Aleksandar Tesic - Koplje svetog Georgija

„Lešina iz koje je nastao, blesane!‚" ljuti se mađionik što ga momak
prekida. „Ako se vrati do očeta, onda mu opet izraste ruka ili noga!”

„Odakle mu... ti leševi?” upita Jelica.
„Kako odakle?... Od sirote dece koju je otimao!” odmahuje glavom
mađionik. „Od nekrštene dece je stvarao povampirene nekrštence, a ostale je
koristio za očete... Gnusnog li stvora! Odakle li je došao da mi je znati! ”
„Pa, kako se onda može ubiti?” sad će Jelica.
„Kako? Teško! Samo ako pronađeš očet, raskopaš ga i zatrpaš zemljom
sa vodeničkog taloga. Onda očet usahne i troklok se može ubiti...”
„Kud ovde da nađemo vodenični talog?‚" upita se Miloš.
„Vijorika spomenu staru vodenicu na Roginju, gde je ona žena i videla
trokloke!” seti se Jelica.
„Uf, Roginje je na Vragoliji...” odmahuje rukom mađionik.
„Zašto bi se oni okupljali oko mesta koje ih može ubiti?” začudi se
Miloš.
„Svaki troklok krije svoj očet, skriva ga! ” čudi se Sugub. „A ti, blesane,
baš ništa ne znaš o troklocima! ”
„Zašto bih pa znao?” odvrati mu Miloš.
„Vampiri vole groblja i vodenice, pogotovo stare i razrušene na koje niko
ne dolazi,” reče mađionik. „Trokloci su divlja stvorenja, možda taj stvor želi
tako da ih kontroliše, jer oni ne slušaju nikoga... ko će mu ga znati! ”
„Čudi me da čak ni Zmaj od Jastrepca nije mogao saseći tog vampira”
seti se Miloš.
„Zar se sukobio sa njim?” iznenadi se mađionik. „I nije ga mogao ubiti?”
„Tako on veli.”
„Hm..” zamisli se mađionik, pa se iznenada nasmeje „He-he... Bolje da je
prvo mene pitao... He-he!”
„Šta ti možeš da znaš što on ne zna?” zadirkuje ga Miloš.
„Ja se bavim magijama, blesane” ponosno će Prosfor Sugub. „Mi,
mađionici, znamo samo nama znane tajne o dizanju mrtvih... Ne umemo samo
kletve i uroke da bacamo! Zašta nas to smatraš? Nismo mi ko babe vračare
koje podmeću sitne pakosti...!”
„Dobro, dobro... Vi ste pravi čarobnjaci!‚" povlađuje mu Miloš. „Zašto
misliš da Zmaj nije mogao ubiti vampira?"
„Jer to nije običan vampir... Ne znam šta je, ali je ustao iz mrtvih kao

vampir..” pa se okrenu Milošu i naglašavajući svaku reč nastavi: „Ima onih
koji dele svoju mračnu dušu... sa još nekim stvorom... Otkriješ li ga, samo
tako ćeš ubiti vampira!" pa se sav važan isprsi.

„Kako mogu znati sa kim on deli svoju dušu, Sugube?" začudi se Miloš.
„E, pa u tome je njegova tajna, blesane!” odmahuje rukom ovaj. „Inače ne
bi bila tajna, nije li tako?”
„A kako ti to sve znaš?” upita ga Jelica.
„Ja sam mađionik, najbolji od svih! podiže obrve Sugub kao da se čudi
takvom pitanju. „Nisam sedlar ili korpar! Ja izučavam drevne tajne,
zaboravljene veštine".
„To verovatno svaki mađionik kaže za sebe” odvrati mu Miloš, pa potera
Ždralina kraj njega.
„Ne! Nema većeg od mene! ” povika on za njima. „Sve su mi tajne
znane!”
„Onda sigurno znaš ko još traga za tajnom trokloka.”
„Zašto pitaš?” umusi se mađionik.
„Zmaj od Jastrepca reče da će trokloci privući nekoga ko traga za tajnom
o njima” pogleda ga znatiželjno Miloš. „Hoću da znam od koga mi još preti
opasnost.”
Sugub se bezizrazno zagleda u momka, kao da se namah ukočio, ali su
mu se misli rojile kao u košnici. Postojale su stvari u koje se nije smelo
dirati, jer je uvek postojao neko ko je veći čarobnjak i svako je gledao svoja
posla.
„Šta je, Sugube?‚" zadirkuje ga Miloš. „Što si se ukipio?”
Mađionik se trgnu i zatrepta, pa brzo dođe sebi.
„Nisi li čuo za onu izreku, blesane?” pa onako nehajno prođe pored
Ždralina i ne pogledavši decu. „Spominjati zlo je isto što i prizivati ga... E,
vidite, ta izreka potiče baš od Morane...” pa kad začu sebe kako se izlanu,
zapuši sebi rukom usta i besan na sebe što se pravi važan i kad me treba,
potrča napred.
„Ko je Morana?‚" prošaputa Jelica dok oboje gledaju mađionika kako trči
preplašeno niz stazu.
„Boginja smrti i zime” tiho izusti Miloš, pa potera Ždralina napred.

Glava četrnaesta
- Jecen 1358.

„U mraku je svaka mačka crna!”

Miloš i Jelica stigoše u Obilovo do podneva. Kada su ispričali šta im
se sve ispodešavalo, Ugrin, Ružica i Vukan nisu mogli doći sebi od
zaprepašćenja. Sa nevericom su slušali u trpezariji dok su Miloš i Jelica
naizmenično i usplahireno prepričavali svoje strašne dogodovštine. Jedno
drugom su upadali u reč, dopunjavali se, a sve vreme mahali rukama i pravili
grimase. Ružica bi zinula od čuda i samo ispuštala: „C-c-c! Kuku vama deco!
Joj, kuku jadnoj Vijoriki!” Ugrin je odmahivao glavom, a Vukan smrknuto
slušao dok mu srce raspinju strašne brige. U rukama je držao zeleni Drakon i
divio se kako sjajnoj oštrici, tako i kovaču koji ga je tako savršenog iskovao.
Ono čega se svih ovih godina plašio, konačno ih je sustiglo. Tračak nade koji
je u njemu sve vreme tinjao, sad je minuo. Uskoro će biti otkriveno njihovo
skrovište i mnogi nedužnici mogu zbog njih stradati.

Vukan strpljivo sačeka da deca završe svoju priču, pa kad svi bez reči
zanemeše, on odgurnu stolicu na kojoj je sedeo i odlučno ustade.

„Miloše, pakuj svoje prnje” reče on, „odlazimo odavde."
Miloš, koji je i sam već bio spreman na to, okrenu se da krene ka
vratima, ali Ružica plačljivo uzviknu:
„Kuda ćete, crni vi? Ne možete bežati, sneg samo što nije pao! ”
„Ne možemo ostati, mila gospo"‚ odvrati joj Vukan. „Pitanje je dana kada

će taj stvor da se obruši na Obilovo... Čuli ste šta je radio no Pazarištu i
okolnim selima! To je sigurno on tražio moga Miloša!”

„U pravu je Vukan"‚ snuždeno će Miloš, „ako ostanemo... možete
nastradati.”

„Ne, sinko..” sad ustade i Ugrin. „Ostajete ovde... i zajedno ćemo se
izboriti sa tim nečastivim stvorom.”

„Kud ćemo se mi izboriti sa njim kad ni Zmaj od Jastrepca to nije
mogao?"‚ zavapi Vukan. „Moramo otići odavde, a on će nas... poštedeti.”

„Ne, Vukane"‚ smireno će Ugrin. „Ako sad krenete, sustići će vas negde
na nekom pustom drumu... i gotovi ste... Ostaćete ovde, a mi ćemo se
pripremiti.”

„Kako, Ugrine?” uporan je Vukan, zna on kroz šta su sve dosad prolazili i
kroz kakve iglene se uši provlačili. „Nemamo čime, a ni sa kime! ”

„Rekao sam svoje, Vukane” ljutito će Ugrin. „Meni je Miloš poveren na
čuvanje, a ti ćeš mi pomoći u tome... Idem da udvostručim stražu.”

„Uzaludno je to..."‚ doviknu mu Vukan, ali ovaj već beše pa vratima.
Ostali ostaše ukipljeni na svojim mestima. Osećanje bespomoćnosti stade
da im se uvlači u duše. Naročito se Ružica uplaši za Jelicu i Miloša, ali i za
drugu decu na dvoru. Pa ipak, slagala se sa svojim mužem, bolje da ostanu
ovde i da se zajedno suoče sa baucima. Duboko u sebi, Milošu bi drago što
neće nekud bežati ko bez glave i da će ostati na dvoru koji je zavoleo kao
svoj dom. I ove ljude kao svoju porodicu. Samo je Vukan i dalje bio uveren
da im spas leži negde drugde... bilo gde.
Vukan na kraju glasno uzdahnu i izađe napolje. Već je bio smislio šta će
da uradi, ako već ostaju ovde. Nije bio previše zadovoljan svojim planom, ali
drugi mu u pamet nije dolazio.
U hodniku ga Miloš sustiže, pa videvši mu brigu svuda na licu, i sam
klonu još više duhom.
„Šta kaniš da uradiš?"‚ upita ga on.
„Jedino što mogu, sinko... Da si bio pametan, poslušao bi Zmaja od
Jastrepca i otišao sa njim” odgovori Vukan.
„I da ostavim Jelicu da se sama vraća? Da napustim tebe?"‚ zapanji se
Miloš njegovoj hladnokrvnosti.
Vukan to oseti, pa zastade i ljutito mu odbrusi:
„Kada ćeš ozbiljno shvatiti svoju sudbinu? Mi nismo važni... mi smo

ovde samo da tebe što dalje ispratimo po tom trnovitom putu koji se otvara
pred tobom. Ja ne marim za svoj život ako će te moja smrt dovesti bliže tvom
odredištu. Ja sam ga zavetovao mom caru Dušanu kada sam mu obećao da
ću preuzeti brigu o tebi... I ti ne bi smeo mariti za moj ili tuđi život ako će te
oni približiti taj korak bliže” reče mu Vukan dok ga je prstom ubadao u
grudi.

„Šta to pričaš, Vukane?"‚ začudi se Miloš. „Neću da gazim preko vas
mrtvih... Vi ste mi porodica.”

„Kakva crna porodica, Miloše?"‚ Vukan se sad već trudio da zadrži istu
hladnokrvnost i bezobzirnost iako ga ganuše Miloševe reči. „Nisu ti ovi ljudi
porodica... Niti sam ti ja... Samo smo tu... nečijom voljom... da ti
pomognemo!"

„Nisi tako govorio juče ujutru” podseti ga uvređeno Miloš.
„Pusti sad šta sam ti juče ili pre pet leta govorio!"‚ iznervira se Vukan što
ga momak lako razoruža. „Ti moraš da teraš napred i da se ne osvrćeš za
nama! ”
Zatim, krenu dalje i ostavi Miloša da gleda za njim. Ipak, ovaj mu
doviknu:
„Kuda toliko žuriš?”
„Idem da dovedem pomoć!” odvrati ovaj ne osvrćući se. „A ti sad, kad
nisi hteo poslušati Zmaja od Jastrepca, snalazi se sam kako znaš i umeš!
Dovoljno si veliki!”
Vukan izađe iz dvora i po dvorištu potraži zatočnika Goroja, i zateče ga
kraj drvljanika ispod strehe kod južnog zida kako cepa drva. A ovaj zapeo,
pa zamahuje sekirom kao da je u mislima na megdanu i brzovito lomi
cepanice i slaže ih uredno na gomilu. Nije ni primetio kada je Vukan stao
ispred njega.
„Gorolome... Šta si navalio? Uspori malo” reče mu vitez videvši da je
ovaj izgubljen u mislima.
„A?.. ” trže se ovaj, pa se nalakti sekirom na panj. „Šta veliš, starino?”
„Sav si se zajapurio kao krme."
„Radim, čoveče božji, ne mogu sedeti skrštenih ruku” to mu beše
omiljena uzrečica.
„Čuj šta ti imam reći, Gorolome"‚ započe oprezno Vukan. „Hoću da te
zakunem na jedno časno delo

„Od tebe i ne očekujem ništa manje, čuvaru koplja svetog Georgija...
Kazuj i Gorolom će tako uraditi

Vukan se zamisli na tren, ne zna kako da započne, a izbegao bi naduge
priče i naširoko objašnjavanje.

„Milošu Obiliću, a sad i svima ovde, preti velika opasnost od napada
nekakvih... bauka.”

„’Ajde?"‚ podiže obrve zatočnik. „Ti pravo iz vedra neba pa u rebra,
čoveče.”

„Nemam vremena za okolišanje, hitam u Skoplje po po moć.”
„Ček’, polako, viteže.. ” podiže ruku Goroje. „Nisam pre terano bistar pa
da mogu da pratim tvoje trtljanje. O kakvim sad baucima govoriš?”
Vukan vidi da nema kud, mora da mu poveri Miloševu tajnu jer je od
juče sa sobom nosio tešku slutnju. Predosetio je da će se nešto loše desiti, a
sada kada jeste, ta slutnja ga nije napuštala, već ga je još jače pritiskala.
Stari vitez mu se skoro unese u lice i tihim glasom reče:
„Miloš Obilić je zmajevit, krstio ga je naš pokojni car Dušan, koji mi je
pred kraj svog života otkrio da dečaka krasi značajna sudbina, zbog koje mu
neke tuđinske sile žele doći glave. Zavetovao sam mu se da ću preuzeti brigu
o njemu i da ga pošaljem pravim putem ka njegovoj sudbini"‚ govori mu
ovaj, a Goroje stisao usta i napregnuo obrve dok upija svaku njegovu reč.
„Kada je nakon careve smrti njegov kapetan Palman pokušao da ubije
dečaka, mi smo pobegli sa dvora i došli ovamo. I ranije su ga bauci
spopadali, pre desetak godina umalo da ga izgubimo od Divljeg lova.. A sada
su ga opet pronašli... I zasigurno će doći po njega i nikoga neće usput
poštedeti...”
„Za života sam se i ja nagledao nekih čudnih stvari"‚ priseti se Goroje.
„Kad živiš kao zatočnik, veći deo svojih dana provedeš na putu... Viđao sam
čudesna svetla u šumi, slušao zavodljivu žensku pesmu i frulanje u planini...
No, znaš i sam, ćutiš, okreneš glavu i kažeš sebi da je to nešto drugo... Ipak
više volim ljudskog megdandžiju negoli kakve krvoloke žedne ljudske
krvi...”
„Zar mi se nećeš zavetovati, Gorolome?"‚ iznenadi se Vukan.
„Toliko žuriš da mi ne dade da dovršim, čoveče!"‚ širi ruke ovaj.
„Primetio sam ja da momak ima neobičnog konja, što po lepoti, što po
veličini, a znam ko drži silvane... Odmerio sam ga od glave do pete, mogu se

kladiti da na mišici ima vučji beleg... Nije li tako, viteže?” smeška se
zadovoljno Goroje.

„Ne samo vučji beleg... već i upisanu sablju na bedru"‚ prošaputa Vukan,
a mori ga nestrpljivost i želja da krene što pre.

„Ooo!” začudi se zatočnik.
„Mogu li te zakleti da ćeš životom braniti Miloša Obilića dok sam ja
odsutan?”
„A kud ćeš ti?” vešto izbegnu odgovor Goroje.
„Na carski dvor, po pomoć” uzvrpolji se Vukan što ovaj odugovlači. „Ne
možemo se sami odbraniti od bauka.”
„Gospodar Ugrin ima jaku posadu na dvoru..."‚ reče ovaj bacivši pogled
na stražu na palisadama.
„Bauci će ih pregaziti, ovi ljudi nisu obučeni za borbu sa njima.”
„Pa, ko onda jeste? Ni ja nisam odmeravao snagu i veštinu na megdanu
sa njima.”
„Ako za tebe kažu da si najbolji borac i megdandžija, pa valjda ćeš moći
da im se valjano odupreš... No, ne zadržavaj me, čoveče! Svaki čas mi je
važan... Mogu li te zakleti da ćeš čuvati Miloša?”
Goroje se namršti, začkiljio očima, pa kaže:
„Pa, voleo bih da izađem na megdan tim baucima. Nikad nisam
odmeravao snagu sa njima.”
„Čuješ li šta te pitam, Gorolome?”
„Ako si se ti zavetovao pokojnom Dušanu, a sad taj zavet prenosiš
meni... Onda će mi biti čast da se i ja zavetujem našem velikom caru... Putuj
bez brige.”
Starom vitezu spade jedna briga sa duše.
„A što bih drugo činio, crni ti?” slegnu zatočnik pamenima. „Neću valjda
gledati skrštenih ruku kako neke baje upadaju u dom moga gospodara?”
„Dobar si ti čovek, iako si zatočnik"‚ ne pušta mu ruku Vukan.
„To valjda dođe sa godinama"‚ smeška se Goroje.
„Da, sve češće nam pred oči dolaze oni koje smo ubili ili izgubili.”
„ Je li? Onda nećeš još dugo, viteže” zadirkuje ga Goroje „Hajde, ne
dangubi me, Gorolome, za putom sam!”
Goroje ga isprati pogledom do konjušnice, odakle je Vukan ubrzo izjahao
na svom konju, i nakon što domahnuše jedan drugom, stari vitez prođe kroz

otvorenu kapiju. Uto, Goroje ugleda Miloša kako izlazi iz dvora, gleda
Vukana a zatim kad njega primeti, uputi se ka njemu. Odmah je zatočnik
primetio da ovaj za pojasom nosi nov mač, neobično ukrašen. Odmeri ga od
glave do pete pošto je čuo da momka krasi neobična snaga, pa zamahnu
sekirom jednom rukom i duboko je zabode u panj. Iskušaće ga, takva mu
beše ćud.

„Kuda je otišao Vukan, Gorolome?” upita ga Miloš. „U žurbi mi ništa ne
reče. Samo da ide po pomoć.”

„Nije mi se poverio, momče” slegnu ramenima ovaj.
„Pa, šta ti je rekao?”
„Da pazim na tebe dok je na putu.”
„Ne mora niko da pazi na mene” samouvereno će Miloš, „umem sam da
se čuvam.”
„Tako sam i ja čuo, momče... No, deluješ mi žgoljavo da bi mogao i ovu
sekiru da izvadiš iz panja, a kamoli da se boriš sa nekim"‚ smeška se Goroje.
Miloš pogleda sekiru, a ona štrči da pola zabodena u panj. Ne reče ništa,
nego je uhvati desnom rukom za dršku i jednim pokretom je izvadi. Goroje
skoro neprimetno žmirnu od iznenađenja, što Miloš ipak primeti. Sada on
zamahnu sekirom i skoro je celu zabode u panj.
„A ti mi deluješ starački da bi je mogao izvaditi iz panja”, ozbiljno će
Miloš.
Goroju se leva obrva podiže u čudu, pa ga pogleda mrko popreko.
Dohvati dršku sekire, povuče je jednom, ali ni makac. Zapnu iz sve snage da
je desnom rukom izvuče, ali opet ništa. Ni oberučke mu to ne uspe. Na kraju
se glasno nasmeja i reče:
„Izgleda da je stari Vukan u pravu! Doista si zmajevito momče! ”
I Miloš se smesta odobrovolji, pa bez reči opet dohvati dršku sekire i
nalako je iščupa iz panja. Sad se i Goroje vidno začudi, pa mu klimnu
glavom u znak poštovanja. Ali đavo mu ne daje mira, u zatočnika je narav
nemirna i uvek željna dokazivanja. Ne miri se lako da ima nekog boljeg.
„No, kaži mi, drvosečo... Umeš li baratati tim lepim mačem ili samo
cepaš drva za ogrev?”
„Čujem da se zatočnik može okititi orlovim perjem samo ako savlada
istovremeno deset vitezova na megdanu
„Dobro su ti rekli” smeška se Goroje. „Zatočnici se ne šepure na

turnirima... Dakle, vičan li si maču kao što si sa sekirom?”
„Nećemo se valjda boriti na smrt?"‚ uplaši se Miloš „No šta ćemo, crni

ti?"‚ pravi se ozbiljnim Goroje „Plašiš se?”
„Ne bih da moram da te ubijem, Gorolome"‚ iskreno će Miloš. „Ništa mi

nisi skrivio.”
„Ha-ha! Jesi li već ubio nekoga?”
„Mmm... nisam” priznade on.
„Nije to tako lako kao što misliš, Miloše Obiliću reče mu Goroje. „Nije li

te Vukan tome naučio?”
„Jeste.. ” nesigurno će Miloš, a to ovaj odmah primeti „Daaa..” otegnuto

će zatočnik, pa polako dohvati svoj mač koji mu je stojao po strani dok je
cepao drva. „Sve je lako... dok ne pogledaš u oči čoveka pre nego što mu
zadat kobni udarac.”

Miloš ga netremice gleda i sluša. Goroju prekri lice veo gorkih misli.
Zatočnik isuče svoj mač iz korica, diveći se svojoj oštrici, spusti vrh na panj,
pa se ovlaš nasloni na balčak.

„Kad pogledaš u oči čoveka, vidiš mu užas jer on vidi smrt kako se
nadvija nad njim” reče Goroje. „Nije lako za tvoju dušu što nekim svojim
htenjem oduzimaš mu život. Sad kada se osvrnem za svojim životom, čini mi
se da sam svakim ubijanjem, ubio i deo svoje duše... I sad nakon... hm ne
znam im broja... sećam se svakog lica, ali ne i imena. Kada mi krenu da
dolaze u san, znaću da je i moj čas blizu...", zatim se trgnu iz letargije i opet
se osmehnu Milošu: „No ’Ajde da te vidim, momče!”

„Ali, nema prolivanja krvi, Gorolome!"‚opet će Miloš „Ne boj se, neću ti
ništa"‚ smeška se zatočnik i podižući mač iznad glave zauze borbeni položaj.

Miloš se seti reči Zmaja od Jastrepca, pa lagano zamahnu nekoliko puta
pred sobom sekući vazduh. Drakon zapeva zlozuko fijučući, a dečak oseti
kako mu se od ruku širi nadražaj koji mu izaziva napetost, a zatim mu
rasplamsava borbenost. Goroje primeti neobično fijukanje mača, ali kao
iskusan zatočnik koncentrisao se na napad.

Pogledi im se sretoše. Ne trepću. Čekaju ko će prvi napasti. Naučio je
Miloš od starog Vukana da u očima protivnika primeti onaj skoro neprimetni
žmirkaj pred prvi udarac. To je nešto što niko ne može da sakrije... Dli grdno
se prevari, jer zatočnik ga nenadano silovito napade. Od prvog udarca mu
umalo mač ne ispade iz ruke pri čemu se zatetura unatrag. Ohrabren, Goroje

ne stade već nastavi da vitla i da zadaje opasne udarce mačem, kao da kani
ubiti momka. Jer kad zatočniku jurne krv u glavu, kao da mu veo smrti
prekrije oči i javi se nezasita potreba da se protivnik satre.

Vidi Miloš da je vrag odneo šalu, da mu jedva blokira udarce i da će ga
svakog trenutka Goroje oboriti na zemlju. Spopade ga bes što je ovaj toliko
navalio, kao da mu Je smrtni neprijatelj, pa se čvrsto odupru nogama i iz
odbrambenih udaraca, pređe u napad. Tada prikaza ono što je Vukan najviše
cenio kod njega, a to beše munjevita brzina... i zmajska snaga. Goroje se
začudi na njegovoj pokretljivosti i brzini udaraca koje je uspevao da zaustavi
samo svojim refleksima i dugogodišnjim iskustvom stečenim na megdanima. I
odjednom shvati da će svakog trenutka propustiti peki udarac koji će ga
koštati pobede. Beše zgranut jačinom Miloševih udaraca koji ne priličiše
snazi momka, a brzinu kojom je zamahivao nije video ranije ni u jednom
čoveku. Ali, iskusni zatočnik, poznavalac raznih ratničkih veština koje je
stekao boreći se protiv mnogih vrsnih ratnika i u službi kod tuđinskih
gospodara, započe da napada Miloša njemu nepoznatom taktikom koja zbuni
momka Borba se ubrzo izjednači da bi nekoliko trenutaka kasnije, Miloš opet
počeo da odstupa. Zatekla ga je neobična tehnika mačevanja. Gorojeve
nepoznate veštarije i iskustvo na kraju prevladaše, i Milošu ispade mač iz
ruke.

„Ne jedi se, Miloše” reče Goroje i nasloni svoj mač sebi na rame. „Nije
te porazila snaga već životno iskustvo.” Milošu ipak ne bi milo, podiže svoj
mač sa zemlje i vrati ga u korice. Stisnu usne obuzdavajući gnev i sramotu
„Vukan ti je odlično preneo svoje veštine” opet će Goroje, „ali znaj da to
nisu jedine koje postoje... Svaki patnički narod je vešt u nečemu, neko više
neko manje. Važno je izvući ono najbolje od svih. Tako su Tatari vični sa
strelom i jahanju, Osmanlije s kopljem i kratkom sabljom... Ti poseduješ
veliku snagu i brzinu, potrebno ti je još malo veštine. Ja ću te njome rado
podučiti... ako mi dopustiš.”

„Ah, biće mi čast, Gorolome!"‚ odobrovolji se Miloš „Ovladati tim
veštinama od najslavnijeg viteza zatočnika... više je od obične časti!”

Goroje klimnu glavom zadovoljno. Zmajsko poreklo potkovano znanjem
čuvara koplja svetog Georgija i usavršeno veštinom viteza zatočnika, učiniće
Miloša nepobedivim borcem.

I tako su toga dana odmah počeli sa vežbama. Goroje bi pre

demonstracije potanko objasnio poreklo određenih pokreta i udaraca, a onda
bi zajedno uvežbavali dok Miloš to ne bi izveo bez ijedne greške. Starom
zatočniku beše teško da poveruje sa kakvom lakoćom je momak ovladavao
teškim pokretima. Prosto je upijao svaku njegovu reč i besprekorno bi
pokrete sam izvodio.

U trenucima predaha, Goroje je Miloša ispitivao o opasnosti koja se
nadvila nad njima. Bilo mu je teško da poveruje u postojanje tih stvorenja i
kroz sve što je dečak prošao u životu. Samo bi odmahivao glavom i glasno
uzdisao. Jedan deo njega nije želeo da poveruje u tu istinu, a drugi deo mu je
govorio da se pomiri sa onim što je oduvek naslućivao da postoji. I on je kao
dete slušao priče starijih o slučajnim susretima sa vilama, o zavodljivim
rusalkama, o čarobnom frulanju lesnika ili o neobičnim vodenjacima ili
stuhaćima. Ne izmišljaju ljudi vekovima iste priče i dogodovštine, ali ono što
čovek ne može da objasni plaši ga i najradije odbacuje kao izmišljotinu, dok i
sam tako nešto ne doživi. Svakako ga je bez reči ostavilo saznanje da je Zmaj
od Jastrepca bio Milošev otac i da mu je otud zmajsko poreklo. Nije lako
čoveku kad shvati da ono što je celog života mislio da su bapske priče, bajke
ili legende, stvarnost u kojoj neki žive i čiji je on sad postao deo.

„Ti, Miloše, kao da ćeš prevrnuti sudbinu ovog sveta, pa se svi okomiše
na tebe"‚ začuđeno će Goroje.

„Da mi je samo znati... šta je to što me čeka” zamišljeno će momak.
„Zbog ove tvoje... zle kobi rano si sazreo.”
„Zašto misliš da je zla kob?” upita ga Miloš.
„Pa kako misliš da su junaci poput Aleksandra Velikog, Ahila, kosingasa
Miloša Vojinovića stekli slavu bogova? Sigurno ne zato što su dočekali
duboku starost i sedeli skrštenih ruku.”
„Ali zar junačka smrt nije san svakog viteza?”
„Jeste, jeste... To je i moj san, da odem sa mačem u ruci"‚ klima glavom
Goroje. „Ali to je samotna smrt... Ne ostavljaš za sobom ni porod, ne
dočekuješ starost sa ženom koju voliš... Živiš životom vuka samotnjaka. Ali
kad ti smrt dođe na oči, zažališ za svim onim što si propustio zbog takvog
načina života, a neretko nema nikoga da ti sklopi oči, pa ostanu da čežnjivo
zure u nebo.”
„Žališ li zbog nečega, Gorolome?”
„Ispaštam zbog gorkih stradanja onih koji su me voleli na mom putu slave

i što sam služio u tuđini” smrknu mu se lice. „Zato sam potražio oprost od
grehova u našem svetom Vilindaru.”

Čim je sunce zašlo iza Pešterske visoravni, stade magla da se širi iz šume
i da steže obruč oko Obilovm A sa njom gluhi muk kao praznina, teška i
jezovita. Ptice se ućutaše, vetar minu, a samo gole krošnje vire iznad maglene
zavese. Magluština se hvata sve gušća, a pomrčina se spušta sa planina. Kao
da stade vreme, a svet osta zamrznut.

Ne prođe to neopaženo kod ljudi u Obilovu, već se svi stadoše zgledati i
čuditi nestvarnoj tišini. Straža na palisadi stoji i zuri u maglište koja kao
morski talasi nečujno zapljuskuju drvene bedeme. Glasovi zamuknuše u
grobnom tajcu.

Prvo se oglasi Ždralin svojim reskim frktanjem m konjušnice, a za njim i
ostali konji. Silvan koji je do malopre ležao i dremao pored Miloša, pridiže
se, načulji uši i tiho zacvili. Momku više nije ni trebalo, već i on skoči na
noge.

„Došli su” izusti tiho on više za sebe nego što govori Goroju.
„Ko?”
„Oni.”
I kad to reče, potrča ka najbližim merdevinama na palisadama. Vilan ga
prati u stopu, ali osta da ga čeka dole dok se Miloš peo na krunište. Kada je
pogledao preko, prože ga oštra jeza od guste, strahotno avetinjske magle,
koja se brzovito valjala tlo se nije moglo videti, a stabla su mirila iz nje kao
davljenici u besnoj reci. Miloš nesvesno odmahuje glavom dok oseća kako
ga strah polako obuzima. U mislima proživljava strašnu noć u Vijorikinoj
kolibi...
Vilan kao da oseća njegovu teskobu, pa odozdo zalaja dozivajući ga.
Miloš se trže i doviknu Goroju:
„Diži uzbunu, Gorolome!”
Ovaj skoči i ne pada mu na pamet da pita zašto. U Miloševu zmajevitost
više ne sumnja, ni u naizgled nestvaran svet u koji je sudbinom uvučen. Te on
isuče opet svoj mač i jurnu ka merdevinama kojima se Miloš popeo na
palisadu.
„Oglasite uzbunu! Straža! Duni u rog! ” viče on.
A stražari stoje ukočeno, zbunjeni njihovom pometnjom jer ne vide
nikakvog neprijatelja niti bilo kakvu opasnost. Ali, stražar rogonoša koji je

stajao na kuli osmatračnici ipak se prihvati roga i dunu iz sve snage. Duboki
zvuk rastegnuto odjeknu tišinom kao na sudnji dan. Nema ko se na njegov
zvuk nije nakostrešio i stresao. Žene i deca koja se zatekoše napolju
usplahireno se razbežaše na sve strane tražeći spas. Vojnici se prihvatiše
oružja, a ostali muškarci onoga šta im se našlo pri ruci: sekira, vila, motki... i
svi pohitaše na palisadu. U to, iz dvora istrča Ugrin noseći stari mač u ruci...

Kad Goroje pogleda Miloša, vide da mu je strah prekri lice. I zabrinu se.
„Sinko..” reče mu zatočnik i stavi mu ruku na rame. „Znaš li ko je čoveku
najveći neprijatelj?”
„Mm... Smrt?” zbuni se Miloš.
„Ne, ne... onda ne možeš biti vitez, jer se vitez ne plaši smrti... Najveći
čovekov neprijatelj je strah.”
„Da.. ” klimnu glavom Miloš, ali mu strah ne silazi sa lica.
„Šta god izađe iz te magle, sinko...” govori mu polako Goroje, „suoči se
sa tim neustrašivo i odlučno. Ne pazmišljaj o strahu, jer on muti pamet i ledi
krv. Seti se svega što te je Vukan naučio... Nemoj ga izneveriti... a ni mene."
Uto, ispod njih, u magli se začu kretanje zveri koje sikću, reže i ispuštaju
neartikulisane zvuke. Čuje se lomljava granja i šuštanje opalog lišća pod
teškim koracima. Ljudi se na palisadama uzvrpoljiše i strah prostruji njima
kao nevidljivom zlom rukom nošen.
„Nema povlačenja!” viknu Goroje koliko ga grlo nosi „Branite životom
svoje porodice!”
Ali sem komešanja u magli ništa se nije desilo. Skriveni u magli, bauci su
samo grebali po balvanima palisade, urlikali i režali. Najviše su udarali po
velikoj drvenoj kapiji ojačanoj gvozdenim šipkama. Ali samo treskom nisu
mogli da je razvale. Nije im se mogao odrediti broj, ali po njihovim zvucima
Goroje zaključi da ih nema više od nekoliko desetina.
„Kao da ne mogu da se popnu ili probiju” reče on zamišljeno dok odozgo
zuri u maglu.
Celu noć su naoružani ljudi ostali na palisadi, strah ih nije napuštao, ali
kada je svanulo, buka polako minu i kako se magla počela povlačiti u šumu,
sa njom su otišli i bauci. To je ohrabrilo branioce, činilo se da su bezbedni u
svom utvrđenju. Međutim, kada se režanje i skičanje nastavi u daljini, u
okrilju guste šumetine, svi shvatiše da su opkoljeni i da se bauci ne kane
povući.

„Opsedaju Obilovo” reče Ugrin naslonjen na ogradu dok gleda u šumu.
„Valja poslati ljude na odmor, a straža neka ostane"‚ reče Goroje.
„Mene čudi kako su me tako brzo pronašli” odmahuje glavom Miloš.
„Možda su vas pratili u povratku” reče Goroje.
„Ne... Što bi čekali da se vratimo kad bi im bilo lakše da nas usput
napadnu, ne bismo mogli da se odbranimo
„Dokle li će ovako?"‚ upita se Goroje.
„Ne znamo"‚ opet će Ugrin. „Možda se povuku kad shvate da ne mogu da
se probiju unutra.”
„Čudno da su uopšte navalili na nas ako ne mogu da se probiju"‚
zamišljeno će zatočnik.
„To su bezumne zveri, Gorolome"‚ odvrati Ugrin. „Šta oni znaju?
Dojadiće im i otići će.”
Ali to se na užas svih nije desilo. I narednih dana ponavljala se ista slika.
Noću bi pod okriljem magle i mraka navaljivali na palisadu i na kapiju,
grebali, udarali, jezivim režanjem pretili braniocima, a onda bi se u zoru
povukli na obod šume. Ljudi su se vremenom svikli na svoju nezavidnu
situaciju i opušteno dežurali noću, a danju se odmarali, ostavljajući samo
stražu kao predostrožnost. Miloš se nije odvajao od Goroja i zajedno su bili
na palisadi, ili zajedno odlazili na spavanje. Zatočnik je ozbiljno shvatio
svoju zakletvu datu Vukanu, pa se ni za vreme odmora nije odvajao od
Miloša. Noćili su u istim odajama, zajedno obedovali, i sve vreme se od njih
Vilan nije odvajao.
Uljuljkani u iluziju sigurnosti, desete noći više od polovine ljudi nije
izašlo na drvene zidine. Ugrin, misleći da su svi bezbedni, smanjio je broj
branioca iako se tome Goroje oštro protivio. Te noći, Miloš primeti da je
Vilan posebno uznemiren i razdražljiv, kao da oseća povećanu napetost koja
je dolazila sa druge strane zida.
„Ovo ne valja” reče momak Goroju.
Posle ponoći, najednom se zatalabuka na palisadi. Vika trže Goroja i
Miloša iz dremeža, pa kad pogledaše iz pravca odakle larma dolazi, užasnuti
videše kako bauci preskaču palisadu i silovito napadaju branioce.
Prestravljeni ljudi ne stigoše ni da se odupru oružjem već ih nemrtvi olako
rastrgnuše. I oni koji behu dovoljno prisebni da ih napadnu, već posle prvog
zadatog udarca pa zaprepašćenje uvideše da im ne mogu nauditi. Sledećeg

trena behu raskomadani. A to samo još više razdraži bauke koji stadoše da
ispuštaju strašne urlike od kojih se krv u žilama ledila.

„Šta je to?” izusti preneraženo Goroje.
„Sigurno trokloci...” zadrhta glas Milošu.
Iako čovečije visine, troklok imaše manju glavu od ljudske, ali strašno
izraženu i jaku vilicu kojom je, kad bi je razjapio, lako kidao ruku iz ramena.
Njihovom ne prirodnom snagom i dugim rukama kojima su se oslanjali u
hodu lako bi rastrgli čoveka i razbacali udove uokolo. Nesrazmerno velikim
šakama koje su se završavale dugim i jakim kandžama mogli su obuhvatiti
ljudsku glavu i smrskati je kao ljusku jajeta. Stopala im velika sa tri duga
prsta spojena kožicom, a telo goluždravo, žilavo i mišićavo, dok im kičma
izraženo strči na leđima. Zakrvavljene crne oči duguljastog oblika neprestano
zveraju uokolo tražeći žrtve, a iz čeljusti im cure krvave bale nakon što
nekog nesrećnika zubima rastrgnu. Na pojavu takvih bauka, obični ljudi se
razbežaše zapomažući, a tek se vojnici hrabro uhvatiše sa njima u koštac, ali
bez većeg uspeha.
Kada jedan troklok preskoči palisadu na nekoliko koraka od Ugrina, ovaj
jurnu na njega vitlajući mačem. Seče i ubada ga, ali zver nadire i pokušava
čoveka da zgrabi svojim dugim kandžama. Kada Goroje vide da će njegov
gospodar sigurno stradati, priskoči mu u pomoć i snažnim udarcem bauku
odseče ruku u ramenu. Troklok stiže da udari Ugrina i baci ga u stranu, pa
pokuša da zgrabi zatočnika jednom rukom. Nije ni ustuknuo što je ostao bez
čitavog uda. Ali Goroje se sagnu da izbegne kandže, zamahnu snažno mačem
i odseče mu levu nogu, pa ovaj klonu na zemlju ispuštajući jezive zvuke. Ni
to ga ne zaustavi, već stade puzati ka njemu. Zaprepašćen takvom bezumnom
snagom, Goroje mu odozgo jednim udarcem odseče glavu koja pade na tlo.
Čak ni tad telo ne klonu već se stade koprcati, a jednom rukom traži i
pokušava da dohvati viteza.
„Šta je ovo, bog te ubio...! ” uzviknu on začuđeno.
Bezglavi troklok ga u tom trenutku nepažnje dohvati za nogu i stisnu
čeličnim stiskom. Goroje viknu od bola i jednim udarcem mu odseče tu ruku.
Zatim se sagnu, uhvati telo koje se uvijalo kao što obezglavljena zmija to
čini, podiže ga i baci preko palisade u maglu.
Miloš, ukočen od straha pred užasnim prizorom, samo stoji i netremice
gleda pokolj. Nesvesno se lati Drakona i izvadi ga iz korica. Osećaj njegove

drške u ruci podseti momka na reči Zmaja od Jastrepca. On polako stade da
seče njime vazduh, a zeleni mač se oglasi zloglasnim fijukanjem Taj zvuk mu
izazva žmarce koji kroz njega prostrujiše rađajući u njemu napetu
ratobornost.

Kada zatočnik pritrča Ugrinu da vidi kako mu je, preko zida njemu sa
leđa preskoči još jedan razjareni troklok Miloš užasnut vidi da će ovaj
zgrabiti Goroja sa leđa, pa poučen vitezovim napadom, doskoči i zamahnu
Drakonom iz sve snage i odseče stvoru desnu nogu. Krv ga zapljusnu, troklok
se zatetura i zaurla, a Miloš se preneražen ukoči jer je prvi put upotrebio mač
u borbi. Zinu momak od straha kad se troklok okrenuo prema njemu. Ukočio
se ugledavši mu nakaradno lice i strašnu čeljust. Troklok se pridržava
svojom dugom desnom rukom o tlo, a levu kandžu ispruži ka njemu i
zasigurno bi ga zgrabio da mu Goroje sa leđa mačem ne odseče glavu. Krv
šiknu uvis. Troklok se zatetura, ali nastavi prema Milošu, pa mu zatočnik
odseče i drugu nogu. Ovaj klonu, ali onom čitavom rukom pokušava da ga
dohvati. Naposletku, i ovog Goroje podiže i prevrnu preko palisade na tlo.

„Ne možeš ih lako ubiti!” zadihano će Goroje, pa kad vidi Miloša
preneraženog, uhvati ga za ramena i prodrmusa ga. „Miloše! Saberi se,
momče! Nastaviš li tako rastrgnuće te...! ”

Goroje ne stiže ni da dovrši misao kad se preko palisade promoli glava
još jednog trokloka, koji kad ugleda Goroja nadohvat svojih kandži, odmah
ga obema ščepa. Kako je bauk još telom bio sa druge strane zida, on povuče
Goroja i odvukao bi ga sa sobom dole da vitez svojim telom ne udari u zid i
ne zadrža se rukama. Miloš vidi da će ga bauk odvući u maglu, trže se,
zamahnu Drakonom jednom-dvaput i odseče obe ruke trokloku. Zver, ne
držeći se više ni za šta, strovali se na zemlju uz kreštavi vrisak.

„Vidiš kako možeš!” doviknu mu Goroje tapšući ga po leđima. „Nastavi
tako, seci im prvo ruke, pa noge!”

Obojica uvideše da se trokloci potpomažu u hodu dugim rukama kada im
se odseče jedna noga i da su nezaustavljivi. Okuraženi tim saznanjem, ali i
dalje sa jakim strahom, uhvatiše se u koštac sa drugim troklocima koji su
nadirali preko palisade.

„Secite im udove!” viče Ugrin ostalim vojnicima koji su se hrabro branili.
Nakon prvobitne zapanjenosti, ljudi se stadoše bolje braniti, pa su često
po dvojica-trojica napadali jednog bauka sekući im nemilosrdno udove i

bacajući ih nazad preko ivice drvenog zida. Jači otpor učini da se nijedan
troklok nije domogao dvorišta dvora već ostaše na kruništu boreći se sa
braniocima.

U međuvremenu, žene, deca i neki muškarci nevični oružju zatvorili su se
u dvoru. Sva vrata i prozorski kapci behu zamandaljeni, a dva balkona behu
prazna. Niko nije smeo nos da promoli, svi su užasnuto osluškivali borbu
napolju. Žene bi se skupile sa decom, tešile ih, tiho jecale. Ipak, neke od njih
čiji su se muževi napolju borili, virile su kroz odškrinute prozore i sa strahom
u srcu gledale pokolj koji se odigravao. Vrištanje i plač onih koje bi videle
kako im muževi ginu odjekivalo je pustim dvorskim hodnicima. I Ružica je
pratila pogledom svoga muža koji se hrabro borio i trzala se na svaku opasnu
situaciju u kojoj bi se on našao.

U svojoj odaji, sklupčana na postelji Jelica je drhtala i rukama pokrivala
uši čim bi čula neki jeziv vrisak. Nije smela ni da pogleda kroz prozor svog
balkona u prizemlju, a kamoli da izađe na njega. Strah joj je ušao u kosti, a
obuzela ju je hladnoća od koje se nekontrolisano tresla.

Uto, začu lupanje na vratima svog balkona. Ona se join više preplaši i
pobegnu u ćošak sobe. Sklupčala se i lice sakrila među kolena.

„Jelice!... Jelo, ja sam!"‚začu ona poznat glas sa balkona „Otvori mi! Ja
sam, Jelo! Tvoja tetka!... Ja sam, Vijorika, otvori mi brzo! ”

Devojčica u čudu podiže glavu, ali ne mrda.
„Otvori mi brzo!"‚ opet će glas. „Došla sam da te spasim! Brzo, pre nego
što me uhvate ovde! Jelice!”
Devojka skoči usplahireno na noge i potrča ka vratima balkona.
„Tetka! Tetka!” uzbuđeno će ona.
Skide rezu sa vrata i širom ih odgurnu. Kad ugleda svoju tetku kako je
raširila ruke prema njoj i osmehuje joj se, suze joj navreše na oči i ona joj se
baci u zagrljaj. Čvrsto zagrliše jedna drugu. Jelica zaroni lice u njene grudi i
zajeca.
„Tetka! Ti si! Živa si, živa!”
„Nisam” reče ledeni glas.
Jelica podiže glavu i ugleda nakazno lice vampira koje joj se odjednom
ukaza. Imalo je samo obrise njene tetke, ali krvave oči i čeljust puna oštrih
zuba ukazivaše na povampirenu Vijoriku. Vijorika je prekri nekakvim
smrdljivim pokrovom dok je Jelica prigušeno vrištala. Već sledećeg trena

klonula je u nesvest.
Ubrzo zatim, na palisadi poče da jenjava napad trokloka i oni stadoše da

se povlače. Skakali su preko ograde na tlo, gde su nestajali u magli.
Najednom, kao po komandi, sbi umakoše u gustu šumu. Branioci ostaše
pomalo zapanjeni da stoje sa krvavim oružjem u rukama i u čudu da se
zgledaju. Teško im je da poveruju da su nagnali bauke u beg.

„Oterasmo đavole! ” uzviknu Ugrin pobedonosno. „Hvala Bogu što nam
uli snagu i hrabrost da im se odupremo! ”

No, na njegov povik nije usledilo klicanje preživelih i ranjenih. Nekoliko
deeetina mrtvih i teško ranjenih ne beše povod za veselje ili radost. Čak se ni
Goroje ne obradova ovoj iznenadnoj pobedi, već sumnjičavo se zagleda u
šumu obavijenu gustom maglom. Morao je čuti kako se režanje i grkljanje
bauka udaljava. Dosad su uvek ostajali u šumi oko palisade, a sada su zaista
odlazili. Ni Miloš to isprva nije primetio, već je bio neizmerno srećan što je
klanica završena. Bio je sav krvav, ali nepovređen. Njegova prva borba je
prošla dobro i sobom se ponosio. Isprva ga je strah ustručavao da se bori
onako kako je svih ovih godina učio, ali mu je taj isti strah otvorio oči i prvi
put je postao svestan svoje veštine i snage. I bio je pun sebe zbog toga,
postao je ratnik.

„Čudi me da tako pobegoše” naglas razmišlja Goroje. „Još malo pa bi
nas satrli.”

„Kako satrli, Gorolome, kada smo ih skoro sve posekli” usprotivi se
Miloš. „Nije ih ni desetak ostalo.”

„A ni nas nije ostalo mnogo više, momče”reče Goroje, pa mu pokazuje
rukom. „Pogledaj oko sebe.”

Zaista, možda je desetina vojnika ostala na nogama, a mnogo više ih se
valjalo po zemlji ječući od bolova. Još više ih je bilo rastrgnuto na smrt.

„Pobeda, Goroje! jedino uzvikuje Ugrin. „Šta god bili, oterasmo ih nazad
u pakao! ”

„Ne znam, vala Ugrine, je li ovo pobeda"‚ nećka se Goroje. „Nije mi
delovalo da ćemo izaći na kraj sa njima.”

„Šta to pričaš, crni Gorolome?"‚ uvredi se Ugrin. „Vide li kako su se
razbežali?”

„Jesam, svi odjednom... kao po dogovoru.”
„Ma, čini ti se, čoveče, nego ne možeš ni ti da poveruješ!”

„Ne znam ti ja ćud ovih bauka, gospodaru” opet će Goroje, „ali jedno sad
znam: za strah i bol ne znaju, pa me zato čudi da su svi zajedno namah
pobegli

„Ne budi sumnjalo, Gorolome... Ovo je blistava pobeda. uzvikuje i dalje
Ugrin.

Ali jedan ženski vrisak prekide njegovo radovanje i sve ih skameni u
mestu. Na balkon Jelicinih odaja u pri zemlju istrča usplahirena Ružica
čupajući se za kosu i vrišteći.

„Nema nam Jelice! Ugrine, nema nam kćerke!”
Na te reči, Milošu prođe strašna jeza niz leđa, a kolena mu zaklecaše.
Sva trojica istovremeno jurnuše ka merdevinama i sjuriše se niz njih.
Potrčaše do balkonu gde je užasnuta Ružica stajala i jecala.
„Kako mi nema kćeri, ženo?” zavapi Ugrin. „Gde si je ostavila?”
„U njenoj odaji, gde bi drugde!”
„Pa, kako je onda nema?”
„Nema nam kćerke, Ugrine! Joj, kuku meni, šta ću?” Ugrin zagrli ženu i
dok je pokušavao da je smiri, Goroje uđe u devojčinu sobu. A za njim i
Miloš sa Vilanom Zatočnik gde uokolo, ali ne vidi nikakve krvave tragove ili
znake borbe ili opiranja. Reza na vratima balkona je bila neoštećena, nije bilo
provale.
„Da se nije sakrila negde drugde na dvoru?” upita ih Goroje kada je
izašao.
„Ma, kud će da ode kada sam joj rekla da ne mrda odavde... Joj! Jadna li
sam! Šta ću bez svog deteta?” jecajući mu odgovara Ružica.
„Ako nije ovde, a nije ni... mrtva” započe polako Goroje, „onda su je
odveli.”
Ružica još glasnije zakuka, a Ugrin stiska usta i jedva zadržava suze.
Nekako promuklo izusti:
„Zašto bi je odveli, Gorolome? Šta će im moje dete?”
Goroje sleže ramenima.
„Odveli su je zbog mene” skoro nečujno će Miloš. „Ovo je sve zbog
mene.”
Svi se zagledaše u momka, a Miloš bi da propadne u crnu zemlju zbog
krivice koja mu steže dušu. Obli ga hladan znoj, a noge ga jedva nose. Pred
očima mu samo nasmejano Jelicino lice. Knedla mu stala u grlu, a očima

zacaklio.
„Lepo mi je rekao Zmaj od Jastrepca"‚ reče Miloš dok mu se trese vilica.

„Rekao je da će se ovo desiti, ali ja ga nisam hteo poslušati.”
Niko ništa ne govori, Ugrin i Ružica spustiše poglede, a Goroje pogleda u

stranu. Milošu bi jasno šta to znači, u njihovim očima krivica je bila njegova,
iako su Ugrin i Ružica navaljivali da on ostane na dvoru. Kada se desi
nesreća, ljudi podsvesno ili svesno traže krivca. Iako su bili svesni da su oni
doprineli tome, svima se ista misao vrtela po glavi:

„Da, trebalo je ipak da odem” reče Miloš.
Zatim žurnim korakom krenu ka konjušnici, odlučan da krene za
trokolocima. Ali, Goroje ga u prolazu uhvati za ruku i strogim glasom mu
reče:
„Kuda si krenuo, Miloše Obiliću?”
„Za baucima, kuda bih? Vratiću Jelicu kući...”
„Kud ćeš, dete, za tim krvolocima?"‚ uzviknu uznemiren Ugrin. „Ne
možeš sam ništa učiniti, samo ćeš nastradati!”
„I to je bolje nego da do kraja života osećam ovu krivicu” odlučno će
Miloš. „Jelica mi je kao sestra.”
„Čekaj, gospodar Ugrin je u pravu"‚ drži ga Goroje i dalje za ruku. „Ne
znaš ni gde da ih tražiš.”
„Vijorika je spominjala neku staru vodenicu na Roginju, idem tamo” reče
Miloš i pokuša da se otme iz Gorojevog stiska, ali ovaj ga steže još jače.
„Ne idi nikud, sinko” reče Ružica naposletku. „Ubiće te bauci...”
„Tako je... Sačekaj bar da se Vukan vrati"‚ reče ipak Goroje. „Ne idi sam
među njih, on je obećao da će dovesti pomoć!”
„Nema se vremena za to, Gorolome” otima mu se Miloš „Moram je što
pre spasti! ”
„On samo što nije stigao, sačekaj ga!"‚ oštro će Goroje „Uostalom, kud
ćeš sad po mrklom mraku za tim baucima treba sačekati da se razdani! ”
Miloš shvati da je zatočnik u pravu i da bi bilo previše opasno da noću
tumara po šumi na tragu trokloka.
„U redu... u redu!” uzviknu Miloš. „Ne idem nikud, pusti me.”
Miloš besno ode u svoje odaje gde je nestrpljivo čekao da svane jutro.
Ušetao se kao vuk u kavezu, grozničavo pa i mišljajući o svemu što se
dogodilo. Iako mu nije niko to rekao, znao je da je on kriv za ovaj napad i za

Jelicin nestanak. Bio je gost u ovoj kući, a sad im je nesreću doneo. Osećao
se odgovornim i krivica ga je izjedala do ludila.

Čim se razdanilo, malo-pomalo u retkim pahuljama pršio je prvi sneg.
Miloš se iskrao iz dvora i sa Vilanom otišao u konjušnicu. U dvorištu je i
dalje bila gužva jer su se mrtvi skupljali i umotavali u pokrov za pokop. Žene
su glasno naricale i lile suze nad svojim poginulim muževima. U momku je
kipteo bes, ne samo prema baucima već i prema samom sebi. Svojom
glupošću je mnoge zavio u crno i sad je želeo nekako da se iskupi, makar
Ugrinu i Ružici.

Neprimetno se iskrao sa Ždralinom i čim je prošao kroz kapiju, uzjahao
ga je i galopom krenuo niz put. Otići će prvo do Prosfora Suguba da zatraži
pomoć od njega, jer on sam nije znao gde je ta vodenica na Roginju. Dok je
stigao pa Ljudsku reku, prhak sneg sušac je već popadao po zemlji, a pahulje
su bivale sve krupnije. Bilo je tiho i mirno. Ako je i bilo nekih tragova, sad
su bili skriveni ispod tankog belog pokrivača.

Samo što je pregazio reku, začu za sobom topot konjskih kopita. Osvrnuo
se i ugledao Goroja u oklopu ukrašenom orlovim perjem. U ruci je nosio
svoje dugačko koplje. Bio je spreman za boj.

„Kud si krenuo bez mene?"‚ doviknu mu ovaj dok je prelazio reku.
„Da ispravim svoju glupost.”
„To jest, da i sam pogineš, je li?"‚ priđe mu Goroje. „Ja sam dao reč
Vukanu da ću paziti na tebe... a kako vidim da te ne mogu zadržati u Obilovu
dok se on ne vrati, onda jedino mogu krenuti sa tobom.”
Miloš samo klimnu glavom i podbode Ždralina. Zajedno nastaviše put
Vračevca.
U mađionikovom brlogu ispod razrušene Vijorikine kuće, Prosfor Sugub
je ubrzano trpao svoje drangulije u jednu veliku vreću. Nije mogao sve da
ponese, a sve mu je trebalo. Nije znao čega da se odrekne, šta da ostavi.
Uzeo bi neki smotuljak sa travom, gurnuo bi ga u vreću da bi ga posle
izbacio i zamenio drugim.
„Breberina mi treba, moram je imati da odobrovoljim vile... He-he, one
vole to jesti” mrmljao je sebi u bradu dok je preturao po svojim stvarima pod
svetlom male uljane lampe „A kako ću bez bunike?... Volim da je podmetnem
nekom pa da izgubi pamet!... Ha-ha!... Uuu, gavez moram poneti, dobar je
protiv rana i krasta... A kako ću bez glavobolke, teško se nalazi... Hm, volim

da ga podmetnem seljacima u kuću pa da ih gledam kako kukaju od
glavobolje... Idu ko pijane kokoške!”

I tako je ubacivao i vadio vrećice sa raznim travkama, samo se nije
premišljao oko svoje čarobnih šila. To je cue spakovao. Trebaće mu kada se
preseli u drugi brlog.

„Možda ovaj put izaberem neki panj za sklonište” za mišljeno reče
mađionik gledajući rupu u zemlji u kojoj već ne zna ni sam koliko dugo živi.
„Ovde je velika vlaga, mada je zimi toplije nego u panju... Vreme je za
selidbu! Ovde postaje opasno, neću imati mira od onih vampira i trokloka.”

Ali, nije se on toliko plašio njih, koliko Morane, za koju su svi pričali da
dugo traga za skrivenom kriptom i tajnim ritualom za njeno otvaranje. Padao
je prvi sneg, vreme kada ona izlazi iz svog skrovišta među svet. Sigurio je
već čula da su se trokloci pojavili i pohitaće da se sama uveri. Da vidi ko
ima to skriveno znanje za kojim ona traga A znao je da ona donosi samo
veliku nevolju kud god se pojavi. To ga je mnogo plašilo. Kako je ona
mislila da kontroliše toliki broj tih ogavnih stvorenja, nije mu bilo jasno. Da
li je krila neku tajnu? Valjda je znala da oni nisu poslušni kao njeni psoglavi.
U velikom broju oni su prava pošast i u stanju su da satru čitavo kraljevstvo.
Ko god je uspavao vojsku trokloka, to je saznao u poslednji čas.

„Mmm, pelen, ne idem nikud bez njega” reče on i gura ga u već punu
vreću. „Al’ kako da ostavim rutu kad štiti od veštica! Moram da nađem
mesta i za to...”

Uto, začu prigušeno njištanje i frktanje konja na površini. Stade i pažljivo
oslušnu.

„Dva konja.. ” reče tiho, „i pas... To je blesan sa Vilanom i Ždralinom...
al’ ko je sa njima?”

Miloš se pribojavao da se Prosfor Sugub neće pojaviti zbog Goroja, pa je
bio spreman da ga udalji od Vijorikine kolibe ne bude li mu se javio. Usput
je sve ispričao Goroju o mađioniku kako bi se ovaj pripremio kada ga bude
video. Nekoliko puta mu je naglasio da mu za svaki slučaj ne prilazi blizu jer
ga može bocnuti nekim šilom. Obojica su ostali u sedlu dok je Vilan njuškao
po ruševinama kolibe. „Sugube!” viknu Miloš. „Oj, Sugube! Pojavi se!”
Ništa.

„Znam da si tu, Prosfore Sugube! Ne krij se, potreban si mi!”
Ništa.

„Čuješ li me, mađioniče? Ne boj se, Goroje je sa mnom! U redu je!”
Opet ništa.
„Ne dangubi, Sugube! Moraš mi pomoći! Jelicu su nam odveli!”
„Kako si to dopustio, blesane?"prvo se začu glas, a Vilan odmah pohita
ka njemu i pronađe ga kraj severnog zida. koji je još stajao. „Čibe! Čibe, kad
ti kažem! ” čuje Miloš kako Sugub povikuje na Vilana. „Ne liži me, baksuze,
izbalavi me celog!... Beži od mene!"‚ zatim promrmlja nešto kao psovku.
Iz ruševina se pojavi namrgođen mađionik dok ga Vilan prati u stopu
veselo mašući repom.
„Kaži mu da mi ne duva za vrat!” viknu ovaj Milošu. „Zadah mu je gori
od Vijorikinog! ”
Goroje ne mogaše da se ne izbeči pred pojavom malog i ne običnog
stvora. Sugub to odmah primeti i bi mu neprijatno. Odmah se i razljutio:
„A šta me ti gledaš, bukvane?”
„Koji si sad pa ti đavolak?"‚ začudi se Goroje.
„Priđi bliže da ti šapnem, zloglo!”
„Dosta vas dvojica! ” uzviknu Miloš. „Prosfor Sugub je moj prijatelj,
pokaži poštovanje, Goroje.”
„Kud dođoh u Obilovo, bog me ubio.. ” promrmlja Goroje. „Od toliko
mesta, izabrah najgore, kakav sam ja baksuz!”
„Vidi se po tebi da si zlosrećnik!"‚ uzvrati mu mađionik.
„Sugube, prestani!... Moraš nam pomoći. Danima su nas trokloci opsedali
u Obilovu i na kraju su, ne znamo kako, odveli Jelicu!”
„A nisu ni prodrli do dvora"‚ dodaje Goroje.
„To je maslo vampira, neznalo!” na silu se smeje Sugub „On se može u
svašta pretvoriti, prišunjati se i ukrasti dete!”
„A zašto Jelicu?"‚ upita Miloš.
„Pa, blesane, rek’o bih da tebe nije mogao da se dočepa, pa sad hoće da
te namami devojčurom!” uto Vilan stade iznad njega. „Ne duvaj mi za vrat!...
Evo zbog koga te nije mogao ščepati! Zbog ovog silvana, on oseti vampira
nadaleko Skloni se od mene, rugoto!”
„I Goroje se nije odvajao od mene.”
„Eto, vidiš, blesane... Zato je oteo tvoju Jelicu... Da te namami da dođeš
po nju... ako nije već kasno.”
„Šta to pričaš?” prenerazi se Miloš.

„Pričam da ju je možda već izjeo pa ideš zalud, eto šta! ”
„Bože sačuvaj! ” prekrsti se Goroje.
„Ne, ne... ne mogu to da verujem”preblede Miloš od straha. „Ona je još
živa, znam to. Moram da je što pre spasim! ”
„Vas dvojica protiv njega i njegovih trokloka? He-he! ”
„Noćas smo ih skoro sve posekli, ostala je šačica jada‚" reče Goroje.
„A je li?‚" naizgled se začudi mađionik. „Jeste li im spalili leševe?”
Goroje oćuta. Miloš ga upitno pogleda.
„Kada smo izrana pretražili podnožje zida, nije bilo nijedne njihove
lešine.”
„Naravno, odneti su na njihov očet gde će se oporaviti... Kažu da su takvi
posle još gori! ”
„Dosta priče, Sugube! ” prekide ga Miloš. „Hoću da nas vodiš do one
njihove vodenice!”
„Na Vragoliju?” začudi se mađionik. „Vas dvojica ko da ste pali sa
kruške, nisam lud da vas vodim na Roginje! ”
„Onda nas uputi‚" reče mu Miloš.
„Obojica ste toliko smeteni da ćete se pogubiti negde usput!” uzdahnu
Sugub gledajući u stranu.
Svi ućutaše. Mađionik se uzvrpoljio pa se premešta sa jedne noge na
drugu. Na kraju reče:
„Dobro, siđite niz zapadnu stranu Vračevca do reke Rogonje, krenite
uzvodno... i stići ćete do stare vodenice! ”
„Nećeš sa nama?” upita ga Miloš.
„A, ne! Ja odlazim odavde, selim se na drugo, mirnije mesto! ”
Miloš se zagleda u namrštenog Prosfora Suguba. Žao mu što gubi
prijatelja.
„Neka ti je onda sa srećom! doviknu mu Miloš. „Nadam se da ćemo se
opet sresti! ”
„A ja se nadam da nećemo, blesane!‚" mahnu mu Sugub dok njih dvojica
okreću konje. „Sreća će biti potrebnija vama nego meni!... Pogotovo ako
tamo stignete za mraka!”

Glava petnaesta
- Zima 1358.

„Okovala zima ljuta
Topli dašak svijetlog dana,
Naturila crne tmine
Baba Jaga i Morana.”

Došla je sa prvim pahuljama snega u smiraj dana. U snežnom kovitlacu,
kao ćudljivom vihoru koji rastresa pahuljice, ukaza se ženska figura.
Ispred oronule vodenice, na obali Rogonje pred takvim prizorom zateče se
Kubilgan sa nekoliko trokloka. Ostali su bili odneti na svoja očeta gde su se
brzo oporavljali. Crnom mađijom vraćali su im se odsečeni udovi, celivale
rane, zakrvavljene oči im se opet otvarale. Sivocrna galovrana je čučala na
krovu vodenice.

Kubilgan iznenađeno gleda u nepoznatog ženskog stvora, na koga pahulje
snega ne padaju, već je zaobilaze kao da je zaštićena prozirnim štitom. Ali iz
njenog belog, paučastog plašta koji je lebdeo u vazduhu čarolijom je pahuljao
sneg. Crna, duga kosa skoro je prekrivala njeno bledo lice oštrih crta na
kome su dva crna oka sevala kao u vuka čineći njenu lepotu nestvarnom.
Bila je obučena u sivo vučje krzno, golih nogu, samo u sandalama od zmijske
kože.

Netremice je gledala Kubilgana, ne obazirući se na nekolicinu trokloka
koji su tiho režali na nju i samo čekali na mig svoga gospodara da je

napadnu. Ali Kubilgan je osećao da pred sobom ima moćnog stvora vrednog
poštovanja jer je zračila snagom i moćima koje daleko prevazilaze njegova.

„Šta si ti kad drsko dolaziš u moje leglo?” oštro će Kubilgan.
„Ja sam gospodarica smrti i zime” reče ona dubokim glasom nimalo
ženskim. „Morana.”
„A ja sam nosilac smrti i večnog života"‚ drsko će Kubilgan.
„Ti si otpadnik iz pakla i nosilac neživotnosti.. Vampir! ”
Kubilgan se iskezi pokazujući svoje strašne zube, ali Morana ne pokaza
nikakav znak straha ili kolebljivosti
„Zašto dolaziš? Šta hoćeš?"‚ upita Kubilgan.
„Zemlja se strese svakim korakom tvojih trokloka, a šuma se od njih ježi”
reče oprezno Morana, nije želela još više da razgnevi vampira. „Morala sam
doći da se uverim da li je to istina.”
„Šta se to tebe tiče? Činim šta mi je volja!”
„Tiče me se... da znam ko to zna tajnu trokloka... Neko ime sigurno imaš!
”
Kubilgan se zadovoljno isceri. Odmah je osetio nadmoć.
„Zašto bih ti ga rekao?”
„Jer ja to zahtevam od tebe! zagrme Morana šireći ruke i izazivajući
iznenadnu jaku vejavicu koja se sruči na njih i umalo ih ne obori na zemlju.
Ali Kubilgan osta nezastrašen. Za strah nije ni znao. Mržnja koja je
buktala u njemu i glad koja ga je večno morila istisnula je i poslednju trunku
ljudskog straha koju je kao čovek nekad imao.
„Ja imam svoju gospodaricu i samo njoj sam potčinjen... zasad” reče
Kubilgan kada vejavica prestade.
„Ne zameraj se ti mom gospodaru ako ti je... ovakav život mio"‚ zapreti
mu Morana. „Uostalom, ti si tuđinac i šta radiš ovde, daleko od svoje
postojbine?”
„Ni to te se ne tiče, gospodarice. Činim šta mi je volja.”
„Otkrij mi svoje ime... i možda ti poštedim taj tvoj jadni život!”
„Ha-ha!... Kako ste vi, bogovi, u svojoj nadmenosti i oholosti smešni!
Čim ištete nešto, odmah to tražite kao da na to pravo imate!” odmahuje
glavom Kubilgan. „Ali, kazaću ti svoje ime... upamti ga... Jer su Kubilganu
za života na noge dolazili kako prosjaci tako i kanovi.”
„Ti si Kubilgan?” Morana nije mogla da sakrije svoje iznenađenje. „Ti si

onaj šaman koji je pre više od stotinu leta došao sa Mongolima sa severa?”
„Taj sam bio... a naši bogovi su me držali na dlanu kao krhki cvet, a

veliki kan Temudžin mi je dolazio no savet i pomoć! ”
„Ti si za njega hteo stvoriti vojsku trokloka!"‚ zadivljeno će Morana. Nije

mogla sakriti svoje oduševljene što konačno pred sobom ima onoga ko zna
gde je kripta i kako se ona otvara. Toliko dugo je tragala za njom. „Kaži mi
gde se nalazi kripta i kako se otvara!”

„Zašto bih ti rekao tajnu koju želim da zaboravim?”
„Jer moj gospodar traga za njom, a psoglavi koje ste pobili, bili su
njegovi!”
„Oni su nas napali, mi smo se branili.”
„Biće ti zahvalan moj gospodar ako mu je otkriješ.”
„Ne želim nikome otkriti gde je. Uostalom, oni seju samo smrt!”
„Onda ćeš biti uništen!”
„Pa, ti i ne znaš kakva se moć krije u toj kripti! A ti je već želiš!... I da
čak otvoriš kriptu, kako misliš da ćeš imati moć nad vojskom trokloka?...
A?”
Morana oćuta i seva očima. Zadržava bes u sebi jer bi ga najradije
uništila, zajedno sa njegovim troklocima.
„Ja imam ovih pedesetak trokloka i jedva ih obuzdavam, iscrpljuju me...
A koliko bi ti mogla da ih potčiniš sebi?"‚ upita je Kubilgan. „Stotinu?...
Svakako ne više od dve stotine... A u kripti je na hiljade usnulih trokloka!...
Ako bi se probudili, više ih niko ne bi mogao zaustaviti!”
„Ako ti nisi imao moć nad njima, ima nekoga ko ima! ” „Tvoj gospodar?”
cinično će Kubilgan. „A koje je ime tom naivnom i nesmotrenom stvoru?”
„Gospodar Hromi Daba, crve!” zaurla Morana i zemlja im zadrhta pod
nogama. „Pokaži poštovanje ako nećeš dl te odvedem pred njega da te on
rastrgne!”
„Ah, da... to je onaj mračni gospodar sa više imena koji kani
zagospodariti svetom!"‚ smeška se Kubilgan nezadivljeno. „Proročanstvo mi
nije nepoznato, Doba vatre se bliži, kažu...”
„Otkrij mi tajnu i ja ću te bogato nagraditi.” „Nagraditi, čime? Zlatom?
Basnoslovnim draguljima? Što bih se ja njima kitio?"‚ reče Kubilgan.
„Nagradiću te ljudskim životom, vampiru!” suzdržamm se Morana.
„Vratićeš mi ljudski život?"‚ isceri se Kubilgan, pa zatim viknu: „Niko tu

moć nema! Niko!”
„Ja je imam!”
„Ne laži! Ni kao boginja smrti ne možeš mi vratiti ljudski život... moju

smrtnu dušu...!"‚ prvi put Kubilganu zastadoše reči u grlu. Sećanje na ljudski
život je bilo maglovito, tako daleko od njega. Kao svetlo jednog svica u
beskrajnoj tami, pa ipak je istrajavalo.

„U mom posedu je tvoj Almanah, Kubilgane!”
Vampir zaneme zagledan u njene oči. Iako je u njima video istinu, razum
mu je drugačije govorio. Da li je bilo moguće da ona ima njegovu knjigu
vradžbina? Onu istu zbog koje je optuživao Itugen da mu ju je ukrala zajedno
sa ogledalom Toli kada ga je ubila? I otkud knjiga kod nje? Zrnce nade
razbukta se u plamenu želju.
„Imaš Almanah Abu ’Ali Husan ibn ’Abd Alah ibn Ali ibn Sina?"‚ upita
sumnjičavo on, ali Morana oseti prizvuk nade u njegovom glasu. „On je
odvajkada izgubljen.”
„Ja imam Avicenov Almanah, budi siguran u to” govori polako Morana i
stišava napetost između njih. „I pomoću njega mogu da ti vratim ljudski
život... Bi li to želeo, štrigo?” Ali Kubilgan primeti njemu dobro poznat
odsjaj oka koji govori da nije sve baš onako kako ona tvrdi.
„Lažeš me, gospodarice..” reče on pronicljivo. „Otkud moja knjiga kod
tebe?”
„Ne lažem te!” povika brže-bolje Morana. „Imam Almanah! Imam ga u
svom posedu!... Kada sam saznala da si stvorio hordu trokloka od psoglavih,
pohitala sam kod tebe ne bi li mi tajnu otkrio... Ali zatekla sam te mrtvog.
Ipak, među tvojim stvarima sam našla Almanah.”
Kubilgan se opet dobro zagleda u njene oči, ali onog odsjaja više nije
bilo. Govorila je istinu. Ali, bio je sumnjičav, nešto mu nije bilo pravo.
„Ali, ne možeš ga protumačiti, zar ne? Pisan je nepoznatim jezicima, u
šiframa... To je! Ne možeš ga protumačiti! ”
Morana se smrtno uozbilji, gnevna što ju je vampir prokljuvio, ali tako se
namrgodila da je njen bes prikrio laž.
„Mogu ti vratiti ljudski život, veruj mi... Ali u zamenu za tajnu gde se
krije kripta trokloka i kako se otvara!”
Kubilgan se opet zamisli. Bilo mu je dovoljno što ima Almanah. On kao
šaman znao je njegove šifre, starinske rune. Sama pomisao na Almanah i da

ga ona ima razbukta mu nadu u ostvarenje neodoljive želje.
„Život...” zamišljeno izusti Kubilgan pokušavajući da se seti daleke

prošlosti. Nejasni prizori mu se vraćaju kao blesak koji izaziva bol u
njegovoj mračnoj i truloj duši. „Moj život...”

„Da, tvoj život... Bićeš opet smrtnik, a ne... ovaj čudovišni stvor koji se
bezumno hrani krvlju” pokaza na njega Morana sa gađenjem.

Ipak, Kubilgan se trže.
„Moja gospodarica to ne bi dopustila! Uništila bi me ako bih ti odao tajnu
kripte!” reče on. „Ona ima moć nada mnom i ja tu ne mogu ništa...!”
„Zašto bi se ona tome protivila?”
„Jer je ona uspavala vojsku trokloka na moju molbu! A onda me... ubila.”
„O čemu pričaš?”
„Moj kan Temudžin je tražio od mene savet kako da stvori nepobedivu
vojsku koja će osvojiti ceo svet” započe priču Kubilgan. „Pomoću svoje
horde uspeo je da osvoji udaljena kraljevstva... Ali snaga je ponestajala kako
njemu, tako i hordi... Zato je tražio da mu stvorim vojsku trokloka. Kada smo
pre više od stotinu leta stigli ovde, nakon jednog velikog pokolja nad
psoglavima, ja sam... zasejao seme zla pomoću drevnog šamanskog rituala...
Imao sam magično ogledalo Toli, kojim sam predskazivao sudbine onima koji
su dolazili da mi se poklone i da me daruju dragocenostima. Kada sam u
njemu pogledao ishod vojske trokloka... Video sam potpunu pustoš dokle
god je pogled dopirao... Cela mongolska horda je bila uništena. Umesto da
pomognu osvajanju, oni su se okrenuli protiv svog tvorca... Tada sam shvatio
da ne postoji sila koja ih može obuzdati... U poslednji čas, dok su se u kripti
stvarali trokloci, preklinjao sam za pomoć naše bogove... i ona koja uvek
prati naš narod odazvala se mojoj molitvi, bacila jake čini na trokloke i
zatvorila kriptu tako da ne mogu izaći niti iko može da uđe... U besu, mene je
kaznila, ubila i uzela mi ogledalo Toli... Verovao sam da mi je uzela i
Almanah, a on je, znači, ipak bio kod tebe... Ja, najmoćniji jigari šaman koji
je ikad postojao, vratio sam se, iako mi je to bilo zabranjeno, kao aniuka
vampir. Tada mi je odsekla glavu, natakla je na ksoil i tako me držala ni
živog ni mrtvog, u mračnom snu... dok me nije opet probudila..
„Zašto?"‚ upita ga Morana.
„Da činim njenu volju... kako bi povratila slavu i snagu našem narodu.”
„A zašto ovde?”

„Da ubijem usuda njenog miljenika... Ako to ne uradim, uništiće ksoil, a
time i mene.”

„Ne zanimaju me njene sitne igrarije sa smrtnicima"‚ reče Morana. „Moj
gospodar želi vojsku trokloka kada nastupi Doba vatre, želi da njome ojača
svoje horde, da uništi Ratnika iz Proročanstva čiji je dolazak posle Potopa
najavljen.”

„Ako bih ti otkrio gde se nalazi kripta, moja gospodarica bi me na mestu
uništila „Ja bih te vratila, čuo si me...”

„Ne! Ne možeš, jer je moja ljudska duša zarobljena u ksoilu i to bi me
zauvek ubilo."

„Ali ja moram saznati gde je kripta i kako se otvara!"‚ viknu ljutito
Morana. „Više od stotinu leta tragam za njom... a sad mi je na dohvatu ruke!
”

„To je strana moć za tebe, gospodarice zime, neshvatljiva i neuhvatljiva...
Niko ne može da potčini sebi vojsku trokloka! Neću da ti otkrijem gde je i
kako se otvara kripta! ”

„Neka te sumnje ne more, samo mi otkrij tajnu!” Kubilgan odmahuje
glavom, vidi koliko ona malo zna o troklocima. Ne zna kako da je uveri u
istinitost svojih reči.

„Pogledaj ih.. ” reče on pokazujući na pet trokloka koji su stajali iza
njega. „Ovi stvorovi bi nas oboje napali ako bih samo malo popustio moć
koju imam nad njima. Oni no osećaju ništa. Nisu kao psoglavi, nisu poslušni
i odani svom gospodaru. Samo osećaju nezasitu potrebu za ubijanjem, za
komadanjem... Ne znaju za vernost, zakletve... ne poštuju ni bogove, a
kamoli ljude.”

„Znam, ni pakao ih ne želi, zato su uspavani zanavek"‚ reče Morana, „ali
mi moramo da ih probudimo... a kasnije ćemo ih se rešiti.”

„Kako ne shvataš da je to nemoguće, oni...”
„Neko dolazi” prekide ga ona osvrćući se oko sebe. Kubilgan oslušnu.
Osim tihog žubora reke naizgled ništa se nije čulo. Pa ipak, u toj zimskoj
tišini, razaznao je zvuk ljudskih koraka. Trčali su. Oružje im je zveckalo. I
bili su sve bliži.
„Uljezi!” viknu Kubilgan. „Pobijte ih! ”
Uto, iz oronule vodenice izlazi Vijorika, čula je pometnju među
troklocima koji su pritrčavali i okupljali se oko svog gospodara.

„Ne odvajaj se od nje!” viknu joj Kubilgan kad je ugleda na vratima.
Oko njega se sjatilo petnaestak trokloka. Režali su i roptali, duvali paru
kroz ogavne njuške iz kojih su se cedile bale. Namirisali su ljudsko meso i
krv im je udarala u glavu. Obuzimale su ih nekontrolisana surovost i bes.
Većina trokloka je još bila na očetima gde su se polako oporavljali, rasli su
im novi udovi, glave, rane se zacelivale. Oko njih se širio nesnosan smrad
truleži od kojeg bi trava i drveće venulo.
U jednom trenutku, Morana zamantija svojim belim plaštom i stvori se
snežni kovitlac, u kome ona nestade u oblaku snega.
Tada se šumom prelomi tišina i u snežnoj vejavici ukazaše se uljezi.
„Sveti Georgije! Probudi se, čeliku!” začuše se zastrašujući pokliči.
Vitez Vukan je u galopu predvodio pedesetak almogavera koji su u trku
vitlali svojim kuteljama. Lica i polunagih tela obojenih jarkim bojama
Katalonci su jurili kroz sneg kao đavoli pobegli iz pakla. Nisu ni ustuknuli
pred baucima od kojih se grozi ljudska duša, već na pedesetak koraka od
njih, kao po komandi, zamahnuše i baciše svoje kratka koplja akone. Skoro
svako je pogodilo svoju metu i trokloci se zateturaše probodeni kopljima, ali
to ih ne ubi. Sad im oni jurnuše u susret i u strašnom sudaru telesa započeše
krvav boj.
Vukan na svom konju pregazi nekoliko trokloka vitlajući svojim mačem
levo i desno oko sebe dok ga razjareni bauci zaskaču. Pljušti krv po snegu
sušcu, lete udovi iznad glava ratnika. Katalonske kutelje lako seku i lome
kosti. Ali i bauci hitro grabe almogavere i kandžama ih trgaju kao krpene
lutke. Krici i pokliči odjeknuše usnu lom zimskom planinom.
Kada Kubilgan ulete u borbu, almogaverima naglo počeo da se smanjuje
broj. Jer šta god da mu Katalonci činiše, ni kutelja ni Vukanov mač mu nije
mogao nauditi. Ubadali su ga i sekli, a on od svoje ogromne snage ništa nije
gubio Lako bi im zdrobio glavu svojim rukama ili bi im otkidao ruke kao
suve grančice. Vođa Katalonaca, neustrašivi Al-Mohad je uspeo da saseče
nekoliko trokloka i da ih onesposobi iako su se njihova krvava telesa valjala
i dalje po snegu pokušavajući da se domognu nekog almogavera. Sad je
nemilosrdno sekao Kubilgana vešto izbegavajući da ga opaj dohvati ili udari,
ali što ga je više udarao kuteljom, to bi se vampir više žestio.
Za samo nekoliko minuta, većina almogavera je ležala mrtva ili teško
osakaćena u snegu, i Vukan se našao okružen samo šačicom Katalonaca. Na

svoj užas shvati da mu je kucnuo poslednji čas kada se iza vodenice pojavilo
join desetak trokloka koji se munjevito uključiše u borbu.

Dva trokloka mu zaskočiše konja i kandžama ga iskidaše i sirota
životinja se sruči krvava u sneg. Vukan pade iz sedla pravo Kubilganu pred
noge. Ovaj, ne obazirući se što ga Al-Mohad seče po leđima, dohvati starog
viteza, podiže ga u vazduh kao perce i zari mu svoje kandže u vrat ne bi li
mu otkinuo glavu kao piletu. Uto, kao odnikuda, Miloš dolete na Ždralinu i
konj ga svom silinom odbaci ničice u sneg. Vampir ispusti Vukana i ovaj kao
mrtav pade na zemlju. Na Kubilgana zatim skače Milošev silvan i kao vuk
zarije mu čeljust pravo u vrat trgajući ga.

Uleće i Gorolom vitlajući svojim velikim mačem i, poučen iskustvom,
seče im prvo ruke, pa glave. Trokloci navališe na samo tri hrabrenika koji
ostaše živi.

„Seci im udove, Al-Mohade! dovikuje mu Miloš, pa između udaraca
pogledom traži sivocrnu galovranu. Setio se mađionikovih reči i zna da im je
to jedina prilika da unište vampira i sebi spasu živote. Kad je ugleda kako
čuči na vrhu vodenice, Miloš opet doviknu almogaveru: „Al-Mohade! Ubij
vranu na krovu! Ubij je!... Ne pitaj ništa, ubij je odmah!”

Al-Mohad dohvati jedno njihovo koplje akon iz snega i u sumraku jedva
ugleda pticu na krovu vodenice. Zamahnu snažno, koplje fijuknu kroz vazduh,
ptica raširi krila, propnu se i vinu u vazduh... ali kratko koplje je probode.
Ona zakrešta i pljusnu u reku.

Kubilgan poslednjom natčovečanskom snagom skoči na noge i obori sa
sebe Vilana. Raširi ruke prema nebu, zabaci glavu i ispusti strašan urlik bola
i gneva. Sruči se kao klada licem u sneg.

Ali to ne zaustavi šačicu trokloka koji i dalje zversži navaljivaše na
trojicu ratnika. Okusivši već krv, Miloš je samouvereno i vešto koristio svoju
zmajsku snagu i veštinu koju je godinama sticao. Dok je nepokretno ležao u
krvavilu snega, Vukan je poluotvorenih očiju sa radošću gledao svog
štićenika kako se vešto bori protiv bauka. Život je isticao iz njega, ali ga je
ispunjavalo zadovoljstvo što je ispunio obećanje dato svom caru i što ga
ostavlja sposobnog da sam nastavi ka svojoj sudbini. Svoj zadatak je obavio
i mogao je u miru da ispusti dušu...

I poslednji troklok je iskasapljen pao u sneg. Ostala su trojica ratnika,
zadihana, krvava i pocepana, ali živa.

Miloš odmah priskoči Vukanu, podiže mu glavu iz snega i položi je na
svoje koleno. Iz rane na vratu liptala je krv i gušila ga. Ali na licu mu beše
mir duše. Oči mu se zacakliše kad nad sobom ugledaše milo dečakovo lice,
Kao sunce da ga ozari pred poslednji treptaj.

„Vukane.. ” tiho izusti Miloš.
„Hitaj... po Jelicu... pusti mene” jedva progovori stari vitez.
Miloš pogleda ka vodenici, pa opet u Vukana. Otišao bi, a ostao bi. Duša
mu je bila rastrzana. U mislima mu Jelica, a pred očima Vukan na samrti.
„Kako si znao da dolazimo ovamo?"‚ upita ga Miloš.
„Ugrin mi... je sve ispričao"‚ izusti Vukan usta punih krvi. „Mimoišli...
smo se za kratko... Ipak... ipak sam stigao na vreme.”
„Jesi, Vukane...”
„A ti si, Miloše, ovim junačkim delom... spoznao i onaj... osmi viteški
zavet... Sećaš li se?” a Miloš samo klimnu glavom setivši se onog dana u
šumi. „Da... osmi zavet... je čojstvo.”
„Čojstvo.. ” ponovi Miloš.
„Idi sad, sinko... spasavaj Jelicu, tako ti miloga Boga... Idi, pusti mene...
da u miru predam Bogu dušu...! ”
Al-Mohad kleknu i prihvati Vukana, a Miloš sa Drakonom u ruci potrča
ka vodenici.
„Gorolome... Al-Mohade...” reče zatim Vukan, „obojicu vas...
zaklinjem... da nastavite sa Milošem njegovim putem... Iako je spreman...
biće mu potrebna... vaša pomoć i... iskustvo.”
„Viteže, ja sam svoju zakletvu caru Dušanu položio pre mnogo leta, kada
mi ga je poverio na čuvanje... Ako treba, i tebi se onda zaklinjem” reče Al-
Mohad.
„Zakletva našem caru... je dovoljna” jedva se osmehnu Vukan, pa
pogleda Goroja.
„I ja sam ti se već zakleo, Vukane"‚ reče ovaj. „Vidim da mi je suđeno da
nastavim tamo gde si ti stao.”
„Tako je, Goroje... Nije tebe konj uspavanog slučajno doveo baš... u
Obilovo” zakašlja se Vukan. Život je brzo isticao iz njega. „Nevidljiva
ruka... te je dovela... kod Miloša... Zato, počujte... sa mojih samrtnih usta...
tajnu koju mi je car Dušan poverio... pa je i vi čuvajte do kraja... kao ja...
Zmajevitome Milošu je suđeno... da uzme koplje svetog Georgija... koje se

čuva... u kapeli... na Crnom kamenu..” i glava mu klonu.
Duša Vukanova, časnog viteza čuvara koplja svetog Georgija, otišla je

Bogu na istinu. Uzdignute glave i sa nestrahom staće pred Tvorca. I sa
ponosom će izaći na oči svome caru Dušanu.

Miloš je silovito uleteo u vodenicu. Ali umah zastade zatečen
neočekivanim prizorom. Nije očekivao da će zateći Vijoriku, povampirenu i
ražešćenu, iskolačenih očiju i razjapljene gubice. Ta njemu mila žena za koju
su verovali da je stradala, sada je stajala pred njim, spremna da ga zaskoči. U
ćošku je odmah spazio sklupčanu Jelicu kako krije svoje lice među
kolenima. Ali vampirica je odmah skočila na momka sa ispruženim rukama i
iskeženog lica ispuštajući šištav urlik. Miloš zamahnu Drakonom i zabode joj
oštricu u grudi. Krv šiknu. Ona se zatetura ispuštajući prigušen krik i sruči se
kao klada.

Miloš priskoči Jelici i zagrli je. Obasu je poljupcima po kosi.
„Jelo... Moja Jelo... Jesi li dobro?” zavapi Miloš.
Ona je tiho ječala, a telo joj drhtalo. Kosa joj je prekri vala sakriveno
lice.
„Sve je prošlo... U redu je... Vodim te kući...”
Devojka strašljivo podiže uplakano lice, ali se namah ozari ugledavši
Miloša. Ona ga jako zagrli grcajući u suzama rastrzana osećanjem užasa i
olakšanja, ali kada ugleda Vijoriku kako se nadvija nad njima, ona vrisnu.
Momak ne stiže ni da se okrene kada ga vampirica ščepa za pamena, istrgnu
ga iz Jelicinog zagrljaja i baci preko celo prostorije. On prolete kroz trule
daske napolje i leđima tresnu na zemlju. Odmah je osetio kako gubi svest, a
na oči mu pada tama. Nešto ga vuče u bezdan...
Gorolom je pohitao na prvi Vijorikin urlik, a stigao je u trenutku kada je
vampirica zgrabila Jelicu podigavši je sa zemlje. Devojka izbezumljeno vrišti
i batrga se, ali ne može da se oslobodi vampirskog čeličnog stiska. A
Vijorika stravično izobličila lice zinuvši preteći i pokazujući svoje oštre
očnjake kojima hoće da joj rastrgne vrat. Ona žudi za belim, svežim telom.
Da se napije vrele krvi... Ali stari zatočnik nije oklevao, zamahnuo je mačem
i silovito joj odsekao glavu, koja je poletela uvis praćena mlazom krvi. Telo
vampirice klonu, a Jelica od užasa izgubi svest i osta da leži kraj svoje mrtve
tetke.
Kada je Miloša hladnoća probudila, ležao je naslonjen na najbliže stablo.

Jelica mu je pocepanom tkaninom sa svog haljinčeta brisala lice od krvi.
Vilan je sedeo kraj njega.

„Jesi li ti dobro, Jelice?"‚ zabrinuto će on.
„Jesam, jesam... Al’ da ne beše tebe...”
„Šta se desilo sa Vijorikom?"‚ prekide je on.
„Goroje ju je... dotukao.”
Pred sobom je imao nestvaran prizor. U noćnom crnilu bleštala je u
plamenu vodenica, a sve je odlazilo u crni dim koji se dizao visoko u vazduh
iz kojeg su i dalje polako provejavale krupne pahulje... Vatra je obasjavala
razgaženi krvavi sneg na kome nije bilo nijednog leša. Do Miloša dopre vonj
paljenih bauka. Nešto dalje, iskopana rupa u zemlji i po naslaganim daskama
od vodenice leže mrtvi almogaveri, poređani jedan pored drugog sa svojim
oružjem na prsima. Među njima je video i Vukanovo telo. Srce mu prepuče, a
na oči mu navreše suze. Zaroni lice u svoje šake i gorko zajeca. Goroje, koji
je dotad slagao drva za lomaču almogavera priđe mu i čučnu kraj njega.
„Učinili smo sve što smo mogli, sinko... Bog nam je svedok.”
Miloš zacaklio očima i ne dolazi do reči.
„Šta smo drugo mogli, je li?"‚utešno on zbori. „Vidiš... koliko je dobrih
ljudi poginulo večeras... A sve zbog nas, da bi nam pomogli... Junački smo
se borili, više od toga nismo mogli, zabogam se.”
Miloš i dalje ćuti ophrvan bolom i tugom. Sva sreća i životna radost koju
je nakupio otkad je bio u Ugrinovom domu, činilo mu se, odlazila je sa ovim
dimom. Sada mu je bilo jasno kako je Jelica bila oteta. To je povampirena
Vijorika uradila. Suznih očiju bio je zagledan u plamteću vodenicu, koja se
urušavala i dizala oblak varnica. Nijg više čuo šta mu je Goroje govorio.
Pogledao bi ga bezizražajno, a onda bi se opet zagledao u plamen. Toliko
mrtvih, toliko nesreće, a sve samo zbog njega. Nešto se prelomilo u njemu.
Shvatio je da će ovakvih prizora biti još ostane li u Obilovu. Ne daj bože,
mogla je i Jelica da nastrada. Šta bi on onda uradio? Kako bi izašao Ugrinu i
Ružici na oči? Ako bi mu i Bog oprostio, on to sebi ne bi sigurno nikad.
Goroje sede kraj njega i zaćuta. Obojica sad gledaše kako Al-Mohad pali
lomaču sa almogaverima i seda na sneg nedaleko od nje. Miloš nije mogao
odvojiti pogled od tela njemu voljenog Vukana, koji je tolike godine bio uz
njega. Bio mu je sve: prijatelj, učitelj, zaštitnik... Kako će on nastaviti bez
njega? Bez njegovog saveta i mudrosti? Duša mu se ispuni gorčinom koja mu

se preli kroz oči i gorke suze mu još više potekoše.
Al-Mohad uzima svoju kutelju i štit, i počinje udarati o njega. Zatim

viknu:
„Almogaveri, radujte se! Vaša braća odlaze uzdignute glave pred

Kariosekusa, boga rata! Plodna Duila ih je začela, planinski Dercije ih je
iznedrio, a ja sam ih predvodio! Probudi se čeliku! Sveti Georgije!”

Jarki plamen obuhvati celu lomaču i crni dim se vinu u vazduh.
Nakon nekoliko minuta, Al-Mohad im priđe i reče:
„Moramo krenuti... Naš bog Uergo će doći po njihove duše, nije dobro da
nas ovde zatekne. Morao bi i nas da odnese.”
„Uergo ili ne, bolje da krenemo nazad... Obilovo je daleko” reče Goroje
ustajući.
„Ja se tamo ne vraćam” reče tiho Miloš, a Jelica pretrnu.
„Zašto, crni ti?” začudi se Goroje stojeći nad njim. „Moramo se tamo
vratiti... Nemamo kud... Red je da saopštimo Ugrinu i Ružici šta se desilo.”
„Idite vi... Ja... Ja ne mogu da se tamo vratim jer sa sobom nosim samo
nesreću i bol” opet će Miloš. „Toliko je nedužnih ljudi zbog mene nastradalo
ovih dana... A sad i Vukan, ovi hrabri almogaveri... Ja samo donosim smrt
svima oko sebe... Zato su me iz Skoplja odveli.”
„Nisi ti kriv ni za čiju smrt, sinko” opet čučnu Goroje. „To što se desilo,
desilo se... Bilo je van naše moći. Moralo je tako da bude! ”
„Znam... Sve ja to znam... Ali ja se tamo ne vraćam... Idite vi, odvedite
Jelicu roditeljima, a ja idem svojim putem” reče Miloš i polako ustade.
„Nemoj, Miloše!"‚ zavapi suzna Jelica. „Ne odlazi, Obilovo je tvoj
dom...”
„Kud ćeš u pola noći po ovoj planini?"‚ začudi se Goroje i uspravi se.
„U pravu je on"‚ umeša se Al-Mohad. „Ovo nije mesto da sam lutaš...
Hladno je, a nemaš kud da odeš.”
„Snaći ću se... Idite vi u Obilovo"‚ reče Miloš pa se okrenu Jelici.
„Mogla si da stradaš. To sebi ne bih nikad oprostio. Ovo...” pa pokaza
rukom na zgarište, lomaču i krvav sneg, „opet će se ponoviti... A to ne
želim.”
„Ne možemo te ostaviti samog, jesi li poludeo? Šta je sa tobom, Miloše?”
„Obećali smo Vukanu da ćemo ostati uz tebe” reče Al-Mohad.
„Šta?” pogleda ga Miloš. „Pa da i vi ovako završite?” i pokaza na

lomaču. „Svi oko mene stradaju, samo oni pametni me oteraju od sebe.”
„Niko te nije terao od sebe” reče mu Al-Mohad.
„Nije? Ako se ne varam, Obilovo mi je treći dom... Nigde se ne mogu

skrasiti‚" reče Miloš zagledan u zgarište vodenice koje je još uvek gorelo.
„Moje zmajsko poreklo je kletva... a ne nekakav... blagoslov!”

„Ne pričaj tako, to je prava svetinja...”
„Ma, hajde, Gorolome!‚" odmahnu mu rukom Miloš. „Kakva svetinja!
Ceo život idem po trnju... i gacam po lokvama krvi. Svi koje sam voleo su
umrli! Nastradali zbog mene! A sad još i vi hoćete da idete sa mnom!... Bolje
bež’te od mene i spasavajte se dok još možete!” I krenu dugačkim koracima
prema Ždralinu, koji je bio nedaleko vezan. Vilan ga je pratio u stopu.
„Ja imam samo Ždralina i Vilana na ovom svetu, a stalno se zanosim kako
imam... i porodicu!” Širi ruke v očaju dok korača.
Goroje mu pritrča i uhvati ga za ruku, okrenu ga naglo prema sebi. Prilazi
usplahireno i Jelica.
„Šta je sa tobom? Moraš poštovati sve one koji su se žrtvovali za tebe!
Nije to bilo uzalud! Ne možeš pljunuti na sve njih i reći da je njihova žrtva
bila... bez razloga! Pa, za samo ovih nekoliko dana što sam sa tobom, shvatio
sam da ti ne bi bio živ da nije bilo svih tih dobrih ljudi koji su živote
posvetili tebi! Otkud ja znam zašto sve ovo mora da se desi! Otkud znam
zašto sam baš morao Obilovo da izaberem na svom putu, a mogao sam bilo
gde da odem!... Na nama je da čvrsto koračamo našom putljagom, trnovitom i
krvavom, a tek na kraju te životne putešestvije, kada se osvrnemo, znaćemo
zašto je tako moralo biti!... A to je Vukan video na samrti!... Ako ti nećeš
nazad u Obilovo... onda nećemo ni mi! Idemo da lutamo ko slepci, pa šta
nam bude!”
Miloš i Goroje se zgledaše nekoliko trenutaka. Miloš zatim pogleda Al-
Mohada, koji je i dalje stajao kraj drveta.
„Neka Al-Mohad vrati Jelicu u Obilovo i neka dođe u Pazarište‚" reče
Miloš. „Čekaćemo ga tamo sutra, to nam je najbliže mesto.”
„Ne idi, preklinjem te” zakuka Jelica bacivši mu se u zagrljaj. „Ostani sa
nama, možda se ovo više neće desiti... Kako ću ja bez tebe, brate?”
„Ovako je bolje, Jelice” promuklo će Miloš, zapelo mu nešto u grlu.
„Uostalom, vratiću se ja... jednog dana kada sve ovo bude prošlo. Obećavam
ti... Poslušaj me, molim te, ispričaj Ugrinu i Ružici šta se desilo, kaži im da

se ne ljute na mene... Hajde, idi sad sa Al-Mohadom... Idi.”
Jelica oklevajući krenu sa Gorojem, ali ne skida pogled sa Miloša. Ko

zna kada će ga opet videti, i hoće li se ikad vratiti u Obilovo? Ipak, teška
srca shvata da je on u pravu. Ko god se bio okomio na njega i ko zna zbog
čega, opet će pokušati da mu dođe glave.

Goroje odvede Jelicu do Vukanovog konja i pošto joj pomože da uzjaše,
ona i Al-Mohad ubrzo nestadoše u mraku. Miloš ih isprati pogledom, pa sa
Gorojem krenu ka konjima.

„Jeste li spalili sve trokloke?” upita ga Miloš mirnim tonom.
„Jesmo, pronašli smo im očeta u okolini vodenice. I sve do jednog smo ih
spalili.”
„I onog vampira?”
Goroje oćuta. Miloš ga upitno pogleda.
„Bio je mrtav!” uzviknu Miloš. „Al-Mohad je ubio pticu, video sam kada
se vampir sručio mrtav! ”
„Jeste, jeste... ali dok smo mi izašli iz vodenice sa Jelicom... njegovo telo
je bilo nestalo... Ni traga od njega.”
„Kako to?” iznenadi se Miloš.
„Otkud znam? Možda se raspao, nestao, šta ja znam šta biva sa
vampirima kada se ubiju!”
„Da li se Vijorikino telo... tako raspalo i nestalo?‚" upita bojažljivo
Miloš.
Goroje je nekoliko trenutaka ćutao, pa kratko reče: „Nije, nju smo
spalili.”
Miloš se naježi na samu pomisao da je vampir živ. „Nadajmo se da si u
pravu, Gorolome‚" promrmlja Miloš. „Za naše dobro se nadam da si u
pravu.”

Glava šesnaesta
- Zima 1358.

„Tamnica je gora od sindžira,
A zla pamet gore od oboje,
A zla žena gore od sve troje.”

Aax! Proklet bio!” podvrisnu Itugen i ispusti knjigu koju je držala u ruci.
Užasnuto je gledala kako je Kubilganov ksoil sam od sebe prvo pukao
na pola, a onda počeo da se kruni i na njene oči da se raspada.

„Šta se desilo, majko?” priskoči joj Umaj.
Baba ne reče ništa nego samo pokaza rukom na ksoil, koji je stajao na
stolu. Komadići drveta su se krunili i pretvarali u prah.
„Šta sad to znači?” upita je Umaj začuđeno.
„Šta? Znači da su Kubilgana ubili! Eto šta!"‚ viknu baba i šakom udari o
sto.
„Kako je to moguće?”
„Ubili su mu jekila, njegovu galovranu! Nekako su saznali za njega!”
„Gledaj... Ksoil se skroz pretvorio u prah!”pokaza Umaj na gomilicu
prašine.
„Njegova duša je konačno slobodna... To je i želeo” reče Itugen.
„Doduše, ne na ovaj način... ali bar ne moram više da strahujem od njega.”
„Šteta... Očekivala sam više od njega” reče Umaj.
„Ha-ha!"‚ nasmeja se glasno Freja. „Slaba vajda od njega! Ne možeš ti da

se nosiš sa Mokoš! ”
Itugen se besno okrenu prema njoj i prostreli je pogledom. No, ona ju je i

dalje podrugljivo gledala. Freja je na sebi imala svoj pernati plašt Valhamr ili
Sokolan, pomoću kog je mogla da se pretvori u pticu i da leti. Bio je
napravljen od sokolovog perja i izvezen zlatonitima.

„Znaš li bar gde ga je pronašao? Gde se krije?” pita je Freja, smirujući
nepotrebnu napetost između njih.

„Ne znam...”
„Bio je nepouzdan, Itugen” odmerava je ona. Baba joj se gadila i nerado
joj je dolazila na noge, ali i to je bilo bolje nego da ova dolazi kod nje u
njeno kraljevstvo Folkvang. Šta bi drugi rekli kada bi je ovakvu videli!
Itugen besno uzviknu i šakom rasturi gomilu prašine u koju se ksoil
pretvorio.
„I šta sad?” upita Umaj. „Koga ćemo poslati da ga traži?”
Itugen oćuta, ali na njenom licu se videlo da kipti od besa. Stisla je usta,
namrštila veđe, a besno duva kroz nosne otvore.
„Bez brige” reče naposletku nehajno Freja. „Znala sam da će se ovako
desiti... Zato već neko vreme uhodim rašansku caricu ne bih li doznala gde se
to kopile krije.”
„Neće li te otkriti?"‚ iznenadi se Umaj.
„Umem ja da se... prerušim"‚ smeška se tajanstveno Freja.
„U šta? U mačku, kukavicu ili lastu?” lukavo će Itugen.
„Ah, vidim da znaš za moju moć seid, baba!” vidno se iznenadi lepa
Freja.
„Sve znam o tebi” smeška se ova. „I više nego što misliš! ”
„Samo ne guraj nos gde mu nije mesto‚" upozori je.
„Valjda vidiš da nemam nos! He-he!‚" smeška se baba. „A kako ona tvoja
svinja Hildisvin? Jašeš li je još?”
Freja ćuti i počinje da seva od srdžbe.
„Zna li tvoj Odur da je ta svinja zapravo tvoj ljubavnik Otar, koga na taj
način kriješ od očiju radoznalaca?”
No, i Itugen ubrzo shvati da je preterala u podsmevanju i da joj nije od
koristi da se oneprijatelji sa Frejom, pa ubrzo skrenu sa teme.
„A kada smo kod Odura” započe baba. „Šta je sa njim? Zašto se krije
kada je on pohlepio za onim kopljem?”

„Neće se vraćati na Crnu stenu‚" kratko će Freja.
„Pa zato šalje svoju ženu da obavlja posao za njega? Je li?” zlobno se
smeška Itugen. „Uplašio se Rašana jer je jedva živu glavu izvukao! ”
„Očekujem da ćemo uskoro saznati gde se krije kopile” reče Freja ne
obazirući se na njenu zajedljivost.
„A šta onda?‚" upita Umaj. „Ti ćeš se... obrušiti na njega?”
„Ne ja, već tevtonci’.’
„Tevtonci?” iznenadi se Itugen. „Ni oni se nisu dokazali. Od smrtnika i ne
možeš očekivati bolje. Čudo da se već nisu razbežali.”
„Ako ćemo tako.. ” zamišljeno će ova, „niko se nije dokazao. Ovi
tevtonci su mi verni do smrti... Obećala sam im da će ih moje valkire odvesti
u Folkvangar.”
„Znam, ti i Odin ih po pola delite, a on svoju polovinu vodi u Valhalu”
„Oni su mi večno zahvalni i odani.”
Umaj i Itugen ne rekoše ništa. Ćutke priznaše da je ona bila u pravu.
„Nama je potreban... neko ondašnji kao saveznik” reče Itugen.
„Koga ćeš naći?‚" začudi se Freja.
„Neko ko razmišlja kao oni, a cilj mu se poklapa sa našim.”
„Imamo već tevtonce.”
„Njih su već proglasili za neprijatelje, ne mogu slobodno da se kreću, već
samo krišom‚" reče Umaj.
„Potreban nam je neko ko teži nečemu sličnom kao mi.”
„Teško ćeš naći nekoga u zemlji zmajeva i vukova” odmahuje glavom
Freja.
„Ne zaboravite da je tamo Čvorište"‚ smeška se Itugen. „A ono uvek
privlači najgori soj.”

Glava sedamnaesta
- Proleće 1359.

„Glava za glavu, obraz ni za glavu”

Urano proleće, čim je trava ozelenela, veliki župan Altoman krenuo je u
lov na divlje svinje. Kao i njegov stric Ugrin, najviše je voleo lov na tu
divljač iako je znao koliko su te životinje lukave i opasne, pogotovo ako je
vepar ranjen. No, veliki župan je jedva dočekao prvo sunce i da drveće
procveta, pa je poveo svoga jedanaestogodišnjeg sina Nikolu i omanju
pratnju u planine u okolini njegovog Gacka. Iako se bližio šestoj deceniji
života, Altoman je bio jak čovek koga je zdravlje dobro služilo. Bio je
umeren u piću i jelu, ali i umereno pravičan prema svojim potčinjenim. Imao
je samo sina Nikolu, koga je držao kao malo vode na dlanu. Iako ga je kasno
dobio, sve vreme je posvećivao njegovom uzgoju i vaspitanju. Želeo je za
sobom da ostavi naslednika koji će biti dostojan njihovog prezimena.
Vojinovići su bili familija koja je oduvek bila verna kruni i uživala je veliko
poštovanje među starom raškom vlastelom. Uostalom, carstvu su služili
vojvoda Vojin, a ko se mogao pohvaliti većom slavom od njegovog brata, sad
pokojnog, kosingasa Miloša Vojnovića. A stari Altoman je držao do časti kao
malo ko od tadašnjih carskih velikana koji su se utrkivali ko će više da se
dodvori caru Urošu i ko će više teritorija sebi da prigrabi. Znao je Altoman
da u tome prednjači njegov brat Vojislav, sa kojim je dugo bio u zavadi nakon
smrti njihovog oca Vojina, koji ga je pred kraj života proglasio za svog

naslednika. Ali strasti su se stišale kada je Vojislav otišao na carski dvor.
Sada je bio desna ruka cara Uroša i čovek koji je vladao carstvom.

Mali Nikola je imao jedanaest godina i u mnogome je ličio na svog oca.
Verovao je u božju pravdu i carevu pravičnost, a oslanjao se na svoje znanje i
veštine. Iako mlad, bio je ratnički nadaren i njegov otac je u njemu video
velikog ratnika i gospodara. Bio je svestan da svetom kraljuju nasilje i
nepravda, i da se često mačem deli pravda. Otac mu je bio uzor i oponašao
ga je u svemu.

Zato je jedva dočekao da sa ocem krene u lov. Tada su bili najprisniji, a
otac se prema njemu ophodio kao prema ravnom sebi. Jahali su jedan kraj
drugog dok je pratnja od desetak dvorjana i vojnika bila daleko iza njih.

„Ostavismo planinu Vilenjak za sobom i još ne vide smo nijedno krdo
divljih svinja” rezignirano će Altoman. „Obično ih tamo ima najčešće... Ko
da ih je nešto uplašilo i rasteralo

„U pravu si, oče‚"potvrdi Nikola. „Sve je pusto... Kao da je nečija vojska
tuda protutnjala.”

„Misliš na one tragove koji su došli iz pravca Rujevca?‚" zamišljeno će
Altoman. „Veliki broj konja je onim putem protutnjao... Ko li je to bio?”

„Bilo ih je bar pedeset, cenim‚" važno će Nikola, a to izmami osmeh
njegovom ocu. Ponosio se njime.

„Možda ih je car poslao u Gacko ili tvoj stric Vojislav, pa smo se
mimoišli.”

„Primetio sam da su tragovi duboki‚" opet će Nikola. „Zasigurno su
oklopnici.”

„A je li?” smeška se Altoman. „Pa, neka čekaju u Gackom dok se ne
vratimo.”

Jahali su u tišini, upijajući prolećne mirise i boje. Šuma je vrvela od
života, iz krošnji je dopirala pesma nebrojenih ptica, a dole se čulo zujanje
pčela i mušica, dok su leptiri igrali na osunčanim delovima šume. Iz tog
milozvučja, nedaleko od njih, razgovetno začuše „kukanje” kukavice. Obojici
to privuče pažnju, ali ma koliko je pogledom tražili, pticu u tom gustom
zelenilu nisu mogli da vide.

„Mati kaže da pesma kukavice uvek najavljuje nečiju smrt” reče Nikola
zureći u nabujale krošnje.

„Tako priča narod” smeška se Altoman, previše je uživao da bi mu ta

pesma pokvarila zadovoljstvo. „Znaš li legendu o nastanku ptice kukavice,
sine?”

Nikola odmahnu glavom.
„Kažu da je jednom davno neki Vlah čuo kako devet sestara kukaju i žale
za svojim mrtvim bratom” reče Altoman pa i on se zagleda u krošnje tražeći
pticu koja se i dalje oglašavala. „Kukale i tražile od Boga da im daruje krila
kako bi mogle da polete, pronađu brata i da budu sa njim. E, onda im je Bog
uslišio molitve i pretvorio ih u ptice koje nikada nisu prestale da kukaju."
„Jes’ vala, zloslutna im je pesma” promrmlja Nikola.
„Ha-ha! To je samo još jedan glas u šumskom horu!” nasmeja se
Altoman.
Ubrzo izbiše na jedan proplanak sa koga je pucao bezdahan pogled.
Sunce ih namah preznoji, ali severni povetarac ix miluje po licu i hladi. Na
nebu nijednog oblačka, samo beskrajno plavetnilo podneblja. Altoman
duboko udahnu rezak planinski vazduh.
„Vidiš...‚" pa pokaza rukom ka istoku. „Tamo dole je Sutjeska, a preko
stara Peručica.”
„Nadam se da nećemo morati čak tamo da idemo zbog divljih svinja‚"
reče Nikola.
„To je stara šuma, tamo se ne ide bez preke potrebe... To jest, nikad!
‚"nasmeja se Altoman.
„Jesi li, oče, bio tamo nekad?”
„Hm, jesam... Bio sam nešto stariji od tebe... Jednom i nikad više.”
„Šta si tamo tražio?”
„Bio sam u lovu.”
„I? Jesi li ulovio nešto?”
„Umalo da ja budem ulovljen” smeška se tajanstveno Altoman.
„Što?” začudi se Nikola. „Nisi mi pričao.”
„Neke stvari je najbolje zaboraviti, sinko.”
„Šta si video?”
„Videh najlepše biće koje moje oči nikad neće zaboraviti‚" zagleda se
župan u pravcu Peručice.
„Vilu? Rusalku?” radoznalo će Nikola.
„Ne... Devanu” uzdahnu Altoman.
„Devanu? Ko je to?”

Altoman zaćuta na tren, pa okrenu konja u suprotnom pravcu.
„Boginju lova i šume” reče on ozbiljno. „Bar mislim da je to ona bila.”
„Kako znaš da je bila ona?”
„Neke stvari ti govori razum, a neke srce... A meni je srce šapnulo da je
to Devana.”
„Kako je izgledala?” razrogači oči mali Nikola.
„Kako?... Hm... Reči ne mogu opisati ono što oči videše” širi ruke u
beznađu Altoman. „Bila je... bila je... Ne znam, sine, kako da ti je opišem...
Kao... Kao kad sve najlepše u šumi spojiš u... u jednu ženu! ”
„Zašto si se onda uplašio?”
„He-he... Jer pored sebe je imala jednog vuka... Vuka kakvog nikad
nisam video! Velikog, strašnog... lepog!”
„Bila je sa vukom?” Nikola se ne može načuditi.
„Da.. ” zamisli se Altoman, pa mu pred očima taj prizor iz mladosti.
„Trčali su zajedno kroz šumu... Nečujno... Ona je skakala kao košuta, a on ju
je pratio u stopu... Kada su me ugledali, zastali su... Ja sam se ukočio od
straha... Ali ona i njen vuk su me samo milovidno pogledali... i nastavili
dalje.”
„Zašto to nisi nikome pričao?”
„Pa da mi se smeju, je li?” razvedri se Altoman. „Neke stvari se ne
pričaju nikome, sine. Čuvaš to za sebe... Ali... voleo bih da je vidim još
jednom pre nego što umrem!”
„Zašto, oče?”
„Da me podseti na to koliko je život lep‚" reče Altoman, pa kad vide da
ih pratnja sustiže, on potera konja kao da beži od njih. „Idemo na Volujak!
Pred nama je, a tamo sigurno ima divljih svinja!”
Nikola isprati pogledom oca. Bio je iznenađen. Nije očekivao da tako
nešto čuje od njega. Nije imao prilike da ga sluša kako priča o lepim
stvarima. Šta više, koliko god je razmišljao, nije mogao da se seti da je
njegov otac ikad za nešto rekao da je lepo.
Sa osunčanog prevoja uputiše se ka šumovitom vrhu Volujka i mestu
zvanom Koleno, gde je Altoman u nekoliko navrata ranije imao priliku da
lovi divlje svinje. Jahali su polako, nogu pred nogu, nisu žurili, trebalo im je
skoro dva sata tamo da stignu. Već ih je i pratnja sustigla, pa su jahali
zajedno.

Altoman se neskriveno obradova što opet vidi to lepo mesto gde iz šume
teče jedan potočić na kome se uvek umije njegovom hladnom vodom.
Sjahaše svi i posegnuše za svojim mešinama da ih napune. Stari župan kleknu
i velikim šakama zahvati ledenu vodu kojom se potok napaja snežnicom sa
vrha Volujka. Nikola gleda oca, pa i on uradi isto.

„Brrrr! ” stresa se Altoman umivši se ledenicom.
Na njištanje i rzanje konja, on podiže mokro lice i ugleda konjanike kako
izlaze iz obližnje šume. Neprimetno zadrhta kad vide da ih sve više izranja iz
zaklona i laganim kasom idu ka njima. Županova pratnja se uzvrpolji, a
vojnici, njih sedmorica, isukaše mačeve.
Čim Altoman primeti vrance pod oklopom, crne kao gar, a vitezove u
crnim oklopima, ne okrenuvši se sinu, reče mu:
„Uzjaši svog đogata i beži..
„Zašto, oče?”
„Ne pitaj nego me poslušaj... Ne osvrći se šta god da čuješ i jaši ka
Rosuljama, na zapad” reče Altoman, uspravi se i stavi ruku na balčak svoga
mača.
„Neću da te ostavim...” zavapi plačljivo Nikola.
„Čuješ li šta ti kažem, Nikola?” besno se okrenu ka njemu i već hvata
uzde svoga konja. „Beži i spasavaj se! ”
Hitro uskoči u svoje sedlo, a mač mu već u ruci. Za njim, uzjahaše i
vojnici, a posluga se razbeže. Nikola se vinu pa svog đogata, okrenu jako
uzde, ali ne podbode još svoga konja Dvoumi se šta da čini. Ne može tek
tako oca da napusti. Ne oseća nikakav strah, već bes.
„Beži, Nikola!... Za mnom ljudi, isprečimo im se!”
Župan i njegovi malobrojni konjanici poleteše u susret pedesetak crnih
đavola koji samouvereno i lagano jahaše. Nikola, videvši da je vrag odneo
šalu, podbode najzad svog konja i jurnu u drugom pravcu. Uto, i tevtonci
udariše u galop i jedna omanja grupa se odvoji od glavnine i krenu da
zaobilaze Altomana namerivši se na odbeglog Nikolu.
Pre nego što se dve nejednake grupe jahača sudariše, Tevtonci se raširiše
i jednim potezom opkoliše Altomana i njegovih sedam konjanika koji ne behu
ni u oklopima. Razmeniše samo nekoliko udaraca mačevima i dok je
Altoman trepnuo, njegova oružana pratnja je već ležala mrtva na travi. Bio je
opkoljen, samo sa mačem u ruci. Nisu navaljivali na njega. Stigao je samo da

se podigne u sedlu i da baci pogled za svojim sinom koji je jezdio ka šumi.
Teški oklopnici koji su ga jurili nisu mogli da ga stignu. Usput su posekli
dvojicu sluga koji su bezglavo trčali. On ipak odahnu.

Iza crnih kaciga sevali su pogledi puni mržnje. Iako se Altoman zalete na
njih, vitlajući i udarajući mačem, oni samo vešto izbegavaše njegove nalete
ili blokiraše njegove udarce. Stari župan odmah shvati da ga ne žele ubiti i on
se rezignirano primiri, ali i dalje čvrsto držaše mač. Neće dopustiti da mu iko
priđe, a da ne pokuša da ga saseče.

Jedan tevtonac se izdvoji i skide kacigu sa glave. Altoman prepozna
Palmana i zadrhta kao da mu je ljuta studen prožela telo. Ali na licu ne
pokaza strah iako je odmah znao razlog njihovog dolaska.

„Baci mač, starino” nehajno mu reče Palman. „Ne moraš danas umreti.”
„Ako ću da umrem, umreću sa mačem u ruci‚" reče kroz zube Altoman.
„I ako Bog da, povešću nekog od vas sa sobom... Da imam čijom glavom da
se dičim pred svojim precima.”
Palman se drsko i samouvereno osmehnu.
„Možeš samo umreti sam i u mukama... A možda i sa svojim sinom, kada
ga uhvatimo.”
„Tvoje tromonje ga nikad neće stići, Alamanu” podrugljivo ga Altoman
vređa nazivom kako je oduvek narod nazivao Nemce.
„Hoće, hoće... A dotle ćemo nas dvojica da ćaskamo, veliki župane‚"
mirno će Palman.
„Možda si ti ćaskalo, ali ja biram sa kim pričam.”
„Ne gledaj me gordo i ne budi osoran” upozori ga Palman. „Rekneš li mi
ono što me zanima, pustiću te živog... Ne kažeš li... e, onda možeš da umreš
brzo ili polako. Opet zavisi od tebe.”
„Nemam tebi šta da kažem!‚" uzviknu Altoman, podbode konja na
Palmana i zamahnu mačem.
Ali nije stigao ni da spusti mač na njega, jer mu se ispreči drugo sečivo.
Kijaran uskoči između i vešto mu izbi mač iz ruke. Zatim ga dohvati za desnu
nogu, izbaci je iz uzengija i Altomana iz sedla. Stari župan tresnu o zemlju
kraj jednog svog mrtvog vojnika. Ali ne predaje se, već hitro skoči, dohvati
mrtvačev mač i baci se opet na Palmana. Tevtonac potera svog oklopnog
vranca i olako ga odgurnu. To učiniše još dva jahača i Altoman na kraju pade
na zemlju ispustivši mač. Pokuša on opet da ga so domogne, ali jedan

oklopnik mu se ispreči.
Uto, nekolicina ih sjahaše i čvrsto uhvatiše župana. Jednooki Kijaran mu

priđe i gurnu mu bodež pod vrat.
„Jedna... ptičica nam je rekla da si ti odveo i sakrio ono kopile Miloša

Obilića” reče Palman nagnuvši se napred u sedlu. „Želim da znam gde si ga
sklonio.”

„Ako ste vi, tevtonci, časni vitezovi i ljudi od reči‚" započe Altoman,
„onda ćete shvatiti da vam ne mogu reći". Palman klimnu glavom i zagleda se
u starog župana. Znao je da neće ništa izvući iz njega. Altoman je bio starog
kova. Njemu je zakletva bila svetinja, a neukaljano ime važnije od života.

„Znam da si se zakleo, Altomane” reče Palman, „ali to te može koštati
života tvoga sina Nikole."

„He-he... Nikada ga nećete uhvatiti, trutušo.”
Uto, Altoman primeti kako se Palman diže u sedlu i gleda preko glava
svojih vitezova u pravcu u kome je njegov Nikola pobegao. On nije mogao ni
da se pomeri, držali su ga čvrsto i oštar bodež mu je bio pod grlom. Ali,
gledajući Palmana, mogao je razabrati šta se događalo. Trag nade na
Palmanovom licu zameni bes. Usta mu se spustiše, stisnuo je usne, a vilični
mišići su mu podrhtavali. Gnevno je duvao kroz nos. Tevtonci su se vraćali
iz potere praznih šaka. Altomanu pade kamen sa srca.
„Rekoh vam, Alamani, nećete uhvatiti moga sina... Niti Miloša Obilića.”
Palman se opet nagnu napred u sedlu, bio je smrtno ozbiljan. Nije bio
čovek koji bi gubio vreme.
„Pitaću te još jednom, veliki župane, gde si sklonio Miloša Obilića?”
„Neću ti reći.”
„Onda ćeš ipak danas da umreš, starino.”
„Ako je to Božja volja, ko sam ja da joj se usprotivim?” reče Altoman
slegnuvši ramenima. „Ali, ako si častan čovek, podari mi vitešku smrt.”
Palman se zagleda u njega. Poznavao je Altomana dugo godina. Neretko
su se borili rame uz rame za života cara Dušana. I ti prošli prizori mu
proleteše pred očima. Da, bio je častan čovek.
„Zbog starih vremena, Altomane” smekša mu tvrd izraz na licu, pa dade
znak glavom svom bratu Kijaranu.
Tevtonci koji držaše župana udaljiše se, a Altoman sam kleknu na travu i
pognu glavu. Kijaran isuče svoj mač i stade iza njegovih leđa. Obuhvati

balčak obema rukama i podiže mač iznad županove glave da mu zarije mač u
koren vrata, kroz prve kičmene pršljenove i duboko do srca.

Altoman se pognute glave zagleda u mladu, prolećnu travu. Dodirnu je
rukom. Priseti se osećaja dodira Nikoline kose, a njegov lepi lik mu zatitra
pred očima pre no što nesta u mraku. Krv pljusnu po travi, a stari župan osta
mrtav na kolenima.

Glava osamnaesta
- Proleće 1359.

„Bolje je na mekinjama dobiti,
nego na zlatu štetovati”

Nedaleko od epirske prestonice Arta, na obalama reke Arahtos, koja se
nešto nizvodnije uliva u more, dva velika, bela šatora odudaraše od
zelene okoline. Šatori su podignuti jedan naspram drugog, a korito reke ih
razdvaja. Plitak gaz na tom mestu omogućava nesmetan prelazak, pa ga
lokalno stanovništvo često koristi i tuda prolazi dobro utaban zemljani drum.
Sada je zatvoren i sa obe strane reke stoji jaka straža. Već dva dana vode se
iscrpljujući pregovori između Simeuna, Dušanovog polubrata, i Nićifora
Orsinija. Pregovori su počeli žustro i međusobnim optuživanjem. Simeun je
optuživao Nićifora što je zauzeo Tesaliju i južni Epir, a njega proterao u
Kostur, Nićifor je Simeuna krivio što stalno kuje zavere protiv njega. Isprva
je izgledalo da je još jedan rat na pomolu, ali već u predvečerje tog prvog
dana, što zbog popijenog vina, što zbog sličnosti njih dvojice koje su došle do
izražaja, strasti se brzo stišaše, pa su se prvog dana razišli rukujući i spremni
na obostrani kompromis.

Tog drugog dana dođe do još većeg zaokreta u njihovim pregovora u
kojima su obojica jedan drugom priznali da su grešili i da se zbog toga kaju.

„Ne znam šta ti je trebalo, Nićifore” započe Simeun vrteći prazan pehar
vina u ruci, „da se petljaš sa Rogoznom... Ko je još lud da njoj veruje?”