Lav-Nikolajevič-Tolstoj-Rat-i-mir-4-deo

IX

Peta četa je bila do same šume. Ogromna vatra gorela je jasno usred
snega i obasjavala grane na drveću po kome beše palo inje.Usred noći čuli
su vojnici pete čete korake u šumi i krckanje grana.

– Medved, ljudi! – rekao je jedan vojnik.

Svi su podigli glave i oslušnuli; utom su se iz šume pomolila, prema
jasnoj svetlosti vatre, dva neobično odevena čoveka, držeći se jedan za
drugog.

To su bila dva Francuza koji su se krili po šumi. Oni su prišli vatri,
promuklo govoreći nešto jezikom koji vojnici nisu razumeli. Jedan od njih
bio je veći rastom, u oficirskom šeširu i izgledao je sasvim malaksao. Onaj
drugi, mali kruteljast vojnik, ubrađen maramom, bio je jači On je
pridržavao svog druga i govorio nešto pokazujući na svoja usta. Vojnici su
okružili Francuze, prostrli bolesnom šinjel i doneli obojici kaše i rakije.

Oslabeli francuski oficir bio je Rambal; a vojnik, podbrađen
maramom, njegov posilni Morel.

Kad je Morel popio rakiju i pojeo čanak kaše, on se odjedanput
bolesno razveselio i počeo neprestano da govori nešto vojnicima koji ga
nisu razumeli. Rambal nije hteo da jede, nego je ćuteći ležao nalakćen
pored vatre i nesvesno gledao u ruske vojnike svojim crvenim očima.
Ponekad bi jeknuo otegnuto, pa opet ućutao. Morel je, pokazujući na
ramena, davao vojnicima znake da je to oficir i da ga treba ogrejati. Jedan
ruski oficir, koji je prišao vatri, poslao je da pita pukovnika hoće li on da
primi kod sebe francuskog oficira; i kad su se vratili i kazali da je
pukovnik zapovedio da se oficir dovede, rekli su Rambalu da pođe. On je
ustao i hteo da pođe, ali je posrnuo i pao bi da ga nije pridržao vojnik koji
je stajao pored njega.

– Šta je? Nećeš da ideš? – rekao je Rambalu jedan vojnik i namignuo
podruglivo.

– De, zvekane! Šta bubaš neotesano! Baš si prostak, pravi prostak! –
čuli su se sa svih strana prekori vojniku što se našalio. Rambala su
okružili, digli ga dvojica na ruke i poneli u kuću. Rambal je obgrlio vojnike
oko vrata i, kad su ga poneli, tužno progovorio:

– Oh mes braves, oh, mes bons, mes bons amis! Voilà des hommes!
Oh, mes braves, mes bons amis!139 – i kao malo dete naslonio se glavom
jednom vojniku na rame.

139 O, junaci moji, o moji dobri, dobri moji prijatelji! Eto šta su ljudi! O, moji valjani, moji dobri
prijatelji!

Dotle je Morel sedeo na najlešpem mestu, okružen vojnicima.
Morel, omalen, kruteljast Francuz, sa uspaljenim očima koje mu behu
zasuzile, povezan kao žena preko kape, beše obučen u žensku bundicu.
Očevidno malo napit, zagrlio je rukom vojnika koji je sedeo pored njega,
pa je pevao promuklim, isprekidanim glasom neku francusku pesmu.
Vojnici su se podbočili i gledali u njega.
– De, de, nauči me, nauči, kako beše? Ja ću odmah primiti... Kako to
beše?... – govoraše mu šaljivčina pevač, koga beše Morel zagrlio.

Vive Henri quatre!
Vive se roi vaillant!

Zapeva Morel namigujući.

Ce diable à quatre...140

– Vivarika! Viv serovara! Sidjablaka... – ponovi vojnik, uzmahnuvši
rukom i odista pogodi ariju.

– Gle, pogodi! Ha-ha-ha-ha!... – diže se na sve strane grub, veseo
kikot.

Morel se takođe smejao, namrštivši se.
– De, teraj još, još! – povikaše vojnici.

Qui eut le triple talent,
De boire, de battre,
Et d’être un vert galant!...141

– Pa i to je skladno... De, de, Zaletajeve! .
– Ki... – jedva izgovori Zaletajev. – Ki-i-i... – oteže on, napućivši usne
što može više – letriptala, de bo de ba i detravagala! – otpeva on.
– To valja! Pravi Francuz!... Hahahaha!... Hoćeš još da jedeš?
– Daj mu kaše; ne može se on tako brzo najesti, gladno je to.
Opet mu dadoše kaše i Morel se prihvati, osmehujući se, trećeg čanka.
Svima mladim vojnicima koji su gledali u Morela video se na licu radostan

140 Živeo Henrik četvrti! Živeo taj hrabri kralj! Taj četvorostruki đavo…
141 Koji imađaše trojaki dar, da pije, da se bije i da ljubi.

osmeh. Stari vojnici, koji su smatrali da im ne dolikuje zanimati se
takvim sitnicama, ležali su s druge strane vatre, ali bi se ponekad pridigli
i smešeći se pogledali na Morela.

– Pa i to su ljudi – reče jedan od njih, uvijajući se u šinjel. – I pelen
ima svoj koren.

– O-o! bože, bože!... kako je puno zvezda! Biće mraza...

I sve se ućuta.

A zvezde, kao da znaju da ih niko neće videti, osuše se po mračnom
nebu. Čas bi zasijale, čas utrnule, čas zatreptale i brižljivo šaputale među
sobom o nečem radosnom, ali tajanstvenom.

X

Francuske trupe topile su se ujednačeno u matematički pravilnoj
progresiji. I onaj prelaz preko Berezine, o kome je tako mnogo pisano, bio
je samo jedan od intervalnih stupnjeva uništavanja francuske vojske, a
nikako nije bio odlučna kampanje. Što su Francuzi tako mnogo pisali i
pišu o Berezini, to je samo zbog toga što su se one nevolje koje je
francuska vojska snosila i koje su ranije bile ujednačene, tu, na
provaljenom berezinskom mostu, odjedanput grupisale u jedan momenat
– u jedan tragičan prizor koji je svakom ostao u pameti. A Rusi su govorili
i pisali tako mnogo o Berezini samo zato što je daleko od ratišta, u
Petrogradu, bio sastavljen plan (a sastavio ga je Pful) da se Napoleon
uhvati na reci Berezini u strategijsku klopku.

Svi su bili uvereni da će sve biti i u stvari onako isto kako je u planu i
zato tvrde da je upravo prelazak preko Berezine upropastio Francuze. A u
istini rezultati berezinskog prelaska bili su, što se tiče gubitka topova i
zarobljenika, daleko manje štetni po Francuze nego Krasni, kao što to i
cifre pokazuju.

Jedini je značaj berezinskog prelaza u tome što je taj prelazak
očevidno i nesumnjivo dokazao da su lažni svi planovi o odsecanju a da je
tačan jedini mogućan način operisanja koji zahteva i Kutuzov i sve trupe
(masa), a to je – samo idenje za neprijateljem. Gomila Francuza bežala je
brzinom koja se stalno pojačavala, svom energijom, upravljenom da se
dođe do cilja. Ona je bežala kao ranjena zver i nije joj bilo mogućno stati u
putu.

To je dokazalo ne toliko uređenje prelaza, koliko kretanje na
mostovima. Kad su se mostovi provalili, vojnici bez oružja, moskovski
stanovnici, žene s decom koje su bile u francuskoj komori, sve se to pod
uticajem inercije nije predavalo, nego bežalo napred u čamce i u zamrzlu
vodu.

Ta je navala bila razumljiva. Položaj i begunaca i potere bio je
podjednako rđav. Svaki se nadao da će, kad ostane sa svojima, naći u
nevolji pomoći kod drugova i da će imati određeno mesto među svojima. A
kad bi se predao Rusima, on bi bio u istoj nevolji, ali bi spao na niži stupac
pri razdavanju hrane i ostalih potreba. Francuzima nije bilo potrebno da
imaju tačne izveštate o tome kako polovina zarobljenika, s kojima Rusi
nisu znali šta će, iako su želeli da ih spasu – propada od zime i gladi; oni
su osećali da to ne može ni biti drukčije. Najbolećivije ruske starešine i
ljubitelji Francuza, Francuzi u ruskoj službi, nisu mogli ništa učiniti za
zarobljenike. Francuze je upropašćavala nevolja u kojoj se nalazila ruska

vojska. Nije se mogao otimati hleb i odeća od gladnih, potrebitih vojnika,
da se da Francuzima koji nisu ni štetni, ni mrski, ni krivi, nego prosto
nepotrebni. Neki su to i činili; ali je to samo bio izuzetak.

Pozadi je bila sigurna propast; napred je bila nada. Lađe su bile
spaljene; drugog spasa nije bilo sem zajedničkog bekstva, i na to
zajedničko bekstvo upravili su Francuzi svu svoju snagu.

Što su Francuzi bežali dalje, što su jadniji bili njihovi ostaci, naročito
posle Berezine, na koju su se, usled petrogradskog plana, polagale
naročite nade, tim su se jače raspaljivale strasti ruskih starešina, koji su
krivili jedan drugoga, a osobito Kutuzova. Pošto se držalo da će se
neuspeh petrogradskog berezinskog plana pripisivati njemu, to se sve jače
i jače prema njemu iskazivalo nezadovoljstvo, prezir i peckanje. Po sebi se
razume da su se peckanje i prezir izražavali u učtivom obliku, u takvom
obliku da Kutuzov nije mogao ni zapitati zbog čega i zašto ga okrivljuju. S
njim nisu razgovarali ozbiljno; kad mu podnose raport i traže njegovo
odobrenje, pravili su se kao da vrše neki tužan obred, a iza njegovih leđa
podmigivali su se i gledali da ga na svakom koraku prevare.

Svi ti ljudi, upravo zato što nisu mogli razumeti Kutuzova, tvrdili su
kako sa starcem ne vredi govoriti, kako on nikad neće razumeti svu
duboku mudrost njihovih planova; kako će im on odgovoriti svojim
frazama (njima se činilo da su to samo fraze) o zlatnom mostu, o tome
kako se preko granice ne sme otići s gomilom skitnica itd. To su sve oni
već čuli od njega. I sve što je on govorio, na primer: da treba pričekati
provijant da su ljudi bez obuće, sve je to bilo tako prosto, a sve što su oni
predlagali bilo je tako složeno i mudro da im je bilo očevidno kako je on
glup i star, a kako su oni genijalni vojskovođi bez vlasti.

Naročito pošto su se združile vojske sjajnog admirala i petrogradskog
heroja Vitgenštajna, to raspoloženje i štabno klevetanje došlo je do
krajnjih granica. Kutuzov je to video i samo slegao ramenima, uzdišući.
Samo se jedanput, posle Berezine, razljutio i napisao Benigsenu, koji je
posebno izveštavao cara, ovakvo pismo: „Zbog vaših bolesnih nastupa,
izvolite, vaše visokoprevashodstvo, čim dobijete ovo pismo, otputovati u
Kalugu, gde ćete čekati dalju zapovest i opredeljenje od Njegovog Carskog
Veličanstva.“

Ali odmah pošto je oteran Benigsen, došao je vojsci veliki knez
Konstantin Pavlovič, koji je učestvovao u početku rata i koga je Kutuzov
uklonio iz vojske. Kad je veliki knez došao sad vojsci, on je kazao
Kutuzovu kako je gospodar nezadovoljan zbog slabih uspeha naših trupa i
zbog sporog kretanja. Gospodar imperator je nameravao da dođe tih dana
sam lično vojsci.

Stari čovek, onako isto vešt u dvorskim kao u ratnim poslovima, onaj
Kutuzov što je u avgustu te godine izabran protiv volje careve za
glavnokomandujućeg, onaj što je uklonio iz vojske naslednika i velikog
kneza, onaj što je svojom vlašću, a nasuprot volji carevoj, naredio da se
ostavi Moskva, taj Kutuzov je sad odmah razumeo da je njegovo vreme
prošlo, da je njegova uloga odigrana i da sad više nema one prividne vlasti
u rukama. I to on nije razumeo samo po držanju dvora. On je, s jedne
strane, video da je ratovanje, u kome je on igrao svoju ulogu, svršeno i
osećao da je njegova dužnost ispunjena. A s druge strane počeo je u to isto
vreme da oseća fizički umor u svom starom telu i preku potrebu da se
fizički odmori.

Kutuzov je 29. Novembra ušao u Vilnu – u svoju dobru Vilnu, kao što
je govorio. On je u toku svoje službe dvaput bio gubernator u Vilni. Sem
ugodnosti za život, kojih je Kutuzov već odavno bio lišen, on je u bogatoj,
nedirnutoj Vilni našao stare prijatelje i uspomene. I on je odjedanput
okrenuo glavu od svih ratnih i državnih briga i zagnjurio se toliko u
jednolik, običan život, ukoliko su mu davale mira strasti što su butkale
oko njega, kao da ga se sve što se sad događalo i što se imalo dogoditi u
istorijskom svetu nije nimalo ticalo.

Čičagov, jedan od najstarijih među onima što su hteli da odseku i da
razbiju, Čičagov, koji je najpre hteo da učini diverziju na Grčku, a zatim
na Varšavu, a koji nikako nije hteo da ide onamo kud mu je bilo
zapoveđeno, Čičagov, čuven sa svoje smelosti kad govori s carem, Čičagov,
koji je smatrao sebe za Kutuzovljevog dobrotvora zato što je, kad je bio
poslan 1811. godine da zaključi mir s Turskom, mimo Kutuzova, pa kad se
uverio da je mir već zaključen, priznao pred carem da Kutuzovu pripada
zasluga što je mir zaključen; taj Čičagov je prvi dočekao Kutuzova u Vilni
kod zamka u kome je trebalo da Kutuzov otsedne. Čičagov je u marinskoj
uniformi, s kratkom špadom, držeći kačket pod pazuhom, predao
Kutuzovu raport i ključeve od grada. Ono prezrivo-ponizno ponašanje
mladeži prema izlapelom starcu ogledalo se u najvećoj meri u celom
ponašanju Čičagova, koji je već znao kakve se krivice svaljuju na
Kutuzova. Razgovarajući s Čičagovim, Kutuzov mu je, između ostalog,
rekao kako su oni ekipaži s posuđem što su oteti od njega u Borisovu
čitavi i kako će mu se vratiti.

– C’est pour me dire que je n’ai pas sur quoi manger.... Je puis au
contraire tout vous fournir, de tout dans le cas même où vous voudriez
donner des dîners142 – odgovorio je Čičagov, koji beše planuo, koji je želeo

142 Tim hoćete da mi kažete kako nemam iz čega da jedem… Naprotiv, mogu vas poslužiti
svačim, pa čak i kad bi ste hteli da priređujute ručkove.

da svakom svojom reči dokaže kako on ima pravo, i koji je zbog toga mislio
da se i Kutuzov o tome brine.

Kutuzov se osmehnuo svojim finim, pronicljivim osmehom, slegao
ramenima i odgovorio:

– Ce n’est que pour vous dire ce que je vous dis.143 Kutuzov je, uprkos
volji carevoj, zaustavio u Vilni veliki deo vojske. Za vreme tog svog
bavljenja u Vilni Kutuzov je, kao što su govorili ljudi njemu bliski,
neobično opao i fizički oslabio. On se nerado zanimao vojnim poslovima,
sve je ostavljao svojim generalima i, čekajući da dođe car, predao se
veselom životu i razonodama.

Car je došao 7. decembra iz Petrograda sa svojom svitom – s grofom
Tolstojem, knezom Volkonskim, Arakčejevom i ostalima – a stigao u Vilnu
1.decembra i dovezao se na putničkim saonicama pravo pred zamak. Iako
je bila jaka zima kod zamka je stajalo oko sto generala i štabnih oficira u
punoj paradnoj uniformi i počasna straža iz semjonovskog puka.

Kurir, koji je pred carem dojurio do zamka na oznojenoj trojci, povika:
„Ide!“ Konovnjicin otrča u trem da javi Kutuzovu, koji je čekao u maloj
vratarevoj sobi.

Za jedan minut iziđe na vrata luljajući se debela krupna figura
starčeva, u punoj paradnoj uniformi, sa svim ordenima što su mu pokrili
grudi i s trbuhom utegnutim ešarpom. Kutuzov natače šešir paradno, uze
u ruke rukavice i, onako debeo, teškom mukom koračajući niz stepenice,
siđe s njih i uze u ruku spremljen raport da ga preda caru.

Trka, šapat, još jedna trojka besno prolete, i svi se pogledi upreše u
saonice koje su jurile sve bliže i u kojima su se već videle figure cara i
Volkonskog.

Sve to je po pedesetogodišnjoj navici fizički uznemirilo starog
vojskovođu; on se zabrinuto i bojažljivo pipao, popravljao šešir i upravo u
onom trenutku kad ga je pogledao gospodar, izlazeći iz saonica, ohrabrio
se i ispravio, predao mu raport i počeo da govori svojim odmerenim,
laskavim glasom.

Gospodar brzo premeri pogledom Kutuzova od glave do pete, namršti
se za trenutak, ali se odmah savlada, pa priđe, raširi ruke i zagrli starog
vojskovođu. I taj je zagrljaj, po staroj navici, zbog njegove intimne
simpatije, kao i obično, ganuo Kutuzova: on je zajecao.

Gospodar se pozdravi s oficirima, sa semjonovskom počasnom
stražom, još jednom se rukova sa starcem, pa ode s njim u zamak.

143 Samo hoću da vam kažem to što vam rekoh.

Kad je gospodar ostao nasamo s maršalom, on mu je izjavio svoje
nezadovoljstvo što je sporo gonio neprijatelja, što je počinio greške u
Krasnom i na Berezini i saopštio mu svoje planove o potonjem pohodu
preko granice. Kutuzov nije ni protivrečio niti što primetio. Onaj isti
poslušan i besmislen izraz s kojim je pre sedam godina slušao careve
zapovesti u austerličkom polju, ogledao se i sad na njegovom licu.

Kad je Kutuzov izišao iz kabineta i, oborivši glavu, pošao preko
dvorane svojim teškim hodom, kao da ponire, nečiji glas zaustavi ga.

– Vaša svetlosti – reče neko. Kutuzov podiže glavu i dugo gledaše u
oči grofu Tolstoju, koji je stajao pred njim s nekakvom malom stvarčicom
na srebrnom poslužavniku. Izgledalo je kao da ne razume šta od njega
hoće.

Odjedanput kao da razumede: Jedva osetan osmeh prelete preko
njegovog podbulog lica, on se duboko i s poštovanjem pokloni, pa uze onu
stvar što beše na poslužavniku. Bio je to krst sv. Đorđa prvog reda.

XI

Sutradan bio je kod feldmaršala ručak i bal, koji je gospodar udostojio
svojim prisustvom. Kutuzovu je dat sv. Đorđe prvog reda; gospodar mu je
ukazivao najviše počasti, ali je svakom bilo poznato da je gospodar
nezadovoljan feldmaršalom. Pazilo se na pristojnost i gospodar je prvi
davao primer u tome; ali su svi znali da je starac kriv i da nije nizašto.
Kad je Kutuzov na balu, po starom običaju iz Katarininog doba, naredio
da se, kad uđe gospodar u dvoranu, polože pred njegove noge otete
zastave, gospodar se neprijatno namrštio i rekao reči među kojima su neki
čuli: „Stari komedijaš!“

Carevo nezadovoljstvo prema Kutuzovu pojačalo se u Vilni naročito
time što Kutuzov, očevidno, nije hteo ili nije mogao da razume važnost
novog rata.

Kad je gospodar sutradan ujutru rekao sakupljenim kod njega
oficirima: „Vi niste spasli samo Rusiju; vi ste spasli Evropu“ – onda su već
svi razumeli da rat nije svršen.

Jedini Kutuzov nije hteo to da razume i otvoreno je govorio svoje
mišljenje da novi rat neće popraviti stanje niti uvećati slavu Rusije, nego
samo može da pogorša njeno stanje i da snizi onaj najviši stupanj slave,
na kome je, po njegovom mišljenju, Rusija sad stajala. On se starao da
dokaže gospodaru kako nije mogućno sakupiti novu vojsku; govorio je
kako je narod u mučnom položaju, kako može biti neuspeha, i tome slično.

Pri takvom raspoloženju Kutuzov je, prirodno, izgledao samo kao
smetnja i prepreka novog rata.

Da bi se izbegli sukobi sa starcem, našao se izlaz sam po sebi, u tome
da se, kao i kod Austerlica i kao u početku kampanje za vreme Barklajevo,
izvuče ispod glavnokomandujućeg, ne uznemirujući ga niti mu to
objavljujući, onaj teren vlasti na kome je stajao i da se prenese na samog
cara.

U toj nameri izmenjivao se pomalo štab i sva glavna snaga
Kutuzovljevog štaba bila je uništena i preneta na cara. Tol, Konovnjicin i
Jermolov – dobili su druga opredeljenja. Svi su javno govorili kako je
feldmaršal vrlo oslabio i kako mu je zdravlje poremećeno.

Njegovo zdravlje trebalo je da bude poremećeno da bi predao svoje
mesto onome ko ga je zauzeo. I doista je njegovo zdravlje bilo slabo.

Kao što je Kutuzov prirodno, i prosto, i postupno došao iz Turske u
petrogradsku državnu palatu da sakuplja narodnu odbranu a zatim u
armiju, upravo onda kad je bio neophodan, isto se tako i sad, kad je

njegova uloga bila odigrana, prirodno postupno i prosto javio na njegovo
mesto novi činilac, koji se tražio.

Rat 1812 godine morao je, sem svog narodnog, ruskom srcu dragog
značaja, da ima i drugi - evropski značaj.

Za pokretom narodâ sa zapada na istok morao je doći pokret naroda s
istoka na zapad, i za taj novi rat bio je potreban novi činilac, koji je imao
osobine i poglede drukčije nego što ih je imao Kutuzov i koga su kretale
druge pobude.

Za pokret naroda s istoka na zapad i za obeležavanje granica
narodima bio je Aleksandar I onako isto neophodan, kao što je Kutuzov
bio neophodan za spasavanje i slavu Rusije.

Kutuzov nije shvatao šta je to Evropa, ravnoteža, Napoleon. On to
nije mogao da shvati. Pošto je neprijatelj bio uništen, Rusija oslobođena i
uzdignuta na najviši stupanj svoje slave, predstavnik ruskog naroda, Rus,
kao Rus, nije imao šta više da radi. Predstavniku narodnog rata nije ništa
ostalo, već da umre. I on je umro.

XII

Pjer je, kao što to većinom biva, osetio svu težinu fizičkih oskudica i
napora što ih je izdržao u ropstvu tek onda kad su se ti napori i oskudice
svršili. Posle svog oslobođenja iz ropstva došao je u Orel i trećeg dana po
svom dolasku, upravo kad se spremao da ide u Kijev, razboleo se i ležao u
Orelu tri meseca; razboleo se, kao što su govorili doktori, od žučne
groznice. Iako su ga doktori lečili, puštali mu krv i davali da pije
medicine, ipak je ozdravio.

Sve što se dogodilo s Pjerom od njegovog oslobođenja pa do bolesti,
nije ostavilo na njemu gotovo nikakvog traga. On se seća samo vlažnog
mračnog, čas kišovitog čas snežnog vremena, unutarnje fizičke tegobe,
bola u nogama i u slabinama; sećao se opšteg utiska od nevolja i muka
onih ljudi; sećao se kako ga je uznemiravala radoznalost oficira i generala
koji su ga ispitivali, pa svojih briga kako će naći ekipaž i konje i, što je
glavno, sećao se kako tada nije bio kadar ni da misli ni da oseća. Na dan
svog oslobođenja video je leš Peće Rostova. Tog istog dana doznao je da je
knez Andreja živeo više od mesec dana posle borodinske bitke i da je tek
skoro umro, u Jaroslavu, u kući Rostovih. Tog istog dana Denisov, koji je
kazao Pjeru tu novost, pomenuo je u razgovoru i o smrti Eleninoj, misleći
da je to Pjeru već odavno poznato. To je sve izgledalo Pjeru onda samo
neobično. Osećao je kako ne može da shvati značaj svih tih vesti. On je
tada hitao da samo što brže ode iz tih mesta gde se ljudi ubijaju među
sobom u kakvo mirno sklonište, pa da se tamo pribere, odmori i razmisli o
svemu onom neobičnom i novom što je za to vreme doznao. Ali čim je
došao u Orel, razboleo se. Kad se Pjer razabrao iz svoje bolesti, video je
oko sebe svoja dva poslužitelja koji su došli iz Moskve – Terentija i Vasku
i najstariju kneginjicu, koja je živela u Jeljcu, na Pjerovom imanju, pa,
kad je doznala za njegovo oslobođenje i bolest, došla k njemu da ga
nadgleda.

Dok se oporavljao od bolesti, Pjer se samo pomalo odvikavao od
utisaka koji su mu u poslednjim mesecima postali obični i navikavao se na
to da ga sutra neće niko nikud poterati, da mu toplu postelju neće niko
oteti i da će pouzdano imati ručak, i čaj, i večeru. Ali je u snu još dugo
viđao sebe onako isto kao u ropstvu. Pjep je tako isto pomalo počeo da
razumeva novosti koje je doznao posle svog izlaska iz ropstva: da je umro
knez Andreja, da mu je umrla žena, da su francuzi uništeni.

Radosno osećanje slobode – one potpune slobode koja se ne može
oduzeti, koja je uvek sa čovekom i za koju je saznao prvi put na prvom
odmoru kad je izišao iz Moskve, ispunjavalo je dušu Pjerovu dok se

oporavljao posle bolesti. On se čudio kako se ta unutrašnja sloboda,
nezavisna od spoljašnjih prilika, sad kao i suviše, raskošno dopunjuje i
spoljašnjom slobodom. Bio je sam u tuđem gradu, bez poznanika. Niko
nije ništa od njega zahtevao; nisu ga nikud slali. Imao je sve što je hteo;
nije bilo one misli o ženi koja ga je večito mučila, jer ni nje već nije bilo.
„Oh, kako je to dobro! Kako je divno!“ – govorio je sebi kad su mu
primicali čisto postavljen sto s mirisavim buljonom, ili kad je noću legao
na meku čistu postelju, ili kad bi pomislio kako nema više žene ni
Francuza. „Oh, kako je to dobro, kako je divno!“ I po staroj navici upitao bi
se: „A šta će biti posle? Šta ću da radim?“ I odmah je odgovorio sebi:
„Ništa. Živeću. Ah, kako je to divno!“

A ono oko čega se ranije mučio i što je neprestano tražio, cilj života,
sad za njega nije postojalo. Taj traženi cilj života ne da nije sad, samo u
ovom trenutku, slučajno postojao, nego je on osećao da ga nema i da ga ne
može ni biti. I to odsustvo cilja davalo mu je ono potpuno, radosno
saznanje da je slobodan, koje je tada bilo njegova sreća.

On nije mogao imati cilja, jer je sad imao ne veru u kakva pravila, niti
reči, niti u misli, nego veru u živoga, uvek prisutnog Boga. Ranije ga je
tražio u ciljevima koje je sebi postavljao. To traženje cilja bilo je samo
traženje Boga; i odjedanput je u svom ropstvu saznao ne rečima, ne
razmišljanjem, nego neposrednim osećanjem ono što mu je već davno
govorila dadilja: da je Bog tu, svuda.

On je u ropstvu saznao da je Bog u Karatajevu veći, beskrajniji i
nedostižniji nego u Neimaru vasione koga masoni priznaju. On se osećao
kao čovek koji pred svojim nogama nađe ono što je tražio, onda kad je
naprezao vid, gledajući daleko od sebe. On je celog svog veka gledao
nekud, iznad glava onih ljudi što su bili oko njega, a trebalo je da ne
napreže oči, nego samo da pogleda preda se.

On ranije nije umeo da vidi ni u čemu ono što je veliko, nedostižno i
beskrajno. Samo je osećao da to mora negde biti i tražio ga je. U svemu što
je blisko, razumljivo, video je samo ono što je ograničeno, sitno, zemaljsko,
besmisleno.

Naoružavao se umnim durbinom i gledao u daljinu, onamo gde mu je
to sitno, zemaljsko, skrivajući se u maglovitoj daljini, izgledalo veliko i
beskrajno, samo zato što se nije jasno videlo. Tako mu je izgledao evropski
život, politika, masonstvo, filozofija, filantropija. Ali i onda, u onim
trenucima koje je smatrao kao svoju slabost, njegov je um pronicao i u tu
daljinu i on je tamo video ono sitno, zemaljsko, besmisleno.

Sad se naučio da vidi u svemu ono što je veliko, večno i beskrajno, pa,
naravno, da bi ga video, da bi uživao gledajući ga, on je bacio durbin kroz
koji je dosad gledao preko ljudskih glava, pa je radosno gledao oko sebe

večito promenljiv, večito veliki, nedostižan i beskrajan život. I što ga je
izbliže gledao, tim je bivao spokojniji i srećniji. Ono strašno pitanje: zašto?
koje je ranije rušilo sve njegove umne tvorevine, nije sad za njega
postojalo. Sad je na to pitanje: zašto? Bio u njegovoj duši uvek spreman
prost odgovor: zato što ima Boga, onog Boga bez čije volje neće spasti
čoveku ni vlas s glave.

XIII

Pjer se gotovo nije izmenio u svojim spoljašnjim manirima. Na izgled
bio je isti onakav kakav je bio i ranije. Isto onako kao i ranije bio je
rasejan i izgledao kao da nije zauzet onim što mu je pred očima, nego
nečim svojim, posebnim.

Između ranijeg i sadašnjeg njegovog stanja bila je razlika u tome što
bi ranije, kad zaboravi ono što je bilo pred njim, ono što su mu govorili,
mučenički nabrao čelo i kao pokušavao a nije mogao da dobro vidi nešto
što je daleko odmaknuto od njega. I sad je zaboravljao ono što su mu
govorili i ono što je bilo pred njim; ali bi se sad, s jedva osetnim, kao
podrugljivim osmehom zagledao upravo u ono što je pred njim i slušao ono
što su mu govorili, iako je, očevidno, video i čuo nešto sasvim drugo.
Ranije je izgledao, istina, dobar čovek, ali nesrećan; i zato su se ljudi i
nehotice uklanjali od njega. Sad je oko njegovih usta neprestano treperio
radostan osmeh, a u očima sijalo saučešće prema ljudima – pitanje: jesu li
i oni zadovoljni kao on? I ljudima je bilo milo kad je on s njima.

Ranije je mnogo govorio i padao u vatru kad govori a malo slušao; sad
se retko zanosio razgovorom i umeo da sluša tako da su mu ljudi rado
kazivali svoje najintimnije tajne.

Kneginjica, koja nikad nije volela Pjera i gajila prema njemu naročito
neprijateljstvo otkako se, posle smrti staroga grofa, osećala prema njemu
obavezna, sad, posle kratkog bavljenja u Orelu, gde je došla s namerom da
pokaže Pjeru kako ona, pored sve njegove nezahvalnosti, smatra za svoju
dužnost da ga nadgleda, brzo opazi, na svoj jed i svoje čuđenje, kako ga
voli. Pjer nije ničim izmamio to raspoloženje kneginjičino. On je nju samo
radoznalo posmatrao. Ranije je kneginjica, kad je pogleda, opažala u
njegovom pogledu nemar i podsmeh, pa se ježila pred njim, kao i pred
drugim ljudima, i isticala samo svoju borbenu stranu života; sad je,
naprotiv, osećala kako on ulazi u najintimnije strane njenog života, pa mu
je, najpre s nepoverenjem a zatim sa zahvalnošću, pokazivala prikrivene
dobre strane svoje naravi.

Najlukaviji čovek ne bi se mogao veštije uvući u poverenje
kneginjičino, budeći njene uspomene iz najlepšeg doba mladosti i
pokazujući prema njima simpatije. A međutim sve lukavstvo Pjerovo bilo
je u tome što je nalazio svoje zadovoljstvo kad u pakosnoj, suvoj i na svoj
način oholoj kneginjici budi čovečanska osećanja. „Da, on je vrlo, vrlo
dobar čovek kad se ne nalazi pod uticajem rđavih ljudi, nego ovakvih ljudi
kao što sam ja“ – govorila je kneginjica sebi.

Promenu koja se dogodila na Pjeru opazile su na svoj način i njegove
sluge – Terentije i Vaska. Oni su nalazili da se on mnogo poprostačio.
Često je Terentije, kad svuče gospodina i poželi mu laku noć, zastajkivao
sa čizmama i haljinama u rukama i čekao neće li gospodin početi
razgovor. I Pjer je mahom zaustavljao Terentija kad opazi da mu se
razgovara.

– Pa de, pričaj mi... kako ste nabavljali jestivo? – upitao bi on.

I Terentije je počinjao da priča o moskovskoj propasti, o pokojnom
grofu, i dugo bi stajao s haljinama, pričajući, a ponekad slušajući Pjerove
priče pa bi odlazio u pretsoblje s prijatnim uverenjem da mu je gospodin
blizak i da se prijateljki ponaša prema njemu.

Doktor koji je lečio Pjera i obilazio ga svaki dan, ne obzirući se na to
što je po doktorskom običaju smatrao za svoju dužnost da se pravi kao
čovek čiji je svaki trenutak dragocen za patničko čovečanstvo, zasedeo bi
se po čitave sate kod Pjera, pričajući svoje omiljene događaje i
posmatranja bolesničkih naravi uopšte, a naročito kod dama.

– Eto, s takvim je čovekom prijatno porazgovarati, to nije kao kod nas
u provinciji – rekao bi on.

U Orelu je živelo nekoliko zarobljenih francuskih oficira i doktor
dovede jednog od njih, nekog mladog Italijana.

Taj oficir počeo je da dolazi Pjeru i kneginjica se podsmevala nežnosti
koju je Italijan pokazivao prema Pjeru.

Italijan je, kao što se videlo, bio srećan samo onda kad je mogao da
dođe Pjeru i da razgovara, da mu priča o svojoj prošlosti, o svome
domaćem životu, o svojoj ljubavi i da mu pokazuje svoju srdžbu na
Francuze, a naročito na Napoleona.

– Ako su svi Rusi makar malo nalik na vas govorio je on Pjeru, – c’est
un vrai sacrilège que de faire la guerre à un peuple comme le vôtre.144 –
Vi, koji ste toliko prepatili od Francuza, vi ih čak i ne mrzite.

I Pjer je sad zaslužio strasnu ljubav Italijanovu samo time što je budio
u njemu najlepše strane njegove duše i uživao u njima.

U poslednje vreme Pjerovog bavljenja u Orelu došao mu je njegov
stari poznanik mason, grof Vilarski, onaj koji ga je uvodio u ložu 1807.
godine. Vilarski je bio oženjen bogatom Ruskinjom koja je imala velika
imanja u orlovskoj guberniji i vršio je u Orelu privremeno dužnost vojnog
intendanta.

Kad je Vilarski čuo da je Bezuhov u Orelu, on je, iako nije nikad bio s
njim dobro upoznat, došao k njemu s onim izjavama prijateljstva i

144 Onda je bezbožnost ratovati protiv takvog naroda kao što je vaš.

bliskosti što ih ljudi obično izjavljuju jedan drugom kad se nađu u
pustinji. Vilarski je čekao u Orelu, pa je bio srećan što je našao čoveka iz
istog kruga iz koga je i on i s istim, kao što je on mislio, interesima.

Ali je Vilarski, na svoje veliko čuđenje, brzo opazio da je Pjer jako
zaostao iza tadašnjeg života i, kao što je on u sebi ocenio Pjera, pao u
apatiju i egoizam.

– Vous vous encroutez, mon cher!145 – govorio mu je on. Pa ipak je
Vilarskom sad bilo prijatnije s Pjerom nego pre i on mu je svaki dan
dolazio. A Pjeru je sad, gledajući i slušajući Vilarskog, bilo i čudno i
neverovatno kad pomisli da je i on doskora bio takav.

Vilarski je bio oženjen, imao je porodicu, bio zauzet i poslovima oko
ženinog imanja, i službom, i porodicom. On je smatrao da su sva ta
zanimanja smetnja u životu i da su sva za preziranje, zato što im je cilj
lično dobro njegovo i njegove porodice. Njegovu su pažnju neprestano
privlačile ratne, administrativne, političke, masonske kombinacije. I Pjer
se nije starao ni da promeni ni da osuđuje njegovo gledište, nego je, sa
svojim neprestano blagim, veselim osmehom sa zadovoljstvom gledao tu
čudnovatu, njemu toliko poznatu pojavu.

U svome ponašanju s Vilarskim, s kneginjicom, i doktorom, sa svima
ljudima s kojima se sad sastajao Pjer je imao novu crtu, koja mu je
zadobijala naklonost sviju tih ljudi, a to je: priznanje da svaki čovek može
misliti, osećati i gledati na stvari na svoj način; priznanje da se ne može
rečima razuveriti čovek. Ta zakonita osobina svakog čoveka, koja je pre
uzbuđivala i ljutila Pjera, sad je činila osnovu njegovom interesovanju i
učešću koje je osećao prema ljudima. To što su ljudska mišljenja različita,
ponekad potpuno protivna njegovom životu i među sobom, radovalo je
Pjera i izazivalo kod njega podrugljiv a krotak osmeh.

U praktičnim poslovima Pjer je sad iznenadno osetio da ima težište,
koje ranije nije imao. Ranije ga je svako novčano pitanje, a naročito molbe
da uzajmi novac, kojima je on, kao vrlo bogat čovek, bio često izložen,
dovodilo u beskrajno uzbuđenje i nedoumicu. „Da li da dam ili da ne
dam?“ – pitao se on. „Ja imam, a njemu treba. Ali ovom drugom treba još
više? Kome više treba? A možda su obojica varalice?“ I on ranije nije
nalazio nikakvog izlaza iz tih pretpostavki, nego je davao svakome, dok je
imao šta da daje. I u istoj takvoj nedoumici bio je ranije u svakom pitanju
koje se ticalo njegovog imanja, kad mu je jedan govorio kako treba uraditi
ovako, a drugi – drukčije. Sad je, na svoje čuđenje, našao kako u svima
tim pitanjima nema više kolebanja ni nedoumice. U njemu se sad pojavio

145 Vi se zapuštate, dragi moj.

sudija koji po nekakvim i njemu samom nepoznatim zakonima rešava šta
treba, a šta ne treba činiti.

Bio je onako isto kao i ranije ravnodušan prema novčanim poslovima;
ali je sad izvesno znao šta treba učiniti a šta ne treba. Prva primena tog
novog sudije bila mu je na molbi jednog zarobljenog francuskog
pukovnika, koji je došao k njemu, napričao mnogo o svojim podvizima i
naposletku izjavio gotovo zahtev da mu Pjer dâ četiri hiljade franaka da
pošalje ženi i deci. Pjer ga je bez najmanjeg truda i napora odbio, i posle se
čudio kako je to bilo prosto i lako, a ranije mu je izgledalo nerazrešivo
teško. Ali u isti mah kad je odbio pukovnika, odlučio je da mora upotrebiti
lukavstvo, te da, kad pođe iz Orela, nagna Italijana oficira da primi od
njega novac koji mu je očevidno bio potreban. A kao nov dokaz Pjeru da on
sad ima utvrđen pogled na praktične poslove bilo je njegovo rešenje
pitanja ženinih dugova i obnavljanja ili neobnavljanja moskovskih kuća i
letnjikovaca.

Pjeru je dolazio u Orel njegov glavni upravnik i on je s njim načinio
opšti pregled svojih promenjenih prihoda. Moskovski požar stajao je Pjera,
po računu glavnog upravnika, oko dva miliona rubalja.

Kao utehu za te gubitke, glavni upravnik podneo je Pjeru račun kako
se njegovi prihodi, bez obzira na te gubitke, ne samo neće umanjiti, nego
će se uvećati, ako odrekne plaćanje dugova što su ostali posle grofice, na
što on ne može ni biti obavezan, i ako ne obnavlja moskovske kuće i
letnjikovce u okolini Moskve, koji su ga stajali svake godine po osamdeset
hiljada a nisu donosili ništa.

– Da, da, to je istina – rekao je Pjer, smešeći se veselo. – Da, da, meni
ništa od toga ne treba. Ja sam od propasti postao daleko bogatiji.

Ali u januaru dođe Saveljić iz Moskve, ispriča kako je stanje u
Moskvi, kako je arhitekta načinio nacrt za obnavljanje kuće i letnjikovca u
okolini Moskve, govoreći o tome kao o svršenoj stvari. U to isto vreme Pjer
je dobio pisma kneza Vasilija i ostalih poznanika iz Petrograda. U
pismima se govorilo o dugovima njegove žene. I Pjer je našao da račun
njegovog upravnika koji mu se toliko sviđao, nije dobar i da treba da ide u
Petrograd, da posvršava ženine stvari i da se nastani u Moskvi. Zašto je to
trebalo, nije znao; ali je znao pouzdano da to treba. Usled te njegove
odluke njegovi su se prihodi smanjili za tri četvrtine. Ali to je trebalo; on
je to osećao.

Vilarski je polazio u Moskvu, i oni su se dogovorili da idu zajedno.

Za sve vreme dok se oporavljao od bolesti u Orelu, Pjer se osećao
radostan, slobodan, živ; ali kad se, na svom putovanju, obreo u slobodnom
svetu, kad je ugledao stotinama novih lica, to se osećanje još više pojačalo.
On je za sve vreme svog putovanja osećao radost đaka koji je na raspustu.

Sve ličnosti: kočijaš, poštanski nadzornik, mužici usput ili u selu – svi su
imali za njega nov smisao. Prisustvo i napomene Vilarskoga, koji se
neprestano tužio kako je Rusija siromašna, kako je zaostala iza Evrope i
kako je u neznanju, samo su povećale Pjerovu radost. Gde je Vilarski
video mrtvilo, tu je Pjer video neobično jaku životnu snagu, onu snagu
koja je u snegu, na tom prostranstvu održavala život čitavog tog neobičnog
i jedinstvenog naroda. On nije protivurečio Vilarskom i, kao da se s njim
slaže (jer je pretvorno slaganje najkraći put da se obiđu pretresanja iz
kojih nije moglo ništa da bude), radosno se smešio, slušajući ga.

XIV

Kao što je teško objasniti zbog čega i kuda hitaju mravi iz razvaljenog
mravinjaka, jedni iz mravinjaka, vukući mrvice, jaja i mrtve, drugi nazad
u mravinjak, i zbog čega se sukobljavaju, dostižu jedan drugog i biju se –
tako je isto teško bilo objasniti uzroke koji su nagnali Ruse da se, posle
izlaska Francuza, nagomilaju u onom mestu koje se ranije zvalo Moskva.
Ali kao što se po žilavosti, energiji i množini mravi koji kipte oko
razvaljenog mravinjaka, iako je mravinjak potpuno uništen, vidi da je
razoreno sve, sem nečeg što se ne da razrušiti, što nije stvarno, što je sva
snaga mravinjaka – tako je isto i Moskva u oktobru, iako nije bilo ni
vlasti, ni crkava, ni svetinje, ni bogatstva, ni domova, bila ona ista
Moskva koja je bila u avgustu. Sve je bilo razrušeno, sem nečeg što nije
stvarno, ali je moćno i nerazrušivo.

Pobude ljudi koji su sa svih strana navalili u Moskvu, pošto je
očišćena od neprijatelja, bile su najrazličnije, lične, i u prvi mah većinom –
divlje, životinjske. Samo je jedna pobuda bila zajednička svima – težnja da
idu onamo, u ono mesto koje se ranije zvalo Moskva, da onde ulože svoju
aktivnost.

Za nedelju dana bilo je u Moskvi već petnaest hiljada stanovnika, za
dve nedelje bilo je dvadeset pet hiljada itd. Sve se povećavao i povećavao
broj, i pod jesen 1813. godine doterao je do cifre koja je nadmašila
stanovništvo 1812. godine.

Prvi Rusi koji su ušli u Moskvu bili su kozaci iz odreda
Vincengerodova, mužici iz obližnjih sela i stanovnici koji su bili pobegli iz
Moskve i krili se po njenoj okolini. Rusi koji su ušli u razorenu Moskvu i
našli je opljačkanu, počeli su i sami da pljačkaju. Oni su nastavili, ono što
su radili Francuzi. Mužici su dolazili s kolima u Moskvu pa odvozili u sela
sve što je bilo ostavljeno po razorenim moskovskim kućama i po ulicama.
Kozaci su odnosili što su mogli na svoje bivake; sopstvenici kuća kupili su
sve što nađu po drugim kućama i prenosili su u svoje kuće, pod izgovorom
da je to njihova svojina.

Ali posle prvih pljačkaša dolazili su drugi, pa treći, i pljačka je svakog
dana bivala, prema uvećavanju pljačkaša, sve teža i teža i dobijala sve
određenije oblike.

Francuzi su našli Moskvu, istina, praznu, ali sa svima oblicima
jednog grada koji je živeo organski pravilno, s njegovim raznim vrstama
trgovine, zanata, raskoši, državne uprave, religije. Ti su oblici bili bez
života, ali su još postojali. Bili su tu redovi prodavnica, dućani, magacini,
žitnice, bazari – većinom s robom; bile su fabrike, zanatske radionice; bili

su dvorovi, bogate kuće napunjene raskošnim predmetima; bile su bolnice,
zatvori, sudovi, crkve manje i saborne. Što su duže ostajali Francuzi, sve
su više uništavani ti oblnci gradskog života i na kraju se sve stopilo u
jedno nedeljivo, mrtvo polje pljačke.

Što je više trajala francuska pljačka, tim je više satirala bogatstvo
Moskve i snagu pljačkaša. Što je duže trajala ruska pljačka, kojom su
Rusi počeli da zauzimaju prestonicu, i što je više učesnika bilo u njoj, tim
je ona brže uspostavljala bogatstvo Moskve i pravilan gradski život.

Sem pljačkaša, u Moskvu je dolazio s raznih strana, kao krv u srce,
najrazličniji svet – nekog je vukla radoznalost, nekog dužnost, nekog
račun – sopstvenici kuća, sveštenstvo, viši i niži činovnici, trgovci,
zanatlije, mužici.

Posle nedelju dana već je vlast zaustavljala mužike koji su dolazili s
praznim kolima da odvlače stvari i nagonila ih da izvlače iz grada mrtva
tela. Drugi mužici, kad su čuli kako su zlo prošli njihovi drugovi, dolazili
su u grad sa žitom, ovsom, senom i obarali jedan drugom cenu do ispod
ranije cene. Gomile drvodelja, nadajući se dobroj zaradi, dolazile su svaki
dan u Moskvu i na sve strane gradile su se nove i popravljale stare,
pogorele kuće. Trgovci su u barakama otvarali trgovine. Po nagorelim
kućama otvarale su se krčme i gostionice. Sveštenstvo je počelo opet da
služi po mnogim nepogorelim crkvama. Priložnici su donosili razgrabljene
crkvene stvari. Činovnici su nameštali po malim sobama svoje stolove
zastrvene čojom i ormare sa aktima. Viša vlast i policija razdavale su
dobro koje je ostalo posle Francuza. Sopstvenici kuća u kojima je bilo
ostavljeno mnogo stvari dovučenih iz drugih kuća žalili su se kako im se
čini nepravda time što se odvlače sve stvari u Granovitu palatu; drugi su,
opet, tvrdili da su Francuzi dovukli stvari iz raznih kuća na jedno mesto i
da je zato nepravda davati sopstveniku kuće one stvari koje su se kod
njega našle. Grdili su policiju; podmićivali je; pisali desetorostruke račune
na pogorele državne stvari; tražili potpore. Grof Rastopčin izdavao je svoje
proklamacije.

XV

Pjer je došao u Moskvu krajem januara i smestio se u dvorišnoj zgradi
koja je ostala čitava. Otišao je grofu Rastopčinu i nekim svojim
poznanicima koji su se vratili u Moskvu i spremao se trećeg dana da ide u
Petrograd. Svi su praznovali pobedu; sve je vrilo životom u razorenoj
prestonici koja se opet vraćala u život. Pjeru su se svi obradovali; svi su
želeli da ga vide i svi su ga pitali o onom što je on video. Pjer se osećao
naročito prijateljski raspoložen prema svima ljudima s kojima se sastajao;
ali se sad i nehotice držao prema svima ljudima na oprezu, tako da se ne
bi čime vezao. Na sva pitanja – bila ona važna ili najništavnija – pa
makar ga pitali: gde će živeti? hoće li što zidati? kad će ići u Petrograd i bi
li poneo jedan sandučić? on je odgovarao: da, može biti, mislim, itd.

Za Rostove je čuo da su u Kostromi i retko mu je dolazila pomisao na
Natašu. A kad bi mu i dolazila, bila je to samo prijatna uspomena iz
davne prošlosti. On se osećao ne samo slobodan od uslova života, nego i od
onog osećanja koje je, kao što mu se činilo, navalice probudio u sebi.

Trećeg dana posle svog dolaska u Moskvu čuo je od Arubeckih da je
kneginjica Marija u Moskvi. On je često mislio o smrti, patnjama i
poslednjim danima kneza Andreje, a sad mu je to došlo na pamet u novoj,
življoj slici. Kad je čuo za ručkom da je kneginjica Marija u Moskvi i da
stanuje u svojoj neizgoreloj kući na Vazdviženki, on je toga istog večera
otišao k njoj.

Idući kneginjici Mariji, Pjer je usput neprestano mislio o knezu
Andreji, o svom prijateljstvu s njim, o raznim sastancima s njim, a
naročito o onom poslednjem u Borodinu.

„Da li je umro u onom jetkom raspoloženju u kome je onda bio? Da li
mu se nije pred smrt otkrilo objašnjenje života?“ – mislio je Pjer. On se
setio Karatajeva i njegove smrti, pa počeo i nehotice da poredi ta dva
čoveka, toliko različna a u isti mah toliko slična po ljubavi koju je osećao
prema obojici i po tome što su obojica živeli i obojica umrli.

Pjer je došao do kuće starog kneza u najozbiljnijem duševnom
raspoloženju. Ta kuća jg ostala čitava. Na njoj su se videli tragovi rušenja,
ali je izgled kuće bio isti. Stari poslužitelj koji je ozbiljnog lica dočekao
Pjera, kao da je hteo dati gostu na znanje kako se nije domaći red
pokvario ako nema kneza, reče da je kneginjica izvolela otići u svoje sobe i
da prima nedeljom.

– Javi; možda će me primiti – reče Pjer.

– Razumem – odgovori poslužitelj; – izvolite u sobu s portretima.

Posle nekoliko minuta dođoše Pjeru poslužitelj i Desal. Desal mu javi
u ime kneginjičino kako je ona veoma rada da ga vidi i kako ga moli, ako
joj ne zamera za tu slobodu, da dođe gore u njene sobe.

U niskoj sobici, osvetljenoj jednom svećom, sedela je kneginjica i s
njom još neko u crnoj haljini. Pjer je upamtio da je kod kneginjice bilo
uvek družbenica, ali ko su i kakve su te družbenice, Pjer nije znao niti je
zapamtio. „To je jedna od družbenica“ – pomislio je kad je pogledao damu
u crnoj haljini.

Kneginjica je brzo ustala da ga dočeka i pružila mu ruku.

– Da – reče ona i zagleda se dobro u njegovo promenjeno lice, pošto je
on poljubi u ruku – eto kako se sastajemo. On vas je u poslednje vreme
često pominjao – reče ona, prenoseći pogled s Pjera na družbenicu s nekim
snebivanjem koje za trenutak iznenadi Pjera. – Ja sam se tako obradovala
kad sam čula da ste se izbavili. To je bio jedini radostan glas koji smo
dobili u toku dugog vremena.

Kneginjica se ponovo, još nespokojnije osvrte na družbenicu i htede
nešto da kaže; ali je Pjer prekide.

– Možete zamisliti da nisam ništa znao o njemu – reče on. – Mislio
sam da je poginuo. Sve što sam doznao, doznao sam od drugih, iz treće
ruke. Znao sam samo da je slučajno došao Rostovima...Čudna sudbina!

Pjer je govorio brzo, živo. Jedanput je poglelao družbenicu u oči, video
kako je ona uprla u njega pažljivo ljubazan, radoznao pogled i, kao što to
često biva za vreme razgovora, odnekud osetio da je ta družbenica u crnoj
haljini milo, dobro, divno stvorenje, koje neće smetati njegovom intimnom
razgovoru s kneginjicom Marijom.

Ali kad je izgovorio poslednje reči o Rostovima, na licu kneginjice
Marije opazi se još jača zabuna. Ona opet prelete očima s Pjerovog lica na
lice dame u crnoj haljini i reče:

– Zar ne poznajete?

Pjer pogleda još jedanput u bledo, fino lice družbeničino, sa crnim
očima i neobičnim ustima. Iz tih pažljivih očiju gledalo ga je nešto svoje,
odavno zaboravljeno i nešto više nego drago.

„Ali ne, to ne može biti!“ – pomisli on. „Zar to ozbiljno, suvo i bledo,
postarelo lice? To nije ona. To je samo uspomena na nju.“ Utom kneginjica
Marija reče: „Nataša“. I ono lice, s pažljivim pogledom, osmehnu se teško,
s naporom, kao kad se otvaraju zarđala vrata, i kroz ta otvorena vrata
odjedanput zamirisa i zapahnu Pjera ona davno zaboravljena sreća, o
kojoj, naročito sad, nije ni mislio. Zamirisa, obuze ga i proguta svega. Kad
se osmehnu, već nije moglo biti sumnje: to je bila Nataša, i on ju je voleo.

U prvom trenutku Pjer je nehotice izdao i njoj, i kneginjici Mariji, i,
što je glavno, samome sebi tajnu za koju nije znao. Pocrveneo je radosno i
kao da ga muči neki bol. Hteo je da sakrije svoje uzbuđenje. Ali što je više
hteo da ga sakrije, tim je jasnije – jasnije nego i najrazgovetnijim rečima –
govorio i sebi, i njoj, i kneginjici Mariji da je voli.

„Ne, to je onako, od iznenađenja“, pomislio je Pjer. Ali čim je hteo da
nastavi započet razgovor s kneginjicom Marijom, opet je pogledao u
Natašu i još jača rumen pokri mu lice – i jom jače uzbuđenje od radosti i
straha obuze mu dušu. On se zapleo u rečima i zastao u sredini govora.

Pjer nije spazio Natašu zato što se nije nikako nadao da će je videti
tu, a nije je poznao zato što je promena koja se na njoj dogodila otkako je
on nije video bila ogromna. Ona je smršala i pobledela. Ali nije to činilo da
se nije mogla poznati: ona se nije mogla poznati u prvom trenutku, kad je
on ušao, zato što na tom licu, kome je u očima ranije uvek sijao prikriven
radostan smeh, sad, kad je on ušao i prvi put pogledao u nju, nije bilo ni
traga od osmeha: bile su pažljive, dobre i tužno-upitne oči.

Zabuna Pjerova nije se ogledala na Nataši kao zabuna, nego samo kao
zadovoljstvo, koje je jedva osetno obasjalo celo njeno lice.

XVI

– Ona je došla k meni u goste – reče mu kneginjica Marija. – Grof i
grofica doći će ovih dana. Grofica je u užasnom stanju. Ali je i Nataši bilo
potrebno da je vidi doktor. Nju su silom poslali sa mnom.

– Da, a zar ima porodice koja nije ojađena. – reče Pjer okrenuvši se
Nataši. – Vi znate da je to bilo baš onog dana kad su nas oslobodili. Ja
sam ga video. Kako je to bio divan dečko!

Nataša je gledala u njega i, mesto odgovora na ono što on kaže, samo
se više otvoriše i zasijaše njene oči.

– Šta se tu može reći ili pomisliti utešno – reče Pjer. – Ništa. Zašto je
trebalo da pogine tako divan dečak, pun života?

– Da u današnje vreme teško bi bilo živeti bez vere... – reče kneginjica
Marija.

– Da, da. To je sušta istina – prekide je brzo Pjer.

– Zašto? – upita Nataša, gledajući pažljivo Pjeru u oči.

– Kako zašto? – reče kneginjica Marija. – Sama pomisao da tamo
čeka...

Nataša opet pogleda upitno u Pjera, a ne sasluša kneginjicu Mariju.

– I zato – nastavi Pjer – što samo onaj čovek koji veruje da ima Boga
koji nama upravlja, može podneti takav gubitak kao što je njen... i vaš –
reče Pjer.

Nataša već beše otvorila usta da nešto kaže, ali odjedanput zastade.
Pjer se brzo okrete od nje i obrati se opet kneginjici Mariji pitanjem o
poslednjim danima života svoga prijatelja.

Pjerova zabuna sad gotovo iščeze; ali je on, istovremeno, osećao kako
je isčezla i sva njegova ranija sloboda. On je osećao da sad ima nad
svakom njegovom reči, nad svakim činom, sudija, ima sud koji mu je draži
od suda svih ljudi na svetu. Sad je govorio i, u isti mah dok je govorio,
pazio kakav utisak čine njegove reči na Natašu. Nije namerno govorio ono
što bi se njoj moglo svideti; ali ma šta govorio, on je s njenog gledišta sudio
o sebi.

Kneginjica Marija počela je, kao što to uvek biva, nerado da priča o
stanju u kome je zatekla kneza Andreju. Ali Pjerova pitanja, njegov živ,
nespokojan pogled, njegovo uzdrhtalo od uzbuđenja lice, sve je to malo
pomalo nju nagnalo da uđe u pojedinosti koje nije smela ni samoj sebi
obnavljati u mašti.

– Da, da, tako je, tako... – govorio je Pjer, nagnuvši se sav napred nad
kneginjicom Marijom i željno slušajući njeno kazivanje. – Da, da dakle,
umirio se? ublažio se? On je uvek svom snagom svoje duše tražio samo to:
da bude potpuno dobar, i zato se nije mogao bojati smrti. Mane koje je
imao, ako ih je imao, nisu poticale od njega. Dakle, ublažio se? – govorio je
Pjer. – Kakva sreća što se video s vama – reče Nataši, okrenuvši se
iznenadno njoj i gledajući je očima punim suza.

Natašino lice zadrhta. Ona se namršti i za trenutak obori oči.
Otprilike jedan minut kolebala se: da li da govori ili da ne govori.

– Da, to je bila sreća – reče ona tihim, grudnim glasom; – za mene je
doista to bila sreća. – Ona poćuta. – I on... on... on je, u onom trenutku
kad sam došla k njemu, rekao kako je to želeo... – Natašu izdade glas. Ona
pocrvene, steže ruke na kolenima, pa odjedanput diže glavu, pošto se,
očevidno, savlada, i poče brzo da govori:

– Kad smo pošli iz Moskve, mi nismo ništa znali. Ja nisam smela da
zapitam o njemu. I odjedanput mi Sonja reče da je on s nama. Ja nisam
ništa mislila, nisam mogla da zamislim u kakvom je stanju; samo mi je
bilo potrebno da ga vidim, da budem s njim – govorila je ona, dršćući i
zadihano. I ne puštajući da je prekidaju, pričala je ono što još nije nikad
nikom pričala: sve što je preživela za one tri nedelje njihovog putovanja i
boravljenja u Jaroslavu.

Pjer ju je slušao otvorenih usta i nije odvajao od nje svoje oči pune
suza. Slušajući je, nije mislio ni o knezu Andreji, ni o njegovoj smrti niti o
onom što ona priča. On ju je slušao i samo je žalio zbog onog bola koji je
osećala sad kad to priča.

Kneginjica, namrštivši se da bi zadržala suze sedela je pored Nataše i
prvi put slušala istoriju o tim poslednjim danima ljubavi svoga brata i
Nataše.

Ta mučna i radosna priča bila je, kao što se videlo, neophodna Nataši.

Ona je govorila mešajući najsitnije pojedinosti s najintimnijim
tajnama i izgledalo je da nikad neće završiti. Nekoliko puta je ponavljala
jedno isto.

Pred vratima se ču glas Desalov, koji upita može li ući Nikoluška da
se oprosti.

– Eto, to je sve, sve... – reče Nataša. Ona brzo ustade kad uđe
Nikoluška i gotovo potrča vratima, udari se glavom o vrata zaklonjena
zavesom i, jeknuvši od bola ili od tuge, istrča iz sobe.

Pjer je gledao na vrata kroz koja je ona izišla i nije razumeo zašto je
odjedanput ostao sam na celom svetu.

Kneginjica Marija ga probudi iz rasejanosti obrativši mu pažnju na
svog bratića, koji beše ušao u sobu.

U trenutku duševne razneženosti u kojoj se Pjer sad nalazio, lice
Nikoluškino, nalik na oca, tako ga je dirnulo da je, poljubivši Nikolušku,
brzo ustao i, izvadivši maramu, otišao prozoru. On htede da se oprosti s
kneginjicom Marijom, ali ga ona zadrža.

– Nemojte ići, ja i Nataša ne spavamo ponekad do tri sata; molim vas,
posedite još. Narediću da se postavi večera. Siđite dole; mi ćemo odmah
doći.

Pre nego što je Pjer izišao iz sobe, kneginjica mu reče:

– Ovo je prvi put da je ona govorila tako o njemu.

XVII

Pjera odvedoše u veliku osvetljenu trpezariju; posle nekoliko minuta
čuše se koraci i u sobu uđoše kneginjica i Nataša. Nataša je bila mirna,
iako joj lice beše sad opet ozbiljno, bez smeha. Kneginjica Marija, Nataša i
Pjer osećali su podjednako onu neugodnost koja obično nastane posle
svršenog ozbiljnog i intimnog razgovora. Da se nastavi raniji razgovor,
nije mogućno; da se govori o sitnicama – stidno je, da se ćuti, nije prijatno,
zato što smo radi da govorimo, a tim ćutanjem kao da se pretvaramo. Oni
ćuteći priđoše stolu. Poslužitelji odmakoše i primakoše stolice. Pjer razvi
hladnu servijetu i, naumivši da prekine ćutanje, pogleda Natašu i
kneginjicu Mariju. Kao što se videlo, i one behu u isti mah to isto naumile:
obema se čitalo u očima da su zadovoljne životom i da uviđaju kako sem
žalosti ima i radosti.

– Vi pijete rakiju, grofe? – upita kneginjica Marija i te reči odjedanput
rasteraše senke prošlosti. – Pa pričajte nam nešto o sebi – reče kneginjica
Marija. – O vama pričaju takva čuda da se ni verovati ne može.

– Da – odgovori Pjer sa svojim sad uobičajenim osmehom blage
podrugljivosti. – Čak i meni pričaju takva čuda kakva ni sanjao nisam.
Marija Abramovna pozvala me je k sebi i ispričala mi sve što se sa mnom
dogodilo ili što je moglo da se dogodi. A i Stepan Stepanič naučio me kako
treba da pričam. Jednom reči, opazio sam da je vrlo ugodno biti
interesantan čovek (ja sam sad interesantan čovek); mene pozivaju i meni
pričaju.

Nataša se osmehnu i htede nešto da kaže.

– Nama su pričali – prekide je kneginjica Marija – da ste izgubili u
Moskvi dva miliona. Je li to istina?

– A postao sam triput bogatiji – reče Pjep. Pjer je, pri svem tom što su
ženini dugovi i potreba da se zida izmenili njegovo stanje, produžio da
priča kako je postao triput bogatiji.

– Što sam pouzdano dobio, to je sloboda... – poče on ozbiljno; ali se
predomisli i ne nastavi, jer opazi da je to suviše sebičan predmet
razgovora.

– A vi zidate?

– Da, Saveljić naređuje.

– Recite, vi još niste znali da je grofica umrla kad ste ostali u Moskvi?
– upita kneginjica Marija i odmah pocrvene, jer ona opazi kako takvim
pitanjem, odmah posle njegovih reči da je slobodan, pridaje njegovim
rečima smisao kakav one, možda, nisu imale.

– Ne – odgovori Pjer, ne nalazeći, očevidno, da je neugodno ono
tumačenje što ga je kneginjica Marija dala njegovom pominjanju svoje
slobode. – Ja sam to doznao u Orelu i vi ne možete zamisliti kako me je to
porazilo. Mi nismo bili primerni supruzi – reče on brzo kad pogleda u
Natašu i opazi na njenom licu radoznalost da čuje šta će on reći o svojoj
ženi. – Ali me je ta smrt strašno porazila. Kad se dvoje svađaju, svakad su
oboje krivi. A svoja krivica postaje odjedanput strašno teška pred onim
koga više nema. Pa onda, takva smrt... bez prijatelja, bez utehe. Meni je
nje veoma, veoma žao – završi on i sa zadovoljstvom opazi na licu
Natašinom radosno odobravanje.

– Da, i eto sad ste opet neženja i mladoženja – reče kneginjica Marija.

Pjer je odjedanput jako pocrveneo i zadugo se trudio da ne gleda u
Natašu. Kad se odvažio da je pogleda, njeno je lice bilo hladno, ozbiljno i
čak prezrivo, kako mu se učini.

– A jeste li se vi zbilja videli i govorili s Napoleonom, kao što su nam
pričali? – upita kneginjica Marija.

Pjer se zasmeja.

– Nijednom, nikad. Uvek svakom izgleda da je biti u ropstvu, biti u
gostima kod Napoleona. Ja ne samo što ga nisam video, nego nisam ni čuo
za njega. Ja sam bio u mnogo gorem društvu.

Večera se završi, i Pjer, koji isprva nije hteo da priča o svom ropstvu,
malo pomalo upusti se i u to pričanje.

– A je li istina da ste ostali u Moskvi da ubijete Napoleona? – upita ga
Nataša, lako se osmehujući. – Ja sam to pogodila onda kad smo vas videli
kod Suhareve kule; sećate li se?

Pjer priznade da je to istina i, posle toga pitanja, on se, navođen
pomalo pitanjima kneginjice Marije a naročito Natašinim, upusti u
opširno pričanje svojih avantura.

Najpre je pričao sa onim podrugljivim, krotkim pogledom kojim je sad
gledao na ljude a naročito na samog sebe; ali posle, kad je došao do
pričanja o strahotama i patnjama što ih je video, on se, ne opažajući to ni
sam, zaneo i počeo da govori sa uzdržanim uzbuđenjem, kao čovek koji se
seća jakih utisaka što ih je preživeo.

Kneginjica Marija je s blagim osmehom pogledala čas u Pjera čas u
Natašu. Ona je u celoj toj priči videla samo Pjera i njegovu dobrotu.
Nataša je, naslonjena na ruku, sa izrazom koji joj se stalno menjao na licu
zajedno s pričanjem, pratila Pjera, ne odvajajući se ni za trenutak i, što se
videlo, zajedno s njim preživljavala ono što on priča. Ne samo njen pogled,
nego i oni usklici i kratka pitanja pokazivali su Pjeru da ona iz onog što on
priča shvata upravo ono što je on hteo da kaže. Videlo se da je razumevala

ne samo ono što je on pričao, nego i ono što je hteo da kaže a nije mogao da
izrazi rečima. O svojoj epizodi sa onim detetom i onom ženom što se za
njih zauzeo da ih zaštiti Pjer je pričao ovako:

– To je bio strahovit prizor, deca ostavljena, neka u vatri... Preda
mnom su izvukli dete... žene, s kojih su svlačili stvari, čupali minđuše...

Pjer pocrvene i zbuni se.

– Utom naiđe patrola i sve one što nisu pljačkali, sve muškarce
pohvata. I mene.

– Vi, svakako, ne pričate sve; vi ste, svakako, učinili nešto – reče
Nataša i poćuta – dobro.

Pjer nastavi da priča dalje. Kad je pričao o streljanju, hteo je da
izostavi strašne pojedinosti; ali je Nataša tražila da ništa ne izostavlja.

Pjer poče da priča o Karatajevu (već je ustao iza stola i hodao, a
Nataša ga je pratila očima), pa zastade:

– Ne, vi ne možete pojmiti čemu sam se ja naučio od tog nepismenog
čoveka, od tog prostaka.

– Ne, ne; pričajte, pričajte – reče Nataša. – A gde je on?

– Ubili su ga gotovo preda mnom. – I Pjer poče da priča o poslednjim
danima njihovog odstupanja, o bolesti Karatajevljevoj (glas mu je
neprestano drhtao) i o njegovoj pogibiji.

Pjer je pričao svoje avanture tako kako ih se još nikad nije sećao. Kao
da je sad video nov značaj u svemu onom što je preživeo. Sad kad je sve to
pričao Nataši, osećao je ono retko uživanje što ga daju žene, kad slušaju
muškarce i to ne umne žene, koje se trude, kad slušaju ili da zapamte što
im se kazuje da bi obogatile svoj um i, u prilici, prepričale to isto, ili da
ono što se priča udese na svoj način i da što brže kažu svoje umne besede,
izrađene u svojoj malenoj umnoj radionici; nego ono uživanje što ga daju
prave žene obdarene sposobnošću da odaberu i usišu u sebe sve što je
najbolje u izražavanju jednog muškarca. Nataša se, ni sama ne znajući,
beše sva pretvorila u pažnju: nije propuštala nijednu reč, ni drhtaj glasa,
ni pogled, ni uzdrhtavanje mišića na licu, ni gest Pjerov. Ona je u letu
hvatala još neizrečenu reč i unosila je pravo u svoje otvoreno srce,
pogađajući tajni smisao sveg duševnog rada Pjerovog.

Kneginjica Marija je razumevala pričanje, simpatisala mu, ali je sad
videla nešto drugo, što je privlačilo svu njenu pažnju: videla je da može
biti ljubavi i sreće među Natašom i Pjerom. I ta misao, koja joj prvi put
dođe sad, ispunila je njenu dušu radošću.

Bilo je tri sata noći. Poslužitelji, sa setnim, ozbiljnim izgledom,
dolazili su da promene sveće, ali ih niko nije opazio.

Pjer je završio svoju priču. Nataša je sjajnim, živahnim pogledom još
gledala uporno i pažljivo u Pjera, kao da je želela da razume još i ono
ostalo, što on, može biti, nije iskazao. Pjer je u stidljivoj i srećnoj zabuni
pogledao, ponekad, u nju i smišljao šta će sad reći da okrene razgovor na
drugi predmet. Kneginjica Marija je ćutala. Nikom nije ni na um padalo
da je tri sata noći i da je vreme spavati.

– Kažu, nesreće, patnje – reče Pjer. – Ali kad bi meni sad, ovog
trenutka rekli: hoćeš li da budeš ono što si bio pre ropstva ili da s početka
preživiš to sve? Za ime boga, dajte još jednom ropstvo i konjsko meso! Mi
mislimo da je sve izgubljeno čim nas izbace iz svakodnevnog koloseka a
ono tek onda nastaje ono što je novo, dobro. Dok ima života, ima i sreće.
Pred nama je mnogo, mnogo. To vam kažem – reče on obraćajući se
Nataši.

– Da, da – reče ona, odgovarajući na nešto sasvim drugo – i ja ne bih
ništa želela, već samo da preživim sve s početka.

Pjer pogleda pažljivo u nju.
– Da, i ništa više – potvrdi Nataša.
– Nije istina, nije istina! – povika Pjer. – Ja nisam kriv što sam živ i
što hoću da živim; a ni vi tako isto.
Nataša odjedanput spusti glavu na ruke i zaplaka.
– Šta ti je, Nataša? – upita kneginjica Marija.
– Ništa, ništa. – Ona se kroz plač osmehnu na Pjera. – Zbogom, vreme
je da se spava.
Pjer ustade i oprosti se.

Kneginjica Marija i Nataša sastale su se, kao obično, u spavaćoj sobi.
Porazgovarale su o onom što je Pjer pričao. Kneginjica Marija nije
kazivala svoje mišljenje o Pjeru. Ni Nataša nije govorila o njemu.

– Pa, laku noć, Marie – reče Nataša. – Znaš, mene je često strah što
ne razgovaramo o njemu (o knezu Andreji), kao da se bojimo da ne
ponizimo svoje osećanje, pa ga tako zaboravljamo.

Kneginjica Marija duboko uzdahnu i tim uzdahom priznade da
Nataša pravo govori; ali se na rečima ne složi s njom.

– Zar se može zaboraviti? – reče ona.
– Meni je danas tako bilo dobro kad sam mu ispričala sve, i teško i
bolno, i dobro. Veoma dobro – reče Nataša; – ja sam uverena da ga je on

zbilja voleo. Zato sam mu i ispričala... Ne mari što sam mu ispričala? –
upita ona i odjedanput pocrvene.

– Pjeru? O, ne! On je divan! – reče kneginjica Marija.

– Znaš Marie – reče odjedanput Nataša sa šaljivim osmehom, koji
kneginjica Marija nije odavno videla na njenom licu. – On je postao
nekako čist, gladak, svež; kao da je izišao iz kupatila. Ti me razumeš?
moralno iz kupatila. Je li istina?

– Da – reče kneginjica Marija. – On je mnogo dobio.

– Pa sjurtuk mu kratak, pa je ošišan; upravo, upravo kao iz
kupatila… kao nekad tata...

– Ja razumem što on (knez Andreja) nije nikog tako voleo kao njega –
reče kneginjica Marija.

– Da, a on se i razlikuje od njega. Kažu da muškarci prijateljuju kad
su sasvim različiti. Mora biti da je to istina. Je li, on nimalo ne liči na
njega?

– Da, a divan je čovek.

– A sad, laku noć! – odgovori Nataša.

I onaj šaljivi osmeh, kao zaboravljen, ostade dugo na njenom licu.

XVIII

Pjer nije mogao toga dana zadugo da zaspi. Hodao je tamo-amo po
sobi, čas bi se namrštio i nešto se teško zamislio, čas bi odjedanput, slegao
ramenima i uzdrhtao, čas bi se srećno osmehivao.

On je mislio o knezu Andreji, o Nataši, o njihovoj ljubavi, i čas bio
ljubomoran na njenu prošlost čas prekorevao sebe zbog toga, čas opraštao
sebi. Bilo je već šest sati izjutra, a on je jednako hodao po sobi.

„Pa šta da radim, kad već bez toga ne može? Šta da radim?! Dakle,
tako treba“ – rekao je sebi i brzo se svukao i legao u postelju, srećan i
uzbuđen, ali bez sumnja i bez kolebanja.

„Tpeba, pa ma kako da je neobična, ma kako da je nemogućna ta sreća
– treba sve učiniti da ja i ona budemo muž i žena“ – rekao je sebi.

Pjer je još na nekoliko dana pre toga rekao da će u petak otputovati u
Petrograd. Kad se probudio u četvrtak, dođe mu Saveljić da upita hoće li
narediti da se slažu stvari za put. „Kako u Petrograd? Šta je to Petrograd?
Ko je u Petrogradu?“ – upita se on i nehotice. „Da, nekako davno, još pre
nego što se ovo dogodilo, ja sam se zbog nečeg spremao da idem u
Petrograd“ – seti se on. „A zašto? Možda ću i otputovati. Kako je on dobar,
pažljiv, kako se svega seća!“ – pomisli, gledajući u staračko lice
Saveljićevo. „Pa kako mu je i osmeh prijatan“ – pomisli on.

– Pa, Saveljiću, ti još nećeš da ti dam slobodu? – upita ga Pjer.

– A što će meni sloboda, vaša svetlosti? Živeo sam kod pokojnog grofa,
Bog da ga prosti, pa i kod vas mi nije rđavo.

– Dobro, a deca?

– I deca će proživeti, vaša svetlosti: s takvom se gospodom može da
živi.

– Lepo, ali moji naslednici? – reče Pjer. – Ja se odjedanput oženim...
Pa, može se desiti – dodade i nehotice se osmehnu.

– Usuđujem se reći da ćete dobro učiniti, vaša svetlosti.

„Kako on to olako misli!“ – pomisli Pjer. „On ne zna kako je to strašno,
kako opasno. Bilo suviše rano, bilo suviše dockan... Strašno je!“

– A kako izvoljevate narediti? Izvoljevate li sutra ići? – upita Saveljić.

– Neću; odgodiću malo. Kad htednem da pođem, kazaću. Oprosti što si
se trudio – reče Pjer i, gledajući osmeh Saveljićev, pomisli u sebi: „Kako je,
ipak, čudno što on ne zna da sad nema nikakvog Petrograda i da pre
svega treba da se ono reši. Uostalom, on, svakako, zna, ali se samo

pretvara. Da li da razgovaram s njim? Kako li on misli?“ – pomisli Pjer.
„Neka, jedanput drugom prilikom.“

Za doručkom Pjer saopšti kneginjici kako je bio juče kod kneginjice
Marije i zatekao tamo – možete zamisliti koga? – Natašu Rostovu.

Kneginjica se napravi kao da u tome ne vidi ništa neobično i da joj je
to svejedno, kao kad bi Pjer video i kakvu Anu Semjonovnu.

– Vi nju poznajete? – upita Pjer.

– Ja sam videla kneginjicu – odgovori ona. – Slušala sam da su je
prosili za mladog Rostova. To bi bilo vrlo dobro za Rostove; kažu da su
sasvim propali.

– A poznajete li Rostovu?

– Slušala sam onda samo o tom događaju. Veoma žalosno.

„Ne, ona ili ne razume ili se pretvara!“ – pomisli Pjer. „Bolje će biti da
joj i ne govorim.“

I kneginjica beše spremila hranu za put.

„Kako su svi dobri“ – pomisli Pjer – „kako se sad, kad ih već izvesno to
ne može više da zanima, zanimaju svim time. I sve mene radi; to je ono
čudno!“

Toga dana dođe Pjeru upravnik policije i reče mu da pošalje svog
poverenika u Granovitu palatu da primi stvari koje se sad razdaju
sopstvenicima.

„Eto i ovaj“ – pomisli Pjer, gledajući u upravnika policije – kako je
divan, lep oficir, pa kako je dobar! Sad se zanima takvim sitnicama. Pa još
vele da je nepošten i da hoće da se koristi? On je tako vaspitan. I svak
tako radi. Pa tako prijatno, dobro lice, pa se smeši kad me gleda!“

Pjer pođe na ručak kneginjici Mariji.

Kad je prolazio ulicama, između zgarišta kuća, on se divio lepoti tih
razvalina. Dimnjaci i odvaljeni zidovi pružali su se, krijući jedni druge,
kroz pogorele kvartove i slikovito podsećali Pjera na Rajnu i Koloseum.
Kočijaši i konjanici, drvodelje što tešu grede, piljarice i dućandžije, na koje
je Pjer nailazio usput, svi su vesela, vedra lica pogledali u njega i kao
govorili: evo ga! Da vidimo šta će biti od toga.“

Kad je ulazio u kuću kneginjice Marije, Pjer je počeo da sumnja je li
istina da je on bio tu juče, da se video s Natašom i razgovarao s njom.
„Možda sam ja to izmislio? Može biti ući ću i neću nikog naći.“ Ali još ne
beše ni kročio u sobu, a već po svem biću svom, po trenutnom gubitku
svoje slobode, oseti njeno prisustvo. Bila je u onoj istoj crnoj haljini s
mekim naborima i onako isto očešljana kao juče, ali beše sasvim drukčija.
Da je takva bila juče, kad je on ušao u sobu, trenutno bi je poznao.

Bila je ista onakva kakvu je on znao gotovo kao dete i posle kao
verenicu kneza Andreje. U očima joj se blistao veseo, upitan blesak; na
licu se video ljubazan i neobično šaljiv izraz.

Pjer je ručao i presedeo bi celo veče; ali je kneginjica Marija htela da
ide na bdenije i Pjer je otišao zajedno s njima.

Sutradan je Pjer došao rano, ručao i presedeo celo veče. Iako su
kneginjica Marija i Nataša bile, očevidno, rade gostu; iako se sav interes
Pjerovog života koncentrisao sad u toj kući, oni su do večera sve kazali
jedni drugima, i razgovor je prelazio neprestano s jednog ništavnog
predmeta na drugi i često se prekidao. Pjer se tog večera zasedeo tako
dugo da su se kneginjica Marija i Nataša počele zgledati, očevidno
očekujući da li će skoro da ode. Pjer je to video, a nije mogao da ode.
Njemu je bilo teško, neugodno, ali je jednako sedeo, jer nije mogao da se
digne i da ode.

Kneginjica Marija, videći da tome kraja nema, ustade prva i, žaleći se
na glavobolju, poče da se oprašta.

– Dakle, vi sutra putujete u Petrograd? – reče ona.

– Ne; ne putujem – odgovori brzo Pjer, čudeći se i kao uvređen. – Da,
ne, u Petrograd? Sutra; ali neću reći zbogom. Svratiću, ako imate kakvih
poruka – reče on, stojeći pred kneginjicom Marijom i porumene, ali još ne
htede da ide.

Nataša mu pruži ruku i iziđe. Kneginjica Marija, naprotiv, mesto da
ode, spusti se u naslonjaču i svojim zračnim, dubokim pogledom pogleda
ozbiljno i pažljivo u Pjera. Beše je sasvim prošao umor koji je pre toga
očevidno pokazivala. Uzdahnu duboko i jako, kao da se sprema na dug
razgovor.

Kad se ukloni Nataša, sva zabuna i nelagodnost Pjerova iščeznu začas
i zameni se uzbuđenom živošću. On brzo primače naslonjaču blizu
kneginjice Marije.

– Da, ja sam baš i želeo da vam kažem – reče on, odgovarajući na njen
pogled kao na reči. – Kneginjice, pomozite mi. Šta da radim? Mogu li se
nadati? Kneginjice, prijateljice, saslušajte ja sve znam. Ja znam da nisam
nje vredan; ja znam da je sad nemogućno o tome govoriti. Ali hoću da joj
budem brat. Ne, ja to neću, neću, ne mogu…

On zastade i protrlja rukama lice i oči.

– Pa eto – nastavi on, upinjući se da govori razborito. – Ja ne znam
otkad sam je zavoleo. Ali samo nju jednu, jedinu nju voleo sam celog svog
života i volim je toliko da bez nje ne mogu zamisliti život. Ja se ne
usuđujem da je sad zaprosim ali sama pomisao da bi, možda, ona mogla

biti moja i da ću ja propustiti tu mogućnost... mogućnost... ta je pomisao
užasna! Recite mi, mogu li da se nadam? Recite mi, šta da činim? Draga
kneginjice – reče on pošto je malo poćutao i povuče je za ruku, jer ona mu
ne odgovaraše.

– Razmišljam o tome što ste mi rekli – odgovori kneginjica Marija. –
Evo šta ću vam reći. Pravo kažete, govoriti joj sad o ljubavi... – Kneginjica
zastade. Htela je reći: govoriti joj sad o ljubavi nije mogućno; ali zastade
zato što je pre dva dana videla na Nataši, koja se odjedanput promenila,
da se ona ne samo ne bi našla uvređena kad bi joj Pjer izjavio svoju
ljubav, nego da je ona samo to i želela.

– Govoriti joj sad... Nije mogućno – reče ipak kneginjica Marija.

– Ali šta da radim?

– Poverite to meni – reče kneginjica Marija. – Ja znam...

Pjer pogleda kneginjicu Mariju u oči.

– Šta, šta...? – reče on.

– Ja znam da vas ona voli... da će vas zavoleti – popravi se kneginjica
Marija. Ona još i ne izgovori te reči, a Pjer skoči i unezvereno uhvati za
ruku kneginjicu Mariju.

– Po čemu to mislite? I vi mislite da se mogu nadati? Vi mislite?!

– Da, mislim! – reče kneginjica Marija smešeći se. – Pišite njenim
roditeljima. A meni poverite. Ja ću joj kazati kad se bude moglo. Ja to
želim. I srce mi kaže da će to biti.

– Ne, to ne može biti!... Kako sam srećan! Ali to ne može biti!... Kako
sam srećan! Ne, ne može biti! – govorio je Pjer, ljubeći ruku kneginjici
Mariji.

– Idite vi u Petrograd; to je najbolje. A ja ću vam pisati – reče ona.

– U Petrograd? Da odem? Da, lepo, da idem. Ali sutra mogu doći k
vama?

Sutradan dođe Pjer da se oprosti. Nataša nije bila onako živahna kao
ranijih dana; ali je Pjer toga dana, kad ju je ponekad pogledao u oči,
osećao kako on iščezava, kako nema više ni njega ni nje, nego ima samo
osećanje sreće. „Je li istina? Ne, ne može biti!“ – govorio je u sebi na svaki
njen pogled, na svaki pokret, na svaku reč, što mu ispunjavahu dušu
radošću.

Kad je, opraštajući se s njom, uzeo njenu tanku, mršavu ruku, on ju je
i nehotice zadržao malo duže u svojoj ruci. „Zar ova ruka, ovo lice, ova
glava, sve ovo meni tuđe blago ženske lepote, zar će to sve biti večito moje,
obično, ovako kao što sam ja sam sebi? Ne, to nije mogućno!...“

– Zbogom, grofe! – reče mu ona glasno. – Ja ću vas nestrpljivo čekati –
dodade mu šapatom.

I te proste reči i taj pogled i izraz lica što ih proprati behu Pjeru za
čitava dva meseca predmet neiscrpnih uspomena, tumačenja i blaženog
maštanja. „Ja ću vas nestrpljivo čekati“... Da, da, kako ona to reče? Da, „ja
ću vas nestrpljivo čekati“. Ah, kako sam srećan! Kako sam ja tako srećan!“
– govorio je Pjer sebi.

XIX

Sad se u Pjerovoj duši nije događalo ništa slično onom što se događalo
u njoj u sličnim prilikama kad se bio verio sa Elen.

On sad nije, kao onda, ponavljao s mučnim stidom reči koje je kazao,
nije govorio sam sebi: „Ah zašto nisam to rekao, i zašto, zašto sam onda
rekao: je vous aime?146“ Sad je, naprotiv, svaku njenu, svaku svoju reč
ponavljao u mašti zajedno sa svima pojedinostima i lica i osmeha, i nije
hteo ništa ni da oduzme ni da doda: samo je želeo da ponavlja. Sad nije
bilo ni senke od sumnje da li je dobro ili rđavo to što je započeo. Samo
jedna strahovita sumnja dolazila mu je ponekad na pamet. „Ali da nije ovo
sve san? Da se kneginjica Marija nije prevarila? Da nisam ja i suviše gord
i pouzdan u sebe? Ja smatram kao izvesno; ali odjedanput, kao što i treba
da bude, kaže joj kneginjica Marija; a ona se nasmeje i odgovori:
Čudnovato! On se svakako prevario. Zar on ne zna da je on čovek, prost
čovek, a ja?... Ja sam nešto sasvim drugo, nešto više.“

Jedino ta sumnja često je obuzimala Pjera. On sad nije ni planove
nikakve pravio. Njemu se činila ta sreća koja ga čeka toliko neverovatna
da je samo trebalo da se to svrši, pa već dalje nije moglo ništa da bude.
Sve bi se time svršilo.

Pjerom je ovladala radosna, neočekivana zaluđenost, za koju on nije
smatrao da je sposoban. Njemu se činilo da je sav smisao života, ne samo
za njega jednog nego za ceo svet, samo u njegovoj ljubavi i u mogućnosti
njene ljubavi prema njemu. Ponekad su mu svi ljudi izgledali kao da se
zanimaju samo jednim – njegovom budućom srećom. Činilo mu se,
ponekad, da se oni svi raduju tako isto kao i on, samo se staraju da
sakriju tu radost, pa se pretvaraju da ih zanimaju drugi interesi. On je u
svakoj reči i pokretu video aluziju na svoju sreću. On je često začuđavao
ljude koji se sastanu s njim svojim srećnim pogledima i osmesima, koji su
bili značajni i iskazivali kao neki tajni pristanak. A kad bi shvatio da ljudi
ne znaju za njegovu sreću, on ih je od sveg srca žalio i osećao želju da im
kakogod objasni kako je sve ono čime se oni zanimaju sama besmislica i
sitnice koje nisu vredne pažnje.

Kad su mu govorili da se primi službe ili kad su pretresali kakve
opšte, državne stvari i rat, i računali da će od ovakvog ili onakvog
svršetka događaja zavisiti sreća sviju ljudi, on je s blagim, bolećivim
osmehom slušao ljude koji su razgovarali s njim i začuđavao ih svojim
neobičnim primedbama. Ali kako oni ljudi koji su izgledali Pjeru kao da
shvataju pravi smisao života, to jest njegovo osećanje, tako i oni jadnici

146 Volim vas.

koji očevidno to nisu shvatali – svi ljudi u tom periodu vremena izlazili su
mu pred oči u tako jasnoj svetlosti onog osećanja što je sijalo u njemu, da
je on, kad se nađe ma s kakvim čovekom, bez najmanjeg napora,
odjedanput video u njemu sve što je dobro i dostojno ljubavi.

Kad je razgledao poslove i hartije svoje pokojne žene, on nije osećao
ništa prema njenoj uspomeni, sem što ju je žalio što ona nije znala za ovu
sreću za koju on sam zna. Knez Vasilije, koji se sad naročito ponosio što je
dobio novo mesto i zvezdu, izgledao mu je kao dobar a ojađen starac.

Pjer je posle često pominjao to vreme svog srećnog ludovanja. Svaki
sud koji je u tom periodu vremena doneo o ljudima i o prilikama ostao je
za njega zauvek tačan. On se docnije ne samo nije odricao od tih pogleda
na ljude i na stvari, nego naprotiv, kad mu se pojave u duši sumnje i
kontradikcije, pribegavao mišljenju koje je imao u vremenu zaluđenosti, i
to se mišljenje uvek pokazivalo kao tačno.

„Može biti“ – mislio je on – „da sam onda i izgledao neobičan i smešan;
ali ja onda nisam bio tako lud kao što je izgledalo. Naprotiv, ja sam onda
bio pametniji i pronicljiviji više nego ikad i shvatao sam sve što vredi
shvatiti u životu, zato... što sam bio srećan.“

Zaluđenost Pjerova bila je u tome što on nije, kao ranije, očekivao od
ljudi lične razloge, koje je on nazivao ljudskim vrlinama, da bi ih voleo,
nego je ljubav prepunjavala njegovo srce i on je, voleći ljude bez razloga,
nalazio nesumnjivih razloga zbog kojih je vredelo voleti ih.

XX

Od prvog onog večera kad je Nataša, posle Pjerovog odlaska, s veselo-
podrugljivim osmehom rekla kneginjici Mariji kako on izgleda upravo kao
da je izišao iz kupatila, i u kaputiću, i ošišan, od onog trenutka probudilo
se u njenoj duši nešto skriveno i njoj samoj nepoznato, ali neodoljivo.

Sve: i lice, i hod, i pogled, i glas – sve se odjedanput promenilo na njoj.
Životna snaga i nada u sreću izbiše, iznenadno i za nju samu, na videlo i
tražahu da se zadovolje. Od onog prvog večera Nataša kao da je
zaboravila sve što je s njom bilo. Ona se otada nije nijedanput požalila na
svoj položaj, nije nijedne reči rekla o prošlosti i već se nije uzdržavala od
veselih planova za budućnost. Malo je govorila o Pjeru, ali, kad bi ga
kneginjica Marija pomenula, u njenim bi se očima zablistao davno ugašeni
blesak, a usne bi se nabrale od neobičnog osmeha.

Promena koja se dogodila na Nataši najpre je začudila kneginjicu
Mariju; ali kad je razumela šta ona znači, ta ju je promena ogorčila. „Zar
je ona tako malo volela mog brata kad ga je mogla tako brzo zaboraviti“ –
mislila je kneginjica Marija kad je razmišljala o toj promeni što se
dogodila. Ali kad je bila s Natašom, ona se nije na nju srdila, niti ju je
prekorevala. Probuđena životna snaga, koja je obuzela Natašu, bila je,
očevidno, tako neodoljiva, tako iznenadna i za nju samu, da je kneginjica
Marija u prisustvu Natašinom osećala kako nema prava da je prekoreva
ni u svojoj duši.

Nataša se tako potpuno i tako usrdno sva predala novom osećanju da
nije ni pokušavala da krije kako sad nije tužna, nego radosna i vesela.

Kad se kneginjica Marija one noći, posle objašnjenja s Pjerom, vratila
u svoju sobu, Nataša ju je dočekala na pragu.

– On ti je kazao? Je li? Kazao ti? – ponovila je ona. I na njenom licu
ogledala se radost i u isti mah žalost i molba za oproštaj što se raduje.

– Htela sam da slušam na vratima: ali sam znala da ćeš mi kazati.

Ma kako da je kneginjici Mariji bio razumljiv, ma kako dirljiv pogled
kojim je Nataša u nju gledala; ma kako da joj je bilo žao gledati njeno
uzbuđenje – reči Natašine su u prvom trenutku uvredile kneginjicu
Mariju. Ona se setila brata, setila se njegove ljubavi.

„Ali šta će da radi! Ona ne može drukčije“ – pomislila je kneginjica
Marija, pa je tužna i malo ozbiljna lica kazala Nataši sve što joj je govorio
Pjer. Kad je Nataša čula da se Pjer sprema u Petrograd, ona se
zaprepastila. „U Petrograd!“ – ponovi kao da nije razumela Ali kad se
zagledala u tužno lice kneginjice ona se seti šta je uzrok njenoj tuzi i

odjedanput zaplaka. – Marie – rekla joj je – nauči me šta da radim; bojim
se da ne budem rđava. Što ti kažeš, to ću i činiti; nauči me...

– Ti ga voliš?

– Da – prošaputala je Nataša.

– A zašto plačeš? Ja sam srećna zbog tebe – rekla joj je kneginjica
Marija i zbog tih suza već je sasvim oprostila Nataši što se raduje.

– To neće biti skoro, biće posle. Pomisli, kakva sreća kad ja budem
njegova žena, a ti se udaš za Nicolas.

– Nataša, ja sam te molila da ne govorimo o tome: Hajde da govorimo
o tebi.

Obe zaćutaše.

– Samo, zašto da ide u Petrograd! – rekla je odjedanput Nataša, pa je
brzo sama sebi odgovorila: – Ali ne, ne; to tako treba... Je li, Marie? Tako
treba...

EPILOG

PRVI DEO

I

Prošlo je sedam godina. Uzburkano istorijsko more Evrope povuklo se
u svoje obale. Izgledalo je kao da se stišalo; ali su tajanstvene snage koje
pokreću čovečanstvo (tajanstvene zato što su nam nepoznati zakoni koji
određuju njihovo kretanje), nastavile svoj rad.

Iako je površina istorijskog mora izgledala nepomična, čovečanstvo se
kretalo onako isto neprekidno kao kretanje vremena. Stvarale su se i
rasturale različite grupe ljudskih združivanja; spremali su se uzroci za
postojanje i raspadanje država, za premeštanje naroda.

Istorijsko more nije se, kao ranije, zatalasavalo na mahove od jedne
obale ka drugoj; ono je bučalo u dubini. Istorijske ličnosti nisu, kao ranije,
nosili talasi od jedne obale do druge; sad su se one, rekao bi, okretale na
jednom mestu. Istorijske ličnosti, koje su ranije na čelu armija izražavale
pokret masa objavama ratova, pohodima, bitkama, sad su izražavale taj
pokret političkim i diplomatskim kombinacijama, zakonima, traktatima...

Ovu aktivnost istorijskih ličnosti istoričari zovu reakcijom.

Opisujući aktivnost tih istorijskih ličnosti, koje su, po njihovom
mišljenju, uzrok onom što oni zovu reakcijom, istoričari ih oštro osuđuju.
Svi čuveni ljudi iz toga vremena, od Aleksandra i Napoleona, do m-me
Staël, Fotija, Šelinga, Fihtea, Šatobrijana i ostalih, izlaze pred njihov
strogi sud i opravdavaju se ili se osuđuju, s obzirom na to da li su pomogli
progresu ili reakciji.

Po njihovom opisivanju, u Rusiji je u tom periodu vremena takođe
nastala reakcija i glavni vinovnik te reakcije bio je Aleksandar I, onaj isti
Aleksandar I koji je, po njihovim opisima, bio glavni vinovnik liberalnih
početaka svoje vladavine i spasenja Rusije.

U sadašnjoj ruskoj literaturi, od gimnazista pa do učenog istoričara,
nema čoveka koji se nije bacio svojim kamičkom na Aleksandra zbog
njegovih nepravilnih postupaka u tom periodu njegove vladavine.

„Trebalo je da uradi tako i tako. U ovom je slučaju radio dobro, a u
onom rđavo. On se vrlo lepo držao u početku vladavine i 1812. godine; ali
je rđavo učinio što je dao konstituciju Poljskoj, što je sklopio Sveti savez,
što je dao vlast Arakčejevu, što je pomagao Šiškova i Fotija. Učinio je
rđavo što se zanimao paradnom stranom vojske; uradio je rđavo što je
ukinuo semjonovski puk“, itd.

Trebalo bi ispisati deset tabaka dok bi se nabrojali svi oni prekori koje
mu čine istoričari na osnovu onakvog znanja o dobru čovečanstva kakvim
oni raspolažu.

Šta znače ti prekori?

Zar ona ista dela koja istoričari odobravaju Aleksandru I, kao:
liberalni počeci njegove vladavine, borba s Napoleonom, čvrstina koju je
pokazao 1812. godine i pohod 1813. godine, ne potiču iz jednih istih izvora
– iz uslova krvi, vaspitanja, života koji su načinili ličnost Aleksandrovu
onakvom kakva je bila – iz kojih potiču i ona dela zbog kojih ga napadaju,
kao: Sveti savez, uspostavljanje Poljske, reakcija dvadesetih godina?

A u čemu je suština tih prekora?

U tome što takva istorijska ličnost, kao što je Aleksandar I, ličnost
koja je stajala na najvišem mogućnom stupnju ljudske vlasti, kao u žiži
zasenjive svetlosti sviju istorijskih zrakova koji se na njoj koncentrišu;
ličnost podložna onim najjačim na svetu uticajima intriga, prevara,
ulagivanja, samoobmane, koji su nerazdvojni od vlasti; ličnost koja u
svakom trenutku svog života oseća na sebi odgovornost za sve što se
događa u Evropi i ličnost koja nije izmišljena, nego živa, kao i svaki čovek,
sa svojim ličnim navikama, strastima, težnjama za dobrom, lepotom,
istinom – što takva ličnost, pre pedeset godina, ne da nije bila plemenita
(za to je istoričari ne prekorevaju), nego nije imala one poglede na dobro
čovečanstva što ih ima sad profesor koji se od mladosti zanima naukom, to
jest, čitanjem knjižica, predavanja i ispisivanjem tih knjižica i predavanja
u jednu sveščicu.

Ali kad bismo pak i pretpostavili da je Aleksandar I, pre pedeset
godina,*147 i grešio u svom mišljenju o tome šta je dobro narodâ, i nehotice
moramo pretpostaviti da će se i istoričar koji je osuđivao Aleksandra,
pošto prođe izvesno vreme, pokazati isto tako netačan u svom mišlenju o
tome šta je dobro čovečanstva. Ta je pretpostavka tim prirodnija i
neizbežnija što, prateći razvoj istorije, vidimo da se svake godine, sa
svakim novim piscem menja mišljenje o tome šta je dobro čovečanstva,
tako da se ono što je izgledalo kao dobro, posle deset godina iznosi kao zlo,
i obrnuto. Štaviše, mi u jedan isti mah nalazimo u istoriji sasvim suprotne
poglede na to šta je bilo zlo a šta je bilo dobro: jedni upisuju u zaslugu
Aleksandru što je data Poljskoj konstitucija i što je sklopljen Sveti savez,
a drugi ga prekorevaju zbog toga.

Za rad Aleksandrov i Napoleonov ne može se reći ni da je bio koristan
ni da je bio štetan, jer mi ne možemo kazati zašto je bio koristan a zašto
štetan. Ako se taj rad kome ne sviđa, on mu se ne sviđa samo zbog toga
što se ne podudara s njegovim ograničenim shvatanjem o tome šta je
dobro. Ako li meni izgleda kao dobro to što je u 1812. godini sačuvana
kuća moga oca u Moskvi, ili slava ruske vojske, ili procvat petrogradskog

147 „Rat i mir“. Napisan je 1863 -1869 godine.

ili drugih univerziteta, ili sloboda Poljske, ili moć Rusije, ili ravnoteža u
Evropi, ili evropska prosveta izvesne vrste – progres, ja moram priznati
da je aktivnost svake istorijske ličnosti imala, sem tih ciljeva, još i druge,
više zajedničke a meni nedostižne ciljeve.

Ali uzmimo da takozvana nauka ima mogućnosti da izravna sve
kontradikcije i da ima za istorijske ličnosti i događaje pouzdano merilo
dobra i zla.

Uzmimo da je Aleksandar mogao uraditi sve drukčije. Uzmimo da je
on, po propisu onih što ga okrivljuju, onih što javno propovedaju kako
znaju krajnji cilj ljudskog kretanja, mogao upravljati po onom programu
narodnosti, slobode, jednakosti i napretka (drugog, izgleda, i nema) koji bi
mu dali oni što ga sad okrivljuju. Uzmimo da je taj program mogućan i da
je sastavljen, i da je Aleksandar radio po njemu. A šta bi onda bilo s
radom sviju onih ljudi koji su radili protivno tadašnjem pravcu vlade – s
radom koji je, po mišljenju istoričara, dobar i koristan? Toga rada ne bi
bilo; života ne bi bilo; ničega ne bi bilo.

Ako se uzme da se ljudski život može upravljati razumom – onda će se
uništiti mogućnost života.

II

Ako uzmemo, kao što to čine istoričari, da veliki ljudi dovode
čovečanstvo do postizanja izvesnih ciljeva koji su: ili veličina Rusije ili
Francuske, ili evropska ravnoteža, ili širenje revolucionarnih ideja, ili
opšti progres, ili ma šta bilo, onda je nemogućno objasniti istorijske pojave
bez pojma o slučaju i o geniju.

Ako je cilj evropskih ratova u početku ovog veka bio veličina Rusije,
onda se taj cilj mogao postići bez svih prethodnih ratova i bez najezde.
Ako je bio cilj veličina Francuske, onda se taj cilj mogao postići i bez
revolucije i bez imperije. Ako je bio cilj širenje ideja, onda bi to štampa
izvršila daleko bolje nego vojnici. Ako je bio cilj progres civilizacije, onda je
veoma lako pretpostaviti da, sem uništavanja ljudi i njihovog bogatstva,
ima drugih, uputnijih puteva za širenje civilizacije.

Pa zašto se to dogodilo tako, a ne drukčije?

Zato što se to tako dogodilo. „Slučaj je stvorio situaciju, genije se
njome koristio“, veli istorija.

Ali šta je to slučaj? Šta je to genije?

Reči slučaj i genije ne znače ništa što stvarno postoji i zato se ne mogu
definisati. Te reči samo obeležavaju izvestan stupanj shvatanja misli
zašto biva ta i ta pojavâ; mislim da to i ne mogu znati, zato neću da znam
i kažem: to je slučaj. Vidim snagu koja čini dejstvo nesrazmerno sa opštim
ljudskim osobinama; ne razumem zašto to biva i kažem: genije.

Stadu ovnova mora izgledati da je genije onaj ovan koga ovčar odgoni
svako veče u zaseban tor da ga nahrani, i koji postane dvaput deblji od
ostalih ovnova. I ta okolnost što upravo taj isti ovan svako veče ne dolazi u
opšti tor, nego u zaseban, gde se hrani ovsem, i što se taj, upravo taj isti
ovan, pun sala, zakolje, mora izgledati stadu ovnova kao čudnovat spoj
genijalnosti sa čitavim nizom neobičnih slučajnosti.

Ali nek ovnovi samo prestanu misliti da sve ono što se čini s njima
biva samo zato da se postignu njihovi ovnujski ciljevi; neka samo uzmu da
oni događaji koji se s njima zbivaju mogu imati ciljeva njima
nerazumljivih, pa će začas videti jedinstvo, doslednost u onom što se
događa sa onim hranjenim ovnom. Ako i ne znadu za kakav se cilj on
hranio, bar će znati kako se sve ono što se dogodilo sa ovnom nije dogodilo
iznenadno, i onda im već neće biti potreban ni pojam o slučaju ni pojam o
geniju.

Samo kad se otresemo pomisli da znamo blizak, razumljiv cilj, pa
priznamo da nam je krajnji cilj nedostižan, uvidećemo logičnost i

celishodnost istorijskih ličnosti i života; tada će nam se otkriti uzrok onog
nesrazmernog sa opštim ljudskim osobinama dejstva koje one čine i neće
nam biti potrebne reči slučaj i genije.

Valja samo priznati da nam je nepoznat cilj: pobuna evropskih
naroda, a da su nam poznata samo fakta: ubistva, najpre u Francuskoj,
zatim u Italiji, u Africi, u Pruskoj, u Austriji, u Španiji, u Rusiji, i da su
pokreti sa zapada na istok i sa istoka na zapad suština i cilj događajima,
pa nam ne samo neće biti potrebno da u karakteru Napoleonovom i
Aleksandrovom gledamo izuzetnost i genijalnost, nego nećemo ni zamisliti
sebi te ličnosti drukčije, već da su ljudi onakvi isti kao i svi ostali; i ne što
nam neće biti potrebno da slučajnošću tumačimo one sitne događaje što su
načinili te ljude onim što su bili nego će nam biti jasno da su svi ti sitni
događaji bili neophodni.

Kad se otresemo pomisli da znamo krajnji cilj, jasno ćemo razumeti
da je, kao što se ni za jednu biljku ne može smisliti drugi cvet i seme koji
joj odgovaraju bolje od onih što ih ona proizvodi, isto tako nemogućno
smisliti druga dva čoveka, sa svom njihovom prošlošću, koji bi u tolikoj
meri i do takvih najmanjih sitnica odgovarali onom zadatku koji im je
valjalo izvršiti.

III

Osnovni, bitni fakt evropskih događaja početkom ovog veka je ratnički
pokret masa evropskih naroda sa zapada na istok i zatim sa istoka na
zapad. Prvi početak tog pokreta bio je pokret sa zapada na istok. Da bi
zapadni narodi mogli izvršiti taj ratnički pokret do Moskve koji su izvršili
bilo je potrebno: prvo, da se sastave u ratničku grupu tako veliku da bude
kadra izdržati sudar s ratničkom grupom sa istoka; drugo, da se oproste
sviju utvrđenih tradicija i navika, i treće, da ih, dok vrše svoj ratnički
pokret, predvodi čovek koji bi, i zbog sebe i zbog njih, da opravda one
prevare, pljačke i ubijanja što su imali da se dogode prilikom toga
pokreta.

I počinjući od Francuske revolucije, rastura se stara, ne dovoljno
velika grupa; ukidaju se stare navike i tradicije; izgrađuju se, malo
pomalo, grupa novih razmera, nove navike i nove tradicije, i sprema se
onaj čovek koji će predvoditi potonji pokret i poneti na sebi svu
odgovornost za ono što će se dogoditi.

Čovek bez ubeđenja, bez navika, bez tradicija bez imena, koji nije,
čak, ni Francuz, proturuje se, reklo bi se, najneobičnijim slučajnostima
između svih stranaka što su uzbunile Francusku i, ne pristajući ni uz
jednu, uzdiže se na vidno mesto.

Neznanje njegovih drugova, slabost i ništavilo protivnikâ, otvorenost
u laži i sjajna i naduvena ograničenost toga čoveka izdižu ga na čelo
vojske. To što je vojska u Italiji bila sve odabran vojnik, što protivnici nisu
želeli da se tuku i njegova detinjska drskost i samouverenost zadobivaju
mu ratničku slavu. Nebrojena množina takozvanih slučajnosti prati ga
svuda. Nemilost u koju je pao kod francuskih glavara koristila mu je.
Njegovi pokušaji da promeni namenjeni mu put ne ispadaju mu za rukom:
u Rusiji ga ne primaju u službu, niti uspeva da dobije mesto u Turskoj. Za
vreme ratova u Italiji on se nekoliko puta nalazi na ivici propasti i svaki
put se iznenadno izbavlja. Ruske trupe, upravo one koje mogu da sruše
njegovu slavu, ne ulaze, iz raznih diplomatskih razloga, u Evropu dok je
on tamo.

Kad se vratio iz Italije, on nalazi u Parizu vladu u onom procesu
raspadanja u kome se ljudi što su dolazili na tu vladu neminovno
uklanjaju s lica zemlje i uništavaju. I njemu se javlja sam po sebi izlaz iz
tog opasnog položaja, a taj mu je izlaz apsurdna, bezrazložna ekspedicija
u Afriku. Opet ga prate one iste takozvane slučajnosti. Nepristupna Malta
predaje se bez ijednog metka; najneopreznije dispozicije krunišu se
uspehom. Neprijateljska flota, koja posle ne propušta nijedan čamac,

propušta čitavu vojsku. U Africi se izvršuje nad gotovo nenaoružanim
stanovnicima čitav niz zločina. I ljudi koji čine ta zločinstva, a naročito
njihov vođ, uveravaju sebe kako je to divno, kako je to slava, kako je to
nalik na Cezara i na Aleksandra Makedonskog.

Onaj ideal slave i veličine koji se sastojao u tome da ne samo ne treba
ništa smatrati kao rđavo za sebe, nego se ponositi svakim svojim
zločinom, pripisujući mu nerazumljiv natprirodni značaj – taj ideal, koji je
imao da rukovodi tog čoveka i one ljude što su bili u vezi s njim, izrađuje
se na dokolici u Africi. Sve što on radi ispada mu za rukom. Kuga se ne
lepi za njega. Bezdušno ubijanje zarobljenika ne stavlja se njemu u
krivicu. Detinjski nepromišljen, bezrazložan i neplemenit njegov odlazak
iz Afrike, od drugova koji su bili u nevolji, upisuje mu se u zaslugu i opet
ga neprijateljska flota dvaput propušta. Kad već sasvim zaluđen srećnim
zločinima što ih je počinio, spreman za svoju ulogu, dolazi bez ikakva cilja
u Pariz, tada je raspadanje republikanske vlade, koja ga je pre godinu
dana mogla upropastiti, došlo do krajnosti i tada ga uzdiže samo to što se
našao tu on, čovek čist od partija.

On nema nikakvog plana, on se svačega boji; ali se partije hvataju za
njega i traže njegovo učešće.

Jedini on, sa svojim idealom slave i veličine, u Italiji i u Egiptu, sa
svojim bezumnim obožavanjem samoga sebe, sa svojom drskošću u
zločinima, sa svojom otvorenom laži – jedini on može da opravda ono što
ima da se dogodi.

On je potreban na onom mestu koje ga očekuje i zato se on, gotovo
nezavisno od svoje volje i pored sve svoje neodlučnosti, pored sveg
odsustva plana, pored svih pogrešaka što ih čini, uvlači u zaveru kojoj je
bio cilj da zauzme vlast i zavera se kruniše uspehom.

Njega uvlače u zasedanje glavarâ. On je poplašen i hoće da beži, jer
smatra da je propao; pretvara se da je pao u nesvest; govori besmislice
koje bi trebalo da ga upropaste. Ali glavari francuski, ranije oštroumni i
gordi, a sad, opažajući da je njihova uloga odigrana, zbunjeni još više
nego on, ne govore ono što je trebalo da kažu pa da se održe na vlasti a da
njega upropaste.

Slučajnost, milioni slučajnosti daju mu vlast, i svi ljudi, kao da su se
dogovorili, pomažu da se ta vlast utvrdi. Slučajnosti stvaraju karaktere
tadašnjih glavara u Francuskoj, koji se njemu pokoravaju; slučajnosti
stvaraju karakter Pavla I, koji priznaje njegovu vlast; slučajnost pravi
protiv njega zaveru, koja mu ne samo ne šteti nego utvrđuje njegovu vlast.
Slučajnost mu šalje u ruke vojvodu od Angijena i iznenadno ga nagoni da
ga ubije, a nagoni ga upravo onim načinom koji je jači od svih ostalih
načina, uveravajući svetinu kako on ima pravo, jer ima i moć. Slučajnost

čini da on napreže svu svoju snagu za ekspediciju u Englesku, koja bi ga
svakako upropastila, ali nikako ne izvršuje tu svoju nameru, nego
iznenadno napada na Maka sa Austrijancima, koji se predaju bez bitke.
Slučajnost i genijalnost daju mu pobedu kod Austerlica i slučajno svi ljudi,
ne samo Francuzi nego i sva Evropa, izuzimajući Englesku koja neće ni
učestvovati u događajima što će se desiti, svi ljudi, pored sveg ranijeg
užasavanja i gnušanja od njegovih zločina, sad priznaju vlast i titulu koju
je sam sebi dao njegov ideal veličine i slave, koji se svima čini kao nešto
divno i pametno.

Zapadne vojske, kao da su kušale svoju snagu spremale se za pokret
što ih je čekao, nekoliko puta u 1805, 1806, 1807. i 1809. godini naginju na
istok, sve više jačajući i rastući. U 1811. godini jedna grupa ljudi,
sastavljena u Francuskoj, stapa se u jednu ogromnu grupu s narodima iz
srednje Evrope. Uporedo sa uvećavanjem te grupe ljudi, sve se više razvija
i jača pravdanje onog čoveka koji predvodi pokret. U toku desetogodišnjeg
pripremnog perioda, koji je prethodio velikom pokretu, taj se čovek sastaje
sa svim krunisanim glavama u Evropi. Demaskirani gospodari sveta ne
mogu da istaknu nikakav razuman ideal protiv Napoleonovog ideala slave
i veličine koji nije imao nikakvog smisla. Oni se nadmeću da mu pokažu
svoje ništavilo. Pruski kralj šalje svoju ženu da laskanjem izmami
naklonost velikog čoveka; austrijski car smatra kao milost što taj čovek
prima u svoju ložnicu kćer bečkih ćesara; papa, čuvar svetinje narodâ,
služi svojom religijom uzdizanju velikog čoveka. Sam se Napoleon ne
sprema toliko za odigravanje svoje uloge koliko ga sve što je oko njega
sprema da primi na sebe svu odgovornost za ono što se događa i što će se
dogoditi. Nema postupka, nema sićušne prevare niti zločina koji bi on
učinio a koji se u ustima onih što ga okružuju ne bi odmah oglasio kao
veliki čin. Najlepša svečanost koju mogu da smisle za njega Germanci, to
je svetkovanje Jene i Aueršteta. Nije samo on veliki, nego su veliki njegovi
stari, i njegova braća, i njegovi pastorci i zetovi. Sve se to čini zato da se
on liši poslednje snage razuma i da se spremi za svoju strašnu ulogu. I
kad je bio spreman, spremne su bile i vojske.

Najezda navaljuje na istok, dostiže krajnji cilj – Moskvu. Prestonica je
uzeta; ruska je vojska više satrvena nego što su ikad bile satrvene
neprijateljske vojske u ranijim ratovima od Austerlica do Vagrama. Ali
odjedanput, umesto onih slučajnosti i genijalnosti što su ga dotle tako
jedna za drugom vodile neprekidnim nizom uspeha do unapred označenog
cilja, javlja se nebrojena množina protivnih slučajnosti, od kijavice u
Borodinu pa do mrazeva i do one varnice što je zapalila Moskvu; i, mesto
genijalnosti, javlja se glupost i podlost kojima nema primera.

Najezda beži, vraća se nazad, ponovo beži, i sad su sve slučajnosti
neprestano ne za nego protiv njega.