali čovek ga uhvati desnom rukom, a levu
položi na svoj bodež.

Vojislav i kralj se izbečiše u čudu zbog tako ispoljene drskosti i
spremnosti da se potegne nož, pa zanemeše na tren.

„Ja moram svojim životom da čuvam poruke svoje carice, gospodaru”
staloženim glasom će Kumra Vojislavu.

Vojislav i Uroš se zgledaju, ali Vojislav ne pušta torbicu, niti čovek
njegovu ruku.

„Ovo je izdaja” procedi kroz zube Vojislav. „Ti meni da pretiš...?”
„Ne pretim, gospodaru... Samo upozoravam.”
„Šta to drugo nosiš kad je vredno tvog života?” upita ga Uroš.
No, Kumra opet oćuta. I dalje drži Vojislavljevu ruku.
„Rekao si da odgovaraš samo carskoj porodici” opet će Uroš. „Ja sam
tvoj kralj i sin tvoje gospodarice... Ukaži mi oštovanje ili ću te obesiti o
kulu-kapiju."
Čak se i Vojislav iznenadi zbog ovakvog hrabrog i odlučnog nastupa svog
štićenika, pa pusti čovekovu torbu, a ovaj njemu ruku.
„Šta nosiš u torbici?” upita ga Uroš.
„Samo još jedno pismo, kralju.”
„Za koga?”
Kumra opet oćuta.
„Za koga?” ponovi Uroš ljutito i ustade sa trona.
„Za despoticu Anu” glasno reče ovaj gledajući vojnički ispred sebe.
„Za despoticu Anu?"‚ začudi se Vojislav. „Za ženu despota Jovana
Asena?”
„Zašto bi moja mati njoj slala pisma?"‚ upita Uroš „Ona je žena našeg
neprijatelja.”
„A sudeći po tebi, pismo je vrlo poverljivo"‚ dodaje Vojislav. „Možda bi
ga trebalo pročitati...”
„Samo preko mene mrtvoga"‚ reče Kumra i opet spusti ruku na dršku
svog bodeža.

„Pa, ako baš mora.. ” nehajno će Vojislav i samo što ne pozva stražu, kad
se Uroš umeša.

„Ne, Vojislave... U lojalnost moje mati ne možemo sumnjati”, kralj opet
sede na tron. „Poznajem je dobro... Ona ne preza ni od čega da bi mene
zaštitila. Pusti je, neka se bavi svojim spletkama... Idi, slobodan si, ”i otpusti
Kumru, koji ne sačeka ni tren duže, već se okrenu i krupnim koracima krenu
ka vratima.

Kad je izašao, Vojislav se okrenu Urošu.
„Nadam se da znaš šta činiš, kralju. Možda je trebalo zaviriti u to
pismo.”
„Ne, ne... Ovako je bolje... No, ovo je sad problem” reče Uroš mašući
pismom svoje majke.
„Šta piše?”
„Piše da se moja mati plaši zavere protiv nje u Seru"‚ uzdahnu Uroš.
„Otkud to?” iznenadi se Vojislav. „Vojihna je odan kruni, on ne bi
nikad...”
„Ne spominje ona njega, niti bilo koga po imenu"‚ reče Uroš i predade
mu pismo da se sam uveri o njegovom sadržaju.
„Ali kaže da su njeni ljudi presreli jednog glasnika Matije Kantakuzena
koji je nosio poruku nekome u Seru...”
„Sin zbačenoga Jovana Kantakuzena?” reče Vojislav dok pa brzinu čita
pismo.
„Da, on drži zemlje istočno od Vojihne, graniče se... Po rečima moje mati,
u tom pismu piše da Matija Kantakuzen ne može čekati kraj meseca da dođe,
negoli polazi sa Osmanlijama ranije i da će već sredinom ovog meseca biti
pred Serom i očekuje da... taj neko kome je pismo namenjeno, otvori gradsku
kapiju i pusti ga da zauzme Ser, onako kako Je već ranije dogovoreno... To je
već za koji dan, Vojislave Vojinoviću.”
„Gradom zapoveda Uglješa Mrnjavčević” zamišljeno će Vojislav, pa
pošto uvi pismo, dodade: „E, od njega bih već mogao svašta da očekujem.”
„Zašto tako misliš?"‚ iznenadi se Uroš.
„Kako zašto?"‚ tobože će Vojislav i odmah shvati da može da iskoristi
ovu priliku da još više ocrni braću Mrnjavčević. „Vukašin Mrnjavčević želi
da te što više oslabi, nije li te savetovao da ratuješ sa Sinišom? Obojica
znamo da je to ludost! Uostalom, vidiš da sam bio u pravu, Orsini je to

uradio umesto nas!”
Bilo je primetno koliko se Vukašin trudio da se približi Urošu, šaljući mu

poklone, pisma, nudeći mu savete za sve i svašta. Sve je to Vojislav, kad god
je mogao, presretao i sprečavao da stigne do kralja. Ipak, lakovernom Urošu
je Vukašin bio drag, možda najviše zbog toga što mu je njegov sin Marko bio
prirastao za srce još kad su bili deca. Marko se rodio na dvoru kralja Dušana
i zajedno su rasli, iako je Vukašin u početku bio samo konjušar, a kasnije,
dokazavši se caru, vladao je Prilepom, a njegov brat Uglješa teritorijom oko
Dubrovnika, pa su retko obojica bili na dvoru.

Zbog svega toga, Vojislav je u Vukašinu video najvećeg suparnika i želeo
je da ga što više udalji od kralja. I sam Vukašin je bio svestan toga. Zato se
sve više rasplamsavala njihova borba oko pridobijanja mladoumnog kralja
Uroša.

„Šta ćemo sad?"‚ upita se naglas Uroš. „Ne mogu dopustiti da Ser padne
u ruke Kantakuzena i da moja majka bude proterana...”

„Mogla bi ovde da potraži spas"‚ izlanu se Vojislav, zabrinut da će morati
još da se nosi sa caricom, a ona je bila tvrd orah. Izgubio bi veliki uticaj koji
je imao ni Uroša.

„Ne bih da mi se majka vrati na dvor"‚ prizna Uroš. „Opet će da me kinji
i želeće svime da upravlja.”

„Kao što to radi u Seru” potvrdi Vojislav. „Čujem da Vojihna besni što
stalno poništava njegove odluke i nameće svoju volju... Možda ipak on stoji
iza te zavere sa Romejcima.”

„Vojihna? Ne!"‚ odbija da poveruje Uroš. „Znam da je moja mati osiona i
svojeglava, ali... ali da se Vojihna digne protiv nje? Nikada!”

„Jedno je sigurno, kralju... U pismu se veli da Matija sa vojskom stiže
pred Ser za koji dan. Moraš hitno da pošalješ jedan jak odred u pomoć carici.
Iz pisma se ne vidi koga Matija obaveštava o svom dolasku.”

Uroš oćuta, ali samo klimnu glavom. Obojica nisu želeli da se carica
vrati na dvor. Naravno, svako iz svog razloga. Uroš je želeo sam da vlada, a
Vojislav je hteo da i.ime vlada. Niti su mogli da dopuste da Ser padne u ruke
Matije Kantakuzena.

„Ja sam mislio da je moj otac sklopio primirje sa sultanom Orhanom
dajući mu ruku moje sestre” snuždeno će Uroš. „Zašto bi pogazio reč?”

„Ko će mu ga znati, kralju..” reče Vojislav vraćajući mu pismo. „Sa tim

plemenima se nikad ne zna... Uostalom, otkad razbojnici drže do svoje reči?”
„Ko li je kadar da izda moju majku i preda Ser neprijatelju?" upita Uroš

zagledan u Vojislava.
„Ovo je prilika da to saznamo, kralju"‚ likuje ovaj. „Ne sumnjam da su to

Mrnjavčevići... Ko bi drugi mogao da otvori gradsku kapiju negoli
zapovednik gradskog garnizona?... A to je Uglješa Mrnjavčević.”

„Spremi se, Vojislave Vojinoviću"‚ reče Uroš ustajući. „Opremi hiljadu
jakih oklopnika i strelaca, i kreni da pomogneš mojoj mati... Jaši u tajnosti,
ne govori nikome kuda i zašto ideš, ako hoćeš da uhvatiš zaverenike
nespremne. I saznaj ko stoji iza te zavere, pobogu.”

„Kako ti kažeš, kralju moj!” uzviknu uzbuđeno Vojislav. Ne samo što će
odbiti Matiju i Turke, negoli će baciti na muke sve koji mu budu sumnjivi i
saznaće ko su zaverenici... a onda će ih zgromiti. Jedva je čekao da se
dočepa Uglješe Mrnjavčevića i da ga obesi, a onda će optužiti mu brata
Vukašina za izdaju krune. Niko se ne sme usuditi da ugrozi njegovu vlast na
dvoru i uticaj koji je imao na kralja Uroša.

Zato je, ne gubeći vreme, odmah okupio vojsku i već sutradan, rano
ujutru, krenuo na čelu kolone ka istoku, prema gradu Seru. Jahali su brzo i
bez predaha. Ser je bio na nekoliko dana jahanja i trebalo je stići pre Matije
Kantakuzena i njegovih turskih najamnika.

A kako samo sudbina ume da isplete najneobičnije događaje i da život
ljudi zamrsi u neočekivane čvorove, tako je i ovaj put u susret Vojislavu
Vojinoviću i njegovog jakog odreda oklopnika poslala Vojihnu, koji je iz Sera
krenuo u Skoplje, na dvor, nekim izmišljenim poslom ne bi li se sklonio iz
Sera kada Matija stigne i zauzme grad krajem tog meseca. Dugo je u njemu
tinjao gnev i nezadovoljstvo što carica upravlja njegovim gradom, a on, carev
kesar, bio je primoran da sluša i izvršava njena naređenja, umesto da
suvereno vlada svojom teritorijom. Zato je lako pronašao saveznika u svom
zetu Uglješi Mrnjavčeviću, koga je oženio svojom kćerkom Jefimijom i
pridobio ga za svoje planove.

„Srce me boli što ovo činim protiv carice moga pokojnoga cara"‚ govorio
je iskreno Vojihna Uglješi, „jer sam mu bio veran vojvoda i uz njega vitez
reda Zmaja... ali njegova smrt kao da nam je srušila nebo na naše glave... i
sve se promenilo! Ni slutio nisam da jedan čovek može na svojim ramenima
nositi celo carstvo! Prvo nas zadesi smrt kosingasa Miloša Vojinovića, a onda