Lav-Nikolajevič-Tolstoj-Rat-i-mir-4-deo

Peća pogleda u nebo. I nebo beše tako isto čarobno kao i zemlja. Nebo
se vedrilo i iznad vrhova drveća brzo su jurili oblaci, kao da otkrivaju
zvezde. Neki put je izgledalo da se razvedrava i da se pomalja crno, čisto
nebo. Neki put je izgledalo da su te crne pege oblaci. Ponekad se učini da
se nebo visoko, visoko podiže nad glavom; ponekad se nebo sasvim
spuštalo, tako da bi se moglo rukom dohvatiti.

Peća poče da zatvara oči i da se klati.

Kapljice su kapale. Čuo se tih razgovor. Konji zarzaše i potukoše se.
Neko je hrkao. „Ožig-žig, ožig-žig!...“ pištala je sablja pod brusom i
odjedanput Peća ču lepo složen hor muzike, koja zasvira neku nepoznatu,
svečano slatku himnu. Peđa je bio muzikalan, isto onako kao i Nataša, i
više od Nikolaja, ali on nije nikad učio muziku niti je mislio o muzici, i
zato su motivi koji su mu iznenadno dolazili u glavu bili za njega osobito
novi i primamljivi. Muzika je svirala sve jasnije i jasnije. Arija se
razvijala, prelazila iz jednog instrumenta u drugi. Izvodilo se ono što se
zove fuga, iako Peća nije imao ni najmanje pojma o tome šta je to fuga.
Svaki instrument, čas nalik na violinu. Na trubu – ali bolje i čistije i od
violine i od trube – svaki je instrument svirao svoje i, ne dovršivši još
motiv, slivao se s drugim, koji je tek počinjao to isto, pa s trećim, pa sa
četvrtim, i svi su se slivali ujedno i opet odvajali pa se opet slivali, čas u
svečano crkveno, čas u sjajno i pobedničko.

„Ah da, ovo ja sanjam!“ – reče u sebi Peća, klimnuvši napred. „To mi
zuji u ušima. A može biti to je moja muzika. Eto opet. Sviraj, moja
muziko! Hajde!...“

On zatvori oči. I sa sviju strana, kao izdaleka, zatreptaše zvuci,
stadoše se slagati, razdvajati, slivati, i opet se sve ujedini u onu istu
slatku i svečanu himnu. „Oh, ala je ovo divota! Koliko hoću i kako hoću“ –
reče u sebi Peća. On pokuša da upravlja tim ogromnim orkestrom.

„De, tiše, tiše, sasvim tiho sad!“ I zvuci su ga slušali. „De, sad punije,
veselije. Još, još veselije!“ I iz nepoznate dubine izvirali su sve jači,
svečaniji tonovi. „De, upadajte, glasovi!“ – zapovedi Peća. I izdaleka se
začuše najpre muški, pa ženski glasovi. Glasovi su rasli, rasli odmereno i
svečano. Peći beše i strašno i milo da pazi na njihovu neobičnu lepotu.

Sa svečanim pobedničkim maršem slivale su se pesme, i kapale su
kapljice, i „ožig-žig, ožig-žig-žig!...“ pištala sablja, i opet se pobiše i zarzaše
konji, ne kvareći hor, nego upadajući u njega.

Peća nije znao koliko je to trajalo: on je uživao i za sve vreme divio se
svom uživanju i žalio što nema kome da ga iskaže. Razbudi ga ljubazan
glas Ljihačovljev.

– Gotovo je, vaše blagorodstvo, raseći ćete francuza nadvoje.

– Već sviće, doista sviće! – uzviknu on.

Malopre nevidljivi konji behu sad vidni kroz golo granje videla se
vodnjikasta svetlost. Peća se otrese, skoči, izvadi iz džepa rublju i dade
Ljihačovu, mahnu sabljom i ogleda je, pa je uvuče u korice. Kozaci su
drešili konje i pritezali kolane.

– Evo i komandanta – reče Ljihačov.

Iz stražare iziđe Denisov, pa, pošto zovnu Peću, naredi da se
spremaju.

XI

Brzo u polumraku odvojiše konje, pritegoše kolane i razmestiše se po
jedinicama. Denisov je stajao kod stražare i izdavao poslednje naredbe.
Pešadija njegovog odreda, šljapkajući stotinama nogu, prođe napred
putem i brzo se izgubi između drveća u onoj magli pred svanuće. Esaul je
nešto naređivao kozacima. Peća je držao svog konja za uzdu i nestrplivo
čekao zapovest da uzjaše. Njegovo lice, umiveno hladnom vodom, a
naročito oči, goreli su vatrom, po leđima ga prolazila jeza i po celom telu
nešto je drhtalo brzo i ravnomerno.

– Pa, je li vam sve gotovo? – reče Denisov. – Daj konje.

Privedoše konje. Denisov planu na kozaka što su kolani bili slabo
pritegnuti, izgrdi ga i uzjaha. Peća se uhvati za stremen. Konj htede, po
navici, da ga ujede za nogu, ali Peća, ne osećajući svoju težinu, brzo skoči
u sedlo i, osvrćući se na husare koji se behu otegli pozadi u pomrčini,
pritera konja Denisovu.

– Vasilije Fjodoroviču, hoćete li mi nešto poveriti? Molim vas... tako
vam boga! – reče on.

Denisov beše, rekao bi, i zaboravio da je Peća tu. On se osvrte na
njega.

– Samo te jedno molim – reče mu oštro – da slušaš mene i da se nikud
ne pleteš!

Za sve vreme puta Denisov nije više ni reči progovorio s Pećom i jahao
je ćuteći. Kad su se približili okrajku šume, u polju beše već osetno počelo
da sviće. Denisov prošaputa nešto sa esaulom i kozaci počeše da prolaze
pored Peće i Denisova. Kad su svi prošli, Denisov obode svog konja i pođe
niz brdo. Klecajući na stražnje noge i klizajući se, konji su silazili sa
svojim konjanicima u dolinu. Peća je jahao uporedo s Denisovom. Sve su
ga jače podilazili žmarci po celom telu. Bivalo je sve vidnije i vidnije, samo
je magla skrivala udaljene predmete. Kad Denisov siđe dole, on se osvrte
nazad i klimnu glavom kozaku koji je stajao pored njega.

– Signal! – reče on. Kozak diže ruku i grunu pucanj. I u isti tren ču se
napred kako zatutnjaše konji, s raznih strana vika i novi pucnji.

U istom trenutku kad se začuše topot i vika, Peća ošinu svog konja,
pusti uzdu i pojuri napred, ne slušajući Denisova koji vikaše na njega.
Čim se ču pucanj, Peći se učini da odjedanput svanu, sasvim kao usred
dana. On dojuri do mosta. Napred drumom jurili su kozaci. On se na
mostu sudari s jednim zaostalim kozakom i pojuri dalje. Napred su

nekakvi ljudi – mora biti Francuzi bežali s desne strane druma na levu.
Jedan pade u blato upravo pred nogama Pećinog konja.

Kod jedne seljačke kuće zgrnuli se kozaci i nešto rade. Iz te gomile ču
se strašna dreka. Peća dotrča do te gomile i prvo što ugleda – beše bledo
lice jednog Francuza, kome se tresla donja vilica i koji se uhvatio za koplje
upereno u njega.

– Ura!... Junaci... Naši!... – viknu Peća, pa popusti raspaljenom konju
uzdu i polete napred seoskom ulicom.

Napred su se čule puške. Kozaci, husari i zarobljeni, iscepani Rusi,
trčali su sa obe strane puta i svi su vikali nešto iz glasa i neskladno.
Jedan mlad Francuz, bez kape, crvenog natmurenog lica, u plavom
šinjelu, branio se bajonetom od husara. Dok Peća dotrča, Francuz već
pade. „Opet zadocnih!“ – sevnu Peći u glavi i on polete onamo odakle se
čulo često pucanje. Pucanje se čulo u dvorištu one spahijske kuće u kojoj je
on bio sinoć s Dolohovom. Francuzi behu zauzeli busiju iza plota u gustom
i u žbunje obraslom vrtu, pa pucahu na kozake koji su se nabili na kapiji.
Primičući se kapiji, Peća ugleda u barutnom dimu Dolohova, bledog i
pozelenelog u licu, kako viče nešto ljudima.

– Šta da čekamo?... Uraaa!... – viknu Peća i, ne oklevajući ni trenutka,
pojuri onamo odakle se čulo pucanje i gde beše najgušći dim od baruta.

Ču se plotun, prozviždaše kuršumi i ču se kako udariše u nešto.
Kozaci i Dolohov pojuriše odmah za Pećom na kapiju. U onom
uskolebanom gustom dimu neki Francuzi pobacaše oružje i istrčaše iz
žbunova pred kozake, drugi pobegoše niz brdo ka ribnjaku. Peća je leteo
na svom konju pored spahijskog dvorišta i, mesto da drži uzdu, mahao
neobično i brzo obema rukama i sve se više i više naginjao sa sedla na
jednu stranu. Konj natrča na vatru koja je još tinjala prema jutarnjoj
svetlosti, pa se trže nazad i Peća pade svom težinom na mokru zemlju.
Kozaci videše kako mu se brzo zatresoše ruke i noge, ali mu se glava ne
pomače. Kuršum mu beše probio glavu.

Pošto je Dolohov porazgovarao s najstarijim francuskim oficirom, koji
iziđe iza kuće pred njega s maramom na špadi i reče da se predaju, on
sjaha s konja i priđe Peći koji je ležao nepomično, raširenih ruku.

– Gotov je – reče on namrštivši se i pođe na kapiju u susret Denisovu
koji je išao k njemu.

– Poginuo?! – uzviknu Denisov kad ugleda izdaleka onaj njemu
poznati, pouzdano mrtvački položaj, u kome je ležalo Pećino telo.

– Gotov je – ponovi Dolohov kao da mu beše neko uživanje izgovoriti
tu reč i brzo pođe zarobljenicima koje behu opkolili kozaci pošto su sjahali
s konja. – Nećemo ih voditi! – viknu on Denisovu.

Denisov mu ne odgovori. On se približi Peći, sjaha s konja i
uzdrhtalim rukama okrenu k sebi već bledo lice Pećino, umrljano krvlju i
blatom.

„Navikao sam da pojedem što slatko. Divno suvo grožđe, uzmite sve“ –
seti se on. I kozaci se začuđeno okretoše na neke zvuke slične psećem
lajanju i videše kako se Denisov brzo okrete, dođe do plota i uhvati se za
njega.

§

Među zarobljenim Rusima koje su tu oteli Denisov i Dolohov bio je i
Pjer Bezuhov.

XII

Za tu partiju zarobljenika u kojoj je bio Pjer nije bilo od francuske
komande nikakve naredbe otkako se krenula iz Moskve. Ta partija već 22.
oktobra nije bila sa onim trupama i onom komorom s kojima je izišla iz
Moskve. Polovinu trena s dvopekom koji je prvih dana marša išao za
njima behu oteli kozaci a druga je polovina otišla napred; od konjanika
koji su išli peške napred ne beše više nijednoga; nestalo ih je sviju.
Artiljerija koja se prvih dana marša videla napred beše sad zamenjena
ogromnom komorom maršala Žinoa, u pratnji Vestfalaca. Za
zarobljenicima je išla konjička komora.

Francuska vojska, koja je ranije išla u tri kolone, sad, posle Vjazme,
išla je u jednoj gomili. Oni znaci nereda što ih je Pjer opazio na prvom
bivaku iz Moskve došli su sad do poslednjeg stupnja.

Oko druma kojim su išli sa obe strane behu mrtvi konji; dronjavi
ljudi, izostali od raznih komanda, neprestano su se menjali, čas se
pridruživali, čas opet zaostajali iza kolone s kojom su išli.

Za vreme tog marša dolazilo je nekoliko puta do lažne uzbune i vojnici
iz sprovoda uzimali su puške na ruku, pucali i bežali strmoglavce, gazeći
jedan drugog, ali su se potom opet skupljali i grdili jedan drugoga zbog
uzaludnog straha.

Te tri gomile koje su išle zajedno – konjički depo, depo zarobljenika i
komora Žinoa – bile su još jednako nešto zasebno i celo, iako se i jedna, i
druga, i treća brzo topila.

U depou u kom je isprva bilo sto dvadeset kola sad nije ostalo više od
šezdeset; druga su bila ili oteta ili ostavljena. Od Žinoove komore bilo je
takođe ostavljeno i oteto nekoliko kola. Na troja kola navalili su zaostali
vojnici iz korpusa Davuova i razgrabili ih. Iz onoga što su Nemci
razgovarali Pjer je čuo kako su uz taj tren postavili stražu veću nego uz
zarobljenike i kako je jedan od njihovih drugova, vojnik, Nemac, bio, po
zapovesti samog maršala, streljan zato što su kod njega našli srebrnu
kašiku maršalovu.

A najviše se od sve te tri gomile topio depo zarobljenika. Od trista
trideset ljudi koji su izišli iz Moskve sad je ostalo manje od sto.
Sprovodnicima su zarobljenici bili više na teretu nego sedla konjičkog
depoa i nego tren Žinoov. Oni su znali da sedla i kašike Žinoove mogu
čemu i zatrebati, ali zbog čega da stoje gladni i ozebli vojnici na straži i da
čuvaju tako isto ozeble i gladne Ruse koji su umirali i ostajali usput i za
koje je bilo naređeno da se streljaju – to je bilo ne samo nerazumljivo nego
i odvratno. I sprovodnici su se ponašali prema zarobljenicima veoma

mračno i strogo, kao da su se bojali da se u tom mučnom položaju u kome
su se oni nalazili ne podadu sažaljenju koje su osećali prema njima i da
time ne pogoršaju svoj položaj.

U Dorogobužu, onda kad su sprovodnici zatvorili zarobljenike u
konjušnicu, a oni otišli da pljačkaju svoje magacine, nekoliko zarobljenih
vojnika potkopali su zid i pobegli, ali su ih Francuzi pohvatali i streljali.

Ranije zaveden red, pri polasku iz Moskve, da zarobljeni oficiri idu
odvojeno od vojnika, već je odavno bio pokvaren; svi koji su mogli da idu
išli su zajedno i već od trećeg dnevnog marša Pjer se opet združio s
Karatajevom i s ljubičastim krivonogim psetom, koje je izabralo
Karatajeva sebi za gospodara.

Trećeg dana pošto su izišli iz Moskve Karatajeva je uhvatila ona
groznica od koje je ležao u moskovskoj bolnici i, što je Karatajev više
slabio, Pjer se više tuđio od njega. Pjer nije znao zašto, ali otkako je
Karatajev počeo da slabi, on se morao usiljavati da mu se približi. I kad bi
mu se približio i čuo ono tiho ječanje s kojim je Karatajev, obično, na
odmorcima legao, i kad bi osetio sad još jače zaudaranje od Karatajeva,
Pjer se uklanjao dalje od njega i nije mislio o njemu.

U ropstvu, u baraci, Pjer je saznao ne razumom, nego svim svojim
bićem, životom, da je čovek stvoren da bude srećan, da je sreća u njemu
samom, u podmirivanju prirodnih, čovečjih potreba, i da sva nesreća
potiče ne iz oskudice, nego iz izobilja; ali sad, za ove poslednje tri nedelje
pohoda, saznao je još jednu novu, utešnu istinu – saznao je da nema na
svetu ničeg strašnog. Saznao je da, pošto nema na svetu položaja u kome
bi čovek bio srećan i potpuno slobodan, nema ni položaja u kome bi on bio
nesrećan i neslobodan. Saznao je da ima granica patnjama i granica
slobodi i da je ta granica vrlo blizu; da se onaj čovek koji se muči što se u
njegovoj postelji posutoj ružama savio jedan listić, muči tako isto kao što
se i on muči sad kad spava na goloj, vlažnoj zemlji, kad mu jedna strana
zebe a druga se greje; da se on, kad je nekad obuvao svoje balske, tesne
cipele, mučio isto tako kao i sad kad ide već sasvim bos (obuća mu se
odavno beše raspala), i kad su mu noge pune krasta. On je saznao da onda
kad se ženio, kako mu se činilo, po svojoj vlastitoj volji, svojom ženom, nije
bio slobodniji nego sad kad su ga zatvarali noću u konjušnicu. Od svega
toga što je i on posle nazivao patnjom, koju sad nije gotovo ni osećao,
glavno su bile bose, izubijane, izranjavljene noge. (Konjsko meso bilo je
ukusno i hranljivo, šalitreni miris baruta koji je upotrebljavan mesto soli
bio je čak prijatan, velike hladnoće nije bilo, i danju u hodu bila je uvek
vrućina, noću su ložene vatre; vaši, koje su ga jele, zagrevale su mu telo.)
Samo jedno bilo je teško u prvo vreme – to su noge.

Kad je Pjer drugog dana marša razgledao pored vatre svoje kraste,
mislio je da neće moći stati na noge; ali kad su se svi digli, on je pošao
hramljući a posle, kad se zagrejao, išao je bez bola, mada je predveče bilo
još strašnije pogledati noge. Ali on nije gledao u njih, nego je mislio o
nečem drugom.

Tek je sad Pjer poznao svu životnu jačinu čovekovu i onu spasonosnu
snagu premeštanja pažnje koja je data čoveku, nalik na onaj spasonosni
ventil na parnim kazanima koji ispušta suvišnu paru čim njena gustina
pređe izvesnu normu.

On nije video niti čuo kako su ubijali iz pušaka zaostale zarobljenike,
iako ih je već više od stotine tako poginulo. On nije pomišljao na
Karatajeva, koji je svakog dana bivao sve slabiji i koga je, svakako,
morala brzo postići ista sudbina. Još je manje mislio Pjer o sebi. Što je
njegov položaj bivao teži, što je strašnija bila budućnost, time su mu
nezavisnije od toga položaja u kome se nalazio dolazile radosne i utešne
misli, uspomene i predstave.

XIII

22. oktobra, u podne, išao je Pjer uzbrdo kaljavim, klizavim drumom,
gledajući u svoje noge i u neravan put. Ponekad bi pogledao u poznatu
gomilu oko sebe, pa opet u svoje noge. I jedno i drugo bilo mu je
podjednako svoje i poznato. Ljubičasti, krivonogi Sivac trčao je veselo
pored puta, ponekad je dizao zadnju šapu da pokaže svoju veštinu i
zadovoljstvo i skakao na tri noge, a zatim je opet na sve četiri naletao
lajući na gavranove koji behu popadali na strvine. Sivac beše veseliji i
lepši nego u Moskvi. Na sve strane ležalo je meso raznih životinja –
počevši od čovečjeg pa do konjskog, u raznim stupnjima raspadanja; a
ljudi koji su prolazili nisu dali kurjacima da priđu i tako se Sivac mogao
najesti koliko je hteo.

Izjutra je udarila kišica i izgledalo je sad će proći i nebo se raščistiti,
kad, odmah pošto je malo prestala, pljusnu još jače. Nakvašen kišom, put
nije već primao vodu u sebe i potočići su tekli kolovozom.

Pjer je išao gledajući tamo-amo, brojeći na prste po tri koraka. U sebi
je govorio kiši: „de, hajde još, još jače!“

Njemu se činilo da ne misli ni o čemu; ali je njegova duša negde
daleko i duboko mislila nešto važno i utešno. To nešto bilo je najsuptilniji
izvod iz njegovog jučerašnjeg razgovora s Karatajevom.

Juče, na noćnom odmoru, Pjer je, pošto beše ozebao kod ugašene
vatre, ustao i prišao najbližoj vatri koja je bolje gorela. Kod vatre kojoj je
prišao sedeo je Platon, pokriven preko glave šinjelom, i svojim laganim,
prijatnim, ali slabim, bolesničkim glasom pričao Pjeru poznatu priču. Bila
je već prevalila ponoć. To je bilo ono vreme kad je Karatajev, obično,
oživljavao od groznice i bivao veoma živahan. Kad je Pjer prišao vatri i čuo
slab, bolesnički glas Platonov i ugledao njegovo jadno lice, jasno osvetljeno
vatrom, njega je nešto neprijatno teknulo u srce. On se pobojao svoga
sažaljenja prema tome čoveku i hteo je da ode, ali druge vatre nije bilo i
Pjer je seo pored vatre, trudeći se da ne gleda u Platona.

– Šta je, kako zdravlje? – upitao je.

– Kako zdravlje? Ko se na bolest tuži, tom Bog smrti ne da – rekao je
Karatajev i odmah se vratio na početu priču.

– ...Elem, bratac moj – nastavio je Platon s osmehom na suvom,
bledom licu i sa osobitim radosnim bleskom u očima – elem, bratac moj...

Pjer je odavno znao tu priču. Karatajev je njemu samom pričao tu
priču šest puta i uvek sa osobitom radošću. Ali ma kako dobro da je Pjer

znao tu priču, on ju je sad slušao kao nešto novo i onaj tihi zanos, koji je,
kao što se videlo, osećao Karatajev kad priča, prešao je i na Pjera. To je
bila priča o jednom starom trgovcu koji je živeo sa svojom porodicom
pošteno i pobožno, pa jedanput pošao sa svojim drugom, nekim bogatim
trgovcem, k Makariju.*115

Zanoćili su obojica u nekoj drumskoj mehani i zaspali, a sutradan je
drug trgovčev nađen zaklan i opljačkan. Krvav nož nađen je pod jastukom
starog trgovca. Trgovcu su sudili, kaznili ga knutom i poslali na robiju,
pošto su mu iščupali nozdrve*116 – kako je već red – kazivao je Karatajev.

– Elem, bratac moj (tu je Pjer zatekao priču Karatajevljevu), prošlo je
posle toga deset godina i više. Izdržava starac robiju. Sluša kao što treba,
ne čini zla. Samo moli Boga da umre. Lepo. Jednom se iskupili oni,
robijaši, noću, isto ovako kao ja i ti, i s njima starac. I zapodene se
razgovor ko zbog čega ispašta, šta je Bogu zgrešio. Stadoše pričati: onaj
ubio jednog čoveka, onaj dva, ovaj zapalio, onaj pobegao, onako nizašto.
Stadoše pitati starca: „A zašto, veli, ti patiš, čiko?“ – „Ja, veli, braćo moja
slatka, patim zbog svojih i zbog ljudskih grehova. Ali nisam ni ljude
ubijao, ni tuđe uzeo, sem toga pomagao sam i siromaha čoveka. Ja sam,
braćo moja lepa, trgovac, i imao sam veliko imanje.“ Tako i tako, veli. I
ispriča im, dakle, sve redom kako je bilo. Ja, veli, sebe ne žalim. Mene je,
valjda, Bog osudio. Samo, veli, žalim svoju staricu i dečicu.“ I starac
zaplače.

Desio se u njihovoj družini onaj čovek što je ubio onog trgovca. Gde je
to, veli, bilo, čiko? Kad, na kom mestu?“ sve propita. Dirnulo ga u srce. I
tako ti priđe starcu, pa – tup, pred njega na kolena. „Zbog mene ti, veli
starče, propadaš. Istinska je istina, veli, da se ovaj čovek, deco, muči na
pravdi boga, a nije kriv. Ja sam, veli, ono učinio, i nož sam tebi na
spavanju pod glavu metnuo. Oprosti mi, veli, čiko, tako ti Hrista!“

Karatajev je zaćutao, smešeći se radosno, gledajući u vatru i
podstičući ugarke.

– A čiča mu veli: „Bog će, veli, tebi oprostiti, a mi smo svi, veli, grešni
pred Bogom i ja patim zbog svojih grehova“. Udariše mu suze. I pomisli,
sokoliću – pričao je Karatajev, a sve mu se više i više video ushićen osmeh,
kao da je u tome što će sad ispričati glavna lepota i sva vrednost priče – i
pomisli, sokoliću, taj se ubica sam javio vlasti. „Ja sam, veli, ubio šest
duša (bio je veliki zločinac), ali mi je najžalije tog starca. Učinite neka ne
žali na mene.“ I tako ti se on prijavi: napisaše i poslaše pismo, kao što je
već red. Mesto daleko, te prođe mnogo dok sud nađe akta, dok sve što
treba napisaše vlastima. Dolazilo i do cara. Utom ti stiže careva zapovest:

115 Da se pokloni moštima svetoga Makarija.
116 U staro vreme čupana je svakom robijašu prečažica između nozdrva.

da se pusti trgovac, da mu se da naknada koliko su mu tamo dosudili.
Dođe zapovest, stadoše tražiti starca. Gde je taj starac što je tako na
pravdi Boga stradao? Došlo pismo od cara. – Tu je Karatajevu zaigrala
donja vilica. – A njega Bog već oprostio, umro. Tako ti je to, sokoliću –
završio je Karatajev i dugo gledao preda se, osmehujući se ćutke.

Nije sama ta priča, nego njen tajanstveni smisao – i ona ushićena
radost što je sijala na licu Karatajevljevom dok je to pričao, i tajanstveni
značaj te radosti, eto to je sad ispunilo dušu Pjerovu nejasnom radošću.

XIV

– A vos places!117 – povikao je odjedanput jedan među zarobljenicima i
sprovodnicima nastala je radosna uzbuna i očekivanje nečeg veselog i
svečanog. Sa svih strana čuli su se uzvici komandovanja, a s leve strane
pomoliše se lepo odeveni konjanici, na dobrim konjima, koji kasom
zaobilažahu zarobljenike. Na svakom licu ogledao se izraz one
napregnutosti koja se viđa kod ljudi kad se približuje viša vlast.
Zarobljenici su se sabili u gomilu, zgurali su ih s puta; sprovodnici su se
postrojili.

– L’empereur! L’empereur! Le maréchal! Le duc!118 – čuo se žubor.

I čim su projahali gojazni pratioci, protutnjale su kočije sa zelencima.
Pjer je letimično video spokojno, lepo, puno i belo lice nekog čoveka u
trorogom šeširu. To je bio jedan od maršala. Pogled maršalov privukla je
krupna, upadljiva Pjerova figura i u onom izrazu s kojim se taj maršal
namrštio i okrenuo glavu, Pjeru se učinilo da vidi maršalovo saučešće i
želju da ga sakrije.

General koji je vodio depo, crven u licu i uplašen, jurio je za kočijama,
udarajući svog mršavog konja. Nekoliko oficira skupiše se u gomilicu,
vojnici ih okružiše. Svima su lica bila uzbuvena i napregnuta.

– Qu’est-ce qu’il a dit? Qu’est-ce qu’il a dit?...119 – čuo je Pjer. Dok je
maršal prolazio zarobljenici su se sabili u gomilu i Pjer je ugledao
Karatajeva, koga još ne beše video tog jutra. Karatajev je u svom
šinjelčiću sedeo naslonjen na jednu brezu. Sem one jučerašnje radosne
ganutosti kad je pričao o nevinom stradanju onog trgovca, ogledala se na
njegovom licu još i neka tiha svečanost.

Karatajev je gledao u Pjera svojim dobrim, okruglim očima, u kojima
su se sad zavrtele suze, i kao što se videlo, zvao ga k sebi, hteo je da mu
kaže nešto. Ali se Pjer suviše plašio za sebe. On se napravio kao da nije
video njegov pogled i brzo se odmakao.

Kad su zarobljenici opet prenuli, Pjer se osvrnuo nazad. Karatajev je
sedeo ukraj puta, kod breze, a dva Francuza govorila su nešto nad njim.
Pjer se nije više osvrtao. Išao je, hramljući, uzbrdo.

Pozadi, sa onoga mesta gde je sedeo Karatajev, čuo se pucanj. Pjer
dobro ču taj pucanj, ali u istom trenutku kad ga ču, seti se kako još nije
dovršio brojanje koliko je marševa ostalo do Smolenska, što je počeo da

117 Na svoja mesta!
118 Imperator! Imperator! Maršal! Hercog!
119 Šta je kazao! Šta je kazao?

broji pre prolaska maršalovog. I on poče da broji. Dva francuska vojnika,
od kojih je jedan držao u ruci skinutu s ramena pušku, koja se još dimila,
protrčaše pored Pjera. Oba behu bledi i na njihovim licima – jedan je
zbunjeno pogledao u Pjera – videlo se nešto nalik na ono što je on video
kod onog mladog vojnika na streljanju. Pjer pogleda u vojnika i seti se
kako je taj vojnik pre tri dana izgoreo svoju košulju sušeći je na vatri i
kako su mu se podsmevali.

Pseto je zavijalo pozadi, sa onog mesta gde je sedeo Karatajev. „Ala je
ludo, što li zavija?“ – pomisli Pjer.

Vojnici, drugovi koji su išli uporedo s Pjerom, nisu se, kao ni on,
osvrtali na ono mesto odakle se čuo pucanj pa zatim pseće zavijanje; ali
svima beše ozbiljan izraz na licu.

XV

Depo, i zarobljenici, i prtljag maršalov zaustavili su se u selu
Šamševu. Sve se sabilo u gomilu pored vatara. Pjer se primakao vatri, jeo
malo pečenog konjskog mesa, legao okrenuvši leđa vatri i začas zaspao.
Spavao je opet onako kao što je spavao u Možajsku posle Borodina.

Opet su se događaji stvarnosti stapali sa snovima, i opet mu je neko,
on sam ili neko drugi, kazivao misli, i to čak one iste misli koje su mu se
javile u Možajsku.

„Život je sve. Život je bog. Sve se premešta i kreće, i ovo je kretanje
Bog. I dok ima života, ima i naslade u poznanju božanstva. Voleti život, to
znači voleti boga. Najteže je, ali i najveća sreća, voleti ovaj život u svojim
patnjama, u patnjama bez krivice.“

„Karatajev!“ – seti se Pjer.
I odjedanput mu se stvori pred očima kao živ, odavno zaboravljen,
krotak čičica, učitelj koji je u Švajcarskoj predavao Pjeru geografiju. –
„Čekaj“ – kao da mu reče starčić. I pokaza Pjeru globus. Taj globus je bio
živa, pokretljiva lopta bez razmera. Sva površina loptina sastojala se od
kapljica zbijenih među sobom. I sve se te kapljice miču, premeštaju i čas
se njih nekoliko sliju u jednu, čas se iz jedne razliju mnoge. Svaka kaplja
teži da se razlije, da zauzme najveći prostor, ali one ostale, što tako isto
teže, stežu je, ponekad unište, ponekad se sliju s njom.

„To je život!“ – kaže čičica učitelj.

„Kako je to prosto i jasno!“ – pomisli Pjer. „Kako ja to ranije nisam
znao. U sredini je Bog, i svaka kaplja teži da se raširi, da bi se on ogledao
u njoj u najvećim razmerama. I raste, i sliva se, i steže se, i uništava se na
površini, odlazi u dubinu i opet izbija. Eto Karatajev, i on se razlio i
iščezao... – Vous avez compris, mon enfant?120 – kaže mu učitelj.

– Vous avez compris, sacré nom!121 – prodera se neko i Pjer se
probudi.

On se podiže i sede.

Pored vatre je čučao jedan Francuz, koji tek beše odgurnuo ruskog
vojnika, i pekao meso nanizano na puščanu šipku. Žilave, zasukane,
rutave, crvene ruke s kratkim prstima vešto su okretale šipku.
Crnpurasto, mračno lice, s nabranim obrvama videlo se jasno prema
svetlosti od ugljevlja.

120 Jeste li razumeli, dete moje?
121 Jeste li razumeli, do vraga!

– Ça lui est bien égal – progunđa on brzo na jednog vojnika što je
stajao iza njega – brigand! Va!122 I Francuz, okrećući šipku, pogleda
mračno u Pjera. Pjer se okrete od njega i zagleda se u senke. Jedan ruski
vojnik, zarobljenik, onaj što ga je odgurnuo Francuz, sedeo je kraj vatre i
lupkao po nečem rukom. Pjer se zagleda bolje i vide ljubičasto pseto kako,
mašući repom, čuči pored vojnika.

– A, zar došlo? – reče Pjer. – A Pla... – zausti on, ali ne dovrši. U
njegovoj uobrazilji pojavi se odjedanput, istovremeno, vezujući se
međusobno, i onaj pogled kojim ga je Platon pogledao kad je sedeo pod
onim drvetom, i onaj pucanj koji se čuo na onom mestu, i pseće zavijanje, i
ona dva Francuza, koji su izgledali kao zločinci kad su protrčali pored
njega, i ona skinuta s ramena puška koja se dimila, i odsustvo
Karatajevljevo na ovom odmoru, i on već beše gotov da razume da je
Karatajev ubijen, ali upravo u tom trenutku pojavi se u njegovoj duši,
bogzna otkud, sećanje na veče koje je proveo s nekom lepom Poljkinjom,
leti, na balkonu svoje kuće u Kijevu. Pa ipak Pjer zatvori oči, pošto ne
dovede u vezu uspomene današnjeg dana niti izvede iz njih zaključak, i
slika letnje prirode pomeša se sa uspomenom na kupanje, na žitku loptu
koja se talasa, i on potonu nekud u vodu tako da se voda sklopi nad
njegovom glavom.

Pred izlazak sunca razbudi Pjera jako, često pucanje i vika. Pored
njega protrčaše Francuzi.

– Les cosaques!123 – viknu jedan od njih, i za trenutak okruži Pjera
gomila ruskih lica.

Pjer zadugo nije mogao da razume šta je bilo s njim. Sa svih strana
čuo je kako mu drugovi plaču od radosti.

– Braćo! Rođeni moji golubovi! – uzvikivali su kroz plač stari vojnici,
grleći kozake i husare. Husari i kozaci zgrtahu se oko zarobljenika i brže
bolje nuđahu im ko odelo, ko čizme, ko hleba. Pjer je ridao, sedeći usred
njih, i nije mogao ni reči da kaže; zagrlio je prvog vojnika koji mu se
približio i plačući ljubio ga.

122 Njemu je to baš svejedno, razbojnik jedan!
123 Kozaci!

Dolohov je stajao kod kapije razvaljene kuće i propuštao pored sebe
gomilu razoružanih Francuza. Francuzi, uzbuđeni onim što se događa,
razgovarali su glasno među sobom; ali kad su prolazili pored Dolohova,
koji se lagano kuckao po čizmama nagajkom i gledao u njih svojim
hladnim, staklenim pogledom što ništa dobro ne obećava, njihov govor je
zamirao. S druge strane stajao je Dolohovljev kozak, brojao zarobljenike i
beležio stotine povlačeći kredom crte na vratima.

– Koliko? – upita Dolohov kozaka koji je brojao zarobljenike.
– Druga stotina – odgovori kozak.
– Filez, filez!124 – govorio je Dolohov koji je taj izraz naučio od
Francuza, a pogled bi mu sevnuo živom vatrom kad se sukobi s pogledom
zarobljenika u prolazu.
Denisov je, mračnog lica, skinuvši šubaru, išao za kozacima koji su
nosili leš Peće Rostova ka raci iskopanoj u vrtu.

124 Prolazite, prolazite!

XVI

Od 28. oktobra, otkad su počeli mrazevi, francusko bekstvo dobilo je
samo tragičniji izgled ljudi koji se mrznu i smrtonosno peku pored vatara,
i ljudi koji u bundama i kolima beže dalje s nagrabljenim stvarima
imperatora, kraljeva i hercega; ali se, u svojoj suštini, nije nimalo izmenio
proces bežanja i raspadanja francuske vojske od izlaska iz Moskve.

Od sedamdeset tri hiljade ljudi francuske armije, ne računajući tu
gardu (koja za sve vreme rata nije ništa radila sem što je pljačkala), ostalo
je od Moskve do Vjazme trideset šest hiljada (od toga broja ispalo je iz
stroja oko pet hiljada u bitkama).

To je prvi član progresije, kojim se matematički tačno određuju ostali.
Francuska vojska se u toj proporciji topila i gubila se od Moskve do
Vjazme, od Vjazme do Smolenska, od Smolenska do Berezine, od Berezine
do Vilne, nezavisno od većeg ili manjeg stepena hladnoće, od potera, od
prosecanja puta i od svih drugih uslova uzetih posebno. Posle Vjazme
francuska vojska se, mesto tri kolone, sabila u jednu gomilu i tako je išla
dokraja.

Bertje je svom vladaru (a poznato je kako se komandanti usuđuju da
opisuju stanje vojske daleko od istine) pisao:

Je crois devoir faire connaître à Votre Majesté l’état de ses
troupes dans les différents corps d’armée que j’ai été à même
d’observer depuis deux ou trois jours dans différents passages.

Elles sont presque débandées.

Le nombre des soldats qui suivent les drapeaux est en
proportion du quart au plus dans presque tous les régiments; les
autres suivent isolément différentes directions, chacun pour son
compte, dans l’espérance de trouver des subsistances et pour se
débarrasser de la discipline. En général ils regardent Smolensk
comme le point où ils doivent se refaire. Ces derniers jours on a
remarqué que beaucoup de soldats jettent leurs cartouches et
leurs armes.

Dans cet état de choses, l’intérêt du service de Votre Majesté
exige, quelles que soient ses vues ultérieures, qu’on rallie l’armée
à Smolensk, en commençant à la débarrasser des non-
combattants, tels que les hommes démontés, et des bagages
inutiles et du matériel de l’artillerie, qui n’est plus en proportion
avec les forces actuelles. En outre, deux jours de repos, des

subsistances sont nécessaires aux soldats, qui sont exténués par
la faim et la fatigue; beaucoup sont morts ces derniers jours sur
la route et dans les bivouacs.

Cet état de choses va toujours en s’aggravant, et donne lieu de
craindre que, si l’on n’y apporte un prompt remède, on ne soit
plus maître des troupes dans un combat.

Le 9 novembre,

à trente verstes de Smolensk.125

Kad su se Francuzi sručili u Smolensk, koji su zamišljali kao obećanu
zemlju, oni su ubijali jedan drugog oko provijanta, opljačkali su svoje
magacine i, kad je sve bilo razgrabljeno, pobegli dalje.

Svi su išli ne znajući ni sami kuda idu ni zašto idu. A to je najmanje
znao genije Napoleonov, jer njemu nije niko zapovedao. Ali su se, ipak i on
i oni oko njega držali svojih davnašnjih navika: pisali su zapovesti, pisma,
raporte, ordre du jour126; titulisali jedan drugoga: „Sire, mon cousin,
prince d’Ekmuhl, roi de Naples,127“ itd. Ali te naredbe i raporti bili su
samo na hartiji, po njima se nije ništa izvršivalo, zato što se nije moglo
izvršivati, i, pri svem tom što su jedan drugoga nazivali „veličanstvima,
visočanstvima i rođacima“, svi su opažali kako su oni kukavni i gadni
ljudi koji su počinili mnogo zla, zbog koga se sad mora ispaštati. I pored
svega toga što su se pretvarali kao da se brinu o vojsci, oni su mislili svaki
o sebi i o tome kako će što brže pobeći i spasti se.

125 Smatram za dužnost da izvestim vaše veličanstvo o stanju vaših trupa u raznim
korpusima, koje sam pregledao za ova dva-tri dana različitih marševa.

One su gotovo rasturene.

Broj vojnika koji idu za svojim zastavama jedva iznosi najviše četvrtinu gotovo u svakom
puku, ostali maršuju zasebno u raznim pravcima i za svoj račun, jer se nadaju da će naći
hrane i da će se osloboditi discipline. Uopšte, oni smatraju Smolensk kao tačku gde treba da se
oporave. Ovih poslednjih dana opazilo se da mnogi vojnici bacaju svoje fišeke i svoje puške.

Pri ovakvom stanju stvari, ma kakve bile vaše dalje namere, interes službe vašem
veličanstvu zahteva da se vojska iskupi u Smolensku i da se počnu odvajati od nje neborci, kao
što su konjanici bez konja, a i nepotreban prtljag i artiljerijski materijal koji nije više u
srazmeri sa sadašnjim brojem vojske. Sem toga, dani odmora i hrana potrebni su vojnicima
koji su iznureni glađu i umorom; mnogi su pomrli ovih poslednjih dana u putu i na bivacima.

Ovo stanje stvari ide jednako nagore i daje razloga strahovanju da ako mu se brzo ne
nađe leka, nećemo moći upravljati trupama u boju.

9. Novembra,
na 30 vrsta od Smolenska.

126 Dnevna naredba.
127 Gospodaru, rođače, kneže od Ekmila, kralju od Napulja.

XVII

Operacije ruske i francuske vojske za sve vreme povratne kampanje,
od Moskve na do Njemena liče na igranje žmurke kad se dvojici igrača
vežu oči, pa jedan od njih zazvoni ponekad zvoncetom, da se javi onom
drugom koji ga hvata. Isprva zvoni onaj koji hvata, ne bojeći se
protivnika, ali kad mu dođe nevolja, on, trudeći se da ide nečujno, pobegne
od svog protivnika, pa često, misleći da će uteći ide pravo njemu u ruke.

Najpre su Napoleonove trupe još i javljale gde su – to je bilo u prvo
vreme njihovog kretanja kaluškim drumom, ali su posle, kad su se
dograbile smolenskog druma, bežale, pridržavajući rukom klatno svog
zvonceta, i često, misleći da će umaći, natrčavale pravo na Ruse.

Pri onoj brzini kojom su Francuzi bežali i Rusi za njima jurili, te se
zbog toga konji iznurili, nije bilo glavnog načina za približno utvrđivanje
protivnikovog položaja – nije bilo konjičkih izvidnica. Sem toga, zbog
čestog i brzog menjanja položaja obeju armija, nije moglo na vreme da
stigne ni ono što se i doznalo. Ako je drugog dana došao izveštaj da je
neprijateljeva vojska bila prvog dana tu i tu, onda je ta vojska trećeg
dana, kad se moglo nešto preduzeti, već prešla dva marša i nalazila se na
sasvim drugom položaju.

Jedna armija je bežala, druga ju je gonila.

Francuzi su od Smolenska imali pred sobom mnogo različitih puteva;
i, moglo bi se pomisliti da su Francuzi, pošto su se tu bavili četiri dana,
mogli doznati gde je neprijatelj, smisliti nešto korisno i preduzeti nešto
novo. Ali su njihove gomile, posle četvorodnevnog stajanja, opet nagle da
beže ne desno, ne levo, nego, bez kakvih manevara i planova, starim,
najgorim drumom, preko Krasnog i preko Orše – ugaženim tragom.

Nadajući se neprijatelju pozadi, a ne spreda Francuzi su bežali
razvučeno i odvojeno jedan od drugog na dvadeset četiri sata razmaka.
Pred svima je bežao imperator, pa kraljevi, pa hercezi, Ruska vojska,
misleći da će Napoleon okrenuti desno preko Dnjepra, što bi jedino i bilo
pametno, nagla je takođe desno i izišla na veliki drum prema Krasnome. I
tu su Francuzi kao u igranju žmurke, natrčali na našu prethodnicu. Kad
su Francuzi iznenadno ugledali neprijatelja, oni su se zbunili i zastali
uplašeni tim iznenađenjem, ali su potom opet počeli da beže ostavljajući
svoje drugove koji su išli za njima. Tu su, kao kroz lanac ruskih trupa,
prolazila tri dana, jedno, po jedno, odeljenja francuske vojske, najpre
vicekraljevo, potom Davuovo, potom Nejevo. Svi su oni ostavili jedan
drugoga, pobacali sav svoj teret, artiljeriju, polovinu ljudi i bežali,
obilazeći samo noću Ruse, s desna polukružno.

Nej, koji je išao poslednji (jer, ne obzirući se na svoj nesrećan položaj
ili upravo na njegove posledice, oni su hteli da istuku onaj pod o koji su se
udarali, i on se zanimao razbijanjem smolenskih zidina koje nisu nikom
smetale), taj Nej, koji je išao poslednji sa svojim korpusom od deset
hiljada ljudi, dobegao je Napoleonu u Oršu samo s hiljadu ljudi, pošto je
ostavio i sve ljude i sve topove, i prešao preko Dnjepra, prokradajući se
noću kroz šumu.

Od Orše pobegli su Francuzi dalje drumom, prema Vilni, igrajući opet
žmurke s armijom koja ih je gonila. Na Berezini su se opet zbunili, mnogi
su se podavili, mnogi se predali, ali oni koji su prešli reku bežali su dalje.
Njihov glavni zapovednik navukao je na sebe bundu i seo u saonice pa
odjurio sam a ostavio svoje drugove. Ko je mogao – taj je takođe otišao, ko
nije mogao – taj se predao ili umro.

XVIII

Izgledalo bi da u ovoj kampanji francuskog bekstva, kad su Francuzi
činili sve što se samo moglo da sebe upropaste, kad nijednom kretanju te
gomile, počevši otkako je okrenula na kaluški drum pa do bekstva vojnih
starešina, nije bilo ni najmanjeg smisla – izgledalo bi da u tom periodu
kampanje nije već mogućno ni onim istoričarima koji dela masâ pripisuju
volji jednog čoveka da opisuju to odstupanje u njihovom smislu. Ali ne.
Istoričari su napisali čitava brda knjiga o toj kampanji i svuda su opisane
Napoleonove naredbe i njegovi mudri planovi – manevri koji su rukovodili
vojskom i genijalni rasporedi njegovih maršala.

Odstupanje od Malo-Jaroslavca onda kad mu je otvoren put u bogat
kraj i kad mu je otvoren onaj paralelni put kojim ga je posle gonio
Kutuzov, nepotrebno odstupanje opustošenim drumom tumači nam se
raznim dubokomislenim planovima. Po tako isto dubokomislenim
planovima opisuje se njegovo odstupanje od Smolenska na Oršu. Potom se
opisuje njegovo junaštvo kod Krasnog, gde se tobož sprema da primi bitku
i da sâm komanduje, pa hoda s brezovom palicom i govori: „J’ai assez fait
l’Empereur, il est temps de faire le général!128 “ – pa ipak odmah posle
toga beži dalje, ostavljajući ćudi sudbine razbijene delove vojske koji su se
nalazili pozadi.

Zatim nam opisuju duševnu veličinu maršalâ a naročito Neja,
duševnu veličinu koja se pokazala u tome što se noću zaobilaznim putem
provukao šumom i preko Dnjepra bez zastave i artiljerije i bez devet
desetina vojske dobegao u Oršu.

I najzad nam istoričari predstavljaju poslednji odlazak velikog
imperatora od junačke vojske kao nešto veliko i genijalno. Čak i taj
poslednji postupak u bekstvu, koji se na ljudskom jeziku zove poslednji
stupanj podlosti, od koje se uči stideti svako dete, i taj postupak dobija na
jeziku istoričara opravdanja.

Kad već nije mogućno rastegnuti dalje tako elastične konce istorijskog
suđenja, kad je čin već očito protivan onom što sve čovečanstvo naziva
dobrom i čak pravičnošću, onda se kod istoričara pojavljuje spasonosan
pojam o veličini.

Veličina tobož isključuje mogućnost merenja šta je dobro a šta rđavo.
Za veličinu – nema ničeg rđavog. Nema te strahote koja bi se mogla
staviti u krivicu onom ko je veliki.

128 Dosta sam bio imperator, vreme je da budem i general.

„C’est grand!129“ – kažu istoričari i onda već nema ni dobra ni zla,
nego ima „grand“ i „negrand“. Grand – dobro, negrand – zlo. Po njihovom
shvatanju, grand je osobina nekih osobitih bića koja oni nazivaju
herojima. I Napoleon, kad u toploj bundi beži kući ne samo od drugova,
nego (po njegovom mišljenju) od ljudi koje je on doveo ovamo, oseća que
c’est grand130 i duša mu je mirna.

„Du sublime (on vidi u sebi nešto sublime) au ridicule il n’ y a qu’un
pas“131 – veli on. I ceo svet pedeset godina ponavlja: Sublime! Grand!
Napoleon le grand! Du sublime au ridicule il n’ y a qu’un pas. 132

I nikom ne dolazi na um da je priznavanje veličine koja se ne meri
merom dobra i zla samo priznavanje svoje ništavosti i neizmerne
sićušnosti.

Nama, s merom dobra i zla koju nam je Hristos dao nema ništa što se
ne meri. I nema veličine onde gde nema jednostavnosti, dobra i istine.

129 To je veliko.
130 Da je to veliko.
131 Od uzvišenog do smešnog samo je jedan korak.
132 Uzvišeno! Veličanstvo! Napoleon veliki! Od uzvišenog do smešnog samo je jedan korak.

XIX

Koji se Rus nije, čitajući opise poslednjeg perioda kampanje 1812.
godine, ljutio zbog njihove nepotpunosti i nejasnosti? Ko se nije sam pitao:
kako ne pohvataše, ne uništiše sve Francuze, kad su ih okružavale sve tri
armije brojem jače, kad su se rastrojeni Francuzi, koji su gladovali i mrzli
se, gomilama predavali i kad je (kao što nam priča istorija) Rusima bila
upravo to namera, da zaustave, odseku i zarobe sve Francuze?

Kako to da ona ruska vojska koja je, kao brojem slabija od Francuza,
zametnula borodinsku bitku, kako da ta vojska, koja je s tri strane
okružavala Francuze i koja je imala nameru da ih pohvata, nije postigla
svoj cilj? Zar Francuzi imaju tako ogromno preimućstvo nad nama, da mi
s jačom snagom i pošto smo ih opkolili, nismo mogli da ih potučemo? Kako
se to moglo dogoditi?

Istorija (ona što se tako naziva), odgovarajući na ta pitanja, kaže kako
se to dogodilo zbog toga što Kutuzov, i Tormasov, i Čičagov, i ovaj i onaj
nisu pravili takve i takve manevre.

Pa zašto oni nisu napravili sve te manevre? Zašto im nisu sudili i
kaznili ih, ako su oni krivi, što nije postignut gore označeni cilj? Ali, ako
se čak i uzme da su Kutuzov i Čičagov itd., bili uzrok ruskom neuspehu,
ipak se ne može razumeti zašto u onim prilikama u kojima su se nalazile
ruske trupe kod Krasnog i kod Berezine (u oba slučaja Rusi su bili brojem
jači), nije zarobljena francuska vojska s njenim maršalima, kraljevima i
imperatorom, kad je to bio Rusima cilj?

Tumačenje te neobične pojave (kao što rade ruski ratni istoričari)
time što je Kutuzov sprečio napad nije opravdano zato što mi znamo kako
volja Kutuzovljeva nije mogla zadržati trupe od napada kod Bjazme i kod
Tarutina.

Zašto su onu rusku vojsku, koja je sa slabijom po broju snagom
održala pobedu kod Borodina nad neprijateljem u svoj njegovoj jačini,
pobedile kod Kpasnoja i kod Berezine rastrojene gomile Francuza, kad je
ona po broju bila jača?

Ako je Rusima bila namera to da odseku i zarobe Napoleona i
maršale, pa ta namera ne samo nije postignuta, nego su svi pokušaji da se
ta namera postigne bili na najstidniji način pokvareni, onda Francuzi
sasvim pravično iznose poslednji period kampanje kao niz pobeda, a ruski
istoričari sasvim ga neumesno predstavljaju kao pobedonosan.

Ruski ratni istoričari dolaze, utoliko, ukoliko je za njih logika
obavezna, nehotice do tog zaključka i pored svega lirskog pozivanja na

hrabrost odanost itd., moraju nehotice priznati da odstupanje Francuza iz
Moskve niz pobeda Napoleonovih a poraza Kutuzovljevih.

Ali kad ostavimo sasvim na stranu narodni ponos, onda se oseća da
ovaj zaključak nosi sam u sebi jednu kontradikciju, jer je niz francuskih
pobeda doveo Francuze do potpunog uništenja, a niz ruskih poraza doneo
Rusima potpuno uništenje neprijatelja i očišćenu otadžbinu.

Izvor je ovoj kontradikciji u tome što su istoričari koji izučavaju
događaje iz pisama vladalaca i vojskovođa, iz relacija, raporta, planova
itd. stavili poslednjem periodu rata u 1812. godini lažan cilj koga nikad
nije bilo, cilj koji je tobož bio u tome da se odseče i uhvati Napoleon s
maršalima i vojskom.

Takve namere nije bilo niti je moglo biti, jer nije imala smisla i
sasvim je bilo nemogućno da se ona postigne.

Ta namera nije imala nikakvog smisla, prvo, zato što je rastrojena
vojska Napoleonova bežala iz Rusije što je mogla brže, to jest, radila je
upravo ono što je želeo svaki Rus. Pa zašto je trebalo da se prave razne
operacije nad Francuzima koji su bežali tako brzo kako su samo mogli?

Drugo, bilo je ludo stati na put ljudima koji su svu svoju energiju
upravili na bekstvo.

Treće, bilo je ludo gubiti svoje trupe oko uništavanja francuskih
armija koje su se i bez spoljnih uzroka u tolikoj progresiji uništavale da,
bez ikakvog zatvaranja puta, nisu mogle prevesti preko granice više nego
što su prevele u decembru, to jest, jedan stoti deo sve vojske.

Četvrto, bila je besmislena želja da se zarobe imperator, kraljevi,
hercezi – ljudi čije bi ropstvo u najvećoj meri otežavalo Rusima operacije,
kao što su to priznavali najveštiji diplomati onog vremena (J. Maistre*133 i
ostali). Još je besmislenija bila želja da se zarobe korpusi Francuza kad je
ruska vojska do Krasnog spala na polovinu, a uz korpuse zarobljenika
trebalo bi odvajati divizije za sprovod, i kad ni ruski vojnici nisu uvek
dobijali potpunu hranu i kad su oni zarobljenici što ih je već bilo umirali
od gladi.

Sav dubokomisleni plan da se Napoleon s njegovom armijom odseče i
uhvati bio je nalik na plan kakvog vrtara koji bi, kad izgoni iz ograde
stoku što mu je pogazila leje, otrčao na kapiju i počeo da tuče po glavi tu
marvu. Jedino što bi se moglo reći u odbranu vrtarevu bilo bi to da se jako
razljutio. Ali se ni to nije moglo reći za one koji su sastavljali plan, jer
njima nisu bile leje pogažene.

133 Žozef Mestr, publicista i filozof, bio je u to vreme sardinski poslanik na petrogradskom
dvoru.

Nego, i sem toga što je odsecanje Napoleona s njegovom vojskom bilo
bez smisla, ono je bilo i nemogućno.

To je nemogućno bilo, prvo, zato što se iz iskustva vidi da se kretanje
kolona na pet vrsta daljine u jednoj bici nikad ne podudara s planovima,
pa je verovatnoća da bi se Čičagov, Kutuzov i Vitgenštajn sastali na vreme
na određenom mestu bila tako sićušna, da je bila ravna nemogućnosti;
tako je mislio i Kutuzov, koji je, još kad je dobio plan, rekao da diverzije
na velike daljine ne donose željene rezultate.

Drugo, nemogućno je bilo zato što je, da bi se paralizovala ona snaga
inercije s kojom je išla nazad Napoleonova vojska, trebalo imati daleko
veće trupe od onih što su ih imali Rusi.

Treće nemogućno je bilo zato što ratna reč „otseći“ nema nikakvog
smisla. Otseći vojsku – zatvoriti joj drum – to se nikako ne može, jer je
uvek mnogo mesta unaokolo gde se može izići a ima i noći po kojoj se ništa
ne vidi, o čemu su se mogli uveriti učeni ratnici bar iz primera oko
Krasnog ili na Berezini. A zarobiti se nikako ne može ako onaj koga
zarobljavaju na to ne pristane, kao što se ne može uhvatiti lastavica, iako
je čovek može uhvatiti kad mu padne na ruku. Zarobiti se može onaj koji
se predaje kao Nemci po pravilima strategije i taktike. A francuske su
trupe sasvim pravilno nalazile da to nije ugodno, pošto ih smrt od gladi i
od zime čeka podjednako i u bekstvu i u ropstvu.

A četvrto i što je glavno, to je bilo nemogućno zato što nikad, otkako je
sveta, nije bilo rata u tako strašnim prilikama u kakvim se vodio taj rat
1812. godine, i što su ruske trupe u poteri za Francuzima napregle svu
svoju snagu i nisu mogle učiniti ništa krupno a da se one same ne unište.

U kretanju ruske vojske od Tarutina do Krasnog otpalo je pedeset
hiljada bolesnih i izostalih vojnika, to jest, broj ravan ljudstvu velikog
gubernijskog grada. Polovina ljudi otpalo je iz vojske bez bojeva.

I o tom periodu kampanje, kad trupe bez obuće i topla odela, s
nepotpunom hranom, bez rakije, mesecima noćivaju u snegu i na petnaest
stepeni hladnoće; kad dan traje samo 7 do 8 sati a ostalo je noć u kojoj ne
može da utiče disciplina; kad se ljudi ne uvode, kao u borbi, samo za
nekoliko sati u oblast smrti, gde već nema discipline, nego se mesecima
svakog trenutka bore sa smrću od gladi i zime; kad za mesec dana
propadne polovina vojske – o tom periodu kampanje pričaju nam istoričari
kako je trebalo da Miloradovič izvrši krilni marš onamo, a Tormasov
ovamo, i kako je trebalo da se Čičagov pomakne onamo (da se pomakne po
snegu iznad kolena), i kako je onaj razbio i odsekao neprijatelja, itd. itd.

Polumrtvi Rusi učinili su sve što se moglo učiniti i što je trebalo
učiniti da se postigne cilj dostojan naroda i nisu krivi što su oni drugi

Rusi, koji su sedeli u toplim sobama, računali da će se učiniti ono što je
bilo nemogućno.

Sva ta neobična, sad nerazumljiva kontradikcija između fakta i
istorijskog opisivanja potiče samo otuda što su istoričari koji su opisivali
taj događaj pisali istoriju lepih osećanja i reči raznih vojskovođa, a ne
istoriju događaja.

Njima se čine vrlo zanimljive reči Miloradovičeve, odlikovanja koja je
dobio taj i taj general i njihove pretpostavke; a pitanje o onih pedeset
hiljada ljudi koji su ostali po bolnicama i po grobovima čak ih i ne
interesuje, jer ne spada u njihovo proučavanje.

A međutim treba se samo okrenuti od proučavanja raporta i glavnih
planova i zagledati u kretanje onih stotina hiljada ljudi koji su imali
pravog, neposrednog učešća u događaju, pa sva pitanja što su ranije
izgledala nerazrešiva odjedanput se daju s neobičnom lakoćom i prostotom
pouzdano rešiti.

Cilj da se odseče Napoleon s vojskom nije nikad postojao, sem u
uobrazilji desetak ljudi. On nije mogao postojati zato što nije imao smisla i
što se nije mogao postići.

Cilj narodni bio je jedan: da se očisti svoja zemlja od najezde. Taj je
cilj postignut, prvo, sam po sebi, jer su Francuzi bežali pa je trebalo samo
ne zaustavljati to kretanje. Drugo, taj se cilj postizavao operacijama
narodnog rata, koji je uništavao Francuze, i treće, postizavao se time što
je velika ruska vojska išla u stopu za Francuzima, spremna da upotrebi
silu ako zastane njihovo kretanje.

Ruska vojska morala je dejstvovati kao bič na životinju koja beži. I
iskusan gonič znao je da je najzgodnije držati bič zamahnut i pretiti njime
a ne tući po glavi životinju koja beži.

DEO ČETVRTI

I

Kad čovek vidi životinju kako umire obuzme ga užas: jer ono što je on
sam – njegovo biće, očevidno se uništava pred njegovim očima – prestaje
da postoji. Ali kad je onaj što umire čovek, i to voljen čovek, onda se, sem
užasa što nas obuzme kad vidimo kako se uništava život, oseća kidanje i
duševna rana, koja isto onako kao i fizička rana nekad ubija, nekad se
zaleči, ali uvek boli i boji se spoljašnjeg pozleđivanja dodirom.

Posle smrti kneza Andreje, Nataša i kneginjica Marija osećale su to
podjednako. Pošto su se duševno sagle i zažmurile od strašnog oblaka
smrti što se nadneo nad njima, one nisu smele da pogledaju u lice životu.
One su pažljivo čuvale svoje otvorene rane od dodira koji bi mogao da ih
povredi i da im zada bol. I kad kakav ekipaž prođe brzo ulicom, i kad se
spomene ručak, i kad sluškinja upita koju haljinu treba da spremi, a još
gore reč neiskrenog, slabog saučešća, sve je to bolno pozleđivalo ranu,
izgledalo kao vređanje i narušavalo onu potrebnu tišinu u kojoj su se obe
trudile da osluškuju još neumukli u njihovoj mašti strašni, ozbiljni hor, i
smetalo im da zagledaju u one tajanstvene beskrajne daljine što su se za
trenut otkrivale pred njima.

Samo kad su njih dve bile nasamo nije ih vređalo niti bolelo. One su
malo razgovarale među sobom. Kad su i razgovarale, govorile su o
najsitnijim stvarima. I jedna i druga izbegavala je podjednako da spomene
nešto što bi se ticalo budućnosti.

Njima se činilo da bi vređale njegovu uspomenu kad bi priznale da
može biti budućnosti. Još su pažljivije obilazile u svojim razgovorima sve
ono što se moglo ticati pokojnika. Njima se činilo da se ne može rečima
iskazati ono što su one preživele i osetile. Njima se činilo da svako
spominjanje pojedinosti iz njegovog života narušava veličanstvenost i
svetinju one tajne što se izvršila pred njihovim očima.

Neprestana uzdržavanja od razgovora, stalno pažljivo obilaženje
svega onog što je moglo navesti na reč o njemu, to zaustavljanje s raznih
strana na granici onog što se nije smelo govoriti, još je čistije i jasnije
isticalo pred njihovom uobraziljom ono što su one osećale.

Ali čiste, potpune tuge ne može biti isto onako kao što ne može biti ni
čiste i potpune radosti. Kneginjicu Mariju, koja je po svom položaju bila
sama nezavisna gospodarica svoje sudbine, staralac i vaspitač svoga
bratića, izazvao je prvu život iz onoga sveta tuge u kom je živela prve dve
nedelje. Ona je dobila pisma od rođaka, na koja je trebalo odgovarati; soba
u koju su smestili Nikolušku bila je vlažna i on je počeo da kašlje. Alpatić
je došao u Jaroslav sa izveštajem o poslovima i s predlozima i savetima da

kneginjica ode u Moskvu u kuću na Vazdviženki, koja je ostala čitava i
oko koje su bile potrebne samo male opravke. Život se nije zaustavljao i
trebalo je živeti. Ma koliko da je bilo teško kneginjici Mariji da izađe iz
onog usamljenog razmišljanja u kome je dotle živela ma koliko da joj je
bilo žao i čisto stidno da ostavi Natašu samu, zemaljske brige zahtevale su
njeno učešće i ona im se i preko volje predala. Ona je pregledala račune sa
Alpatićem, dogovarala se s Desalom o bratiću i izdavala naredbe i
spremala se za svoju seobu u Moskvu.

Nataša je ostala sama i, otkako se kneginjica Marija počela spremati
da ide, klonila se i nje.

Kneginjica Marija je predložila grofici da pusti Natašu da ide s njom u
Moskvu, i mati i otac radosno su pristali na tu ponudu, jer su opazili kako
im kći svakog dana fizički opada, pa su mislili da će joj biti od koristi i
promena mesta i pomoć moskovskih lekara.

– Ja neću nikud ići – odgovorila je Nataša kad su joj to predložili –
samo vas molim da me ostavite – rekla je i istrčala iz sobe, jedva se
uzdržavajući da ne zaplače, ne toliko od tuge koliko od jeda i ogorčenja.

Kad je Nataša videla da ju je ostavila kneginjica Marija i da je ostala
usamljena u svojoj tuzi, ona je veliki deo vremena provodila sama u svojoj
sobi sedeći na kraju divana podvijenih nogu i štogod cepajući ili
preturajući svojim tankim prstima, i nepomično gledala u ono na čemu bi
joj se oči zaustavljale. Nju je ta samoća iznuravala, mučila; ali joj je bila
preko potrebna. Čim ko uđe k njoj u sobu, ona je brzo ustajala, menjala
položaj i izraz svoga pogleda, pa uzimala knjigu ili vez, čekajući, očevidno
s nestrpljenjem, da ode onaj ko ju je uznemirio. Njoj se sve činilo da će ona
eto, eto sad odmah shvatiti, prozreti ono na što je bio upravljen duhovni
pogled sa strašnim pitanjem koje premaša njenu snagu.

Na kraju decembra sedela je Nataša na divanu, podvijenih nogu, u
crnoj vunenoj haljini, s nemarno slepljenom kosom u punđu, mršava i
bleda nestrpljivo čupkala i raspredala krajeve pojasa i gledala u vrata.

Ona je gledala onamo kuda je otišao on, na onu drugu stranu života. I
ona druga strana života, o kojoj ranije nije nikad mislila, koja joj je ranije
izgledala tako daleka i neverovatna, sad joj je bila bliža, i prisnija, i
razumljivija nego ova strana života u kojoj je sve bilo ili praznina i pustoš,
ili patnja i uvreda. Ona je gledala onamo gde je znala da je on; ali ga nije
mogla videti drukčije nego onakvog kakav je bio na ovom svetu. Videla ga
je opet onakvog kakav je bio u Mitiščima, u Trojici, u Jaroslavu.

Ona je videla njegovo lice, čula njegov glas i ponavljala njegove reči i
svoje reči koje je njemu rekla, i ponekad izmišljala i za sebe i za njega
nove reči, koje bi onda mogle biti izgovorene.

Eto ga gde leži u naslonjači, u svojoj plišanoj bundici, naslonio glavu
na mršavu, bledu ruku. Grudi mu strašno upale, a ramena se izdigla.
Usne jako stisnute, oči sevaju a na bledom čelu pojavi se bora i iščezne.
Jedna mu noga jedva osetno brzo dršće. Nataša zna da se on bori s teškim
bolom. „Kakav je to bol? Zašto će taj bol? Šta on oseća? Kako ga to boli?“ –
misli Nataša. On je opazio kako ga ona pažljivo gleda, podigao je oči i, ne
osmehujući se, počeo da govori. „Jedino što je strašno“ – rekao je on – „to
je – vezati se zauvek za čoveka koji se muči. To je večito mučenje.“ I
pogledao je u nju ispitivačkim pogledom. Nataša je tada, kao i uvek,
odgovorila pre nego što je promislila šta će odgovoriti i rekla: „To ne može
dugo trajati, toga neće biti, vi ćete sasvim ozdraviti.“

Ona ga je sad ponovo videla i preživljavala ono što je onda osećala.
Ona se setila njegovog dugog tužnog, oštrog pogleda na te reči i razumela
šta znači onaj prekor i očajanje u tom pogledu. .

„Ja sam se složila“ – govorila je Nataša sad u sebi – „da bi bilo užasno
kad bi on ostao da se tako uvek muči. Ja sam to tako rekla onda samo zato
što bi to za njega bilo užasno, a on je razumeo drukčije. Pomislio je da bi
to za mene bilo užasno. On je onda još hteo da živi – bojao se smrti. A ja
sam mu tako grubo, glupo rekla. Nisam to mislila. Mislila sam sasvim
drugo. Kad bih kazala ono što sam mislila, rekla bih: neka bi on i umirao,
za sve vreme neka bi umirao pred mojim očima, ja bih bila srećna prema
ovom što sam sad. Sad... Nema ničega, nikoga. Da li je on to znao? Nije.
Nije znao i nikad neće doznati. I sad se već nikad, nikad ne može to da
popravi.“ I on joj je opet govorio one iste reči, ali mu je Nataša sad u svojoj
mašti odgovarala drukčije. Ona ga je zaustavljala i govorila: „Užasno je za
vas, ali nije za mene. Znajte da meni bez vas nema ničeg u životu i da mi
je najveća sreća patiti s vama.“ I on je uzimao njenu ruku i stezao je onako
kao što ju je stezao ono strašno veče, na četiri dana pred smrt. I ona mu je
u svojoj mašti govorila još i druge nežne, ljubavne reči, koje bi mu mogla
govoriti onda. „Ja te volim!... volim te, volim...“ – govorila je ona, stežući
grčevito ruke, stežući zube s gorkim naporom...

I slatka tuga je obuzimala i već joj suze pođoše, ali se najedanput
zapita: kome ona to govori? Gde je on i ko je on sad? I opet se sve zastiralo
hladnom, oporom nedoumicom i ona se, nabravši napregnuto obrve,
zagledala onamo gde je on bio činilo joj se, eto, sad će prozreti tajnu... Ali
u trenutku kad joj se činilo da se već otkriva ono što joj je bilo
nerazumljivo lupnu ručica od brave na vratima i bolno joj teknu sluh. U
sobu uđe brzo i nepažljivo unezverena Dunjaša.

– Izvolite tatici, brže! – reče Dunjaša nekako neobično i žurno. –
Nesreća, za Petra Iliča... pismo – progovori ona i zagrcnu se.

II

Nataša je u to vreme, sem što se uopšte tuđila od svih ljudi, osećala
naročitu otuđenost od članova svoje porodice. Svi njeni: otac, mati, Sonja
bili su joj tako bliski, obični, tako svakidašnji da joj se činilo da svaka
njihova reč, svako osećanje vrećaju onaj svet u kome je ona u poslednje
vreme živela i ona je ne samo bila ravnodušna prema njima, nego ih je
gledala i neprijateljski. Ona je čula Dunjašine reči o Petru Iliču, o nesreći,
ali ih nije razumela.

„Kakva im se to nesreća dogodila, kakva se nesreća može njima
dogoditi? Kod njih je sve ono njihovo staro, obično i mirno“, u mislima je
kazala Nataša.

Kad je ušla u dvoranu, otac je brzo izlazio iz grofičine sobe. Lice mu
beše nabrano i mokro od suza. Videlo se da je pobegao iz one sobe da bi
dao oduške plaču koji ga je gušio. Kad je ugledao Natašu, on je očajno
mahnuo rukama i udario u gorko, grčevito jecanje, od koga se nagrdilo
njegovo okruglo blago lice.

– Pe... Peća... Idi, idi, ona... zove... – I, ridajući kao dete, on dođe,
mičući se brzo oslabelim nogama, do stolice i gotovo pade na nju, pa pokri
lice rukama.

Odjedanput prođe svu Natašu skroz nešto kao električna struja.
Nešto strahovito bolno teknu je u srce. Ona oseti strašan bol; učini joj se
da se nešto otkida u njoj i da umire. Ali odmah posle bola oseti kako se
trenutno oslobodi odvojenosti od života u kojoj je bila. Kad vide oca i ču
unutra strašan, grub vrisak materin, ona u trenutku zaboravi i sebe i svoj
jad. Ona pritrča ocu, ali joj je on, mašući nemoćno rukom, pokazivao na
materina vrata. Kneginjica Marija iziđe na vrata bleda, a donja joj vilica
drhtaše, i uze Natašu za ruku, govoreći joj nešto. Nataša je nije videla, ni
čula. Ona brzo uđe na vrata, zasta za trenutak, kao da se bori sa samom
sobom pa pritrča materi.

Grofica je ležala u naslonjači, neobično i nezgrapno se previjala i
udarala glavom o zid. Sonja i sluškinje držale su je za ruke.

– Natašu, Natašu!... – vikala je grofica. – Nije istina, nije istina... On
laže... Natašu! – vikala je, oturajući od sebe one što je drže. – Dalje od
mene svi, nije istina! Poginuo!... ha, ha, ha!... Nije istina!...

Nataša kleče na naslonjaču, naže se nad majkom, zagrli je,
neočekivanom snagom podiže je, okrete je k sebi i privi se uz nju.

– Majčice!... golubice!... Evo me, rođena! Majčice! – šaputala joj je, ne
prekidajući ni za sekund.

Ona nije puštala majku iz ruku, nežno se borila s njom, tražila je
jastuke, vode, raskopčavala i cepala haljinu na majci.

– Slatka moja, golubice... Majčice, dušice... – šaputala joj je
neprestano, ljubeći je po glavi, po rukama, po licu i osećajući kako joj
nezadržano liju suze potokom i golicaju je po nosu i po obrazima.

Grofica steže kćeri ruku, zatvori oči i stiša se za trenutak. Odjedanput
se neobičnom brzinom podiže, nesvesno se obazre oko sebe i kad ugleda
Natašu, poče joj što igda može stezati glavu. Zatim okrete k sebi njeno od
bola namršteno lice i dugo se zagleda u njega.

– Nataša, ti me voliš? – reče ona tihim, poverljivim šapatom. – Ti me
nećeš prevariti, Nataša? Ti ćeš mi kazati pravu istinu?

Nataša je gledala pravo u nju očima punim suza i na njenom se licu
ogledala samo molba za oproštenje i za ljubav.

– Majčice, rođena moja – ponavljala je ona, naprežući svu snagu svoje
ljubavi da nekako svali s nje na sebe suvitak tuge koja je tišti.

A mati je opet, ne mogući da se bori sa stvarnošću i ne verujući da ona
može živeti kad je poginuo njen voljeni dečko u cvetu svog života, bežala
od stvarnosti u svet bezumlja.

Nataša nije znala kako je prošao taj dan i noć, pa i drugi dan i noć.
Ona nije spavala niti se odmicala od matere. Natašina uporna, strpljiva
ljubav kao da je obgrljavala svakog sekunda sa svih strana groficu, ne da
je razgovori, ne da je uteši, nego da je vrati u život. Kad bi treća noć,
grofica se smiri za nekoliko minuta i Nataša svede oči, naslonivši glavu na
ručicu od naslonjače. Krevet škripnu, Nataša otvori oči. Grofica je sedela
na krevetu i tiho govorila:

– Kako mi je milo što si došao! Ti si mi se umorio, hoćeš čaja?

Nataša joj se približi.

– Kako si se prolepšao, i već si čitav čovek! – nastavi grofica, uzevši
kćer za ruku.

– Majčice, šta to govorite!...

– Nataša, njega nema, nema ga!

I grofica zagrli kćer i prvi put poče plakati.

III

Kneginjica Marija je odgodila svoj put. Sonja i grof starali su se da
zamene Natašu, ali nisu mogli. Videli su da je ona jedina mogla zadržati
majku od bezumnog očajavanja. Nataša je tri nedelje neprestano provela
pored majke, spavala na naslonjači u njenoj sobi, pojila je, hranila i
neprestano razgovarala s njom, razgovarala zato što je jedino njen nežan,
umiljat glas utišavao groficu.

Duševna rana majčina nije se mogla zalečiti. Smrt Pećina odnela joj je
polovinu života. Posle mesec dana otkako je došao glas o Pećinoj smrti,
koji je beše zatekao kao svežu bodru ženu od pedeset godina, ona je izišla
iz svoje sobe kao polumrtva starica, koja nema nikakvog učešća u životu.
Ali ta rana koja je upola ubila groficu, ta nova rana povratila je Natašu u
život.

Duševna rana, koja dolazi od razdiranja duševnog tela, isto onako kao
i fizička rana, ma koliko to izgledalo čudno, pošto se već smirila i kad već
izgleda da su joj krajevi srasli – isto onako kao i fizička zarašćuje samo
snagom života što buja iznutra.

A tako se smirila Natašina rana. Ona je mislila da je njen život
svršen. Ali joj je ljubav prema majci odjedanput pokazala da je suština
njenog života – ljubav – još živa u njoj. Probudila se ljubav, probudio se i
život.

Poslednji dani kneza Andreje združili su Natašu s kneginjicom
Marijom. Nova nesreća zbližila ih je još više. Kneginjica Marija je odgodila
svoj put i posle tri nedelje nadgledala Natašu kao bolesno dete. Te
poslednje tri nedelje koje je Nataša provela u majčinoj sobi narušile su joj
fizičku snagu.

Opazivši jedanput kako Nataša dršće od grozničave hladnoće,
kneginjica Marija ju je uvela u svoju sobu i namestila u svoju postelju.
Nataša je legla, ali kad je kneginjica Marija spustila zavese i htela da
iziđe, Nataša je zovnu k sebi.

– Meni se ne spava. Posedi malo sa mnom, Marija.

– Ti si umorna – gledaj da zaspiš.

– Ne, ne. Zašto si me odvela? Ona će me tražiti.

– Njoj je mnogo bolje. Danas je tako lepo razgovarala – reče joj
kneginjica Marija.

Nataša je ležala u postelji i u onom polumraku u sobi razgledala lice
kneginjice Marije.

„Da li liči na njega?“ – mislila je Nataša. „Da, liči i ne liči. Ali je ona
neobična, tuđa, sasvim nova, nepoznata. I ona mene voli. Šta li joj je u
duši? Sve dobro. Nego, kako? Kako ona misli? Kako ona mene gleda? Da,
ona je divna.“

– Maša – reče Nataša, pritegnuvši bojažljivo njenu ruku k sebi. –
Maša, nemoj misliti da sam rđava. Je li da ne misliš? Maša, golubice.
Kako te ja volim! Hajde da budemo sasvim, sasvim prijateljice.

I Nataša poče da ljubi ruke i lice kneginjici Mariji, grleći je.
Kneginjica Marija se i stidela i radovala tom iskazivanju Natašine ljubavi.

Od toga dana utvrdilo se među kneginjicom Marijom i Natašom ono
strasno i nežno prijateljstvo koje biva samo među ženama. One su se
neprestano ljubile, govorile jedna drugoj nežne reči i veći deo vremena
provodile zajedno. Ako bi jedna izišla, druga je bila nespokojna i hitala da
joj se pridruži. Kad su zajedno opažale su veće slaganje među sobom nego
kad su razdvojene, svaka za sebe. Među njima se utvrdilo osećanje jače od
prijateljstva: to je bilo naročito osećanje da se može živeti samo kad su
jedna s drugom.

Ponekad su ćutale po čitave sate; a ponekad su, već ležeći u postelji,
počinjale da razgovaraju i razgovarale do ujutru. Većinom su razgovarale
davnoj prošlosti. Kneginjica Marija pričala je o svom detinjstvu, o svojoj
majci, o svome ocu, svojim maštama; i Nataša, koja je ranije s mirnim
nerazumevanjem okretala glavu od tog života predanosti i pokornosti, od
poezije hrišćanskog samopregorevanja, sad je, osećajući da je veže ljubav s
kneginjicom Marijom, zavolela i prošlost kpeginjice Marije i razumela
nekad nerazumljivu joj stranu života. Ona nije mislila da dodaje svome
životu pokornost i samopregorevanje, jer je navikla da traži druge radosti,
ali je razumela i zavolela u drugoj tu ranije nerazumljivu joj vrlinu.
Kneginjici Mariji, koja je slušala priče o detinjstvu i prvoj mladosti
Natašinoj, Takođe se otkrivala ranije nerazumljiva strana života, vera u
život, u naslade života.

One sve jednako nisu govorile nikako o njemu, da ne bi, kao što im se
činilo, kvarile rečima onu uzvišenost osećanja koja je bila u njima, a to
ćutanje o njemu učinilo je da su ga one, ne verujući to, malo-pomalo
zaboravljale.

Nataša je smršala, pobledela i tako postala fizički slaba da su svi
neprestano govorili o njenom zdravlju i njoj je to bilo prijatno. Ali ju je
ponekad obuzimao neočekivano ne samo strah od smrti, nego strah da se
ne razboli, da ne oslabi, da ne izgubi lepotu, pa je ponekad i nehotice
pažljivo razgledala svoju golu ruku i čudila se kako joj je mršava, ili bi se
jutrom zagledala u ogledalu u svoje otegnuto i, kao što joj se činilo, jadno
lice. Njoj se činilo da to tako mora i uz to joj je bilo strašno i teško.

Jedanput je brzo ustrčala uz stepenice i teško se zadihala. Odmah je i
nehotice izmislila sebi neki posao dole i opet odozdo ustrčala gore,
kušajući svoju snagu i motreći na sebe.

Drugi put zovnula je Dunjašu i glas joj je zatreperio. Ona ju je još
jednom zovnula, iako je čula njene korake – zovnula je onim glasom iz
grudi, kojim je pevala, i oslušnula ga.

Ona to nije znala i ne bi verovala, ali ispod sloja nanosa koji joj se
činio neprobojan i koji je pokrivao njenu dušu, već su izbijale tanke nežne
klice trave što je trebalo da uhvate korena i da svojim živim bujanjem
prekriju jad koji ju je tištao, da se ubrzo više ne vidi niti opaža. Rana je
zarastala iznutra.

Pri kraju januara otišla je kneginjica Marija u Moskvu i grof je
navalio da i Nataša ode sa njom, pa da se tamo posavetuje s doktorima.

IV

Posle sukoba kod Vjazme, gde Kutuzov nije mogao zadržati svoje
trupe od njihove želje da razbiju, odseku itd., dalje kretanje Francuza koji
su bežali i Rusa koji su za njima jurili, išlo je do Krasnog bez bitaka.
Bežanje je bilo tako brzo da ruska armija, koja je trčala za Francuzima,
nije mogla da ih stiže, da su konji u konjici i artiljeriji zastajali i da su
izveštaji o kretanju Francuza bili uvek netačni.

Ljudi u ruskoj vojsci bili su tako namučeni tim neprekidnim
kretanjem, po četrdeset vrsta za dan i noć, da se nisu mogli kretati brže.

Da bi se razumelo u kolikoj je meri bila iznurena ruska vojska, treba
samo jasno razumeti šta znači taj fakat, što je ruska vojska koja je iz
Tarutina sa sto hiljada, pošto nije za sve vreme svoga marša od Tarutina
izgubila koje ranjenih koje poginulih više od pet hiljada i pošto nije
izgubila ni stotinu ljudi zarobljenih, došla do Krasnog s pedeset hiljada.

Bozo maršovanje Rusa za Francuzima uticalo je na rusku vojsku isto
tako ubistveno kao i bežanje na Francuze. Razlika je bila samo u tome što
je ruska armija maršovala po svojoj volji, a nije joj pretila propast koja je
visila nad francuskom armijom, i još u tome što su zaostali francuski
bolesnici – ostajali u rukama neprijateljevim, a zaostali Rusi ostajali kod
svoje kuće. Glavni uzrok smanjivanju Napoleonove vojske bila je brzina
kretanja, a da je tako, služi kao nesumnjiv dokaz podudarno smanjivanje
ruskih trupa.

Sva aktivnost Kutuzovljeva bila je, kao što je to bilo kod Tarutina i
kod Vjazme, upravljena samo na to da – ukoliko je to bilo u njegovoj vlasti
– ne zaustavlja to po Francuze ubistveno bežanje (kao što su hteli u
Petrogradu i u vojsci ruski generali), nego da ga potpomogne i da olakša
kretanje svojih trupa.

Nego, sem toga, otkako se u trupama pokazao umor i ogroman
manjak, koji je dolazio od brzine kretanja, Kutuzov je dobio još jedan
razlog da usporava kretanje trupa i da čeka. Cilj ruskih trupa bio je –
potera za Francuzima. Put kojim će udariti Francuzi bio je nepoznat, i
zbog toga su naše trupe prelazile veću daljinu što su bliže išle u stopu za
Francuzima. Samo kad su bile na izvesnom odstojanju mogle su prečim
putem da presecaju cik-cak Francuza. Svi vešti manevri koje su predlagali
generali izražavali su se u pomicanju trupa i umnožavanju marševa, a
jedan jedini razuman cilj bio je u tome da se smanje ti marševi. I tome je
cilju, za vreme cele kampanje od Moskve do Vilne, težila aktivnost
Kutuzovljeva – ne slučajno, ne privremeno, nego tako dosledno da je
nijedanput nije izneverio.

Kutuzov je znao, ali ne umom niti naukom, nego svim ruskim bićem
svojim znao je i osećao ono što je osećao svaki ruski vojnik, da su Francuzi
pobeđeni, da neprijatelji beže i da ih treba ispratiti; ali je, uz to, osećao,
zajedno s vojnicima, svu tegobu toga, po brzini i godišnjem vremenu
nečuvenog pohoda.

Ali generalima, osobito onima koji nisu bili Rusi, a želeli su da se
istaknu, da začude nekog, da zarobe nečega radi kakvog hercega ili kralja
– tim je generalima sad, kad je svaka bitka bila i odvratna i bez smisla,
izgledalo da je upravo sad vreme da se zameću bitke i da se pobeđuje
neko. Kutuzov je samo slegao ramenima kad su mu iznosili projekat po
projekat za manevrisanje sa onim rđavo obuvenim, bez topla odela,
polugladnim vojnicima, koji su se za jedan mesec dana i bez bitaka
smanjili na polovinu i s kojima je, pored najboljih uslova daljeg
francuskog bežanja, trebalo preći do granice veći prostor od onog što su ga
već prešli.

Ta težnja za isticanjem, za manevrisanjem, za razbijanjem i za
odsecanjem javljala se naročito onda kad ruske trupe nabasaju na
francuske trupe. Tako se to dogodilo kod Krasnog, gde su mislili da nađu
jednu od triju francuskih kolona pa nabasali na samog Napoleona sa
šesnaest hiljada ljudi. I pored svih sredstava koja je Kutuzov upotrebio da
se izbavi od tog štetnog sukoba i da sačuva svoje trupe, namučeni ljudi
ruske vojske dotamanjivali su kod Krasnog tri dana razbijene gomile
Francuza.

Tol je napisao dispoziciju: die erste Colonne marschirt134 itd. I, kao i
uvek, sve je urađeno mimo dispozicije. Princ Evgenije od Virtemberga
pucao je s brda pored francuskih gomila koje su bežale i tražio pomoć koja
mu nije dolazila. Francuzi su se, obilazeći noću Ruse, rasipali, krili se po
šumama i provlačili se dalje, kako je ko mogao.

Miloradovič, koji je govorio kako on neće ništa da čuje za ekonomske
poslove svoga odreda, koji se nikad nije mogao naći kad je zatrebao,
chevalier sans peur et sans reproche,135 kao što je sam sebe nazivao, i koji
je voleo da razgovara s Francuzima, slao je parlamentare i pozivao na
predaju, gubio vreme i nije radio ono što su mu zapovedali.

– Poklanjam vam, deco, onu kolonu – govorio je prilazeći trupama i
pokazujući konjanicima na Francuze. I konjanici, udarajući ostrugama i
sablama svoje konje koji su se jedva micali, posle jakih napora dokasali bi
do poklonjene im kolone, to jest, do gomile ozeblih, ukočenih od zime i
gladi Francuza i poklonjena kolona polagala je oružje i predavala se, što je
već odavno i želela.

134 Prva kolona maršovaće.
135 Vitez bez straha i bez mane.

Kod Krasnog zarobili su dvadeset šest hiljada, uzeli stotine topova i
nekakvu batinu koju su zvali maršalskom palicom, prepirali se o tome ko
se tu bolje istakao i bili su time zadovoljni, ali su veoma žalili što nisu
uhvatili Napoleona, ili ma kakvog junaka, maršala, i zato su prekorevali
jedan drugog, a naročito Kutuzova.

Ti ljudi, zaneseni svojim strastima, bili su slepi izvršioci samo
najjadnijeg zakona neizbežnosti; ali su držali da su oni junaci i uvrteli
sebi u glavu da je ono što čine najdostojnije i najplemenitije delo. Oni su
bacali krivicu na Kutuzova i govorili kako im je on još otpočetka kampanje
smetao te nisu pobedili Napoleona, kako on misli samo kako će zadovoljiti
svoje strasti i kako nije hteo da ide iz platnenih fabrika zato što mu je
tamo bilo komotno, kako je kod Krasnog zaustavio kretanje vojske zato što
se, kad je čuo da je tu Napoleon, sasvim zbunio, kako se može misliti da je
on u zaveri s Napoleonom, da ga je on potkupio*136 itd. itd.

I ne samo što su savremenici, zaneseni strastima, govorili tako, nego
su potomstvo i istorija oglasili Napoleona kao grand137, a Kutuzova su
tuđinci oglasili kao lukavog, razvratnog, slabog, pridvornog starca, a Rusi
kao nešto neodređeno – kao nekakvu lutku koja vredi samo zbog svog
ruskog imena.

136 Vilsonovi memoari.
137 Velikog.

V

U 1812. i 1813. godini Kutuzova su otvoreno okrivljivali da je grešio.
Car nije bio zadovoljan njime. I u istoriji koja je nedavno napisana po
najvišoj zapovesti rečeno je kako je Kutuzov bio lukav pridvorni lažov koji
se plašio imena Napoleonovog i svojim greškama kod Krasnog i na
Berezini lišio rusku vojsku slave – potpune pobede nad Francuzima.138

Takva je sudbina ljudi koji nisu veliki, koji nisu grand-homme, koje
ne priznaje ruska pamet, ali sudbina onih retkih, vazda usamljenih ljudi
koji shvataju volju Proviđenja, pa joj potčinjavaju svoju volju.Mržnja i
prezir gomile kažnjava te ljude što su prozreli više zakone.

Čudno je i strašno reći da je Napoleon, to najništavnije oruđe istorije,
koji nije nikad i nigde pa čak ni u izgnanstvu, pokazao ljudsko
dostojanstvo, da je taj Napoleon ruskim istoričarima predmet ushićavanja
i oduševljavanja; on im je grand. A Kutuzov, onaj čovek koji otpočetka pa
do kraja svoga rada u 1812. godini, od Borodina do Vilne nije nijedanput,
nijednim činom, nijednom rečju sebe izneverio, koji daje u istoriji neobičan
primer samopožrtvovanja i svesti o značaju događaja sadašnjice za
budućnost, taj se Kutuzov iznosi kao nešto sumnjivo i jadno i, kad govore
o Kutuzovu i o 1812. godini, njih je uvek kao malko stid.

A međutim, teško je zamisliti istorijsku ličnost čija bi aktivnost bila
tako nepromenljivo stalno upravljena jednom i istom cilju. Teško je
zamisliti sebi cilj dostojniji i podudarniji s voljom čitavog naroda. Još je
teže naći drugi primer u istoriji, gde bi cilj koji je istorijska ličnost sebi
postavila bio tako potpuno postignut kao onaj cilj kome je bila upravljena
sva aktivnost Kutuzovljeva 1812. godine.

Kutuzov nije nikad govorio o četrdeset vekova što gledaju s piramida,
ni o žrtvama koje prinosi otadžbini, ni o tome šta namerava da izvrši niti
šta je izvršio: on uopšte nije ništa govorio o sebi, nije izigravao nikakvu
ulogu, uvek se pokazivao kao najjednostavniji i najobičniji čovek i govorio
o najjednostavnijim i najobičnijim stvarima. Pisao je pisma svojim
kćerima i m-me Staël, čitao romane, voleo društvo lepih žena, šalio se s
generalima, oficirima i vojnicima i nikad nije protivurečio onim ljudima
koji su hteli da mu nešto dokažu. Kad je grof Rastopčin na jauskom mostu
dojurio do Kutuzova okrivljujući ga lično za propast Moskve i kad je
rekao: „Pa vi ste obećali da nećete ostaviti Moskvu bez boja?“ – Kutuzov je
odgovorio: „Ja i neću ostaviti Moskvu bez boja“ – iako je Moskva već bila
ostavljena. Kad mu je Arakčejev, koji mu beše došao od cara, rekao kako

138 История 1812 года Богдановича: характеристика Кутузова и рассуждение о неудовле-
творительность результатов Краснeнских сражений

bi trebalo da postavi Jermolova za komandanta artiljerije, Kutuzov je
odgovorio: „Da, baš sam i ja to sad govorio“ – mada je pre jednog minuta
govorio sasvim drukčije. Šta je stalo njemu, jedinom koji je tada shvatao
sav ogroman značaj događaja, usred one nerazložne gomile što ga je
okružavala, šta je njemu stalo hoće li grof Rastopčin pripisati sebi ili
njemu nevolju koja je postigla prestonicu? A još manje ga je moglo
zanimati to ko će biti postavljen za komandanta artiljerije.

Ne samo u tim prilikama nego je uvek taj stari čovek, došavši
životnim iskustvom do uverenja da misli i reči koje mislima služe kao
izraz ne pokreću ljude, govorio reči sasvim bez smisla – prve koje mu
padnu na um.

Ali taj isti čovek, nemaran u svojim rečima, nije za sve vreme svoje
aktivnosti rekao nijedne reči koja se ne bi slagala sa onim jedinim ciljem
koji je on za sve vreme rata išao da postigne. On je više puta u
najrazličnijim prilikama iskazivao svoju misao, očevidno preko volje, s
teškim uverenjem da ga neće razumeti. Počinjući od borodinske bitke, od
koje je počeo njegov razdor s ljudima oko njega, on je jedini govorio da je
borodinska bitka pobeda, i to je ponavljao i usmeno, i u raportima, i u
izveštajima, sve do svoje smrti. Jedini on rekao je da gubitak Moskve nije
gubitak Rusije. On je na ponudu za mir odgovorio Loristonu da mira ne
može biti, jer je takva volja naroda; on je jedini dok su Francuzi odstupali
govorio kako su svi naši manevri nepotrebni, kako će se sve svršiti samo
sobom bolje nego što mi želimo, kako neprijatelju treba dati zlatni most,
kako nije potrebna bitka ni kod Tarutina, ni kod Vjazme, ni kod Krasnog,
kako treba ma sa čim doći do granice, kako on za deset Francuza neće dati
jednog Rusa.

I jedini on, taj pridvorni čovek, kao što nam ga crtaju, čovek koji laže
Arakčejeva da bi ugodio caru, on jedini, taj pridvorni čovek, veli u Vilni i
zbog toga pada u nemilost kod gospodara, veli kako je dalji rat preko
granice štetan i bez koristi.

Ali ne bi same reči dokazale da je on tada shvatao važnost događaja.
Njegovi postupci – svi bez najmanjeg odstupanja, svi su bili upravljeni
jednom i istom trojakom cilju: prvo, da napregne svu svoju snagu i da se
sudari s Francuzima; drugo, da ih pobedi i, treće, da ih istera iz Rusije,
olakšavajući, koliko se može, nevolje narodu i vojsci.

On, onaj oklevalo Kutuzov, čija je deviza strpljenje i vreme, neprijatelj
odlučnih operacija, zameće borodinsku bitku, oblačeći pripreme za nju u
svečanost kojoj nema primera. On, onaj Kutuzov što u austerličkoj bici,
pre nego je i počela, veli da će biti izgubljena, on u Borodinu, ne obzirući
se na to što ga generali uveravaju da je bitka izgubljena, ne obzirući se na
nečuveni u istoriji primer da vojska posle dobivene bitke mora odstupati,

jedini on, protivno svima, do same svoje smrti tvrdi da je borodinska bitka
– pobeda. Jedini on za sve vreme odstupanja ostaje pri tome da se ne
zameću bitke koje su sad nekorisne, da se ne započinje nov rat i da se ne
prelazi ruska granica.

Sad je lako razumeti značaj događaja, samo ako se namere koje su
bile u glavi desetak ljudi ne pripisuju aktivnosti masa, jer je sad pred
nama čitav događaj s njegovim posledicama.

Ali kako je tada taj stari čovek, sâm, protivno svačijem mišljenju,
mogao da pogodi tako tačno značaj događaja u narodnom smislu, da
nijedanput za sve vreme svoje aktivnosti nije promenio mišljenje?

Izvor te neobične snage kojom se može prozreti smisao pojava što se
događaju bio je u onom narodnom osećanju što ga je Kutuzov imao u sebi
u svoj čistoti i jačini njegovoj.

Samo to što se znalo da je u njemu takvo osećanje, nagnalo je narod
da onako čudnim putem, preko volje careve, izabere za predstavnika
narodnog rata njega, starca koji se nalazio u nemilosti. I samo to osećanje
diglo ga je na onu najvišu ljudsku visinu, s koje je on, glavnokomandujući,
upotrebljavao svu svoju snagu ne na to da ubija i tamani ljude, nego na to
da ih spasava i štedi.

Ta prosta, skromna i zato istinski veličanstvena figura nije se mogla
uturiti u lažljivi kalup evropskog heroja, koji prividno upravlja ljudima, u
taj kalup što ga je istorija izmislila.

Za lakeja nema velikog čoveka, zato – što lakej ima svoj pojam o
veličini.

VI

Prvi dan takozvane bitke kod Krasnog bio je peti novembar. Pred
veče, posle mnogih prepiraka i pogrešaka generala koji su otišli onamo
kud ne treba, posle razašiljanja ađutanata sa suprotnim naredbama, kad
je već postalo jasno da neprijatelj svuda beži i da bitke ne može biti niti će
je biti, Kutuzov je izišao iz Krasnog i pošao u Dobro gde je toga dana
premeštena vrhovna komanda.

Dan je bio vedar, mrazovit. Kutuzov je, sa ogromnom svitom generala
koji su bili nezadovoljni njime i šaputali iza njega, jahao u Dobro, na svom
tovnom, belom konjiću. Svuda usput grejale su se pored vatara gomile
zarobljenih Francuza koji su pohvatani toga dana (pohvatano ih tog dana
sedam hiljada). Nedaleko od Dobrog beše zagrajala govorom ogromna
gomila odrpanih, povezanih i umotanih čim se stiglo, zarobljenika, koja je
stajala na putu pored dugog niza ispregnutih francuskih topova. Kad se
približi glavnokomandujući, govor se utiša i svi se pogledi zaustaviše na
Kutuzovu, koji se polako primicao putem u svome belom kačketu sa
crvenim obodom i u vatiranom šinjelu što se beše nabućio na njegovim
malo pogurenim plećima. Jedan od generala raportovao je Kutuzovu gde
su oteti topovi i zarobljeni ljudi.

Kutuzov je izgledao nešto zabrinut i nije slušao šta govori general. On
se nezadovoljno mrštio i pažljivo i nepomično gledao u one zarobljenike,
koji su izgledali veoma jadno. Većina francuskih vojnika beše nagrđena,
sa smrznutim nosevima i obrazima, a gotovo kod sviju oči behu crvene,
podadule i krmeljive.

Jedna gomilica Francuza stajaše blizu puta i dva vojnika (jednom od
njih beše lice okrastano) kidali su rukama parče presnog mesa. U onom
letimičnom pogledu što ga baciše na prolaznike i u onom pakosnom izrazu
s kojim onaj okrastani vojnik pogleda u Kutuzova pa se odmah krete i
nastavi svoj posao, bilo je nešto strašno i životinjsko.

Kutuzov je dugo i pažljivo gledao u ta dva vojnika; namrštivši se još
više, on začkilji očima i zamišljeno klimnu glavom. Na drugom mestu
spazio je jednog ruskog vojnika koji je smejući se, lupkao jednog Francuza
po ramenu i ljubazno mu nešto govorio. Kutuzov opet sa onim istim
izrazom klimnu glavom.

– Šta kažeš? – upita on generala koji je dalje raportovao i obraćao
pažnju glavnokomandujućeg na otete francuske zastave što su stajale
pred frontom preobraženskog puka.

– A, zastave! – reče Kutuzov, odvajajući se očevidno, s mukom od
predmeta kojim se zanimao u mislima. On se rasejano osvrte. Hiljadama
očiju gledale su sa svih strana u njega i čekale šta će reći.

Kutuzov se zaustavi pred preobraženskim pukom, teško uzdahnu i
zažmuri. Neko iz svite mahnu rukom vojnicima koji su držali zastave da
priđu i da ih obore oko glavnokomandujućeg. Kutuzov poćuta nekoliko
sekundi, i kao što se videlo, pokoravajući se nerado zahtevu svog položaja,
podiže glavu i poče da govori. Gomile oficira okružiše ga. On pažljivo
pređe pogledom krug oficira i neke od njih poznade.

– Hvala vam svima! – reče on, okrenuvši se vojnicima pa opet
oficirima. U tišini koja beše zavladala oko njega čule su se razgovetno
njegove lagano izgovorene reči: – Hvala vam svima na teškoj i vernoj
službi. Pobeda je potpuna i Rusija vas neće zaboraviti. Neka vam je slava
doveka!

On poćuta malo obzirući se.

– Nagni, nagni mu glavu – reče jednom vojniku koji držaše
francuskog orla i iznenadno ga obori pred zastavom preobraženaca. – Još
niže, još niže, eto tako. Ura, deco! – progovori, okrenuvši se vojnicima.

– Ura-ra-ra! – zagrme hiljadama glasova.

Dok su vojnici vikali, Kutuzov je, pognuvši se u sedlu nakrivio glavu i
oko mu se zasija blagim kao podrugljivim sjajem.

– Da vam kažem, braćo – reče on kad glasovi umukoše.

I odjedanput mu se promeniše i glas i izraz lica: prestade da govori
glavnokomandujući, a progovori prost, star čovek, koji je, svakako, želeo
sad da kaže svojim drugovima nešto veoma potrebno.

U gomili oficira i u vojničkim redovima uskomešaše se da bi jasnije
čuli šta će on sad reći.

– A evo šta, braćo. Ja znam, teško vam je, ali šta ćemo! Pritrpite se;
neće dugo trajati. Kad ispratimo goste, onda ćemo se odmoriti. Za vašu
službu car vas neće zaboraviti. Vama je teško, ali ste svi kod kuće; a oni,
pogledajte do čega su došli – reče on pokazujući na zarobljenike. – Gori su
od poslednjih prosjaka. Dok su bili jaki, mi sebe nismo žalili, ali sad
možemo njih i požaliti. I oni su ljudi. Je li tako, deco?

On pogleda oko sebe i u punim poštovanja pogledima uprtim u njega
čitao je kako im se njegove reči sviđaju: lice mu je postajalo sve vedrije i
vedrije od blagog staračkog osmeha, od koga mu se behu u uglovima usta i
oka nabrale bore u obliku zvezde.

– Ako ćemo pravo reći, ko ih je i zvao k nama? Tako im i treba, m.....
im………! – reče on odjedanput i podiže glavu. I, izmahnuvši nagajkom,

udalji se galopom od vojnika koji su se prvi put za sve vreme kampanje
radosno kikotali, vikali ura, i izlazili iz redova.

Reči koje je izgovorio Kutuzov mučno su trupe i razumele. Niko ne bi
umeo da kaže sadržinu te, najpre svečane a na svršetku prostodušne,
staračke besede glavnog komandanta; ali srdačan smisao te besede ne
samo što je bio shvaćen, nego je upravo ono isto osećanje veličanstvene
svečanosti, udruženo sa sažaljenjem prema neprijatelju i sa svešću o
svojoj pravičnosti, iskazano upravo tom staračkom, dobroćudnom
psovkom – bilo u duši svakog vojnika i izražavalo se radosnim klicanjem,
koje zadugo nije prestalo. Kad je jedan od generala posle toga upitao
glavnokomandujućeg da li zapoveda da mu dođu kola, Kutuzov je,
odgovarajući generalu, iznenadno zajecao, očevidno silno uzbuđen.

VII

Poslednjeg dana borbe kod Krasnog, 8. Novembra, beše se već smrklo
kad su trupe došle na prenoćište. Ceo dan bilo je tiho vreme, mrazno i
padao je lak, redak sneg; pred veče se počelo razvedravati. Kroz pahuljice
se videlo ugasito plavo, zvezdano nebo i poče mraz da steže.

Musketarski puk, koji je pošao iz Tarutina sa tri hiljade ljudi, došao je
sad s devet stotina, kao jedan od prvih, na označeno prenoćište, u selu na
velikom drumu. Konačari koji dočekaše puk javiše da su sve kuće zauzeli
bolesni i mrtvi Francuzi, konjanici i štabovi. Beše samo jedna kuća za
komandanta puka.

Komandant puka dojaha do svoje kuće. Puk prođe selo i kod krajnjih
kuća na putu složi puške u kupe.

Kao neka ogromna životinja sa mnogo udova puk se lati posla i poče
da sprema sebi ležaj i hranu. Jedan deo vojnika raziđe se, kroz sneg do
kolena, po breziku koji beše desno od sela i odmah se ču kako seku po
šumi sekire i tesaci, kako pada odlomljeno granje i ču se veseo razgovor;
drugi deo vojnika poslovao je usred pukovskih kola i konja koji behu
smešteni u gomilu, vadio kotlove, dvopek i hranio konje; treći deo rasturio
se po selu i spremao stanove štabnim oficirima izvlačio francuske leševe
koji su ležali po kućama, razvlačio daske, suva drva i slamu s krovova da
naloži vatre i plotove da se zakloni.

Na kraj sela izvan kuća petnaestinu vojnika razvaljvalo je, uz veselu
graju, visok plot oko jedne šupe, s koje beše već skinut krov.

– De, de, odjednom navali! – čuli su se glasovi i u noćnoj tami
rasklima se s mraznim puckanjem ogromno krilo plota poprašenog
snegom. Sve je češće i češće pucalo donje kolje i najzad plot pade zajedno s
vojnicima koji su navalili na njega. Ču se glasna, grubo-radosna vika i
kikot.

– De, po dvojica! Daj amo polugu! Eto tako. Kud si pošao?

– De, odjednom... Ali stojte, ljudi!... Hajde s podvikivanjem!

Svi ućutaše i jedan tih, mek i prijatan glas zapeva neku pesmu. Na
kraju treće strofe, sa završetkom poslednjeg tona, odjedanput podviknu
dvadeset grla: „A, on! Ide! Složno! Potegnite braćo!“... Ali pored sveg
složnog napora, plot se slabo pomače i, kad nastade ćutanje, ču se kako
ljudi teško dahću.

– Ej, vi, iz šeste čete! Vi, poganci, đavoli! pomozite nam... i mi ćemo
vama.

Dvadesetinu ljudi iz šeste čete, koji behu pošli u selo pridružiše se
ovima što vuku; i plot dugačak pet hvati i hvat širok, krete se napred
seoskom ulicom, ugnut, tišteći i žuljeći ramena zadihanih vojnika.

– Hajde, šta radiš... Zapni, uh, kakav si! Što si stao? Sad si pogodio…

Vesele, neslane psovke nisu prestajale.

– Šta vičete? – ču se odjedanput starešinski glas jednog vojnika koji
dotrča do ovih što nose plot.

– Tu su gospoda; u kući je glavom general a vi se derete, gadovi,
đavoli, zvekani! Daću ja vama! – viknu narednik i udari što igda može
prvog vojnika koji mu dođe pod ruku. – Zar ne možete tiho?

Vojnici ućutaše. Onaj vojnik što ga udari narednik poče, zadihan,
otirati lice koje beše raskrvavio udarivši o plot.

– Gle, kako me udari, sotona! Raskrvavi mi sav nos! – šapnu on
bojažljivo kad ode narednik.

– Hoćeš još? – reče neki glas kroz smeh; i vojnici pođoše dalje, govoreći
tiše. Kad izmakoše iz sela, oni opet počeše da govore onako glasno i da
začinjavaju razgovor onim istim neslanim psovkama.

U onoj kući pored koje su prošli vojnici beše se iskupila viša komanda
i uz čaj se vodio živ razgovor o jučerašnjem danu i o manevrima koji se
misle izvršiti sutra. Mislili su da izvrše krilni marš ulevo, pa da odseku
vice-kralja i da ga uhvate.

Kad su vojnici dovukli plot, već su se na sve strane razgorele vatre.
Praskala su drva, topio se sneg i crne vojničke senke promicale su tamo-
amo po celom zauzetom prostranstvu na utabanom snegu.

Na sve strane radile su sekire i tesaci. Sve se to radilo bez ičije
zapovesti. Vukla su se drva da se nađe i preko noć, pravile se kolibice
starešinama, kuvalo se, spremale se puške i oprema.

Plot koji dovukoše vojnici osme čete namešten je polukružno sa
severne strane, poduprt motkama i pred njim je naložena vatra. Dobovali
su na spavanje, razbrojali vojnike, večerali i namestili se pored vatara –
neko krpeći obuću, neko pušeći lulu, neko skinut go, trebeći se od vašiju.

VIII

Moglo bi se pomisliti da u onim teškim prilikama koje se gotovo ni
zamisliti ne mogu a u kojima su se tada nalazili ruski vojnici – bez tople
obuće, bez toplog odela, bez krova nad glavom, u snegu na osamnaest
stepeni mraza, pa čak i bez potpune količine provijanta koji nije uvek
stizao za vojskom – moglo bi se pomisliti da su vojnici morali izgledati
veoma žalosno i jadno.

Naprotiv, vojska nije bila nikad, pa ni u najboljim materijalnim
prilikama, veselija ni življa. A to je dolazilo otuda što se svaki dan
izbacivalo iz vojske sve što je počelo da gubi duh ili da slabi. Sve što je bilo
telesno i duševno slabo već je davno zaostalo; ostao je samo cvet vojske – i
po duševnoj i po telesnoj snazi.

Kod osme čete, koja je namestila onaj dovučeni plot, beše se iskupilo
najviše vojnika. Dva narednika behu sela kod njih, a i vatra im je gorela
bolje nego kod ostalih. Oni su tražili da donese drva onaj ko hoće da ima
pravo na sedenje pod njihovim plotom.

– Ej, Makejeve, gde si... jesi li se izgubio, ili su te vuci pojeli? Donesi
drva! – vikao je jedan riđ vojnik, crven u licu, koji je škiljio i zirkao od
dima, ali se nije odmicao od vatre. – Hajde bar ti blesane, donesi drva –
reče on drugom vojniku.

Taj riđi vojnik nije bio ni podoficir ni kaplar, ali je bio snažan vojnik i
zato je naređivao onima koji su bili slabiji od njega. Suvonjav, mali,
šiljasta nosa vojnik, koga onaj nazva blesanom, poslušno ustade i pođe da
izvrši zapovest; ali se u taj mah pojavi, prema svetlosti od vatre, tanka,
lepa figura jednog mladog vojnika koji je nosio breme drva.

– Daj ovamo. To vredi!

Nakršiše drva, navališe na vatru, razduvaše i ustima i skutovima
šinjela, i razbukta se plamen i zapucketa vatra. Vojnici se primakoše i
zapališe lule.

Onaj mladi lepi vojnik koji je donee drva podboči se rukama i poče
brzo i vešto da tapka u mestu ozeblim nogama.

– Oh, pala hladna rosa, na čoveka bosa... – pripevao je i gotovo na
svakom slogu kao štucao od zime.

– Ej, odleteše đonovi! – viknu riđi vojnik kad vide kako se igraču
odvalio đon. – Kog vraga igraš!

Igrač stade, otkide odvaljenu kožu i baci u vatru.

– Evo i ovo, brate – reče on, pa sede, izvadi iz ranca parče francuske
plave čoje i stade njom da uvija nogu. – Popucale od uspare – dodade on
pružajući noge k vatri.

– Poslaće skoro nove. Kažu kad ih potučemo sve do jednog, onda ćemo
svi dobiti po dvoje.

– A vidiš ti, ono pašče, Petrov, izostao – reče narednik.

– Odavno sam ja njega zabeležio – reče drugi.

– Pa šta ćeš, nejak je...

– A u trećoj četi, kažu, nije juče bilo na broju deset ljudi.

– Pa razmisli se, kad ti noge ozebu, kako ćeš ići?

– Eh, šta trabunjaš! – reče narednik.

– Ama kanda bi i ti hteo da izostaneš? – reče prekorno jedan stari
vojnik onome što je spomenuo ozeble noge.

– A da šta ti misliš? – poče odjedanput piskavim i uzdrhtalim glasom
onaj vojnik šiljastog nosa koga su nazvali blesanom i diže se od vatre. –
Ko je debeo taj će omršati, a mršav će umreti. Eto, uzmite mene. Ja ne
mogu da maknem – reče on odjedanput odlučno, obraćajući se naredniku;
– naredi da me pošalju u bolnicu; svaka me kost boli; inače ću i onako
ostati...

– De, dosta, dosta – reče mirno narednik. Mali vojnik ućuta, a
razgovor se nastavi.

– Danas pokupismo tolike mrtve Francuze, a čizama, pravo da kažem,
nema ni na jednom, nego onako nešto, tek da se zova obuća – poče jedan
od vojnika nov razgovor.

– Sve poskidali kozaci. Kad smo čistili kuću za pukovnika, iznosili
smo ih. Žalosno je, braćo, pogledati – reći će igrač. – Prevrtali smo ih;
jedan od njih izgleda kao živ, veruješ li, nešto mrmlja na svom jeziku.

– A neki čist svet, braćo – reče prvi vojnik. – Beo, eto beo kao breza,
pa ima ih i finih, hoću reći, plemićâ.

– A šta ti misliš? Nakupio je on njih od svake sorte.

– Ali ništa ne znaju našim jezikom – reče igrač i osmehnu se kao
začuđen. – Ja mu velim: „iz koje si države?“ a on nešto brblja na svom
jeziku. Čudan neki svet!

– Nego, da vidite čuda, braćo moja – nastavi onaj što se divio njihovoj
belini – pričaju mužici, kad su kod Možajska počeli kupiti mrtve, onde gde
je bila bitka, kažu da su njihovi mrtvi ležali, boj se, mesec dana. Pa ništa,
kažu, leži njihov leš, čist, beo kao hartija, ne zaudara nimalo.

– Da nije to od hladnoće? – upita jedan.

– Baš si pametan! Od hladnoće! Pa, bila je vrućina. Da je od hladnoće,
onda se ne bi ni naši usmrdeli. A ovako, kad se, vele, približiš našem, on
sav istrunuo i pun crvi. Mi se, veli, povežemo maramama i okrenemo
glavu, pa ih vučemo; drukčije se ne može. A njihov, veli, beo kao hartija,
nimalo ne zaudara.

Svi ućutaše.

– To je, mora biti, od hrane – reče na to narednik – žderali gospodsku
hranu.

Niko ne reče ništa protiv toga.

– I pričao je taj mužik da su ih, kod Možajska, gde je bila bitka,
doterali iz deset sela, vukli su mrtve dvadeset dana i nisu sve odvukli. A
što je tek vukova, veli...

– To je bila istinska bitka – reče stari vojnik. – To jedino i vredi
zapamtiti; a ono sve posle toga... Samo da se muči narod.

– Pa i prekjuče smo, čiko, naleteli na njih. Ali šta ćeš, kad te ne čekaju
da im priđeš. Brzo su pobacali puške. Pardon, veli. Eto samo primera radi.
Kažu da je Platov hvatao dvaput čak i samog Napoleona. Ne zna ni reči da
rekne. Uhvati ga, uhvati, i on ti se u rukama odjedanput prometne u pticu
pa odleti. Ni ubiti se ne može.

– Uh, ala ti bubaš, Kiseljove; samo te slušam šta govoriš.

– Kako bubam, to je istinska istina.

– A kad bih ja bio na njegovom mestu, ja bih njega, kad bih ga
uhvatio, zakopao u zemlju. Pa bih ja njega glogovim kocem. A ovako
upropasti toliki svet.

– Svejedno, svršićemo i s njim, neće više – reče stari vojnik.

Razgovor umuče, vojnici se počeše nameštati da spavaju.

– Gle šta je zvezda, čisto gore! Vele, ono su prostrle žene platno – reče
jedan vojnik gledajući mlečni put.

– To sluti braćo, rodnu godinu.

– Trebaće još drvaca.

– Ugreješ leđa, a trbuh ti se smrznuo. Čudo, pa to!

– O bože!

– Što se guraš? Valjda je vatra samo za tebe jednog? Gle... kako se
razbaškario.

Pošto nastade ćutanje, ču se kako hrču neki što su pospali; ostali su se
okretali i grejali, a ponekad bi neko nešto rekao. Kod druge vatre,
udaljene za sto koraka, čuo se složan, veseo smeh.

– Gle, kako se kikoću u petoj četi – reče jedan vojnik. – I šta ih tamo
ima!

Jedan vojnik ustade i ode do pete čete.

– Ala je to smeh! – reče kad se vrati. – Došla dva Francuza. Jedan se
sasvim smrznuo, a drugi se drži! Pesme peva.

– E? Hajde da se to vidi...

I nekoliko vojnika ode petoj četi.