Aleksandar Tesic - Koplje svetog Georgija

zalihe hrane koje su imali. Na konjima su im ostale samo umotane kabanice.
Palman nije poveo sve svoje ljude u poteru za Milošem kada mu je njegova
gospodarica Freja javila za njegov megdan u Skoplju. Lakše je bilo kretati se
neprimetno sporednim putevima i planinskim stazama sa manje konjanika
nego sa svih trista, koliko ih je imao. I sad je, mrtvo ozbiljnog lica, predvodio
svoje tevtonce, rešen da stigne i uhvati to kopile. Osećao je da mu polako
izmiče iz ruku i da je uvek bio korak-dva ispred njega. Kada bi samo znao
unapred gde će i kad da bude, da mu smesti zamku iz koje se neće izvući!

Miloš i Goroje su terali konje do iznemoglosti. Pena im je već izbijala na
usta. I Vilan ih je bezdahno pratio u korak. Nisu se osvrtali za sobom, gledali
su samo napred. Da ipak jesu, videli bi jednu vranu kako ih u niskom letu
uporno prati.

Glava dvadeset i treća
- Zima 1362.

„Što za zlom dođe, s vragom pođe.”

Nad snežavim klancem Trešnjice samo su beloglavi supovi i suri orlovi
kružili tražeći plen u dubokom snegu. Njihovo kliktanje odjekuje
okomitim liticama dok tiho plove visinama. Snežilo je već danima, čas
krupnim, čas sitnim pahuljama. Dunuo bi ledeni vetar i nosio ih kao paperje,
a onda bi fijukanje iznenada zamrlo i sve bi utonulo u mir i tišinu. Čak se i
koritom Trešnjice jedva čula voda kako žubori. Ledenilo pritislo, pa drvo
puca od mraza. Obala rečice no rubovima zamrzla, a samo no sredini žurno
hita jer zna ako stane ledurina će ga potpuno prekriti. Snegopadina je svuda
uokolo, nema ni tragova većih životinja, samo je prošaran sitnim otiscima
ptica. Kanjon je zimi neprohodan za krupnije zverke, a pogotovo za ljude, pa
u njemu vlada neprirodan mir. Tihi žubor vode ili kliktaj ptice grabljivice je
sve što se u njemu čuje. Ali ispod jednog starog panja, zatrpanog snegom,
jedva se čuje neko potmulo pevuškanje:

„Grlica je proso brala,
K njoj dohodi drugo Grle:
- Daj mi, Grlo, jedno zrno!”
- Ne dam, grle, nijednoga,
Beše brati, a ne spati!”

Prosfor Sugub je pevušio dok je razmeštao svoju zimnicu u novoiskopanu
rupu u jednom starom lisičjem brlogu. Voleo je da sređuje svoj dom, a
pogotovo da slaže i preslaže zimnicu. Nije mogao da se pohvali time da je
vredan sakupljač hrane, kao neka veverica, ali je bio vrednik kada je
lopovluk bio u pitanju. A najviše je voleo da potkrada seljake i da im odnosi
sušeno meso i vrganje, proso, bob, sir, a što je tek kajmak voleo! Nije štedeo
ni veverice, pa im je krao lešnike. Voleo je da ih gricka dok smišlja nove
uroke i dok pravi mešavine raznih travki za mađiju. Sad se radovao što će na
proleće da pređe Drinu i da se skloni u Bosnu. Naći će već nekog vodenjaka
koji će ga prebaciti preko reke za neku vrećicu svojih dragocenih čini.
Godinama nije imao mira, stalno je bio u bekstvu i svake jeseni se selio iz
jednog brloga u drugi. Da zametne svoj trag. Nije znao zašto, ali ubrzo nakon
nesrećnih dešavanja na Vračevcu, pročulo se u šumi da ga Morana traži. Što
bi njega, malog mađionika, tražio neko moćan poput boginje smrti i zime?
Koliko je znao, nije joj se zamerio, niti je njeno ime spominjao. Ali kada je
prvi put one zime čuo od jednog stuhaća da se Morana raspituje o njemu,
shvatio je da je vreme da zbriše sa ovih prostora. Nadao se da će pronaći mir
u nekoj zabiti u Bosni. A možda i dalje bude li tamo čuo da ga spominju.
Samo mu je još to trebalo, ni kriv ni dužan da se krije no kojekakvim
ćumezima, da hvata bestragiju.

„Morao bih malo vrganja za ručak” priča sam sa sobom Prosfor. „Nisam
ih dugo jeo, da ih bacim malo na kajmak... He-he!... E, Prosfore, nisi ti
nimalo mutav, znaš ti šta valja! smeje se sam sebi. Bio je usamljenik, ali
pričalo, pa bi po vazdan sam sa sobom čavrljao. „A možda bih mogao da
dodam malo...”

Ne stiže Prosfor da dovrši misao, već se ukopa u mestu kad njegov
osetljiv njuh namirisa nekakav užasan vonj koji je dolazio od spolja. Ostavi
on svoju zimnicu i tiho, na prstima, stade ispod panja gde je bio ulaz u
jazbinu. Zagleda se uvis, osluškuje i njuška vazduh. Čuje kako nešto gazi no
dubokom snegu oko njegovog panja. A tek što zaudara!

„Je li vuk? Ne”, razmišlja Prosfor, a strah ga sve više obuzima. „Jelen?
Ne. Medved? Jok, glupane, oni su pametni pa sad spavaju...”

Zatim začu kako nešto uklanja sneg sa njegovog panja.
„Vreme je da begam.. ” pomisli on i stade se panično osvrtati oko sebe.

„Kud ćeš, jadan li si? Ovo leglo ima samo jedan ulaz! Prosfore, budalo!
Trebalo je da iskopaš još jedan izlaz...!”

Uto se zemlja iznad njegove glave zatresa. On se ukopa u mestu od straha
dok gleda kako nešto čupa panj sve sa korenjem iz zemlje. U trenu ga zaslepi
snežno belilo i dnevna svetlost, a sneg se odronjava i preti da ga zatrpa. I
zakopao bi ga da ga neka snažna, smrdljiva ruka ne dohvati i ne izvuče
napolje. Stiže samo da vidi ružnu gubicu psoglavog pre nego šta ga je ovaj
bacio u sneg. Nije stigao ni da vrisne od straha. Izbatrgao se nekako
skidajući sneg sa lica. Srce mu se spustilo u petu kad se nađe opkoljen
desetinom psoglavih stvorova, a među njima stajaše strahotno lepog izgleda
boginja Morana. Knedla mu zape u grlu i poče da mu se vrti u glavi. Ne zna
u koga pre da gleda, od koga mu više preti opasnost. Od Morane ili ovih
grdnih režonja koji liče na pse, tačnije šakale, ali im je gubica pljosnatija, i iz
nje vire zubi veliki kao u vuka. Oči su im okrugle i žute, a uši male i
zakržljale. Glavati su, imaju debeo vrat i snažna ramena. Svi behu manje ili
više dlakavi. Stajali su uspravno, blago pognuti napred, jer su imali telo
slično ljudskom, ali im je koža bila tamna i gruba, noge snažne, a ruke
dugačke skoro do kolena i vrlo jake. Na sebi su nosili kojekakve rite, a
poneki i kožni oklop. Bili su naoružani sekirama ili budacima.

A mađionik stoji kao ukopan, telo ga boli od stiska psoglavog, a srce mu
bubnji u ušima.

„Jesi li ti Prosfor Sugub, mađioniče?"‚ upita ga Morana ledenim glasom.
Pao bi on ničice, ali bi potonuo u sneg, ovako se samo na kolena spusti,
kao da mu je strah odsekao noge.
„Gospodarice, šta mogu da učinim za tebe?"‚ pognu on ponizno glavu,
samo da ih ne gleda.
„Jesi li ti taj Prosfor Sugub?” ponovi ona.
„Zapovedaj i biće učinjeno, o gospodarice smrti i ledenila!” uzviknu on
dižući ruke iznad glave, ali svesno izbegavajući da potvrdi da je on taj.
„Ako nisi taj Prosfor Sugub, daću te psoglavima da te pojedu iako si im
sitan zalogaj!”
„Jesam! Jesam! Taj sam! Stojim ti na usluzi ma kako sitan i neukusan
bio!"‚ podiže on unezvereno pogled.
„Znaš li ti, jadniče, koliko te dugo tražim?” ljutito će ona i priđe mu
preteći.

„Tražila si me, gospodarice?"‚ tobože se začudi on. „ Da sam znao,
pohitao bih ti u susret! ”

„Da jesi, ne bih svaki put nalazila tvoje napuštene brloge! ” reče ona.
„Bežao si od mene... Priznaj!”

„Bežao? Ja? Zašto bih učinio takvu neshvatljivu glupost? Uostalom, kako
jedan beznačajan mađionik može pomoći nekome tako moćnom kao što si
ti?”

„Koga god da sam pitala ko se najviše razume u stare spise, svi su
spominjali tvoje ime! ”

„Lažu te, gospodarice, ja sam neuk i nevešt u tome!” zavapi mađionik.
„Tek znam pokoji urok, a bavim se sitnim pakostima...”

„Tišina! Lažeš, mađioniče!” priđe mu Morana. „Ne bi svi čarobnjaci,
veštice i mađionici tebe isticali kao najboljeg!”

„Ja, najbolji? Ha-ha! ” na silu se nasmeja Prosfor dok mu znoj obli lice. „
Ja ti odmah mogu nabrojati nekoliko većih majstora čarobnjaštva!... Nema
veštije od veštice Zlodeje! Močvarnik Nemri zna sve magije i vradžbine od
postanka sveta... Zatim tu je i...”

„Ne brbljaj, Prosfore” zlokobno se nadvi ona nad njim. „Možda Zlodeja
zna, ali ona ne deli svoje tajne ni sa kim, niti joj iko prilazi, a močvarnik
Nemri tvrdi da iako je puno naučio od tebe, neke stvari si mu prećutao.”

„Ja njemu prećutao?” opet se tobože on iznenadi. „Znaš da je on među
retkima koji je živeo pre Potopa! Čemu ja mogu naučiti takvog sveznadara?”

„O Almanahu” reče ona kratko.
„O kakvom almanahu?” proguta knedlu mađionik.
„O Almanahu, koji je napisao Avicena.”
„Ma, on je odavno izgubljen, gospodarice” odmahuje rukom Prosfor.
„Verovatno je uništen.”
„Niti je izgubljen niti je uništen... Kod mene je” reče ona netremice
gledajući ga. Želela je da vidi njegovu reakciju.
„Kod... kod tebe?” zamuca Prosfor, a strah mu ustuknu pred nezasitom
radoznalošću koja ga najednom obuze. Malo je bilo drevnih knjiga zbog kojih
bi Prosfor prodao svoju dušu, a Almanah je svakako bio jedna od njih.
Njegov stari san je bio blizu ostvarenja, a odavno je bio digao ruke od njega.
Ne pamti kada je poslednji put mislio na tu drevnu knjigu.
„Nemri kaže da si njegovim tragom došao čak iz Anadolije” začkilji

očima Morana. „Kaže i da nikad nisi želeo sa njim da govoriš o Almanahu.”
Prosfor se uzvrpolji, a obuze ga nekakva silna vrućina na ovoj hladnoći.

Čak mu se lice toliko zacrvene da to Morani nije prošlo neopaženo.
„Pa... ovaj... Nemri preteruje.. ” zamuca Prosfor.
„Ako si došao iz daleka... onda si znao da je Almanah bio u posedu

Kubilgana dok je pratio mongolsku hordu.”
„Gospodarice..."‚ ne izdrža više Prosfor i zavapi šireći ruke ka njoj. „Je li

istina da je Almanah u tvojim rukama?”
„Jeste, mađioniče.”
„Ja tragam za njim od... od...” zacakliše mu se oči. „Ne pamtim više

otkad!” pribra se mađionik u poslednjem trenutku.
„Kako je moguće da jedan stvor poput tebe...” začuđeno će Morana, „da

jedan običan mađionik zna toliko o Almanahu napisanom pre više od trista
leta, negde u bestragiji?”

„Persija nije bestragija!” uvređeno će Prosfor Sugub. „To je bilo najveće i
najnaprednije carstvo u istoriji gde su se izučavale sve nauke dok su ovde
brojali na prste! Ali onda dođoše Seldžuci, pa Mongoli... Sve su uništili,
razorili su divne gradove, moj Hamadan su sravnili! ”

„Ti potičeš odande?"‚ iznenadi se Morana.
„Sa Urala, gospodarice, ali sam...”
„Kako znaš za Almanah, mađioniče? Govori!”
„Abu Ali el Husein ibn Sina i ja smo ga zajedno napisali!”
„Ti i Avicena?!”
„Kada su Hamadan zauzeli Seldžuci, ubili su Avicenu i Almanah je
nestao!"‚ zakuka Prosfor, više ništa nije mogao da zadrži u sebi. „A onda sam
dočuo da ga se dokopao neki mongolski šaman koji je pratio Temudžina...
Ali to neznalo ga nije umelo protumačiti, morao sam mu ga nekako preoteti,
ali bežalicu je bilo teško stići... Almanah je moj! Samo moj!” zavika
unezvereno Prosfor.
„Kada su Mongoli došli ovamo, taj Temudžin je tražio od Kubilgana da
mu stvori vojsku trokloka...”
„Budale!‚" prekida je besno Prosfor. Lice mu se iskrivilo u gnevu.
Morana primeti u njegovim očima ludački pogled. „Mislili su da ih mogu
obuzdati! To je sila koja nema gospodara! ”
„Kubilgan je zbog toga ubijen... A ja sam se onda domogla Almanaha.”

„Ti? Kako?”
„Želela sam od njega da saznam tajnu kripte trokloka i veštinu njihovog
stvaranja, ali sam ga zatekla mrtvog... Ipak, našla sam knjigu među njegovim
stvarima... Uzalud to beše, jer je protumačiti ne umem... Zato, ti umeš!” pa
pokaza prstom na njega.
„Ali, gospodarice.. ” stade da lomi ruke mađionik, pa opet poprimi izgled
nekog nesrećnog i jadnog stvora. „Zašta će ti znanje iz Almanaha? To su
vradžbine, uroci, obične kletve i kletvice...”
„Vraćanje mrtvih u život‚" prekide ga ona.
Prosfor uzdahnu, plašio se i da je zapita, pa ipak nekako promrmlja:
„A koga bi ti da vratiš iz mrtvih, gospodarice? Nije li bolje da mrtvi
ostanu mrtvi? Zato su i umrli... Niko se iz mrtvih ne vraća kao što je bio za
života... Vidiš kakvi su vampiri, trokloci, nekrštenci... Sve krvožedni
bezumni stvorovi.”
„Hoću Kubilgana da vratim iz mrtvih!” ljutito će Morana. „Ne govori mi
šta smem, a šta ne smem da činim, mađioniče!”
„Kubilgana? Ko zna gde je on! Za to bi ti trebalo njegovo telo...”
„Bio je ovde, a njegovo telo je sad kod mene, u Trojan planini.”
„Otkud on ovde?” začudi se mađionik. „Posle... sto pedeset leta?”
„Objasniću ti kad te odvedem njemu” reče Morana. „A ti ćeš mi ga vratiti
u život... ili ću tebi uskratiti život.”
Mađionik beše zatečen, nije znao da li da se raduje što će konačno u
rukama imati svoj Almanah ili da očajava što ga je Morana uhvatila. Ništa
nije razumeo. Sve je Morao da očekuje kada je čuo da ga ona traži, ali da je
to zbog Almanaha, to mu nije bilo ni na kraj pameti. Ipak, osetio je uzbuđenje
što je i njegovom traganju konačno dolazio kraj.
Prosfor nije ni primetio kada je Morana digla ruke prema nebu i kada se
najednom oko njih podigao snežni vihor. Sneg se podiže sa zemlje i zakovitla
se oko njih uz fijuk zaslepivši ih. Osetio je samo kako mu se strašno zavrtelo
u glavi i da gubi ne samo svest, već i tlo pod nogama. A onda ga je obavio
mrak.

Glava dvadeset i četvrta
- Zima 1362.

„Najmio se zao u gorega,
Želje ga hrani, a gope mu radi."

Kumra je na ramenu nosio košaru punu kupusa i zajedno sa nekoliko
dvorskih sluga u koloni se kretao od magaze do podrumskih vrata dvora.
Bilo je živo svuda oko njega. Sve je vrvelo od vojnika i posluge. Za uveče se
pripremala velika gozba u čast posete despota Jovana Asena i njegove
supruge Ane. Kumrin doušnik na dvoru Simeuna Siniše u Trikali, prestonici
Tesalije, sluškinja Neva, iskoristila je tu gužvu da uvuče Kumru među brojnu
dvorsku poslugu. Neva je bila pak doušnik despotice Ane, supruge Jovana
Asena, koja je pristala da Jeleninog ubicu uvede na Simeunov dvor u zamenu
za, kako joj je Jelena obećala, „tajnu koja će joj otvoriti oči."

Zaverenici su morali da čekaju pogodan trenutak da Kumra nezapaženo
uđe na dvor. A za gozbe uvek je vladala nezapamćena gužva jer je pre
zvanica uvek dolazila brojna posluga gosta koja je brinula o njihovom
smeštaju i ishrani. Naime, ma koliko su se Simeun i Jovan Asen jedan
drugom kleli na vernost, jedan drugom nisu toliko verovali da bi drugoj strani
poverili svoj život. To nepoverenje došlo je do izražaja nakon smrti Nićifora
Orsinija kada je Simeun otkrio Jovanovu zaveru protiv istog. Na predlog
njegove majke Marije, Simeun se otuđio od Jovana Asena bez ikakvog
objašnjenja, što je pak ovome probudilo sumnju u njihovo dalje savezništvo.

Zato je i sam despot Jovan Asen pred svoj dolazak poslao buljuk svoje
posluge da brine o njihovom boravku u Trikali.

Tako se Kumra, uz Nevinu pomoć, lako ubacio među brojne sluge koje
su preplavile dvor. Pa i sad dok je nosio namirnice u dvorski podrum,
namakao je kapuljaču skoro preko očiju jer je no izgledu previše odudarao
od običnog sveta da bi mogao da prođe nezapaženo. Spustili su se niz
stepenice i ušli u polumračan, hladan podrum, gde je svako odložio ono što je
nosio na posebno mesto. A onda su se razilazili.

„Ovuda...” začu Kumra ženski šapat i oseti kako ga neko vuče za rukav.
Oboje se zavukoše među bačve sa vinom i pod okriljem senki provukoše
se nezapaženo do vrata koja su vodila na kružno stepenište. Žena podiže
uljanu lampu koju je ostavila na stepeniku i žmirkavo svetlo obasja njeno
bledunjavo lice. Kosa joj je bila pod šarenom maramom, a bila je obučena u
sivu haljinu ukrašenu cvetnim vezom. Tužne oči su odavale ženu od
tridesetak godina napaćenu napornim radom i apatijom.
„Jesi li sve saznala, Nevo?‚" prošaputa Kumra dok se polako peo za
njom uz usko stepenište.
„Jesam” odvrati ona dok drži uljanu lampu i osvetljava im put. „Kraljica
je uvek u podne u bašti dvora.”
„Pa, već je podne‚" pobuni se Kumra. „Što mi ne reče da dođem ranije?
Da je sačekam kad dođe, a ne da ovako banem pred nju...”
„Kako ranije kad je dvor malopre otvorio kapije?”
„Šta ako bašta bude puna straže?”
„Bašta je usred dvora, ima samo jedan ulaz i samo jednog stražara‚"
zadihano će ona.
„Jesi li sigurna da je sad tamo?” opet će nepoverljivo Kumra.
„Jesam, jesam! Svaki dan u podne...” pa kad stigoše pred vrata u hodnik,
oni zastadoše. „Kad to... obaviš, moraš se vratiti istim putem do ovog
stepeništa i da izađeš kroz podrum i sa dvora kao što si ušao. Ne gubi
vreme...”
„Nemoj ti da me učiš kako da radim svoj posao, Nevo” strogo će Kumra.
„Rekao sam ti da mi samo saznaš kad i gde će Marija biti sama, i da me
uvedeš u dvor. Ostalo ću ja.” „Rečeno mi je da ćeš mi zauzvrat saopštiti
tajnu za moju gospodaricu Anu‚" zadrhta joj glas dok se nervozno osvrće oko
sebe. „Govori brzo.”

„Carica Jelena joj poručuje da njen muž, Jovan Asen, stoji iza smrti
njenog sina Nićifora‚" brzo joj govori Kumra. „U zamak ga je namamio
njegov kapetan Arbanas Kostadin.”

„Preneću joj.. ”klimnu glavom ona. „Šta ako te zarobe?”
„Prvo će me baciti na muke, a onda ubiti ko pseto.”
„I ti ćeš im reći za mene.”
„Neću, bog s tobom! Zašto bih to uradio?” začudi se Kumra.
„Niko ne može da izdrži to mučenje...”
„Ako dođe do toga, Nevo...” šapuće Kumra. „Budi sigurna da ću odati
samo ime svoje gospodarice.”
„Zašto, crni ti?” iznenadi se žena.
„Kako zašto? Nije Jelena ništa bolja od Marije, da se ne zavaravamo.
Druga je stvar što smo mi prinuđeni da im ovako služimo” pa krenu da prođe
pored nje i da otvori vrata, ali Neva ga uhvati za ruku i zaustavi.
„Ja sam odavno već proklet i mojoj duši nema spasa” reče joj. „Voleo bih
da mogu nekako da se iskupim u Božjim očima i da me On kad umrem spoji
sa mojom porodicom. To mi je jedina želja i zato od smrti ne zazirem.”
Neva se zagleda u njegove oči, u bezvoljnost duše. Mogla je u njima da
vidi utehu da je neće izdati, ali i ravnodušnost u ishod ovog samoubilačkog
zadatka.
Ona polako odškrinu vrata i proviri u hodnik. Nigde nikoga. Samo se u
daljini čuju glasovi i koraci po kamenom podu. Ona se vrati unutra.
„Čim izađeš, idi pravo do prvog hodnika pa levo, na kraju tog hodnika su
jedna od vrata koja vode u prestonu dvoranu, ali na pola puta je izlaz u
baštu. Tu uvek stoji jedan stražar. Bašta je puna grmlja i drveća pa joj se
možeš prikrasti”
Kumra samo klimnu glavom i prođe pored nje.
„Bog s tobom, Kumra.”
„Bog s nama, Nevo.”
Nečujno je izašao u hodnik i hitrim korakom krenuo putem kako mu je
žena objasnila. Kretao se nečujno, uza zid, osluškivao je glasove u daljini, a
u glavi mu je odzvanjao Jelenin glas:
„Idi u Trikalu i, kako znaš i umeš, ubij Mariju Paleolog. Ne vraćaj se
neobavljenog posla. Hoću jednom za svagda toj guji da stanem na vrat!”
Znao je on da sa ovog zadatka neće da se vrati živ. Posle toliko godina

životarenja u ništavilu bez svoje porodice,
potajno je priželjkivao ovakav kraj. Beživotnost ga je polako izjedala dok

nije ostao samo prazan trup i nevoljnost da se otima od sudbine. Svaku noć
je dočekivao sa zebnjom zbog košmara u kome je iznova preživljavao smrt
svoje porodice, a svako jutro sa užasom da je pred njim još jedan samotni
dan ispunjen neprolaznim duševnim bolom.

Pred vratima koja su vodila u baštu stajao je jedan stražar njemu okrenut
leđima. Kumra je već držao bodež u desnoj ruci. Hitro je uhvatio stražara
levom rukom preko usta, a desnom mu zario dugačak bodež u leđa.
Jednom... dvaput. Pridržao ga je i dok se osvrtao oko sebe da se uveri da su
sami, odvukao ga je do obližnjeg grmlja i spustio ga. Obrisao je oštricu o
njega i onako pognut krenuo da se šunja po bašti.

Mariju je odmah spazio kako sedi na klupi pored jednog okruglog bazena
sa lokvanjima i nezainteresovano baca kamenčiće u vodu. Bila je raskošno
obučena u plavu haljinu, ukrašenu zlatovezom i srebrotkanicom. Presijavala
se od dragocenosti koje je nosila oko vrata i oko ruku. Iznenadilo ga je njeno
nasmejano lice. Vedrina njenog izgleda i radost koja se videla u njenim
očima.

Kumra je dobro osmotrio baštu i nije mogao videti nijednog više stražara.
Prikrao joj se sa leđa i nečujno joj prišao sa bodežom u ruci... Skoro
nečujno. Sitan šljunak je pod njegovim laganim koracima ipak zaškripao.

„Čini mi se da sam pogodila jednu..” razdragano će Marija.
Ali velika Kumrina šaka joj poklopi usta i pola lica. On je povuče unazad
i obori je sa klupe na leđa. Očajan vrisak osta prigušen pod njegovom rukom.
Oči joj se ispuniše stravom i užasom, a lice joj se zgrči u strahotnoj grozi
pred sjajnim bodežom koji se nadvi nad njom. Nije ona ni pogledala Kumrino
lice, videla je samo sečivo koje kao sa neba da pada na nju. Dah joj je
zastao, a telo joj se streslo...
„Bako, da vidiš šta smo našli...” najednom Kumra začu dečji glas i
šuškanje u obližnjem žbunju.
Kad pogleda, nađe se oči u oči sa troje dece, sve jedan drugom do
ramena, dva dečaka i jedna devojčica. Svi se ukipiše od straha i u čudu
razrogačiše oči. Ni Kumra ne bi ništa manje iznenađen, našao se pred decom
kako drži njihovu baku na zemlji sa zamahnutim bodežom. Odjednom mu
sinu: Marija je u bašti bila sa svojim unucima. Simeun je imao dva sina

Jovana, Stefana i kćerku Mariju. Svi behu mlađi od deset godina. I sad su se
netremice gledali nekoliko trenutaka. Kako ih nije video? Gde su se deca bila
sakrila? Šta su, pobogu, tražila u žbunju? Kumra je znao da mora odmah ubiti
Mariju ili će sve propasti. Ali kako da je ubije pred decom? Zar i njih posle
da ubije? Pred očima mu sinu prizor kada su njegova deca gledala smrt svoje
majke pre nego što su Turci ubili i njih... I nije mogao da zarije svoj bodež u
Mariju. Njegov stisak je nesvesno popustio i ona se iskobeljala ispod njega
odgurnuvši ga sa sebe. On je ostao ukočen, zagledan u decu i samo je mogao
čuti Marijino zapomaganje i vrištanje dok je pritrčavala deci da bi ih zaštitila
od njega. Skočio je na noge i potrčao prema izlazu. Na samim vratima se
skoro sudario sa stražom. Bila su tri vojnika. Jednom je stigao da ubode
bodež u stomak, ali ga ostala dvojica saletoše i oboriše na zemlju. Nije ni
video koji mu je zario mač u grudi, nije ni stigao da se odbrani, previše se
usporeno kretao. Kao da još nije bio pri sebi. Osetio je kako mu rebra pucaju
i kako mu slankasta krv navire na usta. Nije mogao više da dođe do vazduha,
gušio se u svojoj krvi. Pogled mu se zamaglio od suza. Uspeo je ipak da
razazna lik Marije, koja se nadvila nad njim. Čuo je njen glas pun gneva i
straha kako se gubi u daljini:

„Ko te šalje da nas ubiješ, prokletniče? Ko?”
Kumra je jako treptao, pokušavajući da razbistri pogled, da rastera maglu
koja je bivala sve gušća. To sivilo je postajalo sve mračnije. Prvo se izgubio
Marijin lik, a samo je nebo za kratko još bilo svetlo. Neprobojna tama se
širila i pritiskala ga sa svih strana. Iz njene dubine začu poznat dečji glas:
„Tata, tata!”

Glava dvadeset i peta
- Proleće 1363.

„Otrovna krv”

Jesi li sve spakovala, ženo?"‚ uspaničeno je pita Jovan Asen dok u drveni
sanduk ubacuje razna dokumenta i vrećice sa novcem.
„Jesam, jesam.. ” odgovara despotica Ana dok zatvara svoj sanduk sa
haljinama.

„Mora li opet čuma u naš grad!” promrmlja Jovan.
„Kakva čuma, crni čoveče?” ljutito će Ana. „To je kuga... Ti i tvoje
praznoverje!”
„Čuma kad ti kažem..” zamišljeno će Jovan dok gleda neke svitke. „Kažu
da su je videli kad se iskrcala sa jednog broda koji je došao iz Kotora.”
„Ne lupetaj... To je samo boleština!” gleda ga popreko supruga. „Nije to
nikakva... žena u crnini koja jaše ljude! To su priče koje kolaju u tvojoj
divljoj Raškoj!”
„Da... Zaboravio sam da ste vi Orsinijevi italijanski plemići! posprdno će
joj Jovan. „Svi ste fini i lepo vaspitani.”
„I jesmo... u odnosu na vas... Bugare i one Rašane!”
„Zašto nas onda tvoji Italijani nisu hteli primiti?‚" i dalje je ne gleda
Jovan nego užurbano trpa stvari u sanduk.
„Uzalud su nam Mlečani dali državljanstvo kada su nas sad odbili! ”
„Ljudi se plaše zaraze‚" reče Ana. „Uostalom, idemo kod moje kćerke.”

„Nemam više poverenja u Simeuna” reče Jovan. „Gleda me ispod oka,
nepoverljivo, kao da sam mu radio o glavi.”

„Uobražavaš, Jovane‚" smiruje ga despotica Ana. „On je naš najjači
saveznik. Moja kćerka je, pobogu, udata za njega! ”

„Čujem da im je u poslednje vreme postelja hladna” smeška se Jovan.
„Da spavaju odvojeno.”

„Sve ti znaš.. ” odbrusi mu Ana.
„Doduše, ne bi nam pozavideli ni na našoj‚" promrmlja Jovan i zatvori
sanduk.
„Šta si time hteo da kažeš, Jovane Asene?‚" prekrsti ruke ona preko
grudi.
„Od lane... izbegavaš svoje bračne dužnosti” konačno je pogleda Jovan.
„Često si odsutna u mislima... A zakleo bih se i da si često uplakana.”
„I jesam..” smrknu joj se lice. „Kad god pomislim na svoga sina Nićifora,
suze mi same krenu!”
„Prepredugo ga oplakuješ, Ana‚" zamuca Jovan i spusti svoj ton. „Čovek
je hrabro poginuo u borbi.”
„Ne mogu ga još prežaliti...”
Uto, ulazi jedan sluga i reče im da su konji upregnuti i kola spremna.
„Odnesi prvo moj sanduk” reče Ana i pokaza na njega.
Čovek hitro priđe i sa mukom ga odvuče napolje. Ana zatvori vrata za
njim.
„Bojim se kako ćemo proći kroz grad” reče Jovan gledajući kroz prozor.
„Velika je gužva, svi beže...”
„Naša garda će probiti prolaz, bez brige” reče ona i priđe stolu na kome
je bila još gomila hartija, raznih sitnica i jedna glinena bočica. Ona je uze i
priđe Jovanu sa leđa. „Popijmo ovaj napitak, za svaki slučaj, Jovane. Kažu
da pomaže protiv ove boleštine.”
Jovan se okrenu ka njoj i sumnjičavo pogleda bočicu.
„Šta ti je to?‚" uzdržano će on.
„Ono što si mi pričao.. ” nehajno će ona. „Smesa belog luka, maslinovog
ulja i peršuna... Sećaš se? Čuo si da taj napitak pomaže... protiv te tvoje
čume!” nasmeja se ona. „Rekla sam ti da ću ga napraviti za nas.”
Ona mu ga pruži, a on ga neodlučno uze. Skinu mali zapušač i polako ga
prinese nosu. Pomirisa ga. Osećao se beli luk. Ipak se dvoumio da ga nagne i

popije.
„Možda nam ne treba, ženo” reče on i pruži joj ga nazad.
„Sam si rekao da bi valjalo da ga nabavimo, zlu ne trebalo” reče ona dok

mu gura ruku prema njemu. „Čega se sad plašiš?”
„Možda možemo i bez toga” slegnu on ramenima dok sumnjičavo gleda

glinenu bočicu.
„Slušaj, mužu, ti ga ne moraš popiti” odlučno će ona. „Neću da te teram,

ali nemoj posle da mi kukaš kad nas okruži masa ljudi na ulici... ili ako se,
ne dao bog, razboliš... Hoću reći, ako te ona tvoja čuma zajaše... Idem da ga
dam našoj deci, a ostalo ću ja da popijem.”

Kad to reče, uze bočicu od njega i krenu ka vratima.
„Čekaj... ovaj... Da li tu ima dovoljno za sve?” predomisli se Jovan.
„Više nego dovoljno, dragi mužu.”
On je ponovo uze. Razmišlja, ako je ona napravila smesu i dala bi je
njihovoj deci, onda nema čega da plaši. On nagnu bočicu. Oseti kako se
zelenkasta tečnost sliva u njegova usta i proguta je. Zatim supruzi pruži
bočicu. On slegnu ramenima, pa reče:
„Neka nam bog pomogne” zatim se namršti, pa dodade: „Ah! Baš gorči...
i ljutkasta je.”
Despotica Ana ga hladnokrvno gleda, drži bočicu i ne pomera se.
„Šta...? Zašto ne popiješ...?‚" zbuni se Jovan, ali zamuče kad ugleda
mrtvoozbiljno lice svoje žene. Odjednom mu sinu i on uzviknu uplašeno:
„Otrovala si me!” i mahinalno se uhvati za grlo.
Despotica Ana i dalje ćuti i netremice ga gleda.
„Zašto? Kako si mogla?” zapanjeno će Jovan, uhvati je za ramena i besno
protrese. „Zašto?”
Ona se otrgnu iz njegovog stiska i načini nekoliko koraka nazad, prema
vratima. Smrkne zlovoljno lice, ali i dalje ne progovara.
„Zašto si mi to uradila...?‚" zavapi Jovan. „Šta sam ti učinio nažao?”
Ona ga i dalje samo gleda bezizražajno. On se doseti, pa gurnu prst u
usta, da sebe natera da ispovrati otrov. Poče da kašlje, da krklja, lice mu se
obli hladnim znojem. Najednom se zatetura, i pade na zemlju raskrečenih
nogu. Više ih nije osećao, bile su mu sasvim utrnule. Obuze ga strah, lice mu
se iskrivi u histeričnu grimasu. Umah oblede i zakrvavi očima. Nije osećao
nikakav bol, nikakvu muku, samo je iz svojih usta osećao neprijatan miris.

Rukama poče da se odgurava prema vratima dok za sobom vuče mrtve
noge. Despotica Ana nasloni se leđima na njih i ispreči mu se. On je dohvati
desnom rukom za rub haljine, ali mu ona omlitavi i skliznu na pod. On se
iskrenu na desnu stranu tela i u očaju pokuša da je dohvati levom rukom, ali
ona je odgurnu i on se izvrnu na leđa. Više nije osećao ni levu ruku. On htede
da zine, da vikne, da zapomaže, ali mu usta ostaše zatvorena, kao zalivena.
Poče da ispušta nerazgovetne zvuke iz grla dok mu se oči izbečiše u
neopisivom užasu. A onda i ti zvuci utihnuše. Samo se čulo tiho, mučno
ječanje, kao iz dubokog bunara.

Očima je grozničavo kovitlao, bečio se na despoticu Anu. Ona se
konačno zlurado osmehnu.

„To je... kukuta” reče Ana. „Ne ubije odmah... prvo ti celo telo utrne.”
Ona načini nekoliko koraka prema Jovanu i nadvi se nad njim.
„Koren barske kukute... je čudesan!‚" uzviknu ona u oduševljenju. „Volim
da ga koristim... Neverovatno kako utiče na čoveka, a da pri tom žrtva sve
vreme ostaje svesna i bez bolova! Jedić, arsenik... bljak! Umire se u gadnim
bolovima i ružno je za gledati. Žrtva bljuje krv, sline... Nimalo lepo... Ali,
kukuta zato... Ah! Čisto, bez krvi, tiho... Jednostavno zgasneš... Tako sam
ubila svog prvog muža Jovana Orsinija... Da... Doduše, i još neke” zatim se
nehajno prošeta po sobi. „Zovu nas familijom trovača!... Kao da ste vi
bolji!... Iz mraka nožem zabadate u leđa, ili davite noću u krevetu, ili... se
kao čopor stuštite na nekog jadnika i izbodete ga mačevima!... Ovako je...
dostojanstvenije.”
Zatim, opet se nagnu nad njim i znatiželjno ga posmatra.
„I ti si sa Simeunom otrovao cara Dušana... Što se sad čudiš?... Što sam
te ja otrovala?... Je li to?... Ha!" licemerno se nasmeja, a zatim se smrknu i
viknu: „Je li trebalo da... da prećutim što si moga sina izdao i poslao mu
onog tvog Arbanasa? Mislio si da ne znam!... Sve znam!... Znam i da hoćeš
sina Aleksandra da odrediš za naslednika! Ne! Ja ću vladati Valonom dok
moja kćerka Komnina ne stasa da me nasledi!... Zato ćeš izdaju platiti
životom, i ti... i onaj Simeun Siniša! Da, da! Tomaida će mu doći glave!
Polako, bez žurbe. Naći će ona pravi trenutak, ali mora da se čuva njegove
majke Marije. Ta je jedna visprena guja! Ali ako bude mogla, i nju će da
otruje!”
Ona se uspravi i gadljivo ga gleda odozgo.

„Sad crkni! ”
Okrenu se, izađe na vrata i zalupi ih za sobom. Jovan Asen ostade sam.
Kroz otvoren prozor mogao je čuti gungulu na ulici. Narod je bežao iz grada.
Bat njihovih nogu, škripu točkova, rzanje konja, dovikivanje i viku. A onda je
osetio kako se taj zvuk polako gubi u daljini, kao da se udaljavaju od njega.
Morao je čuti samo svoje disanje i jako bubnjanje srca u ušima. Kad je vid
počeo da mu se magli, njegovo srce je počelo sporije da kuca. Njegove misli
su postale isprekidane, nedovršene. Ali prvo mu je srce stalo, mrak mu je
pao na oči. Poslednje misli su mu se koprcale u nadolazećem ništavilu.

Glava dvadeset i šesta
- Proleće 1363.

„U vodi je nesita aždaha,
Što proždire konje u junake.”

Jesi li sigurna u to što govoriš, Umaj?” začkilji očima baba.
„Jesam, majko! Čula sam ih više puta kako o tome govore!"‚ pravda
se lepa boginja, ali lice joj na momente poprima obrise grdnog stvora svaki
put kad je ljutnja obuzme. U tim trenucima nije mogla da obuzda da iz nje
izbije njeno pravo biće. Nije volela kad je njena majka sumnjiči.

„I kažeš, nisu pohitali na Crnu stenu?"‚ opet će nepoverljivo Itugen.
„Ne! Rekoh ti, uputiše se na suprotnu stranu"‚ ušeta se Umaj. „Idu na
planinu Gulijan, kod evrena Videna, tako su rekli! Čula sam ih jasno!”
„Šta traže kod tog evrena, koji je proterao Divlji lov? Šta ište od njega?"‚
upita se Itugen.
„Nekakav... trojedin” sleže ramenima Umaj. „Šta je to?”
„Trojedin, kažeš?” iznenadi se baba i pridrža se za sto pored koga je
stajala. Kolena joj zaklecaše. Zatim, zabaci glavu unazad i zažmure. Osetila
je kako bes počinje da peni u njoj. Lice joj se smrknu i iskrevelji se u besnu
grimasu. „Ja sam budala što čekam i puštam Freju da radi no svom
nahođenju! Šta će meni to prokleto koplje, važnija mi je usudova glava! Ne
budem li ispunila svoje obećanje Amuratu... beli gavran će me posetiti, a
Kurkil nema milosti ni prema kome! ”

„Zašto sad tako govoriš, majko?” čudi se Umaj. „Nisi li rekla da će to
koplje pomoći Amuratu da porazi Rašane, da ćeš ga kasnije dati
Tamerlanu...?”

„Ne znam kako da zaustavim Biliša Kubilu da se ne domogne
trojedina..."‚ izusti Itugen kroz stisnute zube i okrenu se prema stolu. Stade
da pretura no njemu kao da nešto grozničavo traži. Ne zna ni ona sama šta.

„Šta je trojedin?”
„Tri komada oružja napravljena od istog evrena!”
„Biće skoro nepobediv.. ” tiho promrmlja Umaj.
„Upravo tako, kćeri. Kako će onda Frejini tevtonci da ga ubiju i uzmu mu
koplje?... Zašto prokletnici nisu krenuli za njima kada su napustili Toplicu?
Zašto ih nisu presreli? Zna li Freja kuda su krenuli? Zna li šta je trojedin,
prokleta bila?” razbacuje ljutito stvari no stolu.
„Freja je sigurno doznala isto što i ja jer su tevtonci ubrzo napustili
Toplicu i krenuli na istok.”
„Budale! Neznalice!” udara šakom o sto Itugen. „Oni smeraju da Bilišu
Kubili postave zasedu kod Crnog kamena, a ne znaju šta je trojedin!”
„Ipak, majko, tevtonaca je skoro 300, sigurno ga mogu savladati"‚
zbunjeno će Umaj. „Ni sa trojedinom on nije potpuno nepobediv! Ranjiv je
gde god nije pokriven oklopom.”
„Oni mogu da pokušaju da ga živog zarobe i da ga prinude da izvadi to
koplje i preda im ga... Ne znam samo kako će prinuditi Rašana da to uradi
kad su oni... tvrdoglavi i samo se junače. Pre će sam glavu na panj staviti
nego čast da izgubi!... Ili će pokušati da ga ubiju nakon što uzme koplje... Šta
će onda Freja da uradi?”
„Hm... Neka se međusobno pobiju” reče staloženo Umaj. „Mi ćemo oteti
koplje onome ko ostane živ. Verovatno Bilišu Kubili.”
„Želim to koplje... ali još više želim glavu tog kopileta” zamišljeno će
Itugen dok vaga između te dve stvari.
„Ali... šta ako Biliš Kubila, kao što kažeš, potuče tevtonce... Kako ćemo
mu doći glave?” upita Umaj. „Ako je neprobojan sa trojedinom...?”
„Evrenov oklop nije posve neprobojan” reče Itugen.
Okrenula se kćerki. Lice joj je bilo neobično mirno, glas staložen.
„Moraću da se ponizim i potražim pomoć od Zlatne Veštice.”
„Od Altan Sibeldaj? Ti, Itugen, da se pred njom ponižavaš? Ona je jedna

od stotinu konkubina Arsana Dulaja, boga podzemnog sveta!”
„Ali ona može da mi da Aždrahila, bodež načinjen od roga ejderha

Žilbegana! Samo rog ili kandža ejderha može da probije evrenov oklop!”
ljutito će Itugen. „Moram da se ponizim pred njom i tražim da mi pomogne.
Hoću da mi da neke svoje demone da presretnu Biliša Kubilu pre nego što
uzme trojedin. Važnija mi je njegova glava nego ono koplje!... Ali... ako ga
oni ne zaustave... onda ćemo ga ubiti Aždrahilom.”

„I ko će Aždrahilom... da ubije Biliša Kubilu?”
Nakon kratkog tajca, Itugen pokaza prstom na Umaj.
„Ti."
„Ja?” iznenadi se ona. „Kako to da izvedem?”
„Tvoje čari su neodoljive, kćeri... Neka nam budu od koristi bar jednom,
a ne samo da bi zavodila smrtnike da udovoljiš svojoj pohoti!”
„Biće teško‚" pokoleba se Umaj. „Seti se šta se desilo sa kosingasom...”
„Biliš Kubila nije kosingas! To derište nema njegovo iskustvo, moći ćeš
lako da ga zavedeš, bar toliko da mu zabodeš Aždrahil u srce!... Ili u leđa...
Ali, postaraj se da bude ubod smrtonosan!”
„Nije samo to, majko” odmahuje glavom Umaj. „Ima još nešto.”
„Šta, tako ti Kurkila?!‚"iznervira se baba.
„Onaj njegov silvan... Nanjuši nas izdaleka” promrmlja njena kćerka.
„Govori glasnije! O čemu sad trabunjaš?”
„Njegov silvan nas je nekoliko puta nanjušio kada smo im previše blizu
prišli!‚" uzviknu Umaj. „Bez obzira na to što sam ih ja vrebala kao vrana, a
Freja kao ptica kukavica ili mačka... taj pas bi zalajao na nas i pojurio nas...
Šta više, ubeđena sam da su njih dvojica sad već posumnjali da ih neko
prati.”
„Moraćeš da se snađeš!‚" uzviknu ljutito Itugen, ali ubrzo stiša svoj glas.
„Znam da je opasan. I ja sam se jednom suočila sa njim.”
„Nevolja je što smo mi ranjiviji kada smo među ljudima.”
„To je zato što nam nije tamo mesto, Umaj!” opomenu je opet majka.
„Stalno ti govorim da se kloniš ljudi! Mnogi bogovi su neslavno tako
skončali... Frejin Odur umalo nije glavu izgubio boreći se sa vitezovima oko
onog prokletog koplja! Ali ti ne slušaš! Ista si Freja! Ležeš sa smrtnicima
kako stigneš i gde stigneš! ”
„Oni imaju... toplinu kakvu mi nemamo, majko” Umaj zadrhta glas.

„Zbog njihove duše, kćeri” glasno naglasi Itugen, pa važno dodade:
„Kojom se mi hranimo, ne zaboravi!”

Obe ućutaše na tren. Nije Itugen mogla da joj na toj pohoti zameri,
uostalom, ni ona nije bila bolja kada je u neko vrlo davno vreme bila mlađa.
Ali brinule su je ćerkine nesmotrenost i lakoumnost.

„Slušaj me dobro, Umaj” opet je stade prekoravati majka. „Ukoliko dođe
do toga da usuda moramo ubiti Aždrahilom... Nemoj se zanositi strašću i
pohotom, već... ubij to kopile! Ubij ga! Probodi mu srce rogom ejderha!”

Glava dvadeset i sedma
- Proleće 1363.

„Um za morem, smrt za vragom.”

Urano proleće navrla obilna snežnica pa u potocima zapenila niz padine i
preko livada. Sa juga zalahori topliji vetričak koji očas otopi sneg sa
krošnji zimzelenih borova i jela, pa sa njih šljapkaju krupne kapi. I sa golih
brda gde zimi vlada snegopadina sada se zeleni prolećna trava i šarene
proletnice. Samo visoki vrhovi i dalje odolevaju smeni godišnjih doba, pa
snežne kape blešte na suncu. Svuda se čuje klokotanje vode i cvrkut
raspevanih ptica. Činilo se da svet miriše svežom mladošću novog proleća,
uz rezak vazduh i mirisaj probuđene prirode. Sve se budi novom snagom, pa
ni čovek nije tome iznimka.

Miloš se protegli u sedlu i upija u se puna usta mirisavog vazduha.
„Ahh! Kakva milina!” uzviknu on. „Već sam se ucrvljao u Toplici!”
„Daaa!"‚ zeva Goroje, još nije bilo ni svanulo kada su digli logor i
nastavili put. „Samo smo se izležavali i jeli.”
„Hoćeš reći, ti si se izležavao i jeo” ispravlja ga Miloš. „Nijednom se nisi
setio da malo vežbaš sa mnom... Ne znam gde ti stane tolika hrana.”
„Ne kukaj, imao si sa kim da vežbaš” opet zevnu Goroje. „Lepo od tebe
što si onako revnosno podučavao Vratkove sinove... Zavoleli su te kao brata,
baš im je bilo žao što smo otišli. Ali nije trebalo da se onako, po noći,
iskrademo sa dvora.”

„Morali smo, Gorolome” reče Miloš. „Uostalom, noć pre toga smo rekli
vojvodi Vratku.”

„Ali se ne pozdravismo sa njegovim sinovima.”
„Ne staj mi na žulj, Gorolome"‚ umusi se Miloš. „I meni je krivo, ali
morali smo se iskrasti... Kažem ti, neko nas prati.”
„Ne znam gde ti vidiš pretnju, sinko” protrlja rukom gustu bradu. „Il’ me
možda moj vid izdaje pod stare dane.”
„Vilan se čudno ponaša kad vidi neke ptice..
„Čuješ li sebe? A? To je samo pas..
„To je silvan” prekide ga Miloš. „On se ne obazire na druge životinje, ali
kad vidi onu vranu.. ”
„Sve su vrane iste, bojim se da ste obojica pali s kruške!” zasmeja se
Goroje sam. „E, kad bih nekome rekao svoju sramotu! Goroje Gorolom beži
od vrana!”
„Samo od jedne vrane!”
„Kako god! To ne priliči vitezovima zatočnicima!”
„Pusti me sad toga. Ispričao sam ti šta mi je Dragušla sve rekla. Treba
znati kada se junačiti, a ne srljati ko bez glave!”
„Aaah!” odvrati nezadovoljno Goroje.
Kratak, mučni tajac. Kao kad nešto ostane nedorečeno, neiskazano do
kraja. Goroje to oseti i pogleda u Miloša. Ovaj krivi usta, grize usne. Gleda
zamišljeno u daljinu. „Dobro, šta je sad?"‚ upita ga Goroje.
„Ništa.”
„Kako ništa kad si se umusio?”
„Kako si dospeo na sultanov dvor, Goroje?”
„Hm... Otkud te to zanima, momče?”
„Pa, eto.. ” neuverljivo će Miloš.
Goroje ga osmotri. Ne pita ga slučajno, zna on to. „Zatočnici biraju kome
će gospodaru služiti” uzdahnu Goroje. „Da bi mogao uvek birati, moraš biti
najbolji... Znaš i sam, nas ne zanima ni bogatstvo ni plemićke titule. Samo
slava. Zato se stalno dokazujemo. I večito tragamo za mestima gde još veću
slavu možemo steći... Nama nije važno kome ćemo služiti. Uostalom, nije to
zanavek!... Čim se negde proslaviš, ideš dalje, tražiš novo. Što bi zatočnik
začamio kod nekog gospodara? Zato sam napustio Kantakuzena. I na vreme,
ubrzo je zbačen sa prestola. Onda sam u Galipolju, kada su ga Osmanlije

zauzele nakon zemljotresa, izazvao na megdan nekog slavnog Osmanliju...
Usman Abas se zvaše, mada nije bio pravi Osmanlija, već Arapin... Svi se
kleli i kladili u njega... He-he... Dok su trepnuli, odsekao sam mu glavu”
zaneo se Goroje pa se slasno priseća slavnih dana, mogao bi ovako do sutra.
„E, bogami, dođe straža po mene. Već sam se pomirio sa tim da ću završiti
kod dželata! Izvedu oni mene ni pred kog drugog nego pred Orhanovog sina -
Sulejman paše! Naočit čovek, ponosnog držanja... Trebalo je da bude sultan,
znaš?... No, gledamo se i odmeravamo. Kaže on meni da je zbog mene
izgubio sto dukata! Kladio se na Arapina. Nabrao obrve i samo duva kroz
nos. A ja mu velim: „Nisi, gospodaru, trebalo da se kladiš na kamilu, kada je
konj brži!” I on stade da se smeje. Pita me kako ću da mu vratim tih sto
dukata. A ja njemu velim: „Moja služba će ti vredeti više od toga!” I tako on
mene primi u službu!”

„Nisi se bojao u Galipolju, među Osmanlijama?”
„Ne! Ima tamo od svih naroda, najviše trgovaca, plaćenika... Ne diraju
oni zatočnike... Nego, zašto pitaš?”
„Otišao bih kao zatočnik na sultanov dvor"‚ odgovori Miloš.
„Šta ti to treba, crni sinko?"‚ uspravi se u sedlu Goroje. „Možeš slavu
steći i drugde, u Carigradu, u..."
„Ne, Gorolome"‚ prekida ga momak. „Hoću na sultanov dvor zbog moje
sestre Teodore... Zakleo sam joj se da ću je izbaviti iz harema i vratiti je
majci.”
„Ne zanosi se, to je neizvodljivo.. ”
„Ako si ti uspeo da stigneš do njihovog dvora, mogu i ja!”
„Ma, šta pričaš? Nije isto..
„Zašto? Misliš da nisam bolji od tebe? Hoćeš da te izazovem na
megdan?”
„Ha-ha-ha!” slatko se nasmeja Goroje. „Čuvaj se za neprijatelja!”
„Ne šalim se, hoću na sultanov dvor
Goroje se uozbilji i gleda u Miloša. Vidi da je momak odlučan u svojoj
nameri, ne da se pokolebati.
„Moraćeš onda uistinu da se dobro proslaviš kao zatočnik” reče mu
Goroje. „Ne možeš tek tako da sad odeš među Osmanlije... Moraš steći
toliku slavu da oni čuju za tebe i pre no što se pojaviš.”
„Tako ću onda i uraditi” odlučno će Miloš.

Već oko podneva zađoše u Svrljiške planine jašući kozjom stazom kroz
gustu jelovu šumu. Oko njih, mestimično sneg, a svuda se polako topi i u
potocima juri nizbrdo. I vazduh je ovde mnogo hladniji jer šuma zaklanja
zubato sunce i štiti od toplog vetrića. Iznad njih, pod snegom još uvek spava
vrh Perinatica. Beli se pod snegom i štipa oči, a od njega se spušta hladan
vazduh. Miloš i Goroje ogrnuli gunjeve resanike i natakli krznene kape, a na
nogama duboke čizme sa mamuzama. Vojvoda Vratko ih je dobro snabdeo za
put jer sve stvari ostaviše kod Đavolje varoši kad su ih tevtonci poterali.
Samo Vilanu zbog debelog krzna zimoća prija, pa neumorno trčkara na sve
strane njušeći samo njemu znane tragove. Miloš je poznavao ćud svoga
silvana kao sebe samog i bezrezervno je verovao njegovom instinktu. Pratio
je njegovo ponašanje, pa kad je silvan bio opušten, i Miloš je bio miran.

Staza ih je vijugavo odvela do jedne gole zaravni pod vrhom Perinatice i
nastavila ka jugoistoku, odakle ih je nadvisivala Gulijanska planina.
Radovali su se što su blizu i što će već tamo zanoćiti. Miloš je bio uzbuđen
što će moći da vidi Svetovidov hram, makar bio i razrušen, a o susretu sa
Zmajem od Jastrepca i Videnom nije mogao da nađe prave reči oduševljenja,
pa nije ništa komentarisao Goroju. Osećaj važnosti tog trenutka u njemu je
bio toliko jak da već noćima nije mogao oka da sklopi. Njemu će zmaj Viden
poveriti svoj trojedin! On će nositi koplje svetog Georgija! On će ubiti...
neku aždaju! Sa takvom sudbinom nije ni čudo što je bio pun sebe i sa
neskrivenim nestrpljenjem želeo je sve to i odmah. Smetala mu je Gorojeva
ravnodušnost, kao da nije shvatao važnost ovog događaja. Znao je da stari
zatočnik samo žudi za megdanima i borbama. I obilnim obedima između. Ali,
i bolje je bilo tako jer ga je Goroje dovoljno sputavao da momak ne zajuni
bezglavo.

I sad je Miloš jahao ispred Goroja. Malo-malo pa bi se pobunio:
„Kud toliko žuriš, sinko?” uzviknu on. „Nemam ja neumornog Ždralina,
već obično kljuse!”
„’Ajde, poteraj ga, Goroje, još malo pa smo stigli...”
Zinu Goroje opet da se pobuni, ali u to silvan najednom odskoči u mestu
i stade da se vrpolji u krug, pa zalaja. Njih dvojica se ukopaše u mestu. Na
to, i Ždralin zatopta kopitama i zamlatara glavom.
„Nevolja! uzviknu Miloš osvrćući se i već isuka svoj Drakon.
„Šta je sad...?” promrmlja Goroje, pa se i on maši svoje mačetine.

Međutim, ispred njih iz pravca Gulijanske planine ukaza im se jedan
konjanik u opruženom galopu. Jezdi prevojem kao vetrom nošen, nogama
jedva dodiruje tlo. Iza njega se vijori ogrtač kao raširena krila zmaja, a na
glavi ima kacigu kao zmajska glava. Učini im se kao da prema njima leti
strašni zmaj.

„Ko je sad ovaj?” uzviknu Goroje dok pokušava da smiri svoga konja
koji se sad uznemiri. „Je li neki tvoj zlotvor, Miloše?”

„Nije, Goroje!” osmehnu se Miloš. „Nemoj se u brigu davati... To je... to
je moj otac!”

„Tvoj otac?"‚ začudi se Goroje. „Crno dete, kakvog li to oca imaš?”
„Zmaja od Jastrepca, Gorolome! ”
„Da mogu, sad bih se prekrstio i levom rukom! ” začuđeno će Goroje
iako mu je Miloš već ranije rekao ko mu je otac, svakako ga nije ovako
zamišljao.
Ali, kad Miloš primeti da su silvan i konji još uvek usplahireni, on se
zbuni. Nešto mu ipak ne bi jasno.
„Šta, kog vraga...?”
Ali ne dovrši misao jer iz jelovice ispod njih, sa stotinjak koraka, izjuri
čopor od desetak nekakvih nepoznatih stvorova. Od iznenađenosti se
ukopaše jer ne mogaše razaznati šta ih napada. Kakvi to behu stvorovi
čovekolikog izgleda, ali jarkocrvene boje kao da plamte, nose koplja dugačke
talasaste oštrice, a izduženih glava bez kose, krupnih očiju i razvučenih ustiju
preko celog donjeg dela lica? Nos im beše pljosnat i širok, sa tri nosna
otvora, a uši velike, šiljate i priljubljene uz glavu. I povrh svega, jašu
nekakve smeđe životinje koje podsećaju na koze, kozoroge, ali su veliki kao
konji, i imaju dugačke rogove i razjapljenu čeljust punu velikih zuba? Ni
Miloš ni Goroje nisu mogli znati da su odkani mongolski demoni odani samo
svom gospodaru Arsanu Dulaju, šamanskom bogu podzemnog sveta Ada.
Ne stigoše ni da se saberu kad odozgo, iz jelovice podno Perinatice,
iskoči drugi čopor od petnaestak takvih stvorenja sa namerom da ih opkole.
Milošu odmah bi jasno da su upali u zasedu, a da je Zmaj od Jastrepca jurio
njima u pomoć.
„Mi zatočnici nismo turnirski vitezovi pa da se borimo na konjima!”
uzviknu Goroje, skoči sa konja, udari ga po sapima da ga otera i podiže mač
iznad glave iskoračivši levom nogom napred spreman da ih dočeka.

Videvši ga, Miloš učini isto, taman na vreme da sačeka prve odkane.
U strahovitom naletu, demoni se zaletoše na dvojicu zatočnika koji po
instinktu prvo zamahnuše mačevima na kozoroge koji im se učiniše
najopasnijim. Jer ovi stvorovi razjapiše čeljusti na njih ne bi li ih rastrgli.
Prvu takvu grdnu njušku Miloš rascepi na pola svojim Drakonom, a zver se
zatetura i pade oborivši sa sebe i jahača. I drugog kozoroga koji ispruži svoj
vrat ka njemu preseče na pola i odrubi mu glavu. Sjati ih se toliko da Miloš i
Goroje mahnito zamahivaše mačevima sekući šta stignu i gde stignu. Vilan se
hrabro uhvati u koštac sa jednim kozorogom zarivši mu čeljust u vrat i
obuhvativši ga prednjim šapama. U takav krvav metež, kada dva zatočnika
behu beznadežno opkoljena, ulete svom silinom Zmaj od Jastrepca na svom
velikom Voluju razbivši im napad, odbacivši kozoroge u stranu dok svojim
mačem saseče nekolicinu odkana koji se iskeženi vinuše na njega. Nasta
besomučna seča u kojoj krv pljušti na sve strane, a urlici i režanje odjekuju
do malopre mirnom planinom. Varnice pršte kada se mačevi ukrste sa
kopljima, niko se ne obazire na posekotine jer glavu treba sačuvati.
Napadnuti gledaju da odmah bilo kako onesposobe napadače jer ovi u
velikom broju kidišu na njih, pa ne mare za površne ubode njihovih kopalja.
Miloš ne stoji u mestu, već se neprestano kreće, probija se vitlajući
zelenim mačem levo-desno, sklanja se od drugih, čuva leđa. Svaki udarac mu
je odmeren i precizan, ne sme se upuštati u dužu razmenu udaraca jer ga
umah saleću drugi. Gužvu koju stvoriše kozorozi unese pometnju među
odkanima očigledno naviknutim na borbu sa njihovih leđa, jer njihove zveri
behu agresivne i jedna prema drugoj kada se počnu gurati nastojeći da se
svaka domogne svog ljudskog plena. I dok jedna drugoj preteći škljocaju
čeljustima ili se međusobno grizu, njih trojica koriste priliku da im zadaju
kobne udarce i tako sa njih zbace jahače. Ubrzo primetiše da odkani imaju
krive noge u kolenima i da su nesigurni na tlu, pa se otežano kreću. Beše
očito da su demoni bili stvoreni za borbu sa kozoroga i na velikom prostoru
gde se njihove agilne zveri mogu nesmetano kretati, a zbijeni u grupi samo
smetaju jedni drugima, što zbog zloćudnih kozoroga što zbog svojih dugačkih
kopalja.
No, u toj zbrci, jedan kozorog se slučajno navali na Miloša i obori ga na
zemlju. Kad ugleda čoveka pod sobom, strahotno razjapi čeljust da mu smrvi
glavu i to bi se i desilo da ga odnekud ne zaskoči nakrvavi Vilan i besno mu

zari zube u vrat. Kozorog podiže glavu i zaurla od bola, a Miloš mu odmah
sjuri mač kroz gubicu i probi mu lobanju. Ali kako je zver još nosila svog
jahača, tako taj odkan zabode svoje koplje duboko u silvana. Ovaj zacvile i
skljoka se kraj svog Miloša. Momak vrisnu koliko ga grlo nosi i pokuša da
se iskobelja ispod mrtvog kozoroga. Isti odkan već zamahnu opet svojim
kopljem na Miloša, ali u to mu Zmaj od Jastrepca strahovitim udarcem
odrubi glavu koja ih prelete prskajući krv.

Miloš opet zaurla od besa i tuge videvši da Vilan ne mrda, izvuče se
ispod lešine i pomamno se razmaha Drakonom oko sebe, ne mareći više za
svoj život, nego terajući strvinare od sebe i od svog silvana na koga se
kozorozi okomiše da ga prožderu. Oči mu sevahu od jarosti, a lice mu
iskrivljeno u srdžbenoj grimasi, pa onako sav nakrvav ličio je i sam na
nekakvog stvora iz pakla. U razjarenosti i vrišteći sekao je nasrtljive demone
štiteći više Vilanovo telo nego sebe.

I to bi ključni momenat u toj krvariji, jer zaslepljen bezumnim gnevom
Miloš ih razbaca i poseče žestinom koja iznenadi i samog Goroja. Učini mu
se da bi i njega ubio da mu se u tom trenu našao na putu.

I kada je poslednja grdoba pala pod mač, Miloš se i dalje zakrvavljenih
očiju i nakrvavog lica osvrtao žudeći da još nekoga saseče i zgromi. Kada
vide da živih više nema među napadačima, on se okrenu ka svom silvanu.
Gnevnu grimasu namah zameni bolni izraz lica, a oči mu se ispuniše suzama.
Ispusti svoj mač i pade na kolena kraj Vilana. Stavi mu glavu u svoje krilo i
pogleda mu u oči. Cakliše se poslednjim izdisajima života. Udisaji mu behu
plitki i usporeni. Miloš stavi ruku na telo osetivši mu slabe otkucaje srca.

„Vilane moj” skoro nečujno izusti Miloš. „Ne ostavljaj me, brate.”
Vilan ga pogleda i pogled mu tako osta ukočen. Pod rukom Miloš oseti
poslednji otkucaj srca i poslednji plitak izdisaj. Telo se opusti i glava
omlitave. Miloš bolno zajeca i zaroni svoje lice u njegovo krzno. Rukama ga
jako pribi uz sebe kao da nikad ne želi da ga pusti.
„Silvani umiru dajući život za svog gospodara” reče Zmaj od Jastrepca
stojeći kraj Miloša. „Nema silvana koji je umro od starosti, samo u borbi...
Zato postoje.”
„Hrabra smrt vredna poštovanja"‚ izusti tiho Goroje i uzdahnu iz dna
duše.
Goroje stade da obilazi mrtve napadače sa spremnim mačem u slučaju da

je neki još živ. Zagleda ih i gadljivo ponekog prevrne. Vidi li da neki još diše
ili mrda, a on mu odmah zarije mač i dokrajči ga. Naposletku upita Zmaja od
Jastrepca:

„Kakve su ovo beštije, gospodaru?”
„Meni nisu znane” odmahuje ovaj glavom. „Niti bih ja znao da vas
vrebaju iz zasede da zmaj Viden nije osetio njihovo pogano prisustvo na
svojoj planini... Zato sam odmah pohitao vama u susret ”
„Znao si da smo na putu ovamo?”
„Znam da ste pre desetinu dana krenuli iz Toplice.”
„Ko ti je javio, gospodaru?"‚ naivno će Goroje. „Jer niko sem vojvode
Vratka...”
„Šuma je moje carstvo, viteže.”
Goroje zaćuta svestan da nije upućen u sve ovozemaljske tajne.
Teška srca Miloš se rastao od svog silvana. Pokopali su ga ispod jedne
jele daleko od smrdljivih lešina nepoznatih stvorova, jer odkani i njihovi
kozorozi ubrzo počeše da se raspadaju i da šire oko sebe nesnosan vonj.
Ostao bi Miloš još na grobu svoga Vilana, ali ga Zmaj od Jastrepca i Goroje
nekako ubediše da moraju da nastave dalje. Nije bilo bezbedno ostati jer se
veče bližilo, a bojali su se da mogu opet biti napadnuti.
Do vrha Gulijanske planine jahali su u tišini. Bilo kakve reči bile su
suvišne, a uteha izlišna. Miloš je izgubio dragog prijatelja koji ga je vezivao
za njegove bezbrižne dane na Dušanovom dvoru. Sada mu je ostao samo
Ždralin. Zato, malo-malo na bi ga potapšao po vratu. U srce mu se uvukla
neizvesnost i neki neobjašnjiv strah. Koliku žrtvu je još morao da podnese na
svom putu ka ispunjenju sudbine? Već je sahranio mnoge njemu drage
prijatelje i sve je više osećao kako ga samotnost pritiska.
Čini se da bi momak još više pao u očajanje da se tad ispred njih
najednom nije ukazao razrušeni hram Svetovida na jednoj maloj zaravni
stotinu metara ispod vrha planine. Odatle puca pogled na Staru planinu na
istoku, na Rtanj na severu i na Jastrebac na zapadu. Konjanici se zaustaviše
pred srušenom palisadom koja je okruživala drveni hram, koji je i sam bio u
ruševinama. Drveni, truli balvani, delimično prekriveni mahovinom leže
onako kako su ih jake kiše i vetrovi oborili, nemi svedoci jednog davnog
vremena kada su ljudi u velikom broju pohodili ovaj hram donoseći bogate
darove. Samo zaborav ubija, pa je tako i ovaj hram počeo propadati kada se

u srca ljudi uvukao hrišćanski bog. No, ispred njega još samo prkosno
uspravno stojao pet metara visoki kameni kip četvoroglavog boga Svetovida.
Iako ispod njega stoje popadali drveni stubovi i grede njegovog hrama,
nagrizene zubom vremena i ljudskim zaboravom, on i dalje gleda na sve četiri
strane svoje zemlje. A na četiri strane stuba, u podnožju, nalazi se po jedno
kameno ložište u kojima je nekad paljena vatra prilikom svetkovina u čast
Svetovida. Na dva su isklesana jedva vidljivi simbola konja, a na druga dva -
petao. Sam kameni stub beše podeljen na tri zone i ukrašen reljefom koga su
vekovne kiše i vetrovi znatno izbledeli.

Sunce je već bilo zamaklo iza Gulijanske planine i hladan sumrak prekri
nebo na kome se pojaviše prve zvezde. Najednom zahlade, a u njih se uvuče
jeza. Vetar minu, pa u obližnjoj šumi i oko njih zavlada mir i tišina.

Miloš i Goroje vezaše konje i ćutke samo posmatraju Zmaja od
Jastrepca, koji se razlete okolo da skuplja granje i drva, i da ih slaže u četiri
kamena ložišta.

„Sećam se vremena kada je ovaj hram bio živ” reče sa setom Zmaj od
Jastrepca dok slaže drva. „Vreme stvara, vreme i obara... Ali sveštenici su
njegov dom preselili u krajeve gde Svetovid još uvek živi u srcima ljudi.
Tamo u Uomoljima, na Belom izvoru

Kada gospodar Jastrepca završi sa sakupljanjem drva, on mahnu Milošu
da priđe, a Goroje osta po strani.

„Vidiš, Miloše, kako je stub okrenut na sve četiri strane njegovog sveta”
reče mu ovaj. „I podeljen je na tri dela: gornji - nebo, srednji - zemlja, i donji
- podzemni svet... Uzmi kresivo i zapali vatru u sva četiri gorionika, otvori
Svetovidu oči da te vidi.”

I dok Miloš stade obilaziti i paliti vatru, Zmaj od Jastrepca je pravio dve
baklje koje će poneti i obrati se Goroju:

„A ti, Goroje, ostaćeš ovde dok ja odvedem Miloša pred zmaja Videna.
Budi bez brige, ovde ćeš biti bezbedan.”

„Ako ti kažeš, gospodaru” promrmlja Goroje, nezadovoljan što mora da
ih čeka.

Miloš zapali sva četiri gorionika i treperavo svetlo obasja kameni stub.
Senke čudno zaigraše, kao duhovi koji plešu oko njega. Neveštom ljudskom
oku činilo bi se kao da stub diše i pomera se. A visoko iznad njega, na
noćnom nebu sve više zvezda se palilo kao sveće u daljini. Neobičan muk se

spusti na njih kao da sve vidljivo i nevidljivo prati šta njih trojica rade.
„Hajdemo, Miloše” reče Zmaj od Jastrepca. „Videnova dupka nije

daleko, pripalimo baklje.”
Njih dvojica krenuše peške jednom jedva vidljivom stazom koja je vodila

nizbrdo, u pravcu severa. Baklje drže ispred sebe i osvetljavaju sebi put.
Ubrzo staza poče da krivuda i da bude ispresecana kamenjem. To beše znak
da se bliže krševitom terenu.

„Kada budemo stigli.. ” započe gospodar Jastrepca, „stoj mirno, bez
naglih pokreta i ne govori ništa. Pusti mene da pričam... I naravno, ne diraj
ništa oko sebe jer zmaj ljubomorno čuva svoje blago. Uostalom, povereno
mu je da ga čuva... Ne beči se ma šta video, budi dostojan njegovog
prisustva. Moraš shvatiti, Miloše. Viden ti daje deo sebe i time prestaje da
postoji. On se žrtvuje za tebe. On nastavlja da živi kroz tebe, u trojedinu.
Viden je najstariji i najveći zmaj u nas, nema više takvih... A znaš da je on
priskočio u pomoć kosingasu i caru Dušanu kada su se borili da te spasu...
Evo nas.”

Iz mraka počeše da se promaljaju obrisi neke velike stene čiji se vrh
gubio u noćnoj tami. U kamenu je razjapljen veliki mračni otvor kao usta
golemog diva. Iz njega ih zapahnu jak životinjski vonj. Zmaj od Jastrepca
krenu prvi, a za njim pomalo nesigurnim korakom Miloš. Kako zakoračiše
unutra, tako uđoše u jedan još hladniji i vlažniji svet. Čulo se samo kapanje
vode sa plafona i bat njihovih koraka po stenovitom tlu. Ulaz u pećinu beše
velik, čak ni svetlo baklje nije dopiralo do vrha. Plamen je titrao od vazduha
koji je dolazio iz dubine zemlje. Onda bi se najednom primirio ili počeo da
duva u suprotnom smeru. Da ne beše njihovog odjeka, ne bi nikad pomislili
da se nalaze u pećini, jer tunel beše širok koliko i visok. Tek kada bi prišli
nekom zidu i podigli baklje, videli bi kako se stena okomito diže iznad njih i
gubi u mraku.

Miloš nije ni primetio da se spuštaju sve dublje ispod površine jer
nizbrdica beše skoro neprimetna. Bio je očaran ovim čudesnim podzemnim
svetom. Iz zemlje bi virili stalagmiti od krečnjaka i pravili stupove i
najneobičnije oblike u kojima je prepoznavao figure ljudi, životinja ili pak
nešto strašnije. Ponegde bi zgazili u plitke, ledene bare ili šljapkali po blatu,
a najgore im beše klizavo kamenje glatko kao led. Kada je Zmaj od Jastrepca
progovorio posle skoro pola sata, bilo je šapatom:

„Stigli smo... Seti se šta sam ti rekao.”
Miloš prvo pod nogama oseti kako sa kamena pređe da gazi kao po
šljunku, a onda plamen njihovih baklji stidljivo obasja nešto što se Milošu
isprva učini kao žutobojno kamenje. Trenutnu zbunjenost zameni ushićenje
neviđenim zlatosjajem svuda oko njega. Kada je pogledao pred sobom, vide
da ne gaze po šljunku već po bezbroj zlatnika i srebrenjaka svih vrsta i
veličina. Iz zlatoblistog jezera kovanica virile su razne dragocenosti u obliku
pehara, pladanja, tanjira, zlatotkanice... Namah, Miloš zaboravi gde se nalazi
i glasno uzdahnu.
Tišinu prekide zaglušujuć šum šljunčanja, kao da kiša zlata pada sa
velike visine. Zmaj od Jastrepca se ukipi i Miloš za njim. Obojica visoko
podigoše svoje baklje kako bi što dalje osvetlili. Milošu zastade dah kada
ugleda da se pred njim uzdiže zlatno brdo sa kog se osipa zlato uz
zaslepljujuće svetlucanje i zaglušujuće zveckanje. Ali iz te zlatosjajne kiše
stade da se pojavljuje strahobna figura golemog zmaja. Kada je dunuo kroz
nos, dim šiknu. On raširi svoja krila otresajući sa sebe gomilu zlata kao što
ptica sa sebe otresa vodu. Razjapi veliku gubicu i iz ždrela mu nezadovoljno
zagrme. Ko remeti njegov san? Ko se usuđuje da dođe u njegovo zlatno
leglo? Pod svetlom baklje, krljušt mu se presijavala zlatomodrom bojom, a
dva smaragdna oka cakliše se ognjevito. Donji deo tela i pen mu ostaše
zakopani ispod brda zlata, a svoj dugi vrat ispruži ka uljezima spreman da ih
u tren oka obojicu sprži. No, odmah spazi gospodara Jastrepca, a onda svoje
krupne oči uperi u momka koji stojaše kraj njega. Oseti njegovo prisustvo
duboko u sebi. Poznavao ga je neobjašnjivo odnekud. I Miloš se istog
trenutka seti svog sna kako leti na njegovim krilima, i osećaj njegove tvrde
krljušti pod svojim rukama dok se drži za njega jezdeći kroz vazduh. Pogledi
im se sretoše i govoraše više od hiljadu reči.
Zmaj se tad naglo povuče nazad, zaroni prvo svoju glavu i dug vrat u
zlatno brdo dok zlatni talas prsnu oko njega. Na tren nestade... Ali pred njima
najednom iz zlatne gomile iskoči figura jednog čoveka u zlatorujnom oklopu
na kome je uvijeni zmaj koji grize svoj rep i okružuje sunce, a na glavi
crnomodrikasta kaciga, na čijem vrhu beše figura zmaja raširenih krila.
Čovekoliko biće beše za glavu više od gospodara Jastrepca, širokih pleća,
oštrih crta lica namrgođenog izraza. Ispod kacige mu vire dugi zlatokosni
uvojci. Nestvarno lepog izgleda, toliko da se Miloševa dva oka ne mogu

nagledati.
A on stade ponosno i nadmoćno pred njih, a pogled ne skida sa Miloša.

Momak ubrzo primeti da njegovim neljudskim smaragdnim očima uopšte ne
trepće. Kada mu se obratio gospodar Jastrepca, učinio je to nemuštim
jezikom koji Miloš nije razumeo.

„Očiju tvojim junaka vidim.
A u očima zlih kao ljuti dim,
Kao ratnik tvoj nenadvladim,
Kao trojedin tvoj neophodim,
Sa mačem zmajskim nepobedim,
oklopu zmajskom nepovredim,
Sa kacigom zmajskom nesavladim!”

Kad to reče, blago mu se pokloni i osta zagledan u zemlju iz poštovanja
prema njemu. Viden pogleda kratko Miloša, odmeri ga od glave do pete, pa
nemuštim jezikom reče gospodaru Jastrepca:

„Doveo si svog sina preda me, Zmajastrebe.”
„Jesam, gospodaru... Onako kako si mi zapovedio‚" reče ovaj i dalje
pognute glave.
„Nedavno usnih da ga nosim na leđima svojim‚" reče Viden gledajući
ispod oka Miloša. „Vreme je da se obojica suočimo jedan sa drugim, jer nas
je velika Pletilja svojim vretenom vezala.”
„Kao što vidiš, za pojasom mu reži tvoj Drakon, gospodaru” ne diže
pogled Zmajastreb.
„I spoznao je svoju sudbinu?”
„Pletilja mu ju je otkrila, gospodaru.”
„Onda sam konačno spojen u njegovo vreteno i trojedin mora pripasti
njemu."
„Tako je Pletilja presudila, gospodaru.”
„Predaću se onda sudbini ljudi‚" reče Viden i poče sa strane da
otkopčava svoj oklop gledajući Miloša u oči.
Ruka mu nije zadrhtala kada je zlatorujni oklop predao momku, ali zato
Miloševa jeste. Znao je šta to znači i osećao je beskrajno divljenje prema
ovom stvoru koji se svesno i voljno odricao svog vekovnog života zbog

njega. Bilo mu je prosto neshvatljivo da neko može tako mirno i staloženo da
prihvati svoju smrt. Jer ma koliko se naslušao priča o zmajevima, tek sad je
počinjao da shvata njihovu pravu prirodu. Oni su bili deo ove zemlje i za nju
su umirali, drugačije nije moglo da bude. I to su radili dragovoljno, bez
trunke sumnje ili kolebanja.

Viden polako skide veličanstvenu kacigu sa svoje glave i njegova
zlatosjajna kosa mu se rasu po ramenima. I lice mu blesnu anđeoskom
svetlošću. On blagodušno pogleda Miloša očima punim razumevanja. Činilo
se da će kao anđeo poleteti jer umah poče da zrači nekom unutarnjom
svetlošću koja se oslobodila skidanjem kacige.

Predade mu je klimom glave u znak poštovanja. Tek tada gospodar
Jastrepca podiže pogled i njegove oči se susretoše sa Videnovim. Miloš oseti
da tim pogledom razmeniše nešto što tad nije mogao da shvati. Ne beše to
samo opraštanje i razumevanje ili divljenje, već nešto mnogo dublje od toga.
Nešto što će Miloš shvatiti jednog dana mnogo kasnije.

Viden se okrenu i krenu nazad, ali zatetura se, pade na kolena i polako se
ispruži po zlatnoj gomili. Anđeoska svetlost u njemu minu. On osta beživotno
da leži.

Zmaj od Jastrepca i Miloš se nemo pogledaše. Zmaj spusti pogled i prođe
pored Miloša natrag putem kojim su došli. Momak tiho uzdahnu, a telo mu se
strese. Bez reči krenu za ovim. Sa sobom odnesoše ono malo svetla i zlatna
pećina opet utonu u večni mrak. Nisu videli kako se čovekoliko biće ponovo
pretvorilo u veličanstvenog zmaja koji je ostao da leži u večnom snu,
snivajući najlepši san od svih. San o životu.

Glava dvadeset i osma
- Proleće 1363.

„Milostiv kao zla maćeha na pastorče.”

Aleksandar Komnin Asen je na čelu vojske od pet hiljada što konjanika
što pešaka stajao pred kapijom Valone i čekao odgovor na svoj
ultimatum. Otvoriće mu gradsku kapiju ili će on opsedati grad dok ga ne
zauzme, a onda će sve krvavo da kazni: počev od svoje maćehe despotice
Ane, koja je uzurpirala njegovo presto, do poslednjeg stražara na kapiji.

Stasom i duhom ličio je na svoju majku Anu iz Vidina, prvu suprugu
pokojnog vladara kneževine Valone Jovana Asena. Imao je dugu kovrdžavu
kosu, lepuškasto ženskasto lice, pravih crta, mali nos. Doduše, nije se mnogo
razlikovao ni od svog pokojnog oca, ali za razliku od njega, bio je
principijelan i čovek od reči. Kada ga je otac doveo na svoj dvor u Valoni
nakon što se no drugi put oženio i to Anom Orsini, uživao je njegovu zaštitu
od maltretiranja svoje maćehe. Vremenom su se podelili: s jedne strane su
bili on i njegov otac, a sa druge njegova maćeha i Komnina, njegova
polusestra, očeva kćerka sa despoticom Anom. Netrpeljivost je sa godinama
rasla. Čim je njegova maćeha saznala da će ga otac proglasiti za svog
naslednika i vladara Valone, ta netrpeljivost je prerasla u otvorenu mržnju.
Aleksandar nikada nije oprostio ocu što je ostavio njegovu majku, ali kako je
rastao, počeo je da shvata koliko politika utiče i upravlja životom
pojedinaca. Ako ti car naredi da ostaviš jednu ženu i oženiš se drugom, šta je

čovek drugo mogao da uradi nego da se povinuje takvoj sili. Njegov odnos
sa ocem je zato sve više jačao kao i prezir prema maćehi i polusestri
Komnini.

Očeva iznenadna smrt od kuge, kako je svima bilo objavljeno, strašno ga
je pogodila. I uplašila. Jer najednom se našao u kandžama svoje maćehe na
dvoru Simeuna Siniše u Trikali. Kao da to nije bilo dovoljno, nego su se na
njega okomile i obe maćehine kćerke, Tomaida i Komnina, a ni sam Simeun
ga nije blagonaklono gledao kao naslednika Valone.

Nemajući kud, i plašeći se za svoj život, dvadesetdvogodišnji Aleksandar
jedne noći se iskrade iz palate i bežeći glavom bez obzira uputi se u Ser kod
Uglješe Mrnjavčevića, jednog od najmoćnijih vlastelina na jugu carstva.
Tamo ga dočekaše otvorenih ruku, pogotovo bivša carica Jelena, koja je svog
bratanca obasula poljupcima i pohvalama. Nije joj trebalo mnogo da mu „u
poverenju” otkrije da je njegova maćeha ubila njegovog oca. Naravno,
prećutala mu je činjenicu da su ona i Ana bile u dosluhu i da joj je ona
takođe u „poverenju” otkrila da je njegov otac stajao iza oružane pobune u
kojoj je njen voljeni sin Nićifor Orsini izgubio život.

Teško je opisati bes koji je Aleksandra spopao saznavši da mu je maćeha
otrovala oca. Jelena nije ništa učinila da ga umiri, već je njegovu žeđ za
osvetom hranila obećanjima da će učiniti sve da mu pomogne da osveti
njenog „voljenog” brata. Uglješa Mrnjavčević je na sve to samo klimao
glavom i u pravom trenutku ponudio mu vojsku kojom bi odbranio presto
koji mu je otac zaveštao. Aleksandar je to odmah prihvatio i zakleo se njemu
i tetki na večnu lojalnost.

I sada dok je strpljivo čekao na konju odgovor gradske straže, u sebi je
likovao, jer iako nije mogao da vidi šta se događa u palati, mogao je lako da
pretpostavi. Kapetan garnizona je sigurno ubeđivao njegovu maćehu da otvori
kapiju, dok je despotica Ana tvrdoglavo odbijala ne želeći ni da čuje za to.
Imala je ona i razloga da ga se plaši. Čula je da je Aleksandar prebegao kod
Jelene i da mu je Uglješa dao svoje trupe da uđe u Valonu. Mogla je samo da
pretpostavi da mu je Jelena rekla i ostalo, da je otrovala njegovog oca.
Našavši se u beznadežnoj situaciji, panika ju je spopala, a razum je izdao. To
je kapetanu garnizona bilo dovoljno da na svoju ruku odluči kojem carstvu će
se privoleti, jer ipak sila boga ne moli.

„Prokleta veštica! ” urlala je Ana ušetavši se kao vuk u kavezu no svom

balkonu. „Prešla me je! Prešla nas je sve! A ja sam bila naivna i verovala da
je na mojoj strani, da je na strani moga sina!... A ona... ona sve vreme samo
hoće da se osveti Simeunu i bratu Jovanu Asenu što su izdali njenog sina...
onog... onog Uroša Nejakog!... Kako sam bila glupa! Trebalo je da se urotim
sa Marijom protiv nje, ipak, iste smo krvi. Gde mi je bila pamet!” udari se po
čelu despotica. „Iskoristila je i mene i Tomaidu... I sada će svog bratanca da
postavi na presto! Vrteće ga oko prsta dok se njemu ne zavrti u glavi!” zatim
se nasloni na ogradu balkona, odakle je mogla da vidi kako straža otvara
gradsku kapiju. Ubrzo u grad pohrliše trupe na čelu sa Aleksandrom.

Disala je ubrzano, a još grozničavije je razmišljala šta joj valja činiti.
Pobeći nije mogla. Tešila se bar što je svoju kćerku Komninu ostavila kod
Tomaide u Trikali. Čim je talas kuge prošao, ona se odmah vratila u Valonu i
svima dala do znanja da će ona naslediti svoga muža. Čak je i sama pustila
glasine da je njegov sin Aleksandar takođe umro od kuge. Sve dok se nije
pročulo da se taj isti sada kreće ka gradu na čelu jakih trupa.

„Gotova sam” promrmlja ona. „Obesiće me o najvišu kulu u gradu!”
Zatim se opet ušeta kršeći ruke i razmišljajući naglas:
„Ah, ne! Neću mu priuštiti to zadovoljstvo! Ja sam iz carske familije
Paleolog! Moj deda je bio kralj Romeja! Neće mene da veša kao da sam neki
probisvet! Ne predajem se tako lako! ”
Zatim potrča u svoje odaje, do stola gde je stajao bokal hladnog vina. Iz
nedra izvadi jednu malu bocu, otvori je i isprazni je u bokal.
„Videće on svoga boga, videće taj slinavko ko sam ja!‚" reče ona sebi.
„Popiće otrov, makar morala i ja sa njim!”
Zatim, vrati se na balkon da sačeka njegov dolazak. Naslonila se leđima
na ogradu gledajući u vrata svojih odaja. Gnevno je duvala kroz nos, spremna
da se uhvati u koštac sa svojim pastorkom. Oslanjala se na prednost koju je
imala nad njim. Dovoljno dugo mu je usađivala strah od nje. Neće lako izaći
na kraj sa njom, biće manji od makovog zrna...
Vrata se svom silinom otvoriše i udariše u zid. Krupnim koracima,
Aleksandar uđe okružen stražom. Iz očiju mu je sevala ljutnja, a na
mrtvoozbiljnom licu videla se odlučnost. Despotica Ana se strese, nije to
očekivala. Pred njom nije više stajao neki uplašeni balavac, već ratnik
naoružan do zuba u sjajnom oklopu.
Gledajući je netremice, on zastade i raširi ruke, a njegov paž dotrča i

stade mu skidati grudni oklop i kacigu. Kad je hteo da mu skine pojas sa
mačem, ovaj mu grubo odgurnu ruku. Možda mu uskoro zatreba. Ana na sve
to samo guta knedle i preznojavala se.

On joj odlučnim korakom priđe i strogo joj reče:
„Za ubistvo moga oca sledi ti smrt davljenjem na trgu!”
Despotica Ana zinu da prigovori, ali reči joj zastaše u grlu. Samo je
uplašeno treptala i micala usnama.
„Ništa ne govori” upozori je on. „Sve znam i nemoj me lagati! Otrovala si
moga oca i za to ćeš biti kažnjena!”
Ana ipak smognu snage da se uspravi, namesti ponosan izraz na licu i
reče:
„Ko si ti da mi sudiš? Na osnovu čega me optužuješ?”
„Carica majka Jelena mi je sve ispričala! Ne pokušavaj ništa!”
„To su sve njene laži! Odavno se ona urotila protiv tvoga oca i Simeuna
jer su izdali cara Uroša! ” uzvrati ona istom merom. „Ne budi glup, sinko! Ti
ćeš samo biti njena marioneta u Valoni, a tvoj otac je želeo samo tebi da
ostavi ovu kneževinu!”
„Dosta! Ni reč više, Ana!” odmahnu on otresito rukom. „Ja sam njen
bratanac! Ako i mrzi Simeuna, ona je ipak volela svoga brata!”
„Volela ga? Ali on ju je izdao i ona mu to nije oprostila! uporno će Ana.
„Ne budi slep pored očiju! Ako je neko otrovao tvoga oca, onda je to mogla
da bude samo Jelena!”
„Čuješ li ti sebe, ženo?” zapanji se Aleksandar. „Ti si bila poslednja sa
njim! Ja sam ga tog jutra video i bio je zdrav! Kakva kuga? Nije mogao
naprečac da umre!”
„Pozlilo mu je odjednom i rekao je da mi krenemo, a da će nas on
sustići...”
„Ne laži više!”
„Ne lažem te, sinko! ” ophrvana strahom Ana mu se baci pod noge, oči
joj se ispuniše suzama. „Kunem ti se tako je bilo! Ne čini nešto zbog čega
ćeš da se posle kaješ!” On je odgurnu na pod.
„Gotovo je sa tvojim spletkarenjem i trovanjima! ” okrenu se Aleksandar
i krenu unutra. „Bićeš smesta pogubljena na trgu!”
Despotica Ana izbezumljeno ustaje i pritrčava mu s leđa. Hvata ga za
košulju.

„Imaj milosti, dete! Nisam ništa skrivila!‚" zavapi ona izbezumljeno.
„Čekaj, ajmo prvo da razborito razgovaramo, ne daj da te nerazuman gnev
zaslepi! Ne znaš šta činiš, sinko!”

„Pusti me!” odgurnu je on jako i ona opet pade na pod. „Vodite je na trg i
zadavite!”

„Ne! Ne! ” histerično despotica vrišti. „Nisam ništa uradila!”
Dva stražara je uhvatiše za ruke i podigoše je, ali nju od straha noge više
ne drže, pa se oklembesila. Lice joj uplakano, a donja vilica joj se trese od
straha. Ipak smognu snage da se odupire.
„Ne! Nemoj me ubiti! Ja sam volela tvog oca!‚" vrišti Ana.
Aleksandar joj se ljutito unese u lice, i reče:
„Vezaće te za stub na trgu... A dželat će ti... Ne! Ja ću te sam, ovim
rukama zadaviti... Hoću da budem siguran da ćeš biti mrtva, a onda ću te
zakucati za kapiju da svi koji prolaze mogu da pljunu na tebe... Vodite je!
Dolazim odmah! ”
„Ne! Ne! ” vrišti Ana iz sveg glasa i mlati glavom.
Oba stražara stadoše da je nose dok joj se noge vuku po podu. Najednom
ona potpuno omlitave i glava joj pade napred. Aleksandar joj priđe, uhvati je
za kosu i podigne joj lice.
„Onesvestila se” reče besno i ispusti je.
Ušeta se nervozno. Lice mu u napetom grču, kao od kamena. Samo mu
oči sevaju vatrenom mržnjom. Duva besno kroz nos dok mu se nozdrve šire.
Više ne zna za sebe.
„Osvestite je!” viknu on. „Hoću da bude budne kad je budem davio!
Hoću da sve vidi! ”
Jedan od stražara stade da je šamara i da joj trese glavu ne bi li je doveo
svesti. Aleksandar ga besno odgurnu od nje.
„Budalo! Tako je nećeš nikad osvestiti! Dajte joj vode, polijte je vodom!
‚" viknu on osvrćući se prema prisutnima.
„Ovde ima samo vina.. ” reče jedan vojnik držeći bokal sa vinom.
„Daj mi taj bokal, šta si se ukipio ko mlada! viknu na njega Aleksandar.
On ga uze i zapljusnu joj lice otrovnim vinom. Ana stade da se meškolji i
da koluta očima. Otvara usta da diše.
„Hajde, diži se!” viknu on na nju. „Nemoj sad da kloneš... ’Ajde, zini, pij,
dođi k sebi!”

U polusvesnom stanju, mokrog lica, Ana otvori usta i on joj sasu vino u
grlo. Ona se zagrcnu, nešto popi, nešto joj se preli iz usta. Polako dođe sebi,
a onda prepoznade ukus vina u svojim ustima. Razrogači oči i nekom
natčovečanskom snagom odgurnu oba stražara i skoči na noge. Izbeči se na
Aleksandra i uhvati se za grlo. Svi je zapanjeno gledaju. Ona se zatetura i
pade preko stola. Poče da krklja i da ispušta nerazgovetne zvuke dok mlatara
rukama ispred sebe kao da se brani od samo njoj vidljivih aveti iz prošlosti.

Stražari krenuše ka njoj, ali Aleksandar ih zaustavi. Netremice je gleda,
čudno mu je njeno ponašanje i roptanje. Nije ovo histerija što će biti
pogubljena. Podiže bokal vina koji još drži u ruci i omirisa ga. Osim
kiselkastog mirisa vina, oseti da ga prožima blag miris belog luka. On ga
gadljivo baci na pod i bokal se slomi.

„Otrov!” uzviknu on.
Ona pokuša da ustane, ali jedna noga joj omlitave i ona pade ničice na
pod.
„Pomozi mi...” promuklo izusti.
Zatim se rukama osloni na pod i pokuša opet da se pridigne, ali joj ruke
popustiše i ona kljoknu udarivši jako licem o pod. Kad se prevrnula na leđa,
iz nosa joj je liptala krv. Zubima je posekla donju usnu. Krv i bale su joj se
cedile niz bradu. Aleksandar joj priđe i stade iznad nje.
„Otrovno vino si spremila za mene, zar ne?‚" reče on mirnim glasom.
„Eto, ipak si ga ti kušala umesto mene... Jesi li ovako gledala mog oca dok je
umirao?”
Smrknuto ju je gledao, sa izrazom gađenja, dok je ona nepomično ležala
omlitavelih udova. Samo su joj oči bile žive. Njen pogled je izražavao
beznadežnost i nemo očajanje pred neumitnu smrt. Izbečeno gleda u
Aleksandra nemoćna da bilo šta izusti, ni prst da pomeri. Vidi on kako se ona
grozničavo bori za život, da sačuva razum koji počinje polako da bledi i da
se gubi u ništavilu. Kao poslednji nemi krik iz očiju joj potekoše suze, a onda
joj se pogled ukoči u njega.
Prošla ga je jeza. On se neprimetno strese, ali brže-bolje viknu:
„Nosite je odavde i bacite je u neki jarak!”
Aleksandar se okrete i izađe na balkon. Nije gledao kako iznose mrtvo
telo njegove maćehe. Osvetio je smrt oca i postao je vladar Valone, vazal
Mrnjavčevića. On je čovek od reči, biće im lojalan. Toliko da će sedam

godina kasnije da se odazove na Uglješin poziv da mu se sa trupama pridruži
u pohodu na Turke. I časno, hrabro će poginuti na Marici. Njegova polusestra
Komnina će ipak zavladati Valonom posle njegove smrti.

Glava dvadeset i deveta
- Proleće 1363.

„Čuva Gospod svoje izabranike
Da ne zginu do suđena dana,
Da ne zginu dok pos’o ne svrše.”

Polje pritisla sura jutarnja magla odaždica, iz koje blagodetna kišica sipi.
Oko sebe raspela tišinu, koju samo Mileševka remeti svojim tihim
žuborom. Na izlazu iz klanca u kome se igrala, poskakujući sa kamena na
kamen, ovde umorno i mirno teče kao iz poštovanja prema svetinjama kraj
njenih obala. Jer nedaleko od nje uzdiže se prkosno Crna stena kao drevna
utvrda koja ponosno na vrhu, kao krunu, nosi malu kapelu u čast svetog
Georgija. Nešto dalje, Mileševka još tiše i poniznije teče pored manastira
Mileševo, koga podiže kralj Stefan Vladislav. Kud će glasnije žuboriti kad u
njemu počivaju mošti Svetoga Save. Neupućenom prolazniku čini se da voda
stoji, a samo no onome što voda nosi vidi se da reka teče. Kao da na prstima
prolazi tiho da ne remeti vekovni san ne samo Svetoga Save, već i ktitora
manastira kralja Vladislava.

Tako i dva jahača, čiji se obrisi jedva naziru u sivilu koje ih okružuje, u
ćutnji jašu, dok im srca bubnje u ušima. Svoje uzbuđenje i nestrpljenje jedva
skrivaju jedan od drugog jer bližio se kraj njihovog dugog putovanja. Milošu
to beše svršetak, činilo mu se, životnog tumaranja no magli od svog rođenja. I
sada ga je ona pratila sve do njegovog odredišta. Iza maglovne tmuše krila se

njegova sudbina. Sad kad se osvrne u prošlost, srce mu ubrzano zalupa jer je
Morao jasnije videti sva lica njemu draga koja su bila uz njega tokom
njegovog života. I nesebično su ga sledili nekim delom toga puta, vodeći ga
rukom i srcem do ovoga mesta. Poslednjih dana, imao je neodoljiv utisak da
on i Goroje ne jašu sami, niti da noću sami sede oko vatre. Osvrnuo bi se
naglo kada bi mu se učinio da vetar nosi nečiji glas ili da čuje šaputav uzdah
na svome ramenu. I u tom treptaju bi pomislio na Dušana, ili na Vukana... na
Miloša Vojinovića. Uz nogu bi osetio toplinu Vilana, koji bi se noću uz njega
pribijao, grejao ga svojom ljubavlju i unosio mu mir i sigurnost. A onda bi
mahinalno spustio ruku, kao i nebrojeno puta ranije, na njegovo rundavo
krzno da bi osetio njegovo disanje, samo da bi bolno shvatio da njega nema,
da mu se pričinjava i da se njegova podsvest poigrava sa njim. Zbog svih
njih, terao je sebe da istraje na svom putu do Crne stene.

I onda se ona pred njima ukazala. Visoka pukne strma hrid oprana i
šibana vekovnim kišama i vetrovima. Oba jahača zastadoše. Uska staza se
vijugavo pela i gubila u magličastoj belini. Oko njih šumori kišica no travi i
tiho im zvecka no kacigama. Pogledaše se. Reči behu suvišne. Ali im se
misli roje kao u košnici, a srce hoće iz grudi da im iskoči.

Miloš potapša Ždralina no vratu i potera ga uz puteljak. Goroje ga prati,
ali đavo mu ne da mira, malo-malo pa se osvrće. Napetost ga ne pušta od
kako su krenuli sa Gulijan planine. Isprva je to sebi objašnjavao
nestrpljenjem, uzbuđenjem što dolaze ovamo, a onda je primetio da su dani
prolazili u neobičnoj monotoniji. Kao da im je put bio otvoren i neometen za
prolaz. Kada su stigli pred kanjon Mileševke, Goroje je bio siguran da će
negde na zloglasnom putu kroz njega upasti u zamku tevtonaca, i bojao se
kako će se izvući jer taj stari trgovački put vijuga klancem visoko iznad
korita reke i ponegde je širok tek toliko da njime mogu proći samo zaprežna
kola. Ali i tuda su nesmetano prošli.

Pa ipak, i dalje ga je morio isti zloslutni predosećaj. I stalno je u mislima
imao pokojnog Vukana, čak ga je noćima snevao. Bledog lica, samrtnički
upalih očiju, ali sa blaženim osmehom. Video bi kako otvara usta i nešto
govori, ali glas mu nije mogao čuti. Ali, osećao bi da mu to donosi neki mir,
kao da srce njegovo razume to bezglasje. Onda bi se trgao iz misli i, onako
sam za sebe, odmahnuo bi nezadovoljno glavom.

Utabani, uski puteljak vešto krivuda uzbrdo. Deluje im kao da se penju u

oblake, jer je magla zaklanjala tlo ispod njih i vrh pred njima. Samo se čuje
kopitanje njihovih konja i tihi šumor kiše no kamenju. I ne bi se možda Miloš
ni setio svoga sna da u toj magluštini iznenada ne začuše zloguk graktaj
vrane. Tada mu se sve vrati i ošinu ga no duši. Zaustavi on Ždralina nasred
uspona i zagleda se uvis odakle se začu zlogukalica. Pred očima mu se nižu
prizori iz sna: kako ga Dragušla vodi za ruku uz ovu stazu, graktaj vrana...
kliktaj zmaja koji ih umah rastera! Srce mu još više zaigra setivši se letenja
na zmajevim krilima, osećaj krljušti pod njegovim rukama, i reči vračare:
„Znaš li ti koliko je ova zemlja natopljena krvlju tvojih predaka?”

U snu ili ne, ali Miloš je osećao da je ovom stazom već hodio.
„Što zastadosmo, sinko?” začu on Goroja iza sebe.
Miloš uzdahnu nad sudbinom zagledan u stazu koja se pred njim gubila u
magli.
„Idemo, Gorolome, idemo” promrmlja mu Miloš.
Nastaviše ćutke, a momak samo zvera u nebesa, očekuje da čuje moćni
zamah zmajevih krila... A onda, na srce tiha set mu pade. Taj veličanstveni
stvor, koga je nosio u sebi, svoj život je za njega dragovoljno dao. To je bilo
više od nesebičnosti ili požrtvovanosti, to je iskonska potreba zmaja da se
odrekne svog života zarad nekog višeg cilja. I to je uradio ne trepnuvši, sa
radošću. „Kad bih samo mogao da se odužim svima njima jednim takvim
junačkim delom!” pomišljao bi Miloš. „Ubiću ne jednog aždera, već stotinu
njih! I pesme će se pevati o meni kao sad o Milošu Vojnoviću!”
U takvim mislima se zateče Miloš kad ga odozgo, iz magle, prenu jedno
gromoglasno:
„Stoj! Ko ide?”
„Miloš Obilić i Goroje Gorolom!” viknu Goroje.
„Hvalan je onda Gospod!” začu se odozgo. „Dobro došli, braćo!”
Ubrzo zatim, Miloš i Goroje primetiše da se magla razilazi i da biva sve
svetlije. A onda granu sunce između oblaka i pred njima se ukaza nestvaran
prizor. Kad se popeše na zaravnjeni vrh, dočekaše ih tri viteza u verižnim
suknjama, zaogrnuti zelenim plaštevima. Iza njih u daljini, mala kapela kao
izrasla iz stene, štrči kao njen prirodni ornament, a kraj nje mala drvena
zvonara visoka oko tri metra. Svuda uokolo, more magle ih zapljuskuje.
Dokle pogled dopire, vide se maglasti oblaci koji se valjaju i ključaju.
Milošu se činilo kao da su se popeli iznad oblaka, da su na vrhu sveta.

Obasjana jutarnjim suncem, prolećna kišica je sipila zlatnim kapima kao iz
vedra neba, nošena blagim vetarcem iz beličastih oblačaka. Pod njima jata
gorskih lasta prevrću se i previjaju, razleže se njihov veseli cvrčež. A do
malopre njih dvojica tumaraše gustom maglom u grobnoj tišini. Kao iz
turobnog sna da se trgoše.

Tek kad sjaha, Miloš bolje osmotri trojicu vitezova. Najstariji od njih, od
ne manje pedeset godina, imao je više svešteničko no ratničko lice. Seda
brada i brkovi spojili se i kriju mu usta. Kosa mu duga i zategnuta u pen
pozadi. Niži je i zdepastiji od druge dvojice, ali nabijeniji, kao od ovog
kamena oko njega da je odvaljen.

„Otkader vas iščekujemo!” širi ruke ovaj u dobrodošlici i prilazi Goroju,
a on ga srdačno dočekuje i viteški jedan drugog ljube u ramena. „Vašim
dolaskom i sunce nas ogreja posle dugih maglovitih i tmurnih dana! Zovem se
Vukas, a ovo su moja dva sina - stariji Medan i mlađi Krstomir! ”

Medan i Krstomir se zatim pozdravljaju sa Gorojem, viteškim poljupcem
u ramena, a Milošu samo klimnu glavom jer vitez još nije bio. Medan je u
tridesetim godinama. Crna brada mu kratko podšišana, a kosa mu pada na
ramena. Ima dobrodušno lice, ali unakaženo jednim ožiljkom ispod desnog
oka. U očima mu se vidi dobrodušje i posvećenost Bogu. Drugačije i ne
može biti kad ovi ljudi svoj život posvećuju čuvanju ovog svetilišta. U
Krstomira lice lepo kao sa freske, zelene oči, kosa kovrdžava kao u devojke.
Ima dvaestinu godina, na licu mu nema tragova borbe, još nije gledalo smrt u
oči.

„Bolje vas našli, braćo” odgovara Goroje. „Ja sam Goroje Gorolom, a
ovo je Miloš Obilić.”

Trojica vitezova vidno uzbuđeni zagledaše se u momka, pa pogledima
upijaju njegovu lepotu i telesni sklad. A Miloš ponosno stoji sa trojedinom na
sebi, pa im se čini kao da se zmaj u ljudskom obličju pred njima šepuri.
Njegov zlatorujni oklop od zmajotresine i crnomodrikasta kaciga sa izlivenim
zmajem raširenih krila bleskaju mokri od kiše na suncu i odsjaivahu svojom
nestvarnošću. Zanemeše na tren jer, iako njihovom dugoletnom čekanju dođe
kraj, ni u bezbrojnim njihovim pričama i zamišljanjima, ne mogaše izmisliti
ovakvu krasotu.

Ko zna koliko bi zanemelost i tišina potrajali da ih Goroje ne prekinu.
„Kažete da nas iščekujete? Otkud to, braćo?”

„Odavno mi čuvamo koplje svetog Georgija... za njega” reče Vukas pa
pokaza glavom na Miloša, „a tek nam je pre nekoliko leta stari Vukan po
glasniku poslao reč da iščekujemo vaš skoriji dolazak.”

„Vukan vam je poslao glasnika?” iznenadi se Miloš i zakorači napred.
„Tako je, sinko"‚ klimnu glavom ovaj. „Iz Skoplja... Veli kako se bliži
dan tvoga dolaska i da budemo spremni.”
„To je sigurno uradio onomad kada je otišao po almogavere” reče Goroje
Milošu, koji se vidno ganu shvativši koliko je stari Vukan unapred mislio na
njegovu dobrobit.
„Iz njegovog slova se vidi da ne kani doći sa vama, jer spominje samo
tebe, Miloše, i zatočnika Goroloma” reče Vukas. „Kao da je znao da će
poginuti.”
„Stari lisac me je zakleo pred odlazak da ga zamenim"‚ smeška se
Goroje.
„Kako god bilo, braćo” uzdahnu uzbuđeno Vukas, „važno je da smo svi
stigli do kraja istoga puta, jer samo Božjom voljom, sada možemo uvesti
Miloša Obilića u naše viteško bratstvo čuvara koplja svetog Georgija i tako
će naš zadatak biti završen... ’Ajde, Krstomire, hitaj po bratiju u manastir i
dovedi igumana Gavrila. On će voditi crkveni obred, a ja viteški. Znaju oni
šta treba doneti... Hitaj!”
Mlađi sin bez reči potrča ka konjima koji behu vezani ukraj kapele, pod
jednom nastrešnicom sa slamnatim krovom. Na nju je naslonjena mala koliba
od kamena u kojoj su tri viteza živela čuvajući kapelu svetog Georgija.
Svakih šest meseci su se smenjivali sa bratijom iz Mileševa.
Krstomir uzjaha svoga konja i brzovito odjaha niz strmu stazu nestavši u
magli. Kada ga ispratiše pogledom, Vukas priđe Milošu, zagrli ga i povede ka
kapeli.
„Hodi da vidiš zbog čega si došao... A ti, Goroje, vodi konje kod naših."
Koračaju polako, nogu pred nogu.
„Pre skoro dvesta leta naš Stefan Nemanja podigao je ovu kapelu u znak
zahvalnosti što ga je sveti Georgije izbavio iz tamnice nakon borbe sa bratom
Tihomirom” priča mu Vukas dok ga vodi do kapele. „Naš kralj osniva red
Čuvara koplja svetog Georgija, kome beše povereno čuvanje Isusove
Plaštanice i koplja svetog Georgija Pobedonosca, koje mu je svetac darovao.
Koplje drugde još zovu Askalon, kažu po istoimenom gradu u Levantu... Ali

za nas je to koplje Pobedonosca. Jer otkad je ono u nas, stvorili smo jaku
državu. Ono daje moć, snagu i nepobedivost. Zato su se mnogi okomili na
njega. Dvadesetak godina kasnije, stotinu crnih konjanika pokušalo je ukrasti
Plaštanicu i koplje, ali ovde su ih čekala tri viteza, poput nas, koji ne
uzmakoše pred tom silom. Nakon krvave borbe, sva trojica behu posečena i
činilo se da će se tevtonci domoći ovih svetih relikvija. No, Gospod se sažali
nad pogibijom čuvara koplja svetog Georgija i posla svoga anđela Gavrila da
ih rastera u strahu od Božjeg gneva. Nakon toga, rimski car Barbarosa zapreti
Svetom Savi da će sa krstašima doći po Plaštanicu i usput pobiti sav živalj.
Ni to nije uplašilo svetog Savu, pa on odgovori moćnom rimskom caru:
,Okupi sve krstaše, naoružaj ih i pošalji pod Crnu stenu, sačekaće ih opet
arhangel Gavrilo’. No, Gospod se javi Savi u snu i zapoveda mu da rimskom
caru preda Plaštanicu Njegovog Sina, da svekoliki narod ne strada, a da će
cara sustići Njegova kazna. Tako i bi, kod Niša, on predade Plaštanicu
rimskom caru, koji je sa krstašima bio krenuo u Svetu zemlju, a na kojoj mu
se ovaj zahvali i pohvali ga kao mudrog državnika. No, Božja kazna ubrzo
sustignu rimskoga cara i ovaj se udavi u plićaku kada je pao sa konja. Tako
Gospod pokosi tog drskog aždera.”

Na ulazu u kapelu, Miloš skide kacigu, pa se on i Vukas triput prekrstiše.
Zakoračiše u tminu, a žrtveni dim najdivnijim blagovonjem ih zadahnu. Uzan
snop sunčeve svetlosti kroz okno pri vrhu zida osvetljavaše sredinu kapele
gde je stojao kameni kip svetog Georgija, star osam vekova. Sa obe strane
mu goreše dve skoro dogorele voštane sveće. A sveti Georgije stoji kao
ratnik sa svojim kopljem u desnoj ruci i štitom isklesanim u kamenu u levoj.
Koplje mu podignuto od zemlje, a ruka ispružena kao da ga posetiocu nudi.
Isklesan je tako da se Milošu činilo kao da je nekom čarolijom bio
skamenjen i da će se svakog trena osloboditi i pokrenuti. Anđeoska bledoća
kamena božanstvenošću mu zrači.

U strahopoštovanju stoji opčinjen pred njim dok oseća božansko
prisustvo oko sebe. Obojica se kreću polako, kao da svakim svojim
pokretom ukazuju poštovanje prema ovom mestu. Miloš gleda u zidove
ukrašene živopisom koji prikazuju život velikomučenika Georgija, torturu
koju je doživeo pod carem Dioklecijanom i uzvišenu smrt koju hrabro
dočeka od ruke dželata. Vidi se Gospod kako ga vodi za jednu ruku, dok u
drugoj nosi pehar stradanja.

Miloš kleknu pred kipom svetog Georgija, prekrsti se triput i prepusti se
nemoj molitvi, u kojoj se prisećaše svog života kraj cara Dušana i Vukana.
Kroz misli mu preletoše prizori odrastanja, vaspitanja i svih iskušenja kroz
koje je prolazio na svom putu dovde. I svaki put se zahvaljivao, ne samo
njima, već i Gospodu, što su mu usadili čvrstu volju i rešenost da ispuni
zavet koji mu je rođenjem dat. Bio je svestan da je jedan deo njegovog puta
bio završen, a drugi je tek počinjao. Niko mu nije morao reći da je putljaga
pred njim trnjem posuta i da će krvavih stopala po njoj hoditi dok ne ispuni
zavet kopljem svetog Georgija.

U molitvanju momak nije primetio kada je ostao sam u kapeli, niti koliko
je časova klečao pred kamenim kipom. Sunce je već bilo prešlo pola
nebeskog puta i spuštalo se na počinak ka Jadovniku. Magla i dalje
zapljuskuje vrh Crne stene, dok se nad njom pojavljuju prve zvezde u
sumračaju. Mirni večernji suton naruši kolona pridošlica koja izroni iz
magline noseći baklje od luča premazane smolom.

„Miloše...” začu on šapat iza svog desnog ramena i prenu se na poznat
mu glas. Srce zaigra od radosti, ali kad se osvrnu, ugleda Vukasa kako prilazi
kapeli. Bio je sam, a zakleo bi se da je čuo šapat i osetio dah Dušanovog
glasa na svom uvetu. I srce mu se steže od tuge.

„Hajde, sinko” reče mu Vukas. „Iguman i bratija su stigli. Vreme je.”
Miloš se pridiže, i noseći kacigu pod rukom, izađe sa Vukasom da
dočeka bratiju iz manastira Mileševo. Kad tamo, upravo sjahaše devetorica
vitezova čuvara koplja svetog Georgija koji dopratiše starog igumana
Gavrila. A imena im behu: Kolan, Aksentije, Jakov, Jovan, Stefan, Radoslav,
Teodor, Mihailo i Pavle. Jedan od njih nosi steg ovog svetog reda na kome je
figura pešaka svetog Georgija sa svojim kopljem na zelenoj pozadini. I svi se
okrenuše ka Milošu Obiliću, radoznali da vide onoga za koga veliki svetac
vekovima čuva svoje koplje. Muk zavlada nakratko dok mu iguman Gavril
prilazi nasmejanog lica i raširenih ruku. Taj krepki starac je već 47 godina
vodio manastir, a ni sam nije znao koliko je star jer je rastao bez oca i majke,
usvojen od manastirske bratije kao dečak. Kada bi ga pitali za godine,
odmahnuo bi rukom i rekao: „Nije važno koliko mi je leta, već koliko sam u
crkvi." Te godine je već brojao 75 godina u crkvenoj službi, a daleke 1317.
postao je iguman manastira. Decenijske bore na njegovom izduženom licu
krile su se iza duge, bujne sede brade i brkova, a naročito čupave obrve

zasenjivale neboplave oči. Imao je tanak i dug nos, pokreti ruku mu behu
žustri, a koraci hitri. Bio je poznat po tome da nije voleo da dangubi i svaki
dan mu je bio detaljno isplaniran.

Miloš kleknu pred njim i poljubi igumana u ruku, a Gavril ga drugom
rukom pogladi po kosi.

„Neka je hvaljen Gospod što te je sačuvao sva ova leta, naročito nakon
smrti našeg velikog cara... Ustani, sinko"‚ reče iguman pa se zagleda u
Miloševo lice kao da sa njega čita samo njemu nešto vidno. „Danas je veliki
dan, bogu hvala, a ti si, vidim, spreman da budeš zaređen u bratstvo
Zmajeva... Da samo možeš sebe videti mojim očima!... Sad kada sam ovo
video, mogu mirno Gospodu da predam svoju dušu. Ispunjena je do vrha!...
No, da ne badavadžišemo, važan posao je pred nama” zatim se okrenu ka
Vukasu i dozva ga rukom, pa ga njome samo požurkuje. „Uputi ga šta i kad
treba da kaže dok mi pripremimo ostalo” Vukas samo klimnu glavom i odvoji
Miloša u stranu, a iguman Gavril mahnu bratiji koja je došla sa njim: „A što
ste se vi ukipili ko mlade? Stidite li se nečeg? Čekate da vam nešto padne sa
nebesa?” uto se vitezovi razletoše istovarajući sa dva magarca sve što su
poneli za ceremoniju. „Samo bi da badavadžišete! Ne dok sam ja živ! A neću
vama u inat ni da skoro umrem! Brže malo!”

Iguman Gavril prilazi Goroju, a ovaj kleknu i poljubi ga u ruku.
„Ti si, dakle, onaj zatočnik Gorolom?”
„Jesam, oče.”
„Jesi li okajao grehe?”
„Jesam, oče, hodočašćem u Hilandaru."
„Dakako si ih i ovim okajao, Gorolome” reče iguman položivši ruku na
njegovu glavu. „Pred Gospoda možeš stati uzdignute glave i časno izaći na
oči svojim precima.”
Bilo se smračilo kada je sve bilo spremno. Iako je Crna stena i dalje bila
okovana gustom maglom, nebo iznad nje beše vedro i načičkano zvezdama.
Od večernje svežine svaki dah se u paru pretvarao. Ispred ulaza u kapelu
stavljen je jedan drveni stočić, na kome je bilo nekoliko stvari potrebnih za
viteški obred. Pored njega je gorela vatra u mangalu. Po pravilu, najstariji
među vitezovima, čelnik, tu je obavljao prvi deo ceremonije, a drugi deo je
iguman vodio u kapeli.
Vukas je držao steg, iza njega na korak je stajao njegov stariji sin Medan,

a pred njima je klečao Miloš sa svojim mačem na nozi. Oko njih stoje ostali
vitezovi, a među njima i Goroje. Iguman je bio u kapeli, kadio je kip svetog
Georgija dok je hodao oko njega i tiho izgovarao molitve.

Čudesna tišina iz kapele kao da se prelila napolje. Miris tamjana se jako
osećao u vazduhu. Milošu jako udara srce u nedrima, čini mu se kao da ga
svi mogu čuti. Od uzbuđenja mu drhti vilica, pa snažno stiska zube. Konačno
će postati vitez. I više od toga, biće ne samo primljen u red Čuvara koplja
svetog Georgija, već i uzeti njegovo koplje kako bi ispunio svoju sudbinu.

Dok levom rukom drži steg, Vukas uzima jednu činiju sa stola i pruža je
Milošu:

„Božji rabe, uzmi iz ove posude jedan kamen svojom desnom rukom.”
Miloš ga uze.
„Pogledaj dobro kamen na svom dlanu. Taj kamen stariji je od svih nas
zajedno. Nijedan nije isti, a opet su svi ista tvar. U svakom kamenu oličena
je cela zemlja. Bez zemlje, čovek je skitnica i potukač po svetu. Svaki kamen
ove zemlje po kojoj hodaš valja zato jednako poštovati. Samo pleme i rod
koji ima svoju baštinu postaje narod. Imati svoj kamen znači biti slobodan”
kada to reče, Vukas mu pokaza prstom na tlo pod njegovim nogama. „Zahvati
istom rukom, sa kamenom, i grumen ove zemlje nad kojom stojiš. To mesto
je natopljena krvlju tri čuvara koplja svetog Georgija koji su poginuli braneći
ovu kapelu i relikvije u njoj...”
Miloš pomalo drhtavom rukom zahvati i grumen zemlje.
„Izgubi zemlju i kamen, bićeš sluga i rob tuđinu. Uzmi zato taj kamen i
zemlju i čuvaj ih da se toga setiš. Prisloni tu pesnicu na svoje srce. Daj nam
zavet na ovom mestu da ćeš svaki kamen i svaki grumen natopljen krvlju
tvojih predaka braniti i čuvati svim srcem. Tvoj zavet glasi: Zavetujem se
ovom kamenu i grumenu krvave zemlje da ću očuvati i braniti poverenu mi
baštinu kao i baštinari pre mene.”
„Zavetujem se ovom kamenu i grumenu zemlje da ću i očuvati i braniti
poverenu mi baštinu kao i baštinari pre mene” ponovi Miloš.
„Tako ti Bog pomogao!” uzviknu Vukas.
„Tako mi Bog pomogao!” ponovi Miloš.
„Šta kažemo svi?” obrati se Vukas ostalim vitezovima.
„Tako nam Bog pomogao!” povikaše oni uglas.
„Brate Medane, ogrni Miloša Obilića zelenim plaštom.”