Lav-Nikolajevič-Tolstoj-Rat-i-mir-4-deo

RAT I MIR IV

SABRANA DELA LAVA NIKOLAJEVIČA
TOLSTOJA

KNJIGA SEDMA

LAV NIKOLAJEVIČ
TOLSTOJ

RAT I MIR

TOM ČETVRTI

BEOGRAD
DRŽAVNI IZDAVAČKI ZAVOD JUGOSLAVIJE

1946

Naslov originala:
Война и мир
Л.Н.Толстой

СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ
Москва

„Художественная литература“

Preveo:

MILOVAN Đ. GLIŠIĆ

Redaktor:

MILAN ĐOKOVIĆ

RAT I MIR

Glavni likovi:

Bezuhovi

Kiril Vladimirovič Bezuhov - Pjerov imućni otac
Petar (Pjer) Kirilovič Bezuhov - glavni protagonist romana

Rostovi

Ilja Andrejevič Rostov - glava porodice
Natalija Rostova - njegova supruga
Vera Iljinična Rostova - najstarija ćerka
Nikolaj Iljič Rostov - stariji sin
Natalija (Nataša) Iljinična Rostov - mlađa ćerka
Petar (Peća) Iljič Rostov - najmlađe dete
Sonja (Sofi) - usvojenica, rođaka Rostovih

Bolkonski

Nikolaj Andrejevič Bolkonski - otac kneza Andreje
Andreja Nikolajevič Bolkonski - drugi glavni junak romana
Marija Nikolajevna Bolkonska - Andrejina sestra
Liza - Andrejina pokojna supruga, majka malog Nikolaja
Nikolaj Andrejevič Bolkonski - sin kneza Andreje, koji je dobio ime po dedi

Kuragini

Vasilije Kuragin - glava porodice
Elen Vasiljevna Kuragina - Pjerova prva supruga, raspusnica
Anatol Vasiljevič Kuragin - bludnik koji je pokušao da zavede Natašu
Ipolit Vasiljevič Kuragin - drugi sin kneza Vasilija
Aljina Kuragina - supruga kneza Vasilija

Drubecki

Ana Mihajlovna Drubecka - kneginja, majka Borisova
Boris Drubecki

DEO PRVI

I

U to vreme vodila se u višim krugovima u Petrogradu vatrenije nego
ikad složena borba između stranaka Rumjancevljeve, francuske, Marije
Feodorovne, carevićeve i ostalih, koju je, kao i uvek, zaglušivalo zujanje
dvorskih trutova. Ali se u Petrogradu živelo po starome, spokojno i
raskošno, a vodila se briga samo o tlapnjama i refleksima života; i zbog
toga što se tako živelo, morao je čovek uložiti mnogo truda da sazna
opasnost i mučan položaj u kome se nalazio ruski narod. Bile su iste
parade, balovi, isto francusko pozorište, isti dvorski interesi, isti interesi
službe i iste intrige. Samo su se u najvišim krugovima upinjali da podsete
na tegobu tadašnjeg stanja. Pričalo se šapatom kako su dve carice
postupile u tako teškim prilikama suprotno jedna drugoj. Carica Marija
Feodorovna, koja se brinula o blagostanju potčinjenih joj dobrotvornih i
vaspitnih ustanova, naredila je da se svi instituti pošalju u Kazan i već su
bile potovarene i stvari tih zavoda. A carica Jelisaveta Aleksejevna, kad
su je upitali kakve će naredbe izdati, izvolela je sa urođenim joj ruskim
patriotizmom da odgovori kako ona ne može izdavati naredbe o državnim
ustanovama, jer je to carev posao; a što se nje lično tiče, izvolela je reći da
će ona poslednja izići iz Petrograda.

Na sam dan borodinske bitke, 26. avgusta, bio je kod Ane Pavlovne
večernji prijem, a kao najveća zanimljivost na njemu trebalo je da bude
čitanje pisma koje je preosvećeni pisao šiljući caru ikonu prepodobnog
ugodnika Sergija. To se pismo smatralo kao obrazac patriotske,
duhovničke leporečivosti. Trebalo je da ga pročita sam knez Vasilije, koji
beše čuven sa svoga veštog čitanja. (On je čitao i kod carice.) Kao vešto
čitanje smatralo se to kad se, prelazeći sa očajnog zavijanja na blago
mrmljanje, glasno i pevajući izgovaraju reči sasvim nezavisno od njihovog
značenja, tako da sasvim slučajno dođe na jednu reč zavijanje a na druge
– mrmljanje. To je čitanje, kao i svaki prijem kod Ane Pavlovne, imalo
politički značaj. Na taj prijem imalo je da dođe nekoliko važnih ličnosti,
koje je trebalo postideti što odlaze u francusko pozorište i oduševiti ih da
se drže patriotski. Već se beše iskupilo mnogo sveta, ali Ana Pavlovna nije
još videla u svom salonu sve one koji su imali da dođu i zato nije još
pristupala čitanju, nego je započinjala obične razgovore.

Toga dana beše u Petrogradu dnevna novost bolest grofice Bezuhove.
Grofica se beše iznenadno razbolela pre nekoliko dapa, nije došla na
nekoliko skupova na kojima je ona bivala ukras i čulo se kako nikoga ne
prima i kako se, mesto čuvenih petrogradskih doktora, koji su je obično
lečili, poverila nekakvom italijanskom doktoru, koji je leči na nekakav nov
i neobičan način.

Svi su znali vrlo dobro da je bolest divne grofice došla otuda što joj je
nezgodno da se uda odjedanput za dva muža i da je lečenje toga Italijana
bilo upravo otklanjanje te nezgode; ali pred Anom Pavlovnom ne samo što
niko nije smeo da misli o tome, nego je izgledalo kao da to niko i ne zna.

– On dit la pauvre comtesse très mal: le médecin dit que c’est l’angine
pectorale.1

– L’angine? Mais c’est une maladie terrible!2

– On dit que les rivaux se sont réconciliés grâce à l’angine3 – Reč
„angine“ ponavljala se s velikim zadovoljstvom.

– Le vieux comte est touchant, à ce qu’on dit. Il a pleuré comme un
enfant quand le médecin lui a dit que le cas était dangereux!4

– Oh, ce serait une perte terrible! C’est une femme ravissante.5

– Vous parlez de la pauvre comtesse? – reče Ana Pavlovna prilazeći.
– J’ai envoyé prendre de ses nouvelles. On m’a dit qu’elle allait un peu
mieux... Oh oui! c’est la plus charmante femme du monde, – reče Ana
Pavlovna i osmehnu se svom oduševljenju. – Nous appartenons à des
camps différents, mais cela ne m’empêche pas de l’est mer, comme elle le
mérite. Elle est bien malheureuse.6 – dodade Ana Pavlovna.

Jedan nesmotren mladić, koji je mislio da Ana Pavlovna tim rečima
malo podiže tajanstvenu zavesu s grofičine bolesti, usudi se da se začudi
što nisu pozvani čuveni lekari, nego groficu leči jedan šarlatan koji joj
može dati opasne lekove.

– Vos informations peuvent être meilleures que les miennes, –
odjedanput Ana Pavlovna jetko napade neiskusnog mladića. – Mais je sais
de bonne source que ce médecin est un homme très savant et très habile.
C’est le médecin particulier de la reine d’Espagne!7 – I pošto tako ućutka
mladića, Ana Pavlovna se obrati Biljibinu, koji je u drugoj grupi govorio o
Austrijancima i nabrao kožu na čelu, spremajući se, kao što se videlo, da
je opusti i da kaže un mot.

1 Kažu da je jadnoj grofici vrlo rđavo. Lekar veli da je angina pektoris.
2 Angina? O, to je užasna bolest.
3 Kažu da su se suparnici pomirili zahvaljujući angini.
4 Kako vele, stari grof je osetljiv. Plakao je kao dete kad mu je lekar rekao da je slučaj opasan.
5 O to bi bio strašan gubitak. To je divna žena.
6 Govorite o jadnoj grofici? Poslala sam da čujem kako je. Rekli su mi da joj je malo bole. O, to

je, bez sumnje, najljupkija žena na svetu! Mi pripadamo raznim taborima, ali mi to ne
smeta da je cenim koliko zaslužuje. Ona je veoma nesrećna.
7 Vaša obaveštenja mogu biti bolja od mojih. Ali ja znam iz pouzdanog izvora da je taj lekar
vrlo učen i vrlo vešt. To je lični lekar španske kraljice.

– Je trouve que c’est charmant!8 – reče on za diplomatski akt uz koji
su poslane u Beč austrijske zastave što ih je oteo Vitgenštajn, le héros de
Pétropol9 (kao što su ga zvali u Petrogradu).

– Šta, šta to? – upita ga Ana Pavlovpa, kako bi nastalo ćutanje da se
čuje mot koju je ona već znala.

I Biljibin ponovi ove reči iz diplomatske depeše koju je on sastavio:

– L’Empereur renvoie les drapeaux autrichiens, drapeaux amis
égarés qu’il a trouvés hors de la route.10 – dovrši Biljibin i opusti kožu.

– Charmant, charmant11 – reče knez Vasilije.

– C’est peut-être la route de Varsovie12, – reče glasno i iznenadno
knez Ipolit. Svi pogledaše u njega, ne razumevajući šta je hteo time da
kaže. I knez Ipolit se osvrtao oko sebe veselo začućen. Ni on, kao ni ostali,
nije znao šta su značile reči koje je izgovorio. On je za vreme svoje
diplomatske karijere više puta opazio kako reči koje se tako iznenadno
reknu budu veoma oštroumne, pa je za svaki slučaj kazao te reči, jer su
mu one prve došle na jezik. „Možda će ispasti vrlo dobro“ – mislio je on –
„a ako ne ispadne, oni će već umeti to da udese.“ Upravo u trenutku kad je
zavladalo nezgodno ćutanje, uđe ona nedovoljno patriotska ličnost koju je
čekala Ana Pavlovna da je obrati i opa, osmehujući se i popretivši prstom
Ipolitu, pozva kneza Vasilija za sto, donese mu dve sveće i rukopis i
zamoli ga da počne. Sve umuče:

„Najmilostiviji gospodaru imperatore!“ – viknu oštro knez Vasilije i
pogleda po publici, kao da pita ima li ko da kaže nešto protiv toga. Ali
niko ništa ne reče. – „Prvoprestoni grad Moskva, Novi Jerusalim, primiće
Hrista svojega (knez odjedanput udari glasom na reč „svojega“) kao mati u
zagrljaj usrdne sinove svoje i, videći kroz maglu koja se diže blistavu
slavu tvoje države, pevaće ushićeno: Osapa, nek je blagosloven koji
dolazi!“ Knez Vasilije izgovori plačnim glasom te poslednje reči.

Biljibin je pažljivo razgledao svoje nokte, a mnogi su, očevidno, bili
zbunjeni, kao da pitaju šta su tu oni krivi. Ana Pavlovna šaputala je, kao
što starica šapuće molitvu pred pričešće, već unapred ono što dolazi.
„Neka drski i bezočni Golijat...“ – šapnu ona. Knez Vasilije nastavi:

„Neka drski i bezočni Golijat iz francuskih krajeva pronosi po ruskim
pokrajinama smrtonosne užase; krotka vera, ta praćka ruskog Davida,
oboriće iznenadno glavu njegove krvožedne oholosti. Ovaj lik prepodobnog
Sergija, drevnog trudbenika za dobro naše otadžbine, podnosi se vašem

8 Nalazim da je to divno.
9 Junak od Petrograda.
10 Car šalje austrijske zastave, zastave prijateljske i zalutale koje je našao van puta.
11 Divno, divno!
12 To je možda put što ide u Varšavu.

imperatorskom veličanstvu. Žalim što me moja snaga koja slabi sprečava,
te ne mogu da se naslađujem gledajući vaše najljubaznije lice. Šaljem
nebesima tople molitve da Svemogući uzvisi rod pravičnih i da milostivo
ispuni želje vašeg veličanstva.“

– Quelle force! Quel style!13 – čuše se pohvale čitaču i piscu. Gosti Ane
Pavlovne, oduševljeni tim pismom, razgovarali su još dugo o stanju u
kome se nalazi otadžbina i pravili razne pretpostavke o ishodu bitke koju
je tih dana trebalo dati.

– Vous verrez14 – reče Ana Pavlovna – da ćemo sutra, na rođendan
gospodarev, dobiti izveštaj. Ja predosećam nešto dobro.

13 Kakva snaga! Kakav stil!
14 Videćete.

II

Predosećanje Ane Pavlovne zaista se ispunilo. Sutradan, za vreme
molepstvija u dvoru povodom rođendana carevog, izazvan je iz crkve knez
Volkonski i dobio je pismo od kneza Kutuzova. To je bio Kutuzovljev
izveštaj pisan na dan bitke iz Tatarinova. Kutuzov je pisao kako Rusi nisu
uzmakli ni koraka, kako su Francuzi izgubili mnogo više nego naša
vojska, kako on to javlja na brzu ruku s bojnog polja, jer još nije stigao da
prikupi poslednje izveštaje. Dakle, to je bila pobeda. I odmah su tu, ne
izlazeći iz hrama, odavali hvalu Tvorcu na njegovoj pomoći i na pobedi.

Predosećanje Ane Pavlovne ispunilo se i u gradu je čitavo jutro
vladalo veselo i svečano raspoloženje. Svi su držali da je pobeda potpuna i
neki su već govorili da je čak zarobljen Napoleon, da će biti zbačen i da će
se izabrati novi poglavar Francuske.

Daleko od borbe i usred dvoranskog života, veoma se teško ogledaju
događaji u svoj njihovoj punoći i snazi. Opšti događaji grupišu se nehotice
oko kakvog mu drago odvojenog slučaja. Tako su se i sad dvorski ljudi
najvećma radovali koliko tome što smo mi pobedili, toliko i tome što je
izveštaj o toj pobedi stigao upravo na rođendan carev. To je bilo kao
zgodno iznenađenje.

U Kutuzovljevom izveštaju govorilo se i o ruskim gubicima, i među
njima su pomenuti Tučkov, Bagration, Kutajsov. Pa i žalosna strana
događaja grupisala se nehotično u ovdašnjem, petrogradskom svetu, oko
jednog događaja – oko pogibije Kutajsovljeve. Svi su ga poznavali, car ga
je voleo, bio je mlad i zanimljiv. tog dana svi su se susretali rečima:

– Kako se čudno to desilo! Baš na samo molepstvije!... A kakav je
gubitak Kutajsov! Ah, kakva šteta!

– A šta sam ja vama rekao za Kutuzova? – govorio je sad knez Vasilije
s proročkim ponosom. – Ja sam uvek govorio da je jedini on kadar da
pobedi Napoleona.

Ali sutradan ne dođe izveštaj od armije i nastade opšta zebnja.
Dvoranima je bilo teško što se car nalazi u mučnoj neizvesnosti.

– Kako li je sad gospodaru! – govorili su dvorani i već nisu uzdizali
Kutuzova kao prekjuče, nego su ga sad osuđivali i govorili da je on uzrok
nespokojstvu gospodarevom.

Knez Vasilije već se nije toga dana hvalio svojim protegé15
Kutuzovom, nego je ćutao kad bi se povela reč o glavnokomandujućem.
Sem toga, tog dana pred veče kao da se beše sve steklo da uzbuni i

15 Štićenik.

uznemiri petrogradske stanovnike: pridružila se još jedna strašna novost.
Grofica Elen Bezuhova umrla je naprasno od one strašne bolesti koju je
tako prijatno bilo izgovarati. Zvanično u velikim društvima svi su govorili
kako je grofica Bezuhova umrla od strašnog nastupa angine pectorale, ali
u intimnim krugovima pričali su pojedinosti, kako je le médecin intime de
la reine d’Espagne prepisao Elen male doze nekakvog leka da bi proizveo
izvesno dejstvo; ali kako je Elen, koju je bolelo to što je stari grof na nju
sumnjao i to što joj muž, kome je pisala (taj nesrećni, razvratni Pjer), nije
odgovorio, iznenadno uzela ogromnu dozu prepisanog leka i umrla u
mukama pre nego što su joj mogli pomoći. Pričalo se kako su knez Vasilije
i stari grof hteli da tuže Italijana; ali je Italijan pokazao takva pisamca od
nesrećne pokojnice, da su ga odmah ostavili.

Opšti razgovor beše se koncentrisao na tri žalosna događaja: na
neizvesnost u kojoj se nalazio gospodar, na pogibiju Kutajsovljevu i na
smrt Eleninu.

Trećeg dana posle Kutuzovljevog izveštaja došao je u Petrograd jedan
spahija iz Moskve i po svem gradu razneo glas da se Moskva predala
Francuzima. To je bilo užasno! Kako li je bilo gospodaru! Kutuzov je bio
izdajnik i knez Vasilije na visites de condoleance16 koje su mu prilikom
smrti njegove kćeri pravili, govorio je za Kutuzova, koga je ranije hvalio
(njemu se moglo oprostiti što je u žalosti zaboravio ono što je ranije
govorio), kako se nije ni moglo očekivati nešto drugo od tog slepog i
razvratnog starca.

– Ja se samo čudim kako se mogla poveriti takvom čoveku sudbina
Rusije!

Dok taj izveštaj nije još bio službeno potvrđen, moglo se i sumnjati u
njega, ali sutradan dođe od grofa Rastopčina ovakvo saopštenje:

„Ađutant kneza Kutuzova doneo mi je pismo u kome traži od mene
policijske oficire da provedu armiju na rjazanski drum. On kaže kako s
tugom ostavlja Moskvu. Gospodaru! postupak Kutuzovljev rešava sudbinu
prestonice i vaše carevine. Rusija će se zgroziti kad dozna da se ustupa
grad gde se koncentriše veličina Rusije, gde je prah vaših predaka. Ja ću
otići pošto ode vojska. Sve sam izneo, ostaje mi samo da oplakujemo udes
svoje otadžbine.“

Kad je car dobio to saopštenje, on je po knezu Volkonskom poslao
Kutuzovu ovaj reskript:

„Kneže Mihailo Ilarionoviću! Od 29. avgusta nemam nikakvih
izveštaja od vas. Međutim, 1. septembra dobio sam preko Jaroslavlja od
moskovskog glavnog zapovednika žalostan izveštaj da ste odlučili da sa

16 Prilikom poseta radi izjave saučešća.

armijom ostavite Moskvu. Možete sami zamisliti kakav je utisak učinio na
mene taj izveštaj, a vaše ćutanje udvostručava moje čuđenje. Šaljem vam
general-ađutanta kneza Volkonskog da saznam od vas položaj vojske i
razloge koji su vas pobudili na tako žalosnu odluku.“

III

Devet dana posle napuštanja Moskve došao je u Petrograd
Kutuzovljev izaslanik sa službenim izveštajem o napuštanju Moskve. Taj
izaslanik bio je Francuz Mišo, koji nije znao da govori ruski, ali quoique
étranger, Russe de cœur et d’âme17 kao što je sam o sebi govorio.

Car je odmah primio izaslanika u svom kabinetu, u dvoru na
Kamenom ostrvu. Mišo, koji nije nikad video Moskvu pre kampanje i koji
nije znao ruski, osećao se ipak tužan kad je izišao pred notre très
gracieux18 sa izveštajem o moskovskom požaru dont les flammes avaient
éclairaient sa route.19, kao što je pisao.

Iako je izvor chagrin20 g. Mišoa morao biti drukčiji od onog izvora iz
koga je poticala tuga Rusa, Mišo je izgledao tako tužno kad su ga uveli u
kabinet carev, da ga je gospodar odmah upitao:

– M’apportez-vous de tristes nouvelles, colonel?21
– Bien tristes, Sire! – odgovorio je Mišo, i sa uzdahom oborio oči –
l’abandon de Moscou!22
– Aurait-on livré sans se battre mon ancienne capitale?23 – upitao je
brzo gospodar, planuvši odjedanput.

Mišo je ponizno javio ono što mu je Kutuzov bio naredio da javi, a to je
da nije bilo mogućno tući se pod Moskvom i da je glavnokomandujući,
pošto je bio ostao jedini izbor – ili izgubiti i vojsku i Moskvu, ili izgubiti
Moskvu, morao da izabere ovo poslednje.

Gospodar je to saslušao ćutke i ne gledajući u Mišoa.
– L’ennemi est-il entré en ville?24 – upitao je on.
– Oui, Sire, et Moscou est sans doute en cendres à l’heure qu’il est. Je
l’ai laissée toute en flammes25 – rekao je Mišo odlučno; ali kad je pogledao
u gospodara, on se uplaši od onoga što je učinio. Gospodar je počeo teško i
ubrzano da diše, donja mu je usna zadrhtala, a njegove divne plave oči
napunile se za trenutak suzama.

17 Iako stranac, Rus i srcem i dušom.
18 Pred našeg premilostivog vladaoca.
19 Od kojega je plamen osvetljavao njegov put.
20 Tuge.
21 Donosite li mi žalosne glasove, pukovniče?
22 Vrlo žalosne, gospodaru, Moskva se napušta.
23 Zar su predali moju staru prestonicu bez bitke?
24 Je li neprijatelj ušao u grad?
25 Da, gospodaru, i grad je sad pretvoren u pepeo. Ostavio sam ga sveg u plamenu.

Ali je to trajalo samo jedan trenutak. Gospodar se odjedanput
namrštio kao da osuđuje samog sebe zbog svoje slabosti. I dignuvši glavu,
rekao je Mišou čvrstim glasom:

– Je vois, colonel, par tout ce qui nous arrive – reče on – que la
Providence exige encore de grands sacrifices de notre part. Je suis prêt à
me soumettre à toutes ses volontés; mais dites-moi, Michaud, en quel état
avez-vous laissé l’armée, qui assistait ainsi, sans coup férir, à l’abandon
de mon ancienne capitale?... N’y avez-vous pas aperçu du
découragement?...26

Kad je Mišo video da se umirio njegov très gracieux Souverain, umirio
se i on, ali na iskreno glavno pitanje gospodarevo, koje je zahtevalo i
iskren odgovor, nije bio još stigao da spremi odgovor.

– Sire, me permettrez-vous de vous parler franchement, en loyal
militaire?27 – rekao je on, kako bi dobio u vremenu.

– Colonel, je l’exige toujours. – rekao je gospodar. – Ne me cachez
rien, je veux savoir absolument ce qu’il en est.28

– Sire! – rekao je Mišo s finim, jedva vidnim osmehom na usnama, jer
je bio već spremio svoj odgovor u obliku lake i ponizne igre reči. – Sire, j’ai
laissé toute l’armée, depuis les chefs jusqu’au dernier soldat, sans
exception, dans une crainte épouvantable, effrayante.29

– Comment ça? – prekide ga gospodar, strogo se namrgodivši. – Mes
Russes se laisseraient-ils abattre par le malheur? Jamais!...30

To je Mišo upravo i čekao, da upotrebi svoju igru reči.

– Sire – rekao je s poniznom živahnošću – ils craignent seulement
que, Votre Majesté par bonté de cœur, ne se laisse persuader de faire la
paix. Ils brûlent de combattre – govorio je opunomoćenik ruskog naroda –
et de prouver à Votre Majesté, par le sacrifice de leur vie, combien ils lui
sont dévoués.31

26 Ja po svemu što nam se događa, pukovniče, vidim da Proviđenje traži od nas velike žrtve...
Ja sam gotov da se pokorim njegovoj volji; ali kažite mi, Mišo, kako ste ostavili vojsku, kad
ste videli da bez boja napušta moju staru prestonicu? Da niste opazili da je klonula duhom?

27 Gospodaru, hoćete li mi dopustiti da vam govorim iskreno kao častan vojnik?
28 Pukovniče, ja to uvek zahtevam. Nemojte mi ništa kriti, hoću da znam potpuno onako kako

jest.
29 Gospodaru! ja sam svu vojsku, počevši od starešina do poslednjeg vojnika, bez izuzetka,

ostavio u strahovitom, užasnom strahu...
30 Kako to? Zar moji Rusi mogu klonuti duhom kad ih postigne nesreća? Nikad!...
31 Gospodaru, oni se samo boje da se vaše veličanstvo, po dobroti svog oca, ne dadne nagovornti

da sklopi mir. Oni gore od želje da se biju i da, žrtvujući svoj život, dokažu vašem
veličanstvu koliko su mu odani...

– Ah! – rekao je car uspokojen, pogledao ljubazno Mišoa i kucnuo ga
po ramenu. – Vous me tranquillisez, colonel.32

Car obori glavu i malo poćuta.

– Eh bien, retournez à l’armée, – rekao je Mišou s ljubaznim i
vladarskim gestom i podignuvši glavu – et dites à nos braves, dites à tous
mes loyaux sujets, partout où vous passerez, que quand je n’aurai plus de
soldats je me mettrai moi même à la tête de ma chère noblesse, de mes
braves paysans, et j’userai ainsi jusqu’aux dernières ressources de mon
empire. Il m’en offre encore plus que mes ennemis ne pensent, – govorio je
car padajući sve više i više u vatru. – Mais si jamais il était écrit dans les
décrets de la divine Providence, – rekao je pogledavši u nebo svojim
divnim, blagim i punim osećanja očima – que ma dynastie dût cesser de
régner sur le trône de mes ancêtres, alors, après avoir épuisé tous les
moyens qui sont en mon pouvoir, je me laisserais croître la barbe, jusqu’ici
(tu je gospodar pokazao rukom do polovine grudi), et j’irais manger des
pommes de terre avec le dernier de mes paysans, plutôt que de signer la
honte de ma patrie et de ma chère nation, dont je sais apprécier les
sacrifices!33

Izgovorivši te reči potresenim glasom, gospodar se odjedanput okrete,
kao da želi da sakrije od Mišoa suze koje su mu navirale na oči, pa ode u
drugi kraj svoga kabineta. Pošto je tamo postojao nekoliko trenutaka, on
se krupnim koracima vrati Mišou i snažno mu steže ruku niže lakta.
Njegovo divno, blago lice zarumenelo se, a oči su mu sevale plamenom
odlučnosti i gneva.

– Colonel Michaud, n’oubliez pas ce que je vous dis ici; peut-être qu’un
jour nous nous le rappellerons avec plaisir. Napoléon ou moi, – rekao je
gospodar, dodirujući grudi. – Nous ne pouvons plus régner ensemble. J’ai
appris à le connaître, il ne me trompera plus.34 – I gospodar, namrgodivšn
se, ućuta.

Kad je Mišo čuo te reči i video u očima gospodarevim izraz tvrde
odlučnosti, on se, quoique étranger, mais Russe de cœur et d’âme, osetio u

32 Ah! Vi me umirujete, pukovniče.
33 Vratite se vojsci i kažite našim junacima, recite svima mojim dobrim podanicima kud god

prođete da ću se ja, kad ne imadnem više ni jednog vojnika, staviti sâm na čelo svom
dragom plemstvu, svojim dobrim seljacima i tako upotrebiti i poslednja sredstva svoje
carevine. Ona će mi ih dati više nego što misle moji neprijatelji. Ali ako je ikad bilo pisano u
knjigama Božjeg Proviđenja da moja dinastija mora prestati da vlada na prestolu mojih
predaka, onda ću, pošto iscrpem sva sredstva koja su mi u rukama, pustiti da mi naraste
brada, dovde i pre ću ići da jedem krompir s poslednjim od svojih seljaka, nego što ću
potpisati sram svoje otadžbine i svoga dragog naroda, čije žrtve umem da cenim...
34 Pukovniče Mišo, ne zaboravite ovo što sam vam ovde rekao; možda ćemo se toga sećati
nekad sa zadovoljstvom. Napoleon ili ja... Ne možemo više da vladamo zajedno. Ja sam ga
sad dobro poznao, neće me više prevariti.

tom svečanom trenutku éntousiasme par tout se qu’il venait d’entendre,35
kao što je posle govorio, pa je svoje osećanje i osećanje ruskog naroda, za
čijeg se opunomoćenika smatrao, izrazio ovim rečima:

– Sire! – rekao je on – votre Majesté signe en ce moment la gloire de
la nation et le salut de l’Europe.36

Gospodar je naklonom glave otpustio Mišoa.

35 Oduševljen svim tim što je sad čuo.
36 Gospodaru! Vaše veličanstvo potpisuje sad slavu svoga naroda i spas Evrope.

IV

U ono vreme kad je Rusija bila do polovine osvojepa, i kad su
moskovski stanovnici bežali u daleke gubernije, i kad su se članovi
narodne odbrane jedni za drugim dizali da brane otadžbinu, nama, koji
nismo živeli u ono vreme, i nehotice izgleda da su svi Rusi, i malo i veliko,
bili obuzeti samo time da se žrtvuju, da spasavaju otadžbinu ili da
oplakuju njenu propast. Priče i opisi iz onoga vremena govore, svi bez
izuzetka, samo o ruskom samopregorevanju, ljubavi prema otadžbini,
očajavanju, nevolji i junaštvu. A u istini to nije bilo tako. Nama to izgleda
tako samo zbog toga što od prošlosti vidimo jedan zajednički istorijski
interes onog vremena, a ne vidimo sve one lične, ljudske interese koje su
imali oni ljudi. A međutim su, u istini, tadašnji lični interesi toliko
značajniji od opštih interesa, da se pored njih nikad ne oseća (čak se
nimalo ne opaža) opšti interes. Većina ljudi u ono vreme nije obraćala
nikakve pažnje na opšti tok stvari, nego se rukovodila samo ličnim
interesima. I upravo su ti ljudi bili najkorisniji faktori onoga vremena.

Oni koji su se trudili da shvate opšti tok stvari i koji su sa
samopregorevanjem i junački hteli da učestvuju u njemu, bili su
najnekorisniji članovi društva; oni su sve videli naopako i sve što su radili
da koriste pokazalo se kao nekorisna tričarija, kao što su pukovi Pjerovi i
Mamonovljevi, koji su pljačkali ruska sela, kao što je šarpija koju su
češljale gospođe a koja nije nikad stizala do ranjenika, i tome slično. Čak i
oni što su voleli da promudruju i da iskažu svoja osećanja, pa ćaskali o
ondašnjem stanju Rusije, nosili su nehotice u svojim besedama obeležje ili
pretvorstva i laži, ili uzaludnog osuđivanja i pakosti prema ljudima koje
su krivili za ono što niko nije mogao biti kriv. U istorijskim događajima
najbolje se vidi zašto je zabranjeno okusiti rod s drveta poznanja. Samo
nesvesna aktivnost donosi plodove i čovek koji igra ulogu u istorijskom
događaju ne shvata nikad njegov značaj. Ako pokuša da ga shvati,
zaprepastiće ga koliko je to uzaludno.

Značaj događaja koji se tada odigravao u Rusiji bio je utoliko
neosetniji ukoliko je učešće čovekovo u njemu bilo bliže. U Petrogradu i po
gubernijama, udaljenim od Moskve, dame i muškarci u uniformi narodne
odbrane oplakivali su Rusiju i prestonicu, govorili o samopregorevanju i
tome slično; ali u armiji, koja je odstupala iza Moskve, gotovo nisu ni
govorili ni mislili o Moskvi i, kad su gledali kako ona gori, nije se niko
zaricao da će se osvetiti Francuzima, nego su mislili o idućoj tromesečnoj
plati, o idućem bivaku, o krčmarici Matrjoški i tome slično.

Nikolaj Rostov uzimao je bliskog i trajnog učešća u odbrani otadžbine,
bez ikakve namere da sebe žrtvuje, nego slučajno, jer ga je rat zatekao u
vojnoj službi i zato je bez očajavanja i mračnih misli gledao ono što se tada
dešavalo u Rusiji. Kad bi ga upitali šta misli o tadašnjem položaju Rusije,
on bi odgovorio kako nema šta da misli, kako su za to Kutuzov i ostali, pa
bi rekao kako je čuo da se popunjavaju pukovi i da će se svakako još dugo
tući, i kako njemu pri tadašnjim prilikama nije teško da za dve godine
dobije puk.

I zbog toga što je tako gledao na stvari, on, kad je dobio vest da su ga
odredili da ide u Voronjež po remont za diviziju, ne samo da nije zažalio
što neće biti u poslednjoj borbi, nego je primio tu vest s najvećim
zadovoljstvom, koje nije krio i koje su njegovi drugovi vrlo dobro razumeli.

Na nekoliko dana pred borodinsku bitku dobio je Nikolaj novac i
dokumenta, pa je poslao husare napred, a on krenuo u Voronjež
poštanskim kolima.

Samo onaj koji je to osetio, to jest, proveo neprekidno nekoliko meseci
u atmosferi vojnog, ratnog života, može da razume uživanje koje je osećao
Nikolaj kad je izišao iz rejona do koga su dopirale trupe se svojim
furažiranjem, kolima s provijantom i bolnicama; kad je ugledao sela bez
vojnika, komore i prljavih tragova po kojima se vidi da je tu logor, kad je
ugledao sela s mužicima i ženama, spahijske kuće, njive sa stokom koja
pase po njima, poštanske stanice s dremljivim nadzornicima, on je osetio
takvu radost kao da je to sve video prvi put. A čemu se naročito dugo divio
i radovao, to behu mlade, zdrave žene za kojima nije išlo desetinama
oficira udvarača i žene kojima je bilo drago i laskalo im što se oficir u
prolazu šali s njima.

Nikolaj je veoma veselo raspoložen došao noću u Voronjež u
gostionicu, naručio sve ono što odavno nije imao u vojsci i sutradan se lepo
obrijao i obukao paradnu uniformu koju odavno nije oblačio, pa otišao da
se prijavi komandi.

Starešina narodne odbrane beše civilni general, star čovek, koji se,
kao što se videlo, zabavljao svojim vojnim zvanjem i činom. On je primio
Nikolaja nabusito (misleći da je to vojnička osobina) i ozbiljno ga
zapitkivao, kao da ima pravo na to i kao da hoće da oceni opšti tok stvari,
pa da ga odobri ili ne odobri. Nikolaj je bio tako veseo, da ga je to samo
zanimalo.

Od starešine narodne odbrane otišao je Nikolaj gubernatoru.
Gubernator je bio omalen, živ čovek, veoma ljubazan i prostodušan. On je
saopštio Nikolaju gde može dobiti konje, preporučio mu jednog džambasa
u gradu i nekog spahiju na dvadeset vrsta izvan grada, koji su imali
najbolje konje, i obećao mu svaku pomoć.

– Jeste li vi sin grofa Ilje Andrejevnča? Moja je žena bila vrlo dobra
prijateljica s vašom majkom. Četvrtkom se iskuplja kod mene društvo;
danas je četvrtak, molim izvolite doći k meni bez ceremonije – rekao je
gubernator ispraćajući ga.

Nikolaj je odmah čim je izišao od gubernatora uzeo kola, poveo sa
sobom narednika i odjurio u spahijinu ergelu na dvadeset vrsta. Nikolaju
je bilo, u to prvo vreme njegovog bavljenja u Voronježu, sve veselo i lako i
sve mu je išlo za rukom i kao podmazano, kao što već biva kad je čovek i
sam dobro raspoložen.

Spahija kome je došao Nikolaj bio je stari konjički oficir, neženja,
dobar poznavalac i ljubitelj konja, imao je radionicu ćilimova, stogodišnju
rakiju začinjenicu, starog mađarskog vina i neobičnih konja.

Nikolaj je u dve reči kupio od njega za šest hiljada rubalja
sedamnaest odabranih ždrebaca (kao što je govorio) za ugled u svom
remontu. Pošto je ručao i popio malo više mađarskog vina, Rostov se
izljubio sa spahijom s kojim je već počeo da govori na „ti“, pa je veoma
veseo odjurio nekim gadnim drumom natrag, žureći neprestano kočijaša
da bi stigao na poselo kod gubernatora.

Pošto se preobukao, namirisao i polio glavu hladnom vodom, Nikolaj
je, istina malo dockan, ali sa spremljenom frazom: vaut mieux tard que
jamais37, otišao gubernatoru.

To nije bio bal, niti je bilo rečeno da će se igrati; ali su svi znali da će
Katarina Petrovna svirati u klavikorde valsove i ekoseze i da će se igrati,
pa su svi, računajući na to, došli spremni kao na bal.

U guberniji se živelo 1812. godine onako kao i uvek, samo s tom
razlikom što je zbog dolaska mnogih bogatih porodica iz Moskve bilo u
gradu življe i što se, kao i u svačem što se u to vreme događalo u Rusiji,
opažalo nekakvo osobito razmetanje – sve bez brige i ravno do mora, i još
što se onaj prazan razgovor, neizbežan među ljudima, koji se ranije vodio
o vremenu i o zajedničkim poznanicima, sad vodio o Moskvi, o vojsci i o
Napoleonu.

Društvo koje se beše iskupilo kod gubernatora bilo je najbolje
voronješko društvo.

Dama je bilo veoma mnogo, bilo je nekoliko Nikolajevih poznanica iz
Moskve; ali od muškaraca ne beše nikoga ko bi se mogao ma koliko da
takmiči s vitezom svetog Đorđa, husarom remonterom i ujedno
dobroćudnim i lepo vaspitanim grofom Rostovom. Među muškarcima bio
je i jedan zarobljeni Italijan – oficir u francuskoj vojsci i Nikolaj je osećao
kako u prisustvu tog zarobljenika još više važi on – ruski heroj. To je bio

37 Bolje ikad nego nikad.

kao neki trofej. Nikolaj je tako osećao i činilo mu se da svi tako i gledaju
Italijana, pa se pokazivao prema tom oficiru ljubazan, ali dostojanstven i
uzdržan.

Čim je Nikolaj ušao u svojoj husarskoj uniformi, šireći oko sebe miris
parfema i vina i rekao i čuo nekoliko puta kazanu mu rečenicu: vaut
mieux tard que jamais, njega su opkolili; svi su se pogledi obrnuli na
njega i on je odmah osetio da je zauzeo položaj sveopšteg ljubimca, koji mu
je u guberniji dolikovao i svakad bio prijatan, a sad ga, posle dugog
lišavanja, opio zadovoljstvom. Ne samo što su sluškinje na stanicama, po
mehanama i u spahijinoj radionici ćilimova bile polaskane njegovom
pažnjom, nego je i ovde, na poselu gubernatorovom, bilo (kao što se učinilo
Nikolaju) bezbroj mladih dama i lepih devojaka koje su nestrpljivo čekale
da Nikolaj obrati na njih pažnju. Dame i devojke koketovale su s njim, a
starci su se već prvog dana počeli da brinu kako bi oženili i doveli u red
tog momka-spadala husarskog. Među ovima bila je čak i žena
gubernatorova, koja je primila Rostova kao bliskog rođaka i govorila mu
„Nikolas“ i „ti“.

Katarina Petrovna poče zaista da svira valsove i ekoseze i nastade
igranka, u kojoj je Nikolaj svojom veštinom još više osvojio čitavo
gubernijsko društvo. On je čak sve zadivio svojim osobitim, neusiljenim
načinom igranja. I sâm se Nikolaj čudio svom načinu igre tog večera. On u
Moskvi nije nikad tako igrao i smatrao bi da je takav i suviše slobodan
način igranja čak nepristojan i mauvais genre38; ali je ovde osećao potrebu
da ih sve zadivi ma čime neobičnim, takvim što bi oni morali da prime kao
obično u prestonicama, ali još nepoznato njima u provinciji.

Čitavo veče Nikolaj je obraćao najveću pažnju na jednu plavooku,
punu i dopadljivu plavojku, ženu jednog gubernijskog činovnika. Sa onim
naivnim uverenjem veselih mladića da su tuđe žene stvorene za njih,
Rostov nije odmicao od te dame i ponašao se s njenim mužem prijateljski,
malo zaverenički, kao da oni znaju, iako to ne govore, kako će se odlično
snaći, to jest Nikolaj i žena toga muža. Ipak, muž kao da nije delio to
uverenje i trudio se da bude natmuren kad se obraća Rostovu. Ali je
dobroćudna naivnost Nikolajeva bila tako beskrajna da se muž ponekad i
nehotice podavao veselom raspoloženju Nikolajevom. A pri kraju posela,
što je lice ženino bivalo rumenije i veselije, lice muževljevo postajalo je sve
setnije i ozbiljnije, kao da su oboje imali jednu količinu veselosti, pa
ukoliko se ona uvećavala kod žene, utoliko se smanjivala kod muža.

38 Nezgrapan.

V

Nikolaj je, s neprekidnim osmehom, sedeo malo iskrivljeno na
naslonjači, naginjao se blizu nad plavušom i govorio joj komplimente iz
mitologije.

Menjajući živo položaj nogu u pripijenim jahaćim pantalonama, šireći
od sebe miris parfema i gledajući sa uživanjem svoju damu, sebe i lepe
oblike svojih nogu u pripijenim čakširama, Nikolaj je govorio plavuši kako
hoće ovde, u Voronježu, da otme jednu damu.

– A kakvu?
– Dražesnu, božanstvenu. Oči su joj (Nikolaj pogleda u sabesednicu)
plave, usta kao koral, belina... (tu pogleda u njena ramena), stas kao kod
Dijane…
Priđe im muž i mračno upita ženu o čemu govori.
– A, Nikita Ivanič! – reče Nikolaj i učtivo ustade. I, kao da je želeo da i
Nikita Ivanič uzme učešća u njegovoj šali, poče i njemu da priča kako
namerava da otme jednu plavušu.
Muž se osmehivao turobno, žena veselo. Dobra gubernatorka, na kojoj
se videlo da joj nešto nije po volji, priđe im.
– Ana Ignjatijevna želi da te vidi, Nikolas – reče ona izgovarajući reči
Ana Ignjatijevna takvim tonom da je Rostov odmah razumeo kako je Ana
Ignjatijevna vrlo velika dama. – Hajdemo, Nikolas. Je li, ti si dopustio da
te tako zovem?
– O, da, ma tante.39 A ko je to?
– Ana Ignjatijevna Maljvinceva. Slušala je za tebe od svoje sestričine,
kako si je ti spasao... Pogađaš li?...
– Pa zar sam ih ja tamo malo spasao! – reče Nikolaj.
– Njenu sestričinu, Kneginjicu Bolkonsku. Ona je ovde u Voronježu s
tetkom. Oho, kako je pocrveneo! Šta je, da nisi?...
– Ni pomislio, ostavite se, ma tante.
– De, dobro, dobro. O, kakav si! Gubernatorka ga povede visokoj i vrlo
debeloj starici u plavoj toki, koja tek beše svršila svoju partiju karata s
najkrupnijim ličnostima u gradu. To je bila Maljvinceva, tetka kneginjice
Marije po materi, bogata udovica bez dece, koja je uvek živela u
Voronježu. Kad joj je Rostov prišao, stajala je i obračunavala se za karte.

39 Tetka.

Ona oštro i važno začkilji očima, pogleda u njega i nastavi da grdi
generala koji je dobio igru.

– Veoma mi je milo, dragi moj – reče ona pruživši mu ruku. – Molim
izvolite k meni.

Pošto je porazgovarala o kneginjici Mariji i njenom pokojnom ocu,
koga, kao što se videlo, nije volela, i pošto je raspitala šta Nikolaj zna o
knezu Andreji, koji, kao što se videlo, takođe nije uživao njenu naklonost,
uvažena starica ga je otpustila, ponovivši još jedanput poziv da je poseti.

Nikolaj je obećao i opet pocrveneo kad se poklonio Maljvincevoj. Kad
bi bila pomenuta kneginjica Marija, Rostova je obuzimalo i njemu samom
nerazumljivo osećanje stidljivosti, čak i straha.

Pošto se odvojio od Malvinceve, Rostov je hteo da nastavi igranje, ali
mala gubernatorka povuče ga svojom punačkom ručicom za rukav i reče
mu kako mora da govori s njim, pa ga povede u mali salon, iz koga odmah
iziđoše oni što behu u njemu, da ne smetaju gubernatorci.

– Vidiš, mon cher – reče gubernatorka sa ozbiljnim izrazom na svom
sitnom, dobrom licu – to je upravo za tebe partija; hoćeš li da ti ja
provodadžiram?

– Za koga, ma tante? – upita Nikolaj.

– Da ti provodadžiram za kneginjicu. Katarina Petrovna veli da je za
tebe Lili, a ja kažem ne, nego kneginjica. Hoćeš? Ja sam uverena da će mi
tvoja maman zahvaljivati. Doista, kakva devojka, divota! A nije baš ni
tako ružna.

– Nimalo nije – reče Nikolaj, kao da ga to uvredi. – Ja se, ma tante,
kao što priliči vojniku, nikom ne namećem i ni od čega se ne odričem –
dodade on pre nego što je promislio šta će reći.

– Onda promisli: to nije šala.

– Kakva šala!

– Da, da – reče gubernatorka, kao da razgovara sama sa sobom. – I
još nešto, mon cher, entre autre. Vous êtes trop assidu auprès de l’autre,
de la blonde!40 Muž je već neveseo.

– A ne, mi smo prijatelji – reče Nikolaj u svojoj duševnoj prostoti;
njemu nije ni na um padalo da bi njegovo tako veselo provođenje vremena
moglo biti ma kome neprijatno.

„Ali kakvu sam ja glupost rekao gubernatorci!“ – seti se odjedanput
Nikolaj za večerom. „Ona će odista početi da provodadžira, a Sonja?...“ I
tako, kad se počeo opraštati s gubernatorkom i kad mu ona, smešeći se,
reče još jedanput: „Pa, sad gledaj,“ on je odvede u stranu.

40 Dragi moj, između ostalog. Suviše se udvaraš onoj plavuši.

– Pravo da vam kažem, ma tante, evo šta je...

– Šta, šta, prijatelju? Hajde da sednemo eno onde.

Nikolaj odjedanput oseti želju i preku potrebu da toj gotovo tuđoj ženi
ispriča sve svoje skrivene misli (one koje ne bi rekao ni majci, ni sestri, ni
prijatelju). Docnije, kad se sećao tog nastupa ničim neizazvane,
neobjašnjive otvorenosti, koja je imala za njega vrlo važne posledice,
Nikolaju se činilo (kao što se to uvek čini ljudima) da je tako naišlo neko
ludo raspoloženje; a međutim taj nastup otvorenosti, zajedno sa ostalim
sitnim događajima, imao je za njega i za svu njegovu porodicu ogromne
posledice.

– Evo šta je, ma tante. Mene maman odavno hoće da oženi bogatom
devojkom; ali je meni odvratna sama pomisao da se oženim zbog novaca.

– O, da, razumem – reče gubernatorka.

– Ali kneginjica Bolkonska, to je već druga stvar; prvo, reći ću vam
istinu, ona mi se jako sviđa, po volji mi je, pa onda, otkako sam je našao u
onakvom položaju, onako neobično, često sam pomišljao: to je sudbina.
Sem toga, pomislite: maman je odavno o tome mislila, ali nisam ranije
imao prilike da se vidim s njom, sve se nekako tako dešavalo da se nismo
videli. A onda kad je moja sestra Nataša bila verena za njenog brata,
nisam mogao ni pomišljati da se njome oženim. Bilo je suđeno da je vidim
baš onda kad se Natašina veridba pokvarila, pa onda... Eto šta je. Ja to
nisam nikome govorio, niti ću reći. Samo vama.

Gubernatorka mu zahvalno stište lakat.

– Vi znate Sofiju, moju rođaku? Ja je volim, obećao sam da ću je uzeti
i oženiću se njome... Prema tome, vidite da o tome ne može biti ni pomena
– reče Nikolaj smeteno i pocrvene.

– Mon cher, mon cher, kako ti to misliš? Ali Sofija nema ništa, a ti si
sam rekao da stanje tvoga tate stoji vrlo rđavo. A tvoja maman? To će je
ubiti. Pa ako je Sofija devojka koja ima srca, kakav će joj onda biti život?
Mati u očajanju, stanje poremećeno... Ne, ne, mon cher, ti i Sofija morate
to razumeti. Nikolaj je ćutao. Njemu je bilo milo da sluša te razloge.

– Ipak, ma tante, to ne može biti – reče on i uzdahnu, pošto je malo
poćutao. – Pa onda, da li će kneginjica i poći za mene? Sad je i u crnini.
Zar je mogućno to pomišljati?

– A zar ti misliš da ću ja tebe sad odmah oženiti? Il y a manière et
manière.41 – reče gubernatorka.

– Ala ste vi provodadžika, ma tante!... – reče Nikolaj ljubeći njenu
punačku ručicu.

41 Ima načina i načina.

VI

Kad je došla u Moskvu posle svog sastanka s Rostovom, kneginjica
Marija našla je tamo svog bratića s guvernerom i pismo od kneza Andreje,
koji im je naređivao da putuju u Voronjež, tetki Maljvincevoj. Staranje o
sebi, briga o bratu, udešavanje života u novoj kući, nove ličnosti,
vaspitanje bratića – sve je to zaglušilo u duši kneginjice Marije ono
osećanje kao nekog kušanja koje ju je mučilo dok joj je otac bolovao i posle
njegove smrti, a naročito posle sastanka s Rostovom. Bila je tužna. Sad,
pošto je mesec dana proživela mirno, osećala je sve jače i jače utisak od
gubitka svog oca i taj se gubitak spajao u njenoj duši s propašću Rusije.
Bila je uznemirena: mučila ju je neprestano misao o opasnostima kojim se
izlagao njen brat – jedini blizak čovek što joj beše ostao. Brinula se oko
vaspitanja svog bratića i jednako osećala da za to nije sposobna; ali je u
dubini duše odobravala samoj sebi kad je uvidela da je ugušila u sebi lične
snove i nade što se behu pokrenuli pojavom Rostova.

Kada je gubernatorka sutradan posle svog posela došla Maljvincevoj i
porazgovarala s njom o svojim planovima (napomenuvši, najpre, kako se,
iako u sadašnjim prilikama nije mogućno ni misliti o formalnoj proševini,
ipak mogu sastati momak i devojka i dati im prilike da se upoznadu), i
kad je, dobivši od tetke odobrenje, počela pred kneginjicom Marijom da
govori o Rostovu, hvaleći ga i pričajući kako je pocrveneo kad je pomenuta
kneginjica, kneginjicu Mariju nije obuzelo radosno, nego teško osećanje:
onog njenog unutrašnjeg sklada nestade i opet se pokretoše želje, sumnje,
prekori i nade.

Za ona dva dana koja su prošla od tog glasa pa do posete Rostovljeve,
kneginjica Marija je neprestano mislila o tome kako treba da se ponaša
prema Rostovu. Čas bi odlučila da iziđe u salon kad on dođe kod tetke i da
njoj u njenoj dubokoj crnini ne dolikuje da prima goste; čas bi pomislila da
će to biti grubo posle onoga što je on učinio za nju; čas bi joj došlo na um
da njena tetka i gubernatorka imaju nekakve namere s njom i s Rostovom
(izgledalo je ponekad da njihovi pogledi i reči potvrđuju tu pretpostavku);
čas bi rekla sebi da je samo ona, sa svojom poročnošću, mogla da pomisli
to za njih: pa one su morale imati na umu da bi u njenom stanju, dok još
nije skinula crninu, takva proševina vređala i nju i uspomenu na njenog
oca. A kad bi pretpostavila da će izići pred njega, kneginjica Marija je
zamišljala reči koje će on kazati njoj i koje će ona kazati njemu; i te su joj
se reči činile čas nezasluženo hladne, čas suviše značajne. A najviše se
bojala da se ne zbuni kad se vidi s njim, jer joj se činilo da se mora zbuniti
i izdati se čim ga ugleda.

Ali kad je u nedelju posle službe ušao lakej u salon i javio da je došao
grof Rostov, kneginjica se nije zbunila; samo joj izbi laka rumen po obrazu
i oči joj se zasijaše novim, zračnim sjajem.

– Vi ste ga videli, tetice? – reče kneginjica Marija spokojno, ne znajući
ni sama kako je mogla da izgleda tako spokojna i prirodna.

Kad je Rostov ušao u sobu, kneginjica je oborila glavu za trenutak,
kao da daje vremena gostu da se pozdravi s tetkom, a onda je, upravo u
trenutku kad se Nikolaj okrenuo k njoj, podigla glavu i svojim sjajnim
očima dočekala njegov pogled. Ona se s puno dostojanstva i gracije i s
radosnim osmehom podigla, pružila mu svoju finu, nežnu ruku i
progovorila glasom u kome su se prvi put opazili novi, ženski, grudni
tonovi. M-lle Bourienne, koja je bila u salonu, gledala je začuđeno u
kneginjicu Mariju. Ni ona, najveštija koketa, ne bi mogla bolje da
manevriše na sastanku s čovekom kome je trebalo da se svidi.

„Ili joj crnina tako lepo stoji, ili se doista tako prolepšala, a ja nisam
ni opazila. A najviše – taj takt i ta gracija!“ – mislila je m-lle Bourienne.

Da je kneginjica Marija mogla da razmišlja u tom trenutku, ona bi se
još više nego gospođica Burijen začudila promeni koja se dogodila u njoj.
Od onog časa kad je ugledala to drago voljeno lice, njome je ovladala neka
nova životna snaga i prinudila je da i preko njene volje govori i radi. Od
onog trenutka kad je ušao Rostov, njeno se lice odjedanput preobrazilo.
Kao što se na staklu šaranog i rezanog fenjera, kad se zapali u njemu
sveća, pojavi odjedanput u neočekivanoj lepoti onaj složen, vešto izrađen
umetnički rad koji je malopre izgledao grub, taman i besmislen, tako se
odjedanput preobrazilo lice kneginjice Marije. Pojavio se prvi put sav onaj
čisti duševni, unutarnji rad, kojim je ona dotle živela. Sav njen duševni,
sobom nezadovoljni rad, njene patnje, težnja ka dobru, pokornost, ljubav,
samopregorevanje – sve se to sad sijalo u tim zračnim očima, u finom
osmehu i u svakoj crti njenog nežnog lica.

Rostov je video sve to tako jasno kao da je poznavao sav njen život. On
je osećao da je to stvorenje što stoji pred njim sasvim drukčije, bolje od
svih onih što ih je dotle viđao, i što je glavno, da je bolje i od njega.

Razgovor je bio veoma običan i beznačajan. Razgovarali su nehotično
o ratu, kao i svi, preterujući u svojoj tuzi zbog tog događaja; govorili su o
poslednjem sastanku i Nikolaj je gledao da okrene razgovor na drugi
predmet; govorili su o dobroj gubernatorci, o rodbini Nikolajevoj i o
rodbini kneginje Marije.

Kneginjica Marija nije govorila o bratu i čim bi njena tetka počela da
govori o Andreji, ona bi okretala razgovor na drugi predmet. Videlo se da
je mogla govoriti pretvorno o nesreći koja je postigla Rusiju, ali da je njen
brat bio suviše blizak predmet njenom srcu i da ona nije htela niti je

mogla da govori ovlaš o njemu. Nikolaj je to opazio, kao što je, uopšte, s
pronicljivošću koja mu nije svojstvena opažao sve nijanse u karakteru
kneginjice Marije, koje su samo potvrđivale njegovo uverenje da je ona
sasvim osobito i neobično stvorenje. Nikolaj je isto onako kao i kneginjica
Marija crveneo i zbunjivao se, kad su mu govorili o kneginjici, pa čak i kad
je mislio o njoj, ali se pred njom osećao sasvim slobodan i nije govorio
ništa od onog što je unapred spremao, nego ono što mu je trenutno i uvek
zgodno padalo na um. Za vreme svoje kratke posete Nikolaj je, kad
nastane ćutanje, pribegavao, kao što to uvek biva gde ima dece, sinčiću
kneza Andreje, milovao ga i pitao hoće li da bude husar. Uzeo je na ruke
mališana, pa ga počeo veselo okretati i osvrtao se na kneginjicu Mariju.
Razdragan, srećan i stidljiv pogled pratio je njenog omiljenog mališana na
rukama milog čoveka. Nikolaj je opazio i taj pogled i, kao da je razumeo
njegov smisao, pocrveneo od zadovoljstva i počeo dobroćudno i veselo da
ljubi mališana.

Kneginjica Marija nije izlazila nikud zbog žalosti, a Nikolaj je
smatrao da nije pristojno da im odlazi; ali je gubernatorka pri svem tom
nastavila svoj provodadžijski posao, i pošto bi kazala Nikolaju sve što bi
kneginjica Marija rekla laskavo za njega, i obratno, navaljivala je da se
Rostov objasni s kneginjicom Marijom. Za to objašnjenje udesila je da se
sastanu kod arhijereja pred službu.

Iako je Rostov rekao gubernatorci kako neće nikakvo objašnjenje s
kneginjicom Marijom, ipak je obećao da će doći.

Kao što Rostov u Tilzitu nije posumnjao je li dobro ono što svi
smatraju za dobro, isto je tako i sad, posle kratke ali iskrene borbe između
pokušaja da udesi svoj život po svom razumu i smernog pokoravanja
prilikama, izabrao ovo poslednje i predao se onoj moći koja ga je (on je to
osećao) neodoljivo vukla nekud. Kad bi sad, pošto je dao reč Sonji, izjavio
ljubav kneginjici Mariji, on je znao da bi to bilo ono što je on zvao podlost.
I znao je da nikad neće učiniti podlost. Ali je tako isto znao (i to ne samo
znao, nego u dubini duše osećao), kako on, predajući se sada prilikama i
ljudima koji njime upravljaju, ne samo ne čini ništa ružno, nego čini nešto
vrlo, vrlo važno, tako važno kako još nikad u svom životu nije učinio.

Iako je način njegovog života ostao po izgledu isti, opet su, posle
njegovog viđenja s kneginjicom Marijom, sva pređašnja uživanja izgubila
za njega svoju draž i on je često mislio o kneginjici Mariji; ali nikad nije
mislio o njoj onako kao što je mislio, bez izuzetka, o svima gospođicama s
kojima se viđao u svetu, ni onako kako je dugo i nekad sa ushićenjem
mislio o Sonji. On je, kao gotovo i svaki pošten mladić, mislio o svakoj
gospođici kao o budućoj ženi i zamišljao uz nju sve prilike supružanskog
života: beli ogrtač, žena za samovarom, ženine kočije, dečica, maman i

papa, njihove veze s njom itd. itd.; i te slike budućnosti činile su mu
zadovoljstvo; ali kad je mislio o kneginjici Mariji, koju su mu
provodadžisali, nije mogao nikad da zamisli ništa iz budućeg
supružanskog života. A kad je i pokušao da zamisli, sve je izlazilo
neskladno i lažno. Bilo ga je samo strah.

VII

Strašna vest o borodinskoj bici, o našim gubicima o poginulim i
ranjenim, i još strašnija vest o gubitku Moskve dobivene su u Voronježu
polovinom septembra. Kneginjica Marija doznala je samo iz novina da joj
je brat ranjen, pa kako nije imala o njemu nikakvnh tačnih izveštaja,
spremala se, kao što je čuo Nikolaj (jer je on nije viđao), da ide i traži
kneza Andreju.

Kad je Rostov dobio vest o borodinskoj bici i o napuštanju Moskve,
njega nije obuzelo očajanje, gnev ili žudnja za osvetom i tome slična
osećanja, nego mu je odjedanput sve postalo dosadno i mrsko u Voronježu,
sve se nekako stideo i bilo mu neugodno. Svaki razgovor koji je slušao
činio mu se pretvoran; nije znao kako da sudi o svemu tome i osećao je da
će mu samo u puku biti opet sve jasno. Hitao je da svrši kupovinu konja i
često se bez razloga ljutio na svog slugu i na narednika.

Nekoliko dana pred Rostovljev odlazak beše određeno da se u
sabornoj crkvi služi blagodarenje za pobedu koju je održala ruska vojska i
Nikolaj je otišao na službu. Stao je malo dalje iza gubernatora i s
vojničkom ozbiljnošću odstajao službu, razmišljajući o najrazličitijim
stvarima. Kad se blagodarenje svršilo, gubernatorka ga pozva k sebi.

– Jesi li video kneginjicu? – reče ona i pokaza glavom na damu u
crnini koja je stajala iza pevnice.

Nikolaj odmah poznade kneginjicu Mariju, ne toliko po njenom profilu
koji se video ispod šešira, koliko po onom osećanju pažljivosti, bojazni i
žaljenja, što ga odmah obuze. Kneginjica Marija, očevidno udubljena u
svoje misli, prekrsti se poslednji put pred izlazak iz crkve.

Nikolaj je začuđeno gledao u njeno lice. To beše ono isto lice koje je
ranije video, na njemu beše onaj isti opšti izraz finog, unutarnjeg,
duševnog rada; ali je sad bilo sasvim drukčije osvetljeno. Na njemu se
video dirljiv izraz žalosti, molbe i nade. Kao što se i ranije dešavalo s
Nikolajem u njenom prisustvu, on je, ne čekajući da mu gubernatorka
kaže da joj priđe i ne pitajući se da li će biti lepo, da li pristojno ili ne ako
progovori s njom tu u crkvi, prišao njoj i rekao kako je čuo za njenu žalost
i kako od sveg srca s njom saoseća. Čim je čula njegov glas, njoj
odjedanput na licu sinu jasna svetlost i u isti mah osvetli i njenu tugu i
njenu radost.

– Ja sam vam, kneginjice – reče Rostov – hteo da kažem samo to da,
kad knez Andreja Nikolajevič ne bi bio živ, to bi se, pošto je on komandant
puka, odmah objavilo u novinama.

Kneginjica je gledala u njega ne razumevajući šta joj govori, ali se
radovala onom izrazu saučešća koji se ogledao na njegovom licu.

– A ja znam toliko primera da je rana parčetom (u novinama je rečeno
granatom) bila ili odmah smrtonosna, ili, naprotiv, vrlo laka – nastavi
Nikolaj. – Treba da se nadate najboljem i ja sam uveren...

Kneginjica Marija ga prekide.

– O, to bi bilo tako stra... – poče ona, ali ne dovrši od uzbuđenja, nego
se nakloni glavom graciozno (kao što je sve činila pred njim), zahvalno
pogleda u njega i ode za tetkom.

Toga dana uveče Nikolaj nije nikud otišao u goste, nego je ostao kod
kuće da posvršava neke račune s prodavcima konja. Kad je završio posao
bilo je već dockan da ide kud a još rano da legne da spava, i on je dugo
hodao tamo-amo po sobi razmišljajući o svome životu, što se retko s njim
dešavalo.

Kneginjica Marija učinila je na njega prijatan utisak pod
Smolenskom. To što je on nju našao onda u onako izuzetnim prilikama, i
to što mu je njegova mati neko vreme pominjala upravo nju kao bogatu
partiju, učinilo je da on obrati na nju naročitu pažnju. U Voronježu, kad ju
je posetio, bio je taj utisak ne samo prijatan, nego i snažan. Nikolaj je bio
iznenađen onom osobitom, duševnom lepotom koju je tada opazio u njoj.
Pa ipak se spremao da ode i nije mu ni na um padalo da zažali što neće,
kad otputuje iz Voronježa, imati prilike da vidi kneginjicu. Ali sadašnji
sastanak s kneginjicom Marijom u crkvi ureza mu se (to je Nikolaj osećao)
dublje u srce nego što je mislio i dublje nego što je želeo za ljubav svog
spokojstva. To bledo, fino, setno lice, taj zračni pogled, ti mirni, graciozni
pokreti i što je glavno – ta duboka i nežna tuga koja se ogledala u svim
njenim crtama, sve je to njega uznemiravalo i zahtevalo njegovo saučešće.
Rostov nije mogao da gleda kod muškarca izraz višeg, duševnog života
(zato nije ni voleo kneza Andreju), on je to prezrivo nazivao filozofisanjem,
sanjarenjem; ali je kod kneginjice Marije upravo u toj tuzi, koja je
iskazivala svu dubinu tog njemu tuđeg duševnog sveta, Nikolaj nalazio
neodoljivu privlačnost.

„Neobična devojka! Pravi anđeo!“ – govorio je on sam sebi. „Zašto
nisam slobodan, zašto sam pohitao sa Sonjom?“ – Pa i nehotice poče da
poredi njih dve: jedna siromašna a druga bogata onim duševnim darovima
kojih Nikolaj nije imao i koje je zbog toga visoko cenio. Pokušao je da
zamisli šta bi bilo kad bi bio slobodan. Na koji bi je način zaprosio i kako
bi ona postala njegova žena? Ne, to nije mogao da zamisli. Bi ga kao strah,
i ne stvoriše mu se pred očima nikakve jasne slike. Sa Sonjom je već
odavno sklopio sebi buduću sliku i to je sve bilo prosto i jasno, upravo zato
što je sve bilo izmišljeno, i on je znao sve šta je u Sonji; ali s kneginjicom

Marijom nije mogao da zamisli budući život zato što je nije razumevao,
nego samo voleo.

Maštanje o Sonji imalo je u sebi nešto veselo, zabavno. Ali misliti o
kneginjici Mariji bilo mu je uvek teško i malo strašno.

„Kako se ona molila!“ – setio bi se on. „Videlo se da je sva njena duša
bila u onoj molitvi. Da, to je ona molitva što pokreće brda i ja sam uveren
da će njena molitva biti ispunjena. Zašto se ja ne molim za ono što mi
treba?“ – pomisli on. „Šta meni treba? Sloboda, prekid sa Sonjom. Ona je
rekla istinu (seti se on reči gubernatorkinih), ako se oženim njom, ništa
me ne čeka do nesreća. Zaplet, mamin jad... neprilike... zbrka, strašna
zbrka! Pa ja nju i ne volim. Da, ne volim je onako kako treba. Bože moj!
izvedi me iz ovog užasnog položaja bez izlaza!“ – poče se on odjedanput
moliti bogu. „Da, molitva će pokrenuti brdo, ali treba verovati i ne moliti
se onako kako smo se ja i Nataša, kao deca, molili da se sneg pretvori u
šećer i istrčavali u dvorište da vidimo postaje li od snega šećer. Ali ja se
sad ne molim za takve sitnice“ – reče u sebi, pa ostavi lulu ukraj, prekrsti
ruke i stade pred ikonom. I ganut pomišlju na kneginjicu Mariju, poče se
moliti Bogu onako kako se odavno nije molio. Behu mu suze u očima i
gušilo ga je u grlu kad na vrata uđe Lavruška s nekakvim hartijama.

– Budalo! što ulaziš kad te ne tražim! – reče Nikolaj i brzo promeni
položaj.

– Od gubernatora – reče Lavruška sanjivo – došao kurir, vama pismo.

– Dobro, hvala, odlazi!

Nikolaj uze dva pisma. Jedno je bilo od majke, drugo od Sonje.
Poznade ih po rukopisu i prvo raspečati Sonjino pismo. Nije pročitao ni
nekoliko redaka, kad poblede i razrogači oči unezvereno i radosno.

„Ne, to ne može biti!“ – progovori glasno. Pa, ne mogavši da sedi na
jednom mestu, poče da hoda po sobi, držeći pismo u rukama i čitajući ga.
Letimično pregleda pismo, zatim ga pročita jedanput, drugi put, pa sleže
ramenima, odmahnu rukama i stade nasred sobe zinuvši i zagledavši se
ukočeno. Ono za što se upravo sad molio s pouzdanjem da će mu Bog
ispuniti molitvu, beše ispunjeno; ali je Nikolaj bio time tako začuđen kao
da je to bilo nešto neobično, i kao da nije nikad to očekivao, i kao da je
upravo to što se to tako brzo dogodilo dokazivalo da to ne dolazi od Boga
kome se on molio, nego od obične slučajnosti.

Onaj čvor koji je izgledao nerazmrsiv i koji je vezivao slobodu Rostovu
bio je razmršen tim (kako se Nikolaju činilo) neočekivanim, ničim
neizazvanim Sonjinim pismom. Ona je pisala kako su poslednje nezgodne
prilike, gubitak gotovo sveg imanja Rostovih u Moskvi i želja koju je
grofica više puta iskazivala da se Nikolaj oženi kneginjicom Bolkonskom, i

njegovo ćutanje i ohladnelost u poslednje vreme, kako ju je sve to skupa
prinudilo da se odreče njegovog obećanja i da mu da potpunu slobodu.

„Meni je bilo i suviše teško kad pomislim kako ja mogu biti uzrok
nesreći i neslozi u porodici koja mi je činila dobro“ – pisala je ona „a moja
ljubav ima kao jedini cilj sreću onih koje ja volim; i zato vas molim,
Nicolas, smatrajte da ste slobodni i znajte da vas, ne obzirući se ni na što,
ne može niko voleti jače od vaše Sonje.“

Oba su pisma bila iz Trojice. Drugo pismo beše od grofice. U tom su
pismu opisivani poslednji dani u Moskvi, odlazak, požar i propast čitave
imovine. Između ostalog grofica je u tom pismu pisala kako je knez
Andreja među ranjenicima putovao zajedno s njima. Njegovo stanje bilo je
vrlo opasno, ali sad doktor kaže da ima više nade. Sonja i Nataša neguju
ga kao bolničarke.

Nikolaj je sutradan otišao s tim pismom kneginjici Mariji. Ni Nikolaj,
ni kneginjica Marija nisu ni reči rekli o tome šta znači ono: „Nataša ga
neguje“; ali se Nikolaj, zahvaljujući tome pismu, odjedanput sprijateljio s
kneginjicom gotovo rođački.

Sutradan je Rostov otpratio kneginjicu Mariju u Jaroslav i posle
nekoliko dana otišao u puk.

VIII

Sonjino pismo Nikolaju, koje beše kao ostvarenje njegove molitve,
pisano je iz Trojice. Evo čim je ono izazvano. Stara grofica se sve više i
više bavila mišlju da se Nikolaj oženi bogatom devojkom. Ona je znala da
je Sonja tome glavna smetnja. I život Sonjin, u poslednje vreme, osobito
posle Nikolajeva pisma u kome je opisivao svoj sastanak s kneginjicom
Marijom u Bogučarovu, bivao je sve teži i teži u kući grofičinoj. Grofica
nije propuštala nijednu priliku da Sonju uvredljivo ili neštedimice ne
prekori.

Ali na nekoliko dana pred odlazak iz Moskve grofica je pozvala Sonju
i, rastužena i uzbuđena svim onim što se događalo, mesto prekora i
zahteva, počela je plačući moliti da žrtvuje sebe i da se za sve što joj je
činjeno oduži time što bi prekinula svoje veze s Nikolajem.

– Ja neću biti mirna dok mi to ne obećaš.

Sonja se histerično rasplakala i odgovorila kroz plač kako će sve
učiniti, kako je na sve gotova, ali nije otvoreno obećala i u svojoj se duši
nije mogla rešiti na ono što su od nje zahtevali. Trebalo je da se žrtvuje za
sreću porodice koja ju je othranila i vaspitala. Sonja je navikla da se
žrtvuje za sreću drugih. Njen položaj u kući bio je takav da je samo putem
žrtvovanja mogla steći sebi zasluge, i ona je navikla i volela da se žrtvuje.
Ali ranije je, u svakom svom žrtvovanju, s radošću uviđala kako upravo
time što sebe žrtvuje povišava sebi vrednost i u svojim očima i u očima
drugih i postaje još dostojnija Nikolaja, koga je volela više od svega u
životu; a sad je njena žrtva morala biti u tome da se odreče onog što joj je
bila sva nagrada za žrtvovanje, sav smisao njenog života. I ona je prvi put
u svome životu osetila gorčinu prema ljudima koji su joj činili dobro zato
da bi je ljuće namučili; osetila je zavist prema Nataši koja nije nikad
prepatila ništa slično, od koje nikad nisu tražili žrtve i koja je nagonila
druge da se žrtvuju, pa su je ipak svi voleli. I Sonja je prvi put osetila
kako se iz njene tihe, čiste ljubavi prema Nikolas počinje odjedanput da
razvija strasno osećanje, koje beše više i od pravila, i od vrline, i od
religije; i pod uticajem tog osećanja, Sonja, koju njen zavisan život beše i
nehotice naučio potučenosti, odgovorila je grofici opštim neodređenim
rečima, pa se klonila razgovora s njom i rešila da čeka dok se sastane s
Nikolajem, ne da ga na tom sastanku oslobodi, nego, naprotiv, da se
zauvek veže s njim.

Brige i užas onih poslednjih dana dok su se Rostovi bavili u Moskvi
zaglušili su u Sonji mračne misli koje su je mučile. Ona je htela da u
praktičnom radu nađe spasa od njih. Ali kad je doznala da je u njihovoj

kući knez Andreja, njome je, pored sveg iskrenog žaljenja koje je osećala
prema njemu i prema Nataši, ovladala radost i praznoverica da Bog neće
da se ona rastavi od Nicolas. Ona je znala da je Nataša volela samo kneza
Andreju i da ga voli neprestano. Znala je da će njih dvoje, sastavljeni sad
zajedno, u takvim strašnim prilikama, ponovo zavoleti jedno drugo i da se
onda Nikolaj neće moći oženiti kneginjicom Marijom zbog srodstva. I to
osećanje, to verovanje da se Proviđenje umešalo u njene lične stvari,
obradovalo je Sonju, ne obzirući se na sav užas svega onog što se događalo
poslednjih dana u Moskvi i za vreme prvih dana putovanja.

Na svom putovanju Rostovi se zaustaviše prvi put u Trojičkoj Lavri
da se obdan odmore.

U gostionici Lavre Rostovima su date tri velike sobe, od kojih je jednu
zauzimao knez Andreja. Ranjeniku je tog dana bilo mnogo bolje. Nataša je
sedela s njim. U susednoj sobi sedeli su grof i grofica i smerno razgovarali
s nastojnikom, koji beše došao da poseti svoje davnašlje znance i
priložnike. Sonja je takođe sedela tu i mučila je radoznalost šta
razgovaraju knez Andreja i Nataša. Iza vrata je čula zvuke njihovih
glasova.

Vrata na sobi kneza Andreje otvorila su se. Nataša je izišla otuda
uzbuđena i nije opazila kaluđera koji se podigao i idući joj u susret
uhvatio je za širok rukav desne ruke, nego je išla Sonji i uzela je za ruku.

– Nataša, šta je? Hodi ovamo – reče grofica.

Nataša je prišla za blagoslov i nastojnik joj je savetovao da se obrati
za pomoć Bogu i Njegovom Ugodniku.

Odmah pošto je otišao nastojnik, Nataša je uzela za ruku svoju
drugaricu i otišla s njom u praznu sobu.

– Je li, Sonja? On će ostati živ? – rekla je ona. – Sonja, kako sam
srećna i kako nesrećna! Sonja, golubice... sve je po starome. Samo da
ostane živ. On ne može... jer, jer bi... – i Nataša briznu u plač.

– Da! Znala sam ja to! Hvala Bogu – progovori Sonja. – On će ostati
živ!

Sonja je bila uzbuđena kao i njena drugarica, a uzbudio ju je i njen
strah i jad, i njene lične misli, koje nije nikom kazivala. Ona je plačući
ljubila i tešila Natašu. „Samo da ostane živ!“ – mislila je. Pošto su se obe
drugarice naplakale, narazgovarale i otrle suze, približile su se vratima
kneza Andreje. Nataša je oprezno otvorila vrata i zavirila u sobu. Sonja je
stajala pored nje kod odškrinutih vrata.

Knez Andreja je ležao visoko na tri jastuka. Njegovo bledo lice bilo je
mirno, oči zatvorene i videlo se kako odmereno diše.

– Ah, Nataša! – gotovo uzviknu odjedanput Sonja, hvatajući za ruku
svoju drugaricu i odstupajući od vrata.

– Šta je? šta je? – upita Nataša.

– Ovo je onako, onako, eto... – reče Sonja bleda lica i drhtavih usana.

Nataša je lagano zatvorila vrata i odmakla se sa Sonjom do prozora,
ne shvatajući još šta joj ona kaže.

– Sećaš li se – govorila joj je Sonja uplašeno i svečano – sećaš se kad
sam za tebe gledala u ogledalo... U Otradnom, o božićnim praznicima...
Sećaš li se šta sam videla?...

– Da, da – reče Nataša široko otvorenih očiju i sećajući se nejasno
kako joj je Sonja onda govorila nešto o knezu Andreji koga je videla gde
leži.

– Sećaš se? – nastavila je Sonja. – Ja sam onda videla i kazala svima,
i tebi i Dunjaši. Videla sam kako leži na postelji – govorila je ona i kod
svake pojednnosti mahala rukom s podignutim prstom – kako je zatvorio
oči, i kako je pokriven baš ružičastim jorganom, i kako je skrstio ruke –
govorila je Sonja i, opisujući pojedinosti koje je sad videla, dolazila sve
više do uverenja da je te iste pojedinosti videla onda.

Onda ona nije ništa videla, nego je ispričala da je videla ono što joj je
palo na um; ali ono što je onda izmislila činilo joj se sad istinsko kao i
svaka druga uspomena. Ona se ne samo sećala da je onda kazala kako je
on pogledao na nju i osmehnuo se i kako je bio pokriven nečim crvenim,
nego je tvrdo bila uverena da je još onda videla i kazala kako je on
pokriven ružičastim, upravo ružičastim jorganom, i kako su mu oči bile
zatvorene.

– Da, da, baš ružičastim – reče Nataša, koja se sad takođe kao sećala
kako je onda rečeno ružičastim, pa je smatrala da je upravo u tome neko
neobično i tajanstveno predskazanje. – Pa šta li to znači? – upita ona
zamišljeno.

– Ah, ne znam, kako je to sve neobično! – reče Sonja, hvatajući se za
glavu.

Posle nekoliko minuta knez Andreja je zazvonio i Nataša je ušla k
njemu; a Sonja, koja je bila uzbuđena i ganuta kao što je retko kad bila,
ostade kod prozora, misleći o tom neobičnom slučaju.

Tog dana ukazala se prilika da se pošalju pisma u vojsku i grofica je
pisala pismo sinu.

– Sonja – reče grofica podižući glavu kad je rođaka prošla pored nje. –
Zar ti, Sonja, nećeš pisati Nikolenki? – upita ona tihim, potresnim glasom
i u pogledu njenih umornih očiju koje su gledale preko naočara Sonja

pročita sve što je grofica mislila kad je to rekla. U tome pogledu videla se i
molba, i zebnja da Sonja ne odreče, i stid što mora da moli, i gotovost na
zakletu mržnju ako Sonja odreče.

Sonja priđe grofici, kleknu, poljubi je u ruku i reče:

– Pisaću, maman.

Sonja je bila raznežena, uzbuđena i ganuta svim onim što se tog dana
dešavalo, a naročito onim tajanstvenim svršetkom nekadašnjeg vračanja
koji je malopre videla. Sad, kad je znala da se Nikolaj ne može da oženi
kneginjicom Marijom zbog obnovljenih veza Natašinih s knezom
Andrejom, Sonja je s radošću osetila kako joj se vraća ono raspoloženje za
žrtvovanje koje je ona volela i na koje se bila navikla. I sa suzama u očima
i s radosnim uverenjem da čini velikodušno delo, Sonja je, prekidajući
nekoliko puta zbog suza kojima su se punile njene kao somot crne oči,
napisala ono dirljivo pismo koje je onako iznenadilo Nikolaja kad ga je
dobio.

IX

U glavnom zatvoru, kuda behu odveli Pjera, onaj oficir i vojnici što su
ga uhvatili postupali su s njim neprijateljski, ali istovremeno s
poštovanjem. U njihovom ponašanju prema njemu još se osećalo i to da
sumnjaju ko je on (da nije neki veoma važan čovek), i da ga mrze zbog još
skorašnje, njihove lične borbe s njim.

Ali kad je drugo jutro došla smena, Pjer je osetio da on pred novom
stražom (pred oficirima i vojnicima) već nema one vrednosti koju je imao
pred onima što su ga uhvatili. I doista, stražari koji su sutradan došli na
stražu već nisu u tom krupnom, debelom čoveku u mužičkom kaftanu
gledali onog živog čoveka koji se onako očajnički tukao sa onim
pljačkašem i vojnicima koji su ga pratili, i koji je rekao onu svečanu frazu
o spasavanju deteta, nego su gledali samo sedamnaestog od pohvatanih
Rusa koji se, po naredbi više vlasti, drže zbog nečeg u zatvoru. Ako se i
videlo nešto neobično na Pjeru, to beše samo njegov nebojažljiv, pribrano
zamišljen izgled i francuski jezik kojim je on, kako se Francuzima činilo,
začudo dobro govorio. I pri svem tom Pjera su tog istog dana zatvorili sa
ostalim pohvatanim sumnjivcima, jer je zasebna soba u kojoj je on bio
zatrebala oficiru.

Svi Rusi koji su bili u zatvoru s Pjerom behu ljudi najnižeg reda. I kad
su doznali da je Pjer gospodin, svi su se tuđili od njega, tim više što je
govorio francuski. Pjer je s tugom slušao kako mu se podsmevaju.

Sutradan uveče Pjer doznade kako svi ti što su u zatvoru (a po svoj
prilici i on s njima) moraju biti suđeni za paljevinu. Kad bi treći dan
odvedoše Pjera sa ostalima u neku kuću, gde seđahu jedan francuski
general sedih brkova, dva pukovnnka i drugi Francuzi sa ešarpama na
rukama. Sa onom tačnošću i određenošću koja prividno nadmašava
ljudske slabosti i s kojom se obično postupa prema okrivljenima, Pjeru su,
isto kao i drugima, stavljali pitanja: ko je on? gde je bio? s kakvom
namerom? i tome slično.

Ta su pitanja, ostavljajući na stranu suštinu stvari i isključujući
mogućnost da se pronađe ta suština, imala, kao i sva pitanja koja se
stavljaju po sudovima, samo taj cilj da podmetnu onaj žlebić kojim je
trebalo, kao što su sudije želele, da poteku odgovori optuženoga i da ga
dovedu do željenoga cilja, to jest do okrivljenja. A čim je on počeo da govori
nešto što se nije slagalo s ciljem okrivljenja, odmah su uklanjali žlebić i
voda je mogla teći kud joj drago. Sem toga, Pjer je bio u onoj istoj
nedoumici u kojoj se u svakom sudu nađe optuženi: zašto mu stavljaju sva
ta pitanja. Činilo mu se da se ta zamka s podmetnutim žlebićem

upotrebljava samo iz neke naklonosti, ili kao iz učtivosti. On je znao da se
nalazi u vlasti tih ljudi, da ga je samo vlast dovela ovamo, da im samo
vlast daje pravo da zahtevaju odgovore na pitanja i da je jedini cilj tog
skupa da njega okrive. I zato, pošto imaju vlast i imaju želju da ga okrive,
nije ni trebalo hvatati ga pitanjima i suditi. Bilo je očevidno da su svi
odgovori morali voditi okrivljenju. Na pitanje šta je radio kad su ga
uhvatili Pjer je malo tragično odgovorio da je nosio roditeljima dete q’il
avait sauvé des flammes.42 Zašto se tukao s pljačkašem? Pjer je odgovorio
da je on štitio ženu, da je svaki čovek dužan da štiti ženu, da... Tu su ga
prekinuli: to se nije ticalo stvari. Zašto je bio u dvorištu one zapaljene
kuće u kome su ga videli svedoci? Odgovorio je da je išao da vidi šta se čini
po Moskvi. Opet su ga prekinuli: nisu oni njega pitali kuda je išao, nego
zašto se nalazio kod požara. Ko je on? ponoviše mu prvo pitanje, na koje je
bio odgovorio da neće da kaže. On opet odgovori da to ne može reći.

– Zapišite, to je rđavo. Veoma rđavo – reče mu strogo general sa
sedim brkovima i crvenim licem.

Četvrtog dana počeše požari i na Zubovskom nasipu.
Pjera i još njih trinaest odvedoše na Krimski brod u neku šupu za
kola jedne trgovačke kuće. Prolazeći ulicama, Pjer se gušio od dima koji,
rekao bi čovek, beše pokrio sav grad. S raznih strana videli su se požari.
Pjer tada još nije shvatao značenje spaljene Moskve i sa užasom je gledao
te požare.
U toj šupi za kočije jedne kuće na Krimskom brodu bio je Pjer još
četiri dana i tih je dana doznao iz razgovora francuskih vojnika da svi koji
su tu zatvoreni očekuju svaki dan odluku maršalovu. A koga to maršala,
Pjer nije mogao doznati od vojnika. Vojniku je, očevidno, izgledalo da je
maršal viši i malo tajanstven beočug vlasti.
Ti prvi dani do osmog septembra, dana u koji su pohvatane poveli na
drugi ispit, bili su najteži Pjeru.

42 Koje je izbavio iz plamena.

X

Osmog septembra ušao je u šupu k zatvorenicima veoma važan oficir,
sudeći po onom poštovanju s kojim se stražari ponašahu prema njemu. Taj
oficir, po svoj prilici štabni, sa spiskom u rukama, prozva sve Ruse,
nazvaši Pjera: celui qui n’avoue pas son nom.43 I, pošto ravnodušno i leno
premeri očima sve zatvorenike, naredi oficiru straže da ih pristojno obuče
i spremi pre nego što ih povede maršalu. Za jedan sat stiže četa vojnika,
pa Pjera i onih drugih trinaest povedoše na Devojačko polje. Dan beše
vedar. Dim se nije prostirao dole, kao onog dana kad su Pjera izveli iz
glasnog zatvora na Zubovskom nasipu; dim se dizao pravo uvis kroz čist
vazduh. Nigde se nije video plamen od požara, ali su se na sve strane
dizali stubovi dima i sva Moskva i sve što je Pjer mogao videti beše jedno
zgarište. Na sve strane videla su se kućišta s pećima i dimnjacima i
ponegde opaljeni zidovi kamenih kuća. Pjer je razgledao zgarišta i nije
mogao da pozna poznate kvartove grada. Ponegde su se videle crkve koje
su ostale čitave. Izdaleka se beleo Kremlj, nerazrušen, sa svojim kulama i
Ivanom Velikim. U blizini se veselo blistalo kube Novodevičkog manastira
i s njega su se osobito jasno čula zvona. Ta su zvona podsetila Pjera da je
nedelja i Mala Gospođa. Ali, činilo se, nije imao ko da praznuje taj
praznik: svuda beše pustoš od požara, a od Rusa su se samo ponekad
viđali dronjavi, uplašeni ljudi, koji su se krili čim ugledaju Francuze.

Očevidno, rusko gnezdo beše razoreno i uništeno, ali je Pjer nesvesno
osećao da se, posle uništenja tog ruskog reda u životu, utvrdio nad tim
razorenim gnezdom osobit, sasvim drukčiji, ali čvrst francuski red. On je
to osećao po izgledu onih vojnika koji su išli otresito i veselo u pravilnim
redovima kad su sprovodili njega i ostale krivce; osećao je to po izgledu
nekakvog krupnog francuskog činovnika koji prođe pored njega na
karucama s dva konja, koje je terao vojnik. Osećao je to po veselom
sviranju vojničke muzike ko je se čulo s leve strane polja, a naročito je to
osećao i shvatao po onom spisku što ga je tog jutra pročitao onaj francuski
oficir kad je prozivao zatvorenike. Pjera su uhvatili sami vojnici, odveli ga
na jedno, pa na drugo mesto s desetinama drugih ljudi; izgledalo je da su
ga mogli zaboraviti, pomešati ga s drugima. Ali nisu: jer njegovi odgovori,
koje je dao na ispitu, vratili su mu se u tome što su ga nazvali: celui qui
n’avoue pas son nom. I pod tim nazivom, koji je Pjeru bio strašan, vodili
su ga sad nekud s pouzdanim uverenjem, što se ogledalo na njihovim
licima, da su on i svi ostali zatvorenici upravo oni koji su im potrebni i da
ih vode onamo kuda treba. Pjer se osećao kao ništavna iverka što je

43 Onaj što ne kazuje svoje ime.

zapala u točkove neke mašine koja je njemu nepoznata, ali koja pravilno
radi.

Pjera i ostale okrivljene odvedoše na desnu stranu Devojačkog polja,
nedaleko od manastira, pred jednu veliku belu kuću sa ogromnim vrtom.
To beše kuća kneza Ščerbatova, u koju je Pjer ranije često odlazio u posete
domaćinu a u kojoj je sad, kao što je doznao iz razgovora među vojnicima,
stanovao maršal, herceg od Ekmila.

Dovedoše ih pred vrata i počeše po jednog da uvode u kuću. Pjera
uvedoše u dug nizak kabinet, kod koga je stajao na vratima ađutant.

Davu je sedeo u jednom kraju sobe za stolom, s naočarima na nosu.
Pjer mu priđe blizu. Davu ne podiže oči, očevidno beše se zaneo oko neke
hartije, koja je bila pred njim. Ne dižući oči, on polako upita:

– Qui êtes vous?44

Pjer je ćutao, jer ne beše kadar reč da izgovori. Davu nije bio za Pjera
samo francuski general. Davu je bio za Pjera čovek čuven sa svoje
bezdušnosti. Gledajući u hladno lice Davua, koji je, kao strog učitelj,
pristao da se strpi neko vreme i da pričeka odgovor, Pjer je osećao da ga
svaki sekund oklevanja može stati života; ali nije znao šta da kaže. Da
kaže ono što je govorio na prvom ispitu nije se rešavao; a da otkrije svoju
titulu i položaj bilo je i opasno i stidno. Pjer je ćutao. Ali pre nego što je
stigao da se ma na što reši, Davu podiže glavu, podiže naočare na čelo,
začkilji očima i pogleda dobro u Pjera.

– Ja poznajem ovog čoveka – reče on odmereno i hladno, očevidno
misleći da time uplaši Pjera.

Ona jeza što malopre prođe Pjeru uz leđa, dohvati mu sad glavu i
steže je kao mengelnma.

– Non, général, vous ne pouvez pas me connaître, je ne vous ai jamais
vu... 45

– C’est un espion russe46 – prekide ga Davu, obraćajući se drugom
generalu koji beše u sobi i koga Pjer nije opazio. I Davu se okrete. S
neočekivanom brzinom Pjer poče odjedanput da govori:

– Non, monseigneur – reče on, setivši se odjedanput da je Davu
hercog. – Non, monseigneur, vous ne pouvez pas me connaître. Je suis
officier de la milice et je n’ai pas quitté Moscou.47

– Votre nom?48 – ponovi Davu.

44 Ko ste vi?
45 Generale, vi me ne možete poznavati, ja vas nisam nikad video...
46 To je ruski špijun.
47 Ne, visočanstvo, vi me niste mogli poznavati. Ja sam oficir milicije i nisam izlazio iz Moskve.
48 Vaše ime?

– Besouhoff.
– Qu’est-ce qui me prouvera que vous ne mentez pas?49
– Monseigneur!50 – uzviknu Pjer, ne uvređenim nego molbenim
glasom.

Davu podiže oči i pogleda dobro u Pjera. Nekoliko sekunada gledali su
jedan drugog, i taj je pogled spasao Pjera. Pored svih ratnih i sudskih
zahteva, u tome su se pogledu uspostavile ljudske veze između ta dva
čoveka. Za taj jedan časak obojica su uzbuđeno osetili nebrojenu množinu
stvari i razumeli da su obojica deca čovečanstva, da su braća.

Za Davua, koji je tek podigao glavu sa svoga spiska u kome su se
ljudska dela i život obeležavali brojevima, Pjer je bio na prvi pogled samo
jedna okolnost i on bi ga streljao a da ga ne grize savest zbog takvog
postupka; ali je sad već video u njemu čoveka. Davu se zamisli za
trenutak.

– Comment me prouverez-vous la vérité de ce que vous me dites?51 –
reče Davu hladno.

Pjer se seti Rambala i kaza njegov puk, i ime, i ulicu u kojoj je kuća.
– Vous n’êtes pas ce que vous dites52, – reče Davu opet.

Pjer poče uzdrhtalim, isprekidanim glasom da navodi dokaze da je
istina ono što je rekao.

Ali u taj mah uđe ađutant i nešto javi Davuu.

Davu se odjedanput razvedri kad ču šta mu ađutant javlja i poče da se
zakopčava. Kao što se videlo beše sasvim zaboravio Pjera.

Kad ađutant napomenu Davuu o zatvoreniku, on se namršti, klimnu
glavom na onu stranu gde beše Pjer i reče da ga vode. Pjer nije znao kuda
treba da ga vode: da li natrag u onu šupu, ili na ono mesto ko je je
spremljeno da se na njemu izvrši kazna, a koje su mu drugovi pokazivali
kad su prolazili preko Devojačkog polja.

On okrete glavu i vide kako ađutant nešto pita.
– Oui, sans doute!53 – reče Davu, ali šta to „da“ Pjer nije znao.

Pjer nije znao kako je, je li dugo i kuda je išao. Bio je potpuno
nesvestan i tup, nije ništa video oko sebe, micao je nogama zajedno sa
ostalima dotle dok se nisu svi zaustavili, pa se i on zaustavio.

49 Šta će mi dokazati da ne lažete?
50 Visočanstvo!
51 Kako ćete dokazati da je istina to što mi kažete?
52 Vi niste to što kažete.
53 Jest, naravno!

Za sve to vreme vrzla se Pjeru po glavi jedna misao. Ta misao beše: ko
je, ko je to njega osudio na kaznu? Nisu ga osudili oni ljudi koji su ga
ispitivali u komisiji: ni jedan od njih nije hteo niti je, očevidno, mogao to
da učini. Nije Davu, koji je onako čovečno pogledao u njega. Da je
potrajalo još jedan trenutak, Davu bi razumeo kako oni rade rđavo, ali taj
trenutak omeo je ađutant koji uđe. I taj ađutant, očevidno, nije želeo ništa
rđavo, ali je mogao i da ne uđe. Pa, najzad, ko je to kaznio, ubijao,
oduzimao život njemu – Pjeru sa svim njegovim uspomenama, težnjama,
nadama, mislima? Ko je to činio? I Pjer oseti da to nije niko.

To beše poredak, sticaj prilika.

Nekakav poredak ubijao je njega – Pjera, oduzimao mu život i sve,
uništavao ga.

XI

Od kuće kneza Ščerbatova zatvorenike povedoše prvo niz Devojačko
polje, više ulevo od Devičkog manastira i dovedoše ih do neke gradine, na
kojoj beše udaren kolac. Iza koca beše iskopana velika jama sa sveže
izbačenom zemljom, a oko jame i koca stajala je u polukrugu velika gomila
sveta. U toj gomili beše malo Rusa, a većinom Napoleonovih vojnika van
stroja: Nemaca, Italijana i Francuza u raznim uniformama. Desno i levo
od koca behu pofronćene francuske trupe u plavim uniformama sa
crvenim epoletama, u cipelama i pod kapama.

Prestupnike razmestiše po određenom redu u spisku (Pjer je stajao
šesti) i privedoše ih kocu. Nekoliko doboša udari sa obe strane i Pjeru se
učini kao da se s tim zvukom otkide deo njegove duše. On izgubi
sposobnost da misli i da sudi. Samo je mogao da gleda i da sluša. I beše
mu samo jedna jedina želja, želja da se što brže svrši to nešto strašno što
je moralo da se svrši. On se osvrtao na svoje drugove i posmatrao ih.

Dva čoveka s kraja behu obrijani robijaši. Jedan visok, mršav; drugi
crn, kosmat, muskulozan, sa spljoštenim nosem. Treći beše neki gospodski
poslužitelj, oko svojih četrdeset pet godina, prosed, pun i dobro uhranjen.
Četvrti beše mužik, vrlo lep, sa okruglastom, riđom bradom i crnim očima.
Peti beše neki fabrički radnik, žut, suv mladić od svojih osamnaest
godina, u halatu.

Pjer ču da se Francuzi dogovaraju kako će ih streljati, da li po jednog
ili po dvojicu. „Po dvojicu“ – reče hladno i mirno najstariji oficir. Redovi
vojnika se pomakoše i videlo se kako se svi žure, ali se ne žure onako kao
što se žure ljudi kad hoće da urade kakav posao svima razumljiv, nego
onako kao što se žure ljudi kad hoće da svrše neki preko potreban, ali
nemio i nerazumljiv posao.

Jedan činovnik Francuz sa ešarpom priđe levoj strani poređanih
krivaca i pročita presudu na ruskom i na francuskom.

Zatim po dva Francuza priđoše krivcima i, po zapovesti oficirskoj,
uzeše ona dva osuđenika koja su stajala s kraja. Osuđenici se približiše do
koca, stadoše i, dok vojnici ne doneše džakove, gledahu ćutke oko sebe,
kao što gleda ranjena zver kad joj se lovac primiče. Jedan se stalno krstio,
drugi se češao iza vrata i razvlačio usne kao da se smeši. Vojnici im počeše
brzo vezivati oči, navlačiti im džakove i privezivati ih za kolac.

Dvanaest strelaca s puškama izdvojiše se odmerenim, čvrstim
korakom iz linije i stadoše na osam koraka od koca. Pjer okrete glavu da
ne gleda ono što će biti. Odjedanput se ču prasak i pucanj, koji se Pjeru

učini jači i od najstrašnijeg groma, i on se osvrte. Beše dim, a Francuzi su
bledih lica i drhtavih ruku radili nešto u jami.

Povedoše drugu dvojicu. I ta su dvojica onako isto, i istim onakvim
pogledom gledali u svakoga, ćutke, i samo očima tražili zaštite i, kao što
se videlo, nisu ni shvatali ni verovali šta će s njima biti. Nisu mogli
verovati, jer su samo oni znali šta im je njihov život i zato nisu shvatali
niti verovali da im se on može oduzeti.

Pjer ne htede da gleda i opet okrete glavu; ali mu se opet učini kao da
grunu strašna eksplozija i zajedno s tim pucnjem vide dim, nečiju krv i
bleda unezverena lica Francuza, koji su opet radili nešto oko koca,
gurkajući jedan drugog uzdrhtalim rukama. Dišući teško, Pjer se osvrtao
oko sebe kao da pita šta je to. Isto takvo pitanje videlo se i u svakom
pogledu koji bi se sreo s Pjerovim pogledom.

Na licima svih Rusa, na licima francuskih vojnika, oficira i svakog bez
razlike, čitao je Pjer takav isti strah, užas i borbu, kakvi behu u njegovom
srcu. „Pa ko to, onda, radi? Njima je svima teško isto ovako kao i meni. Pa
ko? Ko?“ – blesnu za trenutak u Pjerovoj duši.

– Tirailleurs du 86ème, en avant!54 – viknu neko.

Povedoše petog, koji je stajao do Pjera – samog. Pjer nije shvatio da je
spasen i da je doveden i on i svi ostali ovamo samo zato da budu tu kad se
izvršuje kazna. On je sa sve većim užasom, ne osećajući ni radost ni
umirenje, gledao ono što se čini. Peti beše onaj fabrički radnik u halatu.
Čim ga se dotakoše, on u užasu odskoči i uhvati se za Pjera. (Pjer zadrhta
i otrže se od njega.) Radnik nije mogao da ide. Vukli su ga ispod pazuha i
on je nešto vikao. Kad ga dovedoše do koca, on odjedanput umuče. Kao da
je odjedanput nešto razumeo. Ili je razumeo da je uzalud vikati, ili da nije
mogućno da će njega ljudi ubiti, tek – on je stao kod koca, čekajući da mu
vežu oči kao i ostalima i gledao sjajnim očima oko sebe kao ranjena zver.

Pjer već nije mogao da okrene glavu i da zažmuri. Radoznalost i
uznemirenost njegova i cele te gomile dođe do vrhunca pri tom petom
streljanju. Kao i oni ostali, tako se i taj peti činio miran; uvijao se u halat i
češao jednom bosom nogom onu drugu.

Kad mu počeše vezivati oči, on sam popravi na potiljku čvor, koji ga je
žuljao; potom, kad ga prisloniše uz okrvavljen kolac, on se usturi nazad,
pa, kako mu bi nezgodno da stoji tako, on se namesti, stade ravno i mirno
se prisloni. Pjer nije skidao očiju s njega, nije propuštao ni najmanji
pokret.

Mora biti da se čula komanda, mora biti da je posle komande grunulo
osam pušaka. Ali se Pjer, ma koliko da se poznije trudio da se seti, nije

54 Strelci 86-og puka, napred!

mogao setiti da je čuo i najmanji pucanj iz tih pušaka. On je samo video
kako se onaj fabrički radnik odjedanput nešto opusti na užetima, kako se
na dva mesta pojavi krv i kako užeta od težine opuštenog tela popustiše i
kako se radnik, oborivši neprirodno glavu i podavivši nogu, skljoka. Pjer
pritrča kocu. Niko ga nije zadržavao. Unezvereni, bledi ljudi, radili su
nešto oko radnika. Jednom starom brkatom Francuzu tresla se donja
vilica dok je drešio užeta. Telo se spusti. Vojnici ga povukoše nevešto i
žurno iza koca i počeše ga gurati u jamu.

Svi su, očevidno, znali dobro da su zločinci kojima je potrebno da što
brže sakriju trag svoga zločina.

Pjer zaviri u jamu i vide kako radnik leži u njoj sa zgrčenim kolenima
blizu glave, a jedno mu rame uzdignuto više od onog drugog. I to se rame
grčevito, jednoliko spuštalo i dizalo. Ali su već pune lopate zemlje padale
na celo telo. Jedan vojnik viknu ljutito, pakosno i bolno na Pjera da se
vrati. Ali ga Pjer nije razumeo, nego je stajao kod koca i niko ga više nije
gonio.

Kad je jama bila sva zatrpapa, ču se komanda. Pjera odvedoše na
njegovo mesto i francuski vojnici koji su stajali uparađeni sa obe strane
koca načiniše polukrug i počeše da prolaze odmerenim hodom pored koca.
Ona dvadeset četiri strelca s praznim puškama, koji su stajali u sredini
kruga, dotrčavahu na svoja mesta kad čete prolažahu pored njih.

Pjer je sad nesvesno gledao u te strelce koji su po dvojica istrčavali iz
kruga. Svi se pridružiše četama, sem jednog. Jedan mlad vojnik, bled kao
mrtvac, u kapi zabačenoj nazad, sa spuštenom puškom, stajao je još
jednako prema jami na onom mestu odakle je pucao. Posrtao je kao pijan,
čas bi koraknuo napred, čas nazad da se održi na nogama. Jedan stari
vojnik, podoficir, istrča iz redova, uhvati mladog vojnika za rame i odvuče
ga u četu. Gomila Rusa i Francuza poče se razilaziti. Svi su išli ćuteći i
oborene glave.

– Ça leur apprendra, à incendier55 – reče neko od Francuza.
Pjer se osvrte na onog što to reče i vide da je to vojnik koji je hteo da
se nečim uteši za ono što je učinjeno, ali nije ni mogao. On i ne izgovori
dokraja što je počeo, mahnu rukom i odmače se.

55 To će ih naučiti kako se pale kuće.

XII

Posle izvršenja kazne, Pjera odvojiše od ostalih okrivljenih i ostaviše
ga samog u nekoj maloj, opustošenoj i oskrvnavljenoj crkvi.

Pred veče uđe u crkvu podoficir sa straže u pratnji dva vojnika i javi
Pjeru da mu je oprošteno i da će sad preći u baraku ratnih zarobljenika.
Pjer nije razumeo šta mu kažu, ali ustade i pođe s vojnicima. Dovedoše ga
do baraka načinjenih uvrh polja od nagorelih dasaka, brvana i letava i
uvedoše u jednu od njih. Dvadesetina različitih ljudi okružiše Pjera u onoj
pomrčini. Pjer je gledao u njih ne znajući ko su ti ljudi, zašto su tu i šta
hoće od njega. Slušao je reči koje su mu govorili, ali nije iz njih pravio
nikakve zaključke ni primene: nije razumevao njihov smisao. On je
odgovarao na ono što ga pitaju, ali nije razabirao ko ga sluša i kako će
shvatiti njegove odgovore. Gledao je u ona lica i figure i svi su mu
izgledali podjednako besmisleni.

Od trenutka kad je Pjer video ono strašno ubistvo koje su izvršili ljudi
iako to nisu hteli da učine, u njegovoj duši kao da se odjedanput istrgnula
ona opruga na kojoj se sve držalo i pokazivalo da je živo, pa se sve skrhalo
u gomilu besmislenog đubreta. Iako nije davao sebi računa o tome, u
njemu je nestajala vera i u dobro uređenje sveta, i u čovečju i u svoju
dušu, i u boga. Pjera je i ranije snalazilo to stanje, ali nikad tako jako kao
sad. Ranije, kad su na Pjera nailazile sumnje takve vrste, tim sumnjama
bio je izvor njegova vlastita krivica. I Pjer je tada u dubini svoje duše
osećao da je u njemu samom spas od tog očajavanja i od tih sumnja. A sad
je osećao da nije njegova krivica uzrok što je svet pao u njegovim očima, a
ostale samo besmislene razvaline. On je osećao da nije kadar vratiti veru
u život.

Oko njega u pomrčini stajali su ljudi: svakako ih je nešto na njemu
veoma zanimalo. Pričali su mu nešto, pitali ga za nešto, zatim ga odveli
nekud, i on se najzad našao u kutu barake s nekakvim ljudima koji su
razgovarali s raznih strana i smejali se.

– I tako ti, braćo moja... baš taj princ, koji... – čuo se nečiji glas u
suprotnom uglu barake, naročito naglašujući reč koji.

Pjer je sedeo ćuteći i nepomično na slami pored zida i čas otvarao čas
zatvarao oči. Ali čim zatvori oči, odmah ugleda pred sobom ono strašno,
naročito strašno zbog svoje prostote, lice fabričkog radnika i još strašnija
zbog svog nespokojstva lica onih nevoljnih ubica. I on je opet otvarao oči i
gledao besmisleno po mraku oko sebe.

Pored njega je sedeo pognut nekakav mali čovek, čije je prisustvo Pjer
opazio prvo po jakom zaudaranju znoja koji se osećao od njega pri svakom

njegovom pokretu. Taj čovek je nešto radio u mraku sa svojim nogama i,
mada Pjer nije video njegovo lice, osećao je kako taj čovek neprestano
pogleda u njega. Pjer se dobro zagleda u onoj pomrčini i shvati da se taj
čovek izuva. I Pjera zainteresova da vidi kako on to radi.

Kad je otpetljao uzice kojima mu beše uvezana jedna noga, on lepo
savi uzice, pa se odmah prihvati za drugu nogu, pogledajući u Pjera. Dok
mu je jedna ruka vešala uzice, druga se već mašila da dreši drugu nogu. I
tako, tačnim, odmerenim, laganim pokretima, koji su išli bez oklevanja za
drugim, taj se čovek izu, obesi svoju obuću na kočiće pobijene više svoje
glave, izvadi nožić, oreza nešto, sklopi nožić, metnu ga pod uzglavlje, pa
sede udobnije, obuhvati skupljena kolena obema rukama i pravce upilji u
Pjera. Pjer je osećao nešto prijatno, umirljivo i odmereno u tim sporim
pokretima, u lepo udešenom gazdovanju tog čoveka u njegovom kutu, i
čak u zaudaranju njegovom, i on je, ne skidajući očiju, gledao u njega.

– A da li ste mnogo nevolje videli, gospodine? A? – reče odjedanput
mali čovek. I u otegnutom glasu toga čoveka beše takva ljubaznost i
prostota da Pjer htede da odgovori, ali mu zadrhta vilica i on oseti da mu
pođoše suze. U tom istom trenutku mali čovek poče da govori onim istim
prijatnim glasom i ne dade Pjeru da pokaže svoju smućenost.

– E, sokoliću, ne žalosti se – reče on sa onom blagom, otegnutom
ljubaznošću s kojom govore stare ruske žene. – Ne žalosti se, priko: za
časak se trpi, doveka se živi! Tako ti je to, dragoviću moj. I ovde, hvala
bogu, živimo, niko nas ne vređa. I ovde ima ljudi i rđavih i dobrih – reče
on i, govoreći još, gipko savi kolena, ustade i ode nekud, iskašljujući se.

– Gle, lole, došlo! – ču Pjer ukraj barake onaj isti ljubazni glas. –
Došao, gad jedan, pamti sve! De, de, dosta! – I vojnik, odgurujući od sebe
psetance koje je skakalo uz njega, vrati se na svoje mesto i sede. U
rukama mu beše nešto zamotano u krpu.

– Evo, prihvatite se, gospodine – reče on opet malopređašnjim
ljubaznim tonom, razvijajući krpu i pružajući Pjeru nekoliko pečenih
krompira. – Za ručak je bila čorba. A krompiri su baš valjani!

Pjer nije jeo ceo dan i miris krompira učini mu se neobično prijatan.
On zahvali vojniku i poče da jede.

– Šta, zar tako? – reče vojnik smešeći se, pa uze jedan krompir. –
Ovako ti to. – On opet izvadi nožić, razreza na dlanu krompir na dve
jednake polutke, posu solju iz krpice, pa pruži Pjeru.

– Krompiri su baš valjani – ponovi on. – Ovako ti to jedi.

Pjeru se učini da nije nikad jeo slađeg jela od toga.

– Da, dobro je sve – reče Pjer – nego zašto streljaše one jadnike!...
Onom poslednjem tek ako je dvadeset godina.

– Ts, ts... – učini mali čovek. – Nesreća, nesreća... – dodade brzo, pa,
kao da mu reči stoje gotove u ustima i da iznenadno izleću iz njih, nastavi:
– Što ste vi to, gospodine, ostali u Moskvi?

– Nisam se nadao da će oni tako brzo doći. Ostao sam slučajno – reče
Pjer.

– A kako su te uhvatili, sokoliću, je li u tvojoj kući?

– Nije, otišao sam da vidim požar, a oni me onde uhvatili i sudili mi
kao palikući.

– Gde je sud, tu je i nepravda – dodade mali čovek.

– A jesi ti odavno ovde? – upita Pjer žvaćući poslednji zalogaj
krompira.

– Je li ja? U onu nedelju uzeli su me iz jedne bolnice tu, u Moskvi.

– A šta si ti, vojnik?

– Vojnik iz Apšeronova puka. Bio sam na umoru od groznice. Nisu
nam ništa ni kazali. Ležalo je naših dvadeset ljudi. Nismo ni mislili, ni
slutili.

– Pa je li ti teško ovde? – upita Pjer.

– Kako da nije teško, sokoliću... Meni je ime Platon, a prezime
Karatajev – dodade on, očevidno zato da bi olakšao Pjeru razgovor s njim.
– U vojsci su me prozvali sokolićem... Kako da ne bude teško, sokoliću!
Moskva je mati gradovima. Kako da ne bude čoveku teško kad to pogleda!
Nego i crv kupus grize, pa pre njega ugine, vele stari – dodade on brzo.

– Kako, kako ti to reče? – upita Pjer.

– Je li ja? – upita Karatajev. – Rekoh, čovek snuje, a Bog odlučuje –
reče on, misleći da ponavlja ono što je rekao, pa odmah nastavi: – A kako
je s vama gospodine, imate li imanja? Imate li kuću? Mora biti, sve puno
kao sat! A imate li i domaćicu? A jesu vam živi stari roditelji? –
zapitkivaše on i Pjer je, iako nije video u mraku, osećao kako su se
vojniku, dok je to pitao, kupile usne od uzdržanog ljubaznog osmeha. Kao
što se videlo, beše mu žao što Pjer nema roditelja, naročito majke.

– Žena je za dogovor, tašta za razgovor, ali niko draži od rođene majke
– reče on. – A imate li dečice? – nastavi da pita. Odrečan odgovor Pjerov
opet ga, očevidno ožalosti i on brzo dodade: – Pa mlad ste čovek, daće bog,
imaćete. Samo da je sloga...

– A, sad mi je svejedno – reče Pjer nehotice.

– Eh, dragi moj – reče na to Platon. – Od tamnice i torbice nikad se ne
odreci. – On se namesti bolje, iskašlja se, očevidno spremajući se da
razveze dugu priču. – Ele, ljubazni moj prijatelju, ja sam ti živeo kod kuće
– poče on. – Imanje nam veliko, zemlje mnogo, lepo žive mužici, imamo i

svoju kuću, hvala bogu. Otac sa šestoricom izlazi da kosi. Živeli smo lepo.
Bili smo pravi seljaci. Ali se desi... – I tu Platon Karatajev ispriča drugu
priču o tome kako je otišao u tuđ gaj po drva pa ga uhvatio čuvar, kako su
ga tukli, osudili i dali u vojnike. – Pa šta, sokoliću – nastavi on a glas mu
se menjaše od osmeha – mislio sam zlo je, kad ono opet dobro! Da nisam to
pogrešio, brat bi morao u vojsku. A u brata mi mlađeg petoro dečice, a
meni, kad pogledaš, ostala samo žena. Imao sam jednu devojčicu, ali je
Bog uzeo pre nego su me oterali u vojnike. Išao sam, da ti kažem, da ih
obiđem. Vidim – žive bolje nego pre. Dvorište puno mala, žene kod kuće,
dva brata otišla na pečalbu. Samo Mihailo, mlađi, kod kuće. Otac kaže:
„Meni su, veli, sva deca jednaka: ugrizi koji hoćem prst, svaki boli. Da
nisu onda Platona odveli, morao bi ići Mihailo“. Pa nas pozva, veruješ li,
sve i namesti pred ikonu. „Hodi, veli, amo, Mihailo, pokloni mu se do
zemlje, i ti se, ženo, pokloni, i vi, unučad, poklonite se. Jeste razumeli?“
veli... – Tako je to, ljubazni moj prijatelju. Od sudbine se ne uteče. A mi
sve govorimo: ovo nije dobro, ono ne valja. Naša je sreća, priko, kao voda u
alovu: povučeš – zateglo, izvučeš – nema ništa. Tako je to. – I Platon
promeni mesto na svojoj slami.

Pošto je poćutao neko vreme, Platon ustade.

– Ama ti bi, mislim, spavao? – reče on, pa se poče brzo krstiti i
mrmoriti: – Gospode Isuse Hriste, Nikola ugodniče! Frole i Lavro!
Gospode Isuse Hriste, Nikola ugodniče, Frole i Lavro! Gospode Isuse
Hriste, pomiluj i spasi nas! – zavrti on, metanisa, ustade, uzdahnu i sede
na svoju slamu. – Eto tako. Daj, bože, mirno omrknuti, zdravo osvanuti –
reče i leže, pokrivajući se šinjelom.

– Kakvu si to molitvu čitao? – upita ga Pjer.

– A? – učini Platon, jer već beše sveo oči. – Šta sam čitao? Molio sam
se Bogu. A zar se ti ne moliš?

– Da, i ja se molim – reče Pjer. – Nego, ti si pomenuo Frola i Lavra?

– Pa razume se – odgovori brzo Platon – to je konjski praznik. Treba
se setiti i živinčeta... Gle ti, gad jedan, legao. Toplo ti tu, pseća trago! –
reče on kad napipa pseto kod svojih nogu, pa se okrete i odmah zaspa.

Napolju se čuo negde daleko plač i vika i kroz pukotine na baraci
video se plamen; ali u baraci beše tiho i mračno. Pjer dugo nije zaspao i
ležao je otvorenih očiju u pomrčini na svom mestu, slušao ujednačeno
hrkanje Platonovo koji je ležao pored njega i osećao kako se maločas
razrušeni svet pokreće sad u njegovoj duši s novom lepotom, na nekim
novim, čvrstim temeljima.