Aleksandar Tesic - Koplje svetog Georgija

„Ne znam, prijatelju, odjednom se svi okomiše na mene i stadoše me
ubeđivati kako je najbolje da sklopim savez sa carem Urošem.”

„Valjda ti je trebalo biti sumnjivo čim su ti spomenulv tu Bugarku
Teodoru, sestru one Rogozne"‚ čudi mu se Simeun. „Da su ti ponudili neku
drugu, pa da te razumem, ali... ali sve što dolazi od Rogozne, beži od toga ko
đavo od krsta!” „Nisam očekivao da će me uceniti! ”pravda se Nićifor. „A ko
bi rekao da narod toliko voli moju Mariju.”

„Dosad je trebalo da znaš da sam ja najveći trn u Rogozninom oku i da
sve što čini, čini da bi mene uništila! I zato ne preza ni od čega!” pripito će
Simeun. „Kako si uopšte mogao da pristaneš da predaš svoju Mariju, majku
tvoga sina Manojla, kao taoca Rašanima?”

„Kažem ti, svi su me u to ubeđivali"‚ reče Nićifor, ali prećuta da su u
tome najglasnije bile njegova sestra i majka „Zatvorio sam Mariju, ovde u
Artu, i dok sam ja pregovarao sa Rašanima, neko joj je pomogao da pobegne
i ona brodom otplovi kod svog brata Manojla u Moreju! Kad sam se vratio,
imam šta da vidim!... Žena mi pobegla, u gradu neredi!”

„Pa, ja sam još čuo da ti je žena omiljena među narodom, kako ti nisi...?”
„Obožavaju je kao sveticu!” prekide ga Orsini. „Čak su neke kapele
podigli u njenu čast! ”
„I šta si uradio, crni ti?”
„Šta sam mogao? Smirio sam narod obećavši mu da ću vratiti Mariju! ”
„Je li došla od brata?”
„Jeste, početkom proleća..” snuždio se Orsini.
„Zašto se onda još bune?”
„Znaš kakvi su Arbanasi” reče Orsini dolivajući Simeunu i sebi vino.
„Koriste svaku priliku da ti zabiju nož u leđa.”
„Koliko čujem, u Etoliji je pobuna.”
„Znam, znam.. ”reče Oreini i ušeta se kao zver u kavezu. „Ali veruj mi,
do kraja proleća ću da ih zgazim!” pokazuje mu ovaj pesnicu.
„Čuvaj se Arbanasa, lukavi su i nepošteni, ja ih uopšte ne držim u vojsci!
”
„Kome kažeš! E, da mi je ova pamet bila kada sam upao u Tesaliju posle
Preljubove smrti! ” vajka se Orsini. „Bolje da sam je tebi prepustio nego što
sam jurnuo ko muva bez glave! Ili bar da sam odmah raspustio arbanaške
trupe, nego ne! Zadržao sam ih!”

„To je Preljuba koštalo glave"‚ oprezno govori Simeun da se slučajno ne
izlane zbog vina. „Izdali su ga i smestili mu zasedu

„Znam! A ja glup, pa ne učim na tuđim greškama, nego za svog kapetana
postavim njegovog izdajicu!"‚ širi nemoćno ruke Orsini.

Na to se Simeun pribra i uspravi u stolici ne verujući da je dobro čuo.
Odjednom se uozbilji. Vino mu muti pamet, a on se bori da zadrži razum.

„Čekaj..” podiže ruku Simeun. „Kažeš da si za kapetana uzeo
Preljubovog izdajicu?”

„Da, nekog Arbanasa Kostadina! E sad je mene izdao i pridružio se Petru
Ljoši, vođi pobunjenika u Etoliji! ”

Simeun se uzvrpolji u stolici. Grozničavo razmišlja. Kostadin je bio
uhoda Jovana Asena. Nikako nije očekivao da opet čuje za njega.

„Zašto si ga uzeo za kapetana, Nićifore?"‚ pita ga Simeun.
„Preporučili su mi ga... moji savetnici"‚ reče Orsini.
„I taj Kostadin... sad te je izdao i pridružio se pobunjenicima?"‚ opet će
Simeun, kao da hoće da se uveri da je dobro čuo.
„Da, da! Tako i mi treba kad ne razmišljam svojom glavom! ”
Simeun se zavali u stolicu duboko zamišljen. Da li je i ovo bilo maslo
Jovana Asena? Bila je prevelika slučajnost da čovek koji je došao Preljubu
glave sad bude i Orsinijev kapetan. Ako je Bugarin nešto smerao protiv
Orsinija, zašto mu ništa nije rekao? Da li je odlučio da ponovi taktiku, da
ubije Orsinija, pa da on upadne i zauzme Tesaliju i južni Epir? A da njega,
Simeuna, ostavi na cedilu? Da li je bilo moguće da se njegov dojučerašnji
saveznik okrenuo protiv njega? I zašto bi to učinio? Pitanja su mu budi.pa
sumnju, a nijedan odgovor ih nije mogao rasterati. Kako? Zašto?... Ko?
Simeun se od straha otrezni u momentu i sinu mu odgovor: Tomaida i Ana!
Od smrti cara Dušana njegov brak sa Tomaidom se pretvorio u košmar, a
Ana nikad nije krila svoju naklonost prema sinu Nićiforu. Iako je on
Tomaidom imao troje dece, Jovana, Stefana i Mariju, nikad nije bio srećan sa
njom jer je kod nje osećao jaku uzdržanost A onda mu opet sinu strašna
pomisao: da ga nije njegova Tomaida izdala i dojavila Orsiniju da će ubiti
Preljuba i zauzeti Tesaliju? Kako je inače on uspeo tako brzo da okupi
vojsku i preduhitri ga? Za to je morao na granici već da ima spremne trupe!
Dugo ga je morilo to pitanje: kako ga je tako brzo preduhitrio? I nije mogao
da razume ravnodušnost Jovana Asena što on, Simeun, nije zauzeo Tesaliju.

Sve mu je sad bilo jasnije. Jovan Asen ga je podržavao dok je imao koristi
od njega, a onda se urotio sa Anom i Tomaidom protiv njega. Sada kada se
Jovan Asen uverio da Simeun nikad neće zbaciti Uroša i da ga srpska
vlastela neće podržati, on se potpuno okrenuo Mlečanima.

„Zašto baš Mlečanima?"‚ zapita se u sebi Simeun. „Samo da bi ga
zaštitili od mene i prevrtljivih Orsinijevih. Zašto me Tomaida jednostavno
nije napustila nego je morala da me izda? Mogla je i da me otruje! Orsinijevi
su poznati trovači...” pa nesvesno stade klimati glavom: „Nije smela zbog
moje majke Marije! Možda je i pokušala, ali moja majka dobro pazi šta
jedemo i pijemo... Uostalom, i ona je trovala ljude, pa zna najbolje! ”

Orsini primeti da se Simeun duboko zamislio, pa ne sluteći ništa, reče:
„Šta te mori, prijatelju? Odjednom si pao u brigu! ” Simeun se trže. Tada
je već bio potpuno trezan i trezven. „Znaš, šuro...” nagnu se napred Simeun i
nalakti se na sto. „Među nama dugo vlada netrpeljivost... a bez razloga!
Razmisli malo bolje, nije li tako?... Jeste... Orodili smo se. Tvoja sestra je
udata za mene, čoveče! Majka ti se preudala za Jovana Asena, mog prijatelja
i saveznika. I to se računa!... Zašto ne bismo nas dvojica izgladili
nesporazume i sklopili jak savez?... Šta kažeš, a?”
„Nas trojica... protiv Rašana?” osmehnu se Orsini, pa i on sede preko
puta Simeuna.
„Ko nam se može suprotstaviti?” udari ovaj šakom o sto. „Nejaki Uroš?
Taj odavno ne vlada carstvom... I šta je ostalo od Dušanovog carstva? Svi
smo otkinuli po jedan deo od njega! Ko sad vlada? Vojislav Vojinović!
Prigrabio je sve za sebe. Čujem da Mrnjavčevićima ne dopušta da dođu do
cara Uroša!... A gde je sad Vojislav Vojnović, odgovori mi!’’ zadovoljno
pokazuje rukom na Orsinija iako obojica znaju odgovor.
„Vojislav je krenuo sa vojskom na sever da zaustavi Ugare koji su prešli
Dunav! ” zadovoljno će Orsini. „A teško će ih zaustaviti! A boji se
Dubrovčana jer su priznali vrhovnu ugarsku vlast, pa mu rade iza leđa.”
„Braća Rastislalići iz Braničeva su prvo tražili pomoć od cara Uroša
protiv Vuka Kosače, a on je odbio jer je slabić” nastavi Simeun. „Pa su se
obratili Nikoli Gorjanskom u Mačvi, a ugarski kralj ih je odmah podržao,
jest’ da je tražio od njih da se pokatoliče, ali bože moj, ni braća ne mogu da
očekuju da će im Ugari pomoći na lepe oči!”
„Biće to krvav rat"‚klima glavom Orsini. „Ne znam da li Vojislav

Vojinović može da se nosi sa Ugarima. Pogotovo sad, nakon što su mu ubili
brata Altomana! ”

„Ah, ne roni taj suze za svojim bratom, prijatelju” zavali se opet u stolicu
Simeun. „Nisi u toku kao ja... Al’ razumljivo je, briga te je za njih... Ali ja ih
sve dobro poznajem, a moja mati redovno dobija vesti sa Uroševog dvora...
Ona se i dalje zanosi da ću se jednog dana zacariti... Nego, htedoh da ti
kažem da je Vojislav Vojinović odmah po Altomanovoj smrti proterao snahu
Ratoslavu i njenog sina Nikolu iz Gacka, i prisvojio sve teritorije pokojnog
mu brata!... Ha-ha! Zamisli ti to! Kakva alavost! Pohlepa bez premca! Da
ženu i dete istera! Doduše, čujem da im je dao dva sela u nekoj zabiti.. ” pa
se Simeun opet nalakti na sto i zagleda se Orsiniju pravo u oči: „Ali to nije
od važnoće, već da Vojislav maršira na sever, a Uroš ostaje sam... I nema
koga da pošalje na jug... ako mi napadnemo Hlapena u Beru i Vodenu. A
onda nam se otvara put do Skoplja! ”

„Predlažeš mi da udruženim snagama napadnemo Rašane?"‚ zamisli se
Orsini.

„Što da ne? Bolja prilika nam se neće skoro ukazati!” širi ruke Simeun.
Orsini se zamisli. Slaže se da je prilika kakvu samo može da poželi, ali
da li sme da uđe u savez sa čovekom o čijoj glavi već dugo radi? Zapravo,
on i nije imao ništa lično protiv njega, ali sestra i majka mu stalno pune glavu
kako treba da ga uništi i da prisvoji njegove teritorije. Zato je u prvom redu i
pristao da se oženi sestrom carice Jelene, ali i to mu se izjalovilo. Odjednom,
i on sam shvati da je previše pod uticajem njih dve i da sve manje razmišlja
svojom glavom, već samo nastoji da im ugodi, a posebno svojoj majci, koja
je oduvek bila glava njihove familije. Čak joj je oprostio i kada je otrovala
njegovog oca. Imala je jak karakter i bilo je nemoguće odupreti joj se. A ni
njegova sestra nije bila mnogo bolja od nje... Možda je zaista bilo vreme da
počne razmišljati svojom glavom.
„Slažem se, zete! i Orsini lupi šakom o sto. „Udrimo pa njih čim ugušim
pobunu u Etoliji! Može li tako?”
Obojica istovremeno ustadoše i bratski se zagrliše i rukovaše.
„Smatraj savez sklopljenim! ”tapka ga po leđima Orsini.
„Raduje me što to čujem, šuro! veselo će Simeun, pa se uozbilji i reče
dok mu još ne pušta ruku: „Slušaj me dobro, znam da možda... malo osećaš
nepoverenje prema meni posle svega što se desilo... Razumem te, ali

zaboravimo sve što je bilo. Eto, ne tražim od tebe ništa za uzvrat, zadrži sve
teritorije koje si mi preoteo... A kao dokaz... slušaj me dobro... kao dokaz
moje iskrenosti i poštenja, predlažem ti da našu decu sad verimo, pa kad još
malo odrastu, neka se i venčaju!”

„Da zaključimo ugovor o braku?"‚ iznenadi se prijatno Orsini. „Za našu
decu?”

„Brak između tvog sina Manojla i moje kćerke Marije! Šta veliš, šuro?”
„Bogami, zete, time bismo učvrstili naš savez na najbolji način!”
oduševljeno će Orsini. I poslednja trunka sumnje u vezi sa Simeunom je bila
nestala.
Obojica posedaše i nališe pehare vinom. Nazdraviše uz poklik „Za
pobedu!” i ispiše svoje pehare. Zadovoljno se obojica zavališe u svoje
stolice razmišljajući o svemu što im ovako jak savez može doneti. Orsini je
bio prezadovoljan sobom i svojim odlukama koje je konačno sam doneo bez
nagovara majke i sestre. Dokazaće im da on ume da misli svojom glavom i
da mu nije potrebno njihovo tutorstvo. Čim uguši pobunu u Etoliji, grupisaće
trupe sa Simeunovim i trupama Jovana Asena, i napašće Hlapena.
„Ali, šuro, da se dogovorimo još nešto, molim te!” iznenada će Simeun.
„Nikome ni reči o ovome dok ne ugušiš tu pobunu... Nećemo da Rašani za to
saznaju, moramo ih iznenaditi. Ti znaš da ona Rogozna svuda ima uhode!”
„Znam, ta guja je opasna!”
„Zato ni reč o ovome ni našim ženama! Nikome! Dogovoreno?”
„Dogovoreno, zete... Al’ možemo da sastavimo bračni ugovor za Manojla
i Mariju” reče Orsini.
„To možemo... Dajmo svima do znanja da je neprijateljstvo među nama
završeno!” i opet doliše vino, pa nazdraviše.
I Simeun je bio zadovoljan ovim sporazumom. Obezbedio se sa obe
strane: ako je postojala neka zavera Jovana Asena protiv Orsinija, i ako ovaj
nekim slučajem pogine, on će biti spreman da povrati svoje teritorije.
Pripremiće vojsku na granici. Bilo da krene sa Orsinijem na Hlapena kad
ovaj uguši pobunu u Etoliji, bilo da opet zauzme Tesaliju i južni Epir koje mu
je Orsini oteo. U svakom slučaju, više neće slepo verovati Jovanu Asenu i
svojoj Tomaidi. Razračunaće se sa njima kada dođe vreme. Znao je da će za
to imati nesebičnu pomoć svoje majke Marije. Oduvek je samo njoj mogao
bezuslovno da veruje.

Glava devetnaesta
- Leto 1368.

„(Vojislav Vojinović) kao vuk nasrće hoteći da proždere janjce.”

Da li ovako uzvraćaš na moju beskrajnu odanost, Jelena?” . širi ruke u
očaju Vojislav Vojinović dok šeta levo-desno pred njom dok ona sedi na
<svom> caričinom prestolu i mirno ga posmatra. „Nisam li uradio sve što si
tražila? Jesi li htela da te podržim u sporu sa Dubrovnikom? To sam i uradio!
Zaratio sam sa njima! Sve što si mi rekla da uradim, tako sam i postupio, a ti
mi vraćaš - kako? Zabiješ mi nož u leđa čim se okrenem! Potajno si se
dogovarala sa vlaškim knezom Aleksandrom o udaji njegove kćerke Anke, a
kada sam ja otišao na ratište, dovela si je da je udaš za Uroša!..

Njegovu dugačku pridiku Jelena više nije slušala, samo ga je nemo
posmatrala i pokušavala da dokuči šta se sa njim zbilo od prošle godine kada
se tako dramatično promenio - nagore. Otkad se prošlog leta vratio iz rata sa
ugarskim kraljem Ludovikom, koji je bio upao u Srbiju, Vojislav je bio
zlovoljne naravi i preke ćudi. Činilo joj se da bi zaratio sa čitavim svetom, pa
je svoj novostvoreni bes odmah usmerio na Dubrovnik. Ističući svoju titulu
humskog kneza, tražio je od njih da mu vrate poluostrvo Pelješac i grad Ston,
što ovi smatraše nedopustivo jer su te teritorije svojevremeno otkupili od
cara Dušana. No, kako trgovina prvo strada u svakom ratu, a Dubrovnik je
bio opkoljen Vojislavljevim zemljama, a od Ugara nisu mogli očekivati
pomoć, Dubrovčani se nekako nagode sa knezom i isplate mu 4.000 perpera i

u avgustu sklope klimav mir. Knez je pak samo čekao novu priliku da se
opet obruši na njih. I nije morao dugo da čeka...

Jesi li me molila u januaru ove godine da stanem iza tvog zahteva da ti
Dubrovnik vrati zlatno posuđe i novac koje je Dušan tamo ostavio na
čuvanje?”pridikuje joj i dalje Vojislav. „Jesi li? I jesam li te odmah podržao?
A prećutala si mi da vam je to odavno vraćeno! Nego su Dubrovčani morali
da mi mašu pred nosom tom potvrdom...”

„Nije te to omelo da ipak napadneš Dubrovnik, kneže” staloženo će
Jelena. „Jer oboje želimo isto.”

„Ne radi se o tome, već mi prećutkuješ važne stvari!” opet će Vojislav
razjareno. Jedva je obuzdavao svoj bes pa je često pljuckao što ranije nije
činio. „Nisi mi rekla za tu potvrdu niti si mi rekla da pregovaraš sa knezom
Aleksandrom o braku vaše dece! Stavljaš me pred svršen čin, pa ispadnem
magarac!”

„Gledam te i ne mogu da te prepoznam, kneže” ozbiljno će Jelena. „Šta te
je to spopalo kad više ne možeš normalno da govoriš nego stalno vičeš?”

Vojislav zastade i zagleda se u Jelenu. Pokušavao je da stiša svoj gnev. I
sam bi ponekad primetio da preteruje, da je na ivici živaca.

„Šta ti se desilo lane, u ratu sa Ugarima?” opet će Jelena. „Da li te je
neko klepio buzdovanom po glavi, pa više nisi svoj?... Ili je, kako neki kažu,
zbog poraza koji si doživeo od Ludovika?‚" na to se ovaj izbeči i oči mu opet
zacakliše od gneva, a Jelena kad to primeti, brže-bolje dodade: „Ako si
izgubio tu bitku, nisi ceo rat... Jesi li na kraju proterao Ugare? Nisu li se
vratili razbijeni i pokunjeni? Tvoja strategija je bila odlična..

„Kakva strategija, crna ti?” dunu on kroz nos podsmešljivo. „Ugari su nas
potukli i morali smo da bežimo u planine! ”

„Ali za sobom niste ništa ostavili čime bi se ti krvnici ovajdili! Pa čim
ostaše praznih šaka, izgubili su volju da dalje ratuju, a vi ste ih lukavo
saletali ko razbojnici i otrovnim strelama ih skidali...”

„E, to si dobro rekla!‚" pa Vojislav pokaza prstom na nju. „Kao
razbojnici, a ne kao vojska, ne kao sila koja ih je pregazila i nagnala u
bekstvo!”

„Pa, šta sa tim, kneže?” začudi se Jelena. „Ishod je bio isti, Ugari su se
ko popišani vratili preko Dunava

„Trebalo je da ih naša vojska ganja i gazi, i da nikome ne dopusti da

pobegne!”
„Nisi imao dovoljno trupa za tako nešto...”
„E, i to si dobro rekla, Jelena! ” opet uzviknu Vojislav, a ona opet oseti

kako će se ražestiti. „Nisam imao dovoljno trupa! A zašto ih nisam imao?”
Jelena oćuta, a knez nastavi istom merom:
„Zato što carstvo propada svakim danom sve više, a nas je sve manje!

Svako gleda sebe, a nije ni čudo kad nemaju na koga da se ugledaju! Znaš li
kako već zovu tvoga sina? Uroš Nejaki! Ne mogu da se oslone na njega! Pa,
jesu li Rastislalići tražili pomoć od njega, pa kada je nisu dobili, obratili su
se Ugarima, pa su se i pokatoličili i sad su nam neprijatelji, a bili su verni
kruni!” sada knez već toliko viče da cela sala odjekuje. „Opet sam ja morao
da podmećem svoja leđa!... A zauzvrat ne dobijam ni poštovanje od vas!”

„Ne viči, kneže” mirno će Jelena. „Nisam ti ja neko od tvoje posluge pa
da se istresaš kako ti je volja... Uostalom...” reče ona pa se nagnu prema
njemu, „ako me moje pamćenje još služi, ti si najviše zagovarao da se Uroš
proglasi za cara!... Ne, ne prevrći očima, znam vrlo dobro da si ti mome sinu
punio uši kako ume sam da vlada!... Kamo sreće da sam to tad znala, tek
onda vam ne bih popustila... Ni tebi, ni Vojinu, ni onoj babi"‚ zaneseno
poviknu Jelena.

„Kakvoj babi?” začudi se Vojislav.
„Nije važno!” ugrize se za usnu Jelena i odmahnu rukom. „Sami ste
zakuvali sebi ovu čorbu, pa je sad kušajte... Dabogda se od nje zagrcnuli!...
Govorila sam da Uroš nije bio spreman da sam vlada, trebalo je da me
pustite da budem regentkinja! Ovo se ne bi dešavalo!... A pogotovo ne bih
pustila Simčeta da se onomad proglasi carem i da nas napada! Stala bih i
njemu i njegovoj majci kao guji na vrat!... Taman smo ga priterali uza zid,
kad eto, sad se digao i jači je nego ikad! Još će da krene na nas, taj izrod!”
„Ko je mogao da pretpostavi da će Nićifor Orsini da pogine u boju?”
„Mene je iznenadilo to kojom je brzinom Simče zauzeo Tesaliju i južni
Epir!‚" zavali se u tron Jelena. „A pogotovo Hlapenova izdaja! Da svoga sina
obeća Simčetovoj kćerki! Umesto da ga napadne kako smo mu naredili! ”
„O tome ti govorim, Jelena!‚" opet će Vojislav. „Vidiš kako se osipa sve
što je tvoj muž mukom stekao? Potrebna je čvrsta ruka da se sačuvaju sve
osvojene teritorije!”
„Tvoja čvrsta ruka, je li kneže?” podrugljivo će Jelena. „Misliš da ne

znam da si mom Urošu punio uši svojom kćerkom Jelisavetom?”
Vojislav vidno ustuknu zatečen njenom otvorenom primedbom. Bio je

ubeđen da niko nije znao da već mesecima ubeđuje Uroša da se oženi
njegovom kćerkom.

„Misliš da ne znam šta smeraš, lišče? Zaboravio si da sam mu ja majka i
da od mene ne može ništa skriti... Ja to neću dopustiti. Bolje mu je što se
oženio Ankom i učvrstio savez.”

„I da ti zadržiš svoj uticaj na njega, je li?‚" osokoli se Vojislav sad kad je
bio otkriven, više nije imao šta da izgubi, pa rukom pokaza na nju kako sedi
na tronu. „Vidim da se teško odričeš tog prestola iako si se zamonašila.”

„Tražili ste da Uroš bude proglašen za cara, i poštovala sam vašu volju,
ali znam da on nije rođen da caruje, potrebna mu je moja pomoć.”

„Šta ti imaš protiv... moje pomoći?”
„U početku, nisam imala ništa protiv tebe‚" priznade mu ona. „Bio si
uzoran i za svaku pohvalu, doduše malo vlastoljubiv, ali ko to nije?... Ali
onog trenutka kada si proterao svoju snahu Ratoslavu i sina joj Nikolu i
prigrabio svu zemlju svoga pokojnog brata Altomana, onda sam se
zabrinula... Shvatih da ne prezaš ni od čega. Kada sam još čula da naturaš
svoju Jelisavetu mome sinu za ženu... Tada sam sebi rekla: <Dosta!>”
Knez je nemo ćutao i gutao svoj gorki bes. Svi planovi su mu pali u
vodu. Želeo je da stekne još veći uticaj nad Urošem preko te ženidbe i da
mirno vlada carstvom po svom nahođenju. Ali je, očigledno, potcenio
Rogoznu misleći da ona u Seru nije u toku sa svim što se događa na dvoru.
Tada je shvatio da je pogrešio što je toliko bio odsutan sa dvora ratujući
prvo sa Ugarima, a onda sa Dubrovnikom. Drugi su odmah želeli da zauzmu
njegovo mesto. Iznenadio se što je u više navrata zatekao Uroša u društvu
Lazara Hrebeljanovića, a i Vukašin Mrnjavčević je obletao oko njega. Znao
je pouzdano da Jelena sve više traži savet od braće Mrnjavčević i da joj ovi
ugađaju isto onako kako je i on njoj nakon smrti cara Dušana. Ne samo što
mu je Uroš počeo izmicati iz ruku, nego je, činilo mu se, sticao sve više
neprijatelja. A svakako najopasniji među njima je bila Jelena, koja nikako
nije želela da se odrekne carske vlasti. I sad dok ju je gledao kako sedi na
caričinom prestolu, mogao ju je zamisliti sa krunom na glavi i u svečanoj
odeždi. Shvatio je da mora odmah da promeni taktiku, bio se previše osilio i
to su svi primetili i zamerali mu.

„Dobro, Jelena‚" dobrodušno će Vojislav. „Neka bude po tvojoj volji. Ne
želim da ti se zameram, uostalom, oboje imamo istu želju: jako carstvo. Neka
bude po tvome, pa da vidimo kuda će nas to odvesti... Šta kaniš da uradimo
sa Dubrovčanima koji su došli na svadbu? Znaš da sutra očekuju da
sklopimo primirje.”

„Hoće sa vama da sklope i ugovor o svojim trgovačkim povlasticama i
privilegijama” umiri se Jelena. Nije želela da tera mak na konac, ali i dobro
je poznavala kneza. Ne miri se taj tako lako, držaće ga na oku. „Eto, vidiš li
koliko oni tebe poštuju kad traže da i ti staviš svoj pečat na taj ugovor, a ne
samo moj sin Uroš, koji je car! A on u tebe ima beskrajno poverenje, nema
potrebe da to zloupotrebljavaš... Zato, sutra pristanite na taj ugovor,
dogovorite se oko detalja i kada ćete ga potpisati.”

„I tako lako ćeš popustiti Dubrovčanima? Nismo li se dogovorili da im
sve uzmemo i nateramo da se odreknu ugarskog savezništva. Riznica nam je
poluprazna, nećemo imati čime vojsku da plaćamo... Imali smo lane sreće sa
Ugarima, ne računaj da će se to ponoviti.”

„Slažem se, kneže Vojinoviću. Moramo ojačati, prete nam sa svih strana.
Ugari sa severa, Simče sa juga, pitanje je dokle će Osmanlije da miruju i da
poštuju sporazum sa Dušanom.”

„Sigurno dok je Orhan živ.”
„Njegov naslednik Sulejman je lane poginuo, pao sa konja, a bio je
umerenije naravi nego njegov mlađi brat Murat.” „Ko bi rekao da će Turčin
pasti sa konja i slomiti vrat‚" počeša se knez po glavi. „Uvek sam sumnjičav
kad tako nešto čujem. Da je bilo u boju, pa da razumem, a ovako...”
„Možda mu je neko pomogao da ’padne’ sa konja.”
„Znači li to da je Orhan pri kraju života?”
Jeleni se smrači lice. Najviše se brinula za svoju kćerku Teodoru, ne
toliko da li će novi sultan poštovati primirje. Svi su znali da neće, nije to bio
običaj kod ikoga. Već dugo nije imala vesti o njoj, samo prvih nekoliko
meseci od Dušanove smrti. Nije znala ni da li je bila živa, mada joj je
majčinsko srce govorilo da jeste.
„Obećaj mi, kneže‚" tiho reče Jelena, „da ćeš odmah uputiti poslanike
kod novog sultana na vest o Orhanovoj smrti, da pregovaraju o otkupu moje
kćerke.”
„Obećavam, carice” brže-bolje će knez, svečano naglašavajući njenu

titulu koju odavno već nije imala, ali dajući joj do znanja da joj je i dalje
pokoran.

Jelena ga je na to samo ispitivački pogledala da se uveri da li je to rečeno
sa podsmehom ili bar tobože ozbiljno. Jer ovom čoveku nije mogla da veruje,
za razliku od Vukašina Mrnjavčevića, koji ju je malo podsećao na njenog
Dušana. Posedovao je ozbiljnost i odlučnost potrebnu za vladavinu, a nije bio
preterano vlastoljubiv. Bio je zagovornik čvrste ruke i, bar na oko, pravičan.
Morala je sebi da prizna da joj je mladi Marko Mrnjavčević, za koga je znala
da je zmajevit, najviše imponovao. Podsetio ju je na vreme kada je njen
Dušan oko sebe okupljao zmajevitu decu, verujući čvrsto da im je sudbina
da očuvaju njegovo carstvo. Sada su se svi razišli, a samo je Marka često
viđala u Seru.

Knez Vojinović je otišao ostavivši Jelenu da sedi zamišljena na prestolu.
A ona je gledala oko sebe, u sada praznu prestonu dvoranu, i prisećala se
jučerašnjeg dolaska njenog sina cara Uroša i nove carice Anke sa venčanja
koje je obavio patrijarh Sava. Svi oni koji su bili uz njenog sina, uveličali su
događaj svojim prisustvom. Sala je bila ukrašena kako priliči za takve
svetkovine: po zidovima su bili zastori i skupocene tkanine, ukrašene
zlatovezom i srebrotkanicom, uza zidove su stajali stegonoše koji su držali
zastave sa grbovima vlastele, velike, debele voštanice u drvenim svećnjacima
su gorele ispuštajući svoj miomiris, a sveštenici su kadili tamjanom i škropili
svetom vodicom uz glasne molitve Gospodu da sačuva kuću Nemanjića.
Zvanice behu svečano obučene u gizdave haljine i odore, nakićene zlatom,
srebrom i biserjem, razmećući se svojim bogatstvom i titulama. Sve je
bleštalo zlatom i srebrom, a svetlucalo draguljima. A sve beše po ugledu na
romejsku plemenitost koju je naše plemstvo već neko vreme oponašalo.

Carski par se, svakako, najviše isticao po doteranosti i uglađenosti. Car
Uroš je na sebi imao očevu odoru, kakvu

je Dušan nosio na svom venčanju, i svojim izgledom je mamio uzdahe i
osmehe, ali samo jer je podsećao ljude na slavne dane Dušanove vladavine.
Pa ipak, većini je bio drag iako su znali da se nisu mogli mnogo pouzdati u
njega. Nisu mu osporavali poštenje i pravičnost, ali su mu zamerali
kolebljivost i neodlučnost. Svakako, nisu mogli na prestolu da zamisle
nekoga ko nije bio Nemanjić.

Ipak je najveću pažnju privlačila nova srpska carica Anka, kćerka

vlaškog vojvode Nikole Aleksandra Basarabe, koja beše oko dve godine
mlađa od Uroša. Bila je sitnijeg rasta, milog lica i tužnih očiju. Teškom
voljom se pactala od svoje porodice i nevoljno je otišla za Uroša. Bila je tiha
i nenametljiva, i posve nezainteresovana za carovanje. Vrlo brzo se pročulo
kako je vreća našla zakrpu. Za razliku od Dušanove Jelene i Stefanove
Marije, Anka je otišla sa ovog sveta tiho kao što je došla. Više godina
kasnije, nakon Uroševe smrti, zamonašila se i umrla.

Glava dvadeseta
- Jesen 1361.

„Ter se lasno rastadoše s suncem,
zatočnici mrijet’ naviknuti”

Panađur u podgrađu grada Ohrida vrveo je od naroda.
Sjatilo se ljudi ne samo iz varoši već i iz okolnih sela, jer to beše
događaj koji se nikako nije smeo propustiti. Nepregledna masa se gurala,
dovikivala, žene su vukle decu, a seljaci ovce ili koze koje su doneli za
prodaju ili su ih baš tad kupili. Žagor beše zaglušujuć, što od ljudi što od
svakojakih domaćih životinja. Vašardžije za tezgama su se nadvikivale,
nudile svoju robu, poturale je kupcima pod nos, uzdizale i hvalile kao da je
jedina ili najbolja na vašaru. Kupovalo se i prodavalo svašta, od hrane i
životinja do zemljanih lonaca i tkanina, i raznih drugih svaštarija i drangulija.
Đinđuvari su mahali svojom šarenom robom pred ženama, torbari gurali u
ruke kupcima svoje proizvode, cenkali se, vukli ih za rukave...

Vazduh beše ispunjen svakojakim mirisima, a ponajviše mirisom hrane
koja se kuvala ili pekla. Tu i tamo, prevladavao je miris stoke oko sklepanih
obora gde se prodavala. Sve se orilo od mukanja krava ili meketanja ovaca i
koza. Peradari su mahali kokoškama koje su držali za noge, a pretrglije
prodavali jaja, vino ili vunu. Guščari su čuvali jata belih gusaka, dok su se
poklici mešali sa kukurekom petlova i gakanjem gusaka. Ponekad grohotan
smeh nadjača žamor ili pak psovke i kletve.

Čuju se i razni jezici i naglasci, jer ovaj panađur ne zaobilaze ni Grci, ni
Mleci, ni Arbanasi. Ponajviše je dubrovačkih trgovaca, ali ima i kotorskih
solara. Odakle god da su dolazili, svi su se dobro sporazumevali. Šarenilo
njihove odeće i narodnih nošnji utapa se u celinu gde niko ne primećuje ko je
kako obučen ili kojim jezikom govori. Važno je samo nešto prodati i kupiti.

Miloš je već bio navikao na ovakvu gungulu i oguglao je na jake mirise i
buku. Već skoro tri godine živeo je putujući od jednog vašara do drugog sa
Gorojem i Al-Mohadom. Zimi bi se pritajili kod nekog vlastelinčića, kojom
prilikom bi svaki put iznova Miloš gledao Gorojev ritual polaganja mača
pred noge domaćina, kao svojevrsnu molbu da se oni prime u kuću:

„Gospodaru, prihvati ovaj mač zatočnika kao moju prisegu vernoj službi
dok sam pod tvojim krovom i tvoj hleb jedem. Ako svoju reč i moju prisegu
slomim, neka me sam Bog i pogažena prisega slomi, tako mi moje časti i
imena moga! ”

Spavali bi u pomoćnim odajama sa radnicima na imanju i retko bi viđali
svoje gazde. A ovi su, pak, uvek rado primali Goroja, ne samo što je bio
slavan, već u ova opasna vremena, svaka pomoć je bila dobrodošla. I neretko
su njih trojica priskakala da pomognu svom domaćinu kada je trebalo odbiti
razbojnike, lopove ili braniti ga u okršajima sa drugim vlastelinima u
teritorijalnim sporovima. Najlakše su gostoprimstvo dobijali kada bi se
pročulo da neki zatočnik izaziva na megdan nekog vlastelina. Obično bi sitna
vlastela svoje međusobne razmirice rešavala takvim megdanima. Jedan
drugog bi izazvali na dvoboj preko zatočnika ili drugog viteza, a nikad nisu
sami u njima učestvovali. Izazivač bi pred kapijom pozvao vlastelina da
izađe na megdan ili da pošalje svog najboljeg borca i da borbom reše
nesuglasice. Verovalo se da je božja pravda nepogrešiva i da će pobediti onaj
čija je tvrdnja ispravna. Ako izazvani nije imao dobrog borca, on bi svuda
razglasio da mu je potreban zatočnik. Na njegov poziv bi pohrlili svi oni koji
su bili željni slave... i krvi. Među takvima bi izazvani izabrao svog zatočnika
za megdan. A za pobedu nije se tražilo zlato ili srebro, već je pobednicima
bilo dovoljno što će se pobedom hvalisati i što će njegovo ime narod
spominjati, ili bi pred zimu zauzvrat tražili gostoprimstvo.

Goroje i Al-Mohad su zimi Miloša podučavali svojim ratničkim
veštinama, a u proleće kada su obilazili vašare, momak je mogao da gleda
Goroja kako se bori na megdanima. Povremeno bi do njih stigla vest da će se

negde održati neki megdan, pa su uvek tamo žurili. Gde god bi se Goroje
Gorolom pojavio, vlastelin bi ga uvek izabrao među drugim zatočnicima.

Nakon što je Goroje primio pričest u crkvi Svetog Klimenta na obali
jezera, što je ovaj uvek činio pred borbu, sada su njih trojica žurila do mesta
gde su se megdani održavali. Na velikim vašarima bi se najčešće našao neki
zatočnik koji bi želeo da se okiti orlovim perjem, a takvih je bilo malo. Jer
trebalo je pobediti desetoricu megdandžija, pa bi najčešće izazivač poklekao
i pao posečen.

Probijali su se kroz masu i što su bili bliže megdaništu, to su buka i
gužva bili veći. Ljudi su im se sklanjali sa puta i zbog velikog silvana koga je
Miloš sad vodio vezanog. Priigli su svetini koja se okupila da gleda borbu.

„Napravite mesta za Goroja Goroloma!" vikao je Miloš dok je išao
ispred njih dvojice sa Vilanom. „Dolazi Goroje Gorolom, sklanjajte se!”

Kada su izbili na megdanište koje je zapravo bilo poveći tor za krupnu
stoku, ugledaše jednog oklopnog zatočnika koji se razmahao mačem i
topuzom prema grupi od dvadesetak vitezova koji su stojali no strani, iza
drvene ograde. A ovi se zatočnici međusobno zgledaju i upituju ko će od njih
da mu izađe na megdan. Neki se već razgoropadiše, pa mu dobacuju pretnje,
a drugi pokunjeno stoje ili skreću pogled kao da se to njih ne tiče.

„Hajde, kukavice, koja desetorica od vas smeju da izađu na megdan
Vuković Milanu!” viče preteći izazivač usred megdaništa, pa ih sve strelja
pogledom. A on ljudina ko odvaljen od brega, čini se volu bi iščupao pen, a
kamoli glave ovim zatočnicima. Na glavi mu kaciga basinet, šiljata na vrhu i
šiljatog vizira sa prorezom za oči i rupicama gde su nos i usta. Vizir mu
podignut pa mu iz kacige vire brkovi ispod zakrvavljenih očiju. Sav se
oklopio, nigde mu se ne vidi košulja ispod. Pa kad vidi da nikako da sakupi
desetoricu za megdan, a on opet zavika: „Hoću da se okitim orlovim perjem,
a za to mi trebaju vaše glave!” Pa jeknu grohot na njegovu opasku.

„Evo ti Goroloma!” nadjača smeh jedan dubok glas, verovatno od nekog
zatočnika koji nije imao hrabrosti da se megdani. „Okušaj se sa njim, pa
zadeni njegovo perje, ako možeš! ” A na to odjeknu još jači gromak smeh.

Vuković Milan se stade naglo osvrtati i pogledom tražiti slavnog
zatočnika, pa kad ga ugleda među ruljom iza ograde, pokaza na njega svojim
topuzom i kroz kacigu zagrme:

„Tebe hoću, zatočniče! Izađi mi na megdan, ako smeš! Radije ću da

uzmem tvoje perje no njihove kukavičke glave! ”
„Njegovo perje će ti doći glave!” začu se neki ženski glas, pa se opet

prolomi smeh među prisutnima.
„Umuknite, bednici!"‚ viče Vuković Milan. „Junačite se skriveni u rulji!”
Zatim, opet topuzom pokaza na Goroja i njime ga poziva da dođe.
„Smeš li se megdaniti ili si očerupao kokoš za to perje!”
Goroju se smrknu lice, pa stade duvati kroz nos kao bik. Provuče se on

između dasaka ograde, a okupljeni to dočekaše povicima:
„Gorolom! Gorolom!”
Izazvanim zatočnicima vidnu laknu, pa i oni zaklicaše glasno njegovo

ime. Goroje ostavi svoj štit sa orlovim perjem kod Miloša, pa se samo
prihvati svoga mača, koji zloslutno zaškripa kada ga isuče iz korica. Na glavi
mu kapa od leopardove kože, a na sebi ima samo dugu košulju verižnjaču.
Ali kad on podiže mač i raširi ruke da pozdravi masu, ljudi poludeše od
oduševljenja uzvikujući njegov nadimak. Ubrzo svi stadoše vikati onako
kako su ga na megdanima bodrili:

„Gorolome lomi! Gorolome lomi!”
Takvi povici privukoše pažnju još više ljudi, jer ne beše nikog ko nije
voleo da gleda borbu slavnog zatočnika. Nasta velika gužva i guranje,
pogotovo onih od straga koji su želeli bolje da gledaju borbu. Drvena ograda
poče opasno da se krivi i škripi, pa oni u prvim redovima zavikaše da se ne
gura jer će daske popucati i svi popadati u megdanište. Nekako guranje
presta, ali klicanje i dobacivanje ne jenjava.
Megdandžije stoje jedan naspram drugog i ljutito se odmeravaju. Duvaju
kroz nos kao dva bika pred sudar rogovima.
„Ako se hoćeš zakititi mojim perjem, moraćeš prvo da me ubiješ,
Vuković Milane!"‚ povika Goroje da ga svi čuju.
A ovaj ne odgovori ništa nego polako maše mačem i topuzom pred sobom
i čeka pravi trenutak da napadne.
„Gorolome, lomi!” ori se iz nekoliko stotina grla. „Razbij ga! Ubij ga!”
Za tren oka, Vuković Milan zavitla topuzom i jurnu na Goroja, a ovaj ga
spremno dočeka, blokira mu udarac i za mahnu svojim mačem na njega. No, i
Vuković je spretan i brz, pa podmetnu svoj mač. Sudar metala odjeknu, a krv
im jurnu u glave. Narod polude od oduševljenja, viče koliko ih grlo nosi.
Oba zatočnika razmenjuju strahovite udarce od koji se čini da će mačevi

popucati kao grančice. Obojica se razmahali i naizmenično navaljuju jedan na
drugog. Ponekad se neko izmakne, pa drugi u prazno provitla, a svaki potez
gledaoci proprate glasnim uzdisajima, smehom ili klicanjem. Razjareni
zatočnici kidišu jedan na drugog, pa za daju po nekoliko ubistvenih udaraca
dok se drugi povlači braneći se. A onda na drugog dođe red, pa on navali
besno vičući i udarajući oštrim sečivom... i tako sve dok Vuković Milan
topuzom ne potkači Goroloma po ramenu. Ovaj se za nese, zatetura i jedva
osta na nogama. Pomama, kao nekakav zao duh, obuze masu žednu krvi.
Vuković zna da iskoristi ovu premoć, pa nagrne udarajući čas mačem, čas
topuzom iz sve snage, a Gorolom jedva stiže da mu podmetne svoj mač i
zaštiti se. U jednom trenutku, pod takvim nezadrživim naletom, Gorolom
posrnu unatraške i pade na tlo. Vuković se nadvi nad njim i zamahnu
strašnom oštricom, a Gorolom videvši da mu mačem ne može iz tog položaja
ništa, a on ga šutne u levo koleno između štitnika potkolenice i butine. A
kako se Vuković baš oslonio na tu nogu, oseti kako mu nešto kvrcnu u
kolenu i prože ga nesnosan bol. Glasno jauknu, izgubi ravnotežu jer je bio u
zamahu, i skljoka se na zemlju. Goroje to iskoristi i brže-bolje se pridiže.
Zadihan obilazi Vukovića i čeka ovoga da ustane. No, ovome nije lako da
oklopljen ustane na noge, pa se malo muči kao kornjača kad se izvrne na
leđa, ali Gorolomu je ispod časti da ga takvog napadne, pa koristi trenutke
predaha da dođe do vazduha.

Pridiže se Vuković sa bolnim grčem na licu, ali oči mu sevaju
neodoljivom mržnjom. Pribra se i on, pa opet navali na Goroloma vitlajući
mačem i topuzom, ali ga levo koleno slabije nosi, a svakim korakom ga bolno
žiga. No, sad mu Goroje uzvrati silnim udarcima i natera ga da se povuče sve
do drvene ograde u koju udari leđima. Učini mu se pravi trenutak da okonča
borbu, pa podiže mač visoko iznad glave i svom snagom ga obruši na
Vukovićevu nebranjenu glavu. Ovaj se pak hitro skloni u stranu, a
Gorolomov mač olako prepolovi debelu dasku ograde.

I opet se obojica nađoše nasred megdaništa, ali sad od umora zadihani
pogrbljeno stoje. Mačevi im otežali, pa ih drže oslonjene na zemlju. Srce im
bubnji u ušima pa jedva čuju klicanje mase. Poglede ne skidaju jedan sa
drugog. Gorolom zna da ga ovako oklopljenog teško može poseći, pa se
doseti svoje stare taktike. Jurne na njega i zamahuje ljuto sve žešćim mahom,
Vuković se spretno brani, ali ne stiže sve udarce. Gorolom ga mačem

postranice udari po kacigi, ovome se glava zane, a on se zatetura kao pijan
jer mu u glavi odzvanja kao da je sedeo pod crkvenim zvonom. Neizdrživ bol
ga nagna da skine i baci kacigu, dok očima prevrće i beči se pokušavajući da
dođe sebi. Upravo ono što je Gorolom čekao. I opet ga pusti da dođe sebi i
da se pripremi za borbu. Ali Vuković je sad već opasno uzdrman jer mu u
glavi i dalje bubnji, pa mu se vid magli. Telesa se sudariše, mačevi
odzvanjaju, a krv samo što ne šikne u vazduh. Vuković vešto odbija mahove
dok ga Gorolom obigravajući okrene suncu u oči, a onda sa dva-tri silna
udarca mu izbi prvo topuz iz ruke, a onda osetivši da je kraj blizu, obuhvati
dršku mačetine sa obe ruke i zadade mu strahovit udarac od koga Vukoviću
ispade i sečivo iz ruke. Odmah mu podmetnu nogu iza leđa, pa ga drškom
mača iz sve snage udari po grudnom oklopu, a ovaj pade unatraške.

Samo što se našao na zemlji, a Gorolomov vrh mača mu se našao na
vratu. Bilo je dovoljno da se stari zatočnik svom težinom osloni na dršku pa
da široko sečivo zabode Vukoviću u vrat. Ali obojica se ukočiše u mestu.
Vuković pred licem smrti, a Gorolom pred licem još jednog hrabrog
zatočnika koga mora da ubije.

„Gorolome, lomi! Ubij ga!” izbezumljeno viče masa.
Ali Gorolom ih ne čuje. Pred očima mu čovek, a u njegovim očima ipak
vidi strah. Ako mu sjuri sečivo u vrat, krv će ga po ko zna koji put poprskati.
Više nije znao koliko je megdandžija nosio na duši. A duša mu ih je bila
prepunjena. Nekad bi iz čista mira osetio kao da su mu ruke krvave, pa bi ih
nesvesno trljao, skidao nevidljivu krv. Od kako se zakleo starom Vukanu na
samrti da će čuvati Miloša Obilića, nešto ga je sve više izjedalo na
megdanima. Tri godine unazad, sve je teže ubijao u dvobojima, sve bi se
češće dvoumio u poslednjem trenutku. Uvek bi prevagnula smrt, ali ovaj put
život bi jači.
Gorolom skloni vrh mača sa Vukovića, udalji se od njega nekoliko
koraka i dalje zagledan u njegove oči. Zatim okrenu glavu ka Milošu. I
pogledi im se sretoše. Momak mu se blagovoljno osmehnu. Zatočnik vrati
svoj mač u korice.
„Gorolom! Gorolom! ” grmi masa oduševljeno.
Goroje priđe Milošu i Al-Mohadu dok ga ljudi tapšu po leđima, čestitaju
mu i hvale ga. Provuče se ispod ograde, uze svoj štit i ne okrenuvši se za
svojim protivnikom koga ostavi da leži na zemlji, stade se probijati kroz

masu. Kako prolazi, tako ga ljudi tapšu po leđima, neki hoće da se rukuju sa
njim.

„Svaka čast, junače! Nema boljeg od tebe, Gorolome! E, jesi ljudina
kakve nema!” svi mu govore u prolazu, a on i dalje zamišljeno gleda oko
sebe i jedva da ih čuje.

Kada se nekako probiše kroz masu gledalaca, brzo se izgubiše u rulji
koja se kretala kroz vašar.

„Šta bi, Gorolome?"‚ upita ga Miloš. „Zašto si ustuknuo na kraju?”
A ovaj se nakiselo osmehnu i reče:
„Eh, sinko, valjda su me godine sustigle!”
„Nisu godine, almokadane” reče mu Al-Mohad. „Savest te je sustigla! ”
„A šta bi uradio da se Vuković Milan opet latio mača?” upita ga Miloš.
„Značilo bi da mu život i čast nisu mili"‚ reče zatočnik. „Ubio bih ga.”
„Znači, ipak slava nije svetinja za zatočnika?” upita ga Miloš.
„Jeste, ali slava kroz časni život"‚ reče Goroje gledajući ispred sebe dok
koračaju. „A časni život zatočnika vodi u slavnu smrt.”
„Vuković Milan beše častan zatočnik, a uskratio si mu slavnu smrt” ipak
će Miloš.
„Moraš znati kad da oprostiš nekom život” uzdahnu Goroje, „da bi znao
kada moraš da ubiješ.”
„A je li?” ne da mu mira Miloš jer predoseća da to nije sve. „A koliko si
dosad života oprostio megdandžijama?” Tajac. Gorolom se smrknutog lica
probija kroz gužvu.
„Nijedan!” odvrati ovaj ipak.
„Nisi ti više za megdanluk, Gorolome!"‚ zadirkuje ga Miloš. „Nastaviš li
tako, ubiće te neki megdandžija.”
„Samo ako bude bolji od mene, sinko, ne ranije.” Najednom ih sa svih
strane saletoše vojnici sa dugačkim kopljima i opkoliše. Goroje i Al-Mohad
već se latiše oružja zatečeni ovakvim prepadom, ali kad se među njima
pojavi visoki Branko Mladenović, strasti se smiriše. Miloš spusti ruku na
Goroja pokazavši mu očima da nema razloga za bunu. Još se dobro sećao
zmajevitog Branka, Dušanovog sevastokratora i jednog od poslednjih
vitezova reda Zmaja. Ali ovaj ga umah ne prepozna, jer je Miloš već imao
šesnaest godina, a kada su se poslednji put videli, on je bio dečkić.
„Polako, Gorolome! ” uzviknu Branko sa osmehom i diže ruke da

zaustavi ovoga od neke nepromišljenosti. „Ne kanimo vam činiti nikakvo
zlo!”

Gorolom i Al-Mohad vratiše oružje za opasače, ali su i dalje napeti.
„Kada sam čuo uzvikivanje tvoga imena, poželeh i da lično upoznam
slavnog zatočnika"‚ reče Branko prilazeći mu. „Da se sa njim pozdravim i
posle pohvalim sinovima kako sam ga gledao u borbi i upoznao
Obojica se viteški poljubiše u ramena, a zategnutost među ljudima
popusti.
„Hvala, gospodare Mladenoviću” blago se pokloni zatočnik. „Ni tvoje
pobede nisu ništa manje slavne od mojih megdana.”
Kada Branko ugleda almogavera Al-Mohada, odmah ga prepozna i u čudu
razrogači oči. Jedva dođe do reči.
„Otkud ti ovde, almogaveru? Šta činiš u pratnji zatočnika Goroloma? Gde
su ti ostali ljudi...?”
Pa pogleda iza njih, a kada mu oči zastaše na Milošu Obiliću, nađe se u
još većem čudu, pa zinu da izusti njegovo ime. Umesto toga, raširi nemo
ruke, prođe između Goroja i Al-Mohada i čvrsto zagrli momka. Poljubi ga
dvaput u gustu, crnu kosu, pa mu se unese u lice ne verujući svojim očima.
„Jesi li to ti, Miloše sinko?"‚ a ovome se lice ozari osmehom. „Otkad te
nisam video! Pa... pa... otkud ti ovde? Otkud sa njima dvojicom?"‚ pa se u
trenu seti svega što se dešavalo za Dušanovog života, a posebno nakon
njegove sahrane. Kao da ga ošinu grom, na lice mu se namakne gorka
strepnja, pa dok ga još grli odmah mu reče: „Opasno je što si ovde, sinko.
Zašto se ne skrivaš negde, no tu se šetkaš među ovolikom svetinom? Vidim
da se silvan ne odvaja od tebe.”
„Skrivah se, Branko, previše dugo... i ništa nije vredelo” ozbiljno će
Miloš, a ovaj vidi da se svašta sigurno izdešavalo.
„Nemojmo ko sakaludi ovde stajati, ajmo kod mene na dvor"‚ reče ovaj,
pa ne puštajući Miloša, povede ih u stranu. „Ne možemo pričati među ovom
svetinom! Hajdemo! Al' će se moji sinovi obradovati kada te vide, Miloše!
Sećaš li se njih? Igrali ste se zajedno u letnjikovcu u Paun-polju! ”
„Kako da ih se ne sećam, Branko” smeje se Miloš. „To su bili najsrećniji
dani moga detinjstva! ”
„ Jesu vala bili! ”
Sa oružanom pratnjom, brzo se probiše ulicama uz brdo prema gornjem

gradu koji se nalazio okružen velikim bedemima visine deset metara. Prošli
su nesmetano kroz kapiju između dve velike zaobljene kule. Gornji grad je
bio na vrhu brda odakle je pucao pogled na Ohridsko jezero, a okružen
zidinama sa čak 18 kula, a imao je četiri ka pije. Bio je svakako jedan od
najvećih utvrđenih gradova u Dušanovom carstvu.

I unutra je bio raskošno uređen, sa skupocenim draperijama, zlatoveznim
tkaninama i srebrnim svećnjacima kao i drugim dragocenim ukrasima. Beše
jedan od retkih dvorova zidan od kamena, sa prostranim i dugim hodnicima i
visokim tavanicama. Usput sretoše mnoštvo dvorjana lepo obučenih koji su
im se klanjali u prolazu. Čim su ušli u veliku trpezariju, salete ih brojna
posluga koja stade do nositi što-šta za jelo i piće.

„Hajde, posedajte!” uzviknu radosno Branko. „Gorolome, odmori stare
kosti od ljutog boja, a sigurno ste svi ogladneli!"‚ a zatim se obrati posluzi:
„Pozovite moje sinove! Kažite im... ne! Neka se iznenade kada dođu!”

Njih četvorica posedaše na kraj jednog dugačkog i teškog drvenog stola,
a Branko stade da im naliva vino u pehare.

„Ja ne pijem vino, Branko” stavi ruku preko pehara Miloš.
„Kako ne piješ, crni ti?” osmehnu se ovaj. „Neće ti onda izrasti brada!...
A šta onda piješ? Pivo li, možda?”
„Ni to... samo mleko.”
„Šta veliš?"‚ začudi se ovaj pa zastade sa sipanjem vina. „Kakvo crno
mleko?”
„Ne crno, već belo!"‚ smeje se Miloš. „Pijem samo mleko!”
„Jest’ vala...” zamisli se Branko. „Sećam se da si uvek lokao mleko... Ali
sad si porastao, nisi više dete!... No, dobro, tražiću da ti donesu bokal
mleka... Pa ćemo nazdraviti za ovaj susret... Uostalom...” reče on pa nastavi
sa sipanjem vina za ostale, „nazdravlja se čoveku, a ne piću!”
Branko je pažljivo slušao Miloša dok mu je ovaj pričao šta se sve desilo
od smrti cara Dušana. Među njima nije bilo tajni. Miloš je znao da je Branko
Mladenović bio jedan od vitezova reda Zmaja koji je učestvovao u bici
protiv Divljeg lova. I bio je upoznat sa svim čudnim dešavanjima na dvoru
cara Dušana. Miloš se osećao rasterećeno dok mu je prepričavao svoje
dogodovštine, a posebno mu je laknulo kada mu je suznih očiju pričao o
smrti časnog viteza Vukana i o tragediji koja je mogla da zadesi Ugrinovu
kćerku Jelicu. Sve je to Branko propratio iskrenim žaljenjem i dubokim

uzdasima.
„Znate li ko je sad kod Ugrina u Obilovu?” naposletku reče Branko

gledajući ih ponaosob. Miloš slegnu ramenima. „Nikola Altomanov sin, sa
majkom mu Ratoslavom... A znate li da je ona moja rođena sestra? Da, da...
Moj otac Mladen je njenu ruku dao Altomanu. Dobar i častan to čovek
beše... Ne bi me čudilo da ga je Vojislav Vojinović dao ubiti u zasedi, u
lovu... Zloglavog li čoveka!"‚ namrači se Branku lice. „Kad ih je proterao iz
Gackog, nisu imali kud, pa su pobegli kod Ugrina... Mislio sam da će doći
kod mene, ali čujem da su se plašili da će ih ubijači presresti negde na putu...
Ah!”

„Ja se Ugrinu i Ružici ne smem vraćati"‚ reče Miloš dok kraj njega
poslušno sedi Vilan. „Mogu ih opet dovesti u opasnost, mnogo ih je stradalo
zbog mene.”

„Ma, šta pričaš, sinko?"‚ začudi mu se Branko. „Nisi li mi rekao da su ti
poručili preko Al-Mohada da im se vratiš, da te ne okrivljuju ni za šta?”

„Njihova dobrota je takva da svima praštaju, ali ja ne mogu sebi
oprostiti.”

„E, kad bi svi bili kao ti, Miloše!” uzdahnu Branko i otpi malo vina.
„Jeste li čuli da je Marko Mrnjavčević uspeo da se izbori za kakvo-takvo
primirje sa Dubrovnikom? Otac Vukašin ga onamo poslao da smiri strasti
nakon što su Jelena i knez Vojinović opet zaratili sa Dubrovčanima.”

„Čuo sam da je Milman poginuo, je li to tačno?”
„Jeste, knez ga je poslao da pljačka oko Dubrovnika, ali ga Latini ubiše
ko zeca! Ha-ha! ”
„Šta je trebalo Kotoru da se umeša u taj rat?"‚ čudi se Goroje.
„Uvukao ih knez, a ovi naivni pa vele istisnuće Dubrovnik iz trgovine!"‚
smeje se Branko. „A oni im odgovore i blokiraju ulaz u Kotorski zaliv i uz
sebe privuku Balšiće!”
„Velim da ni car Uroš nije najpametnije postupio kada je pozatvarao sve
dubrovačke trgovce” odmahuje glavom Goroje.
„Nejak je duhom on, mada mi je mnogo drag"‚ reče Branko, „oko sebe je
okupio pogrešne ljude, mladež bez iskustva, a nas stare lisce neće da
posluša. Onaj Vojinović će ga satreti... Tek kada su Dubrovčani pozatvarali
naše trgovce i blokirali imovinu srpske vlastele, car je uvideo kakvu je
grešku napravio! ”

„Koliko znam, malo je onih koji u Dubrovniku nemaju dragocenosti na
čuvanju” upitno ga pogleda Goroje.

„Tako je, čim uvideše da će svi u prosjake, odmah su skočili na cara da
brzo oslobodi Dubrovčane! Ja srećom tamo ne držim ništa na čuvanju... Je i’
znate šta je našeg kneza najviše razljutilo?”

„Kada su mu Dubrovčani ucenili glavu na 10.000 perpera! ” prsnu u
smeh Goroje.

„A glave njegovih sinova po 1.000!”
„Znaš, gospodaru"‚ započe Goroje. „Mi redovito obilazimo megdaništa,
panađure... Po krčmama pijemo sa drugim zatočnicima... Velim ti, nije malo
onih koji razmišljaju da kneza izazovu na megdan, da mu skinu glavu i
odnesu je Dubrovčanima za toliki novac.”
„Ne krivim ih"‚ ozbiljno će Branko. „Na dvoru su sve glasniji njegovi
protivnici... Počev od Mrnjavčevića, pa do carevog stavioca, onog Lazara
Hrebeljanovića.”
Uto se vrata otvaraju i ulaze tri muškarca različite starosti. Branko ustaje
i širi ruke prema njima.
„Sinovi moji, dike moje!... Pogledajte ko nam je u gostima! Zatočnik
Goroje Gorolom! Bani prijatelj Miloš Obilić! I almogaver Al-Mohad!”
Njih trojica saletoše da ih grle i ljube, tapšu se po leđima, razmenjuju
pozdrave i osmehe. Zasuše ih sa toliko pitanja da je jedva ko uspeo da stigne
da odgovori. Svi posedaše zajedno i nazdraviše jedni drugima.
Vuk Mladenović beše najmlađi od Brankovih sinova i isto godište kao
Miloš Obilić. I on se rodio na dvoru cara Dušana i rastao je zajedno sa
Milošem. Vukan ih je zajedno obučavao sa ostalim zmajevima. Sa velikim
žaljenjem primiše vest o smrti starog viteza. Vuk je bio krupan momak, jakih
ramena i glavat. Miloš ga se sećao kao odličnog Vukanovog učenika. Bio je
pošten i čestit, i umnogome je ličio na svog oca. Činilo se da je bio i očev
miljenik. On će po smrti svoga oca ponosno poneti njegovo ime i proslaviti
se kao Vuk Branković.
Srednji Brankov sin beše Grgur, u dvadesetim godinama, veoma vispren i
sposoban. Imao je dugu kosu i kratku bradu. Naočit čovek i vešt ratnik,
pravičan gospodar koji je kasnije sa Vukom vladao porodičnim posedima
oko Borča u Drenici. Svi su jako podržavali cara Uroša i bili njegovi
uzdanici. Bio je oženjen Teodorom, manje poznatom vlastelinkom, sa kojom

još nije imao dece.
Najstariji Brankov sin bio je Nikola Radonja, u tridesetim godinama.

Kažu da je bio slika i prilika svoje majke, blage naravi i bogobojažljiv čovek.
Nimalo nalik na oca ili na svoju braću. Ako nije bio jak na oružju, bio je jake
vere. Desetak godina ranije oženio se Jelenom Mrnjavčević, sestrom
Vukašina i Uglješe, i sa njom je imao dve lepe kćerke. Živeo je u Serskoj
oblasti sve dok mu od kuge nisu umrle žena i kćerke. Bio je kod oca u
Ohridu kratko vreme, a ubrzo nakon toga zamonašio se na Hilandaru kao
monah Roman. Progonjen neprolaznom boli zbog gubitka porodice, počinje
još asketskije da živi i postaje velikoshimnik uzevši ime Gerasim. Po
predanju, on je napisao Gerasimov letopis.

Glava dvadesst i prva
- Jesen 1362.

„... Ako mu ne izađe ili zatočnika ne pošalje, a no da mu preda
krunu..!”

Vestitelji su jahali na sve strane carstva i na svakom trgu glasno su
objavljivali vest:
„Nepobedivi arbanaški zatočnik Repoš izaziva cara Uroša na megdan u
ime svoga gospodara Simeuna i traži da mu preda krunu ako on sam ne izađe
na megdanište ili njegov zatočnik!”

Svi se zgranuše na takvu drskost Simeunovu, za koga misliše da se
primirio i digao ruke od srpske krune. Svi se uglas zgražavaju nad takvim
bezobrazlukom, a došaptavaju se kako car Uroš ne može da „savlada” ni
svoju caricu Anku, a kamoli tog strašnog zatočnika. Groza ubrzo zameni
izrugivanje i podmukle komentare kako će car Uroš na kraju morati da preda
krunu jer nema koga da podmetne umesto sebe na megdan. I zaista, petnaest
dana je arbanaški div Repoš čamio u svome šatoru pred gradskom kapijom
čekajući da mu neko izađe na megdanluk. U početku bi dvaput dnevno,
ujutro i naveče, upućivao povike straži na kuli kapiji, a kasnije, i no pet puta
je pozivao cara Uroša na borbu ili da mu preda krunu. No, odgovora nije
bilo. Niko se y početku nije usudio da zameni svoga cara i tako olako izgubi
glavu. Jer sama pojava arbanaškog diva, kako su ga nazivali, ulivala je strah
u kosti. Bio je bar za jednu glavu viši od najvišeg viteza na dvoru, a u

ramenima kao dvojica širok. Svi su se kleli u priču kako je jednom, besan što
mu je jedan vo uleteo usred megdana na nekoj ledini, uhvatio vola za rep i
iščupao mu ga. A drugi, kako je svojim nadžakom od gole stene isklesao
stolicu za sedenje dok je čekao da mu neko izađe na megdan pred
Nikopolisom. Pričalo se da ga je more izbacilo nakon nekog brodoloma i da
mu otad nema ravnog na megdanu. Ne zna se da li je imao više kose na glavi
ili na telu, jer je bio dlakav kao mečka, pa su neki pričali kako je sigurno
odrastao sa medvedima. Kosu je vezivao u dugačak pen, a pramenovi su mu
padali preko lica dajući mu još jeziviji izgled. Imao je veliku glavu sa
strašnim kosmatim licem punim ožiljaka i velika usta sa proređenim zubima.
Glas mu je bio dubok kao iz badnja. Dlakavim ručerdama je vitlao svojim
velikim nadžakom kao percem, a njime je mogao seći ili lomiti kosti kao
suve grančice. Na dugoj drvenoj dršci sa sečivom u vidu sekire, sa jedne
strane, i čekićem sa druge strane, ledio je krv u žilama kad god bi se
razmahao njime. Preko prsa je imao samo dva ukrštena široka kožna kaiša, a
dole hlače od jelenske kože. Oni koji su ga gledali kako se megdani, kažu da
je jurišao kao sumanut, urlajući kao stotinu đavola, a dešavalo se da se
njegov protivnik samo ukopa i umokri od straha. Ko bi onda takvom smeo da
izađe na oči?

„Proklet bio Simče!” viče Jelena okupljenoj vlasteli n vitezovima u
prestonoj dvorani. Čim je čula da joj Arbanas izaziva sina na dvoboj, ona je
kao vihor doletela u Skoplje „Zloba i podlost mu nije ravna! Kako se usuđuje
da izaziva našeg cara na megdan! ”

Car Uroš i carica Anka nemo sede na svojim prestolima. Od kako je
počeo ovaj skup, ni jedno ni drugo nisu prozborili nijednu reč. Doduše, bilo
je teško doći do reči od majke carice Jelene, a pogotovo opasno ako se nije
imalo šta pametno reći. Zato je najbolje bilo ćutati.

„Gospodarice, ima ovde ljudi spremnih da izađu tom divu na megdan"‚
reče Vukašin Mrnjavčević. „Da sam ja nešto mlađi, ne bih te ni pitao nego
bih otišao i skratio ga za glavu!”

„E, da jesi mlađi, Mrnjavčeviću, tebe bih pustila da to učiniš!” širi ruke
nemoćno Jelena. „Ali, istini za volju, ovi koji se nude nisu mu dorasli! Hvala
im na tome i divim se njihovoj hrabrosti... ali svi znamo šta će biti ako izgube
glavu na megdanu. Moj sin će onda izgubiti krunu! A carstvo nije nešto što se
stiče ili gubi na jednom megdanu nego u bici!”

„Da je car Dušan živ, on bi sam izašao njemu na megdan! ” uzvikuje
Uglješa.

„Ne možemo više čekati, gospodarice” opet će Vukašin Mrnjavčević.
„Počele su da kolaju ružne priče o... nama.”

„Gde je knez Vojinović? Jeste li poslali no njega?” no ko zna koji put pita
Jelena.

„Jeeesmo, majko carice"‚ otegnuto će Vukašin. „Ali on je sa vojskom na
granici prema Balšićima.”

„Šta radi tamo, bog ga ubio?”
„Hoće da se uveri da će Balšići ispoštovati povelju o miru iz Onogošta”
dodaje Uglješa.
„C-c-c!” odmahuje glavom Jelena, pa se ušetala ispred sina i snaje.
„Mislim da nam je poslednja nada da se na ovaj poziv odazove Goroje
Gorolom” reče Lazar Hrebeljanović, koji stoji sa Uroševe desne strane i u
rukama drži neke papire.
„Jesi li ga pronašao, Lazare?” pogleda ga Jelena.
„Ne znamo gde je on, gospodarice, ali odaslao sam glasnike na sve
strane, sigurno je čuo.”
„Pa, gde je onda on? Zašto ne dolazi?” nervozno će Jelena.
„Možda se uplašio od Arbanasa"‚ na to će Uglješa.
„Ne zna taj za strah, gospodaru” brže-bolje će Lazar.
„Star je on već, Hrebeljanoviću” odvrati Vukašin, „i za strah postoji prvi
put.”
„Moramo nešto učiniti, care” obrati se Lazar Urošu. „Šta zapovedaš?”
Uroš se trgnu iz misli, podiže obrve, malo se promeškolji u stolici, pa
promuklo reče:
„Idi, moj stavioče, kod tog Arbanasa... i kaži mu da sačeka... još tri
dana.”
Nezadovoljan žagor prostruji među okupljenima. Svako odugovlačenje je
bilo sve pogubnije. Izbegavanje da se odgovori na izazov bio je znak slabosti
i straha. Lazar pogleda Jelenu, pa kad mu ona dade znak očima, ovaj krenu
ka vratima.
Ali samo što ih ne otvori kad ulazi jedan zadihan vojnik, pa mu nešto tiho
reče. Lazar podiže obrve od iznenađenja i zinu od čuda, pa samo mahnu
rukom otpustivši ga Vraćao se krupnim koracima ka carskoj porodici. Svi ga

netremice gledaju i sa uzbuđenjem čekaju da čuju kakvu vest nosi kada se
još nije otresao zgranutosti.

„Šta je, Lazare, govori?” ne izdrža Jelena još dok je ovaj prilazio.
„Pa, došao je Goroje Gorolom, gospodarice"‚ smeteno će stavilac
Hrebeljanović.
„Odlično!” uzviknu ona radosno. „Znači, on će Arbanasu da izađe na
megdan! ”
„Neće on, gospodarice...”
„Kako neće? Nego, ko će?"‚ zavapi Jelena.
„Miloš Obilić.”
Nasta tajac u sali. Ljudi se u čudu zgledaju. Polako se širi otegnut
mrmljaj.
„Moj Miloš Obilić?"‚ naglo ustade Uroš i prekide žagorenje.
„Da... tvoj, care... naš Miloš Obilić!” ponovi glasno Lazar.
„Pa, on je samo momčić od... 18 leta! u čudu će Vukašin.
„Div će ga pojesti! ” nadoveza se Uglješa.
Opet kratak tajac. Jelena i Uroš se zgledaju. U oboje se roje iste misli.
On je trebalo da ostane skriven, a ne da ovako skreće pažnju na sebe. A
možda su braća Mrnjavčević u pravu i momak će da pogine na megdaništu.
Čemu onda sav njihov trud da ga sakriju?
„Moramo ga zaustaviti.. ” više za sebe reče Jelena. „Zabraniti mu! ”
„Bojim se da je kasno za to, gospodarice” pokunjeno će Lazar. „On je već
prihvatio da megdaniše sa Arbanasom! ”
„Koga je pitao?"‚ uzbuđeno će Uroš. Zabrinu se za svog brata. „Ne može
tek tako...!”
„Kažu da se narod već okuplja na zidinama da gleda borbu ...” jedva
stiže Lazar da kaže jer svi jurnuše ka vratima, gurajući se ko će prvi da
izađe.
Čak ne pustiše carsku porodicu da prva izađe nego glavinjaju plašeći se
da ne propuste nešto.
„Ode carstvo u propast! začu se neki glas iz te gužve.
Lazar osta sam sa carskom porodicom. Čekali su da se raščisti na
vratima, pa da i oni pohitaju za njima. Jelena je bila zamišljena i ćutljiva, nije
ni čula razne zajedljive komentare.
„Moramo ga nekako zaustaviti, mati!"‚ zavapi Uroš. „Ubiće ga div! ”

„Hoćemo, hoćemo” zbunjeno će Jelena, još uvek ne može da dođe sebi.
A onda se najednom ražesti: „Ahh! Sve je to maslo one Marije Paleolog!
Samo ona može da smisli ovakvu pakost! ”

„Hajdemo"‚ pokaza im rukom Lazar, pa svi krenuše.
„Ubiće mi brata.. ” promrmlja Uroš.
„Al’ ovaj put je prekardašila!” grabi krupnim koracima besno carica
majka. „E, vala, sada ću jednom za svagda da se nje otarasim! Neće ona meni
više da zagorčava život!” Jelena izađe poslednja iz sale i za sobom zalupi
vratima što odjeknu praznom salom.
Za to vreme, ispred gradskih kapija, na ledini štrče dva šatora, a carski
drum ih razdvaja. Ispred svog šatora sedi Repoš na zemlji i zloslutno oštri
svoj nadžak. Lice mu smrknuto, nikad nije pokazalo osmeh. Diše duboko, a
nozdrve mu se šire svakim uzdisajem. Malo-malo pa pogleda u pravcu
Miloša Obilića, koji stoji sa Gorojem i Al-Mohadom ispred njihovog šatora.
Lično bi više voleo da se megdaniše sa Gorolomom, jer je čuo za njega, nego
sa ovim momčićem. Ali neka, prvo će njega da raskomada pred svima, a
onda će izazvati Goroloma. A kad i njega bude smoždio, u krvavi leš će mu
zabosti to perje kojim se toliko diči. Kad je pogledao u gradske zidine,
mogao je videti kako se na njima okuplja sve više naroda. I on je uživao u
klicanju publike. Ali još više u prolivanju krvi.
Pogotovo kad obori protivnika na zemlju, pa ga prvo ubije čekićem, a
onda mu sekirom odrubi glavu.
„Ovo nije bilo pametno, kažem ti Miloše"‚ ponavlja zabrinuto Goroje.
„Trebalo je mene da pustiš. Da sam znao da ćeš mi ovo uraditi, ne bih nikad
pristao da dođem ovamo.”
„Onda bih ja sam došao, Gorolome"‚ reče Miloš navlačeći verižnjaču
preko glave. Vilan se ne odvaja od svog gospodara niti skida pogled sa njega.
„Svojevremeno sam obećao Urošu da može da računa na mene, a ovo je
prava prilika da ispunim obećanje
„Ja verujem da je Miloš spreman"‚ reče Al-Mohad zatežući mu pojas oko
verižnjače. „Nemamo više čime da ga podučimo, Goroje.”
„Poseduje znanje i veštinu, almogaveru” ozbiljno će Goroje. „Ali nema
iskustva na megdanu.”
„Ovo je prava prilika da ga steknem"‚ samouvereno će Miloš.
„Ali ne sa ovim divom"‚ zagleda se Goroje u Arbanasa. „Ovo nije vitez...

već divljak!”
„Ja sam dao reč mome bratu” naglasi Miloš malo ljutito, „a on je sad car

i potreban mu je zatočnik...”
„Uzmi bar moj štit” popusti na kraju Goroje, a Miloš klimnu glavom, „i

čuvaj se njegovih udaraca, razorni su. Izbegavaj ih i čekaj pravi trenutak. Ne
moraš ga odmah ubiti, osakati ga, uspori i izmori ga...”

„Sve znam, Gorolome"‚ mirno će Miloš. „Neće ova borba dugo trajati,
bez brige.”

„Izgleda da je carska porodica na kuli kapiji” reče Al-Mohad zagledan
žmirkajući prema gradu. „Da, vidim cara... i Jelenu

„Spreman” reče kratko Miloš.
„Bog s tobom, sinko” stavi mu Goroje ruku na rame. „Padneš li, ja ću te
osvetiti.”
Miloš samo klimnu glavom i krenu ka Musi, koji već stoji pokraj puta i
premešta svoj nadžak iz jedne ruke u drugu. Goroje osta da drži Vilana
vezanog da slučajno ne bi priskočio gospodaru u pomoć kad započne borba.
Miloš stade naspram njega, sa druge strane puta. Iz daleka, sa zidina razleže
se graja koja prerasta u klicanje. Miloš gleda samo u svog protivnika, a ovaj
zakrvavio očima i mišići na licu mu podrhtavaju od ludačkog gneva i mržnje.
Stoji nabreklih mišića koji samo što ne prepuknu od napetosti. Momku stade
srce ubrzano da lupa, čuje mu sve glasnije bubnjanje u ušima. Čini mu se da
mu kolena klecaju, a dlanovi počinju da mu se znoje. Prvi put se bori sa
čovekom. Nije isto što i sa troklocima ili vampirom. Drugačije je, ne oseća
istu mržnju.
Miloš isuče Drakon iz korica i stade polako vitlati njime i seći vazduh. A
čudesni mač zapeva svoju zlokobnu pesmu. Obojica je različito osetiše.
Repoš odmah primeti da njegov protivnik nema obično sečivo i da njegov
vlasnik možda nije običan čovek. Njegovo golobrado lice ne pokazuje strah,
a u očima mu vidi neobičan pogled, isprazan i odsutan. Jer Milošu
milozvučje njegovog mača uliva novu hrabrost, odlučnost i... strast za
borbom. Oseća kako ga obuzima neobuzdiv nagon da se baci na protivnika i
rastrgne ga zubima.
Obojica jurnuše jedan na drugog istog trena. Na zidinama eksplozija
oduševljenja. Sudar metala odjeknu podno gradskih bedema. Rezak zvuk
udaranja metala o metal čini da svakim udarcem srca gledalaca poskoče.

Miloš vešto izbegava strahotne Musine udarce, brzo mu se provlači sa jedne
ili druge strane. Zna da će ga ovaj sravniti sa zemljom ako ga dokači
nespremnog, a onda više neće ustati. No, nekad ne stiže da se skloni, pa
podmeće svoj štit pod težak nadžak. Strahovito odjekuju takvi udarci, čini se
da će Repoš svakog trena da mu štit izbije iz ruke ili da ga rascepi na pola.
Svaki udarac proprati besnim urlikom. Momak mu uzvraća samo kad mora i
čeka svoj trenutak. Arbanas ne prestaje da navaljuje, često mu nadžak proleti
u prazno. Gnev ga zaslepljuje dok se okreće za Milošem, koji se hitro
provlači pored njega. U jednom takvom trenutku, Repoš iz okreta zavitla
nadžakom i po ivici udari štit, izbi mu ga iz ruke, a ovaj odlete i tresnu o
zemlju. Kad Arbanas vide da momak osta nezaštićen, razjareno se baci na
njega opasno vitlajući čekićem. Miloš ga izbegnu jednom-dvaput. Vidi da je
ovome udarila krv u glavu i da više ne zna za sebe. Zastade, iskorači levom
nogom napred, čvrsto se oslonivši, i spremno dočeka naredni udarac. Repoš
podiže nadžak visoko iznad svoje glave i svom snagom ga obruši na momka
koji stoji ispred njega.

Sa zidina se razleže uzvik užasa i strepnje.
Miloš podmetnu Drakon i zaustavi nadžak u mestu. Svi zanemeše, niko
ne očekuje da će golobradi momak imati snage da zaustavi takav strahovit
udarac. U treptaju oka, sretoše se pogledi dva protivnika. Div sa nevericom
gleda.
„Sad umri” kroz zube promrmlja Miloš.
Munjevito izvuče nadole svoj mač ispod nadžaka, svom silinom raspori
Arbanasa od vrata do pupka, i stade u stranu kraj njega. Kako je Repoš bio
okrenut leđima gradskim zidinama, tako niko ne vide šta se desilo u tom
trenu. Samo da dvojica protivnika najednom stoje jedan pored drugog.
„Šta...?"‚ zamrmlja Jelena i nagnu se napred.
Čini se da su svi istovremeno mahinalno pogledali u oštricu Miloševog
mača, sa kojeg je kapala krv. Tren kasnije, div se ničice sruši, kao klada, u
prašinu druma. Sa zidina se prolomi talas radosti i oduševljenja. Ljudi skaču
u mestu i mašu rukama, grle se i čestitaju jedni drugima. Bacaju kape uvis.
Obuze ih poman smeh i radovanje.
Miloš ih ne čuje, stoji zagledan u svog protivnika, koji nepomičan leži u
prašini. Ispod njega se širi lokva krvi. U momku ključa pomešano osećanje
radosti što je živ i užasa što je ubio čoveka. Govori sebi da je on mogao biti

taj koji sad leži mrtav. Megdan je, jedan mora umreti da bi drugi živeo.
Ovako je moralo biti, osvetlao je obraz svom bratu Urošu, spasao mu krunu
carsku.

„Sinko, živ bio, svaki megdan dobio!"‚ začu Miloš uzvik iza sebe.
„Oprosti što posumnjah u tebe! ”

Miloš se zbunjeno okrenu, a Goroje ga čvrsto zagrli. Rukom mu razbaruši
gustu kosu. Lice mu razvučeno u osmeh. Pritrčava mu i Vilan, i mota mu se
radosno oko nogu.

„Svaka ti čast, ni ja ne bih mogao ovako, sinko! ne krije radost i ponos
stari zatočnik.

„Ah, znam te ja, Gorolome"‚ ozbiljno će Miloš, ne može se otresti
osećanja mučnine u stomaku. „Ti bi se poigravao sa njim pre no što ga
posečeš

„Ha-ha! Prozreo si me, lijo!"‚ smeje se Goroje, kamen mu pao sa srca, pa
ne zna da li se više smeje od nervoze ili od radosti. „Odneo si megdan!”

Prilazi mu i Al-Mohad.
„Posle ovoga, nemamo više čemu da te učimo"‚ reče on ponosno.
„E, mogao bi on nas sad malo da podučava! tapše Goroje Miloša po
leđima. „Obriši taj mač, ne drži ga tako krvavog.”
Miloš zbunjeno pogleda u nakrvavo sečivo. Čime da ga obriše? Vidi to
Goroje, pa mu bi ga uzeo iz ruku. Ali Miloš stisao balčak mača kao da borba
još traje. Goroje mu sa dve ruke uzima mač, pa mu pogledom govori da
popusti stisak. Momak se opusti i prepusti ga zatočniku. A ovaj ga uze i
priđe mrtvome Arbanasu, sagnu se i dok je brisao sečivo o njegove
pantalone, Miloš jedva ču kad ovaj promrmlja:
„Ovo je tvoje, brate zatočniče. Hrabro si se borio.”
Uto se otvara gradska kapija i masa predvođena carskom porodicom
pokulja kroz nju. Carske glave koračaju postojano i dostojanstveno, dok rulja
iza njih poskakuje i veseli se. Kad priđoše blizu, straža zaustavi narod, a
Uroš ne izdrža nego širi ruke i sav ozaren uzvikuje:
„U tebi je, Miloše, veština Ahilova, lukavost Davidova i snaga
Herkulova! ”
Zagrliše se dva brata u nerazdvojiv zagrljaj, a Uroš mu ljubi belo lice.
Milošu se zacakliše oči, a reči mu zapele u grlu. Samo se osmehuje i klima
glavom. Umeša se Jelena i čvrsto ga prigrli. Šapnu mu na uvo:

„Tvoj otac Dušan bi se ponosio tobom, znam."
Milošu se iskrade jedna suza radosnica, koju Jelena poljupcem odmah
obrisa. Ostao bi večno u njenom toplom, mirisajnom zagrljaju, koji je sve ove
godine sa sobom u pamćenju nosio. Nekih stvari se nije sećao, ali toplinu i
miris njenog zagrljaja je uvek nosio sa sobom. Ponovo se osetio kao malo
dete koje je utehu tražilo u njenim rukama. Dubokim uzdisajima se nekako
sabra. Čestitaju mu svi odreda, ali on ih niti vidi niti čuje, pogledom samo
traži Jelenu i Uroša. Vide to ona, pa uzviknu:
„Pustite moga Miloša da diše, šta ste navalili na njega!”
Ljudi se malo pribraše i ustuknuše, a Miloš stade između Jelene i Uroša i
polako krenuše natrag prema kapiji. Straža im krči put kroz masu koja
megdandžiji oduševljeno kliče i pozdravlja ga.
Na dvoru, u velikoj carskoj trpezariji, za dugačak sto posedala je carska
porodica i sva vlastela koja se tada našla u Skoplju. A beše ih mnogo. Isprva
su došli da gledaju rasplet megdanluka, ali i da se nađu na dvoru ako Uroš
izgubi krunu i opet krenu previranja. Svako je želeo da sačuva svoje
privilegije, a ako može i da ih proširi na uštrb nekoga suseda. Ipak, svima je
laknulo kada je car Uroš uspeo da sačuva krunu. I sada su se veselili
predstojećoj gozbi. Nebrojena posluga se odmah razletela noseći prvo vino,
rakiju i pivo dok se čekalo da pristigne i hrana.
Na čelu stola su sedeli car Uroš i carica Anka. Odmah do Uroša, sa
desne strane, posadiše Miloša Obilića, a do Miloša Jelenu, pa Goroja, pa Al-
Mohada. Sa Uroševe leve strane sedeo je Vukašin Mrnjavčević, pa njegov
brat Uglješa. I dalje ostali. Stavilac Lazar Hrebeljanović je stajao odmah iza
cara i nadgledao sve što se u trpezariji radilo, a iza Miloša sedeo je Vilan.
Naravno, Lazar se trudio da mu ne promakne razgovor carske porodice,
pogotovo kad je neko pričao sa braćom Mrnjavčevića.
Celo veče je proteklo u veseloj atmosferi, sa muzikom frulaša i
tamburica, sa gromoglasnim smejanjem, šalama i pevanjem. Tih nekoliko
časova beše dovoljno da Uroš, Jelena i Miloš razmene priče o najvažnijim
događanjima u njihovim životima, ali i da često posegnu za vedrim
uspomenama iz prošlosti uz šaloozbiljne komentare. Pogotovo na Milošev
račun kad videše da on na gozbi pije samo mleko. Tek mnogo kasnije, nešto
pre ponoći, kada se većina zvanica povukla na spavanje, a ostali zaspali za
stolom od umora i pijanstva, Uroš i Jelena mogli su ozbiljnije da razgovaraju

sa gostima.
Čim je otpustio svog stavioca Lazara, Uroš reče Milošu:
„Brate, već ti kazah, zahvalan sam ti na pomoći” reče Uroš, „ali ipak nije

trebalo da se izlažeš ovakvoj opasnosti.”
„Trebalo je da ostaneš sakriven, sine” uhvati Jelena Miloša za ruku. „Sad

će svi znati gde si... Često čujemo kako crni konjanici krstare carstvom i
raspituju se o tebi. To su oni Palmanovi tevtonci. Ko đavoli su! Neuhvatljivi,
opasni! Ako pošaljemo jake trupe, pobegnu, ako su pak slabe, onda ih uvuku
u zasedu i sve pobiju... Saznaće da si ovde.”

„Dosta je bilo skrivanja, mati"‚ reče Miloš ozbiljno. „Sve što se desilo
poslednjih godina moralo je dovesti do ovoga... Kud ću se više skrivati?
Neću valjda celog života?”

„Još si mlad, sine, sačekaj još koje leto da prođe...” zabrinuto će Jelena.
„Mlad?" začudi joj se Miloš. „Jesi li mi ti pričala da je Dušan bio
otprilike ko ja sad kada je predvodio vojsku u bici kod Velbužda? A to mu
sigurno nije bila prva borba.”
„Jeste, tako je... Ali, Dušan je takav bio..” celo veče Jelena beše
zaokupljena setom iako je na mah bila vesela i radosna. Milošev povratak joj
je najednom vratio sve uspomene koje je mukom godinama potiskivala. „A
rekla sam ti, sine, sigurno mu je duša ispunjena radošću zbog tvoje velike
današnje pobede
„Osećam da je vreme bežanja i skrivanja završeno” reče im Miloš.
„Toliko se vas žrtvovalo zbog mene tokom celog moga života zbog moje
zmajevitosti... Od moje prave majke, koja me se odrekla da bi me Dušan
pronašao, preko svih vas ovde do... do Vukana. Više neću da se krijem iza
vas, ne želim da više iko strada zbog mene.”
„Znači li to, brate, da nećeš ostati na dvoru?"‚ upita ga Uroš.
„Ne mogu, ali znaš da ću ti se uvek naći pri ruci, ako ti zatreba pomoć.
Obećao sam to tebi i našoj sestri Teodori... A moram nju izbaviti iz
sužanjstva...”
Kako Miloš izgovori njeno ime, tako se Urošu i Jeleni smračilo lice.
Spustiše poglede, a osmesi spadoše. Miloš se trže kada ga nešto preseče u
stomaku.
„Šta se desilo mojoj sestri?"‚jedva izusti.
„Nisi čuo?" upita ga Uroš, a Jelena već briše suze. „Šta, crni ti?”

preplašeno će Miloš.
„Pre koji mesec je umro sultan Orhan.”
„Uf!"‚ uzviknu Miloš i zavali se u stolicu. Oseti najednom kako ga

obuzima neki strašan umor.
„Čim smo to saznali, poslao sam Nikolu Buću novom sultanu Muratu da

ponudi otkup za princezu...”
„I? Šta je bilo?” nestrpljivo će Miloš.
Uroš zaneme, a Jelena nekako prozbori:
„Njegova poruka je bila kratka: ’Taoci se ne otkupljuju’.”
„Talac?” pogleda ih Miloš, a onda se okrenu Goroju „Znači li to da je još

živa?”
„Verovatno jeste, iako je u njih običaj da novi sultan pobije ceo harem

starog sultana"‚ odgovori ovaj. „Verujem da je još živa.”
„To takođe znači” reče Jelena, „da će novi sultan Murat prekinuti

sporazum o primirju i da možemo očekivati njihove nove upade.”
„A prve na udaru su zemlje Mrnjavčevića"‚ reče Uroš.
„Znači, postoji još mogućnost da se ona spasi..."‚ reče Miloš sa

prizvukom nade.
„Kako se može spasti kada je njegov talac?” začudi se Uroš.
„Obećao sam joj da ću otići po nju i izvući je odatle” reče odlučno

Miloš.
„Ne zanosi se time, brate” odmahnu rukom Uroš. „To je... neizvodljivo.”
„Povrh svega, biće opet rata sa njima” dodaje Jelena.
„Primetio sam da su se braća Mrnjavčevići brzo povukla večeras, prvi su

otišli... Jeste li u nekoj zavadi?” upita Miloš.
Kada Uroš oćuta na to, Jelena tišim glasom reče:
„Neke stvari su se promenile, a tvoj brat Uroš je bio veoma nesmotren i

naivan. Uporno odbija da me sluša i misli da sve može sam...”
„Mati, ne želim pobunu u carstvu” uzdrža se Uroš da ne plane, ali vidi se

da je gnevan. „To nam je sad najmanje potrebno!”
„Šta se desilo, Uroše?” pita ga Miloš, ali ovaj opet zaćuta.
„Desilo se to da tvoj brat i dalje sluša savete mladih i neiskusnih, a

oglušuje se na savete starijih i mudrijih"‚ reče Jelena strogo gledajući sina.
„Previše značaja pridaje pričama svoga stavioca i nekih vlastelina okupljenih
oko njega.”

„Lazara Hrebeljanovića? Al’ on je razborit čovek, i Dušan mu je bio
naklonjen"‚ začudi se Miloš.

„Dugo nisi na dvoru, sine..” potapša ga po ruci Jelena. „Od kako su se
Rastislalići odvojili, i neki drugi samo vrebaju priliku da krenu njihovim
stopama. Svi bi da budu kraljevi! ”

„I ti si tome doprinela, mati” kori je Uroš. „Gurala si Vojislava Vojinovića
i gledala mu kroz prsti dok je grabio tuđe zemlje. Nagovorila si ga da ratuje
sa Dubrovnikom, a kada je izgubio, sad ti odjednom više ne valja! Sad se
kuneš u Mrnjavčeviće! ”

„Mislila sam da je Vojinović više na svoga oca Vojina ili na starijeg mu
brata kosingasa, ali prevarila sam se... Odavno nisam videla većeg
vlastoljupca!”

„Misliš da je Vukašin Mrnjavčević bolji?” podrugljivo će Uroš.
„On je mnogo stariji, iskusniji i pametniji” ljutito će Jelena. „On i njegov
brat me slepo slušaju.”
„Oni jedva čekaju da ti vide leđa, majko, pogotovo od kako je ćesar
Vojihna umro pre dva leta...”
„Ni ti mi nisi jasan, sine” nagnu se Jelena prema Urošu. „Umesto da
smiruješ strasti između njih... ti ih rasplamsavaš! Imaš li ti uopšte nekoga
kome veruješ? Jer očigledno je da ne veruješ ni svom staviocu, a kleo si se u
njega! ”
„Šta se desilo, brate?"‚ upita ga Miloš.
„Ne slušaj njega jer ko zna šta će ti kazati” odmahnu ona rukom prema
Urošu, pa se okrenu Milošu: „Tvoga brata su želeli da uvuku u zaveru protiv
Vukašina i Vojislava... Lazar Hrebeljanović i neki drugi su mu mesecima
punili glavu time kako i jedan i drugi žele da se domognu njegove krune, da
ga mogu ubiti, i da ih on treba preduhitriti, pohvatati na jednom saboru i
baciti u tamnicu! ”
„Otkud sad to?"‚ začudi se Miloš.
„Vojislav Vojinović već tri leta sa nekim prekidima ratuje sa
Dubrovčanima, retko dolazi na dvor, a još manje u svoj Vučitrn. A čim ovoga
nije bilo, Vukašin je počeo da obleće oko mene i da me nagovara protiv
Vojislava... A to je tvoje maslo, majko!"‚ uzviknu Uroš preteći joj prstom, a
ona slegnu ramenima.
„Čim su to videli Hrebeljanović i neki drugi, uplašiše se da će jedan

zameniti drugog, pa nagovaraše Uroša da ih obojicu pozatvara... A znaš li šta
je tvoj mili brat onda uradio?"‚ krevelji se Jelena.

„Pokušao je da ih pohvata?” pita Miloš.
„Ne!” uzviknu Jelena. „Bar da je to uradio! Barto!...Nego nije, već je
Vukašinu i Vojislavu rekao da im se sprema zavera! Da će biti pohvatani ako
dođu na dvor! Zamisli!” pa se opet okrenu Urošu: „O čemu si razmišljao?
Okrenuo si protiv sebe i svog stavioca, a on ti stalno stoji iza leđa! Umesto
da smiriš strasti, ti si ih samo još više razbuktao!... I sad obojica izbegavaju
da dođu na dvor zbog Hrebeljanovića. Samo što se nisu otcepili iz carstva.
Mrnjavčevići su sad došli samo da bi mene dopratili zbog ovog
megdanluka.”
„Pre bih rekao da su došli da gledaju kako gubim krunu... ili možda
glavu, pa da zauzmu i Skoplje” mrsko će Uroš.
„Svašta sa tobom, sine!” širi ruke u čudu Jelena. „Mrnjavčevići ti jedino
mogu pomoći da očuvaš carstvo! ”
„To si svojevremeno govorila i za kneza Vojislava... Meni ne treba niko
od njih, mogu sam da vladam” mirno će Uroš. „Kad god sam slušao nekoga
od vas, bilo je po zlu... Ono sa Dubrovnikom nam uopšte nije trebalo. Ti,
majko, šta god započneš, ti ne dovršiš, već ja moram da vadim ugljevlje iz
vatre, a odmah smišljaš nešto novo... Ako si se već zamonašila, zašto se ne
povučeš u manastir? Svima će nam laknuti! ”
„Sram te bilo, sine! ” ljutito će Jelena. „Zar tako majci?”
Još dugo su se majka i sin raspravljali. Čak i kada su Miloš, Goroje i Al-
Mohad otišli na počinak, njih dvoje su ostali da se svađaju. Miloš je ipak bio
zadovoljan sobom. Znao je da mu više nije bilo mesto na dvoru i da mora
nastaviti da živi kao zatočnik.
Te noći dok je besano ležao u postelji, prvi put mu se javila jedna
naizgled luda pomisao. Ako je Goroje kao zatočnik bio u službi sultana
Orhana, zašto on ne bi otišao u službu kod sultana Murata? Tako će biti
najbliže sestri Teodori i moći će da je spasi sužanjstva. Obećao joj je da ću
doći po nju. Ako je kao žena pokojnog Orhana bila koliko-toliko zaštićena,
sada kao običnom taocu život joj je bio neizvesniji. Murat je neće ubiti dokle
god bude mogao da je koristi protiv cara Uroša i Jelene... Napašće Srbiju, a
Uroš će biti neodlučan: da spasi život sestri ili carstvu? Ali šta će biti sa
njom ako Uroš bude svrgnut sa vlasti ili bude ubijen? Ili, od neke bolesti

umre? Sultan onda svakako neće imati razloga da je drži u životu.
Nije ni osetio kada ga je umor savladao i kada je zaspao. Usnio je

neobičan san. Nestvarno upečatljiv i živopisan. Progoniće ga još dugo
vremena.

Prvo što je osetio bilo je kamenito tlo pod nogama, neravna kozja staza
koja se strmo pela i gubila u magli. Kad je pogledao uvis, video je sunčev
disk zaklonjen maglastim oblacima. Negde iznad njega začuo je zlokobno
graktanje vrana... Kada se okrenuo, u podnožju brda, vidi da nemo stoje
Dušan, Vukan, Oliver, Preljub, zna da je među njima i Miloš Vojinović, iako
ga po liku ne poznaje, i mnoštvo drugih više ili manje poznatih lica... umrlih
ljudi. Bledih i ispijenih lica, mrtvački ukočenih ustiju... ali živih očiju. Oni ga
gledaju, kao da mu svojim pogledom nešto isto govore. Gutaju ga očiju
izbečenih, viknuli bi mrtvim ustima da mogu... Ali samo nemo stoje,
spuštenih ruku kraj tela. Oseti Miloš da ga nešto tera da krene uzbrdo, ali on
bi tako rado sišao među njih. Izgara od želje da zagrli Dušana, da poljubi
Vukana... Onda oseti nečiji topli dodir na desnoj ruci. Pogleda, kad ono neka
starica ga vuče da krene uz stazu. Od njenog izgleda se trgnu i pokuša da
izvuče ruku, ali njen stisak je jak. Imala je dugu sedu kosu koja joj se vukla
po kamenju. Njeno lice je bilo naborano od vekovnih bora. Bila je niska,
pognuta napred i poštapala se. Njena duga siva, lanena haljina dodirivala je
tlo, a njene izborane ruke sa dugim prstima bile su neobično meke, a ipak
snažne. Nešto mu je govorila, ali Miloš nije mogao da čuje njen glas. Samo je
gledao kako otvara usta. Ali u očima joj je video suze i blagoprijatan pogled,
nalik majčinskom. Njeno lice mu je bilo poznato, kao da ga je celog života
gledao, ali joj se imena nije mogao setiti. Vodila ga je uzbrdo, a on se osvrtao
za Dušanom i Vukanom.

Morao je čuti samo graktanje vrana... Sve dok se, najednom, ne prolomi
strašan urlik, od koga se zemlja zatrese.

Miloš se prepade, izvukao bi se iz staričinog stiska i potrčao nizbrdo, ali
ga starica sigurno vodi dalje dok mu i dalje nešto govori. Tek drugi urlik
rastera graktaj i cvrkutanje.

„To je zmaj Viden” začu on odjednom babin glas. I on mu je bio prosto
mučno poznat, ali imena joj se nije mogao setiti. „Zmaj, Miloše... Zmaj...
Tvoj praotac.”

„Praotac?” izusti Miloš promuklim glasom.

„Daaa!... Tvoja duša je zmajska, krv ti je vučja, snaga medveđa, a srce ti
je ljudsko! ”

„Kuda me vodiš?” uplašeno će Miloš.
„Kod sebe u Đavolju varoš, kod zmaja u Gulijanske planine... ka tvojoj
sudbini‚" govori mu baba, a sve vreme joj suze klize niz obraze. Kako kanu
na kamen, tako se pretvore u kapi krvi.
„Ne želim da idem gore, hoću kod Dušana...”
„Neee... Oni žele da se popneš sa mnom na vrh. Oni su te doveli do ovog
crnog kamena „Ne vidim ništa od magle...”
„Odozgo ćeš sve lepo videti, ne plaši se.”
„Šta ima rope?”
„Ono zbog čega si se rodio."
Zmajski urlik odjeknu bliže nego ikad. Miloš je čuo snažan lepet krila i
osetio nalet vazduha koji ga umalo nije oborio. Ali koliko god da je zurio u
maglu, zmaja nije mogao da vidi.
„Plašim se zmaja...” izusti on dok sa mukom korača uzbrdo. Staza je sve
strmija, noge mu se klizaju.
„Ne plaši ga se, na njegovim krilima ćeš leteti i on će radosno svoj život
za tebe dati i krug će biti konačno zatvoren. Stvorio te je da bi na kraju umro
za tebe. Za zemlju se rađate da biste za zemlju umrli... Znaš li ti koliko je
ova zemlja natopljena krvlju tvojih predaka? Znaš li ti koliko je praha tvojih
predaka u njoj? Svaki dan hodaš po njoj. Hraniš se njome. Spavaš na njoj.
Rađate se i umirete na prahu svojih predaka!”
„Uf!‚" uzdahnu Miloš, pa promrmlja: „Hoću da se probudim...”
„Ko kaže da sanjaš, Miloše sinko?”
„Šta...?”
„Leti na krilima zmaja! Spoznaj svoju dušu!”
Kako to reče, baba ga obema rukama snažno odgurnu unazad i on polete
kroz maglu i oseti kako brzo propada. Vrisnu od straha. Najednom pade na
nešto čvrsto i oseti kako se naglo vinu u vazduh. Zaklikta zmaj dugo i
snažno, i ponese Miloša na svojim leđima. A on se uplašeno uhvati za
njegovu krljušt dok mu vetar šiba lice. Od magle tek nazire dugački zmajev
vrat, duž koga štrče rožnati rogovi, ali glavu mu ne vidi. Ni cela krila mu se
ne vide, gube se u magluštini, a samo čuje njihov snažan lepet i vazduh koji
krila potiskuju. Tek ponekad se oglasi dugim gospodarskim kliktajem.

Odjednom izletoše iz magle na jarko sunce i topli vazduh ispuni Milošu
pluća. Iznad njega, visoko, paperjasti oblaci nanizani kao biseri, a ispod
ugleda jednu visoku stenu koja štrči iz zemlje kao nekakva kula divova, a na
njenom vrhu jednu malu kapelu. Oko kapele leže mrtvi vitezovi polomljenih i
krvavih oklopa, slomljenih mačeva i kopalja, rascepljenih štitova. A u
podnožju stene, tlo krvavo blatište. Dokle god mu pogled dopire, vidi
mestimično krvavu zemlju... Između njih se vide reke, potoci, šume. U glavi
mu odjekuju babine reči:

„Znaš li ti koliko je ova zemlja natopljena krvlju tvojih predaka? Znaš li ti
koliko je praha tvojih predaka U njoj?”

U jednom trenutku zmaj stade da ponire velikom brzinom. Takvom
silinom uleteše u oblak magle da se Milošu činilo kao da će se zabiti u
nekakav beličast zid, pa zažmuri i snažno stisnu zube. Hladan vazduh ga
zapahnu kao da je skočio u ledeni vir, on vrisnu i od straha pusti zmaja,
izgubi oslonac i polete unazad kao velikom rukom odnet...

Pade sa postelje i viknu uplašeno. Batrgao se tren-dva dok ne otvori oči i
shvati da leži na podu svoje sobe. Skoči na noge kao oparen i unezvereno
stade da gleda oko sebe. Na stolu je dogorevala lojanica čiji je plamičak
jedva osvetljavao sobu. Senke su igrale svoj poslednji ples pre nego što
svetlost mine i nastupi mrak.

Miloš obrisa rukom znoj sa lica i nekoliko puta duboko uzdahnu. Oseti
blaženo rasterećenje saznanjem da je samo usnio strašan san. Ali srce mu je i
dalje brzo lupalo.

„Kakav košmar”, promrmlja on dok se vraćao u postelju.
Pokrio se i primirio. Brzo je zaspao mirnim snom.
Jedna nejasna ženska prilika odvoji se od senki na zidu, priđe stolu i
lagano mahnu rukom ka lojanici. Plamičak minu. Zavladaše mrak i san.

Glava dvadeset i druga
- Jesen 1362.

„Muka duše ne vodi no suđen dan”

Širok potok je tiho žuborio kroz lug pokraj starog druma. Šator su podigli
na njegovoj desnoj obali, a logorska vatra je gorela ispuštajući gusti, sivi
dim od vlažnog granja. Prethodnih dana je obilno kišilo, pa su svi bili mokri i
promrzli. Ni kabanice im nisu pomogle da ostanu suvi. A najgore je bilo
gacati no blatu i no pljusku dizati šator. Ovo im je bila prva vatra posle tri
dana i noći. Sa strahom bi gledali u nebo i molili Boga da ih poštedi provale
oblaka kako bi mogli da se prosuše. Miris kiše se još osećao u vazduhu, a
olovni oblaci su se valjali nebom. Sunce odavno nisu videli, niti noćno nebo
posuto zvezdama. Ali zato ih je kišar šibao od jutra do sutra. Mračne noći,
sivi dani i neprestani fijuk vetra.

Dugo su putovali od Skoplja i vrlo sporo. Skoro mesec dana im je trebalo
da stignu do Radan planine. Nije vredelo što su Goroje i Al-Mohad danima
ubeđivali Miloša da putovanje ostave za proleće, da će ih uhvatiti zima u
planini, i ako ih vuci ne rastrgnu, da će se smrznuti. Nije hteo ni da čuje.
Njegovi saputnici nisu mogli da se načude koliko se Miloš bio promenio od
dolaska u Skoplje. Pre toga je bio poslušan u svemu što bi mu Goroje rekao,
a od megdana sa Arbanasom, postao je drčan, napet i naredben. Kad god bi
mu se Goroje usprotivio, Miloš bi rekao da će to nešto uraditi sam ili otići
nekud sam. Al-Mohad je samo ćutao i procenjivao kom carstvu da se

prikloni. Ubrzo je postalo jasno da će Miloš odneti prevagu. I Goroje je
popustio, ali nije prestao da mu gunđa i zanoveta. Morao je da se pomiri sa
tim da je boravak u Skoplju Miloša sasvim promenio. Nije samo postao
svestan svoje snage i ratništva posle megdana, već je posle dugog vremena
konačno spoznao šta treba da čini i kojim putem da krene, umesto da ga drugi
celog života vodaju tamo-amo. Iako je Goroju zvučalo besmisleno da neko
pridaje toliki značaj nekakvom snu, morao je da prizna da su postojale
određene neobične „slučajnosti? Tim pre što je Al-Mohad odmah podržao
Miloša tvrdeći da on uvek sluša svoje snove i da mu se kroz njih preci
obraćaju. Batrgao se Gorolom, mučio se da nametne svoju volju, ali je na
kraju ućutao i prepustio se Miloševom vođstvu.

I sad ga je uzalud ubeđivao da svoju posetu Đavoljoj varoši odloži za
sutra, da se makar malo prosuši pre nego što ode kod te vražje vračare. I
opet, Miloš se tvrdoglavio, nije hteo ni da čuje. Otići će odmah kod nje.

„Zašto si toliko zajunio, sinko?” uporno će Goroje. „Ostavi to za sutra.”
„Ne mogu, Goroje"‚ reče Miloš dok sedi na jednom kamenu pokraj puta
koji kao da je isklesan u obliku stolice sa naslonom. „Neću imati mira dok to
ne obavim.”
„Šta te spopalo da nas pred zimu teraš da dolazimo čak ovamo?” čudi mu
se po ko zna koji put stari zatočnik. „Ko da to nismo mogli ostaviti za
proleće.”
„San mi ne dolazi na oči otkad mi je Jelena ispričala za Đavolju varoš! ”
širi ruke u očaju momak. „I ona je zanemela od čuda kada sam joj rekao šta
sam onomad usnio! Jesi li znao da je čak i Dušan nju pohodio... tu vračaru
Dragušlu? Jelena kaže da joj je Dušan pričao kako su svi vitezovi reda
Zmaja njoj dolazili na noge! Čak i Miloš Vojinović! A ja sam je sanjao!” a
Goroje sve vreme odmahuje glavom, ništa mu se to ne dopada. „Zamisli, ona
kaže da mi je ta vračara Dragušla jednom dolazila kada sam bio dete, a ja
sam to bio potpuno zaboravio! Setio sam se tek kada mi je rekla! Sećam se
toga kroz maglu, to je bila ona!"‚ zapeni Miloš zaneseno. „Sećam se i neke
babe bez nosa... Jeste! Nije imala nos, ne smej se!... Bilo je tako!... Nisam je
slučajno sanjao, važno je da je posetim što pre!”
Goroje udahnu duboko. Sve je to već deset puta čuo od kako su krenuli
na put. Nije mogao, niti je možda želeo, u to da veruje, iako im se svašta
dosad desilo. Osećao je strah od tih nedokučivih sila jer nije želeo da bilo šta

utiče na njega i upravlja njime. Bio je zatočnik i sam sebi je krčio put kroz
život.

„I kud ćemo odavde da odemo?” upita ga naposletku Goroje. „Moramo
negde da se sklonimo preko zime?”

„Na nekoliko dana odavde, na sever, je Toplica” reče Miloš. „Primiće nas
Jug Bogdan, bez brige.”

„Knez Vratko? Misliš da hoće?”
„Bio je sa carem kada me je pronašao u šumi... Kako nas ne bi primio,
šta pričaš?” reče pa nesvesno obema rukama pređe po glatkom kamenu.
„Čudan kamen, ko stolica, zar ne?"‚ osmehnu se Miloš. „Ko da služi da malo
odmoriš dušu...”
Goroje se zagleda u putinu prošaranu vododerinama koja se odvajala od
glavnog druma i vodila uzbrdo u gustu bukovu šumu. Otud se začu zlokobno
graktanje vrana.
„I kaniš da odeš sam?"‚ upita ga opet Goroje.
„Rekoh ti, ostani ovde sa almogaverom, nemaš šta da tražiš rope.”
„Da ti čuvam leđa.”
Miloš odmahnu glavom i ustade.
„Vratiću se pre mraka” reče i dohvati uzde Ždralina.
„Ako se uopšte i vratiš!” dobaci mu šaloozbiljno Goroje i pridrža mu
uzengiju da ubaci nogu.
Miloš se vinu Ždralinu u sedlo i potera ga uz put. Vilan krenu za njim.
Jahao je polako, bez žurbe, osmatrajući bezlisno drveće i grmlje. Kako bi
nešto šušnulo u debelom pokrivaču od opalog lišća, tako bi Ždralin zafrktao
ili protresao glavu. Silvan bi zastao i načuljio uši, a onda opet nastavio.
„Nemoj sad i ti ko Goroje, Ždraline” promrmlja Miloš i potapša konja po
vratu.
U toj gluvoj samotinji sve ga trnci prolaze. Kako se penje, tako ga mučna
tišina sve više stiska. Sve je naizgled pusto, a opet oseća kao da ga neko
posmatra. Kad pogleda uvis, vidi samo gole grane iskrivljene kao prsti koji
se pružaju nad njim. Vazduh je sve hladniji i oštriji. Sitan dažd poče da sipi.
Isprva je nije primetio, a onda je čuo kako lupka po opalom lišću. Oblak
magle mu se pojavi sa desne strane i žurno se valja ka njemu. Seti se on
svoga sna i leta na zmaju kroz oblake. Bio je toliko živopisan, ne samo da ga
sećao, već bi ponekad mogao da oseti te mirise koji su ga u snu pratili. Kada

ga magluša obuhvati, oseti jak miris trulog i vlažnog lišća. Jedva vidi put
pred sobom. Čuje se tup Ždralinov topot i šuštanje sitne kiše.

„U ovakvoj magluštini mogu da prođem pored te kolibe"‚ pomisli Miloš.
Nakon skoro jednog sata jahanja oseti da je izašao na neku brdoravan i
začu žubor vode sa desne strane. Isto kao što je naišla, tako se naglo magla
izmaknu. Kao da ju je rasterala neka nevidljiva ruka. I Milošu se ukaza
nestvaran prizor. On zaustavi Ždralina bezdahno gledajući u visoko brdo koje
se skoro okomito dizalo iznad njega sa leve strane. Po sredini je bilo golo,
prosečeno dubokom urvinom od šljunka i stena, spuštalo se do podnožja
šume, a tu je štrčalo više desetina peščanih kula sa kamenom kapom na vrhu.
Ovakvo čudo još nigde nije video, pa nije mogao odvojiti oči od njih. Podseti
ga na vojsku koja nekom čarolijom beše skamenjena dok juriša na divovski
bedem iznad. Ili možda na uklete čuvare koji nadvisuju malu kamenu kolibu
ušuškanu u šumarku u njihovom podnožju. Njeni glatki, stari zidovi behu
sprani vekovnim kišama i snegovima, šibani nebrojenim vetrovima, postojano
stojaše kao izrasli iz zemlje.
Miloš polako dojaha do kolibe i sjaha. Pogleda u pravcu odakle se čuje
potok i kroz golo granje ugleda malu livadu u podnožju. Priveza Ždralina za
drvo i pokaza Vilanu rukom da ostane na mestu. Pomalo se snebivao pre no
što priđe vratima od sklepanih dasaka. Taman da pokuca na njih, kad začu
glas iznutra:
„Uđi, sinko, uđi.”
Miloš polako odgurnu škripava vrata, sagnu se i uđe u polumrak. Odmah
ga zapahnuše mirisi svakojakih trava koje su u bezbroj svežnjeva visile
uzduž i popreko iznad njegove glave. Krov se nije mogao videti od njih. Svi
su se mirisi dopunjavali i blago se stapali, izazivajući prijatnu omamljenost i
osećanje svežine. Samo jedna velika lojanica štrčala je iz gomile istopljenog
voska na kamenu koji je služio kao stočić nasred prostorije i svojim
treperavim svetlom jedva osvetljavala prostor. Miloš isprva ne primeti nikoga
u toj polutami, a onda se iz senki promoli jedna ženska prilika. Oseti kako
mu srce ubrzano zalupa. Namah ju je prepoznao i sve ono što je mislio da je
zaboravio, kao naletom vetra vremena, vrati mu se. Osta nem pred njenom
pogrbljenom figurom.
„Ah, Miloše sine, al’ si izrastao u pravog junaka!"‚ osmehnu se ona i
starački polako mu priđe. Zagleda mu se u oči, a videla mu je dušu. „Daaa...

Isti si kao one noći u Paun dvoru. Sećaš li se?... Tada sam ti rekla da ćeš
doći meni jednoga dana... I evo te sad! Tebi je prošlo toliko godina, a meni
kao da je bilo juče! Dan za noćim’ hodi, a noć za danom hrli! ”

„Sećam se... bako” promuklo će Miloš. Uvek mu je bilo teško kada se
priseti tih vremena, iako teških i opasnih, ali je tada bio sa svojom
porodicom. Samovanje mu je uvek bilo teško breme.

„Bako! Ha!"‚ uzviknu Dragušla radosno. „Setio si se!... Znaš, sinko...
Odvajkada mi dolazi tušta i tma ljudi... Svakojakih!... Nude mi svakojake
dragocenosti kako bi me privoleli i naklonost moju stekli. A ja sam se
nagledala toliko duša koliko ima zvezda na nebu i nije me lako pridobiti... A
ti.. ” pa pokaza prstom na Miloša, „ti si me pridobio jednom rečju ’baka’...
Ha!... Koliko li se kraljeva sad prevrće u grobu od muke!... Sedi, sinko...
Nevalja stajati dugo u tuđem domu, uzburkaju se duhovi... Prinesi tu
hoklicu... a ja ću na svoj tronožac... Tako! Ah! Starost i mladost nisu u
svojti... Znaj, sinko, da ću ti jednog dana u san doći i od tebe tražiti da mi
zauzvrat učiniš jednu uslugu. Tako je od pamtiveka.” Zatim se dugo
blagodušno zagleda u Miloša. Miloš ju je mogao čuti kako diše polako i
ujednačeno. Umirujuće. Sa smeškom i malom setom, Dragušla dohvati ovalni
bakarni pladanj koji je bio naslonjen uz kameni stočić i pruži mu ga.

„Pljuni na njega... ’Ajde, pljuni” reče ona kad vide da momak malo
okleva.

Miloš pljunu, a ona zažmure i neobično dugačkim noktom na malom prstu
desne ruke poče da razmazuje pljuvačku po pladnju i da tiho izgovara
nekakve molitve. A onda otvori oči i zagleda se u razmaz. Stiskala je usta
kao da je u sebi nešto govorila. Čas bi širila obrve začuđeno, čas bi ih
napregnuto stezala mršteći se. Naposletku samo klimnu glavom.

„Ti si, sinko, došao na ovaj svet sa samo jednom svrhom” gleda ga
netremice baba, „da kopljem svetog Georgija ubiješ aždaju... Da, aždaju, ne
čudi se... Aždaje i ale su oduvek bili smrtni neprijatelji zmaju... Tako je od
kad je sveta i veka. Sve ima svoju suprotnost... Zmaj i aždaja, zmajeviti i
aloviti ljudi... I sveti Georgije ti je zbog toga ostavio svoje koplje... Pitaš se
zašto, kako je znao? Da li je bio vidovit? Ne, ne... Ja sam mu rekla da ga
sačuva za tebe i da ga preda Rastku na čuvanje... jer sam predvidela da ćeš
jedino njime moći da ubiješ aždera...”

„Aždera?"‚ promuklo će Miloš, nešto mu zape u grlu.

„Čovekoliku aždaju, sinko"‚ osmehnu se Dragušla. „Vidiš, ovo je tvoje
vreteno” reče baba uzevši ga sa stočića, „namotaja je mnogo više nego što je
leta tvoga života... Dugo ga ja predem... Tako je i sa vretenima drugih
zmajskih junaka. Unapred smišljam njihov dolazak. Upravljam zmajevima,
kad i sa kojom ženom da podele postelju, da rađaju junake koji nose na
plećima svoju zemlju... Jer dok je zmajeva u gori, biće i zmajevitih junaka...
Tako je svuda...” zatim duboko udahnu i predahnu gledajući razmaz na
pladnju. Morala je sve potanko da mu objasni, da shvati uzročnosti i
neminovnosti u životu. „Zmajevi i zmajeviti štite narod i zemlju, kao što
znaš... Naoružani su drevnim relikvijama koje samo vilenjaci umeju iskovati.
Udahnute su im čarolije kojima mogu poseći aždaje, ale, demone, neljude. To
je drevni savez koji potiče iz vremena kada su ljudi živeli u šumi i u slozi sa
vilama, iz čijih ljubavi su se rađali vilenjaci... Tako je iskovan i zeleni mač
Drakon, koji si opasao... Drška mu je od kandže zmaja Videna, vidiš kako je
blago savijena... Iskovane su tri takve relikvije... Videnov trojedin... Znaš li
šta je trojedin?... Nešto sastavljeno od tri neodvojiva dela... Tri neodvojiva
dela opreme napravljena od zmaja Videna. Mač Drakon od kandže, kaciga
Zmajoglav od Videnove krljušti na kome je njegova figura... i crni Drakonver,
oklop od Videnove zmajotresine... A znaš li šta je zmajotresina? Stara krljušt
koju zmaj otresa... Ona je lagana, tanka. Pomalo je savitljiva za razliku od
nove zmajeve krljušti, koja je tvrda. Zato je Drakonver sličan verižnjači, ali
je od jednog dela kao oklop... I niko ti ga, sem tvoje ruke, ne može skinuti sa
tebe, jer to je sad tvoja koža... Te tri relikvije čine Videnov trojedin... I one
su tvoje da ih nosiš na sebi. Mač, kacigu i oklop... Da budeš kao zmaj
Viden...” zatim opet duboko udahnu i zagleda se u bakarni pladanj. „Ali, ma
koliko moćan, ni zmaj Viden nije nepobediv... Njega može ubiti samo aždaja,
ala ili oružje načinjeno od njenog roga ili kandže... Ili pak aloviti ljudi koji se
rađaju od žena koje su podelile postelju sa alom koja je uzela čovečji oblik...
Ah, čuvaj se alovitih ljudi, sretaćeš ih na svom putu... Lukavi su i
podmukli... Ubijači bez premca..” Dragušla zastade i duboko udahnu. „Na
tebi je sad da odeš na Gulijan planinu, tamo gde stoji razrušen Svetovidov
hram, i u njegovoj blizini da pronađeš Videnovu dupku, gde zmaj leži i čuva
blago koje je vekovima skupljano u hramu... Ne, ne boj se zmaja tog"‚ reče
brže-bolje Dragušla kad vide da Miloš podiže obrve u čudu. „Ti si deo njega,
on je deo tebe... jer si zmajevit... Tamo će te čekati Zmaj od Jastrepca. Stari

zmaj Viden daće ti Zmajoglava i Drakonvera... A onda... onda će on umreti,
jer ti daje sve svoje. Dobio si mač koji je njegova ubojitost, dobićeš oklop
kao njegovo telo... i kacigu kao njegovu glavu. Kada dobiješ trojedin,
oduzećeš mu sve... Ne, ne brini!” brzo uzviknu Dragušla kad vide da se
Miloš usplahiri. „Zmaj Viden to zna i dragovoljno se žrtvuje da bi ti imao
trojedin... Sudbina je zmajeva da štite i žrtvuju se za ljude i svoju zemlju... A
ti opravdaj moje poverenje i njegovu žrtvu, i ispuni do kraja svoju sudbinu...
Zato, nakon toga hitaj na Crnu stenu, gde će ti časni vitezovi čuvari koplja
svetog Georgija predati njihovo koplje, uzmi ga... da, uzmi ga, da kad dođe
taj dan, možeš ubiti aždera... kao što je sveti Georgije njime ubijao aždaje...
To je tvoja sudbina, sinko, i sad sa toga puta nemoj zastraniti.”

Kad to reče, spusti pladanj na kameni sto i osta zagledana u Miloša. A
njemu u glavi se roji hiljadu misli, a ni za jednu nikako da se uhvati. Doskoro
ništa nije znao o svojoj sudbini, za koju su mu svi govorili da je zmajska, a
sada je smušeno ćutao. Videnov trojedin, koplje sveca, aždaje, zmajevi...

„Kakav je to... ažder?” upita Miloš pomalo zbunjeno. „Gde da ga
nađem?”

„Naći će on tebe.”
„Mene odvajkada progone.. ” zbunjeno započe Miloš.
„Da, da... Smrdivrane te prate” prekide ga baba. „Neke tuđinske sile
nastoje da te spreče da ubiješ aždera, druge, pak, bi da se dokopaju koplja
svetog Georgija... Borba se ne vode samo na zemlji među ljudima, već i
među bogovima.”
„Hoću li moći sam...?"‚ slegnu ramenima Miloš.
„Nisi sam... I dosad su ti mnogi pomagali. I sad ti čestiti ljudi pomažu...
A uskoro će se među narodom pojaviti i kosingas... Zavešće red i mir... Opet
će okupiti nove i stare vitezove reda Zmaja... I svi će se njemu radovati, jer
znaj, samo je jedan kosingas na svetu, a časnih vitezova reda Zmaja ima
posvud, pa i u tuđini. A on je prvi među jednakima... Jer bliži se Doba vatre
kada će Ad proključati i preliti se na zemlju. Kosingas će vas ujediniti i
predvoditi u toj poslednjoj borbi za spas ljudskih duša... I njegovo vreteno
smišljeno predem. Tanka je njegova nit, mora se svuda provući, a da ne
pukne... I ne preti vam opasnost samo od Ada, već i od Agarena. No, pred
njih ćete stati okupljeni pod stegom Volosove kacige i onoga milosnika kome
je car Silni natovario svoj zlatni krst što je sa njim ispijao svoju otrovnu

čašu... Ah!"‚ najednom Dragušla zažmure sa bolnom grimasom na licu. Kad
je otvorila oči, potekoše joj krvave suze. „Hitaj sad, Miloše Obiliću, hitaj jer
vidim da će se krv tvojih saputnika proliti. Te smrdivrane su vas dovde
pratile i sustigle! Hitaj!” odmahnu mu rukom Dragušla i opet zažmure.

Miloš skoči na noge setivši se Goroja i Al-Mohada. Bez reči izlete iz
kolibe i iz jednog skoka se nađe u Ždralinovom sedlu. Okrenu ga naglo u
mestu i podbode ga. Konj zanjišta i kao odapeta strela jurnu niz put. Silvan
ga prati u stopu, oseća ratobornost svoga gospodara. Momku se pred očima
nižu najcrnji prizori u kojima njegovi prijatelji ginu.

Besomučno je terao Ždralina nizbrdo krivudavom putljagom. Morao je
čuti Vilana kako preteći reži. Činilo mu se da nikad neće stići do potoka na
vreme, put mu se odužio, kao da je nekom mračnom čarolijom produžen u
beskraj.

A onda ugleda kako mu u susret jašu petorica crnih konjanika na
oklopljenim vrancima. I oni žestoko teraju svoje konje. U rukama već drže
mačeve. Miloš odmah isuka Drakona i ne usporavajući ulete među njih.
Konji zanjištaše. Vileniti Ždralin, najveći od svih, sudari se sa prvim konjem,
obori ga sa jahačem kao od šale, a ovaj pade i priklešti jahača pod njim
slomivši mu levu nogu. Istog trena mu je za vratom bio Vilan. Miloš u
prolazu odbi mač drugog tevtonca i još uvek u zaletu, Ždralin udari u trećeg
konja i njega obori sa jahačem. Poslednja dvojica saletoše Miloša jakim
udarcima, ali na konju je teško boriti se. Više od dva-tri udarca se ne mogu
zadati jer se konji pod njima unezvereno vrte. Onaj drugi već prilazi momku
sa leđa, a zbačeni Tevtonac se sa mukom pridiže, jer pasti sa konja u oklopu
je uvek bolno. Ali taman se pridiže kada mu sa leđa skoči Vilan krvavih
čeljusti jer je prvog tevtonca već preklao. Ovaj pokuša da ga se otrese, ali
silvan je krupan i težak pas, pa ga obori ničice na zemlju. Sad ni on nema u
šta da zarije svoje strašne očnjake jer je tevtonac sav u oklopu, ali kada ovaj
pokuša da se okrene i pridigne, otkri svoje nezaštićeno lice. A to je silvanu
bilo dovoljno. Grozomoran vrisak odjeknu tihom šumom.

I Miloš vide da će ga preostala tri tevtonca opkoliti na konjima, a kako su
u oklopima, prednost je na njihovoj strani. Zato, kada mu se ukaza prilika, on
se vinu iz sedla i baci se na najbližeg protivnika. Tevtonac bolno tresnu o
zemlju pod Milošem, a on to iskoristi i zabode mu Drakona pod bradu gde je
jedino bio otkriven pod kacigom. Krv šiknu i poprska momka po licu. Odmah

skoči na lagane noge i dočeka preostalu dvojicu koji poteraše konje na njega.
Sad Miloš zna da je u prednosti, jer je oklopnik najjači kad je u jurišu ili kad
se bori iz sedla sa drugim jahačem, ali je ranjiv kad stoji u mestu i kad mu je
protivnik nogama na zemlji.

Teraju oni svoje konje na Miloša, opasno zamahuju svojim mačevima, ali
u prazno jer ga ne mogu lako dohvatiti, pa se moraju nezgodno naginjati dole.
Tako Miloš, čim izbegnu takav udarac, dohvati tevtonca za ruku i svuče sa
konja bacivši ga pred svog silvana koji besno laje. Ovaj tresnu uz zveket
oklopa na zemlju i stade se prevrtati kao kornjača na leđima. Uto, i na njega
se Vilan baci zarivši mu čeljust u lice. Mladi zatočnik sad salete poslednjeg
tevtonca, koji videvši da osta poslednji, pokuša da okrene svog konja i
umakne, ali ga Miloš uhvati za đem i zaustavi. Tevtonac besomučno vitla
mačem, ali ne može lako da ga domane, pa i njega Miloš lako svuče sa konja
i dokrajči ga udarcem mača u vrat.

Momak ne gubi vreme, već odmah dohvati Ždralina i baci mu se u sedlo.
Već u galopu jezdi niz put, dok ga Vilan krvave gubice prati u stopu. Zadihan,
što od borbe, što od velikog uzbuđenja, Miloša obli znoj koji se pomeša sa
krvavim prskom na licu. Kad je već izgubio nadu da će ikad stići do njihovog
logora, ugleda kroz golo drveće njihov beli šator na obali potoka i gungulu
oko njega. Odmah mu pade kamen sa srca jer čim se vodi borba, njegovi
drugovi su još živi. Još jače podbode Ždralina, koji se niz put sjurio kao
furija. Izleteo je iz šume kao strela. Miloš ugleda pet-šest tevtonaca kako na
nogama saleću Goroja i Al-Mohada i još toliko njih kako beživotno leže u
krvavoj travi.

Ali na svoj užas tad vide jednog krupnog tevtonca kako zabada mač u
grudi Al-Mohada, a ovaj ispušta svoju kutelju i pada na kolena. Miloš
navede Ždralina na tog ubijača, koji ne stiže da se okrene već ga konj svom
silinom udari i odbaci na zemlju. Pri tom pregazi još jednog, pa se iz sedla
vinu na njemu najbližeg. Obori ga na zemlju i ne dade mu vremena ni da
digne ruku na njega, već mu odmah satera dugu oštricu pod bradu. Zatečeni
iznenadnim napadom, tromi u oklopima, tevtonci se nekako regrupisaše, ali
im je napad bio razbijen. Uto se i Vilan zaleće i skače na prvog neprijatelja
na koga je naišao. Zatočnik Goroje vodi borbu na koju je navikao i bez muke
odbija napadače i zabada im mač između delova oklopa kad ih obori na
zemlju. U rame, u bedro - gde stigne. Miloš priskoči Al-Mohadu, ali ovaj je

već ležao mrtav u lokvi krvi. U razjarenosti on navali na jednog nasrtljivog
tevtonca, koji u naletu udaraca stade da uzmiče da bi se spotakao o jednog
mrtvaca i pao na leđa. Miloš mu skoči na grudi i sjuri zmajski mač u grlo. I
već je na nogama i kidiše na sledećeg koji se bio okomio na Vilana, ali pas
uzmiče od njega kada on zamahne mačem i samo čeka svoju priliku. Ipak,
Miloš ga napade sa leđa i zabi mu mač pod leđni oklop. Ovaj urliknu i pade
na zemlju, a Miloš ga ostavi silvanu da ga dokrajči, pa priskoči Goroju da
mu otrese napadače.

Uto, onaj koji je ubio Al-Mohada, dolazi svesti od udarca, pridignu se i
držeći se za bolno rame u koje ga je Ždralin udario, pohita posrćući ka svom
konju koji je unezvereno stajao u blizini. Tek kada je uzjahao i poterao konja
ka putu, Miloš vide da je to Kijaran i da će umaći. Momak besno viknu i
potrča ka njemu, ali ovaj podbode konja i odjaha niz put odakle su došli.
Shvati Miloš odmah da će ovaj odjahati po pomoć i da će se niz put uskoro
pojaviti Palman sa još više svojih tevtonaca. Zato se zalete među dva
preostala tevtonca koji su se očajnički branili od Goroja i Vilana. Jednom
koga je silvan vukao za oklop na nozi, zabi mač s leđa, pod plećku između
oklopa, a drugog Goroje obori sa nekoliko jakih udaraca i dokrajči ga mačem
kroz vrat.

„Idemo, Goroje"‚ viknu mu Miloš dok briše krvav mač o plašt jednog
mrtvog tevtonca. „Ovo je bila samo njihova izvidnica!”

No, Goroje pritrča Al-Mohadu da vidi da li je živ.
„Mrtav je, Goroje” i dalje mu dovikuje Miloš dok se penje na Ždralina.
„Ne možemo mu pomoći!”
„Zar da ga ostavimo ovako...?” stoji i dalje nad njim Goroje. Bi mu žao
hrabrog almogavera sa kojim se tokom godina sprijateljio.
„Poginuo je hrabro u borbi, onako kako im njihov Uergo zapoveda” reče
mirnijim glasom Miloš dok zatočniku dovodi za uzde njegovog konja. „Uergo
će doći po njegovu dušu.”
„Radujte se, almogaveri!” uzviknu Goroje uzjahavši. „Konačno vam se
pridružuje vaš Al-Mohad! ”
„Probudi se čeliku! Sveti Georgije! ” uzviknu Miloš i podbode Ždralina.
Oba konjanika se popeše na blatnjavi put i kasom odjahaše, udaljavajući
se od kolone pedesetak tevtonaca koja se iza brda sad već u galopu,
predvođena Kijaranom i Palmanom, brzo približavala. Za sobom ostaviše sve