Lav-Nikolajevič-Tolstoj-Rat-i-mir-4-deo

Izvršava se suprotan pokret sa istoka na zapad, veoma sličan ranijem
pokretu sa zapada na istok. Oni isti pokušaji pokreta sa istoka na zapad,
kao u godinama 1805, 1807. i 1809, prethode velikom pokretu; ono isto
skupljanje u ogromnu grupu; onako isto pristajanje uz pokret naroda
srednje Evrope; onakvo isto kolebanje na sredini puta i onakva ista brzina
što se bliže primicalo cilju.

Pariz – krajnji cilj je dostignut. Napoleonova vlada i vojska srušena
je. Sam Napoleon ne znači više ništa; sva njegova dela očevidno su jadna i
gadna; ali opet dolazi zagonetna slučajnost: saveznici mrze Napoleona, u
kome vide uzrok svojim nevoljama; kad je lišen sile i vlasti, kad je
izobličen za zločinstva i podmukla dela, trebalo je da im izgleda onakav
kakav im je izgledao pre deset godina i posle godinu dana – zlikovac izvan
zakona. Ali, po nekoj čudnoj slučajnosti, to niko ne vidi. Njegova uloga
nije još svršena. I tako čoveka koga su pre deset godina i posle godinu
dana smatrali kao razbojnika šalju za dva dana hoda od Francuske, na
ostrvo, koje mu se daje u svojinu s gardom i milionima koje mu za nešto
plaćaju.

IV

Pokret narodâ počinje da se vraća u svoje obale. Talasi velikog
pokreta su legli i na stišanom moru prave se krugovi, po kojima plove
diplomati i zamišljaju kako su upravo učinili da se pokret stiša.

Ali se utišano more odjedanput uzburkava. Diplomatima se čini da su
oni, njihova nesloga, uzrok tom novom naporu snaga; oni očekuju rat
među svojim vladaocima; situacija im izgleda nerešljiva. Ali talas, čiji
pokret oni osećaju, ne juri odande odakle ga oni očekuju. Diže se onaj isti
talas, sa onog istog mesta odakle je pošao pokret – iz Pariza. Odigrava se
poslednje uspljuskivanje pokreta sa zapada; uspljuskivanje koje treba da
reši diplomatske teškoće na izgled nerešljive, i da učini kraj ratničkom
pokretu toga perioda.

Čovek koji je opustošio Francusku, sâm, bez zavere, bez vojnika,
dolazi u Francusku. Svaki stražar može da ga uhvati; ali čudnom
slučajnošću ne samo što ga niko ne hvata, nego svi oduševljeno dočekuju
čoveka koga su juče proklinjali i koga će proklinjati posle mesec dana.

Taj je čovek potreban još da opravda poslednji zajednički čin.

Čin je svršen. Odigrana je poslednja uloga.

Glumcu je zapoveđano da se svuče i da spere crnu šminku i rumenilo:
više neće biti potreban.

I taj čovek nekoliko godina, u samoći na svom ostrvu, igra sam pred
sobom žalosnu komediju spletkari i laže, pravdajući svoja dela onda kad
to pravdanje već nije potrebno, i pokazuje celom svetu šta je bilo ono što
su ljudi mislili da je snaga kad je nevidljiva ruka upravljala njime.

Kad je reditelj svršio dramu i svukao glumca on nam ga je pokazao:

– Pogledajte u što ste verovali! Evo ga! Vidite li sad da vas nije on
pokretao, nego Ja?

Ali ljudi, zaslepleni snagom pokreta, nisu to zadugo razumeli.

Još veću doslednost i neminovnost predstavlja život Aleksandra I, one
ličnosti koja je predvodila suprotan pokret sa istoka na zapad.

Šta treba onom čoveku koji bi, zaklanjajući ostale, bio na čelu tog
pokreta sa istoka na zapad?

Treba mu da je pravičan, treba da se interesuje za evropsku stvar, ali
da je to interesovanje izdaleka, nezamračeno sitničarskim interesima;
treba mu da moralno nadvisuje svoje drugove – vladaoce iz onog vremena;
treba da je krotka i privlačna ličnost, treba da ga je Napoleon lično
uvredio. A to je sve kod Aleksandra I; sve su to spremile nebrojne

takozvane slučajnosti iz celog njegovog prošlog života: i njegovo
vaspitanje, i liberalni počeci i savetnici koji su bili oko njega, i Austerlic, i
Tilzit, i Erfurt.

U vreme narodnog rata ta je ličnost besposlena, jer nije potrebna. Ali
čim se pojavljuje neophodnost opšteg evropskog rata, ta se ličnost u
danom trenutku pojavljuje na svom mestu, udružuje evropske narode i
vodi ih cilju.

Cilj je postignut. Posle poslednjeg rata 1815. godine Aleksandar se
nalazi na vrhuncu vlasti kakvu ikad može čovek da ima. Pa kako je on
upotrebljava?

Aleksandar I, evropski mirotvorac, čovek koji od svoje mladosti teži
samo dobru svojih naroda, prvi pokretač liberalnih novina u svojoj
otadžbini sad, kad reklo bi se, ima najveću vlast i zato mogućnost da
ostvari dobro svojih naroda, kad Napoleon kroji u izgnanstvu detinjske
lažne planove o tome kako bi usrećio čovečanstvo kad bi imao vlast –
Aleksandar I, pošto je izvršio svoj zadatak i osetio na sebi ruku božju,
odjedanput priznaje kako je ništavna ta prividna vlast, okreće glavu od
nje, predaje je u ruke ljudima koje prezire i koji su prezreni, i samo kaže:

– „Не нам, не нам а Имену Твоему!“ I ja sam čovek kao i vi; ostavite me
da živim kao čovek i da mislim o svojoj duši i o Bogu.

Kao što je sunce i svaki atom etera lopta, završena sama za sebe a u
isti mah samo atom jedne celine nepojamne čoveku zbog svoje ogromnosti
– isto tako i svaka ličnost nosi u samoj sebi svoje ciljeve, a nosi ih zato da
posluži opštim, čoveku nepojamnim ciljevima.

Pčela koja je sedela na cvetu žacnula je dete. I dete se boji pčelâ i kaže
da je pčelin cilj da žaca ljude. Pesnik uživa gledajući pčelu kako se upila u
cvetnu čašicu i kaže da je pčelin cilj da usisava aromat iz cveća. Pčelar,
videći kako pčela skupla cvetni prah i slatki sok i donosi ih u košnicu,
kaže da je pčelin cilj da skuplja med.

Drugi pčelar, pošto je izbliže proučio roja, kaže da pčela skuplja prah i
sok zato da othrani mlade pčele i da odgaji maticu i da je njen cilj da
produži vrstu.

Botaničar opaža kako pčela preleće s prahom dvodomog cveta na
tučak i oplođava ga, i botaničar nalazi da je to cilj pčelin. Drugi botaničar,
posmatrajući seobu biljaka, vidi kako pčela pomaže toj seobi, i on će reći
da je to pčelin cilj.

Ali se krajnji cilj pčelin ne iscrpljuje ni jednim, ni drugim, ni trećim
ciljem, što ih je um čovečji kadar da otkrije. Što um čovečji više napreduje
u otkrivanju tih ciljeva, tim je očevidnije da ne može shvatiti krajnji cilj.

Čoveku je pristupačno samo posmatranje one podudarnosti pčelinog
života sa ostalim pojavama u životu. To isto treba reći o ciljevima
istorijskih ličnosti i naroda.

V

Svadba Natašina, koja se 1813. godine udala za Bezuhova, bila je
poslednji radostan dogđaj u staroj porodici Rostovih. Te iste godine umro
je grof Ilja Andrejevič i, kao što to svakad biva, njegovom se smrću raspala
stara porodica.

Događaji u poslednjoj godini: požar i bežanija iz Moskve, smrt kneza
Andreje i očajavanje Natašino, pogibija Pećina, tuga grofičina, sve je to,
kao udar za udarom, padalo na glavu staroga grofa. On, rekao bi čovek,
nije shvatao i osećao je da nije kadar da shvati značaj sviju tih događaja,
pa je, sagnuvši moralno svoju staru glavu, kao očekivao i tražio nove
udare koji bi svršili s njim. On je izgledao čas poplašen i rasejan, čas
neprirodno živahan i preduzimljiv.

Svadba Natašina beše ga za neko vreme zauzela svojom spoljašnjom
stranom. On je naređivao kako će se spremiti ručkovi, večere i, kao što se
videlo, hteo je da se pokaže veseo; ali njegovo veselje nije, kao ranije,
prelazilo i na druge, nego je, naprotiv, budilo saučešće kod ljudi koji su ga
poznavali i voleli. Pošto je Pjer otišao sa ženom, on se ućutao i počeo da se
žali na čamu. Posle nekoliko dana razboleo se i legao u postelju. Još od
prvih dana svoje bolesti, ma da su ga doktori tešili, video je da neće ustati.

Grofica je dve nedelje, ne svlačeći se, provela na naslonjači pored
njegovog uzglavlja. Svaki put, kad bi mu dala medicinu, on bi je, jecajući i
ćuteći, ljubio u ruku. Poslednji dan molio je ridajući da mu oproste žena i
sin, koji se ne beše tu desio, što je upropastio imanje – glavnu krivicu koju
je osećao na sebi. Pošto se pričestio i pošto su mu sveštali masla, on je
mirno umro, i sutradan je u najmljenom stanu Rostovih bila gomila
poznanika koji behu došli da ispune poslednju dužnost prema pokojniku.
Svi ti poznanici, koji su toliko puta ručali i igrali kod njega, koji su mu se
toliko puta nasmejali, sad su svi podjednako, osećajući u sebi neki prekor i
ganutost, kao da se pravdaju pred kim, govorili: „Da, bilo kako mu drago,
on je bio veoma divan čovek. Takvih ljudi nećeš danas naći... A ko nema
svojih mana?...“

Upravo u ono vreme kad se stanje grofovo tako zapetljalo da se nije
moglo znati čime će se to sve završiti ako potraje još godinu dana, on je
iznenadno umro.

Nikolaj je bio s ruskom vojskom u Parizu kad mu je došla vest o očevoj
smrti. On je odmah dao ostavku, pa, ne čekajući da mu se uvaži, uzeo
odsustvo i došao u Moskvu. Za mesec dana posle grofove smrti potpuno se
saznalo novčano stanje, i svi su se zaprepastili kad su saznali grdnu sumu

raznih podužica za koje niko nije ni slutio da ih ima. Dugova je bilo
dvostruko više nego imanja.

Rodbina i prijatelji savetovali su Nikolaju da se odreče nasleđa. Ali je
Nikolaj nalazio da odricanje nasleđa bilo kao prekor prema njemu svetoj
uspomeni na oca, i zbog toga nije hteo ni da čuje za odricanje, nego je
primio nasleđe sa obavezom da plati dugove.

Poverioci, koji su tako dugo ćutali, jer su za života grofova bili vezani
onim zagonetnim ali silnim uticajem koji je imala na njih njegova meka
dobrota, odjedanput svi počeše da traže dug sudskim putem. Kao što to
obično biva, pojavi se utakmica ko će pre dobiti, i upravo oni ljudi što su,
kao Mićenka i drugi, imali menice na koje nije uzet novac nego koje su im
date kao pokloni, pokazali su se sad kao najbezdušniji poverioci. Nisu dali
Nikolaju ni oka da otvori, ni da odahne; i oni što su, na izgled, žalili
starca, koji je bio uzročnik njihove štete (ako je bilo štete), sad su nemilice
navalili na očevidno prema njima nevinog mladog naslednika, koji je
dragovoljno uzeo na sebe plaćanje dugova.

Nijedan način kojim se Nikolaj mislio isplesti nije mu ispao za rukom.
Imanje je prodato na doboš u pola cene, a polovina dugova ostala je pri
svem tom neisplaćena. Nikolaj je uzeo trideset hiljada rubalja što mu je
zet Bezuhov ponudio u zajam da plati onaj deo dugova koje je smatrao kao
prave, istinske dugove. A da ne bi za ostale dugove bio strpan u zatvor,
kao što su mu pretili poverioci, on je ponovo stupio u službu.

Da ide u vojsku, gde je zastupao komandanta puka, to nije mogao zato
što se sad mati uhvatila za sina kao za poslednju nadu u životu; i tako je
on, mada nije voleo ostati u Moskvi među ljudima koji su ga ranije
poznavali i mada je mrzeo građansku službu, primio u Moskvi mesto u
građanskoj struci, skinuo svoju omiljenu uniformu i nastanio se s majkom
i Sonjom u malom stanu na Sivcovom Vrašku.

Nataša i Pjer živeli su u to vreme u Petrogradu i nisu jasno znali u
kakvom je položaju Nikolaj. Kad je uzajmio novac od zeta, Nikolaj se
starao da sakrije od njega svoje siromašno stanje. Stanje Nikolajevo bilo je
veoma rđavo zato što je sa svojih hiljadu dvesta rubalja plate ne samo
morao da izdržava sebe, Sonju i majku, nego morao da izdržava majku
tako da ona ne opazi da su siromašni. Grofica nije mogla da razume da
može živeti bez one raskoši na koju je navikla od detinjstva, pa je stalno,
ne znajući kako je to teško njenom sinu, tražila čas ekipaž koji nisu imali
da ga pošalje po kakvu poznanicu, čas skupo jelo za sebe i skupo vino za
sina, čas novac da iznenadi poklonom Natašu, Sonju i tog istog Nikolaja.

Sonja je vodila domaćinstvo, nadgledala tetku, čitala joj naglas,
podnosila njene kaprise i prikriveno neraspoloženje, i pomagala Nikolaju
da sakrije od grofice ono oskudno stanje u kome su se nalazili. Nikolaj je

osećao da se nikad ne može odužiti Sonji zahvalnošću za sve što čini
njegovoj majci, ushićavalo ga je njeno strpljenje i odanost, ali je gledao da
je se kloni.

On je nju u duši svojoj čisto prekorevao što je odveć savršena i što
nema šta da joj prebaci. U njoj je bilo sve ono zbog čega se ceni čovek; ali
je bilo malo onoga što bi ga prinudilo da je voli. I on je osećao kako je
manje voli što je više ceni. On je nju uhvatio za reč u njenom pismu kojim
mu je dala slobodu i sad se ponašao s njom tako kao da je sve ono što je
bilo među njima već odavno zaboravljeno i da se nikako ne može ponoviti.

Stanje Nikolajevo bivalo je sve gore i gore. Misao da otplaćuje dugove
od svoje plate bila je mašta. Ne samo što nije otplaćivao, nego je, da bi
zadovoljio materine zahteve, pravio podužice. Nije video nikakvog izlaska
iz svog položaja. Pomisao da se oženi bogatom naslednicom, kao što su mu
predlagali rođaci bila mu je odvratna. Drugi izlaz iz njegovog položaja –
materina smrt nije mu nikad padala na um. On nije ništa želeo, nije se
ničem nadao i u dnu duše osećao je mračno i ozbilno uživanje u tome što
bez roptanja snosi svoje stanje Gledao je da se kloni raznih poznanika s
njihovim saučešćem i ponudama uvredljive pomoći, klonio se svake zabave
i razonode, ni kod kuće se nije ničim zabavljao sem što je razmeštao karte
sa svojom majkom, šetao ćuteći po sobi i pušeći lulu za lulom. Kao da je
pažljivo čuvao u sebi ono mračno duševno raspoloženje u kome se jedino
osećao kadar da podnosi svoje stanje.

VI

Početkom zime kneginjica Marija dođe u Moskvu. Iz onog što se
govorilo po gradu doznala je u kakvom su stanju Rostovi i kako se „sin
žrtvovao za svoju majku“, kao što govorahu po gradu. „Ja nisam od njega
ni očekivala nešto drugo“ – rekla je u sebi kneginjica Marija, osećajući
radosno kako se u njoj učvršćuje ljubav prema njemu. Sećajući se svojih
prijateljskih i gotovo rodbinskih odnosa prema celoj porodici, ona je
smatrala za svoju dužnost da ode k njima. Ali se bojala toga kad se seti
svog poznanstva s Nikolajem u Voronježu. Ipak, nekoliko nedelja posle
svog dolaska u Moskvu, ona se savladala i otišla Rostovima.

Nikolaj je prvi dočeka, jer se, idući grofici, moglo proći samo kroz
njegovu sobu. Pri prvom pogledu u nju, na licu Nikolajevom, mesto radosti
koju je kneginjica Marija očekivala da vidi, ogledao se izraz hladnoće,
ozbiljnosti i ponosa, koji kneginjica nije ranije viđala. Nikolaj je upita za
zdravlje, otprati je do majke, posede oko pet minuta, pa iziđe iz sobe.

Kad je kneginjica Marija izišla od grofice, Nikolaj je opet dočeka i
veoma svečano i hladno isprati do predsoblja. Ne odgovori ni reči kad ona
pomenu grofičino zdravlje. „Što se to vas tiče? Ostavite me na miru“,
govorio je njegov pogled.

– I što tu tumara? Šta traži? Ne mogu da gledam te velike gospođe ni
tu njihovu ljubaznost! – reče on glasno pred Sonjom, pošto se kneginjičine
kočije udaljiše, jer, očevidno, ne beše kadar da se uzdrži od srdžbe.

– Ah, Nicolas, kako možeš tako da govoriš! – reče Sonja jedva
skrivajući svoju radost. – Ona je tako dobra, i maman je tako voli.

Nikolaj nije ništa odgovorio i želeo je da više nikako i ne govori o
kneginjici. Ali otkako ih je ona posetila, stara grofica je svaki dan nekoliko
puta počinjala razgovor o njoj.

Grofica ju je hvalila, zahtevala da njen sin ode k njoj, govorila kako
želi da je češće viđa, ali bi se uz to uvek oneraspoložila kad govori o njoj.

Nikolaj se trudio da ćuti kad mati govori o kneginjici, ali je njegovo
ćutanje razdraživalo groficu.

– Ona je vrlo valjana i divna devojka – govorila je grofica – i ti treba
da odeš k njoj. Svakako ćeš se videti s kim; a s nama ti je, mislim,
dosadno.

– Ali ja to nimalo ne želim, mamice.

– Ovamo si želeo da je vidiš, a sad ne želiš.Ja tebe sinko, zbilja ne
razumem. Čas ti je dosadno, čas odjedanput nećeš nikog da vidiš.

– Pa ja nisam rekao da mi je dosadno.

– Kako nisi, kad si sam rekao da je ne želiš ni videti. Ona je vrlo
valjana devojka i uvek ti se sviđala; a sad odjedanput nekakvi rezoni. Sve
krijete od mene.

– Ali ja ne krijem ništa, mamice.

– Da te molim da učiniš nešto neprijatno pa hajde, ali te molim da
odeš i da je posetiš! To i pristojnost zahteva... Molila sam te, i sad ti više
neću govoriti kad imaš tajne koje kriješ od majke.

– Pa otići ću, ako vi hoćete.

– Meni je svejedno; ja to želim tebe radi.

Nikolaj je uzdisao, grizao brkove i razmeštao karte, trudeći se da
skrene materi pažnju na drugi predmet.

I drugog, i trećeg, i četvrtog dana ponavljao se taj isti razgovor.

Posle svoje posete Rostovima i onog neočekivanog, hladnog dočeka od
Nikolajeve strane, kneginjica Marija je govorila sebi da je imala pravo što
nije želela da ode prva Rostovima:

„Ja se nisam drugom čemu ni nadala“ – govorila je sebi, prizivajući u
pomoć svoj ponos. „Mene se on nimalo ne tiče, ja sam samo htela da vidim
staricu, koja je uvek bila dobra prema meni i kojoj ja za mnogo štošta
dugujem.“ Ali se ona nije mogla umiriti takvim razmišljanjem: nju je, kad
se seti svoje posete, mučilo neko osećanje nalik na kajanje. I pri svem tom
što se tvrdo zarekla da ne ide više Rostovima i da to sve zaboravi, osećala
se neprestano u nekom zagonetnom stanju. A kad bi se zapitala šta je to
što je muči, morala je sama sebi priznati da je muči njen odnos prema
Rostovu. Njegov hladan, učtiv ton nije poticao iz njegovog osećanja prema
njoj (ona je to znala), nego je taj ton nešto skrivao. To nešto trebalo je da
se objasni; i dokle to ne bude, ona je osećala da ne može biti mirna.

Oko polovine zime sedela je kneginjica Marija u učionici i pratila
lekcije svog bratića, kad joj javiše da je došao Rostov. Tvrdo rešena da ne
izda svoju tajnu i da ne pokaže svoju zabunu, ona pozva m-lle Bourienne i
s njom zajedno iziđe u salon.

Na prvi pogled poznala je po Nikolajevom licu da je došao samo zato
da ispuni dužnost pristojnosti, pa naumi da se i ona drži istog tona kojim
se on njoj obrati.

Poveli su razgovor o grofičinom zdravlju, o zajedničkim poznanicima,
o poslednjim ratnim novostima i, kad je prošlo onih deset minuta što ih
zahteva učtivost, posle kojih može da se ustane, Nikolaj se digao i počeo se
opraštati.

Kneginjica je, uz pripomoć m-lle Bourienne, držala razgovor vrlo
dobro; ali upravo u poslednjem trenutku, onda kad je on ustao, nju beše
tako umorio razgovor o onom što je se nije ticalo i tako je beše obuzela
pomisao zašto je njoj jedinoj dato tako malo radosti u životu, da je u
nastupu rasejanosti sedela nepomično, zagledavši se nekud napred svojim
zračnim očima, i ne opažajući da je on ustao.

Nikolaj pogleda u nju, pa, želeći da se čini kako ne vidi da je ona
rasejana, reče nekoliko reči m-lle Bourienne, pa opet pogleda u kneginjicu.
Ona je sedela onako isto nepomično i na njenom nežnom licu ogledala se
patnja. Njemu je odjedanput bi žao i učini mu se da je, možda, on uzrok
bola koji se ogleda na njenom licu. On beše rad da joj pomogne, da joj kaže
nešto prijatno; ali nije mogao da smisli šta da joj kaže.

– Zbogom, kneginjice! – reče on.

Ona se prenu, trže se i duboko uzdahnu.

– O, oprostite! – reče, kao da se probudi. – Vi već idete, grofe? Pa,
zbogom! A jastuk grofici?

– Čekajte, sad ću ja doneti – reče m-lle Bourienne, i iziđe iz sobe.

Oboje je ćutalo, pogledajući, ponekad, jedno u drugo.

– Da, kneginjice – reče najzad Nikolaj, osmehujući se tužno – rekao bi
čovek skoro je bilo, a koliko je vode proteklo otkako smo se videli prvi put
u Bogučarovu. Kako nam se onda činilo da smo svi u nevolji, a ja bih dao
ne znam šta kad bi se vratilo ono vreme... ali se ne vrati više.

Dok je on to govorio, kneginjica ga je nepomično gledala u oči svojim
zračnim pogledom. Kao da se trudila da shvati tajni smisao njegovih reči,
koji bi joj objasnio njegovo osećanje prema njoj.

– Da, da – reče ona – ali vi, grofe, ne treba da žalite za prošlošću.
Kako ja shvatam vaš sadašnji život, vi ćete se njega uvek sa slašću sećati,
jer to samoodricanje s kojim sad živite...

– Ja ne primam vaše pohvale – prekide je brzo on; – naprotiv, ja
neprestano sebi prebacujem; ali ovaj razgovor nije nimalo zanimljiv niti
veseo.

I njegov pogled opet dobi malopređašnji ozbiljan i hladan izraz, ali je
kneginjica Marija već ugledala u njemu onog čoveka koga je poznavala i
volela, i sad je govorila samo s tim čovekom.

– Ja sam mislila da ćete mi dopustiti da vam to kažem – reče ona. –
Ja sam se tako sprijateljila s vama... i s vašom kućom, pa sam mislila da
nećete smatrati da je moje saučešće neumesno; ali sam se prevarila – reče
ona. Glas joj odjedanput zadrhta. – Ja ne znam – nastavi ona, pošto se
pribra – zašto ste vi ranije bili drukčiji

– Ima hiljadama uzroka zašto (on udari naročito glasom na reč zašto).
Hvala vam, kneginjice – reče on tiho. – Ponekad bude teško čoveku.

„Dakle, eto zašto! Eto zašto!“ govorio je unutarnji glas u duši
kneginjice Marije. „Ne; nisam ja samo onaj veseo, dobar i otvoren pogled,
niti samo lepu spoljašnjost zavolela na njemu; ja sam pogodila da on ima
plemenitu, postojanu dušu, gotovu na samoodricanje“ – govorila je ona
sebi. „Da, on je sad siromah, a ja sam bogata... Da, samo zbog toga... Da,
kad toga ne bi bilo...“ I, sećajući se njegove ranije nežnosti i gledajući sad
njegovo dobro, neveselo lice, ona odjedanput razumede šta je uzrok
njegovoj hladnoći.

– A zašto, grofe, zašto – gotovo uzviknu ona i nehotice, primičući se k
njemu. – Kažite mi, zašto. Treba da mi kažete.

On je ćutao.

– Ja ne znam, grofe, to vaše zašto – nastavi ona. – Ali mi je teško... To
vam priznajem. Vi hoćete zbog nečeg da me lišite pređašnjeg prijateljstva.
A mene to boli. – Suze joj behu u očima i u glasu. – Ja sam u svom veku
tako malo bila srećna da mi je težak svaki gubitak... Oprostite mi,
zbogom! – Ona odjedanput zaplaka i pođe iz sobe.

– Kneginjice! Stanite, tako vam boga! – uzviknu on, trudeći se da je
zaustavi. – Kneginjice!

Ona se osvrte. Nekoliko sekundi gledali su ćuteći jedno drugome u oči,
i ono što je toliko daleko i nemogućno odjedanput je postalo i blisko, i
mogućno, i neminovno.

VII

U jesen 1814. godine oženio se Nikolaj kneginjicom Marijom i preselio
se sa ženom, majkom i Sonjom u Gola Brda da tamo živi.

Za tri godine isplatio je, ne prodajući ženino imanje, zaostale dugove,
a kad je dobio malo nasledstvo posle smrti jedne svoje rođake, platio je i
Pjeru dug.

Za još tri godine, do 1820. godine, Nikolaj je tako uredio svoje novčano
stanje da je kupio jedno malo imanje pored Golih Brda i vodio pregovore o
otkupu očevog Otradnog, što mu je bio omiljen san.

On je počeo da vodi ekonomiju po potrebi i ubrzo se tako navikao na
ekonomiju da mu je ona postala omiljen i gotovo jedini posao.

Nikolaj je bio prost ekonom, nije voleo novine, naročito engleske, koje
su tada ulazile u modu, smejao se teorijskim spisima o ekonomiji, nije
mario za fabrike, ni za skupe proizvode, ni za sejanje skupocenih žita i
uopšte se nije bavio odelito nijednom granom ekonomije. Njemu je uvek
bilo pred očima samo jedno, imanje, a ne kakva odelita njegova grana. A
na imanju mu nije bio glavni predmet ni azot ni kiseonik, koji se nalaze u
zemlji i u vazduhu, niti osobit plug ni đubre, nego ono glavno oruđe, čijom
pomoću radi i azot, i kiseonik, i plug, i đubre, to jest, radnik-mužik. Kad
se Nikolaj latio ekonomije i počeo da ulazi u razne grane njene, mužik je
naročito privukao na sebe pažnju; njemu je mužik izgledao ne samo kao
opyđe, nego i kao cilj i kao sudija. On je najpre posmatrao mužika, trudeći
se da sazna šta je njemu potrebno i šta on smatra kao rđavo a šta kao zlo,
i samo se pretvarao kao da on upravlja i zapoveda a u stvari se učio od
mužika i postupanju, i govoru, i suđenju o tome šta je dobro a šta zlo. I tek
kad je shvatio ukuse i težnje mužikove, kad je naučio da govori njegovim
govorom i da razume tajni smisao njegovog govora kad je osetio da se
srodio s njim, tek onda je počeo smelo da upravlja njime, to jest, da vrši
prema mužicima samu onu dužnost čije se obavljanje tražilo od njega. I
Nikolajeva ekonomija donosila je najsjajnije rezultate.

Kad je primio imanje na upravu, Nikolaj je odmah, bez pogreške, kao
da je obdaren nekim darom proziranja, postavio za starešinu imanja, za
kmeta i za pomoćnika kmetovog one iste ljude koje bi izabrali i sami
mužici kad bi mogli birati i te njegove starešine nisu se nikad menjale.
Pre nego što bi ispitivao hemijske osobine đubreta, pre nego što bi ulazio u
„debet i kredit“ (kao što je voleo podrugljivo reći), on je utvrdio koliki je
broj stoke kod seljaka, pa je na sve moguće načine uvećavao taj broj.
Seljačke porodice potpomagao je u najvećoj meri i nije im dao da se dele.

Lenjivce, razvratnike i slabe gonio je podjednako i starao se da ih istera iz
društva.

Kad se seje, kad se kosi seno i žanju žita on je sasvim jednako
nadgledao i svoje i mužičke njive. I retko su kod koga domaćina njive bile
tako dobro zasejane, letina tako sređena i tako mnogo donela kao kod
Nikolaja.

S mužicima koji su bili kod njega kao domaća posluga nije mario da
ima ma kakva posla, zvao ih je gotovanima i, kao što su govorili, raspustio
ih i razmazio; kad je trebalo narediti ma šta što se ticalo domaćeg sluge,
naročito kad ga je trebalo kazniti, on je bio neodlučan i savetovao se sa
svima u kući; samo kad se domaći sluga mogao dati u vojnike mesto
mužika, on je to činio bez i najmanjeg kolebanja. A kad je trebalo narediti
ma šta što se tiče mužika tada se nije ni najmanje dvoumio. On je znao da
će svaku njegovu naredbu odobriti svi, sem jednog ili nekolicine.

Kao što nije opterećivao niti kažnjavao čoveka samo zato što mu se to
prohtelo, tako nije po svojoj ličnoj želji ni olakšavao čoveku niti ga
nagrađivao. On ne bi umeo da kaže u čemu je merilo onoga što treba i što
ne treba; ali je to merilo bilo u njegovoj duši čvrsto i nepokolebljivo.

On je često ljutito govorio o kakvom neuspehu ili neredu: „s našim
ruskim narodom“ i zamišljao da ne može trpeti mužika.

Ali je svom snagom svoje duše voleo taj naš ruski narod i njegov život,
i samo je zato i shvatio i usvojio onaj jedini put i način u ekonomiji koji je
donosio dobre rezultate.

Grofica Marija bila je ljubomorna na svog muža zbog te njegove
ljubavi i žalila što nije mogla u njoj da učestvuje; ali nije mogla da razume
one radosti i srdžbe što mu ih donosi taj zaseban i njoj tuđ svet. Ona nije
mogla da razume zašto on bude tako veoma veseo i srećan kad se, pošto je
ustao zorom i proveo celo jutro u njivi ili na gumnu, vrati na čaj sa setve,
kosidbe ili žetve. Ona nije razumevala šta njega tako ushićuje kad sa
oduševljenjem priča o bogatom mužiku Matveju Jermišinu kako je svu noć
sa svojim ukućanima vozio snopove i, kad ni kod koga nije još sređeno,
kod njega je već sadeveno u krstine. Ona nije razumevala zašto se njemu
tako radosno smeši brk i namiguje oko kad pređe od prozora na balkon i
pogleda kako pada topla sitna kišica na ovas koji je već počeo da se suši,
ili kad vetar u kosidbi ili žetvi rastera oblak koji je pretio olujinom i zašto
on, kad dođe s gumna, sav crven, od sunca i znoja, s mirisom pelena i
kičice u kosi, radosno trlja ruke i veli: „E, još koji dan, pa će i moje i
mužičko biti sve na gumnu.“

Još je manje mogla da razume zašto on, koji je tako dobra srca i uvek
gotov da joj ispuni želju, počne gotovo da očajava kad mu ona isporuči
molbe kakvih žena ili mužika koji su se njoj obraćali da ih oslobodi od

kuluka, zašto je on, taj dobri Nicolas, uporno odbija i srdito je moli da se
ne meša u tuđ posao. Ona je osećala da on ima neki zaseban svet koji
strasno voli, s nekakvim zakonima koje ona ne razume.

Kad mu je ona ponekad, trudeći se da ga razume, govorila o njegovoj
zasluzi koja je bila u tome što čini dobro svojim podanicima, on se ljutio i
odgovarao: „Ali ni najmanje: meni to nikad ni na um ne pada; i njihovog
dobra radi to neću učiniti. To dobro svog bližnjeg, sve je to poezija i ženske
priče. Ja hoću da se naša deca ne potucaju po svetu; hoću da uredim naše
imanje dok sam živ; to je sve. A za to je potreban red, potrebna strogost...
Eto to!“ – govorio je on, stežući sangvinično svoju pesnicu. – „I, razume se,
pravičnost“ – dodao bi; – „jer ako je seljak go i gladan, i ako ima samo
jednog konjića, onda ne uradi ni meni ni sebi.“

I svakako zato što se Nikolaj nije usuđivao ni da pomisli da radi nešto
za druge, za vrlinu, sve mu je, što je god radio, bilo napredno: njegvo se
imanje brzo uvećavalo; obližnji mužici dolazili su da ga mole da ih otkupi,
i dugo se posle njegove smrti čuvao u narodu lep spomen o njegovoj
upravi. „To je bio domaćin... Prvo mužički posao, pa onda svoj. Ali nije ni
kroz prste gledao.Jednom reči – domaćin!“

VIII

Jedino što je Nikolaja, ponekad, mučilo u njegovoj ekonomiji bila je
njegova plahovitost i uz nju njegova stara husarska navika da udari
rukom. U prvo vreme on nije u tome nalazio ništa za osudu, ali se druge
godine posle ženidbe odjedanput promenilo njegovo mišljenje o
raspravljanju takve vrste.

Jednom u leto pozvan je iz Bogučarova kmet koji beše zamenio
umrlog Drona, okrivljen za razne prevare i neurednosti. Nikolaj je izišao
pred njega na vrata i, na prve odgovore kmetove, začuli su se u tremu
vika i udarci. Kad je došao kući da doručkuje, Nikolaj je prišao ženi koja je
sedela sagnuvši nisko glavu nad đerđevom i poče joj, po običaju, pričati
sve što ga je tog jutra zanimalo, pa, između ostaloga, i o bogučarovskom
kmetu. Grofica Marija je crvenela, bledela i stezala usne, sedeći sve onako
oborene glave i ništa ne odgovarajući na muževljevo pričanje.

– Bezobrazna hulja! – govorio je on i padao u vatru čim ga se samo
setio. – Hajde, da mi je kazao da je bio pijan, pa nije video... Ali šta je tebi
Marie? – upita odjedanput on.

Grofica Marija je podigla glavu, htela nešto da kaže, ali se opet brzo
sagla i skupila usne.

– Šta je? Šta ti je, draga moja?... – Ružna grofica Marija uvek bi se
prolepšala kad plače. Ona nikad nije plakala od bola ni od jeda, nego uvek
od tuge i žalosti. I kad je plakala, njene zračne oči dobijale su neiskazanu
draž.

Čim ju je Nikolaj uzeo za ruku, ona se nije mogla uzdržati, nego je
zaplakala.

– Nicolas, ja sam videla... on je kriv, ali ti, zašto ti! Nicolas! – I ona
pokri lice rukama.

Nikolaj je ćutao, jako pocrveneo, odmakao se i počeo da hoda po sobi
ćuteći. On je razumeo zašto ona plače; ali se nije mogao naprečac složiti u
svojoj duši s njom da je rđavo ono našto je od detinjstva navikao i što je
smatrao kao nešto sasvim obično.

„Da li su to ljubaznosti, ženske priče, ili ona ima pravo?“ – pitao se on.
Pa, pošto nije sam rešio to pitanje, on je još jednom pogledao u njeno
ucveljeno i milo lice i odjedanput razumeo da je ona imala pravo, a da je
on već odavno kriv i pred samim sobom.

– Marie – rekao je tiho, prilazeći k njoj – to više nikad neće biti; dajem
ti reč. Nikad – ponovio je potresnim glasom, kao dečko koji moli da mu
oproste.

Grofici su još jače grunule suze iz očiju. Ona je uzela muža za ruku i
poljubila je.

– Kad si razbio kameju, Nicolas? – upitala je ona da bi promenila
razgovor i zagleda se u njegovu ruku na kojoj je bio prsten s Laokonovom
glavom.

– Sad; opet to. Ah, Marie, ne smominji mi to. – On je opet planuo. –
Dajem ti časnu reč da to više neće biti. I neka me to uvek podseća – rekao
je i pokazao na razbijen prsten.

Otada je Nikolaj, čim bi mu u objašnjavanju s kmetovima i
nastojnicima jurnula krv u lice a ruke se počele stezati u pesnice, obrtao
razbijen prsten na prstu i obarao oči pred čovekom koji ga je naljutio. Ali
se opet jedanput, dvaput u godini zaboravljao i tada bi, kad dođe ženi,
priznavao svoju pogrešku i opet davao reč kako je to sad bilo poslednji
put.

– Ti me, Marie, zacelo prezireš – rekao bi joj on; – to i zaslužujem.

– Kad vidiš da nisi kadar uzdržati se, ti se ukloni, ukloni se što brže –
govorila mu je neveselo grofica Marija, starajući se da ga uteši.

U plemićkom svetu u guberniji Nikolaja su poštovali, ali ga nisu
voleli. Njega nisu zanimali interesi plemstva. I zbog toga su ga jedni
smatrali kao naduvena, a drugi – kao glupa čoveka. On je leti, počevši od
proletnjeg sejanja pa do žetve, provodio sve vreme u poslu oko ekonomije.
A u jesen se sa onakvom istom ozbiljnošću s kakvom se zanimao oko
ekonomije odavao lovu i bavio se po mesec i po dva meseca u lovu sa
svojim lovcima. Zimi je išao po ostalim selima, ili se zanimao čitanjem.
Čitao je poglavito istorijske knjige, koje je svake godine nabavljao za
izvesnu sumu. Kao što je govorio, sastavljao je samo ozbiljnu biblioteku i
odredio sebi kao pravilo da pročita sve knjige što ih kupi. Često je sedeo,
ozbiljan, u kabinetu i predao se u to čitanje, koje je, isprva, uzeo na sebe
kao dužnost, a koje mu je, posle, postalo uobičajeno zanimanje, u čemu je
naročito uživao, svestan da se zanima ozbiljnim poslom. Sem što bi odlazio
nekud poslom, većinom je provodio zimi vreme kod kuće, navikavao se na
porodicu i ulazio u sitne odnose između majke i dece. Sa ženom se slagao
sve bolje i bolje i svakog dana nalazio u njoj nova duševna blaga.

Sonja je, otkako se Nikolaj oženio, živela u njegovoj kući. Još pred
svoje venčanje Nikolaj je, okrivljujući sebe a hvaleći Sonju, ispričao svojoj
ženi sve što je bilo između njega i nje. Molio je kneginjicu Mariju da bude
ljubazna i dobra prema njegovoj rođaci. Grofica Marija osećala je potpuno
krivicu svog muža; osećala je i svoju krivicu pred Sonjom; pomišljala je
kako je njeno imovno stanje uticalo na Nikolajev izbor, nije mogla ništa da
prebaci Sonji i želela je da je voli; ali ne samo što je nije volela, nego je
često nalazila u svojoj duši zlobu prema njoj i nije mogla da je savlada.

Jedanput je razgovarala sa svojom prijateljicom Natašom o Sonji i o
tome kako je nepravična prema njoj.

– Znaš šta – rekla joj je Nataša: – ti si, eto, mnogo čitala Jevanđelje;
ima u njemu jedno mesto upravo o Sonji.

– Koje? – upitala je začuđeno grofica Marija.

– „Ko je bogat tome će se dati, a od siromaha će se oduzeti“, sećaš li
se? Ona je – siromah; a zašto? ne znam; možda što nema egoizma – ne
znam; ali se od nje sve oduzima i sve je oduzeto. Meni je nje, ponekad,
strašno žao; ja sam ranije jako želela da se Nicolas oženi njome ali kao da
sam uvek predosećala da to neće biti. Ona je jalov cvet; znaš, kao na
jagodi. Nekad je žalim, a nekad pomišljam da ona to ne oseća onako kako
bismo mi osetile.

I pri svem tom što je grofica Marija tumačila Nataši kako te reči u
Jevanđelju treba tumačiti drukčije, ona se, gledajući Sonju, slagala s
tumačenjem Natašinim. I doista je izgledalo da Sonji nije težak njen
položaj i da se ona sasvim pomirila s tim što joj je namenjeno da bude
jalov cvet. Izgledalo je da ona nije toliko marila za ličnosti, koliko za svu
porodicu. Ona se, kao mačka, navikla na kuću, a ne na ljude. Ona je
dvorila staru groficu, milovala i mazila decu, bila uvek gotova da učini one
sitne usluge koje je bila kadra učiniti, ali je to sve primano nerado ili sa
suviše slabom zahvalnošću...

Spahijski dvor u Golim Brdima bio je iznova opravljen, ali već ne
onako gospodski kao za vreme pokojnog kneza.

Građevine počete u vreme oskudice bile su više nego proste. Ogromna
kuća na starom kamenom temelju bila je drvena, olepljena samo iznutra.
U toj velikoj, prostranoj kući, s neobojenim podom od dasaka, bili su
najobičniji tvrdi divani i naslonjače, stolovi i stolice od domaće brezovine
koje su izradili domaći stolari. Kuća je bila prostrana, sa sobama za mlađe
i odeljenjima za goste.

Ponekad je rodbina Rostovih i Bolkonskih dolazila da gostuje u Golim
Brdima, dolazile su čitave porodice sa svojim konjima i kolima, s
desetinama slugu, i provodile po nekoliko meseci. Sem toga, sastajalo se
do stotinu gostiju četiri puta u godini, o imendanu i rođendanu
domaćinovom i domaćičinom, i gostovalo po dan-dva. A za ostalo vreme u
godini tekao je mirno pravilan život sa običnim poslovima, čajevima,
doručcima, ručkovima i večerama od domaćih proizvoda.

IX

Bilo je uoči zimskog sv. Nikole, 5. decembra 1820. godine. Te godine
Nataša je s decom i s mužem gostovala kod brata otkako je nastala jesen.
Pjer je bio u Petrogradu, kuda beše otišao nekim svojim naročitim poslom,
kako je rekao, na tri nedelje, pa tamo sad već i sedmu boravi. Očekivali su
ga svaki čas.

Sem porodice Bezuhovih, beše 5. decembra u gostima kod Rostovih još
i stari prijatelj Nikolajev, Vasilije Fjodorovič Denisov, general u ostavci.

Nikolaj je znao da će 6. decembra, na svoj imendan, kad se budu
iskupili gosti, morati da skine bešmet*148 pa da obuče sjurtuk, tesne
čizme, uzane u prstima, i da ide u novu crkvu koju je on ozidao, pa posle
da prima čestitanja i da nudi zakuskom i razgovara o izborima u plemstvu
i o letini; ali je smatrao da još ima pravo da provede uoči tog dana kao
obično. Do ručka Nikolaj je pregledao račune svoga nastojnika iz
rjazanskog sela od imanja ženinog bratića, napisao dva poslovna pisma i
prošetao se do gumna, pa do staje za stoku i do konjušnice. Pošto je
preduzeo mere protiv opšteg pijanstva, koje se očekivalo sutra zbog
velikog praznika, došao je na ručak i, ne dospevši da progovori nasamo sa
ženom, seo za dug sto postavljen za dvadeset osoba, oko koga se behu
iskupili svi ukućani. Za stolom je bila njegova mati, starica Belova koja je
živela kod nje, njegova žena, troje dece, guvernanta, guverner, Nikoluška
sa svojim guvernerom, Sonja, Denisov, Nataša, njeno troje dece, njihova
guvernanta i starčić Mihailo Ivanič, arhitekt pokojnog kneza, koji je živeo
u Golim Brdima odmarajući se.

Grofica Marija je sedela na drugom kraju stola. Čim je njen muž seo
na svoje mesto, ona je, po onom gestu kojim je skinuo servijetu i brzo
premestio čašu i rakijsku čašicu što su pred njim stajale, zaključila da je
zlovoljan, kao što to biva ponekad s njim, osobito pre supe i kad dođe na
ručak pravo s rada. Grofica Marija je poznavala vrlo dobro to njegovo
raspoloženje, pa je, kad je sama dobre volje, mirno čekala dok on pojede
supu i tada počinjala da razgovara s njim i prinuđavala ga da prizna kako
je neraspoložen bez razloga; ali je sad sasvim zaboravila to svoje
posmatranje; bilo joj je teško što se luti na nju bez uzroka i osećala se
nesrećna. Ona ga upita gde je bio. On odgovori. Ona ga opet upita je li sve
u redu u domaćinstvu. On se neprijatno namršti od njenog neprirodnog
tona i brzo odgovori. „Dakle, nisam se prevarila“ – pomislila je grofica
Marija; „ali zašto se on na mene ljuti?“ U tonu kojim joj je odgovorio
grofica Marija je čula neraspoloženje prema sebi i želju da razgovor

148 Tatarska kratka gornja haljina.

prekine. Osećala je da su njene reči neprirodne; ali se nije mogla uzdržati
da ne postavi još nekoliko pitanja.

Zahvaljujući Denisovu, razgovor je za ručkom ubrzo postao opšti i
veseo, i grofica Marija nije razgovarala s mužem. Kad su ustali iza stola i
došli da pozdrave staru groficu, grofica Marija je, pružajući ruku mužu,
upitala zašto se na nju ljuti.

– Tebi uvek dolaze čudne misli; ni pomislio nisam da se ljutim – rekao
je on.

Ali je reč „uvek“ odgovorila Mariji: „Da, ljutim se, a neću da kažem“.

Nikolaj je živeo sa svojom ženom tako lepo da čak ni Sonja ni stara
grofica, koje su iz ljubomore želele neslogu među njima, nisu mogle naći
razloga za prebacivanje; ali su se i među njima dešavali trenuci
neprijateljstva. Ponekad, upravo posle najsrećnijih dana, naiđe na njih,
odjedanput, neka otuđenost i neprijateljstvo; to se, najčešće, pojavljivalo
kad je grofica Marija bremenita. Sad se ona nalazila u tim danima.

– E messieurs et mesdames149 – reče Nikolaj glasno i kao veselo
(grofici Mariji učini se da on to tako reče navalice, da nju uvredi) – ja sam
od šest sati na nogama. Sutra se treba mučiti, a sad se treba odmoriti.

I, ne rekavši više ništa grofici Mariji, ode u mali salon i leže na divan.
„Eto, uvek tako!“ pomisli grofica Marija. „Sa svakim razgovara, samo ne
sa mnom. Vidim, vidim da sam mu mrska. Osobito u ovom stanju.“ Ona
pogleda svoj veliki trbuh i u ogledalu svoje bledo-žuto i omršalo lice, sa
očima krupnijim nego što su ikad bile.

I sve joj postade neprijatno: i vika, i smeh Denisovljev, i razgovor
Natašin, a naročito onaj pogled koji Sonja brzo baci na nju.

Sonja je uvek bila prvi razlog koji je grofica Marija uzimala za svoju
ljutnju.

Pošto je posedela s gostima i kad je videla da ne razume ništa od onog
što razgovaraju, ona je lagano izišla i otišla u dečju sobu.

Deca su na stolicama putovala u Moskvu, pa pozvaše i nju da ide s
njima. Ona sede, poigra se s njima, ali je neprestano mislila o mužu i o
njegovoj ljutnji bez uzroka. Ona ustade i, s naporom stajući na prste, pođe
u mali salon.

„Možda ne spava; objasniću se s njim“ – rekla je u sebi.
Andrjuša, stariji sinčić, imitirajući je, pošao je za njom na prstima.
Grofica Marija nije ga spazila.

149 Gospodo i gospođe.

– Chère Marie, il dort, je crois; il est si fatiguè150 – reče (kako se učini
grofici Mariji) u velikom salonu Sonja koju je svud sretala. – Da ga
Andrjuša ne probudi.

Grofica Marija se osvrte, vide da Andrjuša ide za njom, vide da Sonja
ima pravo i upravo zbog toga planu i, očevidno, jedva se uzdrža da joj ne
kaže grubu reč. Ona joj ne reče ništa, pa, da ne bi poslušala Sonju, mahnu
rukom Andrjuši da ne viče a da ide za njom, i približi se vratima. Sonja
iziđe na druga vrata. Iz sobe u kojoj je Nikolaj spavao čulo se njegovo
ujednačeno, njegovoj ženi do najmanjih nijansa poznato disanje. Slušajući
to disanje, ona je gledala pred sobom njegovo glatko, lepo čelo, brkove, celo
lice, u koje je vrlo često dugo gledala kad je spavao, u noćnoj tišini. Nikolaj
se odjedanput promeškolji i zastenja. A u tom istom trenutku viknu
Andrjuša na vratima:

– Tatice, evo mamice.

Grofica Marija poblede od straha i poče davati znake sinu. On ućuta i
to ćutanje potraja jedan trenutak, strašan za groficu Mariju. Ona je znala
kako Nikolaj nije voleo da ga bude. Odjedanput se ču unutra novo
stenjanje, pokret i zlovoljan glas Nikolajev:

– Ne daju ti ni trenutka mira! Jesi ti, Marie? Zašto si ga dovela
ovamo?

– Došla sam samo da pogledam, nisam ga videla... oprosti...

Nikolaj se nakašlja i ućuta. Grofica Marija ode od vrata i odvede sina
u dečju sobu. Posle pet minuta, mala, crnooka trogodišnja Nataša, očeva
ljubimica, kad ču od brata da tatica spava i da je mamica u salonu, otrča
ocu, a mati je i ne spazi. Crnooka devojčica slobodno škripnu vratima,
priđe energičnim malim koracima svojih zatubastih nožica divanu,
pogleda kako leži otac okrenut leđima k njoj, prope se na prste i poljubi
oca u ruku koju beše poturio ispod glave. Nikolaj se osvrte s nežnim
osmehom na licu.

– Nataša, Nataša! – ču se pred vratima uplašen šapat grofice Marije.
– Tatica hoće da spava.

– Neće, mama, on neće da spava – odgovori pouzdano mala Nataša. –
On se smeje.

Nikolaj spusti noge, diže se i uze kćer u ruke.

– Uđi, Maša – reče ženi.

Grofica Marija uđe u sobu i sede pored muža.

– Ja nisam ni videla kako je za mnom dotrčala – reče ona bojažljivo. –
Ja sam onako.

150 Draga Marija, on, mislim, spava; veoma je umoran.

Nikolaj, držeći jednom rukom kćer, pogleda u ženu i kad vide izraz
krivice na njenom licu, on je drugom rukom zagrli i poljubi u kosu.

– Mogu li da poljubim mamu? – upita Natašu.

Nataša se stidljivo osmehnu.

– Još – reče mu ona i zapovednički pokaza ručicom ono mesto gde je
Nikolaj poljubio ženu.

– Ja ne znam po čemu ti misliš da sam ja zlovoljan – reče Nikolaj,
odgovarajući na pitanje za koje je znao da je u duši njegove žene.

– Ti ne možeš zamisliti kako sam ja nesrećna, usamljena kad si ti
takav. Sve mi se čini...

– Marie, ostavi te gluposti. Kako te nije stid – reče joj on veselo.

– Čini mi se da me ti ne možeš voleti što sam tako ružna... i onako
već... a sad... u ovom sta...

– O, kako si smešna! Žena nije po lepoti mila, nego po miloti lepa.
Ljudi samo neku Malvinu i njoj slične vole zato što su lepe; ali zar da ženu
volim? Ja ne volim, nego onako, ne znam kako da ti kažem. Kad tebe
nema i kad ovako između nas neka mačka protrči, ja sam ti kao izgubljen
i ništa ne umem. Pa evo, volim li ja svoj prst? Ne volim ga, ali pokušaj da
ga odsečeš...

– Ne, ne kažem, ali mi se čini... Dakle, ti se ne ljutiš na mene?

– Strašno se ljutim – reče on smešeći se, pa ustade, popravi kosu i
poče da hoda po sobi.

– Znaš li, Marie, o čemu sam mislio? – poče on sad, pošto se pomirio
sa ženom, odmah da misli glasno pred njom. On nije pitao da li ona hoće
da ga sluša; njemu je to bilo svejedno. Njemu je došla misao, dakle i njoj. I
on joj reče kako je naumio da nagovori Pjera da ostane kod njih do
proleća.

Grofica Marija ga je slušala, pravila primedbe, pa počela i ona glasno
da kazuje svoje misli. Njene misli behu o deci.

– Kako se već sad poznaje žensko – reče ona na francuskom,
pokazujući na malu Natašu. – Vi prebacujete nama, ženama, da smo
nelogične. Eto naše logike. Ja kažem: „tata hoće da spava“ a ona odgovara:
„neće, on se smeje.“ I ona ima pravo – reče grofica Marija, smešeći se
srećno.

– Da, da! – reče Nikolaj i uze kćer na svoju snažnu ruku, visoko je
diže, posadi je na rame, uhvati je za nožice i poče tako da hoda s njom po
sobi. I na ocu i na kćeri behu podjednako glupo zadovoljna lica.

– A znaš li da ti možeš biti nepravičan? Ti i suviše nju voliš – šapnu
na francuskom grofica Marija.

– Da, ali šta ću da radim?... Staram se da to ne pokažem...

Utom se u tremu i predsoblju ču kako se otvoriše vrata i čuše se
koraci kao da neko dođe.

– Neko je došao.

– Uverena sam da je Pjer. Idem da vidim – reče grofica Marija i iziđe
iz sobe.

Za vreme njenog odsustva Nikolaj je, kaskajući, nosio kćer unaokolo
po sobi. Kad se već zadihao, brzo skide s ramena zasmejanu devojčicu i
prigrli je na grudi. Njegovo kaskanje beše ga podsetilo na igru, pa je,
gledajući u njeno detinje, okruglo, srećno lice, pomišljao kakva će ona biti
kad je on, kao već starčić, počne da izvodi i da igra s njom mazurku, kao
što je njegov pokojni otac igrao Danila Kupera s ćerkom.

– On je, on, Nicolas! – reče grofica Marija vraćajući se u sobu posle
nekoliko trenutaka. Sad je naša Nataša oživela. Trebalo je videti radost i
šta je on odmah dobio zato što se tako zadržao... Hajdemo brže, hajdemo!
Ta rastanite se već jednom! – reče ona smešeći se i gledajući devojčicu
kako se privija uz oca. Nikolaj iziđe, vodeći kćer za ručicu. Grofica Marija
ostade sama u salonu. – Nikad, nikad ne bih verovala da žena može biti
ovako srećna! – prošaputa ona za sebe. Lice joj se razvedri od smeha; ali u
isti mah uzdahnu i u njenom dubokom pogledu videla se tiha seta. Kao da
je, sem one sreće koju je osećala, bila druga, u ovom životu nedostižna
sreća, koje se ona i nehotice setila tog trenutka.

X

Nataša se udala rano u proleće 1813. godine i 1820. godine već je
imala tri kćeri i jednog sina, koga je želela i koga je sad sama dojila. Ona
se popunila i raskrupnjala, tako da je u toj sad snažnoj majci teško bilo
poznati pređašnju tanku, vižljavu Natašu. Crte njenog lica postale su
određene i u njima se ogledala mirna blagost i jasnoća. Na njenom licu
nije bilo, kao ranije, onog plamena živahnosti koji je neprestano buktao i
činio je dražesnom. Sad se često videlo samo njeno lice i telo, a duša se
nije nikako videla. Videla se samo snažna, lepa i rodna ženka. Vrlo se
retko zapaljivao sad u njoj raniji oganj. To se dešavalo samo onda kad bi
joj, kao sad, dolazio muž s puta, kad bi ozdravljalo dete, ili kad bi s
groficom Marijom pomenula kneza Andreju, (s mužem nije nikad govorila
o njemu, jer je mislila da je on ljubomoran na uspomenu kneza Andreje) i,
vrlo retko, kad bi je nešto slučajno navelo na pevanje, koje je sasvim
ostavila pošto se udala. I u tim retkim trenucima kad se ranija vatra
raspali u njenom sad razvijenom, lepom telu ona je bila još lepša nego pre.

Otkako se udala, Nataša je živela s mužem u Moskvi, u Petrogradu, u
selu kraj Moskve, i kod majke, to jest kod Nikolaja. U društvu slabo su
viđali mladu groficu Bezuhovu, pa i oni što su je videli nisu bili njome
zadovoljni. Ona nije bila ni mila, ni ljubazna. Nije što je Nataša volela
samoću (ona nije znala da li je volela samoću ili nije, njoj se, čak, činilo da
nije), nego je ona bivala bremenita, rađala i dojila decu i uzimala učešća u
svakom trenutku muževljevog života, a tim potrebama nije mogla
odgovarati drukčije već da se odreče sveta. Svi koji su poznavali Natašu
pre njene udaje čudili su se promeni koja se dogodila na njoj kao nečem
neobičnom. Jedino je stara grofica, po svom materinskom osećanju,
razumela da svi nastupi Natašini potiču samo otuda što joj je potrebno da
ima porodicu, da ima muža, kao što je, ne toliko od šale, koliko u istini,
vikala u Otradnom – samo se mati čudila što se čude ljudi koji nisu
razumevali Natašu i govorila kako je ona uvek znala da će Nataša biti
primerna žena i majka.

– Ona samo ide do krajnosti u svojoj ljubavi prema mužu i deci –
govorila je stara grofica – tako da je to već glupo.

Nataša se nije držala onog zlatnog pravila koje propovedaju mudri
ljudi, naročito Francuzi, da devojka, kad se uda, ne treba da se zapušta,
ne treba da zanemaruje svoje talente, nego treba da se još više nego dok je
bila devojka zanima svojom spoljašnjošću, treba da privlači muža onako
isto kao što je privlačila i pre udaje. Nataša je, naprotiv, odjedanput
zanemarila sve svoje čari, od kojih je jedna bila neobično jaka, a to je –

pevanje. Ona ga je zato i ostavila što je ono jako očaravalo. Nataša se nije
brinula ni o svojim manirima, ni o delikatnosti svog govora, niti o tome da
se pokaže mužu u najlepšim pozama, ni o svojoj toaleti, ni o tome da ne
dosađuje svojim zahtevima. Ona je radila sve što je protivno tim
pravilima. Osećala je da bi one čari koje je ranije, instinktom naučena,
upotrebljavala, bile sad samo smešne u očima njenog muža, kome se ona
od prvog trenutka predala sva – to jest, svom svojom dušom, ne ostavivši
nijednog kutića skrivenog od njega. Ona je osećala da se njena veza s
mužem ne drži onim poetskim osećanjima koja su privukla njega k njoj,
nego se drži nečim drugim, što je neodređeno, ali čvrsto, kao što je čvrsta
veza njene vlastite duše s telom.

Zavijati kovrdžice, oblačiti robrone i pevati romanse zato da privuče
sebi svog muža, to se njoj činilo isto onako neobično kao kititi se zato da se
sama sebi svidi. A kititi se zato da se svidi drugima, to bi joj, možda, i bilo
prijatno (ona to nije znala), ali za to nije imala nimalo vremena. Glavni
uzrok zbog koga se nije zanimala ni pevanjem, ni toaletom, ni
razmišljanjem šta će reći, bio je u tome što nikako nije imala kad da se
bavi time.

Zna se kako je čovek kadar zagnjuriti se sav u jedan predmet, pa ma
kako izgledao on sićušan. A zna se i to da nema predmeta tako sićušnog
koji ne bi, kad se koncentriše na njega sva pažnja, razrastao do
beskrajnosti.

Predmet u koji se Nataša sasvim zagnjurila bila je porodica, to jest
muž, koga je trebalo držati tako da pripada samo njoj, kući – i deca, koju
trebalo nositi, rađati, othraniti i odgajiti.

I, što je više ulazila, ne pameću, nego svom dušom, svim svojim bićem,
u predmet koji ju je zanimao, time se sve više taj predmet razrastao pod
njenom pažnjom i sve joj se činila slabija i manja njena snaga, tako da je
svu svoju snagu koncentrisala na jedno isto, pa opet nije stizala da uradi
sve ono što joj se činilo da je potrebno. Razgovori i razmišljanja o ženskim
pravima o odnosima između muža i žene, o njihovoj slobodi i pravima,
iako se nisu još nazivali pitanjima kao sad, bili su i onda isti ovakvi kao i
sad; ali ta pitanja ne samo što nisu zanimala Natašu, nego ih ona nije
nimalo razumevala.

Ta su pitanja, i onda kao i sad, postojala samo za one ljude što u
braku vide jedino uživanje koje dobijaju supruzi jedno od drugog, to jest
jedino načela braka, a ne sav njegov značaj, koji se sastoji u porodici.

Ta razmišljanja i sadašnja pitanja, slična pitanjima o tome na koji se
način može dobiti što više zadovoljstva od ručka, nisu postojala ni onda
kao što ni sad ne postoje za ljude kojima je cilj ručka hrana, a cilj
supružanstva – porodica.

Ako je cilj ručka – nahraniti telo, onda će onaj koji odjedanput pojede
dva ručka postići, možda, veliko zadovoljstvo, ali neće postići cilj, jer
želudac neće svariti oba ručka.

Ako je cilj braka – porodica, onda će onaj koji zaželi da ima mnogo
žena (ili žena muževa) dobiti, možda, mnogo zadovoljstva, ali neće nikako
imati porodicu.

Ako je cilj ručka hranjenje, a cilj braka – porodica, onda se celo
pitanje rešava samo time da ne treba jesti više nego što želudac može da
svari i da ne treba imati više žena niti muževa sem onoliko koliko je
potrebno za porodicu, to jest, jednu ženu i jednog muža. Nataši je bio
potreban muž. Muž joj je dat. I muž joj je dao porodicu. I ona ne samo što
nije nalazila da joj potreban drugi bolji muž, nego, pošto joj je duševna
snaga bila upućena na to da služi tome mužu i porodici, nije mogla ni
zamisliti, niti je nalazila kakvog interesa da zamišlja šta bi bilo kad bi bilo
drukčije.

Nataša nije volela društvo uopšte, ali je tim više volela društvo svoje
rodbine – grofice Marije, bratovo, materino i Sonjino. Ona je volela
društvo onih ljudi pred koje je mogla da iziđe krupnim koracima iz dečje
sobe, raščupana, u domaćoj haljini i, vesela lica, da im pokaže pelenice sa
žutom mrljom mesto zelene i da sasluša kako je teše da je detetu sad
mnogo bolje.

Nataša se u tolikoj meri zanemarila da su njene haljine, njene frizure,
njene neumesno rečene reči, njena ljubomora – ona je bila ljubomorna na
Sonju, na guvernantu, na svaku i lepu i ružnu ženu – bili običan predmet
šala sviju njenih srodnika. Opšte je mišljenje bilo da je Pjer pod papučom
svoje žene, i doista je bilo tako. Još prvih dana njihovog braka Nataša mu
je objavila svoje zahteve. Pjer se veoma začudio tom za njega sasvim
novom ženinom mišljenju – da svaki trenutak njegovog života pripada njoj
i porodici; Pjer se začudio zahtevima svoje žene, ali su mu oni polaskali i
on im se pokorio.

Potčinjenost Pjerova bila je u tome što se ne samo nije smeo udvarati,
nego se nije smeo ni osmehnuti kad govori s drugom ženom, što nije smeo
odlaziti u klubove na ručkove, onako, da mu prođe vreme, nije smeo trošiti
novac na prohteve, nije smeo odlaziti na put na duže vreme, sem kad ima
posla, u koji je njegova žena ubrajala i njegovo zanimanje naukama u
kojima se nije ništa razumevala, ali kojima je pripisivala veliku važnost.
A u zamenu za to Pjer je imao puno pravo da kod svoje kuće raspolaže
kako hoće ne samo sobom, nego i celom porodicom. Nataša se u svojoj kući
ponašala kao robinja svog muža i svi su u kući išli na prstima kad je Pjer
bio u poslu – kad je čitao ili pisao u svom kabinetu. Trebalo je da Pjer
pokaže kako mu se nešto sviđa, pa bi se to što on voli neprekidno radilo.

Trebalo je samo da zaželi nešto pa bi Nataša skočila i potrčala da mu
ispuni želju.

Čitava kuća se upravljala samo po prividnim zapovestima
muževljevim, to jest po željama Pjerovim, koje se Nataša starala da
pogodi. Način života i mesto boravljenja, poznanstva, veze, poslovi
Natašini, negovanje dece – to se sve ne samo činilo po iskazanoj volji
Pjerovoj, nego je Nataša gledala da pogodi i ono što se moglo izvesti iz
Pjerovih misli, kazanih u razgovoru. I ona je tačno pogađala ono u čemu je
bila suština Pjerovih želja i, kad jedanput pogodi, ona se toga čvrsto
držala. Kad i sam Pjer htedne da odstupi od svoje želje, ona se borila
protiv njega njegovim oružjem.

Tako u jedno mučno vreme, koje je Pjeru ostalo zauvek u sećanju,
pošto se rodilo prvo slabunjavo dete, te su morali da promene tri dojkinje i
Nataša se razbolela od očajanja, Pjer joj je jedanput kazao Rusovljeve
misli, s kojima se on potpuno slagao, o neprirodnosti i škodljivosti
dojkinja. Kad se rodilo drugo dete, ona je, pored sveg protivljenja svoje
majke, doktora pa i samog muža, koji su ustali protiv njenog dojenja kao
protiv stvari tada nečuvene i škodljive, ostala pri svojoj odluci, i otada je
svu decu sama dojila.

Veoma često, u trenucima razdraženosti, bivalo je te su se Pjer i
Nataša prepirali, ali dugo potom posle prepirke Pjer je, na svoju radost i
čudo, nalazio ne samo u rečima nego i u postupcima ženinim upravo onu
svoju misao kojoj se protivila. I to nije nalazio samo tu istu o nego ju je
nalazio očišćenu od svega onog je bilo suvišno, izazvano zanosom i
prepiranjem, kad ju je Pjer iskazao.

Posle sedam godina bračnog života Pjer je došao do radosnog, tvrdog
uverenja da on nije rđav čovek, a došao je do tog uverenja zato što je video
da se on ogleda u svojoj ženi. Osećao je da je u njemu zbrkano sve i što je
dobro i što je zlo, i da jedno drugo pomračava. Ali se na njegovoj ženi
ogledalo samo ono što je bilo odista dobro; sve što nije sasvim dobro bilo je
odbačeno. I to se ogledanje nije stvorilo putem logične misli, nego drugim,
tajanstvenim, neposrednim putem.

XI

Pjer je pre dva meseca, kad je već bio u gostima kod Rostovih, dobio
pismo od kneza Fjodora, koji ga je zvao u Petrograd da pretresu neka
važna pitanja što su zanimala u Petrogradu članove jednoga društva
kome je Pjer bio jedan od glavnih osnivača.

Kad je pročitala to pismo, kao što je čitala svako pismo muževljevo,
Nataša ga je, ne obzirući se na to što će joj biti teško muževljevo odsustvo,
sama ponudila da ide u Petrograd. Ona je svemu što je spadalo u umni,
apstraktni posao njenog muža, koji ona nije razumevala, pripisivala
ogromnu važnost i neprestano se plašila da ne smeta mužu u tom radu.
Na bojažljiv, upitan pogled Pjerov, pošto je pročitala pismo, ona je
odgovorila molbom da ide, samo da joj tačno kaže kad će se vratiti. I
odsustvo mu je dato na četiri nedelje.

Otkako je prošao rok Pjerovom odsustvu, pre dve nedelje, Nataša se
nalazila neprestano u strahu, bila je nevesela i razdražena.

Denisov, general u ostavci, nezadovoljan sadašnjim stanjem, koji beše
došao u toku tih poslednjih dveju nedelja, gledao je sa čuđenjem i žalošću
Natašu, kao portret koji ne liči na nekadašnjeg voljenog čoveka. Setan,
čežnjiv pogled, neumesni odgovori i razgovori o deci, to je bilo sve što je
video i čuo od nekadašnje čarobnice.

Nataša je za sve to vreme bila nevesela i jetka, a naročito kad su se
njena mati, brat, Sonja ili grofica Marija, tešeći je, trudili da opravdaju
Pjera i da izmisle uzroke što se zadržao.

– Sve su to gluposti, besmislice – odgovorila bi im Nataša – sva ta
njegova razmišljanja koja neće ni do čega dovesti, i sva ta ludačka društva
– rekla bi upravo za one poslove za koje je tvrdo verovala da su veoma
važni. I otišla bi u dečju sobu da podoji svog jedinog sinčića Peću.

Niko joj nije mogao ništa reći toliko umirljivo i pametno koliko to
tromesečno maleno stvorenje kad joj leži na grudima i kad ona oseća
njegovo micanje ustima i šikanje na nosić. To joj je stvorenje govorilo: „Ti
se ljutiš, ti si ljubomorna, ti bi htela da mu se osvetiš, ti se bojiš, a eto ja
sam on, a eto ja sam on...“ I na to se nije moglo ništa odgovoriti. To je bilo
više nego istina.

Nataša je za te dve nedelje svog nespokojstva tako često trčala detetu
da je ono umiri, tako se zanosila oko njega, da ga je predojila i ono se
razbolelo. Ona se užasavala od njegove bolesti, ali joj je u isti mah to bilo i
potrebno. Nadgledajući dete, lakše je podnosila brigu za mužem.

Dojila je dete kad zatutnjaše pred vratima Pjerova kola i dadilja, koja
je znala čime će obradovati gospođu, uđe na vrata nečujno, ali brzo i
vesela lica.

– Je li došao? – upita brzo šapatom Nataša, ne smejući da se makne,
da ne razbudi dete koje je tonulo u san.

– Došli su, matuška – šapnu dadilja.

Nataši jurnu krv u lice, a noge joj se i nehotice pomakoše; ali nije
mogla ni da skoči ni da potrči. Dete ponovo otvori očice i pogleda. „Ti si tu“
kao da joj reče, pa opet leno zamljeska usnicama.

Nataša polako odmače dojke, ponjiha dete malo, dade ga dadilji, pa
pođe brzim hodom na vrata. Ali kod vrata zastade i osvrte se, kao da oseti
prekor savesti što se toliko obradovala da je i suviše brzo ostavila dete.
Dadilja je, izdignuvši laktove, prenosila dete preko ogradice na krevetiću.

– Idite, idite, matuška, budite bez brige, idite – šapnu joj dadilja
smešeći se, sa onom intimnošću što se obično uspostavi između dadilja i
gospođa.

I Nataša lakim koracima otrča u predsoblje.

Denisov, koji beše s lulom izišao iz kabineta u dvoranu, tada je prvi
put poznao Natašu. Iz njenog preobraženog lica izbijala je jasna, sjajna,
radosna vedrina.

– Došao je! – reče mu ona u trku i Denisov oseti kako je i on ushićen
što je došao Pjer, koga je on vrlo malo voleo. Kad Nataša istrča u
predsoblje, ona ugleda visoku figuru u bundi kako odmotava šal.

„On! on! Istina je! Evo ga!“ – reče ona sama sebi, pa dolete do njega,
zagrli ga i priteže mu glavu na svoje grudi, a zatim se odmače i pogleda U
zajapureno, rumeno i radosno lice Pjerovo. „Da, to je on; srećan,
zadovoljan…“

I ona se odjedanput seti sviju onih muka što ih je pretrpela za
poslednje dve nedelje čekanja: nestade radosti što se sijala na njenom licu
i ona se namršti i čitav pljusak prekora i ljutitih reči izli se na Pjera.

– Da, tebi je dobro, tebi je milo, ti si se veselio... A kako je meni bilo?
Da si se bar na decu sažalio. Ja dojim dete, meni se mleko pokvarilo...
Peća je hteo da umre. A ti si vrlo veseo. Da, ti se veseliš...

Pjer je znao da nije kriv, jer nije mogao doći ranije; znao je da je taj
prasak od njene strane neumesan i znao je da će to za dva minuta proći; a
što je glavno, znao je da je on veseo i radostan. Hteo je da se osmehne, ali
nije smeo na to ni da pomisli. Načinio je žalosno, uplašeno lice i pognuo se.

– Bogami, nisam mogao. A šta radi Peća?

– Sad je dobro, hajdemo. Kako te nije stid! Da si samo video kakva
sam bila bez tebe, kako sam se mučila...

– Jesi li ti zdrava?

– Hajdemo, hajdemo – reče ona, ne puštajući njegovu ruku. I odoše u
svoje sobe.

Kad Nikolaj i njegova žena dođoše da traže Pjera, on je bio u dečjoj
sobi i držao na svom ogromnom, desnom dlanu sina koji se beše razbudio,
i igrao se s njim. Na detinjem širokom licu, sa otvorenim bezubim
usnama, stajao je veseo osmeh. Oluja je već davno prohujala i jasno,
radosno sunce sijalo je na licu Nataši, koja je razdragano gledala u muža i
u sina.

– I sve si dobro ugovorio s knezom Fjodorom – reče Nataša.

– Da, vrlo dobro.

– Gle, kako drži (glavu, htela je Nataša da kaže). – Ali kako me je
uplašio!... A jesi video kneginjicu? Je li istina da se zaljubila u onog…

– Da možeš misliti...

Utom uđe Nikolaj s groficom Marijom. Pjer se naže i, ne spuštajući
sina s ruku, poljubi se s njima, odgovarajući im na pitanja. Ali se videlo je
pri svem tom što je bilo mnogo zanimljivih stvari o kojima je trebalo
razgovarati, svu pažnju Pjerovu privlačilo detence u svojoj kapici, s
glavicom koja se klatila.

– Kako je mio! – reče grofica Marija, gledajući u dete i igrajući se s
njim. – Eto, to ne razumem, Nicolas – reče ona mužu – kako ti ne uviđaš
draž ovih milina nad milinama.

– Ne uviđam, ne mogu – reče Nikolaj i pogleda hladno u dete. – Parče
mesa. Hajdemo, Pjere.

– A on je vrlo nežan otac – reče grofica Marija da opravda svog muža;
– ali samo kad je detetu već godina, ili tako...

– O, Pjer njih izvrsno zabavlja – reče Nataša; – on kaže da mu je ruka
skrojena baš prema detinjoj zadnjici. Pogledajte.

– Ali nije samo za to – reče odjedanput Pjer smejući se, pa uze dete i
predade ga dadilji.

XII

Kao i u svakoj pravoj porodici, živelo je u kući u Golim Brdima
zajedno nekoliko sasvim različitih svetova, svaki je zadržao svoju
osobenost, svi su činili ustupke jedan drugome i stapali se u jednu
harmoničnu celinu. Svaki događaj koji se desi u kući bio je podjednako
važan, podjednako radostan ili žalostan za sve te svetove; ali je svaki svet
imao sasvim svoje, nezavisno od ostalih, razloge da se raduje nekom
događaju ili da se ožalosti zbog njega.

Tako je dolazak Pjerov bio radostan i važan događaj, i kao takav
ogledao se na svima.

Sluge, najpouzdanije sudije za gospodu zato što ne ocenjuju po
razgovorima ni po izjavama osećanja, nego po postupcima i po načinu
života obradovale su se dolasku Pjerovom zato što su znale da grof, kad je
on tu, neće svaki dan obilaziti gazdinstvo i biće veseliji i blaži, i još zato
što će svi dobiti bogate darove o prazniku.

Deca i guvernante radovali su se dolasku Bezuhova zato što ih niko
nije uvlačio u zajednički život kao Pjer. Jedini on umeo je da svira u
klavikorde onaj ekosez (jedino što je on znao odsvirati) uz koji se, kao što
je govorio, mogu da igraju sve moguće igre. A izvesno je doneo svima i
poklone.

Nikoljenka, koji sad beše šiparac od svojih petnaest godina, suvonjav,
s kudravom plavom kosom i divnim očima, slabunjav, pametan, radovao
se zato što je čika Pjer, kao što ga je on zvao, bio predmet njegovog
ushićavanja i strasne ljubavi. Niko nije ulivao Nikoljenki naročitu ljubav
prema Pjeru i on ga je samo ponekad viđao. Njegova vaspitačica, grofica
Marija, upotrebila je sve što je mogla da prinudi Nikoljenku da voli njenog
muža onako kao što ga je ona volela i Nikoljenka je voleo teču, ali ga je
voleo s jedva primetnom nijansom prezira. A Pjera je obožavao. On nije
hteo da bude ni husar, ni vitez sv. Đorđa, kao teča Nikolaj, on je hteo da
bude učen, pametan i dobar kao Pjer. Na njegovom licu sijala se uvek
radost kad je tu Pjer, a zarumeneo bi se i zadihao kad bi mu se Pjer
obratio. Nije propuštao nijedne reči od onoga što Pjer govori, pa bi se
posle, s Desalom i sam, sećao svake Pjerove reči i razmišljao o njenom
značenju. Prošli život Pjerov njegove nevolje do 1812. godine (o kojima on
iz onoga što je čuo sastavio sebi nejasnu, poetsku sliku), njegove avanture
u Moskvi, ropstvo, Platon Karatajev (o kome je slušao od Pjera) njegova
ljubav prema Nataši (koju je i dečko osobito voleo) i poglavito to što je bio
poijatelj s njegovim ocem, koga Nikoljenka nije zapamtio – sve je to
načinilo od Pjera junaka i svetinju za njega.

Iz isprekidanih razgovora o njegovom ocu i o Nataši, iz onog
uzbuđenja s kojim je Pjer govorio o pokojniku, iz one pažljive, pobožne
nežnosti s kojom je Nataša govorila o njemu, dečko, koji je tek počeo da
nagađa šta je to ljubav, shvatio je da je njegov otac voleo Natašu i da ju je
na samrti ostavio u amanet svom prijatelju. A taj otac, koga dečko nije
zapamtio, predstavljao mu se u pameti kao božanstvo koje se ne može
zamisliti i o kome je on pomišljao samo s trepetom u srcu i sa suzama tuge
i ushićenja. I dečko je bio srećan što je Pjer došao.

Gosti su se obradovali Pjeru kao čoveku koji uvek oživi i zbliži svako
društvo.

Odrasli ukućani, ne pominjući ženu, obradovali su se prijatelju, pored
koga se živelo lakše i spokojnije.

Starice su se obradovale poklonima koje im je on doneo, a poglavito i
tome što će Nataša opet živahnuti.

Pjer je osećao kako ti različni svetovi gledaju različito na njega i žurio
se da svakome dâ ono što od njega očekuje.

Pjer, najrasejaniji i najzaboravniji čovek, kupio je sad sve, po spisku
koji mu je žena sastavila, nije zaboravio ni porudžbine taštine i šurakove,
ni poklone za haljinu Belovoj, ni igračke deci Nikolajevoj. U prvo vreme
posle ženidbe Pjeru se činilo čudno što njegova žena zahteva da on kupi
sve i da ne zaboravi ništa od onog što se prihvatio da kupi, i iznenadila ga
je njena ozbiljna ljutnja kad je na prvom svom putovanju sve
pozaboravljao. Ali se posle navikao na to. Znajući kako Nataša za sebe
ništa ne poručuje, a za druge poruči samo onda kad se on sam ponudi, on
je sad nalazio sebi neočekivanog, detinjskog uživanja u tom kupovanju
poklona za celu kuću i nikad nije nikog zaboravljao. Ako je kad i zaslužio
prekor od Nataše, to je bivalo samo kad bi kupio nešto izlišno i suviše
skupo. Nataša je svojim, po mišljenju većine, manama, aljkavošću i
zanemarenošću, ili vrlinama, po Pjerovom mišljenju, dodala još i
tvrdičenje.

Otkako je Pjer počeo da živi kao što se živi u velikoj kući, u porodici,
koja zahteva velike izdatke, on je, na svoje čuđenje, opazio da troši dvaput
manje nego pre i da se njegovo stanje, koje je u poslednje vreme bilo
poremećeno (naročito zbog dugova njegove prve žene) počelo da popravlja.

Moglo se živeti jevtinije zato što je način života bio stalan: one veoma
skupe raskoši u načinu života koji se mogao svaki čas promeniti Pjer već
nije imao, a nije više ni želeo da ima. On je osećao da je sad njegov način
života određen jednom za svagda do smrti, da on nema vlasti da ga izmeni
i da je zato taj način života jevtin.

Pjer je, veseo i smešeći se, ređao ono što je kupio.

– Pogledaj! – govorio je, razvijajući, kao trgovac, parče materije.

Nataša je sedela prema njemu držeći na krilu stariju kćer i brzo
prenosila svoj veseli pogled s muža na ono što on pokazuje.

– Je li to za Belovu? Izvrsno – ona opipa kvalitet. – Svakako po
rublju?

Pjer reče cenu.

– Skupo – reče Nataša. – Nego, kako će se radovati deca i maman.
Samo si uzalud meni ovo kupio – dodade ona i ne mogade uzdržati osmeh
gledajući u zlatan češalj, s biserom, koji tada tek behu počeli da ulaze u
modu.

– Adela me navrati: da se kupi i da se kupi – reče Pjer.

– A kad ću ga metnuti? – Nataša zadenu češalj u kosu. – Ovo ću
poneti kad počnem da izvodim Mašenjku; možda će se onda opet nositi. A
sad hajdemo.

Oni poneše poklone i odoše najpre u dečju sobu, a zatim grofici.

Grofica je po običaju sedela s Belovom i razmetala gran-pasijans, kad
su Pjer i Nataša ušli u salon sa zamotuljcima pod pazuhom.

Grofici je bilo već šezdeset godina. Ona je bila sva seda i nosila je
kapicu koja joj je obuhvatila celo lice rišem. Lice joj je bilo smežurano,
gornja usna upala i oči potamnele.

Pošto joj je poginuo sin i tako brzo zatim umro muž, ona se osećala
kao stvorenje iznenadno zaboravljeno na ovom svetu, koje nema nikakvog
ni cilja ni smisla. Ona je jela, pila, spavala, bila budna, ali nije živela.
Život joj nije davao nikakvih utisaka. Ona nije ništa tražila od života sem
mira, a taj je mir mogla da nađe samo u smrti. Ali kako smrt još nije
dolazila, trebalo je da živi, to jest, da upotrebljava svoju životnu snagu. Na
njoj se u najvećoj meri opažalo ono što se opaža na vrlo maloj deci i na vrlo
starim ljudima. U njenom životu nije se video nikakav spoljašnji cilj, ali je
očevidna bila samo potreba da upotrebi svoje različite sklonosti i
sposobnosti. Njoj je trebalo da malo jede, da otspava, da porazmisli, da
porazgovara, da poplače, da poradi, da se posrdi itd. samo zato što je
imala želudac, mozak, mišiće, živce i jetru. Ona je, neizazivana ničim
spolja, to sve radila, ali ne onako kao što rade ljudi u punoj snazi života,
kad se pored cilja kome teže ne opaža drugi cilj primenjivanja njihove
snage. Ona je govorila samo zato što joj je fizički bilo potrebno da zaposli
pluća i jezik. Ona je plakala kao dete, zato što joj je trebalo da prošmrče
itd. Ono što je ljudima u punoj snazi cilj, njoj je, očevidno, bilo povod.

Tako izjutra, osobito ako je uoči tog dana jela nešto masno, javila bi
joj se potreba da se posrdi, i ona bi tada izabrala najbliži povod – gluvoću
Belove.

S drugog kraja sobe počela bi da joj govori nešto tiho.
– Danas je, izgleda, toplije, draga moja – rekla bi joj gotovo šapatom.
A kad bi Belova odgovorila:
– „Razume se, došli su“, ona bi ljutito progunđala:
– Bože moj, kako je gluva i glupa!
Drugi povod bio je burmut, koji joj se činio čas suv, čas vlažan, čas
rđavo stučen. Posle tih ljutnji žuč joj se razlivala po licu i njene sobarice
su znale, po pouzdanim znacima, kad će Belova biti opet gluva, i burmut
biti vlažan, i kad će joj lice požuteti. Kao što joj je trebalo da joj poradi žuč,
isto joj je tako trebalo da joj ponekad porade preostale sposobnosti da
misli, a za to je bio povod pasijans. Kad je trebalo da poplače, tada je
povod bio pokojni grof. Kad je trebalo da se uznemiri, povod je bio Nikolaj
i njegovo zdravlje; kad je trebalo da pogovori zajedljivo, povod je bila
grofica Marija. Kad je trebalo dati posla organu glasa – a to je bilo
većinom između šest i sedam sati posle odmora po ručku u mračnoj sobi –
tad su povod bile sve jedne i iste priče i sve jednim i istim slušaocima.
To ostanje stare grofice razumeli su svi ukućani mada nije niko nikad
govorio o tome, i svi su se trudili na sve mogućne načine da zadovolje te
njene potrebe. Samo se po koji put u pogledu kojim bi se sa setnim
poluosmehom pogledali Nikolaj, Pjer, Nataša i grofica Marija iskazivalo to
uzajamno razumevanje njenog stanja.
Ali su ti pogledi, sem toga, kazivali i drugo nešto; oni su govorili kako
je ona već svršila svoj posao u životu, kako ona nije sva u onom što se sad
vidi na njoj, kako ćemo i mi svi biti takvi i kako je prijatno pokoravati joj
se, i još malo potrpeti to nekad milo, nekad tako kao i mi puno života, a
sad jadno stvorenje. Memento mori151 – govorili su ti pogledi.
Od svih ukućana samo rđave i glupe sluge i mala deca nisu to
razumevali i tuđili su se od nje.

151 Sećaj se smrti.

XIII

Kad su Pjer i Nataša ušli u salon grofica se nalazila u onom
uobičajenom stanju potrebe da se zanima umnim radom u gran-pasijansu.
I pri svem tom što je po navici rekla one reči koje je uvek govorila kad se
vrate s puta Pjer ili njen sin: „I bilo je vreme, sinko; načekali smo se...
Hvala Bogu!“ I pri svem tom što je, kad su joj predali poklon, rekla druge
uobičajene reči: „Nije dar mio, nego sećanje, sinko, hvala ti što si me staru
obdario...“ videlo se da joj dolazak Pjerov nije bio po volji u tom trenutku
zato što joj je odvlačio pažnju od nedovršenog gran-pasijansa. Ona je
svršila pasijans, pa je tek onda uzela da vidi poklone. Ti pokloni behu:
veoma lepo izrađena kutijica za karte, otvoreno plava šolja od sevrskog
porculana s kapkom i na njemu naslikanim pastirićima i zlatna
burmutica s portretom grofovim koju je Pjer poručio u Petrogradu kod
minijaturiste. (Grofica je odavno to želela.) Njoj se sad nije plakalo i zato
je ravnodušno pogledala u portret, a više se zabavila oko kutijice.

– Hvala, sine, obradovao si me – reče ona kao što je i uvek govorila. –
Ali je najbolje što si doneo samog sebe. Inače je već prevršilo svaku meru;
trebalo bi da pokaraš ženu. Šta to znači? Kao luda je kad tebe nema. Ništa
ne vidi, ničeg se ne seća – govoraše grofica kao obično. – Vidi, Ana
Timofejevna – dodade ona – kakvu mi je kutijicu zet doneo.

Belova je hvalila poklone i ushićivala se svojom materijom.

Iako su Pjer, Nataša, Nikolaj, grofica Marija i Denisov imali da
razgovaraju mnogo štošta što se nije govorilo pred groficom, ne zato što bi
se nešto krilo od nje, nego zato što je ona zaostala iza mnogo čega, pa, kad
bi se pred njom poveo razgovor, trebalo bi odgovarati na njena pitanja,
koja ona postavlja i kad ne treba, i ponavljati opet ono što joj je već
nekoliko puta ponavljano: kazivati joj kako je onaj umro, onaj se oženio,
što ona nije mogla ponovo da zapamti; oni su, ipak, po običaju sedeli i pili
čaj u salonu kod samovara i Pjer je odgovarao grofici na pitanja koja ni
njoj samoj nisu bila potrebna niti su ikog zanimala, o tome da je knez
Vasilije ostareo, da ju je grofica Marija Aleksejevna pozdravila i da je se
seća, itd.

Takav razgovor, koji nije nikoga zanimao, ali koji je bio neizbežan,
vodio se za sve vreme dok se pio čaj. Na čaj oko okruglog stola kod
samovara kod koga je sedela Sonja, behu se iskupili odrasli članovi
porodice. Deca, guverneri i guvernante već su popili čaj i njihov govor čuo
se u obližnjem malom salonu. Za čajem su svi sedeli na običnim mestima:
Nikolaj je seo kod peći za mali stočić na koji su mu donosili čaj. Stara
keruša Milka, kći one prve Milke, sasvim seda po glavi, tako da su joj

krupne, crne oči došle još buljavije, ležala je na naslonjači pored njega.
Denisov, upola sede kovrdžaste kose, brkova i bakenbarda, u
raskopčanom generalskom sjurtuku, sedeo je do grofice Marije. Pjer je
sedeo između žene i stare grofice. On je pričao ono što je znao da će
zanimati staricu i biti joj razumljivo. Govorio je o spoljašnjim, društvenim
događajima i o ljudima koji su nekad činili krug vršnjaka stare grofice,
koji su nekad bili istinski, živ, odvojen kružić, ali koji sad, većinom
rastureni po svetu, tako kao i ona traju svoj vek, zbirajući zaostalo klasje
od onoga što su posejali u životu. Ali se staroj grofici činilo da su upravo
oni, ti njeni vršnjaci, jedino ozbiljan i pravi svet. Po veselosti Pjerovoj
Nataša je poznala da je njegovo putovanje bilo zanimljivo i da je hteo
mnogo štošta da ispriča, ali da ne sme pred groficom. Denisov, pošto nije
bio član porodice i zato nije ni razumeo opreznost Pjerovu, a sem toga, kao
čovek nezadovoljan, veoma se interesovao da čuje šta se radi u Petrogradu
i neprestano je izazivao Pjera da priča čas o događaju u Semjonovskom
puku koji se tek beše odigrao, čas o Arakčejevu, čas o Biblijskom društvu.
Pjer bi se ponekad zaneo i počeo da priča, ali su ga Nikolaj i Nataša uvek
vraćali na govor o zdravlju kneza Ivana i grofice Marije Antonovne.

– Pa šta je s tom ludošću, s tim Gosnerom i Tatarinovom – upita
Denisov – zar to još neprestano traje?

– Kako traje? – uzviknu Pjer. – Jače je sad nego ikad. Biblijsko
društvo, to je sad sva vlada.

– A šta je to, mon cher ami? – upita grofica koja beše popila svoj čaj i,
očevidno, želela da nađe povod da se malo ljuti posle jela. – Kako ti to
govoriš: vlada; ja to ne razumem.

– Pa, znate, maman – umeša se Nikolaj koji je znao kako to treba
prevesti na jezik materin – to je knez Aleksandar Nikolajevič Goljicin
sastavio društvo, pa je, kažu, u velikoj vlasti.

– Arakčejev i Goljicin – reče neoprezno Pjer – to je sad sva vlada. I to
kakva! U svačem vide zavere, svačeg se plaše.

– Šta, zar je knez Aleksandar Nikolajevič što pogrešio? On je veoma
uvažen čovek. Ja sam se viđala katkad s njim kod Marije Antonovne –
reče grofica uvređena, i još više je uvredi to što svi ućutaše, pa nastavi: –
Sad su svakog počeli osuđivati. Jevanđelsko društvo, pa šta je tu zlo? – i
ona ustade (svi takođe ustadoše), pa, uozbiljena, ode polako u mali salon,
svome stolu.

Usred neveselog ćutanja što beše nastalo ču se iz obližnje sobe dečji
smeh i vika. Očevidno se načinila među decom neka radosna uzbuna.

– Gotovo, gotovo! – ču se između sviju radosna vika male Nataše.

Pjer se zgleda s groficom Marijom i Nikolajem (Natašu je neprestano
gledao) i radosno se osmehnu.

– Da divne muzike! – reče on.

– To je Ana Makarovna svršila čarapu – reče grofica Marija.

– O, idem da vidim – reče Pjer i skoči. Znaš li – reče i zaustavi se kod
vrata – zašto ja naročito volim tu muziku? Oni mi prvi daju na znanje da
je sve dobro. Danas idem: što bliže kući, sve više zebem. Kad uđoh u
predsoblje, čujem nečem se slatko smeje Andrjuša, dakle, sve je kikot i
dobro…

– Znam ja to osećanje – potvrdi Nikolaj – Ja ne mogu da idem s
tobom, jer se te čarape spremaju da mene iznenade.

Pjer ode deci i nastade još veći vika.

– De, Ana Makarovna – ču se glas Pjerov; – evo ovde na sredinu, pa
na komandu: jedan, dva i, kad kažem tri, ti stani ovde. Tako ti je zgodno.
A sad, jedan, dva... – ču se Pjerov glas i nastade ćutanje. – Tri! – i radosna
graja dečjih glasova diže se u sobi.

– Dve, dve! – vikala su deca.

To su bile dve čarape koje je Ana Makarovna na nekakav svoj tajni
način plela odjedanput na jednim istim iglama, a koje je ona uvek svečano
vadila jednu iz druge pred decom kad čarapa bude ispletena.

XIV

Ubrzo posle toga dođoše deca da se oproste. Deca se izljubiše sa
svima, guverneri i guvernante se pozdraviše i odoše. Ostade samo Desal
sa svojim učenikom. Guverner je šapatom zvao svog učenika da ide dole.

– Non, monsieur Dessales, je demanderai à ma tante de rester152 –
odgovori takođe šapatom Nikoljenka Bolkonski. – Ma tante, dopustite mi
da ostanem – reče Nikoljenka prilazeći tetki. Na licu mu se ogledaše
molba, uzbuđenost i ushićenje. Grofica Marija pogleda u njega, pa se
okrete Pjeru.

– Kad ste vi tu, on ne može da se odvoji – reče mu ona.

– Je vous le ramenerai tout-à-l’heure, monsieur Dessales; bonsoir!153 –
reče Pjer, pružajući ruku Švajcarcu, pa, smešeći se, okrete se Nikoljenki. –
Ja i ti se nismo ni videli. Marie, kako on sve više liči – dodade, obraćajući
se grofici Mariji.

– Je li na oca? – reče dečko, zajapuri se i pogleda odozdo gore u Pjera
ushićenim, sjajnim očima.

Pjer mu klimnu glavom, pa nastavi pričanje koje behu deca prekinula.
Grofica Marija je vezla na kanvi; Nataša je gledala u muža, ne odvajajući
očiju. Nikolaj i Denisov su ustajali, iskali lule, pušili, uzimali čaj od Sonje,
koja je sedela neveselo i neprestano za samovarom, i zapitkivali Pjera.
Kudravi, slabunjavi dečak sjajnih očiju sedeo je u uglu gde ga niko nije
primećivao i, okrećući svoju kudravu glavu na tankom vratu koji mu je
virio iz posuvraćene jake na onu stranu gde je bio Pjer, ustreptao bi
ponekad i nešto šaputao sâm za sebe, očevidno obuzet nekim novim i
jakim osećanjem.

Razgovor se okretao oko one tadašnje spletke iz više uprave u kojoj
većina ljudi gleda obično najvažniji interes unutrašnje politike. Denisov,
nezadovoljan vladom zbog svojih neuspeha u službi, radosno je slušao sve
gluposti koje se sad, po njegovom mišljenju, čine u Petrogradu i u jakim i
oštrim izrazima stavljao svoje primedbe na Pjerove reči.

– Nekad je čovek morao da bude Nemac, sad da igra s Tatarinovom i s
madame Kridner, da čita... Ekarsthauzena i bratiju. O, da mi je opet da
puste našeg čovu Bonapartu! Isterao bi on njima sve bube iz glave. A na
šta to liči što se frontašu Švarcu daje Semjonovski puk? – vikao je on.

Iako Nikolaj nije imao želju da nalazi kako je sve zlo, onako kao
Denisov, on je takođe smatrao da je veoma dostojan i važan posao

152 Ne, gospodine Desal, zamoliću tetku da ostanem.
153 Ja ću vam ga odmah dovesti, gospodine Desal; laku noć!

prosuđivati malo i o vladi i smatrao je da su to vrlo značajne stvari što je
A postavljen za tog i tog ministra, a što je B postavljen tu i tu za general-
gubernatora i što je car rekao to i to, a ministar to i to. I on je smatrao da
se treba za to interesovati i zapitkivao je Pjera. Zbog njegovog i
Denisovljevog zapitkivanja razgovor je jednako nosio onaj običan karakter
ogovaranja viših, vladinih sfera.

Ali Nataša, koja je znala sve manire i misli svog muža, vide kako Pjer
odavno želi a ne može da okrene razgovor na drugi predmet i da iskaže
svoju intimnu misao, onu misao zbog koje je i išao u Petrograd da se
posavetuje sa svojim novim prijateljem, knezom Fjodorom, pa mu ona
pomože pitanjem kako stoji njegov posao s knezom Fjodorom.

– O čemu to? – upita Nikolaj.

– Jednako o jednoj te jednoj stvari – reče Pjer, osvrćući se oko sebe. –
Svi vide kako stvari idu tako rđavo da se ne sme tako ostaviti i da je svaki
pošten čovek dužan da se odupre koliko je kadar.

– A šta mogu pošteni ljudi da učine? – reče Nikolaj i malo se namršti.
– Šta se može učiniti?

– Pa evo šta...

– Hajdemo u kabinet – reče Nikolaj.

Nataša, koja je već odavno pogađala da će doći da je zovu da podoji
dete, ču kako je dadilja zove i ode u dečju sobu. Grofica Marija ode s njom.
Muškarci odoše u kabinet, a Nikoljenka Bolkonski, koga teča ne opazi,
dođe u kabinet i sede u senci do prozora pored pisaćeg stola.

– Pa šta ćeš ti uraditi? – reče Denisov.

– Večito fantazije – reče Nikolaj.

– Evo šta – reče Pjer, ali ne sede nego čas hodaše po sobi, čas
zastajkivaše, šušketajući i praveći brze gestove kad govori. – Evo šta. Evo
kakvo je stanje u Petrogradu: gospodar se ni u što ne meša. On se sav
predao tom misticizmu. (Pjer sad nije nikom opraštao misticizam.) On
traži samo spokojstva, a spokojstvo mu mogu dati samo oni ljudi sans foi
ni loi154 koji seku i dave sve bez obzira: Magnjicki, Arakčejev, i tutti
quanti...155 Kad se ti ne bi zanimao ekonomijom, nego bi želeo samo
spokojstva, priznaćeš da bi pre postigao što želiš kad bi tvoj nastojnik bio
bezdušniji – reče on Nikolaju.

– Dobro, pa zašto ti to govoriš! – reče Nikolaj.

– Pa sve propada. Po sudovima se krade, u vojsci važi samo batina:
stalne vežbe i vojno progonstvo – muče svet; prosvetu ugušuju. Što je

154 Bez vere i zakona.
155 I njima slični.

mlado i pošteno, to upropašćuju! Svi vide da to ne može tako ići. Sve je
suviše zategnuto i mora da pukne – govorio je Pjer (kao što uvek govore
ljudi otkako postoje vlade kad zavire u rad kakve bilo vlade). Govorio sam
ja njima u Petrogradu.

– Kome? – upita Denisov.

– Pa vi znate kome – odgovori Pjer i pogleda ga značajno ispod oka:
knezu Fjodoru i svima. Takmičiti se u prosveti i dobročinstvu sve je to
lepo, razume se. Cilj je divan; ali u sadašnjim prilikama treba nešto
drugo.

U tom trenutku Nikolaj opazi da je tu i Nikoljenka. On se namršti i
priđe mu.

– Šta ćeš ti ovde?

– A zašto? Ostavi ga – reče Pjer, pa uze Nikolaja za ruku i nastavi: –
Sem toga, ja im kažem sad treba nešto drugo. Kad vi stojite i čekate kako
će svaki čas pući ta zategnuta žica; kad svi čekaju neminovan prevrat,
treba da se što je mogućno više naroda zbliži i složi, da se odupre opštoj
katastrofi. Sve što je mlado i snažno privlači se tamo i kvari. Jednog
mame žene, drugog počasti, trećeg slavoljublje i novac, i prelaze u onaj
tabor. Nezavisnih, slobodnih ljudi, kao što ste vi i ja, ne ostaje nimalo. Ja
kažem: proširite društveni krug, neka ne bude samo vrlina mot d’ordre156,
nego nezavisnost i aktivnost.

Nikolaj je ostavio dečka, srdito pomakao fotelju, seo u nju i, slušajući
Pjera, zlovoljno se iskašljivao i sve se više i više mrštio.

– Ali s kakvim ciljem aktivnost? – uzviknu on. – I kako ćete se vi
držati prema vladi?

– Evo kako! Kao pomagači. Društvo može i ne biti tajno, ako ga vlada
dopusti. Ono ne samo što nije neprijateljsko vladi, nego je društvo pravih
konzervativaca. Društvo džentlmena u punom smislu te reči. Da ne bi
došao Pugačov da pokolje i moju i tvoju decu i da me ne bi Arakčejev
poslao u vojno progonstvo, mi se samo zato i združujemo, s jednim ciljem:
opšte dobro i opšta spgurnost.

– Da; ali društvo je tajno, dakle neprijatljsko i štetno, koje može
doneti samo zlo.

– Zašto? Zar je tugendbund, koji je spasao Evropu (tada još nisu smeli
misliti da je Rusija spasla Evropu) doneo nešto štetno? Tugendbund – to
je savest vrline: to je ljubav, uzajamno pomaganje; to je ono što je
propovedao Hristos...

156 Parola.

Nataša je ušla u sobu u sredini razgovora i radosno gledala u muža.
Ona se nije radovala onome što je on govorio. To nju čak nije ni zanimalo,
jer joj se činilo da je to sve neobično prosto i da ona to sve odavno zna (njoj
se to činilo zato što je znala sve ono iz čega to izlazi – svu dušu Pjerovu);
ali se radovala gledajući u njegovu veselu, oduševljenu figuru.

Još je radosnije i zanosnije gledao u Pjera dečko tanka vrata što je
virio iz posuvraćene jake, koga behu svi zaboravili. Svaka Pjerova reč
dirala ga je u srce i on je nervozno lomio prstima crveni vosak i pera na
tečinom stolu, kad bi mu došla pod ruku, ne opažajući to ni sam.

– Nije nikako ono što ti misliš, nego eto šta je bio nemački
tugendbund i onaj što ga ja predlažem – reče Pjer.

– Pa, brate, kobasičarima je dobar tugendbund, ali ja to ne razumem,
pa ni izgovoriti ne mogu – ču se glasan, odsečan glas Denisovljev. – Da je
sve ružno i odvratno, tu se slažem, samo ne razumem tugendbund, a kad
mi se ne sviđa – onda buna, eto tako. Je suis votre homme!157

Pjer se osmehnu, Nataša se zasmeja, ali Nikolaj još više nabra obrve i
poče da dokazuje Pjeru kako se nikakav prevrat ne predviđa i kako se sva
opasnost, o kojoj on govori, nalazi samo u njegovoj mašti. Pjer je
dokazivao protivno i, pošto je umno bio jači i veštiji, Nikolaj oseti da je
sateran u ćorsokak.

To ga još više razljuti, jer je, ne rasuđivanjem nego nečim jačim od
rasuđivanja, znao u duši svojoj da je njegovo mišljenje izvesno tačno.

– Evo šta ću ja tebi da kažem – reče on, pa ustade i nervozno poče da
udešava lulu u uglu sobe i najzad je baci. – Ja ti to ne mogu dokazati. Ti
kažeš da je kod nas sve rđavo i da će biti prevrata; ja to ne vidim; ali ti
kažeš da je zakletva konvencionalna stvar, a ja ti na to velim: ti si moj
najbolji prijatelj, ti to znaš, ali sklopite vi tajno društvo, počnite da radite
protiv vlade, pa ma kakva ona bila, ja znam da je meni dužnost da joj se
pokoravam. I neka mi sad naredi Arakčejev da pođem na vas sa
eskadronom i da vas sečem – neću se ni za sekundu predomišljati, nego ću
poći. A ti misli kako ti drago.

Posle tih reči nastade neugodno ćutanje. Nataša prva poče da govori,
braneći muža i napadajući brata. Njena je odbrana bila slaba i nevešta, ali
je postigla svoj cilj. Razgovor se opet nastavi, ali već ne u onom
neprijatnom i neprijateljskom tonu kojim je Nikolaj izgovorio svoje
poslednje reči.

Kad se svi digoše da idu na večeru, Nikoljenka Bolkonski priđe Pjeru,
bled, sa sjajnim, zračnim očima.

157 Slažem se s vama!

– Čika-Pjere... vi... ali ne... Kad bi tata bio živ... da li bi se on složio s
vama? – upita on.

Pjer odjedanput razumede kakav se osobit, nezavisan, složen i snažan
rad osećanja i misli morao vršiti u tom dečku za vreme razgovora, pa,
setivši se svega što je govorio, ne bi mu po volji što ga je dečko slušao. Ali
mu je, ipak, trebalo odgovoriti.

– Mislim, bi – reče on nerado i iziđe iz kabineta.

Dečko saže glavu i tada kao da prvi put vide šta je počinio na stolu.
On se zarumene i priđe Nikolaju.

– Tečo, oprosti mi, ovo sam učinio nehotice – reče mu i pokaza
izlomljen vosak i pera.

Nikolaj se ljutito trže.

– Dobro, dobro – reče, bacajući pod sto parčad voska i pera.

I, očevidno, jedva uzdržavajući gnev, okrete se od njega.

– Nije uopšte ni trebalo da budeš tu – reče on.

XV

Za večerom se nije više razgovaralo o politici, ni o društvima, nego se,
naprotiv, poveo za Nikolaja najmiliji razgovor o uspomenama iz 1812.
godine, koji je Denisov pokrenuo i u kome je Pjer bio naročito mio i
zanimljiv. I rođaci se raziđoše u najlepšem prijateljstvu.

Kad se Nikolaj posle večere svukao u kabinetu i izdao naredbe svom
upravitelju koji ga je već odavno čekao, on je u halatu došao u spavaću
sobu i zatekao ženu još za pisaćim stolom: pisala je nešto.

– Što to pišeš, Marie? – upita Nikolaj. Grofica Marija pocrvene. Ona
se bojala da to što ona piše neće muž razumeti i odobriti. Htela je da
sakrije od njega ono što piše, a u isti mah beše joj i milo što ju je zatekao i
što mu mora kazati.

– Dnevnik, Nicolas – reče ona i pruži mu plavu knjižicu ispisanu
njenim čvrstim krupnim rukopisom.

– Dnevnik?... – reče Nikolaj malo podrugljivo i uze knjižicu.

U knjižici beše napisano na francuskom:

„4 decembra. Danas Andrjuša (stariji sin) nije hteo da se
obuče kad se probudio i m-lle Louise poslala je po mene. Bio se
uzjogunio. Pokušala sam da mu pretim, a on se samo još više
rasrdio. Tada sam se i ja rasrdila, ostavila sam i počela s
dadiljom da budim drugu decu, a njemu sam rekla da ga ne
volim. On je dugo ćutao, kao da se začudio; potom je samo u
košulji dotrčao k meni i rasplakao se tako da ga zadugo nisam
mogla utešiti. Videlo se da ga je najviše mučilo to što je mene
najedio; potom, kad sam mu dala uveče biletić, on je opet tužno
zaplakao kad me je poljubio. S njim se sve može lepim učiniti.“

– Kakav biletić? – upita Nikolaj.
– Počela sam davati uveče starijima zapise kako su se vladali.
Nikolaj pogleda u zračne oči koje su ga posmatrale, pa nastavi da
prelistava i čita. U dnevnik je zapisivano sve ono iz dečjeg života što se
majci činilo važno, što pokazuje dečji karakter ili navodi na opšte misli o
načinima vaspitanja. To su, većinom, bile veoma ništavne sitnice; ali to
nije izgledalo tako ni majci, ni ocu kad je sad prvi put čitao taj dečji
dnevnik.

5.decembra beše zapisano:

„Mića je bio nestašan za stolom. Tata je rekao da mu se ne dâ
kolača. Nisu mu dali; ali on je tako tužno i željno gledao druge
kako jedu. Ja mislim da se samo razvija lakomnost kad se deca
kazne tim što im se ne da slatkiša. Treba da kažem Nicolas.“

Nikolaj ostavi knjižicu i pogleda u ženu. Njene zračne oči gledale su u
njega upitno (da li odobrava ili ne odobrava dnevnik). Nije se moglo ni
posumnjati da Nikolaj ne samo odobrava nego da je i ushićen pred svojom
ženom.

„Može biti to nije trebalo raditi tako pedantno, može biti nije bilo
nikako ni potrebno“ mislio je Nikolaj; ali ga je ushićavao taj neumorni,
večiti duševni napor, kome je cilj bio samo moralno dobro dečje. Kad bi
Nikolaj mogao biti svestan svoga osećanja, on bi našao da se njegova
čvrsta, nežna i ponosita ljubav prema ženi najviše zasnivala na onom
divljenju njenoj duševnosti, onom, gotovo njemu nedostižnom, uzvišenom,
moralnom svetu u kome je uvek živela njegova žena.

On se ponosio time što je ona tako pametna i dobra, uviđao je koliko je
on sićušan prema njoj u duhovnom svetu i utoliko se više radovao što je
ona svom svojom dušom ne samo bila njegova, nego je bila i deo njega
samog.

– Veoma, veoma mi se sviđa, draga moja – reče on ozbiljno. I, pošto
malo poćuta, dodade: – Danas sam se rđavo vladao. Ti nisi bila u
kabinetu. Zametnuli smo prepirku ja i Pjer, i ja sam se malo razgnevio.
Ali se ne može drukčije. To je pravo dete. Ja ne znam šta bi bilo od njega
da ga Nataša ne drži na uzdi. Pomisli, samo, zašto je išao u Petrograd?...
Tamo su sastavili...

– Da, znam – reče grofica Marija. – Nataša mi je ispričala.

– Dakle, ti znaš – nastavi Nikolaj i planu čim se samo seti prepirke. –
On hoće da me uveri kako je svaki pošten čovek dužan ići protiv vlade,
dok zakletva i dužnost... Žalim što ti nisi bila. Pa svi napali na mene, i
Denisov, i Nataša... Nataša je smešna. Znaš kako ga drži pod papučom, a
čim dođe stvar do rasuđivanja, ona nema svojih reči, samo njegovim
rečima govori – dodade Nikolaj, podajući se onoj neodoljivoj žestini što
izaziva čoveka da osuđuje i najdraže i najbliže ljude.

Nikolaj je zaboravio da se to što je rekao za Natašu moglo od reči do
reči kazati i za njega što se tiče njegove žene.

– Da, ja sam to opazila – reče grofica Marija.

– Kad sam mu ja rekao da je dužnost i zakletva iznad svega, on stade
da dokazuje bogzna šta. Šteta što nisi bila. A šta bi ti rekla?

– Po mom mišljenju, ti imaš potpuno pravo. Ja sam tako i Nataši
rekla. Pjer kaže da svi stradaju, muče se, kvare se i da je naša dužnost
pomoći bližnjima. Razume se, da je u pravu – govorila je grofica Marija –
ali on zaboravlja da mi imamo drugih, prečih obaveza, koje nam je sam
Bog odredio, i da mi možemo rizikovati sebe, ali ne i decu.

– Pa eto, eto, ja sam mu to baš i rekao – prihvati Nikolaj, kome se
odista činilo da je on upravo to rekao. – A oni okupili svoje, ljubav prema
bližnjemu i hrišćanstvo, i to sve pred Nikoljenkom, koji se tamo uvukao i
sve polomio.

– Ah, Nicolas, znaš da meni Nikoljenka veoma često zadaje brige –
reče grofica Marija. – To je tako neobičan dečko. I ja se bojim da pored
svoje dece njega ne zanemarujem. Mi svi imamo svoju decu, svi imamo
rodbinu; a on nema nikoga. On je večito sam sa svojim mislima.

– Meni se čini da ti nemaš šta sebi da prebacuješ zbog njega. Sve što
može najnežnija mati da učini za svoga sina, ti si učinila i činiš za njega. I
meni je, razume se, to milo. On je divan, divan dečko. Danas je slušao
Pjera kao u nekom zanosu. I, pomisli samo, izlazimo da večeramo, kad
pogledah, a on mi sve na stolu izlomio u parčad i odmah mi to reče. Ja
nikad nisam čuo da on kaže neistinu. Divan, divan dečko! – ponovi
Nikolaj, kome se u duši nije sviđao Nikoljenka ali za koga je uvek hteo
reći da je divan.

– Ali opet nisam ja ono što je mati – reče grofica Marija – ja osećam
da nisam, i to mi je teško. Divan dečko, ali se užasno bojim za njega.
Njemu će društvo biti od koristi.

– Pa, neće trajati tako dugo; na leto ću ga odvesti u Petrograd – reče
Nikolaj, pa se vrati na razgovor koji se vodio u kabinetu i koji ga je,
očevidno, uzbuđivao, i nastavi: – Šta se mene tiče to sve tamo, šta je meni
stalo što ne valja Arakčejev i sve, kad sam se ja oženio i toliko sam dužan
da će me strpati u zatvor, a imam majku koja to ne može ni da gleda ni da
razume. Pa onda ti, deca, poslovi. Zar sam ja svog zadovoljstva radi od
jutra do mraka u poslu i u kontoaru? Ne, nego znam da moram raditi da
umirim majku, da se odužim tebi i da ne ostavim decu da budu onakvi
prosjaci kao što sam ja bio.

Grofica Marija htede da mu kaže kako čovek nije sit samo od hleba,
kako on suviše važnosti pripisuje tim poslovima; ali je znala da to nije
potrebno i da je uzaludno govoriti. Ona samo uze njegovu ruku i poljubi.
On taj nežni gest razumede kao da ona odobrava i potvrđuje njegove misli,
pa, pošto je mislio neko vreme ćuteći, nastavi da misli glasno.

– Ti znaš, Marie – reče on – danas je došao Ilja Mitrofanič (to je bio
njegov delovođa) iz tambovskog sela i priča kako za šumu već daju
osamdeset hiljada. – I Nikolaj poče veselog lica da priča kako će se moći
vrlo skoro otkupiti Otradno. – Još desetak godina života, pa ću ostaviti
deci... u odličnom stanju.

Grofica Marija je slušala muža i razumela sve što joj je govorio. Ona je
znala kako je on, kad tako misli naglas, ponekad upita šta je kazao, pa se
ljuti ako opazi da je mislila o nečem drugom. I zbog toga je s velikim
trudom pratila njegov govor, jer je nije nimalo interesovalo ono što je
govorio. Ona je gledala u njega i ne da je mislila o nečem drugom, nego je
osećala nešto drugo. Ona je osećala pokornu, nežnu ljubav prema tom
čoveku koji nikad neće razumeti ništa od onog što ona razume, pa kao da
ga je zbog toga volela još jače, s nijansom strasne nežnosti. Sem toga
osećanja koje ju je obuzimalo svu i nije joj dalo da prozre u pojedinosti
muževljevih planova, u njenoj su se glavi vrzle misli koje nisu imale
nikakve veze sa onim što je on govorio. Ona je mislila o bratiću (nju je
jako iznenadilo kad joj je muž kazao kako je dečko bio uzbuđen dok je Pjer
govorio), i izlazile su joj pred oči različite crte njegovog nežnog, osetljivog
karaktera; i, misleći o bratiću, mislila je i o svojoj deci. Ona nije poredila
bratića i svoju decu, nego je poredila svoju ljubav prema njima i nalazila s
tugom kako u njenoj ljubavi prema Nikoljenki nešto nedostaje.

Njoj je po koji put dolazila pomisao da ta razlika potiče od njegovog
uzrasta; ali je osećala da se ogrešila o njega i u svojoj duši se zaricala da
će se popraviti i učiniti što nije mogućno, to jest, voleti na ovom svetu i
svog muža, i decu, i Nikoljenku, i sve bližnje onako kao što je Hristos
voleo čovečanstvo. Duša grofice Marije uvek je težila onom što je
beskrajno, večito i savršeno i zato nikad nije mogla biti spokojna. Na
njenom licu beše se pojavio ozbiljan izraz skrivene, uzvišene patnje od
koje je patila njena duša, opterećena telom. Nikolaj pogleda u nju.

„Bože moj! Šta će biti sa nama ako ona umre, kao što mi se čini kad joj
je takvo lice?“ pomisli on, pa stade pred ikonu i poče da čita večernje
molitve.

XVI

Nataša je, kad ostade sama s mužem, razgovarala onako kako samo
žena s mužem razgovara, to jest, pogađali su i kazivali neobično jasno i
brzo misli jedno drugome, protivno svim pravilima logike, ne pomažući se
rasuđivanjem, zaključcima i izvodima, nego na sasvim osobit način.
Nataša je toliko navikla da razgovara s mužem na taj način da joj je
logični tok Pjerovih misli bio kao najpouzdaniji znak da se ona i muž u
nečem ne slažu. Kad bi on počeo da dokazuje, da govori razborito i
spokojno i kad bi i ona, povodeći se za njim, počela da čini to isto, znala je
da će to neminovno dovesti do svađe.

Čim su ostali sami i čim mu je Nataša polako prišla široko otvorenih
srećnih očiju, odjedanput ga brzo uhvatila za glavu i pritisla uz svoje
grudi i rekla mu: „Sad si sav, sav moj, moj! Nećeš otići!“ – odmah je
započeo onaj razgovor protivan svima zakonima logike, protivan već zato
što su u jedno isto vreme govorili o sasvim različnim predmetima. To
pretresanje mnogih stvari u jedan isti mah ne samo što nije smetalo
jasnom razumevanju, nego je, naprotiv, bilo najpouzdaniji znak da oni
potpuno razumeju jedno drugo.

Kao što je u snovima sve neistinito, apsurdno i protivrečno, sem
osećanja koje upravlja snovima, tako i u tom razgovoru, protivnom svima
pravilima razuma, nije govor dosledan ni jasan, nego samo osećanje što
upravlja govorom.

Nataša je pričala Pjeru o življenju bratovom, o tome kako se ona
mučila a nije živela dok joj je muž bio na putu, i o tome kako je još više
zavolela Marie i o tome kako je Marie u svakom pogledu bolja od nje.
Govoreći to, Nataša je iskreno priznavala kako ona uviđa Marijina
preimućstva ali je, u isti mah dok je to govorila, tražila od Pjera da on nju
ipak pretpostavlja i Mariji i svima ostalim ženama, i da joj sam ponovo,
naročito pošto je video u Petrogradu mnogo žena, to ponovi.

Pjer, odgovarajući na Natašine reči, ispriča joj kako mu je bilo
nesnosno u Petrogradu da odlazi na prijeme i ručkove s damama.

– Ja sam se sasvim odučio da razgovaram s damama – reče on –
prosto mi je dosadno. Naročito kad sam tako u poslu.

Nataša ga dobro pogleda, pa nastavi:

– Marie je divna – reče ona. – Kako ume da shvati decu. Kao da im
vidi dušu. Juče, na primer, Mićenka se počeo joguniti...

– I kako je nalik na oca – prekide je Pjer. Nataša je razumela zašto je
on učinio tu primedbu o sličnosti Mićenkinoj s Nikolajem: njemu je bilo

neprijatno kad pomisli na svoju prepirku sa šurakom i želeo je da čuje
Natašino mišljenje o tome.

– Nikolaj ima tu slabost da neće nipošto odobriti ono što nisu svi
usvojili. A ja znam da je tebi baš do toga stalo da ouvrir une carriere158 –
reče ona, ponavljajući reči koje je Pjer već jednom rekao.

– A, ne, glavno je to – reče Pjer – što su Nikolaju misli i rasuđivanja...
zabava, gotovo provođenje vremena. Eto, on sastavlja biblioteku i postavio
je sebi pravilo da ne kupuje novu knjigu dok ne pročita onu što je već
kupio... i Sismondija, i Rusoa, i Monteskija – dodade Pjer smešeći se. – Pa
ti znaš kako ja njega... – poče on kao da ublaži to što govori; ali ga Nataša
prekide, dajući mu time na znanje da to nije potrebno.

– Dakle, ti kažeš, njemu su misli zabava…

– Da, a meni je sve drugo zabava. Ja sam za sve vreme dok sam bio u
Petrogradu sve gledao kao u snu. Kad me zanima misao, onda mi je sve
ostalo zabava.

– O, kako mi je žao što nisam videla kako si se pozdravio s decom! –
reče Nataša. – Koja se najviše obradovala? Sigurno Liza?

– Da – reče Pjer i nastavi ono što je njega zanimalo. – Nikolaj veli, mi
ne treba da mislimo. Da, ali ja to ne mogu. Da već i ne pominjem kako
sam u Petrogradu opazio (tebi to mogu reći) da se bez mene sve raspadalo,
svak je vukao na svoju stranu. Ali mi je pošlo za rukom da ih sve složim,
pa onda moja je misao vrlo prosta i jasna. Ja i ne kažem da mi moramo
raditi protiv toga i toga. Možemo se prevariti. Nego kažem: združite se svi
koji volite dobro, i neka bude jedna zastava: aktivna vrlina. Knez Sergije
je divan i pametan čovek.

Nataša nije sumnjala da je Pjerova misao velika misao, ali ju je jedno
bunilo. A to je to što je on njen muž. „Zar baš tako važan i društvu
potreban čovek, pa moj muž? Kako to da se tako desi?“ Ona je htela da mu
izrazi tu svoju nedoumicu. „Koji su to ti ljudi što bi mogli odlučiti da li je
on odista tako pametniji od sviju?“ – pitala se ona i u svojoj pameti ređala
ljude koje je Pjer jako cenio. Sudeći po njegovom pričanju, on nikoga od
ljudi nije tako cenio kao Platona Karatajeva.

– Znaš li o čemu mislim? – reče ona. – O Platonu Karatajevu. Kako bi
on rekao? Bi li ti on sad odobrio?

Pjer se nije nimalo začudio tom pitanju. On je razumeo tok ženinih
misli.

158 Otkriti novo zanimanje.

– Platon Karatajev? – reče on i zamisli se, očevidno starajući se od
sveg srca da predstavi kako bi Karatajev sudio o toj stvari. – On to ne bi
razumeo, a, uostalom, možda bi odobrio.

– Ja te strašno volim! – reče odjedanput Nataša. – Strašno! Strašno!

– Ne ne bi odobrio – reče Pjer, pošto je razmislio. – Što bi odobrio, to je
ovaj naš porodični život. On je tako želeo da u svemu vidi pristojnost,
sreću i spokojstvo, i ja bih mu s ponosom pokazao nas. Eto, ti veliš –
rastanak. A nećeš verovati kako ja neobično osećanje imam prema tebi
posle rastanka...

– Pa još i ovo... – poče Nataša.

– Ne, nije to. Ja ću tebe uvek voleti. I više se ne može voleti; nego je to
nešto neobično... Ma da... – On ne dovrši, jer njihovi pogledi koji se sretoše
izgovoriše ostalo.

– Kakve gluposti – reče odjedanput Nataša – medeni mesec i što vele
da je u prvo vreme prava sreća. Naprotiv, sad je najbolje. Samo kad ne bi
odlazio na put. Sećaš li se kako smo se svađali? I uvek sam ja bila kriva.
Uvek ja. A zbog čega smo se svađali – čak i ne pamtim.

– Sve zbog jedne stvari – reče Pjer osmehujući se – zbog ljubom...

– Ne govori, ne marim ni da čujem – uzviknu Nataša. I oči joj zasijaše
hladno, pakosno. – Ti si je video – dodade ona poćutavši.

– Nisam, pa i kad bih je video, ne bih je poznao.

Oboje zaćutaše.

– Ah, znaš? Kad si ti u kabinetu govorio, ja sam te posmatrala – poče
da govori Nataša trudeći se, očevidno, da otera oblak koji se beše nadneo.
– Kao dve kapi vode ličiš na njega, na dečka. (Tako je ona zvala sina.) Ah,
već treba da idem k njemu... Vreme je... A žao mi da odem.

Oni poćutaše nekoliko sekundi. Zatim se odjedanput u jedan isti mah
okretoše jedno drugom i počeše nešto da govore. Pjer poče zadovoljan
samim sobom i zanesen; Nataša – s tihim blaženim osmehom. Kad se
sukobiše, oboje zastadoše, dajući jedno drugom prvenstvo.

– Ne, ne; šta si htela? Kaži, kaži.

– A ne; kaži ti, ja onako, gluposti – reče Nataša.

Pjer reče ono što je počeo. To beše nastavak njegovog zadovoljnog
rasuđivanja o svom uspehu u Petrogradu. Njemu se u tom trenutku činilo
da je on pozvan da dâ nov pravac čitavom ruskom društvu i čitavom
svetu.

– Hteo sam samo reći da su sve misli koje imaju ogromnih posledica
uvek proste. Sva je moja misao u tome da ako su pokvareni ljudi združeni

među sobom te su postali sila, onda i pošteni ljudi treba da učine to isto.
Vidiš kako je prosto.

– Da.
– A šta si ti htela reći?
– Ja,onako,gluposti.
– Ne, ipak.
– Pa nije ništa, sitnice – reče Nataša i još se vedrije osmehnu. – Htela
sam samo da kažem za Peću: danas dadilja dolazi da ga uzme od mene, a
on se zasmeja, zažmuri, i privi se uz mene, svakako je mislio da se sakrio.
Strašno je sladak... Eno ga viče! Zbogom!
I ona ode iz sobe.

U to isto vreme dole, u odeljenju Nikoljenke Bolkonskog, u njegovoj
spavaćoj sobi, gorelo je kao i uvek kandilo (dečko se plašio mraka i nisu ga
mogli odučiti od te mane). Desal je spavao visoko na svoja četiri jastuka i
njegov rimski nos puštao je ujednačeno hrkanje. Nikoljenka se tek beše
probudio, sedeo je na svojoj postelji, sav u hladnom znoju, i razrogačenim
očima gledao preda se. Razbudio ga je strašan san. Usnio je sebe i Pjera u
šlemovima, onakvim kao što su bili nacrtani u Plutarhovoj knjizi. On i
čika Pjer predvodili su ogromnu vojsku. Ta vojska bila je sastavljena od
belih kosih linija, koje su ispunjavale vazduh kao ona paučina što leti u
jesen i koju Desal zove le fil de la Vierge.159 Napred je bila slava, onakva
ista kao i ti končići, samo malo češća. Oni, on i Pjer, leteli su lako i
radosno sve bliže i bliže cilju. Odjedanput su končići koji su ih nosili počeli
da se labave i mrse; njemu bi teško. I teča Nikolaj Ilič obrete se pred
njima strašan i strog.

– Jeste li to vi učinili? – reče on, pokazujući na izlomljen crveni vosak
i pera. – Ja sam vas voleo, ali mi je Arakčejev zapovedio – i ja ću ubiti ko
se prvi makne napred. – Nikoljenka se obazre na Pjera; ali Pjera već nije
bilo. Pjer je bio otac – knez Andreja, i otac nije imao lika ni oblika, ali je
bio on, i Nikoljenka je, videći ga, osetio slabost ljubavi: osetio se bez snage,
bez kostiju i židak. Otac ga je milovao i žalio. Ali se teča Nikolaj Ilič sve
bliže i bliže primicao njima. Nikoljenku je obuzeo užas i on se probudio.

„Otac – mislio je on. – Otac (iako su u kući bila dva dobro pogođena
portreta, Nikoljenka nije nikad zamišljao kneza Andreju u ljudskom
obliku), otac je bio sa mnom i milovao me. On je odobravao meni, on je

159 Nit Bogorodice.

odobravao čika-Pjeru. Ma šta on rekao – ja ću to učiniti. Mucije Scevola
sagoreo je svoju ruku. Pa zašto da se i meni to ne desi u životu? Ja znam,
oni hoće da učim. I ja ću učiti. Ali ću nekad s tim prestati; i tada ću
učiniti. Samo za jedno molim Boga: da budem i ja onakav kao što su bili
Plutarhovi ljudi, pa ću i ja učiniti onako isto. Učiniću bolje. Svi će doznati,
svi će me zavoleti, svi će se ponositi mnome.“

I Nikoljenka odjedanput oseti kako ga guši plač u grudima i zaplaka.
– Etes-vous indisposé?160 – ču se Desalov glas
– Non161 – odgovori Nikoljenka i leže na jastuk.
„On je dobar i blag, ja ga volim“ – mislio je o Desalu. „A čika Pjer! O,
kako je to divan čovek! A otac? Otac! Otac! Da, ja ću učiniti ono čime bi
čak i on bio zadovoljan“...

160 Da vam nije zlo?
161 Nije.