Aleksandar Tesic - Koplje svetog Georgija

Medan sa stočića uzima i razvija zeleni plašt, prilazi Milošu s leđa i
srebrnom kopčom mu ga zakači oko vrata.

„Ovaj viteški plašt ti je u zavet ostavio stari Vukan” reče Vukas. „Poslao
ga je po glasniku sa pismom. U njemu veli: ,Kako je Božja volja bila da za
sobom ne ostavim sina i naslednika, već da život posvetim Redu i Njegovoj
volji, moja je poslednja želja da svoj plašt i prsten ostavim Milošu Obiliću’...
Brate Medane, daj Milošu Obiliću viteški prsten.”

Medan zatim sa stola uzima srebrni prsten, na kome je ugraviran zmaj
raširenih krila i daje mu ga u ruku. Miloš ga na tren stisnu u šaci dok mu je
pred očima mio Vukanov lik. Zatim ga stavi na palac desne ruke.

„Pomolimo se svetom Georgiju"‚ reče Vukas, isuka svoj mač, kleknu i
zabode ga u zemlju. Tako uradiše i ostali, pa gledajući u krsnicu, kao u krst,
on nastavi:

„Georgije mučeniče,
Georgije pobedniče,
o, smiluj se Sveče nama,
zaštiti nas molitvama
pred prestolom Hrista Boga,
našeg Spasa svemoćnoga,
da se muke ne strašimo,
da trpljenjem pobedimo!
Bogu našemu, Trojici jednobitnoj i nerazdeljnoj,
Ocu i Sinu i Svetome Duhu neka je slava navek.
Muke strašne izbegao nije,
divni Velikomučenik Sveti Georgije.
Sve zemaljsko on prezre i odreče,
da Carstvo Nebesko večno steče.
Videlo je u tami što nam svima sija,
slava divnog Velikomučenika Georgija.
Duša naša smerno blagodari,
zastupnika takvog što nam Bog podari.
Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži,
ime Svetoga ljubav i veru osnaži.
Zato se Tebi u muci molimo

i Tvoje pomoći vapijući prosimo.
Usliši i sada molbe naše nevoljne,
molitve primi skromne, dragovoljne.
Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi,
ne ostavi nas u nevolji i bedi.
Čuj glas napaćenog našeg roda,
seti se srpskoga naroda.
Da nam dušman više ne preti,
pomozi nam Georgije sveti.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,
Amin.”

„Amin"‚ kao jedan svi odgovoriše.
Vukas se pridiže, a za njim i ostali, sem Miloša, pa dodade:
„Viteže Miloše Obiliću, rabe Božji, ljubavlju na ljubav idi, ali krvlju krv
srpsku brani... Ustani, viteže.”
Miloš ustade i Vukas raširi ruke da pozdrav primi, pa jedan drugoga u
ramena se poljubiše. Tako postupiše i ostali vitezovi čestitajući mu na
viteškoj tituli. Svi Moraine da se uvere u Miloševo ozareno lice pod svetlom
vatre iz mangala. Oči mu zasijaše kao da su se u njih spustile noćne zvezde.
Od uzbuđenja nije mogao da kontroliše svog glas, samo je klimao glavom i
osmehivao se. Telo mu je podrhtavalo kao plamičak sveće.
„Uđi sad u kapelu, viteže Miloše” reče mu Vukas.
Miloš opet samo klimnu glavom i zakorači pod zlatoblistave freske.
Stade pred kip svetoga Georgija. Ostali su napolju i proviruju unutra. Svetlo
sveća bacalo je nemirne senke na zidove. Da li od uzbuđenja ili nečeg
drugog, ali Milošu se činiše kao da se pomeraju, da se glave svetaca okreću i
gledaju ga. Njihov pogled nije mogao izdržati, pa se upilji u igumana.
Nakon što je Miloš dobio pričest, iguman Gavril mu priđe noseći u
rukama jednu staru crvenkastu drvenu kutiju. U njoj je krst sa česticama
svetoga jerusalimskog krsta, koga je Stefan Nemanja predao svom nasledniku
Stefanu Prvovenčanom da ga čuva od svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja.
On mu ga ponudi, a Miloš ga celiva. Iguman Gavril započe liturgiju pesmom
Jovana III Sholastika, koji je postao patrijarh 565. godine:

„Spasonosno Krsno Drevo, krvlju obliveno,
Dugo beše ko u grobu tamom pokriveno!
Junak s tebe do tri dana u tmi stanovaše,
A ti trista godin dana pod zemljom ležaše.
Gospod usta kad praoce oslobodi ada,
I ti usta kad za crkvu sloboda zavlada.
Potom Gospod još na zemlji zadrža se malo,
I ti još si neko vreme vernima sijalo,
Dokle dobro ne pomože veru utvrditi,
Dokle svako ne nauči krstom se krstiti,
Dok kršteni ne poznaše silu krsta svešću -
Tim si i ti završio službu svoju s češću.
No tisuća još vremena da dođe i mine.
Slika tvoja, sila tvoja, neće da ugine.
Pred Časnim se Krstom verni Hristu Bogu mole,
Časnim Krstom leče muke, leče svake bole ”

Zatim Milošu opet ponudi da celiva sveti krst, što ovaj učini triput
prekrstivši se.

Iguman Gavril odloži kutiju sa svetim krstom, uze kadionicu i zapoja.
Zamirisa još jače tamjan i izmirna dok mu zvecka srebrna kadionica milim
zvukom, a pred kipom svetog Georgija i Miloša Obilića diže se veliki, modar
i mirisav oblak.

„Bože veliki i večni, Care Carstvujućih i gospode Gospodstvujućih. Koji
živiš na nebesima, božanstvenim ukrasom, stvorio si zemaljsko žiteljstvo po
obliku nebeskog nakita i položio si u njemu načelstvo vlasti po slici
angelskih sila. Cara si zemaljskog postavio, koji će ovo drugo načelo vlasti
na zemlji da ostvari; drug druga da poštuje i boji se, uzajamno da se pomažu i
utvržuju. Ti vladiko sviju, slugu svog Miloša Obilića si između sviju izabrao
i blagovoleo u dostojanstvo obući. Obuci ga s višom tvojom silom i
krepošću; sačuvaj ga pod okriljem krila tvojih i nek snagom mišica zmajskih
ubije aždera kao što je Tvoj rab Georgije ubio aždahu! ”

Iguman Gavril zatim se okrenu ka Milošu i dalje kadeći, i reče mu:
„Uzmi koplje Svetoga Georgija Pobedonosca!”
Miloš se pridiže i pomalo bojažljivo priđe kipu sveca. Gledao je u

njegove skamenjene oči, osećajući njihov pogled na sebi. Kolena su mu
klecala, ali čvrstom rukom dohvati glatko drveno koplje i na časak zastade.
Hoće li mu se dati? Hoće li ga kao njegov izabranik izvući iz čeličnog stiska
kamenog kipa ili...? On ga povuče nagore i ono skliznu skoro nečujno.
Momku udari neka vrućina u lice dok je koplje Pobedonosca izvlačio iz ruke
kamenog kipa. Uto, odnekud fijuknu jak vazduh, uskovitla se dim tamjana u
kapeli i zatitraše plamičci sveća. Jednovremeno se ugasiše kao od nekog
jakog daha. Kapela utonu u mrkli mrak i muk.

Svi se ukipiše i unezvereno gledaju oko sebe kao da će se na njih sručiti
Božji gnev i kazna. Prenuše se kad se iz daleka začu glas Goroja Goroloma:

„Magla se razilazi!... Tevtonci dolaze!”
Istorija se ponavljala.
Kad Miloš pohita napolje, ugleda kako ostali vitezovi pritrčavaju Goroju,
koji stoji na ivici stene, iznad staze kojom su došli. A tamo, svi ćutke gledaju
u njeno podnožje.
Doista, magla se razilazila kao istim dahom koji je ugasio sveće u kapeli.
Kroz nju se nazirala duga kolona jahača sa bakljama kako u tišini pristiže.
Samo se čuje kopitanje i zvečanje oklopa. Još uvek se jasno ne razaznaju, ali
ima ih više od dve stotine. Vidi se kako sjahivaju.
„Ako krenu pešice uzbrdo, moći ćemo ovde da ih zaustavimo"‚ reče
Vukas žmirkavo gledajući kroz maglu.
No, ubrzo se pokaza da su neki učili na svojim greškama. Na čelo duge
kolone stadoše desetak oklopnih konjanika i povedoše je uzbrdo.
„Možda ipak možemo ovde da ih zaustavimo” reče Miloš.
„Ne, ne.. ” odmahuje glavom nezadovoljno Vukas. „Niko ne može da
zaustavi nalet oklopnika, pregaziće nas.”
„Onda nam samo preostaje da zauzmemo položaj kod kapele” dodaje
Goroje dok zateže remenje na verižnjači.
„Oni ne smeju opoganiti našu svetinju i domoći se koplja” reče iza njih
stari iguman i krenu ka kapeli.
„Miloš Obilić i Goroje će stati pred kapelu” reče Vukas, i on krenu za
igumanom. „Nas dvanaestorica podelićemo se u dve grupe. Propustićemo
rope oklopnike, a onda ih zaskočiti sa dve strane. Ja i moji sinovi ćemo
potom odmah zatvoriti prilaz i zaustaviti glavninu tevtonaca. Vi ćete nam se
pridružiti čim posečete oklopnike!”

„Teško je oklopnog konja zaustaviti.. ” započe Goroje.
„Oni će se svom snagom stuštiti ne bi li probili prolaz ostalima‚" reče
Vukas. „Ali jednom kada izbiju ovde, neće imati prostora da se razjure.
Konjanik koji stoji laka je meta pešacima! ”
„Nek nam je Bog u pomoći” promrmlja Goroje.
„Daće Gospod da satremo tuđince! ” Vukas isuka svoj mač, podiže ga u
vazduh i povika: „Za mnom, vitezovi! Za krst časni i slavnu smrt! ”
„Za krst časni i slavnu smrt! ” povikaše oni krenuvši za njim.
Požuriše da obuku oklope, jedan drugom u tišini zatežu remenje, dodaju
kacige, velike štitove. Čvrstog duha i jaka srca gledaju jedni druge u oči i
hrabre se. Kleknuše, zatim, sa isukanim mačevima pred igumana na ulazu u
kapelu da ih ovaj pričesti pred boj. A on progovori milodušno upućujući im
očinske reči:
„Deco moja, nanovo se tuđin okomio na nas i naše svetinje. U njihove
pogane ruke ne smeju pasti ni čestice časnog krsta jerusalimskog, niti koplje
svetog Georgija, niti smeju preći prag našeg hrama.”
Iguman zatim zapoja kadeći ih tamjanom:

„Ko priziva ime Božje s dubokom smernošću
Taj u borbi štićen biva Božijom milošću.
Đorđe sveti i pobedonosni
I sad hodi sa kopljem krstatim,
Pravdu brani, nepravdu kažnjava.
Ko ga viče s verom i plakanjem,
Ko ga moli s duševnim kajanjem,
Đorđe sveti u pomoć mu leti.
Ko umire Hrista radi, blagoslov je s njime,
Ko goneći Hrista umre - prokletstvo je s time.
Ja rane Gospoda na svom telu nosim
I samo se Krstom Gospodnjim ponosim!
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,
Amin.”

„Amin‚" kao jedan svi odgovoriše i pridigoše se.
„Zapovedaj, čelniče‚" reče jedan od vitezova.

„Rekao sam: Miloš i Goroje na pragu kapele” povika Vukas, „mi ostali, u
dve grupe, levo i desno! Propuštamo oklopnike i zatvaramo prolaz! ” zatim sa
bratijom krenu ka stazi odakle su očekivali tevtonce. „Braćo, leđa uz leđa,
rame uz rame! Hrabro i silovito! Sveti Georgije je uz nas! Koplje je uz nas!
Preci nas gledaju, ne osramotimo se pred njima!”

Mrklina okovala Crnu stenu. Vatra iz mangala osvetljava samo Miloša i
Goroja. Visoko iznad njih, rasprostro se tepih od bezbroj zvezda i svemirskih
maglina. Kao bezbroj očiju koje prate sudbinu Čuvara koplja svetog
Georgija. Najednom odjeknu sitan glas crkvenog zvona i prelomi tišinu
svojom oštrinom. Ječi zvonjava Crnom stenom, čini se dopire do sve četiri
strane sveta.

„Zašto li iguman zvoni?” upita se glasno Goroje osvrnuvši se i gleda
Gavrila kako povlači uže.

„Ko će ga znati‚" slegnu Miloš ramenima zagledan ispred sebe u mrak.
„Možda poziva Božje anđele... Znaš da je onomad arhanđel Gavrilo pritekao
u pomoć onoj trojici čuvara.”

„Kamo lepe sreće da bude tako” reče Goroje, pa kad iguman presta sa
zvonjavom, on se okrenu nazad i steže dršku mača. „Ali, nešto mi govori da
smo prepušteni sami sebi.”

Od oštre hladnoće papa iz ustiju izbija, a od plamena ratobornosti koji
bukti u ljudima znoj ih probija. Miloš stoji sa Drakonom u desnoj ruci, a u
levoj drži koplje Pobedonosca. Kraj njega zatočnik Gorolom sa mačem i
svojim štitom ukrašenim orlovim perjem. Disanje mu ubrzano, mišiće na licu
stiska. Glasno dunu kroz nos pa opet reče Milošu upiljen u mrak ispred sebe.

„Konačno će Gorolomu na megdan izaći sila ravna njemu.”
„Mnogo ih je i za takvog megdandžiju kao što je Gorolom‚" smeška se
Miloš.
„Junačka slava se ne stiče bojem protiv baba i ubogih, sinko‚" reče on, pa
kao da se seti nečeg, pogleda u zvezdano nebo i reče zamišljeno: „Naopako,
kud mi sad moj ćaća pade na pamet?”
„Zato što te odozgo gleda, Gorolome‚" tiho će Miloš. „Ponosi se tobom.”
„Ah! ”proguta knedlu Goroje, a Milošu se učini pod svetlom vatre da mu
oči zacakliše. „Poginuo je kod Velbužda pod kraljem Stefanom, bio sam
momčić.”
„Nisi mi nikad pričao” reče Miloš.

„Dugo nisam mislio na njega.”
Sve se glasnije čuju oklopnici i rzanje njihovih konja. Zveket oružja i
oklopa im se bliži. U mraku ispred sebe ne vide ništa. Čak ni bratiju koja u
njemu vreba napadače. Miloš jasno ču Ždralina kako rže vezan pozadi. I
ostali konji se uzvrpoljiše, osećaju boj koji se bliži. Miloš pomisli kako mu
Vilan sad nedostaje da bude uz njega...
Najednom, kao iz zemlje, izbiše strašni crni konjanici sa mačevima i
bakljama u rukama. Konji ržu i duvaju oblake pape iz nozdrva. Crni vranci i
njihovi jahači pod crnim oklopima sa urezane tri glave jedne ispod druge
jurnuše napred ka osvetljenoj kapeli ispred koje čvrsto stoje dva viteza. No,
lukavi su Tevtonci pa razbacaše svoje baklje uokolo da osvetle ostale
branioce koji su se krili u mraku. Treperavo svetlo otkri da ovi već kidišu na
neprijatelja.
Prolomi se ratničko poklikivanje i sudar metala. Sevnuše u noći varnice
sa mačeva. Kroz metež jedan oklopnik se probi vitlajući mačem levo i desno,
odbijajući nasrtaje branioca. Zalete se ka dva viteza pred kapelom, ali naglo
zaustavi svog konja. Miloš prepozna pod crnom kacigom Palmana. Lice mu
iskrivljeno gnevnom grimasom, zakrvavio očima iz kojih izbija mržnja.
Miloš iskorači napred i obema rukama čvrsto uhvati koplje dok drži i
mač. Uto, još jedan oklopnik izroni iz mraka, prolete kraj Palmana i ustremi
se na Goroja. Goroje podiže mač i spremno dočeka Kijaranov snažan udarac
iz zaleta. Sevnuše varnice. Kijaran projuri kraj Goroja, ali vešto okrete konja
i opet ga napade...
Palman potera svog teško oklopljenog konja pravo na Miloša ne bi li ga
oborio, ali momak hitro skoči u stranu i kopljem mu odbi udarac mačem.
Tevtonac i dalje nasrće na njega, smera da ga odvoji od ulaza kapele i tako
ima više prostora da manevriše u sedlu. Momak podmeće dugo koplje, ali
ono se odbija o oklop konja. Palman vešto navodi spreda životinju i ne da mu
da zađe sa boka. Videvši da će ga konj pregaziti, Miloš nema kud nego da se
sve više povlači i udaljava od kapele. Oklopnik neprekidno nasrće na njega i
gura ga. A onda, Palman podbode svoga konja i ovaj jurnu napred. Miloš
skoči u stranu i jedva izbeže da ga ne pregazi. Na otvorenom, Palman
osokoljen, potera opet svog konja na Miloša i zamahnu mačem na njega u
prolazu. Momak mu iznova odbi kopljem udarac. Ovaj ponovi napad, ali
Miloš se sagnu, tevtončev mač mu fijuknu iznad glave, a momak gurnu koplje

konju među noge. Životinja se saplete, zanjišta i pade. Jahač mu prelete
preko glave i sa treskom udari o tlo...

U međuvremenu, Vukas i njegovi sinovi jedva uspevaju da zaustave
nadiranje neprijateljskih pešaka. Ipak, nekolicina se u prvom naletu probila i
sad ih je napadala sa leđa dok su ovi blokirali prilaz ostalima. Ostali su se
jedva nosili sa oklopnicima koji su iz sedla još uvek opasno vitlali
mačevima. Dreka, vriska ljudi i konja prolomiše se Crnom stenom.

Jedan pogled na bojište Milošu bi dovoljan da shvati bezizlaznost njihove
situacije. On i Goroje behu zaokupljeni najjačim protivnicima i ne mogu
ostalima da priskoče u pomoć. Goroje se bori ne samo sa Kijaranom na
konju, već i sa još dva tevtonca. I on vešto izbegava udarce Kijarana sa konja
dok žestoko napada drugu dvojicu. Ali to su sve kratki napadi. Kijaran ga
kao osica obleće i često ga po oklopu ili štitu potkači...

Poklici, zveket oklopa i mačeva, njištanje konja odjekuju do nebesa. Krv
opet pljusnu na istom mestu gde su se pre skoro dve stotine godina sukobila
tri čuvara koplja svetog Georgija sa stotinu tevtonaca. I ovi srpski vitezovi
kidišu na napadače, lome im oklope, bezmilosno ih seku i probadaju. Moraju
što pre da pobiju one koji su se u prvom naletu probili da bi pomogli Vukasu
i njegovim sinovima da spreče glavninu tevtonaca da izbiju na vrh Crne
stene. A njih trojica postojano drže položaj i odbijaju njihove nasrtaje. Krv se
proli na strmoj stazi i kamen prokliza. Tevtonci nemaju čvrst oslonac i lako
padaju posečeni. Smetaju onima koji nadiru napred. Ovi svoje mrtve guraju
niz liticu u ponor. Učini se da su potpuno zaustavili njihove napade...

Miloš zabode koplje Pobedonosca u zemlju i sa spremnim mačem jurnu
na Palmana, koji se borio da ustane sa zemlje. Oklopljeni konj mu povređen
leži i samo mlati nogama. Tevtonac se pridignu u zadnjem trenutku da dočeka
silovit Milošev udarac. Umalo mu mač ispade iz ruke. On odmah podmetnu
štit kako bi stigao da se sabere i čvrsto osloni na noge. Miloš Drakonom
udara po štitu, varnice pršte, a metal se od siline krivi i škripi. Palman je
zatečen Miloševom snagom iako se za sve ove godine naslušao priča o
njemu. Sebi je govorio da su preuveličane i nerealne. A sad je jedva držao
štit, po kome je ovaj strmoglavo tukao. Kada je tevtonac čvrsto stao na noge,
umah bi preneražen, štit mu se rascepa na pola i pred sobom ugleda
zakrvavljene Miloševe oči. Tevtonac odbaci ostatak štita i besno navali na
njega, vitlajući snažno mačem sa obe ruke. Momak nema kud nego da se

brani i povlači. Kako se dva mača udaraju ili stružu, tako iskre pršte sa
užarenog čelika. Iz okreta, Palman zada strahovit udarac i skoro izbi Milošu
mač iz ruke. Drugim brzovitim zamahom udari momka posred grudi i obori
ga od siline na zemlju. Ali Drakonver izdrža pod oštricom zaškripavši jezivo.
Palman u čudu zastade ubeđen da će mu takav udarac rascepiti verižnjaču,
ali zlatorujni oklop od zmajotresine zlokobno se presijava od vatre mangala.

Palman nesvesno ustuknu od iznenađenja, a Miloš hitro skoči na noge i
baci se na tevtonca. Razmeniše snažne udarce pri čemu se nijedan nije
povukao ni korak unazad. Obojica su rešeni da do kraja izdrže...

U kapeli iguman Gavril kleči pred kutijom sa svetim krstom i moli se
Gospodu dok mu u ušima odzvanja borba koja se vodi nekoliko metara od
njega. Moli se Gavril da Bog podari snagu časnim vitezovima da odbrane
ovu svetinju.

Goroje poseče dvojicu tevtonaca koji su ga napadali i pokuša da svuče
Kijarana sa konja. No, ovaj je vešt u sedlu, odguruje ga konjem i svojim
mačem mu zadaje opasne udarce. Zatočnik mu podmeće svoj štit i mačem ga
udara po oklopu. Čini se da ga potkačio po potkolenici jer se krv pojavi na
oštrici. Navali Goroje još silovitije, ali krajičkom oka ugleda drugog
oklopnika kako se zaleteo na njega. Ne stiže da se skloni, već samo se
okrenu i podmetnu svoj štit. Konj ga udari i odbaci unazad. Goroje pade na
leđa držeći još uvek mač i štit. Isti oklopnik sad potera svog vranca pravo na
njega, da ga izgazi kopitama, ali vitez podmetnu štit. Konj kopita po njemu, a
Kijaran krenu da ga napadne sa druge strane. Vidi zatočnik da se neće moći
odbraniti od dva konja, pa zamahnu mačem i prvom konju odseče prednju
nogu. Ovaj bolno zanjišta i sruči se u stranu. Jahač osta u sedlu i životinja
mu prignječi telom levu nogu. Goroje mu priskoči i jednim strahovitim
udarcem ga obezglavi. Imao je dovoljno vremena samo da podigne štit i da se
zaštiti od Kijaranovog napada mačem, ali ga njegov konj odgurnu snažno i
vitez opet pade na zemlju. Pritrčava mu jedan tevtonac, pokliknu i zamahnu
mačem iznad glave. Goroje, ne razmišljajući, zavitla mačem i odseče mu
nogu iznad potkolenice, na spoju dva oklopa. Ovaj pade na kolena kraj njega
sa bolnom grimasom na licu. Goroje mu zabi mač u vrat...

Palman se povlači pred neprekidnim Miloševim naletima. Mišica ga boli
od snažnih udaraca Drakona, snaga mu posustaje. U jednom trenutku spazi
koplje svetog Georgija zabodeno u zemlju nedaleko od njega. Potrča da ga

uzme, Miloš jurnu za njim. Tevtonac ga zgrabi levom rukom, i krenu da ga
iščupa iz zemlje, ali momak sruči strahovit udarac i odseče mu ruku u laktu.
Krv pljusnu. Ruka pade pored koplja. Palman zaurla od bola, ali smože snage
da podigne mač i da zaustavi Milošev udarac na njega. Nakon drugog udarca,
Palmanu puče mač na pola. Ovaj zabezeknuto osta zagledan u njega, ali
Miloš mu još jednim jakim udarcem izbi ostatak iz ruke. Obojica zadihani i
nakrvavi gledaju jedan u drugog.

„Umri, verolomniče!” viknu Miloš i silovito zamahnu mačem.
Palmanova glava polete uvis, krv zapljusnu Miloša po licu. Momak
zabaci glavu i pobednički povika koliko ga grlo nosi. Obuze ga neobjašnjivo
osećanje pobede, prezira, ispunjene osvete. Udari mu krv u glavu, telo mu
kao napeta struna na luku.
Uto, Kijaran videvši obezglavljenog brata, besno zaurla i podbode konja
na Miloša. Ostavi Goroja i zalete se vitlajući mačem. Silovitim napadom iz
zaleta, Tevtonac sečivom odbi Drakon i vrhom potkači Miloša po vratu.
Umalo mu preseče vratnu žilu. Krv poteče niz Drakonver. Pritrčava mu
Goroje jer se Kijaran spremao da ga opet napadne. Miloš se levom rukom
drži za ranu, a mačem se oslanja na zemlju. Zatočnik staje ispred momka
spremnog mača i čeka tevtončev napad.
Kijaran baci pogled po bojištu i vidi da su tevtonci desetkovani. Ostala
su samo još dvojica oklopnika i pet-šest pešaka. Glavnini je prolaz i dalje
blokiran. Svi će skončati jer čuvari saleću preostale napadače i nemilosrdno
ih seku i probadaju...
U međuvremenu na stazi, tevtonci više ne bacaju svoje mrtve u stranu,
već se dosetiše da gaze preko njih kako se više ne bi klizali. Sad nagrnuše
jače no ikad i uspeše da odgurnu Vukasa i njegove sinove nekoliko koraka
unazad. Čuvari podmeću svoje štitove, a mačevima neumoljivo seku i lome
sve što im se prepreči. Krv pršti, vriska je pomešana sa pokličima. Guranje
postaje nesnosno, sve je manje prostora da se mačem zamahne. Njima
priskočiše Pavle i Mihailo, dva brata sa Rudnika. Toliko su ličili da su bili
kao blizanci iako je Pavle bio dve godine stariji. Behu vrlo pobožni i
posvećeni čuvari, a kao od stene odvaljeni. Dva diva sa dobrodušnim licima
i milodušnim osmesima. Oni malo razrediše guste napadačke redove. Od
njihovih udaraca pucaju oklopi, ruke padaju odsečene. Ali, čak i sa njima
pretilo je da odbrana popusti i da tevtonci preplave zaravan.

To je Kijaran odmah spazio, pa doviknu ostaloj dvojici oklopnika da
zajedno jurnu na Vukasa dok su preostali čuvari još zauzeti u borbi. Tako i
učiniše. U punom zaletu na konjima zabiše se s leđa u petoricu čuvara. Teški
oklopni konji oboriše ne samo njih već i tevtonce koji su im se našli na putu.
Životinje jedva ostaše na nogama jer gaziše preko živih i mrtvih. Ali prolaz je
sad bio probijen i tevtonci uz poklike nasrnuše napred. Svi čuvari jurnuše da
ih zaustave...

„Jesi li dobro, sinko?‚" upita Goroje Miloša gledajući u svoje razbijene
redove.

„Jesam, Goroje.. ” reče Miloš spustivši krvavu ruku sa rane. „Mogu da
se borim... Hitajmo da ih zaustavimo ili smo gotovi! ”

Miloš potrča sa mačem u ruci i zalete se među tevtonce. Jednom odmah
odseče ruku u laktu, drugom zabode oštricu među plećke. Stvori se strašan
metež gde se u polumraku nije videlo ko koga i gde udara. Čuvari čvrsto
držaše položaj i na tren zaustaviše nadiranje napadača. Kijaran sedi u sedlu u
pozadini i bodri svoje ljude.

Goroje uzjaha jednog tevtonskog oklopljenog vranca kome je jahač bio
ubijen i na konju se zaleti među napadače. Ovi popadaše u stranu, a na druge
se sruči veliki Gorojev mač. Masa crnih germanskih vitezova ga opkoli sa
svih strana. Neki napadaju njega, drugi bi da ubiju konja pod njim.

„Gorolome, lomi!” dovikuje mu Miloš bodreći ga kao na megdanu, pa
navali i on među tevtonce ne bi li se probio do Goroja i pomogao mu.

Ne beše nijednog među čuvarima koji nije bio izranjavan i nakrvav, ali
niko u žaru borbe nije osećao bol ili nemoć. Oklopi im polomljeni ili vise sa
tela, nekima su štitovi toliko ulubljeni da više ne liče ni na šta. Prvi pade
izboden Teodor, rodom iz Tolisavca kod Krupnja. Već je dvadeset godina bio
u redu Čuvara, a od svih je bio najćutljiviji. Nije ni glasa pustio kada su ga
Tevtonci opkolili i izboli. Ali svoj mač nije ispustio. Pregaziše ga kao ostale
mrtve koji su ležali posvud.

U strašnom noćnom krkljancu i gušanju boli su se i tukli nemilosrdno.
Okovana snaga se napinje kao u tesnom kotlu, zahuktana i uzavrela masa
telesa prštala je od krvi, a mačevi i oklopi se crveneli pod vatrom udaljenog
mangala. Umirući i teško ranjeni se krkljavim glasom deru dok ih drugi gaze i
prelaze preko njih. Ispod kaciga sevaju mutne i krvave oči žedne ubijanja. Na
jakim mišicama iskočile žile, a snažne šake ne ispuštaju mačeve i štitove.

Pogledi im tvrdi i naoštreni grčevitom masom na licu. Niko ne posustaje, niti
odstupa. Nikome ruka ne zadrhti niti oko trepne kada mačevima seku.

Mrtvi tevtonci se gomilaju, ranjeni puze i pokušavaju da se sklone u
stranu da ne budu izgaženi, za sobom ostavljaju krvav trag. Umirući leže
među bezglavim trupinama i odsečenim udovima. Živi gaze po njima ne
obazirući se.

Vidi Goroje da neće join dugo uspeti da zadrže napadače, biće pregaženi
velikim mnoštvom koje se penje uz stazu. Besno podbode svog izranjavanog
konja i natera ga kroz masu tevtonaca. Izbezumljeni konj glavinja napred i
ruši sve pred sobom. Goroje iz sedla seče mačem svakog ko mu je na
dohvatu. Drži čvrsto uzde konja i navodi ga prema stazi. Zna dobro da će ga
ono što je naumio koštati glave, ali jedino je što može spasiti branioce.
Neumoljiv je u svojoj odluci, uostalom, časniju smrt nije mogao poželeti.

Miloš prozre njegovu nameru, ali iako je na samo nekoliko metara od
zatočnika, ne može se probiti. Između njih su se preprečili gusti redovi
tevtonaca. Doviknuo bi mu, ali ne stiže jer se guša za razjarenim Germanima.

Goroje se probi do početka staze, a Kijaran kasno shvati njegov naum.
Nije očekivao tako nešto. Ipak, podbode svog konja prema njemu ne bi li ga
zaustavio, ali i njemu se isprečila masa njegovih ljudi. Uzalud im viče da se
sklone. Kad sa užasom shvati da je zakasnio, stade dovikivati svojim
ratnicima najbližim Goroju:

„Zaustavite ga! Ubijte ga! Ne dajte mu dole!”
Ali beše dockan. Goroje pljosnatim delom mača snažno udari konja po
sapima i bezglavo ga potera niz uski puteljak.
„Gorolome, lomi! ” povika on i navali nizbrdo pustivši uzde.
Konj preplašeno krenu nizbrdo preteći opasno da sklizne u ponor. Usput
stade da obara i gura tevtonce koji su krenuli uzbrdo. Staza je uska, ne mogu
se mimoići. Konj ne vidi dobro, uplašen je, oseća da ne stoji čvrsto na
nogama i posrće. Germani u užasu gledaju kako konj juri prema njima, ruši i
obara sve usput, a oni nemaju kud. Tek poneki uspe da skoči u stranu ako
ima dovoljno mesta. Pribije se uz okomitu stenu dok konj protutnji pored
njega. Neke ni to ne spasi jer ih Goroje usput saseče mačem. Najveći broj se
strmoglavi niz liticu uz vrisak i tresak oklopa. Tevtonci nose baklje, pa neki
beznadežno mašu njima ne bi li zaustavili konja, ali životinju to još više
preplaši. Konj posrće, kopita mu se klizaju na strmini, jedva uspeva da se

uspravi. Gazi preko onih koji se nisu survali u mračni ponor. Goroje se
čvrsto drži u sedlu, ali očekuje svakog trena da će se konj strmoglaviti. Sa
vrha, Kijaran užasnuto gleda po bakljama koje padaju niz liticu ili se na stazi
gase kako mu ovaj bezumni akt uništava živu silu. Gorolom je stigao već do
pola staze i za sobom je ostavio pustoš. Ide pravo u smrt, ali poklič mu ne
silazi sa usana, mahnito tera svoga konja.

U jednom trenutku, konj mu prokliza i posrnu napred. Goroje mu prelete
preko glave i pade na tevtonce koji su mu se isprečili. Životinja pokuša da se
uspravi, ali od težine prevagnu u stranu i strmoglavi se u ponor. Zatočnik
grozničavo ustaje i gazi preko ratnika koji se ispod njega batrgaju. Drži iznad
glave štit po kome padaju snažni udarci i sprečavaju ga da se uspravi.
Tevtonac koji je ležao pod njim zabode mu mač u bok. Goroje ispusti
prigušen vrisak i zabode mu mač kroz vrat. Strašni udarci već padaju po
njegovom oklopu koji puca i raspada se. Oštrice ga seku, krv ga obli.
Natčovečanskom snagom Goroje ustaje i štitom gura napadače pred sobom.
Dva tevtonca koja je oborio dižu se iza njega i napadaju ga s leđa. Jedan mu
mač zabija u krsta. Gorolom zamahnu mačem iz okreta i obezglavi ga. Zatim
se baca na drugog sa štitom ispred sebe i obara ga na zemlju. Samo što mu je
zabio sečivo pod pazuh, već ga drugi napadaju. Na leđima mu ostala samo
verižnjača, koja ne može da zaustavi snažne ubode. Krajičkom oka ugleda u
mraku konjanika koji se probi do njega rušeći pred sobom tevtonce koji su ga
bili napali... Iza njega, nadiru i drugi.

„Koji su sad ovi vragovi...?” pomisli Goroje ošamućen jer više ne
razaznaje lica. „Gotov sam!”

Na vrhu stene, za to vreme, masa tevtonaca je potisnula branioce do
kapele. U strahobnom metežu razlegao se jauk, lelek i škrgut zuba. Zveket
mačeva i lomljava oklopa sve su bliži igumanu Gavrilu, koji se u kapeli moli
nad drvenom kutijom sa delovima jerusalimskog krsta. Ne plaši se za svoj
život, predugo je i živeo, uvek je to govorio, ali duša mu se cepa što će ove
svetinje pasti u šake tuđinaca, a srce mu jeca za bratijom koja krvari i gine
pred pragom kapele.

Dva brata, Pavle i Mihailo, pogiboše jedan za drugim. Sa njih su visili
ostaci oklopa, a iskidana verižnjača je krvava. Od tolikih rana snaga ih je
izdala, pa klonuše pred crnim vitezovima. Ovi ih izmasakriraše na očigled
bratije koja nije mogla da im priskoči u pomoć. I sami su bili na izmaku

snage. Miloš se ukopao pred ulaz u kapelu, ispred koplja svetog Georgija,
koje je zabo u zemlju. Zato je većina tevtonaca kidisala na njega. Iz pozadine,
Kijaran je bodrio i terao svoje ratnike da bez prestanka napadaju, da ubiju
branioce, obećavao im večnu slavu i neizmerna bogatstva. Ali kako bi koji
ukrstio mač sa Milošem, takvi snovi bi mu se očas raspršili. Padali su kao
snoplje jedan za drugim, mrtvi ili unakaženi, obogaljeni. Više nisu ličili na
ljude, već na nakrvave zveri koje se bore za goli život. Stajali su u krvavom
blatištu među odsečenim udovima i mrtvim trupcima. Radoslav, najmlađi od
bratije, golobradi momak iz Mileševa, pao je kraj Miloša proboden kroz
stomak. Na njega su se tevtonci stuštili kao gladni vuci i dokrajčili ga sa više
uboda. Sa bolnim grčom na licu je izdahnuo sručivši se preko gomile koju je
sam posekao. Vukas sa svojim sinovima postojano drži desno krilo i pred
sobom sve kose. Nema dugih razmene udaraca, sve se završava sa dva-tri
snažna zamaha mačem. Važno je samo onesposobiti napadače, zaustaviti
njihovo nadiranje. A njihovog broja se u polumraku ne vidi kraj, kao đavoli
odnekud se stalno pojavljuju. Stefan i Jovan su se borili leđa uz leđa.
Obojica su odavno ostali bez štitova. Izranjavani do neprepoznavanja jedva
su stajali na nogama, ali snaga u mišicama nije jenjavala. No, kako koji
branilac padne posečen, tako se krug oko ostalih još više zatvara, a napadi
postaju silovitiji. Tako su uspeli da razdvoje Stefana i Jovana. Prvo je
Stefanu mač zaboden u leđa. Čim je klonuo, obrušili su se na njega i dotukli
ga. Preko njega je odmah pao iskasapljen Jovan, istovremeno su mu zaboli tri
mača u telo. I obruč se još više stezao oko preostalih sedam vitezova. Oni su
sad saterani uz ulaz u kapelu gde su napravili čvrst polukrug. Ali samo
nakratko su zaustavili nadiranje tevtonaca. Masa ih je pritiskivala i gurala.
Kijaran je iz sedla već mogao da vidi igumana Gavrila kako kleči unutra i
moli se pred ikonostasom, a Askalon mu je bilo nadohvat ruke. Ispružio bi on
ruku samo da između njega i koplja nije bio Miloš. Sa užasom je gledao kako
se o Milošev oklop odbijaju udarci mačeva i kako njegov mač lomi i seče
sve pred sobom. Iako u pobedu nije sumnjao, jer je njegovih pedesetak
preostalih vitezova korak po korak zatvaralo obruč, a odozdo je očekivao
dolazak ostalih, saznanje da pred sobom ima ratnika naoružanog nekim
čudesnim oružjem unosilo mu je nemir i nervozu. Zato je besprekidno terao
svoje ljude da navaljuju, kao da se utrkivao sa vremenom. Bio je odlučan da
se i sam umeša u borbu kada ostane samo Miloš. Želeo je svojim rukama da

ga ubije i da osveti, ne samo svog brata Palmana, već i što je zbog njega bio
oslepljen, što je tolike godine morao da čeka ovaj trenutak.

Obruč se sve više steže oko preostalih čuvara. Jakov, rodom iz Svrljiga,
najniži od bratije, ali najžilaviji, zadobi udarac mačem u vrat. Krv pokulja, on
zakrklja i sruči se na kolena. Odmah ga opkoliše kao strvinari i izbodoše ga
na smrt. Svi su na izmaku snage osim Miloša, koji kao furija kosi redove
napadača. Ne predaje se i ne prihvata mogućnost poraza. Nepojmljivo mu je
da se tevtonci domognu koplja svetog Georgija. A oni su na dva-tri koraka
od njega. Samo im se on isprečio na putu. Jedan krupan German je čak
ispružio ruku i dohvatio ga, ali istog trena Miloš mu ju je odsekao u laktu...

Kad iz mraka, iza tevtonaca, izroniše razjareni jahači vitlajući mačevima,
Milošu srce siđe u pete. U treptaju oka, sva nada mu se rasprši da će se
možda odupreti napadačima, a onda, iznad buke bojišta odjeknu poklik:

„Za krst časni i slavnu smrt! ”
Kad Miloš bolje osmotri, ugleda da su to ipak srpski vitezovi. Tevtonci
na tren ustuknuše i uzvrpoljiše se. Poglednuju Kijarana i očekuju nekakvu
reakciju od njega, a on zaprepašćeno gleda u dvadesetak oklopnika koji se u
klinu zabiše u gustu masu tevtonaca. Njegovo oklevanje beše loš znak za
njih, i mnogima strah i neizvesnost zameni odlučnost i ratobornost. Čuvarima
uli veću srčanost i veru u pobedu.
„Bilo je krajnje vreme da bratija stigne!” začu on Vukasov uzvik.
„Otkud oni?” upita ga zadihano Miloš.
„Naša bratija iz Mileševa” osmehuje se ovaj. „Iguman ih je pozvao
zvonjavom!”
Napadnuti s leđa, tevtonci popustiše u napadu jer se odjednom nađoše
opkoljeni. U naletu teške konjice, čuvari pregaziše i pokosiše mnoštvo
napadača probijajući se do kapele. Kijaranovo kolebanje se loše odrazi na
njegove ljude, pa mnogi gledaju kako da se izvuku iz ovog krvoprolića.
Šestorica vitezova kod kapele zato strmoglavo navali i još više unese
pometnju među njih. Tevtonci nemaše kud stešnjeni sa obe strane. Konji ih
nemilosrdno gaze, a mačevi njihovih jahača seku sve što im je u domašaju.
Krici i jauci zameniše do malopre njihovo hrabro poklikivanje.
„Gorolome, lomi! ”
Kad na taj povik Miloš podiže pogled, ugleda Goroja kako se na konju
probija do njega. Srce mu poskoči od radosti. Prijatelj mu je ipak bio živ. A

on sam toliko krvav da izgleda kao da je vaskrsao iz mrtvih. Ipak, mahnito
vitla mačem i seče sve oko sebe.

Kada su se oklopnici probili do kapele, već su bili razdvojili tevtonce u
dve odvojene grupe, a njihovi redovi počeše da se brzo osipaju. Napad se
odmah pretvorio u odbranu, a zatim u bežaniju. Videvši da je sve izgubljeno,
redovi Germana se prvo počeše osipati od krajeva. Mnogi iskoristiše mrkli
mrak da u njemu brzo nestanu. Uzalud ih Kijaran doziva i naređuje da se
vrate i bore, još uvek su brojniji od čuvara. Podstrek je nestao i sumnja
zavlada među njima. Bili su na korak od pobede da bi se najednom, niotkud
pojavili ovi oklopnici. Šta ako ih još dolazi?

To je i Kijaranu proletelo kroz glavu dok je gledao kako njegovi ljudi
beže u mrak. Od besa nekontrolisano zaurla, podbode svog konja, pa i on
pobeže za njima. Kada to videše ostali koji su se još borili, kao po komandi,
svi se dadoše u beg, a čuvari ih stadoše goniti i loviti. Spas je našla samo
nekolicina njih, među njima i Kijaran jer je bio na konju. Ostale su oklopnici
lako stizali i bezmilosno sekli. Posekoše ih za nekoliko minuta.

Zveket oružja i talabukanje minu i osta samo lelek ranjenih i umirućih da
se čuje bojištem. Ni to nije dugo trajalo. Čuvari su išli od jednog do drugog i
skraćivali im muke... A onda zavlada mrtvi muk i mir.

Goroje s mukom sjaha sa konja. Na licu mu titra umoran i bled osmeh.
Iskidana verižnjača mu krvava, rane mu lipte. Ipak, širi ruke ka Milošu.

„Gorolom lomi” osmehnu mu se momak i oni se zagrliše. Obojica su
nakrvavi, krv im razmazana po licu. „Već sam bio dig’o ruke od tebe.”

„Nikad ne diži ruke od zatočnika dok ga ne vidiš bleduškavog i
ukočenog!” smeje se on.

„Bogme, jesi mi nešto ubledeo, Gorolome” šaloozbiljno će mu Miloš pa
ga zagleda u telo. „Ranjen si, prijatelju... Moramo to pogledati.”

„Ma, mani me toga, čoveče!‚" odmahuje mu rukom ovaj. „Da mi nećeš
možda ti tako mladouman i drhtave ruke zašivati rane?” Okreće se oko sebe i
nešto gleda. „Hoću samo malo da sednem i danem dušom... Ubi me ovo
pentranje uzbrdo!” šali se on.

Zatim se polako spusti i sede na prag od kapele, nasloni se na zid.
Zabode svoj mač u zemlju kraj sebe i zadovoljno uzdahnu klimajući glavom:

„Vražje dobra borba, zar ne sinko?‚" reče dok gleda preko bojišta.
„Jest’ vala‚" reče Miloš i dohvati koplje, koje je bilo zabodeno u zemlju

kraj njega. Izvadi ga i zagleda ga zamišljeno.
„Konačno mi se ispunila želja, srce mi je puno”, zacakli očima stari

zatočnik. „I moj ćaća je srećan... Smeši mi se.”
Kad ga Miloš pogleda, ovome je lice bilo samrtnički ukočeno, a oči

zagledane u nešto što je samo on mogao videti. Lice mu mirno, zadovoljno.
Milošu se oči ispuniše suzama, a grlo mu se steže.

„Goroje.. ” jedva izusti.
Iguman Gavril izađe iz kapele i kleknu kraj Goroloma. Prekrsti se i sklopi
mu oči. Miloš se okrenu i noseći koplje nesigurnim korakom zakorači ka
mraku. Oko njega svuda leže mrtvi i nakrvavi tevtonci. Suze mu magle
pogled, mešaju se sa razmazanom krvlju po obrazima. Momak ih briše i tad,
kroz tu izmaglicu, ugleda nešto čudesno. U svetlomraku, na samoj ivici
vidljivosti, ugleda jednu žensku priliku kako stoji među mrtvima i gleda u
njega. Nestvarno lepog lica, ali ozbiljnog i natmurenog pogleda. Bila je
umotana u ogrtač od sokolovog perja, sa ogrlicom oko vrata koja je
svetlucala kao zvezde u njenoj pozadini. Nije se pomerala niti davala znake
da je živo biće... Miloš u čudu obrisa oči zbog zamagljenog vida pomislivši
da je to samo priviđenje, kad ono, iz mračnih visina stadoše se spuštati po
bojištu druge krilate ženske prilike obavijene magličavom belinom. Imale su
velika, anđeoska krila, srebrozračne oklope, a za pojasom bleštave mačeve.
Njihova vilinski lepa lica zračiše dobrodušjem i mirnoćom.
Miloš se okrenu ka ostalim čuvarima koji su tumarali po bojištu tražeći
svoju mrtvu i ranjenu bratiju, i taman da im dovikne i skrene im pažnju na
ovo čudo, kad shvati da oni ne vide ova anđeoska stvorenja kako se spuštaju
među njih. One svoje providne ruke guraju u tela mrtvih tevtonaca... i izvlače
im duše i polako se opet vinu u visinu noseći ih sa sobom. Spokojstvo se
vidi na licima tih duša dok sa obožavanjem gledaju svoje anđeoske ratnice.
Jedna za drugom, nestadoše u mračnim visinama.
Miloš opet pogleda u prikazu koja je stajala na bojištu, a ona polako
podiže svoju ruku i zloslutno pokaza prstom na njega. Zatim lebdeći tik iznad
zemlje povuče se u noćnu tamu. Momak osta zagledan u to mesto nekoliko
trenutaka, a onda se trgnu, kao iz nekog sna, i krenu nazad ka kapeli.
Sretnu igumana kako tiho izgovara molitve dok hoda među mrtvima.
„Igumane, ne znam da li beše priviđenje ili zbilja‚" zbunjeno će mu
momak, „ali videh anđeoske ratnice kako odvode duše naših neprijatelja."

Iguman Gavril ga iznenađeno pogleda, pa kad vide njegovu ozbiljnost,
prekrsti se i reče:

„Kažu da u Alemana valkire odvode duše svojih poginulih ratnika.”
„A Gospod odvodi duše naših?”
„Tako je, sinko.”
„Zašto to nisam video?”
„Ne bih ti znao reći što su ti se one ukazale‚" slegnu ramenima iguman.
„Možda je nekakva opomena‚" pa se opet prekrsti.
Miloš samo klimnu glavom i ode da sedne kraj Goroja.
Iako mu rana na srcu beše bolna, momak nije mogao da ne oseća radost
što je njegov prijatelj Gorolom dočekao kraj kakav je priželjkivao. Uostalom,
takva smrt je priličila hrabreniku kakav je bio ovaj zatočnik. Setio se pri tom
on i Vukana, Al-Mohada, i svih onih almogavera koje sudbina nagradi
viteškom smrću. Ko bi pa želeo da skonča u postelji? To nije bila sudbina
ljudi njihovog kova. Više u njemu nije bilo sumnji. I njega je čekala ovakva
junačka smrt.
Dok je gledao kako bratija slaže jedne pokraj drugih mrtve čuvare koplja
svetog Georgija i igumana kako drži opelo nad njima, umesto reči molitve u
ušima opet mu je odzvanjao glas Dragušle:
„Znaš li ti koliko je ova zemlja natopljena krvlju tvojih predaka?”

KPAJ DRUGOG DELA

Sken i obrada: BABAC