Lav-Nikolajevič-Tolstoj-Rat-i-mir-4-deo

DRUGI DEO

I

Predmet istorije je život narodâ i čovečanstva. Neposredno uhvatiti i
obuhvatiti rečju – opisati život ne čovečanstva, nego samo jednog naroda,
izgleda da je nemogućno.

Raniji istoričari upotrebljavali su često jedan prost način da opišu i
uhvate narodni život, koji izgleda da se ne može uhvatiti. Oni su opisivali
delatnost pojedinih ljudi koji su upravljali narodom; i ta delatnost
izražavala im je delatnost celog naroda.

Na pitanja kakvim su načinom pojedini ljudi prinuđavali narode da
rade po njihovoj volji i šta je upravljalo samom voljom tih ljudi, istoričari
su odgovarali: na prvo pitanje time što su priznavali volju Božanstva, koja
je potčinjavala narode volji jednog izabranog čoveka, a na drugo pitanje –
time što su priznavali da isto to Božanstvo upućuje tu volju izabranog
čoveka unapred određenom cilju.

Tako su ta pitanja rešavana verom u neposredno učešće Božanstva u
ljudskim poslovima.

Nova istorijska nauka odbacila je u svojoj teoriji obe te teze.

Moglo bi izgledati da je nova nauka, pošto je odbacila verovanje starih
da su ljudi potčinjeni Božanstvu i da ima određenog cilja kome se vode
narodi, bila dužna izučavati ne pojave vlasti, nego uzroke koji stvaraju
vlast. Ali ona nije to učinila. Ona je u teoriji odbacila gledišta starih
istoričara, a u praksi se po njima upravlja.

Mesto ljudi obdarenih božanskom vlašću, koje neposredno rukovodi
volja Božanstva, nova istorija je stavila ili junake obdarene neobičnim,
nadljudskim sposobnostima, ili prosto ljude najrazličnijih osobina, od
vladalaca do novinara, koji rukovode masama. Mesto pređašnjih,
Božanstvu ugodnih ciljeva naroda judejskog, grčkog, rimskog, koji su
drevnima izgledali kao ciljevi kretanja čovečanstva, nova istorija je stavila
svoje ciljeve: blagostanje francusko, nemačko, englesko i, u svojoj najvišoj
apstraktnosti, napredak civilizacije celog čovečanstva, u koje se obično
računaju narodi što zapremaju majušni kutić na severozapadu velikog
kontinenta.

Nova istorija je odbacila ranija verovanja, a nije mesto njih postavila
novo gledište, i logika situacije prinudila je istoričare koji su prividno
odbacili božansku vlast vladalaca i fatum drevnih istoričara, da drugim
putem dođu do tog istog gledišta: da priznadu, prvo, da pojedini ljudi
rukovode narodima, i drugo, da postoji izvestan cilj kome idu narodi i
čovečanstvo.

U svim spisima najnovijih istoričara, od Gibona do Bokla, bez obzira
na to što izgleda kao da se ne slažu u mišljenju i što im gledišta izgledaju
nova, leže u osnovi te dve stare neizbežne teze.

Prvo, istoričar opisuje delatnost pojedinih ličnosti, koje su, po
njegovom mišljenju, rukovodile čovečanstvom: jedan smatra kao takve
ličnosti samo vladaoce, vojskovođe, ministre; drugi da su takve ličnosti,
sem vladalaca, govornici učeni ljudi, reformatori, filozofi, pesnici. Drugo,
cilj kome se vodi čovečanstvo poznat je istoričaru: jednom je taj cilj
veličina rimske, španske, francuske države; drugom je to sloboda
jednakost i izvesna vrsta civilizacije onog majušnog svetskog kutića što se
zove Evropa.

U 1789. godini nastaje vrenje u Parizu; ono raste širi se i izražava se
pokretom narodâ sa zapada na istok. Taj se pokret nekoliko puta kreće na
istok, dolazi u sukob s protivnim pokretom sa istoka na zapad; u 1812.
godini dolazi do svoje krajnje granice – do Moskve i, u čudnovatoj
simetriji, odigrava se suprotan pokret sa istoka na zapad, koji, isto onako
kao i onaj prvi pokret, povlači za sobom narode iz srednje Evrope.
Suprotni pokret dolazi do polazne tačke zapadnog pokreta – do Pariza, i
stišava se.

U tom dvadesetogodišnjem periodu ogromna množina njiva nije
orana; kuće su spaljene; trgovina menja pravac; milioni ljudi siromaše,
bogate se, preseljavaju se, i milioni hrišćana, koji veruju u zakon ljubavi
prema bližnjemu, ubijaju se među sobom.

Šta to sve znači? Otkuda je to poteklo? Šta je nagnalo te ljude da
spaljuju kuće i da ubijaju svoje bližnje? Kakvi su bili uzroci tih događaja?
Kakva je sila nagnala ljude da tako postupaju? Eto to su nehotična,
prostodušna i najpravednija pitanja koja čovečanstvo stavlja sebi kad
naiđe na spomenike i na predanja iz tog perioda pokreta.

Da bismo rešili ta pitanja, mi se obraćamo istorijskoj nauci, kojoj je
cilj da upozna narode i čovečanstvo.

Kad bi istorija zadržala gledište starih istoričara, ona bi rekla:
Božanstvo je dalo, kao nagradu ili kao kaznu svome narodu, vlast
Napoleonu i rukovodilo njegovom voljom da postigne svoje božanske
ciljeve. I odgovor bi bio potpun i jasan. Morao bi čovek verovati ili ne
verovati u božansko značenje Napoleonovo; ali onome ko bi verovao bilo
bi, u celoj istoriji tog vremena sve razumljivo i ne bi moglo biti nijedne
protivrečnosti.

Ali nova istorija ne može tako da odgovori. Nauka ne priznaje
mišljenje drevnih istoričara o neposrednom učešću Božanstva u poslovima
čovečanstva i zato ona mora dati druge odgovore.

Nova istorija, kad odgovara na ta pitanja, veli: „Vi hoćete da znate šta
znači taj pokret; odakle je potekao i kakva je sila stvorila te događaje?
Slušajte:

„Luj XIV bio je veoma gord i samopouzdan čovek; imao je te i te
milosnice i te i te ministre, i rđavo je vladao Francuskom. Naslednici
Lujevi bili su takođe slabi ljudi, i takođe su rđavo vladali Francuskom. I
oni su imali te i te ljubimce i te i te milosnice. Uz to su neki ljudi pisali u
to vreme knjige. Na kraju osamnaestog veka iskupilo se u Parizu
dvadesetak ljudi koji su počeli da govore kako su svi ljudi jednaki i
slobodni. Zbog toga počeše ljudi po svoj Francuskoj da kolju i upropašćuju
jedan drugog. Ti su ljudi ubili kralja i još mnoge. U to isto vreme beše u
Francuskoj genijalan čovek – Napoleon. On je svuda sve pobeđivao, to jest
ubijao je mnogo ljudi, zato što je bio veoma genijalan. I on pođe da ubija
zbog nečega Afrikance, i tako ih je dobro ubijao i bio je tako lukav i mudar
da je, kad je došao u Francusku, zapovedio svima da se njemu pokore. I
svi mu se pokoriše. Kad se proglasio imperatorom, on je ponovo krenuo da
ubija narod u Italiji, Austriji i Pruskoj. I tamo je mnogo ubio. A u Rusiji
beše car Aleksandar, koji je naumio da povrati red u Evropi i zato je
vojevao s Napoleonom. Ali se u 1807. godini iznenadno sprijatelji s njim,
a u 1811. godini opet se posvađa i ponovo počeše da ubijaju mnogo naroda.
I Napoleon dovede u Rusiju šest stotina hiljada ljudi i osvoji Moskvu; ali
potom odjedanput pobeže iz Moskve, i tada car Aleksandar, potpomognut
savetima Štajna i ostalih, udruži Evropu da se bori protiv rušioca njenog
mira. Svi saveznici Napoleonovi postadoše odjedanput njegovi neprijatelji;
i ta se vojska krete protiv Napoleona koji beše iskupio nove snage.
Saveznici pobediše Napoleona, uđoše u Pariz, nagnaše Napoleona da se
odreče prestola i poslaše ga na ostrvo Elbu, ne lišavajući ga čina
imperatora i ukazujući mu svako poštovanje, iako su ga pre pet godina i
posle godinu dana svi smatrali kao razbojnika van zakona. A počne da
vlada Luj XVIII, kome su se dotle i Francuzi i saveznici samo podsmevali.

Napoleon, prolivajući suze pred starom gardom, odreče se prestola i
ode u izgnanstvo. Potom su vešti državnici i diplomati (osobito Taljeran,
koji beše uspeo da pre drugoga sedne na izvesnu fotelju, i time proširio
granice Francuskoj) razgovarali u Beču i tim razgovorom usrećavali ili
unesrećavali narode. Odjedanput se diplomati i monarsi umalo ne
posvađaše; već su bili spremni da opet zapovede svojim vojskama da se
ubijaju; ali u tom trenutku dođe u Francusku Napoleon s bataljonom i
Francuzi, koji su ga mrzeli, odmah mu se svi pokoriše. Ali se združeni
monarsi na to naljute i pođu ponovo da vojuju s Francuzima. I genijalnog
Napoleona pobediše i otpremiše na ostrvo sv. Jelene, priznavši odjedanput
da je razbojnik. I tamo je izgnanik, odvojen od onih što su mu srcu dragi i
od Francuske koju je voleo umirao na steni sporom smrću, i ostavio

potomstvu svoja velika dela. A u Evropi je nastala reakcija i svi su
vladaoci počeli opet da čine krivdu svojim narodima.“

Uzalud biste pomislili da je ovo podsmeh – karikatura istorijskog
opisivanja. Naprotiv, ovo je najblaži izraz onih protivurečnih odgovora koji
ne odgovaraju na pitanja, a koje daje sva istorija, od onih što pišu
memoare i istorije pojedinih država pa do opštih istorija i do nove vrste
istorije – istorije kulture onog vremena.

Nastranost i komičnost tih odgovora potiče otuda što je nova istorija
nalik na gluvog čoveka kad odgovara na pitanja koja mu niko ne stavlja.

Ako je istoriji cilj da opisuje kretanje čovečanstva i narodâ, onda je
prvo pitanje – na koje ako se ne odgovori sve je ostalo nerazumljivo – ovo:
kakva snaga pokreće narode? Na ovo pitanje nova istorija brižljivo priča
ili kako je Napoleon bio veoma genijalan, ili kako je Luj XIV bio veoma
gord, ili još kako su ti i ti pisci napisali takve i takve knjige.

To sve može vrlo lako biti i čovečanstvo je gotovo da se s tim složi; ali
ono ne pita za to. Sve bi to moglo imati vrednosti kad bismo priznavali
božansku vlast, zasnovanu na samoj sebi i uvek jednaku, koja upravlja
svojim narodima preko Napoleonâ, Lujeva i pisaca; ali mi tu vlast ne
priznajemo i zato pre nego što se počne govoriti o Napoleonima, Lujevima
i piscima, treba pokazati kakva je veza među tim ličnostima i pokretom
narodâ.

Ako je mesto božanske vlasti došla druga snaga, onda treba objasniti
u čemu je ta nova snaga, jer upravo u toj snazi i jest sva važnost istorije.

Istorija kao da pretpostavlja da se ta snaga po sebi razume i da je svakom
poznata. Ali ko pročita vrlo mnogo istorijskih dela, pored sve želje da
prizna tu novu snagu kao poznatu neće verovati da je ta nova snaga, koju
tako razlčno shvataju i sami istoričari, bila svakom potpuno poznata.

II

Kakva snaga pokreće narode?

Posebni istoričari, biografi, i istoričari pojedinih naroda shvataju tu
snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci. Po njihovom opisivanju,
događaji se odigravaju samo po volji Napoleonâ, Aleksandra ili uopšte
onih ličnosti koje opisuje posebni istoričar. Odgovori koje istoričari te
vrste daju na pitanje o onoj snazi što pokreće događaje zadovoljavaju
čoveka, ili samo dotle dok za svaki događaj postoji jedan istoričar. Ali čim
istoričari raznih narodnosti i raznih gledišta počnu da opisuju jedan isti
događaj, odmah odgovori što ih oni daju gube sav smisao, jer svaki od njih
shvata tu snagu ne samo različito, nego, često, i sasvim suprotno. Jedan
istoričar dokazuje da je događaj izazvala Napoleonova vlast; drugi tvrdi
da ga je izazvala Aleksandrova vlast; treći – vlast kakvog trećeg čoveka.
Sem toga, istoričari te vrste protivureče jedan drugom čak i u
objašnjavanju one snage na kojoj se zasniva vlast jedne i iste ličnosti.

Tjer, bonapartist, veli da je Napoleonova vlast bila zasnovana na
njegovoj vrlini i genijalnosti; Lanfrey, republikanac, veli da je ona bila
zasnovana na njegovom lupeštvu i obmani naroda. I tako istoričari te
vrste, potirući uzajamno tvrđenja jedan drugome, samim tim ubijaju
pojam o snazi koja stvara događaje, a ne daju nikakvog odgovora na bitno
istorijsko pitanje.

Opšti istoričari, koji imaju posla sa svima narodima, kao da priznaju
netačnost mišljenja posebnih istoričara o snazi koja stvara događaje. Oni
ne priznaju tu snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci, nego je
smatraju kao rezultat mnogih snaga s različnim pravcima. Opisujući rat
ili pokoravanje koga naroda, opšti istoričar traži uzrok događaju ne u
vlasti jedne ličnosti, nego u uzajamnom uticaju mnogih ličnosti koje su u
vezi s događajem.

Prema tome gledištu moglo bi se pomisliti da vlast istorijskih ličnosti,
kad se predstavlja kao proizvod mnogih snaga, ne može biti razmatrana
kao snaga koja sama sobom stvara događaje. Međutim, opšti istoričari, u
većini slučajeva, upotrebljavaju pojam o vlasti opet kao snagu koja sama
sobom stvara događaje i stoji prema njima kao uzrok. Po njihovom
opisivanju, čas je istorijska ličnost proizvod svoga vremena, a njena vlast
samo proizvod raznih snaga; čas je njena vlast snaga koja stvara
događaje. Na primer, Gervinus, Šloser i ostali čas dokazuju da je
Napoleon proizvod revolucije, idejâ 1789. godine itd., čas otvoreno govore
kako su pohod u 1812. godini i drugi događaji što im se ne sviđaju samo
proizvodi lažno upućene Napoleonove volje i kako su i same ideje 1789.

godine zaustavljene u svom razvoju zbog Napoleonove samovolje. Ideje
revolucije, opšte raspoloženje proizvelo je Napoleonovu vlast. A vlast
Napoleonova je ugušila ideje revolucije i opšte raspoloženje.

Ova čudnovata kontradikcija nije slučajna. Ona ne samo što se nalazi
na svakom koraku, nego su iz postupnog niza takvih kontradikcija
sastavljeni svi opisi opštih istoričara. Ta konradikcija dolazi otuda što se
opšti istoričari kad stupe na teren analize, zaustave na pola puta.

Da bi se našle komponentne snage, ravne skupljenoj snazi ili
rezultanti, potrebno je da suma komponentnih snaga bude ravna
rezultanti. Upravo na taj uslov opšti istoričari nisu nikad pazili i zato, da
bi objasnili snagu rezultante, oni neizbežno moraju uzeti, sem nedovoljnih
komponentnih, još neobjašnjenu snagu koja utiče na rezultantu.

Posebni istoričar, opisujući pohod 1813. godine ili povratak Burbona,
veli otvoreno da je te događaje proizvela Aleksandrova volja. Ali opšti
istoričar Gervinus, obarajući to gledište posebnog istoričara, teži da
pokaže kako je pohodu 1813. godine i povratku Burbona, sem
Aleksandrove volje, bila uzrok delatnost Štajna, Meterniha, m-me Staël,
Taljerana, Fihtea, Šatobrijana i drugih. Istoričar je, kao što se vidi,
raščlanio vlast Aleksandrovu na komponentne snage: na Taljerana,
Šatobrijana, itd.; suma tih komponentnih snagâ, to jest uzajamni uticaj
Šatobrijana, Taljerana, m-me Staël i ostalih, očevidno nije ravna celoj
rezultanti, to jest pojavi što su se milioni Francuza pokorili Burbonima. Iz
onog što su Šatobrijan, m-me Staël i ostali kazali jedno drugom te i te reči
potiče samo njihova međusobna veza, a ne pokoravanje miliona ljudi. I
zato, da bi istoričar objasnio kako je iz te njihove veze poteklo pokoravanje
miliona ljudi, to jest kako je iz komponenata ravnih jednome A potekla
rezultanta ravna hiljadi A, on mora neizbežno uzeti opet onu istu snagu
vlasti koju odriče i priznati je kao rezultat snagâ, to jest, on mora uzeti
neobjašnjenu snagu koja utiče na rezultantu. A to upravo i rade opšti
istoričari. I usled toga ne samo što protivureče posebnim istoričarima,
nego i samima sebi.

Seljaci, prema tome da li žele kišu ili vedrinu, a nemajući jasnog
pojma o uzrocima kiše vele: vetar je rasterao oblake i vetar je nagnao
oblake. Isto tako i opšti istoričari, neki put, kad im se to prohte, kad to
zgodno pristaje uz njihovu teoriju, vele da je vlast rezultat događajâ; a
neki put, kad treba dokazati drukčije, vele da vlast stvara događaje.

Treća vrsta istoričara, što se zovu kulturni istoričari, idući putem koji
su utrli opšti istoričari, koji ponekad priznaju pisce i dame kao snage što
stvaraju događaje, još sasvim drukčije shvataju tu snagu. Oni je vide u
takozvanoj kulturi, u umnoj aktivnosti.

Kulturni istoričari idu potpuno tragom svojih praroditelja – opštih
istoričara, jer kad se istorijski događaji mogu objasniti time što su se neki
ljudi tako i tako ponašali jedan prema drugome, onda zašto da se ne
objasne i time što su ti i ti ljudi pisali takve i takve knjige? Iz svega
ogromnog broja obeležjâ što prate svaku živu pojavu kulturni istoričari
izaberu obeležje umne aktivnosti i vele da je to obeležje uzrok. Ali, pored
sveg njihovog staranja da pokažu kako je uzrok događaja umna aktivnost,
mogli bismo se samo s velikim popuštanjem složiti s tim da između umne
aktivnosti i pokreta naroda ima nešto zajedničko, ali ni u kom slučaju ne
smemo uzeti da umna aktivnost rukovodi ljudskom aktivnošću, jer onakve
pojave kao što su najbezdušnija ubistva u francuskoj revoluciji, potekla iz
propovedanja čovekove jednakosti, i najljući ratovi i kazne, potekli iz
propovedanja ljubavi, ne potvrđuju tu pretpostavku.

Ali kad čak i uzmemo da su tačna sva lukavo skrojena rasuđivanja
kojima su te istorije napunjene; kad i uzmemo da narodima upravlja neka
neodređena snaga što se zove ideja – ipak bitno istorijsko pitanje ili ostaje
bez odgovora, ili se pređašnjoj vlasti vladalaca i uticaju savetnika i drugih
ličnosti, koji uvode opšti istoričari, dodaje još nova snaga ideje, čiju vezu s
masama treba objasniti. Može se razumeti da je Napoleon imao vlast i da
se zato odigrao događaj; sa izvesnim popuštanjem može se još razumeti da
je Napoleon, zajedno sa ostalim uticajima, bio uzrok događaja; ali kako je
knjiga Contrat Social učinila da se Francuzi počnu upropašćavati između
sebe – to se ne može razumeti dok se ne objasni uzročna veza te nove
snage s događajem.

Bez sumnje da postoji veza među svima ljudima koji žive istovremeno
i zato ima mogućnosti da se nađe neka veza među umnom aktivnošću
ljudi i njihovim istorijskim pokretom, onako isto kao što se ta veza može
naći među pokretom čovečanstva i trgovinom, zanatima, vrtlarstvom i čim
hoćete. Ali otkud ljudska umna aktivnost izgleda kulturnim istoričarima
kao uzrok ili izraz celog istorijskog pokreta – to je teško razumeti. Do
takvog zaključka mogle su dovesti kulturne istoričare samo ove
kombinacije: prvo, istoriju pišu učeni ljudi i zato im je i prirodno i milo
misliti da je aktivnost njihovog staleža osnova pokretu celog čovečanstva,
isto onako kao što je to i prirodno i milo misliti i trgovcima, i ratarima i
prostim vojnicima (ali se to ne pokazuje samo zbog toga što trgovci i prosti
vojnici ne pišu istorije), i drugo, umna aktivnost, prosveta, civilizacija,
kultura, ideja – sve su to pojmovi nejasni, neodređeni, pod čijom se
zastavom mogu veoma zgodno upotrebljavati reči koje imaju još nejasnije
značenje i koje se zato mogu lako podvoditi pod svaku teoriju.

Ali da ne govorimo o unutrašnjoj vrednosti istorija ove vrste (može
biti one su za nekoga ili za nešto i potrebne), kulturne istorije, na koje se
počinju sve više svoditi sve opšte istorije, značajne su zbog toga što one,

ispitujući potanko i ozbiljno razne religiozne, filozofske političke doktrine
kao uzroke događaja, svaki put kad im god dođe da opisuju istinski
istorijski događaj, kao na primer rat 1812. godine, opisuju ga nehotice kao
proizvod vlasti, govoreći otvoreno kako je taj rat proizvod Napoleonove
volje. Govoreći tako, kulturni istoričari nehotice protivureče samima sebi
ili dokazuju kako je ona nova snaga koju su oni izmislili ne izražava
istorijske događaje, nego kako je ona vlast koju oni tobož ne priznaju
jedini način da se razume istorija.

III

Ide lokomotiva. Pitanje je čime se ona pokreće. Mužik veli: pokreće je
đavo. Drugi veli kako lokomotiva ide zato što se na njoj pokreću točkovi.
Treći tvrdi da je uzrok kretanja onaj dim što ga odnosi vetar.

Mužik se tvrdo drži svoga mišljenja. Da se njegovo mišljenje obori,
treba da mu kogod dokaže kako nema đavola ili da mu drugi mužik
objasni kako lokomotivu ne pokreće đavo, nego Švaba. Tek će tada oni
uvideti iz kontradikcija kako ni jedan ni drugi nisu u pravu. Ali onaj što
veli da je uzrok kretanje točkova sam se pobija, jer kad je stao na teren
analize, on mora ići dalje i dalje, mora objasniti šta je uzrok kretanju
točkova. I dokle god ne dođe do poslednjeg uzroka kretanju lokomotive, do
zbijene pare u kazanu, on neće imati prava da se zaustavi, istraživanju
uzroka. A onaj što je objasnio kako lokomotivu pokreće dim što ga vetar
odnosi nazad, kad je opazio kako objašnjenje s točkovima ne dokazuje šta
je uzrok, uzeo je prvo obeležje koje mu se našlo pri ruci i izneo ga od svoje
strane kao uzrok.

Jedini pojam koji može da objasni šta pokreće lokomotivu je pojam
snage ravne onom kretanju koje se vidi.

Jedini pojam kojim se može objasniti pokret naroda je pojam snage
ravne čitavom pokretu naroda.

Međutim, razni istoričari razumevaju pod tim pojmom sasvim
različne, a svi neravne snage onom kretanju koje se vidi. Jedni vide u tom
kretanju snagu koju neposredno imaju heroji, kao što mužik vidi đavola u
lokomotivi; drugi vide snagu koju proizvodi nekoliko drugih snaga, kao
ono kretanje točkova; treći vide umni uticaj, kao onaj dim što ga odnosi
vetar.

Dok se god pišu istorije pojedinih ličnosti, pa bile one Cezari,
Aleksandri ili Luteri i Volteri, a ne svih, bez i jednog izuzetka, svih ljudi
koji imaju učešća u događaju, dotle nema nikakve mogućnosti da se
opisuje pokret čovečanstva bez pojma o snazi koja nagoni ljude da svoju
aktivnost upućuju jednom cilju. A jedini takav pojam koji je poznat
istoričarima je vlast.

Taj je pojam jedina ručica pomoću koje se može vladati materijalom
istorije pri sadašnjem njenom opisivanju, i onaj koji bi odlomio tu ručicu,
kao što je to učinio Bokl, a ne bi saznao drugi način kojim bi raspolagao
istorijskim materijalom, samo bi oduzeo sebi poslednju mogućnost da
njime raspolaže. Da je za objašnjavanje istorijskih pojava neminovno
potreban pojam o vlasti, to nam najbolje dokazuju sami opšti istoričari i

istoričari kulture, koji prividno odbacuju pojam o vlasti, a neminovno ga
upotrebljavaju na svakom koraku.

Istorijska je nauka, što se tiče pitanjâ čovečanstva, dosad slična novcu
koji je u opticaju – banknotama i zvečećoj moneti. Biografske i posebne
narodne istorije nalik su na banknote One mogu ići i proturati se, vršeći
svoj zadatak bez ičije štete, štaviše s korišću, dotle dok se ne pokrene
pitanje čime su one osigurane. Treba samo smetnuti s uma pitanje na koji
način volja heroja stvara događaje, pa će istorije Tjerâ biti interesantne,
poučne i, sem toga, imaće nijansu poezije. Ali kao što sumnja u istinsku
vrednost banknote potiče ili otud što ih ljudi počnu praviti mnogo, jer ih je
lako praviti, ili otud što zažele da uzmu za njih zlato – isto tako potiče
sumnja u istinsku vrednost istorija te vrste ili otud što ih se pojavi i
suviše mnogo ili otud što neko, iz svoje prostodušnosti, zapita: a kakvom
je snagom to učinio Napoleon? to jest, zaželi da promeni prometnu hartiju
za čisto zlato istinskog shvatanja.

A opšti istoričari i kulturni istoričari nalik su na ljude koji bi našli da
su banknote nezgodne, na bi odlučili da mesto banknota skuju zvečeću
monetu od metala koji nema one čvrstine kao zlato. I moneta bi doista bila
zvečeća, ali samo zvečeća. Banknota je još i mogla da prevari neznalice; a
moneta sa zvekom, ali ne i s vrednošću, ne može da prevari nikoga. Kao
što je zlato samo onda zlato kad se može upotrebiti ne samo za razmenu,
nego i za posao, tako će isto i opšti istoričari samo onda biti zlato kad
budu kadri odgovoriti na bitno pitanje u istoriji: šta je to vlast? Opšti
istoričari ne slažu se u odgovorima na to pitanje, a kulturni istoričari
sasvim ga obilaze, odgovarajući na nešto sasvim drugo. I, kao što tantuzi,
koji su nalik na zlato, mogu prolaziti samo među skupinom ljudi koji su
pristali da ih priznaju kao zlato i među onima što ne znaju osobine zlata,
tako i opšti istoričari i kulturni istoričari, kad zbog nekih svojih ciljeva ne
odgovaraju na bitna pitanja čovečanstva, služe kao tečajna moneta
univerzitetima i gomili čitalaca – ljubitelja ozbiljnih knjiga, kao što to oni
nazivaju.

IV

Pošto se oslobodila nekadašnjeg mišljenja o božanskom potčinjavanju
narodne volje jednom izabranom čoveku i o potčinjavanju te volje
Božanstvu, istorija ne može da kroči nijednog koraka bez kontradikcije,
ako ne izabere jedno od onog dvoga: ili da se vrati pređašnjem verovanju u
neposredno učešće Božanstva u poslovima čovečanstva, ili da tačno
objasni značenje one snage što proizvodi istorijske događaje i što se zove
vlast.

Da se vrati onom prvom, nemogućno je: verovanje je srušeno, i zato je
neophodno objasniti značenje vlasti.

Napoleon je naredio da se iskupi vojska i da se ide u rat. Mi smo na
ovo shvatanje toliko navikli, toliko smo se saživeli s tim mišljenjem da
nam pitanje zašto šest stotina hiljada ljudi idu u rat kad je Napoleon
rekao takve i takve reči izgleda apsurdno. On je imao vlast, i zato je bilo
izvršeno ono što je on zapovedio.

Ovaj odgovor je potpuno dovoljan ako mi verujemo da mu je vlast bila
data od Boga. Ali pošto to ne priznajemo, onda je neophodno utvrditi šta je
to ta vlast jednog čoveka nad ostalima.

Ta vlast ne može biti ona neposredna vlast fizičke nadmoćnosti jakog
stvorenja nad nejakim nadmoćnosti koja se zasniva na primeni ili na
pretnji da će se primeniti fizička snaga, kao što je vlast Herkulova; ona se
ne može zasnivati na nadmoćnosti moralne snage, kao što, u svojoj
prostodušnosti, misle neki istoričari, govoreći kako su istorijski faktori
heroji, to jest ljudi obdareni osobitom snagom duše i uma i takozvanom
genijalnošću. Ta se vlast ne može zasnivati ni na nadmoćnosti moralne
snage, jer, da i ne govorimo o ljudima herojima, kao što su Napoleoni, o
čijim su moralnim osobinama veoma različna mišljenja, istorija nam
pokazuje da ni Lujevi XI, ni Meternici, koji su upravljali milionima ljudi,
nisu imali nikakvih naročitih osobina duševne snage, nego su, naprotiv,
većinom bili moralno slabiji od ma koga čoveka od miliona ljudi kojima su
upravljali.

Ako izvor vlasti nije u fizičkim niti u moralnim osobinama one ličnosti
koja je ima, onda se, očevidno, izvor te vlasti mora nalaziti izvan ličnosti –
u onim odnosima prema masama u kojima se nalazi ličnost koja ima vlast.

Tako upravo i shvata vlast pravna nauka, ona istorijska menjačnica
koja obećava da istorijsko shvatanje vlasti razmeni za čisto zlato.

Vlast je skup volja narodnih masa, prenet iskazanim ili prećutnim
pristankom na upravljače koje su mase izabrale.

U oblasti pravne nauke, koja je sastavljena iz razmišljanja o tome
kako bi trebalo urediti državu i vlast, ako bi se moglo to sve urediti, što je
sve vrlo jasno; ali ta definicija vlasti, kad se primeni na istoriju, zahteva
da se objasni.

Pravna nauka smatra državu i vlast kao nešto što apsolutno postoji,
kao što su ljudi u drevna vremena smatrali vatru. A za istoriju su država i
vlast samo pojave, isto onako kao što za fiziku našeg vremena vatra nije
stihija, nego pojava.

Zbog ove osnovne razlike između gledišta istorije i pravne nauke biva
to da pravna nauka može opširno ispričati kako bi, po njenom mišljenju,
trebalo urediti vlast i šta je to vlast, koja postoji nepomično izvan
vremena; ali na istorijska pitanja o značenju vlasti koja menja oblik u
vremenu, pravna nauka ne može ništa da odgovori.

Ako je vlast skup voljâ prenesen na upravljača, onda je li Pugačov
predstavnik volja narodnih masa? Ako nije, onda otkud je Napoleon I
predstavnik? Zašto je Napoleon III, kad su ga uhvatili u Bulonji, bio
zločinac, a posle bili zločinci oni što ih je on pohvatao?

Da li se u dvorskim revolucijama, u kojima ponekad učestvuju dva tri
čoveka, takođe prenosi volja masa na novu ličnost? Da li se u
međunarodnim odnosima prenosi volja narodnih masa na njihovog
osvajača? Je li u 1808. godini volja Rajnskog saveza bila prenesena na
Napoleona? Da li je volja mase ruskog naroda bila prenesena na
Napoleona u 1809. godini, kad je naša vojska, u savezu s Francuzima,
pošla da ratuje protiv Austrije?

Na ova pitanja može se odgovoriti trojako:

Ili, prvo, priznati da se volja narodnih masa uvek bez pogovora
prenosi na onog ili na one upravljače što su ih one izabrale, i da se, prema
tome, svaka pojava nove vlasti, svaka borba protiv već jedanput predate
vlasti mora smatrati samo kao rušenje prave vlasti.

Ili, drugo, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljače
pod određenim i poznatim uslovima, i pokazati kako svako sužavanje,
sukob pa čak i uništavanje vlasti dolazi otuda što se upravljači ne drže
uslova pod kojima im je vlast predata.

Ili, treće, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljače
uslovno, ali pod nepoznatim i neodređenim uslovima, i da pojavljivanje
mnogih vlasti, njihova borba i propast dolazi samo otuda što upravljači
više ili manje ne vrše one nepoznate uslove pod kojima se volje narodnih
masa prenose s jednih ličnosti na druge.

Tako trojako i tumače istoričari odnose narodnih masa prema
upravljačima.

Jedni istoričari, koji u svojoj prostodušnosti ne razumeju pitanje šta je
to vlast, upravo oni posebni i biografski istoričari, o kojima je napred
govoreno, uzimaju kao da se skup volja narodnih masa prenosi na
istorijske ličnosti bezuslovno, pa zato, kad opisuju kakvu bilo jednu vlast,
ti istoričari drže da je baš ta vlast jedina apsolutna i prava, a da svaka
druga snaga koja se suprotstavlja toj pravoj vlasti nije vlast, nego rušenje
vlasti – nasilje.

Njihova teorija, koja je podesna za prvobitne i mirne istorijske
periode, kad se primeni na komplikovane i burne periode narodnog života,
u kojima se u jedan isti mah pojavljuju i bore među sobom različite vlasti,
ima tu nezgodu što će istoričar legitimist dokazivati kako su konvent,
direktorija i Bonaparta bili samo rušenje vlasti, a republikanac i
bonapartist dokazivaće: prvi, kako je konvent, a drugi, kako je carstvo bilo
prava vlast, a kako je sve drugo bilo rušenje vlasti. Očevidno je da
objašnjavanja vlasti tih istoričara koji se tako uzajamno poriču mogu
podneti jedino još sasvim nezrela deca.

Druga vrsta istoričara, priznajući da je taj pogled na istoriju lažan,
veli da je vlast zasnovana tome što se skup volja narodnih masa predaje
upravljačima, i da istorijske ličnosti imaju vlast samo pod uslovom da
izvrše onaj program koji im je volja naroda prećutnim pristankom
propisala. A u čemu se sastoji taj program, ti istoričari nam ne kažu, ili,
ako i kažu, uvek protivureče jedan drugom.

Svakome se istoričaru, prema njihovom gledištu šta je cilj pokreta
naroda, čini da je taj program veličina, bogatstvo, sloboda, prosveta
građana Francuske, ili druge koje države. Ali da i ne pominjemo
kontradikciju istoričara u tome kakav je taj program; čak i kad uzmemo
da postoji jedan svima zajednički program, istorijska fakta govore gotovo
uvek protivno toj teoriji. Ako su uslovi pod kojima se predaje vlast
bogatstvo, sloboda, prosveta naroda, onda zašto Lujevi XIV i Ivani IV
mirno vladaju do smrti, a Lujeve XVI i Karle I kažnjavaju narodi? Na to
pitanje istoričari odgovaraju da se delatnost Luja XIV, protivna
programu, ogledala na Luju XVI. A zašto se ona nije ogledala na Luju XIV
i XV, zašto se morala ogledati upravo na Luju XVI? I koliki je rok za to
ogledanje? Na ova pitanja nema niti može biti odgovora. Pri takvom
gledištu isto tako malo se tumači i uzrok zašto se skup volja po nekoliko
vekova ne prenosi sa svojih upravljača ni s njihovih naslednika, a posle
se, odjedaput, u toku pedeset godina, prenosi na konvent, na direktoriju,
na Napoleona, na Aleksandra, na Luja XVIII, pa opet na Napoleona, na
Karla X, na Lyja Filipa, na republikansku vladu, na Napoleona III. Pri
tumačenju tih brzih prenosa volja s jedne ličnosti na drugu a naročito u
međunarodnim odnosima, osvajanjima i savezima, ti istoričari nehotice
moraju priznati da jedan deo tih pojava već nije pravilan prenos volja,

nego slučajnost, koja zavisi čas od veštine, čas od pogreške, ili lukavstva,
ili slabosti diplomata ili vladaoca, ili vođe partije. I tako veliki deo
istorijskih pojava – međusobice, revolucije, osvajanja iznose ti istoričari
već ne kao proizvode prenosa slobodnih volja, nego kao proizvod lažno
upućene volje jednog ili nekolicine ljudi, to jest, opet kao rušenje vlasti. I
zato i istoričari ove vrste iznose istorijske događaje kao izuzetke od
teorije.

Ovi istoričari liče na onog botaničara koji bi, kad zapazi kako neke
biljke niču s dva listića, ostao pri tome da sve što raste, raste samo s dva
lista i da palma, i pečurka, pa čak i hrast, kad se razviju u svom punom
porastu i kad ne liče više na dva listića, odstupaju od teorije.

Treći istoričari vele da se volja narodnih masa prenosi na istorijske
ličnosti uslovno, ali da su nam ti uslovi nepoznati. Oni kažu da istorijske
ličnosti imaju vlast samo zato što vrše prenetu na njih volju masâ.

Ali u slučaju ako snaga koja pokreće narode nije u istorijskim
ličnostima, nego u samim narodima, onda u čemu je značaj tih istorijskih
ličnosti?

Istorijske ličnosti, vele ti istoričari, izražavaju sobom volju masâ;
aktivnost istorijskih ličnosti služi kao predstavnica aktivnosti masâ.

Ali se u takvom slučaju javlja pitanje da li sva aktivnost istorijskih
ličnosti služi kao izraz volje masa, ili samo izvesna njena strana? Ako sva
aktivnost istorijskih ličnosti služi kao izraz volje masâ, kao što to neki i
misle, onda biografije Napoleonâ i Katarinâ, sa svima pojedinostima
dvorskih spletaka, služe kao izraz života naroda, što je očevidna
besmislica: a ako samo strana aktivnosti istorijskih ličnosti služi kao izraz
narodnog života, kao što to i misle drugi tobož filozofi istoričari, onda da bi
se odredilo koja strana aktivnosti istorijske ličnosti izražava narodni
život, treba, najpre, znati u čemu je narodni život.

Kad istoričari ove vrste naiđu na tu teškoću, oni izmisle najnejasniju,
neopipljivu i opštu apstrakciju, pod koju se može podvesti najveći broj
događaja, pa kažu da je ta apstrakcija cilj kome se čovečanstvo kreće.
Najobičnije opšte apstrakcije, koje uzimaju gotovo svi istoričari, jesu:
sloboda, jednakost, prosveta, progres, civilizacija, kultura. Pošto istoričari
uzmu da je cilj kretanja čovečanstva kakva apstrakcija, oni izučavaju
ljude koji su ostavili posle sebe najveći broj spomenika – vladaoce,
ministre, vojskovođe, pisce, reformatore, pape, novinare, prema tome
koliko su sve te ličnosti, po njihovom mišljenju, pripomagale ili odmagale
izvesnoj apstrakciji. Ali, pošto nije ničim dokazano da je cilj čovečanstva u
slobodi, jednakosti, prosveti ili civilizaciji, i pošto je veza narodnih masa
sa upravljačima i prosvetiteljima čovečanstva zasnovana samo na
proizvoljnoj pretpostavci da se skup volja narodnih masa uvek prenosi na

one ličnosti koje su nam vidne, to se ni aktivnost miliona ljudi koji se
premeštaju, spaljuju kuće, ostavljaju zemljoradnju, tamane jedan drugog,
nikad ne izražava u opisu aktivnosti desetak ljudi koji ne spaljuju kuće,
ne zanimaju se zemljoradnjom, ne ubijaju svoje bližnje.

Istorija dokazuje to na svakom koraku. Zar se vrenje zapadnih
naroda, na kraju prošlog veka, i njihova navala na istok tumači
delatnošću Lujeva XIV, XV i XVI, njihovih milosnica, ministara, životom
Napoleona, Rusoa, Didroa, Bomaršea i ostalih?

Zar se pokret ruskog naroda na istok u Kazan i Sibir izražava u
sitnicama bolesnog karaktera Ivana IV i njegove prepiske s Kurbskim?

Da li se pokret naroda u vreme krstaških ratova tumači životom i
radom Gotfridâ i Lujevâ i njihovih dama? Nama je ostao nerazumljiv
pokret naroda sa zapada na istok, bez ikakvog cilja, bez vođstva, s
gomilom skitnica, s Petrom Pustinjakom. A još nerazumljiviji nam je
prekid tog pokreta onda kad su istorijski faktori jasno odredili pametan,
sveti cilj tih pohoda – oslobođenje Jerusalima. Pape, kraljevi i vitezovi
podsticali su narod na oslobođenje svete zemlje; ali narod nije išao, zato
što onaj nepoznati uzrok, koji ga je ranije podsticao na pokret, nije više
postojao. Istorija Gotfrida i minezengera ne može, očevidno, da uhvati u
sebe život naroda. I istorija Gotfrida i minezengera ostala je istorija
Gotfrida i minezengera, a istorija života naroda i njihovih pobuda ostala je
nepoznata.

Još će nam manje objasniti život naroda istorija pisaca i reformatora.

Istorija kulture objasniće nam pobude, životne prilike i misli piščeve
ili reformatorove. Doznaćemo kako je Luter imao žestoku narav i kako je
govorio te i te besede; doznaćemo kako je Ruso bio nepoverljiv i kako je
pisao takve i takve knjižice; ali nećemo doznati zašto su se narodi posle
reformacije klali i zašto su se ljudi za vreme francuske revolucije
međusobno ubijali.

Ako se te obe istorije sastave ujedno, kao što to i čine najnoviji
istoričari, onda će to biti istorija vladalaca i pisaca, a ne istorija života
naroda.

V

Život narodâ ne oličava se u životu nekoliko ljudi; jer veza između tih
nekoliko ljudi i naroda nije nađena. Teorija da je ta veza zasnovana na
prenosu skupa volja na istorijske ličnosti – to je hipoteza koju ne
potvrđuje istorijsko iskustvo.

Teorija o prenosu skupa volja narodnih masa na istorijske ličnosti
možda veoma mnogo objašnjava u oblasti nauke o pravu i možda je
neophodna za svoje ciljeve; ali u primeni na istoriju, čim se pojave
revolucije, osvajanja, međusobice, čim se otpočne istorija – ta teorija ništa
ne objašnjava.

Ta teorija izgleda neoboriva upravo zato što se akt prenosa narodnih
volja ne može proveriti.

Ma kakav se događaj odigrao, ma ko bio na čelu događaja, teorija
uvek može reći da se takva ličnost istakla na čelo događaja zato što je
skup volja bio prenesen na nju.

Odgovori što ih ta teorija daje na istorijska pitanja slični su
odgovorima onog čoveka koji bi, gledajući kako se pomiče stado a ne
obazirući se ni na različnu kakvoću paše po raznim mestima u polju, ni na
to što ga pastir goni, sudio o uzrocima ovakvog ili onakvog pravca stada po
onom kakav brav ide pred stadom.

„Stado ide tim pravcem zato što ga vodi onaj brav koji ide napred, i
skup volja svih ostalih brava prenesen je na tog predvodnika stada.“ Tako
odgovara prvi red istoričara, koji priznaju bezuslovni prenos vlasti.

„Ako se bravi što idu pred stadom menjaju, onda se to događa otuda
što se skup volja svih brava prenosi s jednog upravljača na drugog, s
obzirom to da li taj brav ide onim pravcem koji izabralo čitavo stado.“
Tako odgovaraju istoričari koji priznaju da se skup volja narodnih masa
prenosi na upravljače pod uslovima koje oni smatraju kao poznate. (Pri
takvom načinu posmatranja, biva vrlo često da posmatrač, upravljajući se
po pravcu koji je on izabrao, smatra da su vođi oni što zbog promene
pravca masa nisu više prednji, nego pobočni, a ponekad i stražnji.)

„Ako se neprestano menjaju bravi što su na čelu i ako se neprestano
menjaju pravci čitavog stada, onda to dolazi otuda što bravi, da bi
okrenuli onim pravcem što je nama poznat, predaju svoje volje onim
bravima koji nam padaju u oči, pa da bismo izučili kretanje stada, treba
da posmatramo sve brave što nam padaju u oči i što idu sa svake strane
stada.“ Tako vele istoričari treće vrste, koji priznaju da su sve istorijske
ličnosti, od vladalaca pa do novinara, izrazi svog vremena.

Teorija prenosa volja narodnih masa na istorijske ličnosti, to je samo
parafraza – samo kazivanje drugim rečima onog što se veli u pitanju.

Kakav je uzrok istorijskih događaja? Vlast. – Šta je vlast? Vlast je
skup volja prenesenih na jednu ličnost. – Pod kakvim se uslovima prenose
volje masa na jednu ličnost? Pod uslovima da ličnost bude izraz volje svih
ljudi. To jest, vlast je vlast. To jest, vlast je reč kojoj ne znamo značenja.

Kad bi se oblast čovečjeg znanja svodila samo na apstraktno
mišljenje, onda bi čovečanstvo, pošto bi podvrglo kritici ono tumačenje
vlasti koje mu daje nauka, došlo do zaključka da je vlast samo reč a da
stvarno ne postoji. Ali za poznavanje pojava čovek ima, sem apstraktnog
mišljenja, i iskustvo kao oruđe, kojim kontroliše rezultate mišljenja. A
iskustvo kaže da vlast nije reč, nego pojava koja stvarno postoji.

Egzistencija vlasti dokazuje se kako istorijom tako i posmatranjem
savremenih događaja, a da i ne govorimo o tome kako bez pojma vlasti ne
može da bude nijedan opis ukupne ljudske delatnosti.

Uvek kad se odigrava događaj, javlja se čovek ili ljudi, po čijoj volji
izgleda da se događaj odigrao. Napoleon III naređuje i Francuzi odlaze u
Meksiko. Pruski kralj i Bizmark naređuju i vojska ide u Češku.

Napoleon I naređuje i vojska ide u Rusiju. Aleksandar I naređuje i
Francuzi se pokoravaju Burbonima. Iskustvo nam pokazuje da je događaj,
ma kakav bio, uvek u vezi s voljom jednog čoveka ili s voljom nekoliko
ljudi, koji su ga naredili.

Istoričari, po staroj navici po kojoj se uzimalo da u ljudskim poslovima
ima božanskog učešća, hoće da nalaze uzrok događaju u izrazu volje one
ličnosti koja ima vlast; ali se taj zaključak ne potvrđuje ni razmišljanjem,
ni iskustvom.

S jedne strane, razmišljanje pokazuje da je izraz volje čovekove –
njegove reči – samo jedan deo opšte aktivnosti koja se izražava u
događaju, kao na primer u ratu ili u revoluciji; i zato, dok se ne prizna
nerazumljiva, natprirodna snaga – čudo, ne može se uzeti da reči mogu
biti neposredan uzrok pokreta miliona ljudi; s druge strane, kad se čak i
uzme da reči mogu biti uzrok događaju, onda istorija pokazuje da izrazi
volje istorijskih ličnosti u većini prilika nemaju nikakvog uticaja, to jest,
da se njihove zapovesti često ne samo ne izvrše, nego se, ponekad, događa
čak sasvim obrnuto od onoga što su one zapovedile.

Ako ne priznajemo božansko učešće u ljudkim poslovima, ne možemo
uzimati da je vlast uzrok događajima.

Vlast je, s gledišta iskustva, samo zavisnost koja postoji među
izrazom volje jedne ličnosti i ispunjavanje te volje od strane drugih ljudi.

Da bismo objasnili sebi uslove te zavisnosti moramo, pre svega, opet
uzeti pojam izraza volje pripisujući ga čoveku, a ne Božanstvu.

Ako Božanstvo izdaje zapovest, izražava svoju volju, kao što nam kaže
istorija drevnih naroda onda izraz te volje ne zavisi od vremena niti je
čime izazvan, jer Božanstvo nije ničim vezano s događajem. Ali kad
govorimo o zapovestima – o izrazu volje ljudi koji rade u vremenu i koji
su vezani među sobom, mi moramo, da bismo objasnili sebi vezu zapovesti
s događajima, opet uzeti: prvo, uslove svega što se događa – neprekidnost
kretanja u vremenu, kako događaja tako i ličnosti koja zapoveda, i drugo,
uslov neminovne veze u kojoj se nalazi ličnost koja zapoveda sa onim
ljudima koji izvršuju njenu zapovest.

VI

Samo izraz volje Božanstva, koje ne zavisi od vremena, može biti u
vezi sa čitavim nizom događaja koji treba da se dogode posle nekoliko
godina ili vekova, i samo Božanstvo može, ničim ne izazvano, jedino po
svojoj volji, odrediti pravac kretanja čovečanstva; a čovek radi u vremenu
i sam sudeluje u događaju.

Kad uspostavimo prvi propušteni uslov – uslov vremena, videćemo da
se nijedna zapovest ne može izvršiti ako nije bilo prethodne zapovesti,
koja čini da je izvršenje ove druge zapovesti mogućno.

Nikad se nijedna zapovest ne pojavljuje proizvoljno, niti obuhvata
sobom čitav niz događaja, ali svaka zapovest potiče iz druge i nikad nije u
vezi sa čitavim nizom događaja, nego uvek samo s jednim momentom
događaja.

Kad na primer, kažemo da je Napoleon zapovedio vojsci da pođe u rat,
mi time u isti mah ga stavljamo u jednu zapovest čitav niz postupnih
zapovesti, koje zavise jedna od druge. Napoleon nije mogao zapovediti
pohod na Rusiju i nije to nikad ni zapovedio. On je danas zapovedio da se
napišu takva i takva pisma u Beč, u Berlin i u Petrograd; sutra – ti i ti
dekreti i zapovesti vojsci, floti, intendanturi itd. itd. – milioni zapovesti,
od kojih se načinio niz zapovesti, koje odgovaraju nizu događaja što su
doveli francusku vojsku u Rusiju.

Kad Napoleon za sve vreme svoje vladavine izdaje zapovesti za
ekspediciju u Englesku; kad ni na jedno od svojih preduzeća ne troši toliko
truda ni vremena, pa kad, pri svem tom, nijedanput za sve vreme svoje
vladavine ne pokuša da izvrši svoju nameru, nego preduzima ekspediciju
u Rusiju, s kojom, po svom više puta iskazanom uverenju, smatra da je
korisno biti u savezu, to dolazi otuda što prve zapovesti nisu odgovarale, a
druge su odgovarale nizu događaja.

Da se neka zapovest pouzdano izvrši, treba čovek da izda takvu
zapovest koja se može izvršiti. A šta se može a šta ne može izvršiti, to nije
mogućno znati ne samo kod Napoleonova pohoda u Rusiju, u kome milioni
ljudi sudeluju, nego ni kod najprostijeg događaja, jer se pri izvršivanju i
jednog i drugog može naići na milione smetnja. Svaka izvršena zapovest
uvek je jedna od ogromne množine neizvršenih zapovesti. Sve neizvršive
zapovesti ne vežu se s događajem niti bivaju izvršene. Samo one što su
izvršive nižu se u postupne nizove zapovesti, koji odgovaraju nizovima
događaja, i bivaju izvršene.

Naša pogrešna predstava, da je zapovest koja je prethodila događaju
uzrok događaja, potiče otuda što mi, kad se događaj odigrao i kad su se

izvršile one jedne od hiljadu zapovesti koje su bile u vezi s događajima,
zaboravljamo one zapovesti koje nisu bile izvršene zato što se nisu mogle
izvršiti. Sem toga, glavni izvor naše zablude u tom pogledu dolazi otuda
što se u istorijskom opisivanju čitav niz nebrojenih, raznolikih, najsitnijih
događaja, kao što je, na primer, sve ono što je dovelo francusku vojsku u
Rusiju, ujedinjuje u jedan događaj, prema onom rezultatu koji je doneo taj
niz događaja i što se, prema tom ujedinjavanju, ujedinjuje i sav niz
zapovesti u jedan izraz volje.

Mi velimo: Napoleonu se prohtelo da izvrši pohod na Rusiju i on ga je
izvršio. A u istini mi nećemo nikad naći u čitavoj Napoleonovoj delatnosti
ništa nalik na izraz te volje, nego ćemo videti nizove zapovesti ili izraza
njegove volje najrazličnije i najneodređenije upućenih. Iz nebrojenog niza
Napoleonovih zapovesti sastavio se određeni niz izvršenih zapovesti za
pohod 1812. godine, ne zato što su se te zapovesti razlikovale čime od
ostalih, neizvršenih zapovesti, nego zato što se niz tih zapovesti podudario
s nizom onih događaja koji su doveli francusku vojsku u Rusiju; isto onako
kao što se po mustri nacrta ovakva ili onakva figura ne zato što se zna na
koju će se stranu i kako mazati po njoj bojama, nego zato što je po figuri
izrezanoj na mustri mazano na sve strane bojom.

I tako razmatrajući u vremenu vezu zapovesti s događajima, naći
ćemo da zapovest ne može nikako biti uzrok događaja, nego da između
jednog i drugog ima izvesna određena zavisnost.

Da bi se razumelo u čemu je ta zavisnost, potrebno je uspostaviti
propušteni uslov za svaku zapovest koja dolazi ne od Božanstva, nego od
čoveka, a sastoji se u tome da i onaj čovek koji zapoveda učestvuje u
događaju.

Upravo taj odnos onoga koji zapoveda prema onima kojima zapoveda i
jest ono što se naziva vlast. Taj odnos je u ovome:

Radi zajedničke delatnosti ljudi se uvek udružuju u izvesne zajednice,
u kojima odnos među ljudima što učestvuju u radu biva uvek jednak, bez
obzira na razliku cilja koji je postavljen zajedničkom radu.

Udružujući se u te zajednice, ljudi se uvek postavljaju među sobom u
takav odnos da najveći broj ljudi uzima najveće neposredno učešće, a
najmanji broj ljudi – najmanje neposredno učešće u onom zajedničkom
radu zbog koga se udružuju.

Od svih tih zajednica u koje se udružuju ljudi da izvrše zajedničke
delatnosti, najvidnija je i najodređenija zajednica – vojska.

Svaka je vojska sastavljena od najnižih, po vojničkom činu, članova –
redova, kojih uvek ima najviše, od malo viših činova, koji zatim dolaze –
kaplara i podoficira, kojih je manje od redova, od još viših činova, čiji je

broj još manji, itd. do najviše vojne vlasti, koja se koncentriše u jednoj
ličnosti.

Vojničko uređenje može se sasvim tačno izraziti figurom kupe, u kojoj
će osnova s najvećim prečnikom biti redovi; viša, uža osnova – viši činovi
u vojsci itd. do vrha kupe, kome će najviša tačka biti vojskovođa.

Prosti vojnici, kojih ima najviše, predstavljaju najniže tačke kupe i
njenu osnovu. Vojnik sam neposredno ubija, seče, pali, pljačka i uvek za ta
dela dobija zapovest od onih ličnosti koje su nad njim; sam nikad ne
zapoveda. Podoficir (broj podoficira je već manji) vrši samo delo ređe nego
prost vojnik; on već zapoveda. Oficir još ređe izvršuje samo delo, a još
češće zapoveda. General već samo zapoveda trupama da idu, pokazujući
im cilj, a gotovo nikad ne upotrebi oružje. A vojskovođa nikad ne može da
učestvuje u samom delu i samo izdaje opšte naredbe kako će se kretati
mase. Taj isti odnos ličnosti među sobom obeležava se u svakoj ljudskoj
zajednici za opštu aktivnost – u zemljoradnji, u trgovini i u svakoj upravi.

I tako, kad se veštački ne odvajaju sve sastavne tačke kupe – činovi u
vojsci ili zvanja i položaji u ma kakvoj upravi ili zajedničkom poslu, od
najnižih do najviših, pojavljuje se pravilo po kome se ljudi za izvršenje
zajedničkog dela uvek udružuju među sobom tako da što neposrednije
učestvuju u izvršivanju dela tim manje mogu zapovedati i tim je veći
njihov broj; a što je manje ono neposredno učešće u samom delu, tim više
oni zapovedaju i tim je njihov broj manji; tako se to penje od najnižih
slojeva do jednog najvišeg čoveka, koji najmanje učestvuje neposredno u
događaju a od svih najviše ulaže svoju delatnost na zapovedanje.

Upravo ovaj odnos ličnosti koje zapovedaju prema onima kojima
zapovedaju i čini suštinu pojma što se zove vlast.

Pošto smo uspostavili vremenske uslove pod kojima se odigravaju svi
događaji, mi smo našli da se zapovest izvršuje samo onda kad se ona tiče
niza događaja koji joj odgovara. A kad smo uspostavili neophodni uslov
veze između onoga što zapoveda i onoga što izvršuje zapovest, mi smo
našli da oni što zapovedaju, po samom svome svojstvu, imaju najmanje
učešća u samom događaju i da je njihova delatnost upućena samo na
zapovedanje.

VII

Kad se odigrava kakav bilo događaj, ljudi iskazuju svoja mišljenja i
želje povodom tog događaja pa pošto događaj potiče iz zajedničkog delanja
mnogih ljudi, onda se svakako, ma i približno, ispuni jedno od iskazanih
mišljenja ili želja. Kad je jedno od iskazanih mišljenja ispunjeno, onda se
to mišljenje vezuje za događaj kao zapovest koja mu je prethodila.

Ljudi vuku brvno. Svaki iskazuje svoje mišljenje o tome kako i kuda
treba vući. Ljudi izvuku brvno i pokaže se da je to učinjeno onako kako je
rekao jedan od njih. On je zapovedao. Eto to je zapovest i vlast u svom
prvobitnom obliku.

Onaj ko je više radio rukama manje je mogao misliti o onom što radi, i
kombinovati šta može poteći iz opšte aktivnosti i zapovedati. Onaj što je
više zapovedao, očevidno je, zbog svoje aktivnosti rečima, manje mogao da
radi rukama. Kod većeg skupa ljudi koji svoju aktivnost upućuju jednom
cilju još se jače odvaja red ljudi čija je aktivnost utoliko više upućena na
zapovedanje ukoliko manje uzimaju učešća u opštoj aktivnosti.

Čovek, kad radi sam, uvek nosi sam u sebi izvestan niz kombinacija
koje su, kako mu se čini, rukovodile njegovom prošlom aktivnošću, koje
mu služe kao pravdanje njegove sadašnje aktivnosti i koje ga rukovode u
planovima za njegove potonje postupke.

Tako isto rade i skupovi ljudi, ostavljajući onima koji ne učestvuju u
poslu da kroje kombinacije, pravdanja i planove za njihovu zajedničku
aktivnost.

Iz poznatih nam ili nepoznatih uzroka Francuzi počinju da se
upropašćuju i kolju između sebe. I uz taj događaj ide podudarno
pravdanje kako je to izraz ljudskih volja, i kako je to neophodno za dobro
Francuske, za slobodu, za jednakost. Ljudi prestaju da kolju jedan
drugoga, i taj događaj prati pravdanje kako je neophodno jedinstvo vlasti,
otpor Evropi itd. Ljudi idu sa zapada na istok ubijajući svoje bližnje, i taj
događaj prate reči o slavi Francuske, o niskosti Engleske itd. Istorija nam
pokazuje da ta pravdanja događaja nemaju nikakvog opšteg smisla i da
sama sebi protivureče, kao što je ubistvo čoveka pošto smo mu priznali
njegova prava, ili kao ubijanje miliona ljudi u Rusiji zato da se ponizi
Engleska. Ali ta pravdanja u savremenom smislu imaju potrebnu
vrednost.

Ta pravdanja skidaju moralnu odgovornost s ljudi koji stvaraju
događaje. Ti privremeni ciljevi nalik su na one četke što idu pred vozom
da očiste šine: oni čiste put moralne odgovornosti ljudske. Bez tih
pravdanja ne bi se moglo objasniti najprostije pitanje, koje se ističe pri

razmatranju svakog događaja: kako milioni ljudi izvršuju zajedničke
zločine, ratove, ubistva itd.?

Da li se pri sadašnjim složenim oblicima državnog i društvenog života
u Evropi može smisliti kakav god događaj koji ne bi bio propisan, određen,
zapoveđen od strane vladalaca, ministara, parlamenata, novina? Ima li
kakvog bilo zajedničkog dela koje se ne bi opravdalo državnom celinom,
nacionalnošću, evropskom ravnotežom, civilizacijom? Tako se svaki
svršeni događaj neizbežno podudara s kakvom iskazanom željom i, kad
dobije svoje opravdanje, iznosi se kao proizvod volje jednog ili nekolicine
ljudi.

Ma kuda se krenuo brod kad plovi, pred njim će se uvek videti struja
vode koju seče. Kretanje te struje ljudima koji se nalaze na brodu biće
jedino kretanje koje opažaju.

Samo kad izbliza, svakog trenutka, pratimo kretanje te struje i
upoređujemo ga s kretanjem broda, uverićemo se da se svaki momenat
kretanja struje određuje kretanjem broda, i da nas je navelo na zabludu to
što se i mi neosetno krećemo.

To isto ćemo videti kad pratimo svakog trenutka kretanje istorijskih
ličnosti (to jest, kad uspostavimo neophodan uslov za sve što se događa –
uslov neprekidnosti kretanja u vremenu) i kad ne ispuštamo iz vida
neophodnu vezu istorijskih ličnosti s masama.

Kad se brod kreće istim pravcem, onda će pred njim biti jedna ista
struja; kada često menja pravac, onda će se menjati i struje koje idu pred
njim. Ali ma kuda da se okrene, svuda će struja prethoditi njegovom
kretanju.

Ma šta se dogodilo, uvek će se pokazati da je upravo to bilo
predviđeno i zapoveđeno. Ma kud se okrenuo brod, ona struja, koja ne
upravlja njime, koja ne ubrzava njegovo kretanje, dizaće se pred njim i
izgledaće nam izdaleka da se ne samo ona proizvoljno kreće, nego i da
upravlja kretanjem broda.

Istoričari su razmatrali samo one izraze volje istorijskih ličnosti koji
su bili u vezi s događajima kao zapovesti, pa su držali da događaji zavise
od zapovesti. Mi smo razmatrali same događaje i onu vezu s masama u
kojoj se nalaze istorijske ličnosti, pa smo našli da istorijske ličnosti i
njihove zapovesti zavise od događaja. A kao nesumnjiv dokaz da je ovaj
zaključak tačan služi to što se događaj, ma koliko bilo zapovesti, neće
odigrati ako za to ne bude drugih uzroka; ali čim se odigra događaj – pa
ma kakav bio – odmah se u gomili svih neprekidno iskazivanih volja
raznih ličnosti nađu takve volje koje se prema smislu i prema vremenu
dovode u vezu s događajem kao zapovesti.

Kad dođemo do ovog zaključka, mi možemo neposredno i pozitivno
odgovoriti na ova dva bitna pitanja istorije.

1. Šta je vlast?

2. Kakva snaga izaziva kretanje naroda?

Prvo. Vlast je takav odnos izvesne ličnosti prema ostalim ličnostima u
kome ta ličnost utoliko manje uzima učešća u delanju ukoliko ona više
iskazuje mišljenja, pretpostavki i pravdanja zajedničkog dela koje se
izvršuje.

Drugo. Pokret naroda ne izaziva ni vlast, ni umna aktivnost, na čak
ni zajednica tog oboga, kao što su mislili istoričari, nego aktivnost svih
ljudi koji učestvuju u događaju i koji se udružuju uvek tako da oni što
uzimaju najveće neposredno učešće u događaju primaju na sebe najmanju
odgovornost; i obrnuto.

U moralnom pogledu izgleda da je uzrok događaja vlast, u fizičkom
pogledu – oni što se pokoravaju vlasti. Ali pošto se moralna aktivnost ne
može ni zamisliti bez fizičke, onda se uzrok događaja ne nalazi ni u jednoj
ni u drugoj, nego u zajednici obeju.

Ili, drugim rečima, pojam uzroka ne može se primeniti na pojavu koju
razmatramo.

U krajnjoj analizi doći ćemo do kruga večnosti, one krajnje granice do
koje dolazi um čovečji u svakoj oblasti mišljenja, ako se ne igra svojim
predmetom. Elektricitet proizvodi toplotu, toplota proizvodi elektricitet.
Atomi se privlače, atomi se odbijaju.

Kad govorimo o najjednostavnijem dejstvu toplote i elektriciteta ili o
atomima, mi ne možemo da kažemo zašto to biva, i velimo da to tako biva
zato što se drukčije ne može zamisliti zato što tako mora biti, što je to
zakon. A tako isto stoji i sa istorijskim pojavama. Zašto se događa rat ili
revolucija? Mi to ne znamo. Znamo samo to da se ljudi, da bi izvršili jedno
ili drugo delo, udružuju u izvesnu zajednicu u kojoj svi učestvuju; i mi
velimo da je takva ljudska priroda, da je to zakon.

VIII

Kad bi istorija imala posla sa spoljašnjim pojavama, odredba ovog
prostog i očevidnog zakona bila bi dovoljna, i mi bismo svršili naše
razmišljanje. Ali se istorijski zakon tiče čoveka. Delić materije ne može da
nam kaže kako on uopšte ne oseća potrebu privlačenja i odbijanja, i kako
to nije istina; ali čovek, koji je predmet istorije, otvoreno veli: ja sam
slobodan i zato nisam podložan zakonima.

Prisustvo pitanja o slobodi čovekove volje oseća se, ma i neiskazano,
na svakom koraku istorije.

Svi ozbiljni istoričari dolazili su i nehotice na to pitanje. Sve
kontradikcije, nejasnosti u istoriji, onaj lažan put kojim ide ta nauka,
potiču samo otuda što nije rešeno to pitanje.

Ako je volja svakog čoveka bila slobodna, to jest, da je svaki mogao
raditi onako kako je hteo, onda je sva istorija niz slučajnosti bez veze.

Ako je makar jedan čovek među milionima ljudi u periodu od hiljadu
godina mogao postupiti slobodno, to jest onako kako je hteo, onda je
očevidno da taj jedan slobodan postupak toga čoveka, protivan zakonima,
uništava mogućnost da postoje ma kakvi zakoni za sve čovečanstvo.

Ako ima makar jedan zakon koji upravlja ljudskim delima, onda ne
može biti slobodne volje jer ljudska volja mora biti podložna tome zakonu.

U ovoj kontradikciji leži pitanje o slobodi volje, koje je od najstarijih
vremena zanimalo najbolje umove čovečanstva i koje je od najstarijih
vremena pokrenuto u celom svom ogromnom značenju.

Pitanje je u tome što mi, kad gledamo čoveka kao predmet
posmatranja s koje bilo tačke gledanja – bogoslovske, istorijske, etičke,
filozofske – nalazimo opšti zakon neminovnosti, kome je on podložan isto
onako kao i sve što postoji. A kad gledamo na njega iza sebe, kao na ono
čega smo svesni, osećamo se slobodni.

Ta je svest sasvim odvojen i nezavisan od razuma izvor
samopoznanja. Čovek pomoću razuma posmatra sam sebe; a samo pomoću
svesti poznaje sam sebe.

Bez svesti se ne može zamisliti nikakvo posmatranje niti primena
razuma.

Da bi čovek mogao shvatiti, posmatrati, praviti umne zaključke, mora
prvo biti svestan da je živ. Živ čovek ne poznaje sebe drukčije nego kao
biće koje hoće, to jest, svestan je svoje volje. A svoje volje, koja je suština
njegovog života, čovek je svestan kao slobodne i ne može je drukčije biti
svestan.

Ako čovek, kad se podvrgne posmatranju, vidi da se njegova volja
upravlja uvek po jednom i istom zakonu (ako posmatra neophodnost
uzimanja hrane, ili delatnost mozga, ili ma šta bilo), on ne može razumeti
taj uvek jednak pravac svoje volje drukčije nego kao njeno ograničenje.
Ono što ne bi bilo slobodno, ne bi moglo biti ni ograničeno. I upravo zato
mu izgleda volja čovekova ograničena što je on ne zna drukčije nego kao
slobodnu.

Vi velite: ja nisam slobodan. Ali ja sam digao i spustio ruku. Svaki
razume da je ovaj nelogičan odgovor neoboriv dokaz slobode.

Ovaj je odgovor izraz svesti koja nije podložna razumu.

Kad svest o slobodi ne bi bila odvojen i nezavisan od razuma izvor
samopoznanja, ona bi se potčinjavala rasuđivanju i iskustvu; ali u istini
takvog potčinjavanja nema nikad, niti se može zamisliti.

Niz iskustava i rasuđivanja kazuje svakom čoveku da je on, kao
predmet posmatranja, podložan izvesnim zakonima, i čovek im se
pokorava i nikad se ne bori sa zakonom teže ili neprobojnosti kad ga već
jednom pozna. Ali taj isti niz iskustava i rasuđivanja kazuje mu da je
potpuna sloboda, koju on saznaje u sebi, nemogućna, da svaka njegova
radnja zavisi od njegove organizacije, od njegovog karaktera i od motiva
koji na njega utiču; nego čovek se nikad ne pokorava zaključcima tih
iskustava i rasuđivanja.

Kad čovek sazna iz iskustva i rasuđivanja da kamen pada dole, on u
to tvrdo veruje i u svakoj prilici očekuje da se izvrši zakon koji je saznao.

Ali kad tako isto pouzdano sazna da je njegova volja podložna
zakonima, on u to ne veruje, niti može da veruje.

Ma koliko puta da je iskustvo i razmišljanje pokazalo čoveku da će on,
u jednim istim prilikama i s jednim istim karakterom učiniti ono ono što
je i ranije činio, on će se, pristupajući i po hiljaditi put u tim istim
prilikama i s tim istim karakterom delu koje se uvek isto svršava, izvesno
osetiti onako isto uveren da može raditi kako on hoće, kao i pre iskustva.

Svaki čovek, i divljak i mislilac, ma kako mu i razmišljanje i iskustvo
neodoljivo dokazivali da je nemogućno zamisliti dva različita postupka u
jednim i istim prilikama, oseća da bez te besmislene predstave (koja je
suština slobode) ne može ni zamisliti sebi život. On oseća da to, ma kako
bilo nemogućno, postoji; jer bez te predstave slobode on ne samo što ne bi
razumeo život, nego ne bi mogao živeti nijednog trenutka.

On ne bi mogao živeti zato što su sve ljudske težnje, sve pobude za
život, samo težnje da se uveća sloboda.

Bogatstvo – sirotinja, slava – ništavilo, vlast – potčinjenost, snaga –
slabost, zdravlje – bolest, obrazovanje – neznanje, rad – besposlica, sitost
– glad, vrlina – porok, to su sve samo veći ili manji stupnjevi slobode.

Ne može se zamisliti čovek bez slobode drukčije nego da nema života.

Što pojam o slobodi izgleda razumu kao besmislena kontradikcija, kao
mogućnost da se izvrše dva različita postupka u jednim istim uslovima, ili
kao dejstvo bez uzroka, to samo dokazuje da svest nije podložna razumu.

Upravo ono nepokolebljivo, neoborivo saznanje slobode, koje nije
podložno iskustvu ni razmišljanju, koje priznaju svi mislioci i osećaju svi
ljudi bez izuzetka, saznanje bez koga se ne može zamisliti nikakva ideja o
čoveku, i čini drugu stranu pitanja.

Čovek je tvorevina svemogućeg, preblagog i sveznajućeg Boga. A šta
je to greh, o kome pojam potiče iz svesti o čovekovoj slobodi? To vam je
pitanje bogoslovije.

Dela su ljudska podložna opštim, nepromenjivim zakonima, koji se
dokazuju statistikom. Pa u čemu je odgovornost čovekova pred društvom,
o kojoj pojam potiče iz svesti o slobodi? To je pitanje prava.

Postupci čovekovi potiču iz njegovog urođenog karaktera i iz motiva
koji utiču na njega. Šta je to savest i saznanje, jesu li dobri ili zli postupci
koji potiču iz svesti o slobodi? To je pitanje etike.

Čovek, u vezi sa opštim životom čovečanstva, izgleda da je potčinjen
zakonima koji određuju taj život. Ali taj isti čovek, nezavisno od te veze,
izgleda kao slobodan. Kako treba razmatrati prošli život naroda i
čovečanstva – da li kao proizvod slobodne ili neslobodne ljudske
delatnosti? Ovo je pitanje istorije.

Samo u naše samouvereno doba popularisanja znanja, zahvaljujući
najjačem oruđu neznanja – širenju štampanja knjiga, pitanje o slobodi
volje svedeno je na takav teren na kakvom ne može ni biti samog pitanja.
U naše vreme većina takozvanih naprednih ljudi, to jest gomila neznalica,
primila je radove ispitivača prirode, koji se bave jednom stranom pitanja,
kao rešenje celog pitanja.

Duše i slobode nema, jer se čovekov život izražava pokretima
muskula, a muskulni pokreti zavise od rada živaca; duše i slobode nema,
jer smo mi u neznanom periodu vremena postali od majmuna – govore,
pišu i štampaju oni, uopšte ne sluteći da su pre hiljadama godina sve
religije, svi mislioci ne samo priznali, nego nisu nikad ni odricali upravo
onaj isti zakon neminovnosti za koji se oni sad toliko staraju da ga dokažu
fiziologijom i uporednom zoologijom. Oni ne vide da je uloga prirodnih
nauka u tom pitanju samo to da posluže kao oruđe za rasvetljenje jedne
njegove strane. Jer ono da su razum i volja, s gledišta posmatranja, samo

lučenje (sécrétion) mozga, i ono da se čovek, prema opštem zakonu, mogao
razviti iz nižih životinja u neznanom periodu vremena, objašnjava samo s
nove strane istinu koju su pre hiljadama godina priznavale sve religije i
filozofske teorije, istinu – da je čovek, s gledišta razuma, podložan
zakonima neminovnosti; ali ni za dlaku ne pomiče raspravu pitanja, koje
ima drugu, suprotnu stranu, zasnovanu na svesti o slobodi.

Ako su ljudi postali od majmuna u neznanom periodu vremena, onda
je to toliko isto razumljivo koliko i ono da su ljudi postali od pregršti
zemlje u poznatom periodu vremena (u prvom je slučaju x vreme, u
drugom poreklo), i pitanje o tome kako će složiti svest o slobodi čovekovoj
sa zakonom neminovnosti, kome je podložan čovek, ne može se rešiti
uporednom fiziologijom i zoologijom, jer u žabi, belom zecu i majmunu
možemo posmatrati samo muskulno-živčanu delatnost, a u čoveku – i
muskulno-živčanu delatnost i svest.

Ispitivači prirode i njihovi poklonici, koji misle da će raspraviti to
pitanje, nalik su na one zidare koje bi čovek namestio da olepe jednu
stranu crkvenog zida, a koji bi, koristeći se odsustvom glavnog neimara, u
nastupu revnosti zamazali svojim malterom i prozore, i ikone, i skele, i još
ne utvrđene zidove i radovali se kako to, s njihovog zidarskog gledišta, sve
izlazi ravno i glatko.

IX

Rešenje pitanja o slobodi i neminovnosti za istoriju ima nad drugim
granama znanja u kojima se to pitanje rešavalo to preimućstvo što za
istoriju to pitanje nije samo u vezi sa egzistencijom čovekove volje, nego sa
opisivanjem pojava te volje u prošlosti i u izvesnim uslovima.

Istorija, po rešenju toga pitanja, dolazi prema ostalim naukama u
onaj položaj koji zauzima empirička nauka prema spekulativnim
naukama.

Istorija ima da proučava ne samu volju čovekovu, nego i našu
predstavu o njoj.

I zbog toga za istoriju ne postoji, kao za teologiju, etiku i filozofiju,
nerazrešiva tajna ujedinjavanja slobode i neminovnosti. Istorija razmatra
predstavu o čovekovom životu, u kojoj se ujedinjavanje tih dveju
kontradikcija već izvršilo.

U istinskom životu svaki istorijski događaj, svaki čovekov čin razume
se veoma jasno i određeno, a ne oseća se ni najmanja kontradikcija, pri
svem tom što svaki događaj izgleda delimično slobodan, delimično
neminovan.

Da bi filozofija istorije rešila pitanje kako se ujedinjuju sloboda i
neminovnost i šta je suština ta dva pojma, ona može i treba da ide putem
protivnim onom putu kojim su išle druge nauke. Mesto toga što bi, pošto
definiše same za sebe pojmove o slobodi i neminovnosti, podvodila pod
sastavljene definicije pojave života, istorija treba da iz ogromne količine
pojava koje njoj pripadaju i koje uvek izgledaju zavisne od slobode i
neminovnosti, izvede definiciju samih pojmova slobode i neminovnosti.

Razmatrali mi ma kakvu predstavu o delatnosti mnogih ljudi ili
jednog čoveka, mi je nećemo razumeti drukčije nego kao proizvod
delimične slobode čovekove, delimično zakona neminovnosti.

Govorimo li o seobi narodâ i najezdama varvara, ili o naredbama
Napoleona III, ili o postupku kakvog čoveka izvršenom pre jednog sata,
koji je bio u tome što je od nekoliko pravaca za šetnju izabrao jedan
pravac – mi nećemo videti ni najmanje kontradikcije. Mera slobode i
neminovnosti, koja upravlja postupcima tih ljudi jasno nam je određena.

Veoma je često različna predstava o većoj ili manjoj slobodi, prema
različnoj tački gledišta s koje posmatramo pojavu; ali nam, uvek
podjednako, svaki čin čovekov izgleda kao izvesno ujedinjenje slobode i
neminovnosti. U svakom činu koji razmatramo vidimo izvestan deo
slobode i izvestan deo neminovnosti. I uvek, što više vidimo slobode u ma

kakvom bilo činu, tim manje vidimo neminovnosti; i što više
neminovnosti, tim manje slobode.

Odnos slobode prema neminovnosti umanjuje se i uvećava prema onoj
tački posmatranja s koje se gleda postupak; ali taj odnos ostaje uvek u
obrnutoj srazmeri.

Čovek koji se, kad se davi, hvata za drugog i njega utopi, ili iznurena
dojenjem deteta gladna mati koja ukrade hranu, ili čovek naučen na
disciplinu koji po komandi u stroju ubija čoveka bez odbrane, izgledaju
onome ko zna prilike u kojima su se nalazili ti ljudi manje krivi, to jest
manje slobodni a više podložni zakonu neminovnosti, a izgledaju više
slobodni onome ko ne zna da se onaj čovek i sam davio, da je mati bila
gladna, da je vojnik bio u stroju, itd. Isto tako i čovek koji je pre dvadeset
godina izvršio ubistvo pa posle toga mirno i bezopasno živi u društvu
izgleda onom ko razmatra njegovo delo posle dvadeset godina manje kriv i
postupak njegov – više podložan zakonu neminovnosti, a izgleda više
slobodan onome ko je razmatrao to delo jedan dan pošto je izvršeno. A isto
tako svaki postupak čoveka ludog, pijanog ili jako razdraženog izgleda
onome ko zna duševno stanje onoga ko je izvršio delo manje slobodan a
više neminovan, i više slobodan a manje neminovan onome ko to ne zna.
U svim tim slučajevima pojam o slobodi uvećava se ili umanjuje i prema
tome umanjuje se ili uvećava pojam o neminovnosti, prema onoj tački
gledišta s koje se razmatra postupak. I tako što izgleda veća neminovnost,
tim manja izgleda sloboda. I obrnuto.

Religija, zdrav smisao čovečanstva, nauka o pravu i sama istorija
podjednako shvataju taj odnos između neminovnosti i slobode.

Svi slučajevi bez izuzetka u kojima se uvećava ili umanjuje naša
predstava o slobodi i o neminovnosti imaju samo ova tri osnova:

1. Odnos čoveka koji je izvršio postupak prema spoljašnjem svetu,

2. prema vremenu i,

3. prema uzrocima koji su izazvali delo.

Prvi je osnov više ili manje vidan odnos čoveka prema spoljašnjem
svetu, više ili manje jasan pojam o onom određenom mestu koje svaki
čovek zauzima prema svemu što istovremeno s njim postoji. To je onaj
osnov usled koga je očevidno da je čovek koji se davi manje slobodan a više
podložan neminovnosti nego čovek koji stoji na suvu; to je onaj osnov
usled koga dela onog čoveka što živi u tesnoj vezi sa ostalim ljudima u
gusto naseljenom mestu, dela čoveka vezanog porodicom, službom,
poslovima, izgledaju nesumnjivo manje slobodna a više podložna
neminovnosti nego dela čoveka samohranog i usamljenog.

Kad posmatramo samog čoveka, bez njegovih odnosa prema svemu
što ga okružuje, onda nam svako njegovo delo izgleda slobodno. Ali kad
vidimo ma kakav njegov odnos prema onom što ga okružava, ako vidimo
njegovu vezu sa čim bilo, s čovekom koji s njim razgovara, s knjigom koju
čita, s poslom kojim je zauzet, čak i s vazduhom koji ga okružava, sa
svetlošću čak koja obasjava predmete oko njega, videćemo kako svi ti
uslovi utiču na njega i upravljaju makar jednom stranom njegove
delatnosti. I ukoliko više vidimo tih uticaja, utoliko se umanjuje naša
predstava o njegovoj slobodi a uvećava se predstava o neminovnosti kojoj
je on podložan.

Drugi je osnov više ili manje vidan vremenski odnos čoveka prema
svetu: više ili manje jasan pojam o onom mestu koje čovekovo delo
zauzima u vremenu. To je onaj osnov zbog koga pad prvog čoveka, čija je
posledica postanak ljudskog roda, izgleda očevidno manje slobodan nego
stupanje u brak današnjeg čoveka. To je onaj osnov zbog koga život i rad
onih ljudi što su živeli pre toliko vekova, i kad je vezan sa mnom u
vremenu, ne može mi izgledati toliko slobodan kao savremeni život, čije su
mi posledice još nepoznate.

Postupnost predstave o većoj ili manjoj slobodi i neminovnosti u tom
pogledu zavisi od većeg ili manjeg razmaka vremena od izvršenja
postupka do suđenja o njemu.

Ako razmatram postupak koji sam izvršio pre jednog minuta, u
približno ovim istim prilikama u kojima se sad nalazim, meni moj
postupak izgleda nesumnjivo slobodan. Ali ako sudim o postupku
izvršenom pre mesec dana, onda, pošto se nalazim u drugim prilikama,
nehotice priznajem da mnogo štošta korisno, prijatno i čak neophodno, što
je poteklo iz tog postupka, ne bi imalo mesta da taj postupak nije bio
izvršen. Ako se sećanjem prenesem na još davniji postupak, za deset
godina i više, onda će mi posledice moga postupka biti još očevidnije; i
meni će teško biti da zamislim šta bi bilo da nije bilo tog postupka. I što se
budem dalje prenosio u prošlost sećanjem, ili, što je jedno isto, suđenjem,
time će moje razmišljanje o slobodi postupka bivati sumnjivije.

Istu tu progresiju uverljivosti o učešću slobodne volje u zajedničkim
delima čovečanstva nalazimo i u istoriji. Događaj koji se danas odigra
izgleda nam nesumnjivo kao proizvod svih poznatih ljudi; ali u davnijem
događaju već vidimo njegove neizbežne posledice, bez kojih ne možemo
ništa drugo da zamislimo. I što u proučavanju događaja zalazimo dublje u
prošlost, time nam oni izgledaju manje proizvoljni.

Austrijsko pruski rat izgleda nam kao nesumnjiva posledica dela
lukavog Bizmarka i tome slično.

Napoleonovi ratovi još nam izgledaju, mada već sumnjivo, kao
proizvodi volje heroja; ali u krstaškim ratovima već vidimo događaj koji
određeno zauzima svoje mesto i bez koga se ne može zamisliti nova
istorija Evrope, mada je letopiscima krstaških ratova taj događaj isto tako
izgledao samo kao proizvod volje nekih ličnosti. U seobi naroda nikome
već u naše doba ne pada na um da bi od ćudi Atiline zavisilo obnavljanje
evropskog mira. Što dalje u prošlost prenosimo u istoriji predmet
posmatranja, tim sumnjivija biva sloboda onih ljudi koji su stvarali
događaje, a tim očevidniji zakon neminovnosti.

Treći je osnov veća ili manja pristupačnost za nas one beskrajne veze
uzroka koja je neizbežan zahtev razuma i u kojoj svaka razumljiva pojava,
i zato svako delo čovekovo, mora imati svoje određeno mesto, kao
posledica prethodnima i kao uzrok onima što dolaze posle.

To je onaj osnov zbog koga nam dela naša i drugih ljudi izgledaju, s
jedne strane, tim slobodnija i manje podložna neminovnosti što su nam
poznatiji oni fiziološki, psihološki i istorijski zakoni, izvedeni iz
posmatranja, kojima je čovek podložan i što smo tačnije zapazili fiziološki,
psihološki ili istorijski uzrok dela; s druge strane, što je prostije samo delo
koje smo posmatrali i što je običniji po karakteru i pameti onaj čovek čije
delo razmatramo.

Kad nikako ne shvatamo uzroke postupku, bilo to zločin, plemenito
delo ili čak postupak koji se ne razlikuje po dobru i po zlu, mi u takvom
postupku priznajemo najveći deo slobode. U slučaju zločina, mi pre svega
tražimo da se takav postupak kazni; u slučaju dobrog dela, mi pre svega
cenimo takav postupak. Kad je delo neodređeno, onda priznajemo najveću
individualnost, originalnost, slobodu. Ali ako nam je ma jedan od
nebrojenih uzroka poznat, mi već priznajemo izvestan deo neminovnosti i
manje tražimo da se kazni zločin, manje priznajemo zasluge dobrom delu,
manje slobode u postupku koji nam se činio originalan. To što je zločinac
odgajen među zlikovcima već ublažava njegovu krivicu. Samopregorevanje
očevo, materino – samopregorevanje koje može biti nagrađeno
razumljivije je nego bezrazložno samopregorevanje, i zato izgleda da
manje zaslužuje simpatije, da je manje slobodno. Osnivač sekte, partije,
pronalazač manje nas začudi kad znamo kako je i čime je bila
pripremljena njegova delatnost. Ako imamo veliki niz iskustava, ako je
naše posmatranje neprestano upućeno da tražimo u ljudskim delima
uzajamne veze između uzroka i posledica, onda nam ljudska dela
izgledaju utoliko više neminovna a manje slobodna ukoliko tačnije
vezujemo posledice sa uzrocima. Ako su dela koja razmatramo prosta i
ako smo imali da posmatramo ogromnu množinu takvih dela, onda će
naša predstava o njihovoj neminovnosti biti još potpunija. Nepošten
postupak sina nepoštenog oca, rđavo vladanje žene koja je zapala u

izvesnu okolinu, povratak pijanice u pijanstvo i tome slično – to su
postupci koji nam utoliko manje izgledaju slobodni ukoliko nam je
razumljiviji njihov uzrok. A ako i sam onaj čovek čije delo posmatramo
stoji na najnižem stupnju umnog razvitka, kao dete, sumanut, budala,
onda mi, pošto znamo uzroke njegovog dela i jednostavnost karaktera i
uma, već vidimo toliko veliki deo neminovnosti a toliko mali deo slobode
da možemo unapred kazati postupak čim nam je poznat uzrok koji treba
da izazove delo.

Samo na ova tri osnova počivaju neuračunljivost zločina i
olakšavajuće okolnosti koje postoje u svima zakonodavstvima.

Uračunljivost izgleda veća ili manja, prema većem ili manjem
poznavanju prilika u kojima se nalazio čovek čiji se postupak sudi, prema
većem ili manjem razmaku vremena od izvršenja dela do suđenja o njemu
i prema većem ili manjem shvatanju uzroka koji su proizveli postupak.

X

I tako se naša predstava o slobodi i neminovnosti postepeno umanjuje
i uvećava, prema većoj ili manjoj vezi sa spoljašnjim svetom, prema većem
ili manjem razmaku vremena i prema većoj ili manjoj zavisnosti od
uzroka u kojima razmatramo pojavu života čovekova.

Tako, kad ispitujemo takav položaj čovekov u kome je veza sa
spoljašnjim svetom najpoznatija, u kome je period vremena suđenja od
vremena izvršenja dela najveći i u kom su uzroci dela najrazumljiviji,
onda ćemo dobiti pojam o najvećoj neminovnosti a o najmanjoj slobodi. A
kad ispitujemo čoveka u najmanjoj zavisnosti od spoljašnjih prilika; kad je
njegovo delo izvršeno u najbližem momentu do sadašnjeg i kad su nam
uzroci njegovog dela nerazumljivi, onda ćemo dobiti predstavu o najmanjoj
neminovnosti a o najvećoj slobodi.

Ali ni u jednom ni u drugom slučaju ne možemo nikad zamisliti ni
potpunu slobodu ni potpunu neminovnost, pa ma kako izmenili svoju
tačku gledanja, ma kako objašnjavali sebi onu vezu u kojoj se nalazi čovek
sa spoljašnjim svetom, ili ma kako nam ona izgledala razumljiva, ma
koliko produžavali ili skraćivali period vremena, ma kako nam bili
razumljivi ili nerazumljivi uzroci.

1. Ma kako mi zamišljali čoveka odvojenog od uticaja spoljašnjeg
sveta, mi nećemo nikad dobiti pojam o slobodi u prostoru. Svaki čin
čovekov neizbežno je uslovljen samim telom čovekovim i onim što ga
okružava. Ja podignem ruku i spustim je. Moj čin mi izgleda slobodan; ali
kad se zapitam: mogu li dići ruku u svakom pravcu, ja vidim da sam
podigao ruku u onom pravcu u kome je za taj čin bilo manje prepreka
kako u telima što su oko mene tako i u sklopu moga tela. Kad sam od svih
mogućih pravaca izabrao jedan, ja sam ga izabrao zato što je u tom pravcu
bilo manje prepreka. Da bi moj čin bio slobodan, potrebno je da ne naiđe
ni na kakve prepreke. Da bismo zamislili čoveka slobodnog, moramo ga
zamisliti izvan prostora, što je očevidno nemoguće.

2. Ma koliko primicali vreme suđenja vremenu izvršenja postupka, mi
nikad nećemo dobiti pojam slobode u vremenu. Jer ako ispitujem
postupak izvršen pre jedne sekunde, ja ipak moram priznati da postupak
nije slobodan, jer je prikovan za onaj momenat vremena u kome je
izvršen. Mogu li ja dići ruku? Ja je dignem; ali se pitam: da li sam mogao
da ne podignem ruku u onaj već prošli moment vremena? Da bih se uverio
o tome, ja idućeg momenta ne dižem ruku. Ali ja to nisam podigao ruku u
onom prvom momentu, kad sam se pitao o slobodi. Prošlo je vreme, a nije
bilo u mojoj vlasti da ga zadržim, i ona ruka koju sam onda digao, i onaj

vazduh u kome sam onda učinio onaj pokret, već nije ovaj vazduh koji me
sad okružava, niti je ona ruka koju sad ne pokrećem. Onaj moment u
kome je izvršen prvi pokret ne može se vratiti, i u onom momentu mogao
sam učiniti samo jedan pokret, i ma kakav pokret da sam učinio, taj je
pokret mogao biti samo jedan. To što ja u idućem trenutku nisam podigao
ruku nije dokazalo da sam mogao da je ne podignem. I pošto je moj pokret
morao biti samo jedan, u jednom momentu vremena, to on i nije mogao
biti drugi. Da bih ga zamislio kao slobodnog, treba da ga zamislim u
sadašnjosti, na granici prošlosti i budućnosti, to jest izvan vremena, što je
nemogućno.

3. Ma kako se uvećavala teškoća razumevanja uzroka, mi nikad
nećemo doći do predstave o potpunoj slobodi, to jest do odsustva uzroka.
Ma koliko da nam je nerazumljiv uzrok izražavanja volje u kakvom mu
drago našem ili tuđem postupku, pamet prvo zahteva da se pretpostavi i
traži uzrok, bez koga se ne može zamisliti nikakva pojava. Ja podižem
ruku da izvršim postupak nezavisan od svakog uzroka, ali to što hoću da
izvršim postupak koji nema uzroka jeste uzrok mog postupka.

Ali čak i kad bismo zamislili čoveka sasvim odvojenog od svakog
uticaja, pa ispitivali smo njegov trenutni postupak u sadašnjosti i
pretpostavili da on nije izazvan nikakvim uzrokom, kad bismo uzeli
beskrajno mali ostatak neminovnosti ravan nuli, mi ni tada ne bismo došli
do pojma o potpunoj slobodi čovekovoj; jer biće ne prima na sebe uticaje
spoljašnjeg sveta, koje se nalazi izvan vremena i koje ne zavisi od uzroka,
već nije čovek.

Isto tako ne možemo nikad zamisliti ljudski čin bez učešća slobode,
podložan samo zakonu neminovnosti.

1. Ma koliko da se uvećava naše znanje onih prostornih uslova u
kojima se nalazi čovek, to znanje ne može nikad biti potpuno, jer je broj
tih uslova beskrajno veliki, onako kao što je i prostor beskrajan. I tako
čim nisu određeni svi uslovi uticaja na čoveka, to i nema potpune
neminovnosti, nego ima izvestan deo slobode.

2. Ma koliko da produžujemo period vremena od one pojave koju
ispitujemo do vremena suđenja, taj će period imati svoj kraj, a vreme je
beskrajno i zato ni u tom pogledu ne može nikad biti potpune
neminovnosti.

3. Ma koliko da nam je poznat niz uzroka ma kakvog dela, mi nećemo
nikad znati čitav niz, jer je beskrajan, na ni tu nećemo dobiti nikad
potpunu neminovnost.

Ali, sem toga, kad bismo, čak, uzevši da postoji ostatak najmanje
slobode ravan nuli, priznali u kom bilo slučaju, na primer kod čoveka koji
umire, kod zametka, kod idiota, potpuno odsustvo slobode, mi bismo tim

samim uništili sam pojam o čoveku koji ispitujemo; jer čim nema slobode,
nema ni čoveka. I zato je nemogućno zamisliti da je čovekov čin podložan
samo zakonu neminovnosti, bez najmanjeg ostatka slobode, kao što je
nemogućno zamisliti i potpuno slobodan čovekov čin.

I tako da bismo zamislili sebi radnju čovekovu, podložnu samo zakonu
neminovnosti, bez slobode, mi moramo uzeti da se zna beskrajna količina
prostornih uslova, beskrajno veliki period vremena i beskrajan niz
uzroka.

Da bismo zamislili čoveka sasvim slobodnog, nepodložnog zakonu
neminovnosti, mi ga moramo zamisliti samog izvan prostora, izvan
vremena i izvan zavisnosti od uzroka.

U prvom slučaju, kad bi moglo biti neminovnosti bez slobode, došli
bismo dotle da definišemo zakon neminovnosti tom istom neminovnošću,
to jest, došli bismo do forme bez sadržine.

U drugom slučaju, kad bi moglo biti slobode bez neminovnosti, došli
bismo do bezuslovne slobode van prostora, vremena i uzroka, koja upravo
zbog toga što bi bila bezuslovna i ne bi se ničim ograničavala, ne bi bila
ništa ili bi bila samo sadržina bez forme.

Ukratko, došli bismo do ona dva osnova iz kojih se formira sav
čovekov pogled na svet – do neshvatljive suštine života i do zakona koji
određuju tu suštinu.

Razum kaže:

1. Prostor sa svima oblicima koje mu daje njegova vidljivost –
materija – beskrajan je i drukčije se ne može ni zamisliti. – 2. Vreme je
beskrajno kretanje bez i jednog momenta mira i ono se ne može ni
zamisliti drukčije. – 3. Veza uzroka i posledica nema početka i ne može
imati kraja.

Svest veli:

1. Ja sam jedan, i sve što postoji, to je samo ja; dakle, ja obuhvatam
prostor; 2. ja merim prolazno vreme nepomičnim momentom sadašnjosti,
u kome jedino znam sebe kao živog; dakle, ja sam van vremena, i 3. ja
sam van uzroka, jer osećam da sam ja uzrok svake pojave u svome životu.

Razum iskazuje zakone neminovnosti. Svest iskazuje suštinu slobode.

Sloboda, ničim neograničena, to je suština života u svesti čovekovoj.
Neminovnost bez sadržine, to je razum čovekov s njegova tri oblika.

Sloboda je ono što se ispituje. Neminovnost je ono što ispituje. Sloboda
je sadržina. Neminovnost je oblik.

Samo kad se razdvoje dva izvora poznanja, što stoje jedan prema
drugom kao oblik prema sadržini, dobijaju se odelito pojmovi o slobodi i o
neminovnosti, koji se uzajamno isključuju i koji su neshvatljivi.

Samo kad su oni združeni dobija se jasna predstava o čovekovom
životu.

Izvan ta dva pojma što uzajamno određuju svoj položaj u svojoj
zajednici – kao oblik prema sadržini – ne može biti nikakve predstave o
životu.

Sve što mi znamo o ljudskom životu, to je samo izvestan odnos slobode
prema neminovnosti, to jest svesti prema zakonima razuma.

Sve što mi znamo o spoljašnjem svetu prirode, to je samo izvestan
odnos prirodnih snaga prema neminovnosti, ili suštine života prema
zakonima razuma.

Snage života prirode nalaze se izvan nas i mi ih ne možemo saznati, i
mi te snage nazivamo težom, inercijom, elektricitetom, životnom snagom
itd.; ali snagu života čovekovog možemo saznati, i mi je nazivamo
slobodom.

Ali kao što nam je teža, koja je sama za sebe neshvatljiva, a koju
opaža svaki čovek, samo utoliko poznata ukoliko znamo zakone
neminovnosti ko joj je ona podložna (od prvog saznanja da su sva tela
teška do Njutnovog zakona), isto nam je tako i snaga slobode, koja je sama
za sebe neshvatljiva, a koje je svako svestan, samo utoliko razumljiva
ukoliko znamo zakone neminovnosti kojima je ona podložna (počinjući od
onog da svaki čovek umire na do saznanja najsloženijih ekonomskih ili
istorijskih zakona).

Svako je znanje samo podvođenje suštine života pod zakone razuma.

Čovekova sloboda razlikuje se od svake druge snage time što tu snagu
čovek saznaje; ali se pred razumom ona ničim ne razlikuje od ma kakve
druge snage. Snage teže, elektriciteta ili hemijskog afiniteta samo se time
i razlikuju jedna od druge što su te snage različno definisane razumom.
Isto tako i snaga slobode čovekove razlikuje se pred razumom od ostalih
snaga prirodnih samo onom definicijom koju joj daje taj razum. A sloboda
bez neminovnosti, to jest bez zakona razuma koji je definišu, ne razlikuje
se ničim od teže, ili toplote, ili snage rastenja; ona je razumu samo
trenutno neopredeljivo opažanje života.

I kao što neopredeljiva suština snage koja pokreće nebeska tela,
neopredeljiva suština snage toplote, elektriciteta, ili snage hemijskog
afiniteta, ili životne snage čine sadržinu astronomije, fizike, hemije,
botanike, zoologije itd., isto tako suština snage slobode čini sadržinu
istorije. Ali kao što svaka nauka izučava manifestaciju te nepoznate

suštine života, i kao što la suština može biti samo predmet metafizike, isto
je tako i manifestacija snage ljudske slobode u prostoru, vremenu i
zavisnosti od uzroka predmet istorije, a sama sloboda predmet metafizike.

U empiričkim naukama ono što nam je poznato zovemo zakonima
neminovnosti; a ono što nam je nepoznato zovemo životnom snagom.
Životna snaga to je samo izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o
suštini života.

Isto tako i u istoriji ono što nam je poznato zovemo zakonima
neminovnosti; ono što je nepoznato – slobodom. Sloboda je za istoriju samo
izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o zakonima čovekovog
života.

XI

Istorija ispituje manifestacije čovekove slobode u vezi sa spoljašnjim
svetom, u vremenu i u zavisnosti od uzroka, to jest određuje tu slobodu
zakonima razuma, i zato je istorija samo utoliko nauka ukoliko je ta
sloboda određena tim zakonima.

Priznavanje ljudske slobode kao snage koja može uticati na istorijske
događaje, to jest nepotčinjene zakonima, to je za istoriju ono isto što je za
astronomiju priznavanje slobodne snage kretanja nebeskih tela.

To priznavanje uništava mogućnost da postoje zakoni, to jest da
postoji ma kakvo znanje. Ako postoji makar jedno telo koje se slobodno
kreće, onda ne postoje više zakoni Keplerovi i Njutnovi i ne postoji više
nikakva predstava o kretanju nebeskih tela. Ako postoji makar jedan
slobodan postupak čovekov, onda ne postoji nijedan istorijski zakon, niti
ikakva predstava o istorijskim događajima.

Za istoriju postoje linije kretanja ljudskih volja i jedan njihov kraj
gubi se u nepoznatom, a na drugom njihovom kraju kreće se u prostoru, u
vremenu i u zavisnosti od uzroka svest o ljudskoj slobodi u sadašnjosti.

Što se više razmiče pred našim očima to polje kretanja, tim su jasniji
zakoni tog kretanja. Uhvatiti i definisati te zakone, to je zadatak istorije.

Sa one tačke gledanja s koje nauka gleda sad na svoj predmet, onim
putem kojim ide tražeći u slobodnoj ljudskoj volji uzroke pojava, ona ne
može izraziti zakone, jer ma kako mi ograničavali ljudsku slobodu, čim
smo je priznali kao snagu nepodložnu zakonima, zakoni ne mogu
postojati.

Samo kad ograničimo tu slobodu do beskrajnosti, to jest kad je
ispitujemo kao beskrajno malu količinu, uverićemo se da su sasvim
nedostižni uzroci, i onda će istorija mesto traženja uzroka staviti sebi u
zadatak da traži zakone.

Traženje tih zakona već je davno početo i oni novi načini mišljenja što
treba istorija da ih usvoji izrađuju se uporedo sa samouništavanjem,
kojem ide stara istorija, jednako sitneći i sitneći uzroke pojava.

Tim su putem išle sve ljudske nauke. Matematika, najtačnija među
naukama, kad dođe do beskrajno male količine, ostavlja proces sitnjenja
na pristupa novom procesu sabiranja nepoznatih, beskrajnih malih
količina. Odstupajući od pojma o uzroku, matematika traži zakon, to jest
osobine zajedničke svim nepoznatim beskrajno malim elementima.

Tim istim putem mišljenja išle su i ostale nauke, iako u drugom
obliku. Kad je Njutn izrekao zakon teže, on nije kazao da sunce ili zemlja

ima osobinu da privlači; on je rekao da svako telo, od najkrupnijeg do
najmanjeg, ima osobinu kao da privlači jedno drugo, to jest, on je ostavio
na stranu pitanje o uzroku kretanja tela, na kazao osobinu koju ima svako
telo, od beskrajno velikih na do beskrajno malih. Tako isto čine prirodne
nauke: ostavljajući pitanje o uzroku, one traže zakone. Na tom je istom
putu i istorija. I, ako je istoriji zadatak da izučava kretanje naroda i
čovečanstva a ne da opisuje epizode iz života ljudi, onda ona treba da
ostavi na stranu pojam uzroka, pa da traži zakone zajedničke svim
jednakim i neraskidno vezanim među sobom beskrajno malim elementima
slobode.

Otkako je nađen i dokazan Kopernikov zakon samo priznanje da se ne
kreće Sunce nego Zemlja uništilo je svu drevnu kosmografiju. Moglo se
pošto bi se oborio taj zakon, održati staro mišljenje o kretanju tela, a
izgledalo je da se, dok se taj zakon ne obori, nije moglo nastaviti
izučavanje Ptolomejevih svetova. Ali su se i posle pronalaska
Kopernikovog zakona još zadugo izučavali Ptolomejevi svetovi.

Otkako je rečeno i dokazano da količina rađanja ili zločina potpada
pod matematičke zakone i da izvesni geografski i političko ekonomski
uslovi određuju ovaj ili onaj način uprave, da izvesni odnosi stanovništva
prema zemlji izazivaju pokrete naroda, uništeni su u svojoj suštini osnovi
na kojima je građena istorija.

Mogli su se oboriti novi zakoni, na održati ranije mišljenje o istoriji,
ali je izgledalo da se, dok se oni ne obore, nisu mogli i dalje izučavati
istorijski događaji kao proizvod slobodne ljudske volje. Jer ako je uveden
takav i takav način uprave, ili je izvršen takav i takav pokret naroda
usled takvih i takvih geografskih, etnografskih ili ekonomskih uslova,
onda volja onih ljudi što nam se iznose kao da su oni uveli način uprave ili
podstakli pokret naroda, već ne može biti razmatrana kao uzrok.

A međutim ranija istorija se izučava i dalje uporedo sa zakonima
statistike, geografije, političke ekonomije, uporedne filologije i geologije,
koji su otvoreno protivni njenim tezama.

U fizičkoj filozofiji trajala je dugo i uporno borba između starih i novih
pogleda. Bogoslovija je stajala na straži za stari pogled i optuživala novi
da ruši otkrovenje. Ali kad je istina pobedila, bogoslovija se utvrdila tako
isto čvrsto i na novom terenu.

Danas isto tako traje dugo i uporno borba između starog i novog
pogleda na istoriju i bogoslovija isto onako brani stari pogled a novi
optužuje kako ruši otkrovenje. I u jednom i u drugom slučaju borba
izaziva sa obe strane strasti i zaglušuje istinu. S jedne strane se javlja
strahovanje i žaljenje za celom zgradom koju su vekovi podigli; s druge
strane strast za rušenjem.

Ljudima koji su se borili sa istinom fizičke filozofije što se tek
pojavljivala, izgledalo je da će se, ako priznaju tu istinu, razrušiti vera u
Boga, u stvaranje zemlje, u čudo Isusa Navina. Braniocima zakona
Kopernikovih i Njutnovih, na primer Volteru, izgledalo je da zakoni
astronomije ruše religiju, i on je upotrebljavao zakone teže kao oruđe
protiv religije.

Isto tako i sad izgleda da treba samo priznati zakon neminovnosti, na
će se razrušiti pojam o duši, o dobru i o zlu i sve državne i crkvene
ustanove podignute na tom pojmu.

Kao Volter u svoje vreme, tako isto i sad nepozvani zaštitnici zakona
neminovnosti upotrebljavaju taj zakon neminovnosti kao oruđe protiv
religije; međutim, zakon neminovnosti u istoriji, isto onako kao i
Kopernikov zakon u astronomiji, ne samo što ne uništava nego čak
utvrđuje onaj teren na kome se grade državne i crkvene ustanove.

Kao onda u astronomskom pitanju, tako i sad u pitanju istorijskom,
sva je razlika mišljenja zasnovana na priznavanju ili ne priznavanju
apsolutne jedinice, koja služi kao merilo vidljivih pojava. To je u
astronomiji bila nepomičnost zemlje; u istoriji je to nezavisnost ličnosti –
sloboda.

Kao što je astronomiji bilo teško da prizna kretanje Zemlje, jer bi se
odrekla neposrednog osećanja da je Zemlja nepomična i takvog istog
osećanja da se planete kreću, tako je isto teško istoriji da prizna da su
ličnosti potčinjene zakonima prostora, vremena i uzrokâ, jer bi se odrekla
neposrednog osećanja da je ličnost nezavisna. Ali kao što je u astronomiji
novo mišljenje govorilo: „Istina, mi ne opažamo kretanje zemlje, ali ako
uzmemo da se ona ne kreće, doći ćemo do besmislice; a ako uzmemo da se
kreće, što mi ne opažamo, doći ćemo do zakona“, tako isto i u istoriji novo
mišljenje veli: „Istina, mi ne osećamo našu zavisnost, ali kad uzmemo da
smo slobodni, doći ćemo do besmislice; a kad uzmemo da zavisimo od
spoljašnjeg sveta, vremena i uzroka, doći ćemo do zakona“.

U prvom slučaju trebalo se odreći svesti o nepomičnosti u prostoru, pa
priznati kretanje koje ne opažamo; u ovom drugom slučaju isto je tako
neophodno odreći se svesne slobode, pa priznati zavisnost koju ne
opažamo.

– KRAJ –

O AUTORU

Lav Nikolajevič Tolstoj rođen je u mjestu Jasna Poljana u pokrajini
Tula kao četvrto od petero djece. Njegova obitelj bila je plemićkog
porijekla. Naime, titulu grofa njegovim precima dodjelio je u 18. stoljeću
osobno Petar Veliki. Tolstojevi roditelji umrli su dok je još bio dijete pa su
ga stoga odgojili i za njega se brinuli rođaci. Možda i zbog toga njegov život
obilježen je brojnim ljubavnim vezama stoga ćemo u ovoj biografiji najveću
pažnju posvetiti upravo tom aspektu njegovog života.

Polazeći u prikaz njegovog sentimentalnog života kronološkim redom
zapažamo da je već u svojoj osmoj godini vatren i osjetljiv, upoznao
nježnost i gorčinu ljubavi. Bila je to ljupka devetogodišnja Sonječka
Kološin. Pored nje, plavuše baršunastih očiju, osjećao je duboku radost i
savršenu sreću. Kad je bio daleko od nje dovoljna mu je bila i sama
pomisao na nju pa da mu se oči napune suzama. Kasnije je osjetio ljubav
prema maloj Ljubovi Isljenjevoj koja je stanovala u susjedstvu. Divio joj se
mnogo, ali je bio strašno ljubomoran kada je ona poklanjala svoju pažnju
drugome. Jednog dana, vidjevši je kako s balkona razgovara s nekim
dečkom u bijesu ju je udario tako snažno da je pala s balkona. Zbog toga je
Ljubova šepala više godina. Ono što je zanimljivo jeste da će mu ona
kasnije postati punica. U svojoj 18. godini počinje mnogo patiti zbog svoje
ružnoće - širokog nosa, debelih usana i sivih malih očiju. U prisustvu žena
postaje stidljiv i zbunjen.

Tolstojeva supruga Sofia Andreevna Tolstoj
i kći Alexandra Tolstoj

Ali aristokratsko porijeklo i mogućnost kretanja po mondenskim
skupovima davalo mu je privilegije da upozna ženski svijet poput Don
Juana. U to vrijeme često je zamišljao da je zaljubljen, bilo je dovoljno
samo da sretne neku ženu. Prvo je bio zaljubljen u Aleksandru, sestru
svoga prijatelja, zatim u jednu udanu ženu, pa nakon toga u nasmijanu
Zinaidu, prijateljicu svoje sestre Marije. Mada je bio osjetljiv prema ljepoti
Zinaide cijenio je njenu blistavu inteligenciju, humor i sklonost ka poeziji.
Najviše je volio s njom voditi duge i beskrajno strasne razgovore. Međutim
stvarnost nije bila tako uzvišena. Razdiran snažnom i vatrenom
senzualnošću prepustio se porocima. Udvarao se damama, spavao sa
sobaricama. Tako je zavolio mladu i lijepu šesnatestogodišnju sluškinju.
Naslutivši tu avanturu njegova tetka je otjerala tu malu ljubavnicu, koja
je propala i ubrzo umrla tragičnom smrću.

Obuzdavši svoja čula pisao je u svom dnevniku: Treba gledati na
društvo žena, kao na neprijatan dio društvenog života i držati se što dalje
od njih. Tko nam u stvari otkriva senzualnost, neosjetljivost,
lakomislenost i mnoge druge poroke ako ne žene. Nije dugo trajao taj
njegov povučeni život. Često ga je prekidao periodima vesele razuzdanosti
i neurednim životom, odlazeći na partije zadovoljstva kod svog brata
Sergeja, čija je kuća uvijek bila puna lijepih Ciganki. I tako polako otkriva
porok po porok. Prvo alkohol, a zatim kocku na kojoj će izubiti veliki dio
posjeda i nekoliko kuća. Ona će ga držati godinama. Boraveći zimi u
Moskvi i Petrogradu najčešće je završavao svoje večeri kod Cigana, s
prijateljima i djedom svoje buduće žene. Napuštajući balove i šarmantne
djevojke, odlazio je u krčme po predgrađima Petrograda. Krčme pune
Ciganki, šampanjca, svađa, polupanih čaša, glazbe, pjesme bile su za
Tolstoja nezaboravne.

Tu upoznaje voljenu Kaću - inače pjevačicu koja mu se nije skidala s
krila. Ako se može vjerovati njegovom dnevniku - samo dva dana poslije
njegove zakletve kako više neće ići k ženama, nije mogao odoliti. 20. XII.
1850; loš dan; bio sam kod Cigana. 28... kod Cigana; 29. zaista živim kao
pravi gad... Uvečer pišem pravila života, a zatim odlazim kod Cigana!
Vrativši se balovima i mondenskim skupovima, uobražava da je zaljubljen
u jednu ženu iz visokog društva, i to u kneginju Ščerbotovu. Iz tog
vjerovanja, nešto kasnije, nastati će Priča jučerašnjeg dana. U vrijeme dok
je bio na Kavkazu artiljerac, stari Kozak Jepuška, pijanica kod koga je
stanovao, nalazi mu nježnu divljač - tatarske djevojke, za koje se počeo
veoma interesirati. Svakodnevno ih poziva u svoj šator. Volio je čar tih
kosookih divljakuša, njihove svijetle oči, tanke vitke članke, struk. Tako je
sreo Marenjku, ljepšu i pošteniju od prethodnih.

Ona je postala Marija u njegovom romanu Kozaci. Toliko se zagrijao da
je odustao od svog najomiljenijeg hobija - lova, samo kako bi mogao s njom
dugo šetati. Iako je bio zaljubljen nije pomišljao ovu kavakasku idilu
uresiti brakom. Kako je često premještan tako se rađaju mnogobrojne
avanture s lijepim gošćama po toplicama u tim krajevima. U toku ljetnog
boravka u Pjatigorsku upoznaje Teodorinu koja se u njega zaljubljuje. Ona
me strašno uzbuđuje, zapisao je. Romansa započeta prije šest tjedana
završila je kao i mnoge prije nje. Vrativši se u Moskvu prepušta se
mnogobrojnim zadovoljstvima glavnog grada. Jedan njegov suborac,
zapisao je: Nestajao bi na jedan ili dva dana, a zatim bi se vratio kao
zabludjeli sin, namrgođen, oslabio, pokajnički. Pričao bi sve: kako je
bančio, kockao, vodio ljubav... Ukratko čudan tip...

Bilo je dana kada se predavao manje bezazlenim razonodama i odlazio
u javne kuće. Poslije jedne takve noći u orgijanju uz lošu glazbu, sir,
rakiju, dernjavu i djevojke, postavio je sebi pravilo (po tko zna koji put): da

nikad više neće prekoračiti prag krčme ili javne kuće. Jednog dana
posjetio je svoju prijateljicu iz djetinstva, Ljubovu Isljenjevu, koju je prije
20-ak godina u napadu ljubomore bacio s balkona. Bila je udana i imala je
tri prekrasne kćerke. Kako je volio djecu igrao se s njene tri djevojčice:
Večerali smo kod Ljuboške, sada, Bersove. Djeca su nas posluživala za
stolom. Kako su te djevojčice ljupke, vesele! A zatim smo se šetali i igrali
preskakanja. Šest godina kasnije jedna od tih ljupkih djevojčica,
desetogodišnja Sonja, postaće njegova supruga. U Moskvi je imao jedan
drugi susret. Flertovao je sa sestrom svog prijatelja, Aleksandrom.

Tolstojeva soba

Bila je udana i postala kneginja Aleksandra Obelenska. Susret s njom
ostavio je snažan dojam. Nastavili su flert, ali sada već mnogo strasnije.
Vrativši se u svoje rodno mjesto Jasnu Poljanu rađa se idila koja će dugo
potrajati, s Valerijom - prvom susjedom. Imao je ozbiljne namjere oženiti
se s njom. Sve to nije mu smetalo da nekoj od bezbrojnih seljanki na
njegovom posjedu da znak da dođe u sjeno, jer ga je više nego ikad mučila
pohotljivost. I s Valerijom je prekinuo, ne baš elegantno - jednim pismom i
bijegom u Pariz. Tamo posjećuje pripadnike, tada mnogobrojne, ruske
kolonije gdje upoznaje mladu kneginju Livov. Jedno vrijeme zanosi se
ženidbom s njom. Ali redaju se poznanstva: gospođica Fitz-James, čije su
ga noge obarale; pa jedna umiljata dama s velikim grudima... Volio je
lutati ulicama Pariza gdje je jednom prilikom sreo ženu koja ga je do te
mjere uzbudila da ju je pratio satima.

U Ženevi upoznaje kćerke svog rođenog djeda, Elizabetu i Aleksandru
Tolstoj. Aleksandra, stara 39 godina imala je lijepe oči, topao glas,
profinjen ukus, izvanrednu učtivost i takt dvorskih ljudi; ukratko sve
osobine koje je Tolstoj cijenio. Bila je u prisnoj vezi s Dostojevskim i
Turgenjevim. Ovo prijateljstvo ubrzo se pretvorilo u jednu jaku
sentimentalnu vezu. U to vrijeme, po engleskom receptu, bilo je normalno
da se netko zabavlja s rođenom tetkom. Pored nje je, kad god bi to bilo
potrebno, zaboravljao lakomislenu Valeriju.

Ah kad bi Aleksandra bila deset godina mlađa, sigurno bih se oženio. -
zapisao je u svoj dnevnik. Dosta dugo ostati će prijatelji i četo će se
dopisivati. U Ženevi je imao kraće sentimentalne veze s izvjesnom
Engleskinjom Dorom i jednom bucmastom i veselom sluškinjom.
Mondenska i seoska zadovoljstva ipak nisu mogla prikriti prazninu
njegova života. Sve češće je bio opsjednut mislima o ženidbi. Nakon dugih i
čestih odlazaka kod nekadašanje ljubavi iz djetinstva - Ljubuške, Tolstoj,
sada već ozbiljan grof u srednjim godinama, s ugledom već poznatog pisca
očarava njene već odrasle kćerke. Sve su bile lijepe. Najstarija, pravilnih

crta lica, hladne ljepote, samouvjerena, inteligentna i zainteresirana za
književnost zvala se Liza. Sonja je bila bez sumnje najljepša i veoma
nadarena za umjetnost. Najmlađa Tanja, još je bila na granici djetinjstva i
ozbiljnosti. U prvo vrijeme, pažnju je poklanjao Lizi, tako da su i ona i
njeni roditelji bili uvjereni da Tolstoj dolazi zbog nje.

Kasnije je Tolstoj otkrio svoje simpatije prema Sofiji. Tako će doći i do
prosidbe. Saznavši da grof traži Sofijinu ruku Liza je briznula u plač i
bijesno je savjetovala sestri da ga odbije. Ne slušajući je Sofija, sve sretna,
ipak je pristala. Na Sofijinim zarukama Liza je teška srca zagrlila svog,
budućeg šogora. Pred vjenčanje, na Sofijino inzistiranje da pogleda njegov
dnevnik Tolstoj je bez ikakvog otpora pristao. Mlada i naivna, ne
poznavajući život, pod perom tog čovjeka od 35 godina koji će za koji dan
postati njen suprug otkriva najbrutalniju i najgrublju stranu njegovog
života. Najviše ju je pogodilo što je njen zaručnik daleko od oličenja junaka
iz legende koju je ona sebi stvorila, tijekom posljednja tjedna prije braka
doživljavao s nekom seljankom vražje seksualne strasti. Njena ljutnja
prerasla je u neizvjesnost kada se na dan vjenčanja mladoženja nije
pojavljivao. Sa zakašnjenjom od nekoliko sati stigao je i brak je sklopljen.
Može se reći da je u to vrijeme njihova ljubav bila jaka i obostrana.
Međutim jedna tako snažna ljubav morala je platiti svoj danak ljubomori.
Sofija je neprekidno mislila na žene koje je Lav volio ili poznavao prije nje.

Naročito je mrzila Aksinju, kojoj je dao jednog sina, tu prostu i debelu
seljanku, tri godine ljubavnicu njenog muža. Jednog dana ju je prepoznala
među seljankama koje su bile pozvane da izmjene pod u kući. Krv joj je
uzavrela i nastale su scene koje je Tolstoj mrzio iz dna duše. Pomisao na
muževljevu nevjeru s Aksinjom, ili nekom drugom seljankom, proganjala
ju je. Prerušavala se u seljanku, navukla maramu na oči i išla za njim
cestom kako bi vidjela da li će je pozvati da pođe s njim u šumarak.

Tolstojev grob u Jasnoj Poljani

Sofijina mlađa sestra Tanja često je dolazila na njihovo imanje. U to
vrijeme, koje se može nazvati vremenom Tolstojeva stvaralaštva,Tanja je
imala velikog utjecaja. Pisac je volio dugo pričati s ljupkom Tanjom.
Slušajući je pisac je mislio na Natašu Rostovu iz njegovog budućeg romana
Rat i mir. Bilježio je njena osjećanja, pokrete, kratku prošlost. Kad je
Sergej, stariji Tolstojev brat ponudio ruku Tanji, Sofija se naročito
radovala jer je bila ljubomorna na svoju sestru čije je društvo njen muž i
previše volio. U to vrijeme imao je jednu šarmantnu sekretaricu koja mu je
mnogo pomagala u njegovu radu, ali na Sofijino inzsitiranje da je otpusti
Tolstoj je popustio kako se ne bi prepirao. Koliko god je Sofija bila
ljubomorna, Tolstoj je bio još više. Ona još uvijek relativno mlada, srela je

nekadašnjeg obožavatelja - mladog poručnika Polivanova, koji je bio
veoma nestrpljiv. Erupcija bolesne Tolstojeve ljubomore dostigla je
kulminaciju, ljubomora se graničila sa sujetom. Kako su godine njihova
braka prolazile oni su se sve više međusobno udaljavali. Oboje su se
osjećali odvojenim i usamljenim. Tolstoj joj nije imao što prebaciti ali je
sve manje tražio njeno društvo. U to vrijeme hvata ga manija bježanja od
svoje supruge. Sofija, sada već u godinama, majka trinaestoro djece, biva
sve nervoznija. Pored ove histerične žene Tolstoj će ipak ostati samo
zahvaljujući djeci. Ipak pred kraj života pobjeći će od nje i završiti na
nekoj maloj ruskoj seoskoj željničkoj stanici Astopov, svoj veoma buran
život 7. studenog 1910. godine zbog upale pluća. Sofija će tada primiti
telegram u kojem će pisati samo: Umro Tolstoj. U bivšem Sovjetskom
Savezu objavljena zbirka njegovih djela sadrži 90 svezaka.

****************
Kraj

MMXV