Lav-Nikolajevič-Tolstoj-Rat-i-mir-4-deo

XII

Prošlo je četiri nedelje otkako je Pjer zarobljen. Iako su ga Francuzi
nudili da ga premeste iz vojničke barake u oficirsku, on je ostao u onoj
baraci u koju je došao prvog dana. U opustošenoj i spaljenoj Moskvi Pjer je
trpeo krajnju oskudicu kakvu može da trpi čovek; ali zahvaljujući svom
jakom sastavu i zdravlju, koje dotle nije poznavao, a naročito zahvaljujući
tome što je ta oskudica dolazila tako neosetno da se nije moglo reći kad je
počela, on je snosio svoje stanje ne samo lako nego i radosno. I upravo u to
vreme došao je do onog spokojstva i zadovoljstva samim sobom za kojim je
ranije uzaludno težio. On je dugo u svom životu tražio na raznim
stranama ono umirenje, ono slaganje sa samim sobom, ono što ga je
onoliko iznenadilo kod onih vojnika u borodinskoj bici – tražio je to u
filantropiji, u masonstvu, u rasejanosti svetskog života, u vinu, u
junačkom delu samopregorevanja, u romantičnoj ljubavi prema Nataši;
tražio je to putem misli, i sve to traženje i pokušaji prevarili su ga. I on je,
ne misleći o tome, došao do tog umirenja i do tog slaganja sa samim sobom
samo kroz onaj strah od smrti, kroz oskudicu i kroz ono što je razumeo u
Karatajevu. Strašni trenuci koje je preživeo za vreme streljanja kao da su
zauvek izbrisali iz njegove glave i iz sećanja nemirne misli i osećanja što
su mu ranije izgledali važni. Sad nije mislio ni o Rusiji, ni o ratu, ni o
politici, ni o Napoleonu. Bilo mu je očevidno da se to sve ne tiče njega, da
on nije pozvan i da zato ne može da sudi ni o čem od toga. „Rusiji i letu –
saveza nema“ – ponavljao je reči Karatajevljeve i te su ga reči začudo
umirivale. Njemu je sad izgledala nerazumljiva i čak smešna njegova
namera da ubije Napoleona i njegovo računanje o kabalističkom broju i
zveri iz Apokalipse. Njegova ljutnja na ženu i briga da se ne osramoti
njegovo ime izgledala mu je sad ne samo ništavna, nego smešna. Šta se
njega ticalo što ta žena provodi tamo negde onakav život kakav joj se
sviđa? Koga se, a naročito šta se to njega ticalo da li će Francuzi doznati
ili ne doznati da je njihovom zarobljeniku ime grof Bezuhov?

Sad se on često sećao svog razgovora s knezom Andrejom i potpuno se
slagao s njim, samo je malo drukčije razumeo misao kneza Andreje. Knez
Andreja je mislio i govorio kako sreća biva samo negativna; ali je to
govorio s nijansom gorčine i ironije. Izgledalo je da je on, govoreći to,
iskazivao drugu misao – da su sve naše težnje k pozitivnoj sreći uložene u
nas samo zato da nas muče, jer nas ne zadovoljavaju. Ali je Pjer bez
ikakve zadnje misli priznavao da je to mišljenje tačno. Sad se Pjeru činilo
da je pouzdana i viša sreća čovekova to kad nema patnje, kad su mu
potrebe podmirene i kad usled toga može slobodno da bira zanimanje, to
jest, način života. Tek sad, ovde, Pjer je prvi put potpuno ocenio kakva je

to slast jesti kad ti se jede, piti kad ti se pije, spavati kad ti se spava, biti
u toplini kad ti je hladno, razgovarati s čovekom kad ti se prohte da
razgovaraš i da slušaš čovečji glas. Podmirivanje potreba – dobra hrana,
čistota, sloboda – to je Pjeru sad, kad je bio svega toga lišen, izgledalo kao
potpuna sreća, a izbor zanimanja, to jest, način života, sad kad je taj izbor
bio tako ograničen, izgledao mu je kao tako laka stvar da je zaboravljao
kako izobilje u ugodnostima života uništava svu sreću koju čovek oseća od
podmirivanja potreba i kako velika sloboda u izboru zanimanja, ona
sloboda koju su mu u njegovom životu davali obrazovanje, bogatstvo i
položaj u svetu, upravo ta sloboda čini da je izbor zanimanja sasvim težak
i uništava i samu potrebu i mogućnost zanimanja.

Sad su sva maštanja Pjerova težila onom vremenu kad bude slobodan.
A međutim, Pjer je docnije i celog svog života sa oduševljenjem mislio i
govorio o onom mesecu dana svog ropstva, o onim nepovratnim, jakim i
radosnim osećajima i, što je glavno, o onom potpunom duševnom
spokojstvu, u onoj potpunoj duševnoj slobodi koju je samo onda osećao.

Kad je prvog dana, ustavši rano ujutru, izišao u svanuće iz barake i
ugledao najpre tamna kubeta i krstove na Novodevičkom manastiru, kad
je ugledao slanu po prašljivoj travi, kad je ugledao humove Vrapčjih Brda
i šumovitu obalu što vijuga pored reke i gubi se u plavičastoj daljini, kad
je osetio svež vazduh i čuo gakanje čavki koje su letele iz Moskve preko
polja i kad se zatim odjedanput zabelela svetlost sa istoka i svečano se
pomolio iz oblaka krajičak sunca, te i kubeta, i krstovi, i slapa, i dalipa, i
reka, i sve zatreperelo u veseloj svetlosti – Pjera je obuzelo novo,
nepoznato osećanje radosti i kreposti.

I to osećanje ne samo da ga nije ostavljalo za sve vreme ropstva, nego
je, naprotiv, raslo u njemu ukoliko su se uvećale teškoće njegovog
položaja. To osećanje gotovosti na sve i moralna pribranost još su više
podržavani u Pjeru onim visokim mišljenjem o njemu koje se, ubrzo po
njegovom dolasku u baraku, utvrdilo među njegovim drugovima. Pjer je,
sa svojim znanjem jezikâ, sa onim poštovanjem koje su mu Francuzi
odavali, sa svojom prostodušnošću s kojom je davao sve što od njega
zatraže (dobijao je na nedelju dana po tri rublje kao što su dobijali oficiri),
sa svojom snagom koju je pokazivao vojnicima uterujući prstom eksere u
zid barake, sa blagošću koju je pokazivao u ponašanju prema drugovima,
sa svojom za njih nerazumljivom sposobnošću da sedi nepomično i da, ne
radeći ništa, misli – izgledao vojnicima kao malo tajanstveno i neko više
biće. One iste njegove osobine koje su mu, u onom svetu u kome je ranije
živeo, bile ako ne štetne, a ono dosadne – njegova snaga, nemar prema
ugodnostima u načinu života, rasejanost, prostota – uzdizale su ga ovde,
među ovim ljudima, gotovo do heroja. I Pjer je osećao kako ga to uzdizanje
obavezuje.

XIII

Noću između 6. i 7. oktobra počeše se Francuzi kretati da noću:
razvaljivale su se kujne i kolibe, tovarila se kola i polazile trupe i komora.

U sedam sati izjutra jedan odred Francuza u ratnoj uniformi, pod
kapama, s puškama, rancima i ogromnim torbama, stajao je ispred
baraka i duž cele linije razlegao se francuski, bučan razgovor, pun psovki.

U baraci behu svi spremni, obučeni, opasani, obuveni i samo su čekali
zapovest da iziđu. Samo je onaj bolesni vojnik, Sokolov, bled, mršav s
plavim kolutima ispod očiju, neobuven i neobučen, sedeo na svom mestu,
upitno gledao izbečenim od slabosti očima drugove koji nisu obraćali na
njega nikakve pažnje i ječao tiho i ujednačeno. Očevidno, njega nije toliko
gonila muka da ječi – bolovao je od srdobolje – koliko strah i bol što će
ostati sam.

Pjer, u cipelama koje mu je sašio Karatajev od kože koju beše doneo
jedan Francuz da mu se oprave đonovi, opasan uzicom, priđe bolesniku i
čučnu pred njim.

– Šta je, Sokolove, pa ne odlaze oni sasvim! Ostaje im tu bolnica.
Možda će tebi biti još bolje nego nama – reče mu Pjer.

– Jao, Gospode! O, ja ću umreti! Jao, bože! – zaječa vojnik glasnije.

– Hajde, ja ću ih sad odmah upitati – reče Pjer, pa se diže i pođe na
vrata. Upravo kad Pjer priđe vratima, spolja priđe s dva vojnika onaj
kaplar što je juče pudio Pjera lulom. I kaplar i vojnici behu u pohodnoj
uniformi, s rancima i kapama sa zakopčanim podbradačima, od čega se
behu izmenila njihova poznata lica.

Kaplar je pošao na vrata da ih po naredbi starešine zatvori. Trebalo je
pred polazak izbrojati zarobljenike.

– Caporal, que fera-t-on du malade?...81 – poče Pjer; ali u trenutku
kad to reče on posumnja da li je to onaj njegov poznati kaplar ili drugi,
nepoznat čovek: tako se kaplar beše promenio u tom trenutku. Sem toga,
upravo kad Pjer to reče, ču se odjedanput s dve strane lupa doboša.
Kaplar se namršti na Pjerove reči, pa zalupi vrata i besmisleno opsova
nešto. U baraci beše polumrak; s dve strane treštali su brzo doboši i
zaglušivali ječanje bolesnikovo. „Eto ono! Opet ono!“ – reče Pjer sebi i
nehotice ga prođe jeza po leđima. Pjer je po promenjenom licu
kaplarovom, po njegovom glasu i po onom jakom dobovanju što uzbuđuje i
zaglušuje, poznao onu tajanstvenu, indiferentnu silu koja nagoni ljude da
preko svoje volje ubijaju bližnje, onu silu čije je dejstvo video za vreme

81 Kaplare, šta ćemo s bolesnikom?

streljanja. Bojati se te sile, gledati da je čovek izbegne, obraćati se
molbama ili uveravanjem ljudima koji su njeno oruđe – bilo je uzaludno.
To je Pjer znao. Trebalo je čekati i trpeti. Pjer nije više pristupio bolesniku
niti se obazreo na njega. On je ćuteći, namršten, stajao kod vrata barake.

Kad su se vrata na baraci otvorila i kad su se zarobljenici, kao stado
ovnova, gnjaveći jedan drugog, zagušili na izlazu, Pjer se progurao ispred
njih i prišao onom istom kapetanu koji je, po uveravanju kaplarovom, bio
gotov da sve učini za Pjera. I kapetan beše u pohodnoj uniformi i na
njegovom hladnom licu ogledalo se „ono“, što je Pjer saznao iz reči
kaplarovih i iz onog dobovanja.

– Filez, filez!82 – uzvikivao je kapetan, mršteći se strogo i gledajući
zarobljenike koji su se gomilali pored njega. Pjer je znao da će mu pokušaj
biti uzaludan, ali priđe k njemu.

– Eh bien, qu’est-ce qu’il y a?83 – upita kapetan osvrnuvši se hladno,
kao da ga nije poznao.

Pjer reče za bolesnika.

– Il pourra marcher, que diable! – odgovori mu kapetan. – Filez,
filez!84 – nastavi on da govori, ne gledajući u Pjera.

– Mais non, il est à l’agonie…85 – zausti Pjer.

– Voulez vous bien!...86 – viknu kapetan i namršti se ljutito.

Dram-da-da, dam, dam-dam! zatreštaše doboši. I Pjer vide da je
tajanstvena sila već sasvim osvojila te ljude i da bi bilo uzaludno govoriti
sad još nešto.

Zarobljene oficire odvojiše od vojnika i zapovediše im da idu napred.
Bilo je trideset oficira, među kojima i Pjer, i tri stotine vojnika.

Zarobljeni oficiri, pušteni iz drugih baraka, bili su sve nepoznati, bili
su odeveni daleko lepše od Pjera i gledali su ga, u onoj njegovoj obući, s
nepoverenjem i sa otuđenošću. Blizu Pjera išao je jedan debeli major u
kazanskom halatu, potpasan ubrusom, podbula, žuta, srdita lica, koji je,
kao što se videlo, uživao opšte poštovanje svojih drugova zarobljenika.
Jednu ruku s duvankesom držao je zadenutu za mundir, a drugom se
oslanjao na čibuk. Major je, dahćući i duvajući, gunđao i ljutio se na
svakog zato što mu se činilo da ga guraju, i što se svi žure kad se nemaju
kud žuriti, i što se svi nečem čude kad nema ni u čem ništa čudno. Drugi,
malen, suvonjav oficir, počinjao je sa svakim razgovor i nagađao kud ih

82 Prolazi, prolazi!
83 No, šta je?
84 Moći će da ide, do đavola! Prolazi, prolazi!
85 Ali ne može, s dušom se bori...
86 Pa, hoćete li prestati!...

sad vode i koliko će moći preći tog dana. Jedan činovnik u suknenim
čizmama i u komesarskoj uniformi optrčavao je sa svake strane i gledao
spaljenu Moskvu, pa glasno pričao šta je video, šta je izgorelo i koji je to
ovaj ili onaj kraj Moskve što se vidi. Treći oficir, poreklom Poljak, sudeći
po akcentu, prepirao se s činovnikom komesarom i dokazivao mu kako
pogrešno označava krajeve u Moskvi.

– O čemu se prepirete? – govorio je major ljutito. – Bilo Nikolino, bilo
Vlasovo, svejedno; vidite, sve izgorelo, pa kraj... Šta se gurate, zar vam je
tesan drum? – obrati se on ljutito jednome koji je išao pozadi i nije ga
uopšte gurao.

– Aj, aj, aj, šta su počinili! – čuli su se čas s jedne, čas s druge strane
uzvici zarobljenika koji gledahu zgarišta. – I Zamoskvorečje i Zubovo, i u
Kremlju!... Pogledajte, nema polovine... Govorio sam ja vama da je čitavo
Zamoskvorečje izgorelo i evo tako je!

– Pa kad znate da je izgorelo što govorite o tome! – reče major.
Kad bi preko Hamovnikâ (jednog od ono malo neizgorelih moskovskih
kvartova) pored crkve, cela gomila zarobljenika odjedanput naže na jednu
stranu i čuše se uzvici užasa i groze.
– Gle gadova! Pravi nekrst! Pa to je mrtav, mrtav čovek... Namazali
ga nečim!
Pjer takođe priđe crkvi, kod koje beše to što izazva uzvike, i nejasno
vide nešto prislonjeno uz crkvenu ogradu. Iz govora njegovih drugova, koji
su bolje od njega videli, doznade da je to čovečji leš, uspravljen uz ogradu i
namazan po licu čađu.
– Marchez, sacré nom!... Filez... trente mille diables!..87 – ču se psovka
sprovodnika i francuski vojnici, ponovo razljućeni, poteraše tesacima
gomilu zarobljenika koja je gledala mrtvaca.

87 Hajdete dovraga!... Prolazite... trista vam đavola!

XIV

Kroz uzane ulice Hamovnika išli su zarobljenici sami sa svojom
pratnjom i putničkim i teretnim kolima koja su pripadala pratnji i išla
pozadi, ali kad su izišli kod provijantskih magacina, našli su se usred
ogromnog artiljerijskog trena, koji je išao zbijeno i bio izmešan s
privatnim kolima.

Kod samog mosta svi se zaustaviše, da pričekaju dok izmaknu oni što
su išli napred. Zarobljenici su ugledali s mosta kako i natrag i napred idu
beskrajne povorke drugih vozova. Desno, onamo gde je kaluški drum
savijao pored Njeskučnoga, behu se otegle beskrajne povorke trupa i
vozova i gubile se u daljini. To su bile trupe korpusa Boharneova, koje su
izišle pre sviju; pozadi, preko Naberjožne i preko Kamenog mosta, otegle
su se trupe i trenovi Nejovi.

Trupe Davuove, kojima su pripadali zarobljenici, išle su preko
Krimskog broda i već su delimice ulazile u Kalušku ulicu. Ali se trenovi
behu tako otegli da poslednje komore Buharneove ne behu još izišle iz
Moskve u Kalušku ulicu, a prednji deo trupa Nejovih već je izlazio iz
Velike Ordinke.

Kad su prolazili Krimski brod, zarobljenici su se kretali po nekoliko
koraka pa zaustavljali i opet se kretali napred, a sa svih strana sve su se
više sabijali ekipaži i ljudi. Pošto su išli više od sata dok su prošli ono
nekoliko stotina koraka što razdvajaju most od Kaluške ulice i došli do
poljane gde se sastaju zamoskvorečke ulice s Kaluškom ulicom,
zarobljenici su se, sabijeni u gomilu, zaustavili i stajali nekoliko sati na
tom raskršću. Sa svih strana čuo se neprekidan, kao morska huka, tutanj
točkova i topot nogu, i neprekidna, ljutita vika i psovke.

Pjer je stajao priklešten uz zid jedne izgorele kuće i slušao tu huku,
koja se u njegovoj mašti mešala s dobovanjem doboša.

Nekoliko zarobljenih oficira, da bi bolje videli, popeše se na onaj zid
izgorele kuće, uz koji je stajao Pjer.

– Šta je sveta! Ala je mnogo sveta!... I na topove natrpali! Vidi kože!...
– govorahu oni. – Vidiš, nagrabili, strvinari... Eno u onog ostrag, na
seljačkim kolima... Pa ono je sa ikone, tako mi boga!... To su, mora biti,
Nemci... I naš mužik, bogami!... Ah, podlaci!... Gle, kako se natovario,
jedva ide!... Enede i kola digli!... Gle kako se namestio na sanducima. Ih,
braćo!... Potukoše se!... Po labrnji ti njega, po labrnji!... Ovako nećeš ni do
mraka dočekati... Gle, gledajte... to su sigurno Napoleonova kola. Vidiš
kakvi su to konji! pa s monogramom i krunom... Čitavo stovarište!...
Izgubio džak, ne vidi... Opet se potukli... Ona žena s detetom nije ružna...

Dabogme, sad će te propustiti... Gledajte, ni kraja nema... Devojčure
ruske, bogami, devojčure. I gle ti kako se spokojno namestile u kolima!

I opet talas opšte radoznalosti pomače, kao i kod crkve u
Hamovnicima, sve zarobljenike drumu, i Pjer je, zahvaljujući svom rastu,
video preko glava drugih ono što je tako privlačilo radoznalost
zarobljenikâ. U trojim kolima što se behu pomešala s municionim karama
vozile su se neke žene, nagizdane u haljine otvorene boje i narumenjene,
koje su sedele zbijeno jedna do druge i nešto vikale svojim piskavim
glasovima.

Od onog trenutka kad je Pjer postao svestan da se pojavljuje
tajanstvena sila, njemu ništa nije izgledalo ni neobično ni strašno: ni onaj
leš nagaravljen zabave radi čađu, ni te žene što nekud hitaju, ni zgarišta
po Moskvi. Sve što je Pjer sad video nije činilo na njega gotovo nikakav
utisak – kao da njegova duša, spremajući se za tešku borbu, nije htela da
prima utiske koji bi je mogli oslabiti.

Povorka žena prođe. Za njima se opet otegoše seljačka kola, vojnici,
vozovi, kočije, vojnici, kola s municijom, vojnici, ponekad ženskinje.

Pjer nije odvojeno video ljude, nego je video njihovo kretanje.

Sve te ljude i konje kao da je gonila nekakva nevidljiva sila. Svi su
oni, za taj sat dok ih je Pjer posmatrao, izvirali iz raznih ulica s jednom
istom željom da što brže prođu; svi su se podjednako sukobljavali s
drugima, pa počinjali da se ljute i da se tuku; tu su se kezili beli zubi,
nabirale se obrve, dobacivale se sve jedne i iste psovke i na svim licima
video se jedan isti, onaj muški odlučan i bezdušno hladan izraz koji je tog
jutra iznenadio Pjera kad ga je, uz lupu doboša, video na licu kaplarovom.

Već pred veče komandant sprovoda iskupi svoje vojnike i s vikom i
svađom ugura se među trenove, i zarobljenici, okruženi sa svih strana,
iziđoše na kaluški drum.

Išli su vrlo brzo, bez odmora, i zaustaviše se tek kad je sunce već
počelo da seda. Komore se sabiše jedna do druge i ljudi se počeše spremati
da prenoće. Svi su izgledali ljuti i nezadovoljni. Dugo su se s raznih strana
čule psovke, lutita vika i tuče. Kočije koje su išle za sprovodničkim kolima
naleteše na sprovodnička kola i probiše ih rudom. Nekoliko vojnika dotrča
s raznih strana do kola; jedni počeše da tuku po glavi konje upregnute u
kočije i da ih skreću, a drugi se pobiše između sebe i Pjer vide kako jednog
Nemca teško raniše tesakom po glavi.

Izgledalo je da je kod svih tih ljudi, sad kad su se zaustavili usred
polja u hladnom sutonu jesenjeg večera, nastalo jedno isto neprijatno
buđenje iz one žurbe i hitanja nekud, što ih behu obuzeli kad su pošli. Kad

su se sad zaustavili, kao da su videli da se još ne zna kuda idu i da će na
tom maršu biti mnogo teškoća i napora.

Sprovodnici su postupali sa zarobljenicima na tom odmoru još gore
nego kad su polazili. Tu je zarobljenicima prvi put dato konjsko meso da
jedu.

Na svakom, počevši od oficira pa do poslednjeg vojnika, opaža se kao
neka lična ozlojeđenost protiv svakog zarobljenika, koja je tako iznenadno
zamenila ono ranije prijateljsko postupanje.

Ta se ozlojeđenost još pojačala kad se na prebrojavanju zarobljenika
našlo da je u onoj žurbi, dok su izlazili iz Moskve, pobegao jedan ruski
vojnik koji se pretvarao da ga boli stomak. Pjer je video kako je neki
Francuz istukao nekog ruskog vojnika što se odmakao daleko od druma i
čuo kako kapetan, njegov prijatelj, grdi podoficira što je pobegao onaj
ruski vojnik i preti mu sudom. Na podoficirovo pravdanje kako je vojnik
bio bolestan i kako nije mogao ići, kapetan reče da je zapoveđeno da se
streljaju oni koji budu zaostali. Pjer opazi kako je ona zlokobna sila, koja
ga je zbunila za vreme streljanja i koja se nije opažala za vreme ropstva,
sad opet zavladala njegovim bićem. Bilo mu je strašno; ali je osećao kako
se, prema naporima što ih čini zlokobna sila da ga smoždi, razvija i jača u
njegovoj duši snaga života nezavisna od nje.

Pjer je povečerao čorbe od ražanog brašna s konjskim mesom i
porazgovarao s drugovima.

Ni Pjer niti iko od njegovih drugova nije govorio ni o onom što su
videli u Moskvi, ni o grubom francuskom postupanju, ni o onoj zapovesti
da se strelja ko zaostane, koja im je bila objavljena: svi su bili, kao uprkos
sve gorem stanju, vrlo živahni i veseli. Govorili su o ličnim uspomenama,
o smešnim scenama koje su videli za vreme pohoda i izbegavali razgovor o
sadašnjem položaju.

Sunce beše davno selo. Ovde-onde zasijale su sjajne zvezde po nebu;
crvena, nalik na požar, svetlost punog meseca koji se pomaljao beše se
prosula pri kraju neba i ogromna, crvena mesečeva lopta neobično se
kolebala u sivkastoj magli. Postade svetlije. Veče beše već prošlo, ali još
nije noć nastala. Pjer se diže od svojih novih drugova i pođe između vatara
na drugu stranu druma gde su, kako mu rekoše, bili zarobljeni vojnici.
Hteo je da porazgovara s njima. Na putu ga zaustavi francuski stražar i
naredi mu da se vrati.

Pjer se vrati, ali ne vatri, drugovima, nego jednim ispregnutim
kolima, u kojima ne beše nikoga. Sede na hladnu zemlju pored kolskog
točka, podvi noge i obori glavu, i dugo je sedeo nepomično, misleći. Prošlo
je više od sata. Niko ga nije uznemiravao. Odjedanput se zasmeja svojim

krupnim, dobroćudnim smehom tako jako da su se sa raznih strana
začuđeno obazreli ljudi na taj čudnovat, očevidno usamljen smeh.

– Ha, ha, ha! – smejao se Pjer i progovori glasno, sam sa sobom: – Nije
me propustio vojnik. Mene su uhvatili, mene su zatvorili. Mene drže u
ropstvu. Koga to mene? Mene? Mene – moju besmrtnu dušu! Ha, ha, ha!...
Ha, ha, ha!... – smejao se on i suze mu udariše na oči.

Neki čovek ustade i primače se da vidi čemu se to smeje sâm taj
čudni, krupni čovek. Pjer prestade da se smeje, ustade, odmače se podalje
od radoznalog i obazre se oko sebe.

Ogromni, beskrajni bivak, koji je ranije brujao od puckaranja vatara i
ljudskog razgovora, utišavao se; crveni plamenovi vatara gasili su se i
bledeli. Visoko na svetlom nebu sijao je pun mesec. Šume i njive, koje se
malopre nisu videle izvan domašaja logora, sad su se ukazivale u daljini.
A još dalje od tih šuma i njiva videla se svetla, beskrajna daljina kako
treperi i mami k sebi čoveka. Pjer pogleda na nebo, u pučinu zvezda što se
gube i što trepere. „I sve je to moje, i sve je to u meni, i sve sam to ja!“ –
pomisli u sebi. „I sve su to oni uhvatili i zatvorili u baraku, zaprečenu
daskama!“ On se osmehnu i ode svojim drugovima da se namesti da
spava.

XV

Prvih dana oktobra dolazio je Kutuzovu još jedan parlamentar s
Napoleonovim pismom u kome je nudio mir, a koje beše tobož datirano iz
Moskve, dok je Napoleon bio već blizu ispred Kutuzova, na starom
kaluškom drumu. Kutuzov je odgovorio na to pismo onako kao i na ono
prvo, poslano po Loristonu: rekao je da o miru ne može biti ni govora.

Ubrzo posle toga dobiven je izveštaj iz Dolohovljevog partizanskog
odreda, koji je išao levo od Tarutipa, kako su u Tominskom viđene trupe,
kako te trupe pripadaju diviziji Brusjeovoj i kako ta divizija, odvojena od
ostalih trupa, može lako biti satrvena. Vojnici i oficiri opet su tražili
aktivnost. Štabni generali, podstaknuti sećanjem na lako održanu pobedu
kod Tarutipa, navaljivali su na Kutuzova da se izvrši Dolohovljev predlog.
Kutuzov je nalazio da nije potrebno nikakvo nastupanje. Ispalo je nešto
srednje, ono što se moralo dogoditi: poslan je u Tominsko jedan mali
odred, koji je trebalo da napadne Brusjea.

Čudnim nekim slučajem, taj nalog – najteži i najvažniji, kao što se
posle videlo, dobio je Dohturov, glavom onaj skromni, mali Dohturov, koga
nam niko nije opisivao kako sastavlja planove za bitke, kako leti pred
vojskom, kako baca krstove na baterije i tome slično, koga su smatrali kao
neodlučnog i neuviđavnog, ali glavom onaj Dohturov koga u svima ruskim
ratovima s Francuzima, od Austerlica pa do 1813. godine, nalazimo kako
komanduje svuda gde je položaj težak. Kod Austerlica on ostaje poslednji
na augestskom nasipu, prikuplja vojsku, spasava što se može, dok sve
propada i dok nijednog generala nema u zaštitnici. On, bolestan od
groznice, ide u Smolensk sa dvadeset hiljada vojnika da brani grad od cele
Napoleonove armije. U Smolensku, na Malahovskoj kapiji, tek beše sveo
oči, u grozničavom paroksizmu, a budi ga bombardovanje Smolenska i
Smolensk se drži ceo dan. U borodinskoj bici, kad je poginuo Bagration i
trupe na našem levom krilu desetkovane, i kad je sva snaga francuske
artiljerije okomljena tamo, ne šalju nikog drugog nego upravo neodlučnog
i neuviđavnog Dohturova, i Kutuzov se žuri da popravi svoju pogrešku,
kad beše poslao tamo drugog. I mali, mirni Dohturov ide tamo, i Borodino
postaje – najlepša slava ruske vojske. I mi smo mnogo junaka opisali i u
stihovima i u prozi, ali o Dohturovu ne rekosmo gotovo ni reči.

Opet Dohturova šalju onamo u Tominsko i odonud u Mali Jaroslavac,
u ono mesto gde je bila poslednja bitka s Francuzima, u ono mesto odakle,
očevidno, već počinje pogibija francuska, i opet nam opisuju mnogo genija
i junaka u tom periodu rata, ali o Dohturovu ni reči, ili vrlo malo ili

sumnjivo. A upravo to ćutanje o Dohturovu najočevidnije dokazuje njegove
zasluge.

Prirodno je da se čoveku koji ne razume obrtanje jedne mašine, kad je
vidi kako radi, čini da je u toj mašini najvažniji deo ona cepčica što je
slučajno zapala u nju i lomi se u njoj, smetajući njenom obrtanju. Čovek
koji ne zna sklop mašine ne može da razume kako nije ta cepka, što kvari
rad i smeta mu, nego je onaj majušni, zupčasti točak koji se nečujno obrće
jedan od najglavnijih delova mašine.

Desetog oktobra, onog istog dana kad je Dohturov prešao polovinu
puta i zaustavio se u selu Aristovu, spremajući se da tačno izvrši datu mu
zapovest, sva francuska vojska, kad je u svom grozničavom kretanju došla
do pozicije Miratove, kao što je izgledalo zato da zametne bitku,
odjedanput je bez razloga okrenula levo na novi kaluški drum i počela da
ulazi u Tominsko, u kome je ranije bio sam Brusje. Dohturov je tada imao
pod komandom, sem Dolohova, još dva mala odreda, Fignerov i
Seslavinov.

Uveče 11. oktobra dođe Seslavin u Aristovo u komandu s jednim
zarobljenim francuskim gardistom. Zarobljenik reče kako su one trupe što
su ušle tog dana u Tominsko prethodnica cele velike armije, kako je tu sad
i Napoleon i kako je cela armija izišla iz Moskve ima već pet dana. Istog
večera jedan spahijski sluga koji beše došao iz Borovska ispriča kako je
video gde ogromna vojska ulazi u grad. Kozaci iz odreda Dolohovljevog
javljahu kako su videli francusku gardu gde maršuje drumom ka
Borovsku. Iz svih tih izveštaja postalo je očevidno da je onde gde su mislili
naći jednu diviziju bila sad sva francuska vojska, koja je išla iz Moskve
neočekivanim pravcem – starim kaluškim drumom. Dohturov nije hteo
ništa da preduzima, jer mu sad nije bilo jasno šta mu je dužnost. Njemu je
bilo zapoveđeno da napadne na Tominsko. Ali je u Tominskom pre toga
bio sam Brusje, a sad je tamo sva francuska vojska. Jermolov je hteo da
postupi po svom nahođenju, ali je Dohturov ostao uporno pri tome kako
treba da ima naredbu od presvetloga. Bi rešeno da se pošalje raport u
štab.

Za to je izabran razborit oficir, Bolhovitinov, koji je sem pismenog
raporta imao da ispriča usmeno celu stvar. U dvanaest sati noću
Bolhovitinov je dobio pismo i usmenu zapovest i, u pratnji jednog kozaka,
odjurio s rezervnim konjima u glavni štab.

XVI

Noć beše mračna, topla, jesenja. Već četvrti dan padala je kiša.
Bolhovitinov, pošto je dvaput menjao konje i za sat i po prejurio trideset
vrsta po kaljavom i klizavom drumu, stigao je u dva sata noću u
Ljetašovku.

Sjahao je s konja kod jedne seljačke kuće, pred kojom beše na plotu
istaknut natpis: „Glavni štab“ i, kad je ostavio konja, uđe u mračan trem.

– Dežurni general, brže! Vrlo važna stvar! – reče on nekome što se
diže i što šikaše u mračnom tremu.

– Od sinoć mu je jako pozlilo, treća je noć kako ne spava – zastupnički
prošaputa posilni. – Nego, razbudite prvo kapetana.

– Vrlo važna stvar, od generala Dohturova – reče Bolhovitinov ulazeći
na otvorena vrata koja napipa.

Posilni prođe napred i poče da budi nekoga:

– Vaše blagorodstvo, vaše blagorodstvo – kurir.

– Šta, šta? Od koga? – progovori nečiji bunovan glas.

– Od Dohturova i od Alekseja Petroviča. Napoleon je u Tominskom –
reče Bolhovitinov, koji u pomrčini nije video ko ga pita, nego po glasu
pretpostavljao da je to Konovnjicin.

Probuđeni čovek zevao je i teglio se.
– Ne bih bio rad da ga budim – reče pipajući nešto. – Slab je! Možda
su se onako proneli glasovi.
– Evo raporta – reče Bolhovitinov: – naređeno mi je da ga odmah
predam dežurnom generalu.
– Čekajte, da zapalim sveću. Kud je, prokletniče, uvek gurneš? – reče
posilnom čovek koji se protezao. To beše Ščerbinjin, ađutant
Konovnjicinov. – Nađoh, nađoh – dodade on.
Posilni poče da kreše vatru, a Ščerbinjin je pipao da nađe svećnjak.
– Ah, gadovi jedni! – uzviknu on gnušajući se.

Prema varnicama kresiva Bolhovitinov ugleda mlado lice
Ščerbinjinovo sa svećom i u gornjem kutu još jednog čoveka gde spava. To
je bio Konovnjicin.

Kad se sumpornjače zapališe na trudu najpre plavim pa onda crvenim
plamenom, Ščerbinjin zapali lojanu sveću s čijeg svećnjaka pobegoše
bubašvabe što su je grizle i zagleda glasnika. Bolhovitinov beše sav kaljav
i, brišući se rukavom, umaza se i po licu.

– A ko javlja? – upita Ščerbinjin, uzevši pismo.

– Izveštaj je pouzdan – reče Bolhovitinov. – I zarobljenici, i kozaci, i
uhode, svi jednodušno govore isto.

– Nije druge, valja ga buditi! – reče Ščerbinjin, pa ustade i priđe
čoveku u spavaćoj kapi, pokrivenom šinjelom. – Petre Petroviču! – zovnu
ga. Konovnjicin se ne pomače. – U glavni štab! – reče on i osmehnu se, jer
je znao da će ga te reči pouzdano razbuditi.

I, doista, glava u spavaćoj kapi odmah se podiže. Na lepom,
postojanom licu Konovnjicinovom, sa grozničavo zapaljenim obrazima,
zadrža se za časak još izraz snova udaljenih od sadašnjeg stanja, ali se
zatim odjedanput trže: to lice dobi uobičajeno spokojan i postojan izraz.

– Pa, šta je? Od koga? – upita on odmah leno, žmirkajući od svetlosti.
Slušajući raport oficirov, Konovnjicin raspečati i pročita pismo. Čim
pročita, on spusti noge u vunenim čarapama na zemljani pod i poče se
obuvati. Potom skide spavaću kapu, začešlja zulove i natače kačket.

– Brzo si stigao! Hajdemo presvetlom.

Konovnjicin je odmah video da je doneseni izveštaj vrlo važan i da se
ne sme oklevati. A je li on dobar ili rđav, nije na to pomišljao, niti se pitao.
Njega to nije interesovalo. Na čitavo ratovanje on nije gledao ni umom, ni
razmišljanjem, nego nečim drugim. U njegovoj je duši bilo duboko,
neiskazano uverenje da će sve biti dobro; ali da tome ne treba verovati i
da tim pre ne treba to govoriti, nego treba samo raditi svoj posao. I on je
radio taj svoj posao, ulažući u njega svu svoju snagu.

Petar Petrovič Konovnjicin, koji je onako isto kao i Dohturov zapisan
samo kao iz učtivosti u spisak takozvanih heroja iz 1812. godine –
Barklajâ, Rajevskih, Jermolovâ, Platovâ, Miloradovičâ – onako isto kao i
Dohturov imao je reputaciju čoveka veoma ograničenih sposobnosti i
znanjâ i, onako isto kao i Dohturov, nije nikad pravio planove za bitku, ali
se uvek nalazio tamo gde je bilo najteže; otkako je određen za dežurnog
generala spavao je uvek pri otvorenim vratima i zapovedao svakom
glasniku da ga budi; u boju je uvek bio u vatri, tako da ga je Kutuzov
prekorevao zbog toga i bojao se da ga šalje i bio je onako isto kao i
Dohturov, jedan od onih neopaženih točkova koji, bez tresaka i lupe, čine
najglavniji deo mašine.

Kad iziđe iz kuće u vlažnu, mračnu noć, Konovnjicin se namršti nešto
od pojačane glavobolje, nešto od neprijatne pomisli koja mu dođe na um
kako će se sad na taj izveštaj uzrujati to gnezdo štabnih ljudi od uticaja a
osobito Benigsen, koji je posle Tarutina bio krv i nož s Kutuzovom; kako
će predlagati, prepirati se, naređivati, opozivati. I to mu je predosećanje
bilo neprijatno, mada je znao da bez toga ne može biti.

I doista, Tol, kome je svratio da mu saopšti novi izveštaj, počeo je
odmah da razlaže svoje mišljenje jednom generalu koji je stanovao s njim,
i Konovnjicin, koji je to slušao ćuteći i umorno, napomenu mu da treba ići
presvetlome.

XVII

Kutuzov je, kao i svi stari ljudi, malo spavao noću. On bi danju često
iznenada zadremao; ali noću, ležeći obučen na svojoj postelji, većinom nije
spavao i predavao se mislima.

Tako je i sad ležao na svom krevetu, naslonivši svoju tešku, veliku,
nagrđenu glavu na punu ruku i mislio, gledajući onim jednim otvorenim
okom u pomrčinu.

Otkako ga se počeo kloniti Benigsen, koji je vodio prepisku s carem i
bio najmoćniji u štabu, Kutuzov je bio spokojniji u tom pogledu što ga neće
goniti da opet učestvuje s trupama u nekorisnim ofanzivnim operacijama.
Lekcija iz tarutinske bitke i od dana uoči nje, koju je Kutuzov pamtio s
bolom, morala je i na njih uticati, mislio je on.

„Oni moraju uvideti da mi možemo samo izgubiti ako napadamo.
Strpljenje i vreme, eto to su moji borci-vitezovi!“ – mislio je Kutuzov. On je
znao da ne treba brati jabuku dok je zelena. Kad bude zrela opašće sama,
a ako obereš zelenu, pokvarićeš i jabuku i drvo i tebi će zubi utrnuti. On
je, kao iskusan lovac, znao da je zver ranjena, ranjena onako kako ju je
mogla raniti sva ruska sila, a da li smrtno ili nije, to je još bilo
neobjašnjeno pitanje. Sad, po šiljanju Loristona i Bertelemija i po
izveštajima partizana, Kutuzov je gotovo znao da je zver ranjena smrtno.
Ali još je trebalo dokaza, trebalo je čekati.

„Njima se prohtelo da trče da vide kako su je ubili. Pričekajte,
videćete. Jednako manevri, jednako nastupanja!“ – mislio je on. „Na što?
Sve da se odlikuju. Kao da ima nešto veselo u tome što će se tući. Oni su
kao deca od koje ne možeš saznati kako je tekao boj zato što svi hoće da
dokažu kako oni umeju da se tuku. Ali sad nije to glavno.

I kako mi svi predlažu vešte manevre! Kad su izmislili dve-tri
slučajnosti (on se tu seti opšteg plana iz Petrograda), njima se čini da su
ih sve izmislili. A ni broja im nema koliko ih je!“

Nerešeno pitanje da li je bila smrtna ili nije bila smrtna rana zadata
kod Borodina visilo je nad glavom Kutuzovljevom već čitav mesec dana. S
jedne strane Francuzi su zauzeli Moskvu. S druge strane, Kutuzov je svim
svojim bićem nesumnjivo osećao da je onaj strašan udar u kome je on sa
svima Rusima napregao svu svoju snagu morao biti smrtan. Ali, u svakom
slučaju, bili su potrebni dokazi, i on ih je čekao već mesec dana i što je
vreme više prolazilo, to je on bivao nestrpljiviji. Ležeći na postelji u svojim
besanim noćima on je radio ono isto što su radili ti mladi generali, upravo
ono za što ih je prekopevao. Smišlao je sve mogućne slučajnosti isto onako
kao i ta mladež, samo s tom razlikom što nije ništa zasnivao na tim

pretpostavkama i što ih nije video dve ni tri, nego hiljadama. Što je više
mislio, sve ih se više javljalo. Zamišljao je svakojaka kretanja
Napoleonove vojske, cele ili njenih delova – na Petrograd, na njega, da ga
obiđe; zamišljao je (čega se najviše bojao) i tu slučajnost da će Napoleon
početi da se bori s njim njegovim oružjem, da će ostati u Moskvi i čekati
njega. Kutuzov je zamišljao čak i kretanje Napoleonove vojske nazad na
Medinj i Juhnov; ali jedno, što nije mogao da predvidi, to je ono što se
dogodilo, ono bezumno, grozničavo tumaranje vojske Napoleonove za
prvih jedanaest dana njegovog izlaska iz Moskve – tumaranje koje je
učinilo mogućnim ono na što tada ipak nije još smeo da pomišlja Kutuzov;
potpuno istrebljenje Francuza. Raporti Dorohovljevi o diviziji Brusjeovoj,
partizanski izveštaji o nevoljama u vojsci Napoleonovoj, glasovi o
spremanju za izlazak iz Moskve – sve je to potvrđivalo pretpostavku da je
francuska vojska razbijena i da se sprema da beži; ali to su bile samo
pretpostavke, koje su izgledale važne za mladež, ali ne i za Kutuzova. On
je sa svojim šezdesetogodišnjim iskustvom znao koliku vrednost treba
pripisivati glasovima, znao je kako su ljudi koji nešto žele kadri da
grupišu sve izveštaje tako da kao potvrde ono što oni žele i znao je kako se
u tom slučaju rado propušta sve što protivureči. I što je Kutuzov više to
želeo, time se manje usuđivao da u to veruje. To je pitanje zanimalo svu
njegovu duševnu snagu. Sve ostalo bilo mu je samo običan način života.
Takav običan način života i pokoravanje životu bili su njegovi razgovori sa
štabnim oficirima, pisma koja je pisao iz Tarutina m-me Staël,*88 čitanje
romana, razdavanje nagrada, prepiska s Petrogradom i tome slično. Ali
francuska pogibija, koju je predvideo samo on, beše njegova duševna,
jedina želja.

Noću 11. oktobra ležao je on naslonjen na ruku i mislio o tome.

U obližnjoj sobi nešto se uskomeša i čuše se koraci Tolovi,
Konovnjicinovi i Bolhovitinovljevi.

– Ej, ko je to? Uđite, ulazi! Šta je novo? – zovnu ih glavni komandant.

Dok je lakej palio sveću, Tol je pričao sadržinu izveštaja.

– Ko ga je doneo? – upita Kutuzov s hladnom strogošću koja iznenadi
Tola kad mu vide lice prema zapaljenoj sveći.

– Ne može biti sumnje, vaša svetlosti.

– Zovi ga, zovi ovamo!

Kutuzov je sedeo spustivši jednu nogu s kreveta i navalivši se velikim
trbuhom na drugu, savijenu nogu. On je začkiljio svojim jednim okom, da
bolje vidi glasnika, kao da je hteo da u njegovim crtama pročita ono što ga
je zanimalo.

88 Ana Stal, čuvena francuska književnica (1766-1817)

– Kazuj, kazuj, sinko – reče Bolhovitinovu svojim tihim, staračkim
glasom, zatvarajući košulju koja mu se beše razdrljila na grudima. –
Priđi, priđi bliže. Kakve si mi glasove doneo? A? Napoleon otišao iz
Moskve? Je li odista? A?

Bolhovitinov je otpočetka podrobno raportovao sve što mu je bilo
naređeno.

– Govori, govori brže, ne muči me – prekide ga Kutuzov.

Bolhovitinov ispriča sve i ućuta, čekajući naredbu. Tol poče nešto da
govori, ali ga Kutuzov prekide. Htede nešto da kaže, ali mu se lice
odjedanput nabra, smežura; mahnu rukom na Tola, pa se okrete na drugu
stranu, prema počasnom kutu, u sobi, koji se crneo od ikona.

– Gospode, Stvoritelju moj! Ti si čuo našu molitvu... – reče on
potresenim glasom prekrstivši ruke. – Spasena je Rusija. Hvala ti,
Gospode! – i zaplaka.

XVIII

Otkako je došao izveštaj o izlasku Francuza iz Moskve pa sve do
svršetka rata, sva aktivnost Kutuzovljeva beše samo u tome da vlašću,
lukavstvom i molbama zadržava svoju vojsku od nekorisnog nastupanja,
manevara i sudara s neprijateljem koji propada. Dohturov ide k Malom
Jaroslavcu, ali Kutuzov okleva sa celom armijom i izdaje zapovest da se
Kaluga očisti, jer mu se čini sasvim mogućno da će se prema njoj
odstupati.

Kutuzov svuda uzmiče, ali neprijatelj, ne čekajući njegovo uzmicanje,
beži nazad na suprotnu stranu.

Istoričari Napoleonovi opisuju nam njegov vešt manevar na Tarutino i
Mali Jaroslavac i prave pretpostavke šta bi bilo da je Napoleon uspeo da
prodre u bogate krajeve južne gubernije.

Ali, da ne govorimo o tome kako ništa nije smetalo Napoleonu da ide
u te južne gubernije (jer mu je ruska vojska ostavljala put), istoričari
zaboravljaju da Napoleonovu vojsku nije moglo ništa spasti, jer je ona već
tada nosila u samoj sebi neminovne uslove propasti. Otkud bi se ta vojska,
koja je našla obilan provijant u Moskvi pa ga izgazila nogama jer ga nije
mogla sačuvati, ta vojska, koja kad je došla u Smolensk nije probirala
provijant nego ga grabila, otkud bi se ta vojska mogla oporaviti u kaluškoj
guberniji, u kojoj žive isti Rusi, kao i u Moskvi, i u kojoj vatra ima istu
osobinu da sagori ono što zapale ljudi?

Vojska se nije mogla nigde oporaviti. Ona je, od borodinske bitke i
moskovske pljačke, već nosila u sebi kao neke hemijske uslove
raspadanja.

Ljudi te bivše vojske bežali su sa svojim vođima ni sami ne znajući
kuda i želeli su (i Napoleon i svaki vojnik) samo to da se oni lično ispletu
što je mogućno brže iz tog nezgodnog položaja koji su svi uviđali, iako
nejasno.

I samo je zato na veću u Malom Jaroslavcu, kad su se pretvarali kako
se oni – generali – savetuju i kazuju razna mišljenja, poslednje mišljenje
prostodušnog vojnika Mutona, koji je kazao ono što su svi mislili, da treba
otići što je mogućno brže, zatvorilo svima usta, i niko, pa čak ni Napoleon,
nije mogao ništa reći protiv te istine koju su svi uviđali.

Ali, iako su svi znali da je trebalo otići, ostao je još stid od toga što se
znalo da valja bežati. I potreban je bio spoljašnji podstrek, koji bi

nadvladao taj stid. I taj se podstrek javio u zgodno vreme. To je bilo
takozvano francusko: Le hourra de l’empereur.89

Sutradan posle veća Napoleon je, rano izjutra, praveći se da hoće da
pregleda vojsku i polje prošle i potonje bitke, jahao sa svitom i svojim
maršalima sredinom linije kojom je bila vojska razmeštena. Kozaci, koji
su proletali pljačke radi, nabasali su na imperatora i umalo ga nisu
uhvatili. Što kozaci nisu tada uhvatili Napoleona spaslo ga je ono što je
upropašćavalo Francuze: pljačka, na koju su jurili kozaci i u Tarutinu i
ovde, a ostavljali ljude. Oni su poleteli u pljačku ne obraćajući pažnje na
Napoleona i Napoleon je uspeo da umakne.

Kad su les enfants du Don90 mogli umalo da uhvate samog imperatora
usred njegove armije, onda je bilo jasno da se nije imalo više šta činiti,
nego samo bežati što je mogućno brže najbližim poznatim drumom.
Napoleon, koji sa svojim četrdesetogodišnjim trbuščićem već nije osećao u
sebi one pređašnje okretnosti i smelosti, razumeo je taj nagoveštaj. I, pod
uticajem straha od kozaka, koji ga je obuzeo, on se odmah složio s
Mutonom i, kao što vele istoričari, izdao zapovest da se odstupa nazad na
smolenski drum.

To što se Napoleon složio s Mutonom i što je vojska pošla nazad ne
dokazuje da je on to naredio, nego da su one sile koje su uticale na svu
vojsku da je okrenu na možajski drum uticale u isti mah i na Napoleona.

89 Imperatorovo ura.
90 Deca donska.

XIX

Kad se čovek nekud kreće, on uvek zamišlja sebi i cilj toga kretanja.
Da bi čovek prešao hiljadu vrsta, potrebno mu je da misli kako ima nešto
lepo iza tih hiljadu vrsta. Treba zamisliti obećanu zemlju, pa da čovek ima
snage da se kreće.

Francuzima je u njihovom nastupanju bila obećana zemlja Moskva, a
u odstupanju njihova otadžbina. Ali otadžbina je bila suviše daleko i
čoveku koji ide hiljadu vrsta preko je potrebno da, zaboravivši krajnji cilj,
kaže sebi „danas ću kad pređem četrdeset vrsta doći na mesto odmora i
prenoćišta“, i na prvom dnevnom maršu to mesto odmora zaklanja krajnji
cilj i koncentriše na sebe sve želje i sve nade. One težnje koje se ogledaju u
pojedincu, svakad se uvećavaju u gomili.

Francuzima, koji su pošli nazad starim smolenskim drumom, krajnji
cilj – otadžbina – bio je suviše daleko, a najbliži cilj, onaj kome su težile
sve želje i sve nade, koje su se u ogromnoj srazmeri pojačavale u gomili,
bio je Smolensk. Ne zato što bi ti ljudi znali da u Smolensku ima mnogo
provijanta i odmorne vojske, ne zato što bi im to govorili (naprotiv, viši
činovi u vojsci pa i sam Napoleon znali su da je tamo malo provijanta),
nego zato što im je to jedino moglo dati snage da se kreću i da podnose
pravu oskudicu, oni su, i oni koji su znali i oni koji nisu znali, varajući
sebe podjednako težili Smolensku kao obećanoj zemlji.

Kad su Francuzi izišli na veliki drum, oni su s neobičnom energijom, s
nečuvenom brzinom pojurili svom zamišljenom cilju. Sem tog uzroka opšte
težnje, koji je gomile Francuza združivao u jednu celinu i davao im
izvesnu energiju, bio je još i drugi uzrok koji ih je združivao. Taj uzrok bio
je u njihovoj množini. Najveća masa njihova privlačila je k sebi, kao po
fizičkom zakonu privlačenja, pojedine atome ljudi. Oni su se kretali u
svojoj masi od sto hiljada kao čitav narod kakve države.

Svaki od njih želeo je samo jedno – da se preda i da se tako izbavi od
svih strahota i nevolja. Ali, s jedne strane, snaga opšte težnje cilju,
Smolensku, odvlačila je svakog u jednom i istom pravcu. S druge strane,
korpus se nije mogao dati da ga zarobi četa, pa, iako su se Francuzi
koristili svakom zgodnom prilikom da se odvoje jedan od drugog i se pod
najmanjim, zgodnim izgovorom predadu, ti se slučajevi nisu uvek
dešavali. Čak i njihov broj i zbijeno, brzo kretanje lišavalo ih je te
mogućnosti i činilo da je Rusima bilo ne samo teško, nego i nemogućno
zaustaviti to kretanje na koje je bila upravljena sva energija francuske
mase. Mehaničko otkidanje tela nije moglo više od izvesne mere ubrzati
proces raspadanja koji se vršio.

Grudu snega nije mogućno rastopiti za trenut. Ima izvesna granica
vremena pre koje nikakvi napori toplote ne mogu rastopiti sneg. Naprotiv,
što je veća toplota, tim više čvrsne sneg koji ostaje.

Od ruskih vojskovođa nije to niko razumeo, sem Kutuzova. Kad je
utvrđeno da francuska armija beži smolenskim drumom, onda se počelo
događati ono što je Konovnjicin predvideo noću 11. oktobra. Svi viši činovi
u vojsci hteli su da se pokažu, da odseku, pohvataju i zarobe, razbiju
Francuze i svi su tražili da se nastupa.

Jedini Kutuzov upotrebio je svu svoju snagu (a ta je snaga kod svakog
glavnokomandujućeg vrlo slaba), da ne dopusti nastupanje.

On im nije mogao kazati ovo što mi sad govorimo: šta će bitka, i
zatvaranje druma, i gubitak svojih ljudi, i nečovečno ubijanje nevoljnika,
šta će sve to, kad je od Moskve do Vjazme i bez bitke iščilela jedna trećina
te vojske? Ali im je on govorio, izvodeći iz svoje staračke mudrosti ono što
su oni mogli razumeti – govorio im je o zlatnom mostu i oni su mu se
podsmevali, ogovarali ga, i kidali ubijenu zver, i naletali na nju i junačili
se nad njom.

Jermolov, Miloradovič, Platov i ostali koji su se našli kod Vjazme
blizu Francuza, nisu mogli odoleti želji da ne odseku i ne razbiju dva
francuska korpusa. Kad su izvestili Kutuzova o svojoj nameri, poslali su
mu u kovertu mesto raporta list prazne hartije.

I, ma koliko se Kutuzov starao da zadržava vojsku, naše su trupe
napadale, trudeći se da zatvore drum. Pešadijski pukovi išli su, kao što
pričaju, s muzikom i dobošima u napad, i pobili su i izgubili hiljadama
ljudi.

Ali što se tiče odsecanja – nikog nisu odsekli niti zarobili. I francuska
vojska, još čvršće zbijena zbog opasnosti, nastavila je, stalno se topeći,
onaj isti svoj ubistveni put ka Smolensku.

DEO TREĆI

.

I

Borodinska bitka je, zajedno sa zauzimanjem Moskve koje je došlo
posle nje i s bežanjem Francuza bez novih bitaka, jedna od najpoučnijih
pojava u istoriji.

Svi se istoričari slažu u tome da se spoljašnja aktivnost država i
naroda, u njihovim međusobnim sukobima, izražava ratovima; da se
neposredno, usled velikih ili malih ratnih uspeha, uvećava ili umanjuje
politička snaga država i naroda.

Ma koliko da su čudnovati istorijski opisi kako se nekakav kralj ili car
posvađao s drugim carem ili kraljem, pa skupio vojsku, pobio se s vojskom
neprijateljevom, održao pobedu, ubio tri, pet, deset hiljada ljudi, i posle
toga pokorio državu i čitav narod od nekoliko miliona; ma kako da je
nerazumljivo zašto je poraz same vojske, samo stotoga dela sve snage
jednog naroda, nagnao taj narod da se pokori – sva fakta u istoriji
(ukoliko nam je ona poznata) tvrde kako je istina da su veliki ili mali
uspesi vojske jednog naroda protiv vojske drugog naroda uzroci, ili su, u
najmanju ruku, glavni znaci uvećavanja ili umanjivanja snage naroda.
Vojska je održala pobedu i odmah su se uvećala prava onog naroda koji je
pobedio na štetu pobeđenog. Vojska je pretrpela poraz i odmah, prema
meri poraza, narod gubi prava, a posle potpunog poraza svoje vojske
potpuno se pokorava.

Tako je bilo (po istoriji) od najstarijih vremena, pa sve dosad. Svi
Napoleonovi ratovi potvrđuju to pravilo. Prema stupnju poraza austrijske
vojske, Austrija se lišava svojih prava, a uvećavaju se prava i snaga
Francuske. Francuska pobeda pod Jenom i Auerštetom uništava
samostalnost Pruske.

Kad, odjedanput, 1812. godine Francuzi održavaju pobedu kod
Moskve, zauzimajući Moskvu, ali Rusija odmah zatim, bez novih bitaka,
ne prestaje da postoji, nego prestaje da postoji armija od šest stotina
hiljada ljudi, a zatim Napoleonova Francuska. Natezati fakta prema
pravilima istorije, reći da je bojno polje u Borodinu ostalo na Rusima, da
je posle Moskve bilo bitaka koje su uništile Napoleonovu armiju – to je
nemogućno.

Posle francuske pobede kod Borodina nije bilo nijedne ne samo glavne
nego ni iole znatnije bitke, a francuska je vojska prestala da postoji. Šta to
znači? Kad bi to bio primer iz kineske istorije, mogli bismo reći kako ta
pojava nije istorijska (izgovor kod istoričara kad im što ne dolazi pod
njihovu meru); kad bi se stvar ticala kratkog sudara, u kome bi
učestvovale male količine vojske, mogli bismo uzeti tu pojavu kao

izuzetak; ali se taj događaj odigrao pred očima naših otaca, za koje se
rešavalo pitanje života i smrti otadžbine, i taj je rat bio najveći od svih
poznatih ratova...

Period kampanje 1812. godine od borodinske bitke do izgnanstva
francuza dokazao je kako dobivena bitka ne samo nije uzrok osvajanju,
nego nije čak ni stalan znak osvajanja; dokazao je kako ona sila što rešava
sudbinu narodâ nije u osvajačima, pa čak nije ni u armijama, ni u
bitkama, nego u nečem drugom.

Francuski istoričari, opisujući stanje francuske vojske pred izlazak iz
Moskve, tvrde da je sve bilo u redu u Velikoj vojsci, sem konjice, artiljerije
i komore, jer nije bilo hrane konjima i rogatoj stoci. Toj nevolji nije moglo
ništa da pomogne, jer su okolni mužici spaljivali svoje seno i nisu ga
davali Francuzima.

Dobivena bitka nije donela običnih rezultata zato što mužici Karp i
Vlas koji su posle izlaska Francuza došli u Moskvu s kolima da pljačkaju
grad i koji uopšte nisu pokazivali lično junačka osećanja, i sva nebrojena
množina takvih mužika nisu dovozili seno u Moskvu za dobre pare koje su
im nudili, nego ga spaljivali.

Zamislimo dva čoveka koji su izišli na dvoboj mačevima, po svima
pravilima boračke veštine: borba je trajala dosta dugo; odjedanput, jedan
od protivnika, osetivši da je ranjen i videvši da to nije šala, nego se tiče
njegovog života, baci mač i zgrabi prvu batinu koja mu dođe pod ruku i
počne njome da vitla. Ali zamislimo da je čovek koji je tako razumno
upotrebio najbolji i najprostiji način da postigne cilj, a koga ujedno
oduševljavaju tradicije viteštva, dobio volju da sakrije suštinu stvari i da
je tvrdio kako je on po svima pravilima te veštine pobedio boreći se
mačem. Može se zamisliti kakva bi zbrka i nejasnost potekla iz takvog
opisa dvoboja koji je bio!

Borac koji je tražio borbu po pravilima boračke veštine bili su
Francuzi; njegov protivnik, koji je bacio mač pa dokopao batinu, bili su
Rusi; a ljudi koji su se trudili da sve objasne po pravilima borbe – jesu
istoričari koji su pisali o tome događaju.

Od požara Smolenska nastao je rat koji se nije slagao ni s kakvim
ranijim ratnim tradicijama. Spaljivanje gradova i sela, odstupanje posle
bitaka, borodinski udar i opet odstupanje, paljevina Moskve, hvatanje
marodera, otimanje transporta, partizanski rat, sve je to bilo odstupanje
od pravila.

Napoleon je to osećao i on se još od onda kad se u pravilnoj boračkoj
pozi zaustavio u Moskvi i mesto protivnikovog mača ugledao zamahnutu
nad sobom batinu, neprestano žalio Kutuzovu i caru Aleksandru kako se
rat vodi protivno svakom pravilu (kao da ima nekakvih pravila kako da se
ljudi ubijaju). Ne obzirući se na francuske žalbe kako se ne ispunjavaju
pravila i ne obzirući se na to što je Rusima na višim položajima izgledalo
odnekud stidno tući se batinom nego su hteli da po svima pravilima stanu
u položaj en quarte ili en tierce, da učine vešt ispad u prime*91 itd. –
batina narodnog rata bila je zamahnuta svom svojom strašnom i
veličanstvenom snagom i, ne razbirajući ni za čije ukuse ni pravila, ona
se, s glupom prostotom ali celishodno, ne obzirući se ni na što, podizala,
udarala i tukla Francuze dotle dok nije propala njihova najezda.

I neka je slava onom narodu što nije kao Francuzi 1813. godine
salutirao po svima pravilima boračke veštine i okrenuo mač balčakom, pa
ga graciozno i učtivo predao velikodušnom pobediocu, nego nek je slava
onom narodu koji je u času iskušenja, ne pitajući da li su drugi u takvim
prilikama postupali po pravilima, prosto i hitro zgrabio prvu batinu koja
mu se desila pod rukom, pa njome tukao dotle dok se u njegovoj duši
osećanje uvrede i osvete nije zamenilo preziranjem i žaljenjem.

91 Komanda u borenju sabljama, špadama itd.

II

Jedno od najjasnijih i najkorisnijih odstupanja od takozvanih ratnih
pravila, to je operisanje rasturenih ljudi protiv ljudi sabijenih u gomilu.
Takve operacije pojavljuju se uvek u ratu koji dobija narodni karakter. To
su one operacije kad se ljudi, mesto da iziđu u gomili protiv gomile,
rasturaju odvojeno, napadaju zasebno i odmah beže kad ih napadne velika
vojska, pa posle opet napadaju kad dođe zgodna prilika. To su činili gerilci
u Španiji; to su činili brđani na Kavkazu; to su činili Rusi 1812. godine.

Rat takve vrste nazvali su ljudi partizanskim i mislili da su mu, pošto
su ga tako nazvali, objasnili značenje. Međutim, rat takve vrste ne samo
što se ne slaže ni s kakvim pravilima, nego je sasvim protivan poznatom
taktičkom pravilu koje je priznato kao nepogrešivo. To pravilo veli da onaj
koji napada mora koncentrisati svoju vojsku zato da bi u času bitke bio
jači od protivnika.

Partizanski rat (uvek uspešan kao što pokazuje istorija) sasvim je
suprotan tome pravilu.

Ta suprotnost potiče otuda što ratna nauka uzima da je snaga vojske
istovetna s njenim brojem. Ratna nauka kaže da što je veća vojska tim
jača snaga. Les gros bataillons ont toujours raison.92

Govoreći to, ratna je nauka slična onoj mehanici koja bi, oslanjajući se
na ispitivanje tela u kretanju samo prema njihovim masama, rekla da su
snage jednake ili nejednake među sobom zato što su jednake ili nejednake
njihove mase.

Snaga (količina kretanja) to je proizvod mase pomnožene brzinom.
U ratovanju snaga vojske je takođe proizvod mase pomnožene nečim
drugim, nekakvim nepoznatim x.
Ratna nauka, videći u istoriji nebrojenu množinu primera da se masa
vojske ne podudara sa snagom, da mala odeljenja pobeđuju velika,
zbunjeno priznaje da postoji taj nepoznati množitelj i trudi se da ga nađe
čas u geometrijskoj konstrukciji, čas u naoružanju, čas, što je najobičnije –
u genijalnosti vojskovođa. Ali davanje sviju tih značenja množitelju ne
daje rezultate koji bi se slagali sa istorijskim faktima.
A međutim treba se samo otresti utvrđenog za volju herojima lažnog
mišljenja kako naredbe viših vlasti za vreme rata imaju važnosti, pa da se
nađe to nepoznato x.

92 Veliki bataljoni uvek osvajaju.

To x je duh u vojsci, to jest, njena veća ili manja želja da se bije i da
izlaže opasnostima sve svoje ljude koji čine vojsku, sasvim nezavisno od
toga da li se ljudi biju pod komandom genijâ ili negenijâ, da li na tri ili na
dve linije, i da li batinama ili puškama što pucaju trideset puta u minutu.
Ljudi koji imaju najveću želju da se biju uvek se stave u najpovoljnije
uslove za bitku.

Duh u vojsci – to je množitelj kojim kad se pomnoži masa dobija se
proizvod snage. Da se odredi i izrazi vrednost duha u vojsci, tog
nepoznatog množitelja, to je zadatak nauke.

Taj se zadatak može rešiti tek onda kad prestanemo proizvoljno
stavljati, mesto vrednosti celog nepoznatog x, one uslove pod kojima se
pojavljuje snaga, kao što su: naredbe vojskovođine, naoružanje itd.,
uzimajući da su one vrednost množitelja, pa priznamo to nepoznato u
punoj njegovoj celini, to jest, kao veću ili manju želju da se ljudi biju i da
izlažu sebe opasnostima. Tek tada, kad izrazimo jednačinama poznata
istorijska fakta, možemo se nadati da ćemo, iz poređenja relativne
vrednosti toga nepoznatog, odrediti i samo nepoznato.

Deset ljudi, bataljona ili divizije tukli su se s petnaest ljudi, bataljona
ili divizija i pobedili su petnaest, to jest, pobili i zarobili sve bez ostatka, a
sami izgubili četiri; dakle, s jedne strane uništeno je četiri, a s druge
strane petnaest. Iz toga izlazi da je četiri bilo ravno petnaest i da je,
dakle, 4x = 15y. A to je x : y = 15 : 4.

Ova jednačina ne daje vrednost nepoznatog, ali daje srazmeru između
dva nepoznata. I kad se pod ovakve jednačine podvedu istorijske, odvojeno
uzete jedinice (bitke, kampanje, ratni periodi) dobija se niz brojeva, u
kojima moraju biti i mogu se pronaći zakoni.

Taktičko pravilo o tome da treba operisati masama u nastupanju a
rastureno pri odstupanju, i nehotice potvrđuje samo onu istinu da snaga
vojske zavisi od njenog duha. Da se ljudi mogu voditi pod đulad, za to
treba više discipline, koja se dobija samo kretanjem u masama, nego da se
odbijaju napadači. Ali to pravilo, kod koga se gubi iz vida duh u vojsci,
pokazuje se u svima narodnim ratovima uvek kao neistinito, a naročito
jako protivreči stvarnosti onde gde se javlja jako podizanje ili opadanje
duha u vojsci.

Kad Francuzi odstupaju 1812. godine, oni se, ma da bi trebalo da se
brane podvojeno po taktici, sabijaju u gomilu, zato što je duh u vojsci pao
tako da samo masa održava vojsku zajedno. Rusi, naprotiv, trebalo bi da
po taktici napadaju u masi, a oni se rasturaju zato što je duh kod njih
podignut tako da pojedine ličnosti biju Francuze bez naredbe i ne treba im
da ih ko nagoni da se izlažu teškoćama i opasnostima.

III

Takozvani partizanski rat počeo je ulaskom neprijatelja u Smolensk.

Pre nego što je naša vlada službeno primila partizanski rat, već su
kozaci i mužici istrebili hiljadama ljudi neprijateljske vojske – zaostale
pljačkaše i furažere – i oni su ubijali te ljude isto onako nesvesno kao što
psi nesvesno ujedaju besno pseto koje utrči među njih. Denis Davidov prvi
je svojim ruskim čulom shvatio vrednost onog strašnog oružja koje je, ne
pitajući za pravila ratne veštine, uništavalo francuze, i njemu pripada
slava što je učinjen prvi korak da se uvede taj način ratovanja.

24. avgusta osnovan je prvi partizanski odred Davidovljev i odmah
posle njegovog odreda počeli su da se osnivaju drugi. Što se dalje razvijala
kampanja, sve se više uvećavao broj tih odreda.

Partizani su uništavali veliku armiju po delovima. Oni su kupili ono
otpalo lišće koje je samo po sebi padalo sa osušenog drveta – francuske
vojske, i ponekad su tresli i samo drvo. U oktobru, onda kad su Francuzi
bežali ka Smolensku, bilo je stotinama tih odreda raznih veličina i
karaktera. Bilo je odreda koji su uzeli sve načine jedne vojske, s
pešadijom, artiljerijom, štabovima, sa ugodnostima za život; bilo ih je
samo kozačkih, konjičkih; bilo ih je sitnih, skupljenih bez reda, pešačkih i
na konjima; bilo ih je mužičkih i spahijskih, a bilo ih je koje niko nije
poznavao. Jednu je četu predvodio crkvenjak koji je za mesec dana zarobio
nekoliko stotina, jednu je vodila kmetica Vasilisa, koja je pobila na stotine
Francuza.

Poslednjih dana oktobra bilo je partizansko ratovanje u najvećem
jeku. Već beše prošao onaj prvi period tog ratovanja, kad su partizani,
diveći se i sami svojoj smelosti, svaki čas strepeli da ih Francuzi ne opkole
i ne pohvataju, pa su se, ne rasedlavajući i gotovo ne silazeći s konja, krili
po šumama, očekujući svakog trenutka poteru. Sad se to ratovanje već
utvrdilo, svakom je postalo jasno šta se može preduzeti s Francuzima, a
šta se ne može preduzeti. Sad su samo starešine onih odreda koji su sa
štabovima, po pravilima, išli daleko od Francuza, smatrali da je još mnogo
štošta nemogućno. A sitni partizani, koji su već odavno otpočeli svoj posao
i izbliza posmatrali Francuze, nalazili su da je mogućno ono na što nisu
smele ni da pomisle starešine velikih odreda. Kozaci i mužici koji su se
provlačili između Francuza smatrali su da je sad već sve mogućno.

Denisov, koji beše jedan od partizana, nalazio se 22. oktobra sa svojim
odredom u najvećoj vatri partizanske strasti. Još od jutra bio je sa svojim
odredom na nogama. On je ceo dan vrebao, kroz šume pored velikog
druma, veliki francuski transport konjičkih stvari i zarobljenih Rusa, koji

se bio odvojio od ostalih trupa, pa se pod jakom zaštitom, kao što se
doznalo od uhoda i zarobljenika, uputio Smolensku. Za taj transport nisu
znali samo Denisov i Dolohov (takođe partizan s malim odredom), koji se
kretao blizu Denisova, nego i starešine velikih odreda sa štabovima: svi su
znali za taj transport i, kao što je Denisov govorio, oštrili zube na njega.
Dvojica od tih starešina velikih odreda – jedan Poljak, a drugi Nemac –
poslali su gotovo u jedan isti mah Denisovu poziv da im se pridruži (svaki
ga je zvao u svoj odred), pa da napadnu na transport.

– Ne, brate, i mi konja za trku imamo – rekao je Denisov kad je
pročitao ta pisma i otpisao Nemcu kako se on, pored svega što je od srca
želeo da služi pod komandom tako junačkog i znamenitog generala, mora
lišiti te sreće, jer je već stupio pod komandu generala Poljaka. A generalu
Poljaku otpisao je to isto, uveravajući ga kako je već stupio pod komandu
Nemčevu.

Pošto je to tako uredio, Denisov je naumio da, ne javljajući za to višim
starešinama, zajedno s Dolohovom napadne sa svojim malim odredom i
otme taj transport. Transport je išao 22. oktobra od sela Mikulina ka selu
Šamševu. S leve strane puta od Mikulina ka Šamševu behu velike šume,
koje su mestimice dopirale do samog puta, a mestimice bile daleko od puta
za čitavu vrstu i više. Preko tih šuma čitav dan jahao je sa svojim
odredom Denisov, čas zalazeći u njihovu sredinu, čas izlazeći na okrajak,
ne ispuštajući iz očiju Francuze. Izjutra, nedaleko od Mikulina, onde gde
je šuma bila blizu puta, kozaci iz Denisovljevog odreda uhvatili su dvoja
francuska kola s konjskim sedlima, zaostala u blatu, i odvezli ih u šumu.
Otada pa do u samo veče odred je pratio kretanje Francuza a nije ih
napadao. Nije trebalo plašiti ih, nego pustiti da mirno dođu do Šamševa,
pa onda, zajedno s Dolohovom, koji je pred veče morao doći na dogovor kod
stražare, u šumi (za jednu vrstu od Šamševa), napasti u svanuće s dve
strane, pa potući i pohvatati sve odjedanput.

Pozadi, na dve vrste Mikulina, onde gde je šuma od samog druma,
ostavljeno je šest kozaka, koji su bili dužni odmah da jave, čim se pokažu
nove kolone Francuza.

Dolohov je, tako isto, bio dužan da izvidi drum ispred Šamševa, da
sazna koliko su daleko još druge francuske trupe. Računalo se da s
transportom ide 1500 ljudi. Denisov je imao 200 ljudi, Dolohov je mogao
da ima isto toliko. Ali brojno preimućstvo nije uzdržavalo Denisova.
Jedino što mu je još trebalo da zna beše to kakva je upravo to vojska: i
toga radi Denisov je morao da uhvati jedan jezik (to jest, čoveka iz
neprijateljske kolone). U napadu na kola ujutru to se tako brzo svršilo da
su pobili sve Francuze što su bili kod kola, a uhvatili živog samo jednog

dečka dobošara, koji je bio zaostao i koji nije umeo ništa pozitivno da kaže
kakva je vojska u koloni.

Napadati po drugi put Denisov je smatrao kao opasno, da ne uznemiri
celu kolonu, i zato je poslao napred u Šamševo mužika Tihona Krezavog,
koji je bio u njegovom odredu, da uhvati, ako je mogućno, makar jednog od
francuskih prednjih konačara što su bili tamo.

IV

Beše jesenji, topao, kišovit dan. Nebo i horizont behu mutni kao
mutna voda. Čas padne kao magla, a čas odjedanput udari koso krupna
kiša.

Na mršavom, rasnom konju s veoma upalim bokovima, jahao je
Denisov u burci i čerkeskoj šubari s kojih je curila voda. On se isto onako
kao i njegov konj, koji je krivio glavu i strigao ušima, mrštio od kose kiše i
zabrinuto se zagledao napred. Njegovo izmršalo i gustom, kratkom, crnom
bradom obraslo lice izgledalo je ljutito.

Uporedo s Denisovom, takođe u burci i čerkeskoj šubari, jahao je na
tovnom, krupnom doncu kozački esaul*93 – saradnik Denisovljev.

Esaul Lovajski – treći, takođe u burci i čerkeskoj šubari, beše
dugačak, ravan kao daska, belog lica, plav čovek sa uzanim, sjajnim
očicama i s mirnim, sobom zadovoljnim izrazom, koji mu se ogledao i na
licu i na sedenju. Iako se nije moglo reći u čemu je osobenost konja i
konjanika, ipak se na prvi pogled bačen na esaula i Denisova videlo da je
Denisovu i mokro i nezgodno, da je Denisov čovek koji je seo na konja; dok
se, kad pogledaš esaula, videlo da je njemu onako isto ugodno i da je
spokojan kao uvek, i da on nije čovek koji je seo na konja, nego čovek koji
je, zajedno s konjem, jedno biće uvećano dvostrukom snagom.

Malo napred ispred njih išao je skroz mokar mužik sprovodnik u
sivom kaftanu i beloj kapi.

Malo pozadi jahao je na mršavom, tankom, kirgijskom konju s velikim
repom i grivom i s raskrvavljenim usnama mlad oficir u plavom
francuskom šinjelu.

Uporedo s njim jahao je husar koji je nosio iza sebe na konjskim
sapima dečka u francuskoj pocepanoj uniformi i u plavoj kapi. Dečko se
držao za husara crvenim od hladnoće rukama, micao svojim bosim
nogama ne bi li ih ugrejao i, uzvivši obrve, obzirao se začućeno oko sebe.
To beše francuski dobošar što je zarobljen to jutro.

Pozadi behu se otegli po trojica, po četvorica, uzanim, raskaljanim i
iskvarenim šumskim putem husari, pa zatim kozaci, neko u burci, neko u
francuskom šinjelu, neko s pokrovcem nabačenim na glavu. Konji, i riđi i
dorati, izgledali su svi vrani od kiše koja je curila niz njih. Konjski vratovi
izgledali su neobično tanki, jer im se grive behu okvasile. Sa konja se
pušila para. I odela, i sedla, i uzde – sve je to bilo mokro, klizavo i
raskvašeno, onako kao i zemlja i opalo lišće kojim beše zastrt put. Ljudi su

93 Ađutant kod kozaka.

sedeli naježeni, gledajući da se ne miču, kako bi zagrejali onu vodu koja
im je probila do tela, a da ne propuste novu hladnu koja je podilazila pod
njih, pod kolena i iza vrata. Između otegnute povorke kozaka kloparala su
preko panjeva i granja dvoja kola, u koja behu upregnuti francuski i
kozački konji sa sedlima, i pljeskala po kolovozu punom vode.

Denisovljev konj, obilazeći baru koja beše na putu, poteže u stranu i
udari njegovim kolenom o jedno drvo.

– Ih, do vraga! – uzviknu ljutito Denisov, pa iskezivši zube udari
konja triput kamdžijom i poprska blatom i sebe i drugove. Denisov beše
zlovoljan: i zbog kiše, i zbog gladi (jer od jutra nije niko ništa jeo) i, što je
glavno, zbog toga što od Dolohova nema još nikakve vesti i što se ne vraća
onaj mužik koji je poslan da uhvati jezik.

„Mučno će se desiti druga ovakva prilika kao danas da se napadne
transport. Da sam napadnem i suviše je rizično, a da ostavim do sutra –
ugrabiće mi ispred nosa ćar neko od velikih partizana – mislio je Denisov
u sebi, gledajući neprestano napred i nadajući se da će ugledati
očekivanog Dolohovljevog glasnika.

Kad je izišao na proseku, s koje se videlo daleko desno, Denisov se
zaustavi.

– Ide neko – reče on.

Esaul pogleda onamo kuda pokaza Denisov.

– Idu dvojica – oficir i kozak. Samo se ne može pretpostaviti da je baš
potpukovnik – reče esaul koji je voleo da upotrebljava reči nepoznate
kozacima.

Oba konjanika spustiše se niz brdo i izgubiše se iz vida, p a se posle
nekoliko minuta opet pokazaše. Napred je jahao oficir umornim galopom,
goneći konja nagajkom, razbarušen, skroz mokar i sa pantalonama
zagrnutim do iznad kolena. Za njim je kasao kozak, stojeći na
stremenima. Taj oficir, vrlo mlad momčić, široka, rumena lica i živih,
veselih očiju, dokasa do Denisova i dade mu okvašeno pismo.

– Od generala – reče oficir – oprostite što nije sasvim suvo...

Denisov se namršti, uze pismo i poče ga otvarati.

– Eto, vi ste sve govorili da je opasno, opasno – reče oficir okrenuvši se
esaulu dok je Denisov čitao predato mu pismo. – Uostalom ja i Komarov
smo se – on pokaza na kozaka – spremili. Imamo po dva pišto... A ko je
ovo? – upita kad ugleda francuskog dobošara – zarobljenik? Zar ste već
bili u boju? Mogu li da govorim s njim?

– Rostov! Peća! – viknu u taj mah Denisov, kad pročita letimično
predato mu pismo. – Pa kako da ne kažeš ko si? – i Denisov se okrete, pa
sa osmehom pruži ruku oficiru.

Taj oficir beše Peća Rostov.

Peća se celim putem spremao kako će se, kao što dolikuje matorcu i
oficiru, ponašati s Denisovom a da ne podseti na pređašnje poznanstvo.
Ali čim mu se Denisov osmehnuo, on se odmah razvedrio, porumeneo od
radosti i zaboravio spremljenu oficijalnost, pa počeo da priča kako je
prošao pored Francuza i kako mu je milo što mu je data takva misija, i
kako je već bio u borbi kod Vjazme, i kako se tamo odlikovao jedan husar.

– E milo mi je što sam te video – prekide ga Denisov, a lice mu opet
dobi zabrinut izraz.

– Mihailo Teoklitiču – reče esaulu – ovo je opet od Nemca. On je opet
kod njega. – I Denisov ispriča esaulu da je to pismo koje mu je sad predato
ponovljen poziv od generala Nemca da mu se pridruži, pa da napadnu
transport. – Ako ga mi sutra ne otmemo, on će nam ga ugrabiti ispred
nosa – završi.

Dok je Denisov razgovarao sa esaulom, Peća je, zbunjen hladnim
tonom Denisovljevim i misleći da je tom tonu uzrok to kako stoje njegove
pantalone, popravljao ispod šinjela, ali tako da to niko ne spazi, svoje
zagrnute pantalone i trudio se da izgleda što je mogućno više ratnički.

– Hoće li biti kakve naredbe od vašeg visoko-blagorodstva? – upita on
Denisova, salutirajući i vraćajući se opet na izigravanje ađutanta pred
generalom za koje se unapred spremao – Ili ću ostati kod vašeg visoko-
blagorodstva?

– Naredbe?... – reče Denisov zamišljeno. – A možeš li ti ostati do
sutra?

– O, molim vas!... Zar mogu ostati kod vas? – uzviknu Peća.

– Pa kako ti je upravo naredio general, je li da se vratiš odmah? –
upita Denisov.

Peća pocrvene.

– Pa nije mi ništa naredio, nego ja mislim da mogu? – reče on upitno.

– Hajde, dobro! – reče Denisov. On se okrete svojim potčinjenima i
izdade naredbe da odred ide do označenog mesta za odmor kod stražare u
šumi i da onaj oficir na kirgijskom konju (taj oficir je vršio dužnost
ađutanta) ide da traži Dolohova, da sazna gde je on i hoće li doći uveče. A
Denisov beše naumio da iziđe sa esaulom i Pećom na okrajak šume koji se
pružao ka Šamševu, te da razgleda ono mesto gde su pali Francuzi na koje
je trebalo sutra napasti.

– Hajde, bradonja – reče on mužiku sprovodniku – provedi nas do
Šamševa.

Denisov, Peća i esaul, i s njima nekoliko kozaka i onaj husar koji je
nosio zarobljenog dečka, odoše levo, preko jedne jaruge, prema okrajku
šume.

V

Kiša beše prestala, samo je padala magla i kapala voda s granja.
Denisov, esaul i Peća jahali su ćuteći za mužikom u šubari, koji je lako i
nečujno koračao svojim iskrivljenim nogama u opancima preko žila i
mokrog lišća i vodio ih na okrajak šume.

Kad iziđoše uza stranu, mužik stade, osvrte se i uputi se onamo gde
behu proređena drveta. Kod jednog velikog hrasta, s koga još ne beše opao
list, zaustavi se i tajanstveno im mahnu rukom da dođu k njemu.

Denisov, esaul i Peća priđoše mu. S tog mesta na kome se zaustavio
mužik videli su se Francuzi. Odmah ispred šume spuštala se dole kao
breščić neka njiva. Desno, preko strme jaruge, videli su se omanje seoce i
mali spahijski dom s razvaljenim krovovima. U tom seocetu i kod
spahijskog doma, i po celom breščiću, po voćnjaku, kod kladenca i
ribnjaka, i svuda putem naviše od mosta ka selu, videle su se kroz
lelujavu maglu gomile sveta, na razmaku ne većem od dvesta hvati. Jasno
su se čuli njihovo nerusko dozivanje i vika na konje koji su izdirali uz brdo
vukući kola.

– Dajte ovamo zarobljenika – reče polako Denisov, ne skidajući očiju s
Francuza.

Kozak siđe s konja, skide dečka i dođe zajedno njim Denisovu.
Denisov ga poče pitati kakve su to i to trupe, pokazujući rukama na
Francuze. Dečko beše gurnuo svoje ozeble ruke u džepove i uzdigao obrve,
pa unezvereno gledaše u Denisova, pa, iako je očevidno, želeo da kaže sve
što zna, on se zbunjivao u svojim odgovorima i samo potvrđivao ono što je
Denisov pitao. Denisov se namršti, okrete se od njega i poče da razgovara
sa esaulom i da mu saopštava svoje mišljenje.

Peća je, okrećući brzo glavu, jednako bacao poglede čas u dobošara,
čas u Denisova, čas u esaula, čas u Francuze po selu i po putu, i pazio da
ne propusti nešto važno.

– Došao, ne došao Dolohov, treba oteti!... A? – reče Denisov i veselo
mu sevnuše oči.

– Mesto je zgodno – reče esaul.

– Pešake ćemo poslati dolinom, preko rita – nastavi Denisov; – oni će
se primaći voćnjaku; vi ćete zaći s kozacima otuda (on pokaza na šumu iza
sela), a ja ću odavde sa svojim husarima. I na pucanj...

– Dolinom se neće moći, pištolina je – reče esaul. – Zaglibićemo konje,
valja zaobići više ulevo...

Upravo kad su oni tako poluglasno govorili, puče dole, u dolini kod
ribnjaka, jedna puška i zabeli se dim, puče i druga, i ču se složna, kao
vesela vika stotina Francuza koji behu na brdašcu. U prvom trenutku
Denisov i esaul povukoše se nazad. Behu tako blizu da im se učini da su
oni uzrok tom pucanju i vici. Ali se pucanj i vika nisu odnosili na njih.
Dole, preko rita, bio je čovek u nečem crvenom. Videlo se da su Francuzi
na njega pucali i vikali.

– Pa to je naš Tihon! – reče esaul.
– On! Da, on je!
– Baš je lupež! – reče Denisov.
– Pobeći će im; – reče esaul čkiljeći očima. Čovek koga oni nazvaše
Tihonom dotrča do rečice, bućnu u nju tako da prsnu voda oko njega,
nesta ga za trenutak, pa izbaulja četvoronoške, sasvim crn od vode, i
pobeže dalje. Francuzi koji su jurili za njim zaustaviše se.
– E, vešto! – reče esaul.
– Pravi gad! – progovori Denisov zlovoljno. – I šta li je radio dosad?
– Ko je to? – upita Peća.
– To je naš uhoda. Poslao sam ga da uhvati jezik.
– A, da – reče Peća na prvu reč Denisovljevu i klimnu glavom, kao da
je sve razumeo, iako nije razumeo nijedne reči.

Tihon Krezavi beše jedan od najpotrebnijih ljudi u odredu. On je bio
mužik iz Pokrovskog kod Gžaće. Kad je Denisov, u početku svojih
operacija, došao u Pokrovsko i, kao i uvek, prizvao kmeta i zapitao ga šta
on zna o Francuzima, kmet je, braneći se od nečeg, odgovorio, kao što su
odgovarali i svi kmetovi, kako on niti što zna, niti je čuo. Ali kad mu je
Denisov objasnio kako je njegova namera da bije Francuze, pa ga upita da
nisu Francuzi dolazili i k njemu, kmet je rekao – kako su odista dolazili
miroderi,*94 ali da se kod njih u selu jedini Tiška Krezavi zanimao tim
poslovima. Denisov je naredio da mu se zovne Tihon, pa ga je pohvalio za
njegov rad i rekao pred kmetom nekoliko reči o vernosti prema caru i
otadžbini i o mržnji prema Francuzima koju su dužni da gaje sinovi
otadžbine.

– Ne činimo mi Francuzima ništa zlo – rekao je Tihon, koji se svakako
uplašio tih reči Denisovljevih. – Mi smo se to, onako, našalili s momcima.

94 Seljaci su zvali marodere (pljačkaše) „miroderi“.

Istina, potukli smo desetak, dvaestak mirodera, a onako nismo im činili
nikaka zla...

Kad je Denisov sutradan pošao iz Pokrovskog, zaboravivši sasvim tog
mužika, njemu su javili da se Tihon pridružio odredu i molio da ostane u
njemu. Denisov je naredio da ga prime.

Tihon, koji je najpre radio težak posao, ložio vatru, nosio vodu,
timario konje itd., ubrzo je pokazao veliku volju i sposobnost za
partizansko ratovanje. Odlazio je noću u pljačku i svaki put donosio
haljine i oružje francusko, a kad mu narede, dovodio je i zarobljenike.
Denisov je oslobodio Tihona od poslova, počeo ga voditi sa sobom u
izviđanje i uvrsti ga u kozake.

Tihon nije voleo da jaše, uvek je išao peške i nikad nije zaostajao iza
konjice. Oružje mu je bilo mušketon, koji je nosio više smeha radi, koplje i
sekira, kojom je vladao kao što vlada zubima vuk, koji podjednako lako i
vadi njima buve iz dlake i pregriza debele kosti. Tihon je podjednako
sigurno cepao, iz zamaha, sekirom grede i, uzevši je za ušice, deljao njome
tanke kočiće i dubao kašike. Tihon je imao u Denisovljevom odredu svoje
posebno, izuzetno mesto. Kad je trebalo uraditi nešto veoma teško i gadno
izdići ramenom iz blata kola, izvući za rep konja iz rita, oderati ga, uvući
se usred Francuza, preći za dan pedeset vrsta, svi su osmehujući će
pokazivali rukom na Tihona.

– Šta će đavolu biti, jako je to kao vo – govorili su za njega.

Jedanput je neki Francuz, koga je Tihon hvatao, opalio na njega iz
pištolja i pogodio ga u leđa u meso. Ta rana, od koje se Tihon lečio samo
rakijom, i spolja i iznutra, bila je predmet najveselijih pošalica u celom
odredu, i to pošalica na koje je Tihon rado pristajao.

– Šta je, brate, nećeš više? Oborilo te, je li? – podsmevali su mu se
kozaci, a Tihon bi se navalice zgurio i mrštio, praveći se da se ljuti, pa bi
psovao Francuze najsmešnijim psovkama. Taj je slučaj samo toliko uticao
na Tihona što je posle svoje rane retko kad privodio zarobljenike.

Tihon je bio najkorisniji i najhrabriji čovek u odredu. Niko nije bolje
od njega nalazio prilike za napad, niko nije više od njega pohvatao ni
pobio Francuza; i zbog toga je bio svima kozacima i husarima lakrdijaš i
on je rado pristajao na to zvanje. Sad je Denisov bio još noću poslao
Tihona da uhvati jezik. Ali je Tihon, ili što mu nije bio dosta jedan
Francuz ili što je prespavao noć, zašao danju u žbunje, upravo usred
Francuza, pa ga oni, kao što je video Denisov s brda, otkrili.

VI

Pošto je porazgovarao još neko vreme sa esaulom o sutrašnjem
napadu na koji se sad, gledajući kako su Francuzi blizu, izgleda, sasvim
rešio, Denisov okrete konja i pođe natrag.

– E, brate, sad ćemo ići da se osušimo – reče Peći.

Prilazeći šumskoj stražari, Denisov zastade i zagleda se u šumu. Kroz
šumu između drveća iđaše krupnim lakim koracima jedan čovek dugih
nogu i dugih razmlatanih ruku, u opancima i kazanskoj kapi, s puškom o
ramenu i sa sekirom za pojasom. Kad ugleda Denisova, taj čovek brzo baci
nešto u žbun, pa skide mokru kapu i priđe starešini. To beše Tihon. Po
njegovom rohavom i punom bora licu s malim uskim očima videlo se da je
veseo i sobom zadovoljan. On podiže glavu visoko i, kao uzdržavajući se od
smeha, pogleda u Denisova.

– Gde si tumarao? – upita ga Denisov.

– Gde sam tumarao? Išao sam da dovedem francuza – odgovori Tihon
smelo i brzo svojim promuklim, ali otegnutim basom.

– A zašto si pošao danju? Marvo! Pa zašto ga nisi uhvatio?...

– Ono, što se tiče hvatanja, uhvatio sam ga – reče Tihon.

– Pa gde je?

– Ama ja sam njega, prvo i prvo, uhvatio još zorom – nastavi Tihon,
razmičući malo šire svoje iskrivljene noge u opancima – i odveo ga u
šumu. Vidim, nije dobar. Daj, mislim se, da odem te da uhvatim drugog,
kakvog boljeg.

– E, gle ti ugursuza! – reče Denisov esaulu.

– A zašto nisi toga doveo?

– A što da ga dovodim – prekide ga brzo i ljutito Tihon – kad ne valja!
Zar ja ne znam kakvi su vama potrebni?

– E, jest životinja!... Pa?...

– Pa, otišao sam po drugog – nastavi Tihon – prikradem se evo ovako
u šumu, pa legnem. – Tihon iznenadno i gipko leže potrbuške, pokazujući
kako je radio. – Naiđe jedan – nastavi on – A ja njega ovako zgrabim. – Tu
on brzo i lako skoči. – Hajdemo, velim, pukovniku. – Kad ti ispadoše njih
četvorica. Naleteše na mene špadama. A ja na njih ovako sekirom: Šta
ćete, velim, Bog s vama! – viknu Tihon, zamahnuvši rukom i strašno se
namršti i isprsi.

– Jest, jest, gledali smo s brda kako si ih dočekao, sve preko bare –
reče esaul i začkilji.

Peći beše veoma smešno, ali vide kako se svi uzdržavaju od smeha.
On je brzo prenosio pogled s Tihona na esaula i na Denisova, ne znajući
šta to sve znači.

– Ne izigravaj mi tu budalu! – reče Denisov iskašljujući se ljutito. –
Zašto nisi doveo onog prvog?

Tihon se poče češati jednom rukom iza vrata, drugom po glavi i
odjedanput mu se celo lice razvuče u vedar, glup osmeh, koji pokaza da
nema jednog zuba (zato je i prozvan Krezavi). Denisov se osmehnu, a Peća
se zaceni od veselog smeha, kome se pridruži i sam Tihon.

– Ama što će vam, kad nimalo ne valja – reče Tihon. – Haljetak na
njemu rđav, kako da ga vodim. Pa je i neotesan, vaše blagorodstvo. „Šta,
veli, ja sam generalski sin, neću da idem“, veli.

– Baš si stoka! – reče Denisov. – Treba mi da ga pitam...

– Pa ja sam ga pitao – reče Tihon. – On veli: slabo je poznat. „Ima,
veli, naših mnogo, ali su sve rđavi; samo se, veli, nazvali vojnici.
Podviknite, veli, podobro, pa ćete ih sve pohvatati“ – završi Tihon i
pogleda veselo i odlučno u oči Denisovu.

– Ama opaliću ja tebi sto vrućih, pa mi nećeš igrati budalu! – reče
Denisov strogo.

– A što da se srdite – reče Tihon – valjda ne znam šta su ti vaši
Francuzi? Čekajte samo dok se smrkne, pa ću vam onda dovesti kakve
hoćete, ako hoćete i trojicu.

– Dobro, hajdemo – reče Denisov i jahao je sve do stražare ljutit,
namršten i ćuteći.

Tihon je išao pozadi i Peća je čuo kako su se kozaci smejali i dirali ga
zbog nekakvih čizama što je bacio u onaj žbun.

Kad je Peću prošao onaj smeh što ga beše spopao dok je slušao Tihona
i gledao ga kako se smeška, on je odjedanput razumeo da je taj Tihon ubio
čoveka, i bi mu nešto neugodno. On se osvrte na zarobljenog dobošara i
nešto ga teknu u srce. Ali je ta neugodnost trajala samo jedan trenutak.
On oseti da treba dići glavu malo više, ohrabriti se i značajno zapitati
esaula o sutrašnjem napadu, kako ne bi bio nedostojan društva u kome se
nalazi.

Poslani oficir srete Denisova u putu i javi mu da će Dolohov sam
odmah doći i da je s njegove strane sve dobro.

Denisov se odjedanput razgali i pozva Peću k sebi.

– De, pričaj mi o sebi – reče on.

VII

Kad je Peća otišao iz Moskve, ostavivši rodbinu, pridružio se svom
puku, i ubrzo posle toga uzeo ga je za ordonansa jedan general koji je
komandovao velikim odredom. Otkako je proizveden za oficira, a osobito
otkako je stupio u aktivnu vojsku, gde je sudelovao u boju kod Vjazme,
Peća se nalazio neprestano u nekom blaženo-razdraganom stanju i
radovao se što je već veliki, i neprestano sa oduševljenjem pazio da ne
propusti kakvu priliku za pravo herojstvo. Bio je vrlo srećan i zadovoljan
onim što je video i iskusio u vojsci, ali mu se istovremeno sve činilo da se
negde tamo, gde nije on, događa sad ono baš istinsko, herojsko. I on je
žurio da stigne onamo gde nije sad.

Kad je njegov general rekao 21.oktobra kako želi da pošalje nekoga u
Denisovljev odred, Peća je tako žalosno molio da njega pošalje, da mu
general nije mogao odreći. Ali kad ga je poslao, general je, sećajući se
bezumnog postupka Pećinog u borbi kod Vjazme, gde je on, mesto da ide
putem onamo kud je bio poslan, odjurio u lanac pod francusku vatru i
opalio tamo dvaput iz svog pištolja – izrično zapretio Peći da ne sudeluje
ni u kakvim operacijama Denisovljevim. Zato je Peća i pocrveneo i zbunio
se kad ga je Denisov upitao može li da ostane. Dok nisu izišli na onaj
okrajak šume, Peća je smatrao kako mu je potrebno da tačno vrši svoju
dužnost, da se odmah vrati. Ali kad je ugledao Francuze, kad je video
Tihona i doznao da će te noći neminovno biti napad, on je brzinom kojom
mladići prelaze s jednog mišljenja na drugo odlučio sam u sebi da je
njegov general, kog je on dotle veoma uvažavao – niko i ništa, Nemac, a
da je Denisov junak, i esaul junak, i da je Tihon junak i da bi njega bilo
stid otići od njih u teškom času.

Već se smrkavalo kad su Denisov, Peća i esaul stigli do stražare. U
sumraku su se videli konji pod sedlima, kozaci i husari, koji su nameštali
šatorčiće na proplanku i ložili vatru u jednoj šumskoj jaruzi (da ne bi
Francuzi videli dim). U tremu male kuće jedan kozak, sa zasukanim
rukama, sekao je ovnujsko meso. U kućici behu tri oficira iz Denisovljevog
odreda, koji su pravili od vrata sto. Peća skide svoje mokro odelo i dade da
se suši, a on se odmah prihvati da pomaže oficirima u pripremanju stola
za ručak.

Za deset minuta bio je postavljen sto, zastrt servijetom. Na stolu beše
rakija, rum i čuturica, beo hleb i pečena ovnovina sa solu.

Sedeći zajedno sa oficirima za stolom i kidajući rukama niz koje je
tekao loj masnu, mirisnu ovnovinu, Peća je bio opijen onom oduševljenom

i nežnom detinjskom ljubavlju prema svima ljudima i verovao da takvu
istu ljubav gaje prema njemu drugi.

– Pa šta mislite, Vasilije Fjodoroviču – obrati se on Denisovu – ne
mari ako ostanem s vama koji dan? – I, ne čekajući odgovor, odgovori sam
sebi: – Pa meni je naređeno da saznam i ja ću eto, saznati... Samo me
pustite u sam... prvi red... Ne treba meni nagrada... Nego bih hteo... –
Peća steže zube i pogleda oko sebe, ustresajući podignutom glavom i
zamahujući rukom.

– Baš u prvi red... – ponovi Denisov smešeći se.

– Samo, molim vas, dajte vi meni komandu sasvim, da ja
komandujem – nastavi Peća – a što mi ne biste dali?... A vama treba
nožić? – reče on jednom oficiru koji je hteo da odseče ovnovinu. I dade mu
svoju britvicu.

Oficir pohvali britvicu.

– Uzmite je, molim vas. Imam ja mnogo takvih... – reče Peća i
porumene. – Ah, ljudi! ja sasvim zaboravio! – uzviknu on odjedanput. –
Imam divnog suvog grožđa, znate, onog bez semenki. Kod nas je nov
kantiner, pa ima sve tako lepe stvari. Kupio sam deset funti. Navikao sam
da pojedem što slatko. Hoćete li?

I Peća otrča u trem svom kozaku i donese bisage u kojima je bilo pet
funti suvog grožđa.

– Jedite; gospodo, jedite... A da vam ne treba kafenik? – upita on
esaula. – Kupio sam divan kod našeg kantinera! Ima divnih stvari. I on je
veoma pošten. To je glavno. Poslaću vam ga zacelo. A može-biti vama je
kremenje dotrajalo, otupilo se, – i to se dešava. Poneo sam ja sobom, imam
evo ovde (on pokaza na bisage) sto kremenova. Kupio sam vrlo jevtino.
Uzmite, molim vas, koliko vam treba, pa i sve... – I Peća se odjedanput
trže, uplašio se da nije počeo trabunjati koješta, pa zastade i pocrvene.

On se poče prisećati da nije počinio još kakvih gluposti. Prelazeći u
pameti šta je bilo tog dana, seti se Francuza dobošara. „Nama je veoma
dobro, a kako li je njemu? Kud su ga deli? Da li su ga nahranili? Da ga
nisu uvredili?“ – pomisli. Ali pošto je opazio da je počeo trabunjati o
kremenju, on se sad bojao.

„Da li bih smeo upitati?“ – pomisli. „Reći će: on dečko, pa mu žao
dečka. Pokazaću ja njima sutra kakav sam dečko! Da neće biti sramota
ako upitam?“ – pomisli opet. „Ali šta mu drago!“ i odmah, zacrvenevši se i
gledajući bojažljivo u oficire, da li se neće nasmejati, upita:

– A možemo li pozvati tog dečka što ste ga zarobili? Da mu damo
štogod nek jede... možda...

– Da jadni dečko – reče Denisov, koji, očevidno, ne nađe ništa stidno u
toj napomeni. – Zovite ga ovamo. Ime mu je Vincent Bosse.95 Zovite ga.

– Ja ću ga zovnuti – reče Peća.

– Zovi ga, zovi. Jadni dečko! – ponovi Denisov.

Peća je stajao kod vrata kad je to Denisov rekao. On prođe između
oficira i priđe blizu Denisovu.

– Dopustite da vas poljubim, golube – reče mu. – Oh, kako je to divno!
kako je lepo! – I, poljubivši Denisova, istrča u dvorište.

– Bosse! Vincent! – viknu Peća zaustavivši se pred vratima.

– Koga to zovete, gospodine? – upita neko iz pomrčine.

Peća odgovori da zove onog dečka Francuza, koga su danas zarobili.

– A! Vesenjega? – reče kozak.

Njegovo ime Vincent kozaci behu već prekrstili u Vesenji, a mužici i
vojnici u Visenj.*96 To podsećanje na proleće u oba prekrštena imena
slagalo se s pomišlju na mladog dečka.

– Tamo se kod vatre grejao. Ej, Visenju! Visenju! Vesenji! – čuše se u
pomrčini jedan za drugim glasovi i smeh.

– Okretan dečko – reče husar koji je stajao pored Peće. – Otoič smo ga
nahranili. Bio je strašno gladan!

U pomrčini se čuše koraci i dobošar, šljapkajući bosim nogama po
blatu, približi se vratima.

– Ah c’est vous! – reče Peća. – Voules-vous manger? N’ayez pas peur,
on ne vous fera pas de mal – dodade bojažljivo i ljubazno mu dodirnu
ruku. – Entrez, entrez!97

– Merci, monsieur.98 – odgovori dobošar uzdrhtalim, gotovo detinjskim
glasom i poče da briše o prag svoje kaljave noge.

Peća bi mnogo štošta rekao dobošaru, ali nije smeo. On je stajao pored
njega u tremu, vrpoljeći se. Zatim ga u pomrčini uze za ruku i steže je.

– Entrez, entrez – ponovi on samo blagim šapatom. „O, šta bih mu to
mogao učiniti!“ – reče Peća sam sebi, pa otvori vrata i propusti dečka
pored sebe.

Kad je dobošar ušao u kućicu, Peća je ceo malo dalje od njega, jer je
smatrao da bi se ponizio kad bi obraćao na njega pažnju. Samo je pipao u
džepu novac i premišljao neće li biti sramota ako ga da dobošaru.

95 Vensan Bos.
96 Vesenji znači: prolećni a visenj: jagorčevina.
97 A, to ste vi! Hoćete li da jedete? Ne bojte se, neće vam učiniti zla. Uđite, uđite.
98 Hvala, gospodine.

VIII

Dolazak Dolohovljev odvrati Pećinu pažnju od dobošara, kome, po
naredbi Denisovljevoj, dadoše rakije i za koga Denisov zapovedi da ga
obuku u ruski kaftan i da ga ne šalju sa zarobljenicima, nego da ga ostave
u njegovom odredu. Peća je slušao u armiji mnoge priče o neobičnoj
hrabrosti i bezdušnosti Dolohovljevoj prema Francuzima i zato, otkako je
Dolohov ušao u kuću, nije odvajao očiju, nego gledao u njega i sve se više
kuražio, ustresajući podignutom glavom, kako se ne bi pokazao
nedostojan čak i takvog društva kakav je Dolohov.

Spoljašnji izgled Dolohovljev neobično je iznenadio Peću svojom
prostotom.

Denisov je nosio čekmenj,*99 bradu i na prsima ikonicu Nikole
Čudotvorca i po načinu kako govori i u svem ponašanju pokazivao da je
njegov položaj osobit. A, naprotiv, Dolohov, koji je ranije u Moskvi nosio
persijsko odelo, izgledao je sad kao najuredniji gardijski oficir. Bio je čisto
obrijan, na njemu beše postavljen gardijski sjurtuk sa znakom ordena sv.
Đorđa u rupici i na glavi pravo nataknut, prost kačket. On skide u kutu
mokru burku, pa, kad priđe Denisovu, poče odmah, ne zdraveći se ni s
kim, da raspituje o poslu. Denisov mu ispriča kako su veliki odredi
nameravali da otmu njihov transport, i kako su poslali Peću, i šta je on
odgovorio obojici generala. Zatim Denisov ispriča sve što je znao o položaju
francuskog odreda.

– Tako je. Ali treba znati kakve su trupe i koliko ih ima – reče
Dolohov; – moraće se otići. Kad se ne zna pouzdano koliko ih je ne smemo
se upuštati u boj. Ja volim da radim posao ispravno. Evo, hoće li ko od
gospode da siđe sa mnom u njihov logor? Imam ja uza se i njihovu
uniformu.

– Ja, ja… ja ću poći s vama! – uzviknu Peća.

– Tebi nije nimalo potrebno da ideš – reče Denisov Dolohovu – a njega
neću pustiti nipošto.

– E, gle sad! – uzviknu Peća. – A zašto da ne idem ja?...

– Zato što nemaš posla.

– Vi ćete mi oprostiti, jer ću... jer ću... otići, pa kraj... A vi ćete me
povesti? – upita Peća Dolohova.

– Zašto ne? – odgovori Dolohov, koji se beše zagledao u francuskog
dobošara. – Je li odavno kod tebe ovaj momčić? – upita Denisova.

99 Kozačka haljina.

– Danas smo ga uhvatili, ali ništa ne zna. Zadržao sam ga kod sebe.

– Dobro, a kuda devaš ostale? – reče Dolohov.

– Kako kuda? Šaljem ih po spisku! – viknu Denisov i odjedanput
pocrvene. – I slobodno ću reći da na mojoj duši nema nijednog čoveka. Zar
je tebi teže poslati u grad bilo trideset bilo trista ljudi pod stražom, nego
prljati, pravo da kažem, vojničku čast?

– Evo ovom mladom grofiću od šesnaest godina dolikuje da govori te
ljubaznosti – reče Dolohov i hladno se osmehnu – a tebi je već vreme da se
toga ostaviš.

– Šta, ja ne govorim ništa, nego samo kažem da ću zacelo poći s vama
– reče Peća bojažljivo.

– Meni je i tebi, brate, vreme da se ostavimo tih ljubaznosti – nastavi
Dolohov, kao da je nalazio osobito uživanje da govori o tome predmetu koji
je tako dražio Denisova. – A zašto si ovog zadržao kod sebe? – reče on
klimajući glavom. – Zato što ti ga je žao? Znamo mi te tvoje spiskove.
Pošlješ sto ljudi, a stigne ih trideset. Pomru od gladi ili ih pobiju. Pa zar
onda nije svejedno da ih i ne hvataš.

Esaul je odobravao glavom, čkiljeći svojim svetlim očima.

– Ama tu se nema šta premišljati. Ja neću da uzimam nikog na svoju
dušu. Ti kažeš pomru. Pa dobro. Samo neka to nije od mene.

Dolohov se nasmeja.

– A zar njima nije niko dvadeset puta naredio da mene uhvate? A da
uhvate, i mene bi i tebe, tako isto, s tim tvojim viteštvom, udavili. – On
poćuta. – nego, ipak, treba svršavati posao. Da se pošalje moj kozak s
prtljagom. Imam dve francuske uniforme. Šta je, hoćete li ići sa mnom? –
upita Peću.

– Ja? Da, da, na svaki način – uzviknu Peća pogledajući u Denisova i
pocrvene, već gotov da zaplače.

Kad se Dolohov počeo da prepire s Denisovom o tome šta treba činiti
sa zarobljenicima, Peća je opet osetio neku neugodnost i snebivanje; ali
opet nije mogao dobro da razume ono o čemu govore. „Kad tako misle
veliki, čuveni ljudi, onda svakako tako treba, onda je svakako to dobro“ –
mislio je on. „A što je glavno, nek ne misli Denisov da ću ja njega poslušati
i da on može meni komandovati. Ja ću na svaki način poći s Dolohovom u
francuski logor. Kad on može, mogu i ja!“

Na sve odvraćanje Denisovljevo da ne ide, Peća je odgovarao kako je i
on navikao da sve radi ispravno a ne nasumce i kako on nikad ne pomišlja
na opasnost sebe radi.

– Jer, to ćete i sami priznati, ako ne znamo tačno koliko ih je tamo, od
toga zavisi, možda, život stotinama ljudi, a ovako mi smo jedini. I zato ja
to veoma želim, i ja ću otići zacelo, zacelo, vi me ne možete zadržati –
govorio je Peća – samo će biti gore...

IX

Peća i Dolohov obukoše francuske šinjele i staviše francuske kape, pa
odoše na onu proseku odakle je Denisov gledao logor i, pošto iziđoše iz
šume po već mrkloj noći, spustaše se u dolinu. Kad siđe dole, Dolohov
zapovedi kozacima koji su ih pratili da čekaju tu, pa potera krupnim
kasom putem ka mostu. Peća je jahao s njim uporedo i beše sav ustreptao
od uzbuđenja.

– Ako nas uhvate, ja se ne dam živ, imam pištolj – prošaputa Peća.
– Ne govori ruski – šapnu mu brzo Dolohov, a u istom trenutku ču se
iz pomrčine:
„Qui vive?“100 i zvecnu puška.
Peći jurnu krv u lice i on se maši za pištolj.
– Lanciers du 6-me101 – progovori Dolohov, pa niti zaustavi, niti pogna
brže konja.
Crna figura stražareva stajala je na mostu.
– Mot d’ordre?102
Dolohov priteže konja i pođe korakom.
– Dites donc, le colonel Gérard est ici?103 – upita on.
– Mot d’ordre!104 – viknu stražar i prepreči put, ne odgovarajući na
pitanje.
– Quand un officier fait sa ronde, les sentinelles ne demandent pas le
mot d’ordre... – viknu Dolohov, planuvši odjedanput i pođe konjem na
stražara. – Je vous demande si le colonel est ici?105
Pa, ne čekajući da mu odgovori stražar koji se beše sklonio s puta,
pođe korakom uz brdo.
Dolohov spazi crnu senku nekog čoveka koji pređe preko puta,
zaustavi tog čoveka i upita gde su komandant i oficiri. Taj čovek, s
džakom na ramenu, vojnik, zaustavi se, priđe blizu konju Dolohovljevom,
pa, dodirujući ga rukom, reče prosto i prijateljski da su komandant i
oficiri gore na brdu s desne strane u dvorištu jedne farme (tako je nazvao
spahijski dvor).

100 Ko ide?
101 Kopljanici šestog puka.
102 Odziv?
103 Je l’ te, je li ovde pukovnik Žerar?
104 Odziv!
105 Kad oficir obilazi lanac, straža ne traži odziv... Pitam vas je li ovde pukovnik?

Pošto je projahao putem pored koga je sa obe strane brujao francuski
razgovor kraj vatara, Dolohov skrete u dvorište spahijske kuće. Kad utera
konja na kapiju, on sjaha i priđe velikoj, raspaljenoj vatri, oko koje je
sedelo nekoliko ljudi i glasno razgovaralo. U kotliću s kraja kuvalo se
nešto i jedan vojnik u kapi i plavom šinjelu klečao je, jasno obasjan
plamenom, i mešao po kotliću puščanom šipkom.

– Oh, c’est un dur-à-cuire106 – reče jedan između oficira koji su sedeli

u senci sa one druge strane vatre.

– Il les fera marcher, les lapins107 – reče drugi i nasmeja se.

Obojica ućutaše i zagledaše se u pomrčinu kad čuše korake
Dolohovljeve i Pećine, koji su išli k vatri sa svojim konjima.

– Bonjour, messieurs!108 – reče glasno, razgovetno Dolohov.

Oficiri u senci od vatre trgoše se i jedan visok oficir, duga vrata, obiđe
vatru, pristupi Dolohovu i reče:

– C’est vous, Clement! D’ou, diable...109 – ali ne dovrši, jer vide da se
prevario, namršti se malo, pa se pozdravi s Dolohovom kao s nepoznatim i
upita čime ga može uslužiti. Dolohov ispriča kako on sa svojim drugom
traži svoj puk i upita, obraćajući se svima skupa, da li oficiri ne znaju što
o šestom puku. Niko nije znao ništa i Peći se učini da oficiri počeše
neprijateljski i sa sumnjom da razgledaju i njega i Dolohova. Svi su ćutali
nekoliko trenutaka.

– Si vous comptez sur la soupe du soir, vous venez trop tard110 – reče
neko iza vatre uzdržavajući smeh.

Dolohov odgovori da su oni siti i da im vala te noći ići dalje.

On dade konje vojniku koji je mešao po kotliću, pa čučnu kraj vatre do
oficira s dugim vratom. Taj oficir je neprestano gledao u Dolohova i upita
ga još jedanput iz koga je puka. Dolohov ne odgovori, napravi se kao da ne
ču pitanje, pa, paleći kratku francusku lulu koju izvadi iz džepa,
zapitkivaše oficire koliko je siguran drum od kozaka ispred njih.

– Les brigands sont partout111 – odgovori jedan oficir iza vatre.

Dolohov reče kako su kozaci strašni samo za ovakve koji zaostanu kao
što su on i njegov drug, ali svakako kozaci ne smeju napadati na velike
odrede, dodade upitno. Niko ništa ne odgovori.

106 O, to se teško kuva.
107 Nagnaće on njih da se skuvaju.
108 Dobar dan, gospodo!
109 Jeste to vi, Klemane? Odakle, do vraga...
110 Ako mislite da ćete večerati, stigli ste suviše dockan.
111 Razbojnici su svuda.

„Sad će, valjda, poći“ – pomišljao je svaki čas Peća, koji je stajao kod
vatre i slušao njegov razgovor.

Ali Dolohov ponovo poče razgovor i stade otvoreno da raspituje koliko
imaju ljudi u bataljonu, koliko bataljona, koliko zarobljenika. Kad upita
za zarobljene Ruse koji su bili kod njihovog odreda, on reče:

– La vilaine affaire que de traîner ces cadavres après soi. Mieux
vaudrait fusiller toute cette canaille!112 – i gromko se nasmeja takvim
smehom da se Peći učini da će Francuzi sad videti prevaru, pa i nehotice
odstupi za korak od vatre. Niko ne odgovori na ono što reče Dolohov, niti
na njegov smeh, a jedan francuski oficir, koji se nije video (ležao je
umotan u šinjel), pridiže se i šapnu nešto svom drugu. Dolohov ustade i
zovnu vojnika s konjima.

„Da li će dati konje ili neće?“ – pomisli Peća, primičući se nehotično
Dolohovu. Dadoše konje.

– Bonjour, messieurs113 – reče Dolohov. Peća im htede reći bonsoir114,
ali ne mogade da reč izgovori. Oficiri su nešto šaputali među sobom.
Dolohov se dugo peo na konja koji nije hteo da stoji; zatim iziđe korakom
na kapiju. Peća je jahao pored njega i želeo ali nije smeo da se obazre i
vidi trče li ili ne trče za njima Francuzi.

Kad iziđoše na put, Dolohov ne pođe natrag u polje, nego udari pored
sela. Na jednom mestu zaustavi se i oslušnu.

– Čuješ li? – reče on. Peća poznade ruski govor i ugleda pored vatara
kako se crne figure zarobljenih Rusa. Zatim se Peća i Dolohov spustiše
naniže k mostu, prođoše pored stražara koji je mračno hodao po mostu ne
rekavši im ni rečce i iziđoše u dolinu, gde su ih čekali kozaci.

– E, sad zbogom! Kaži Denisovu u svanuće, na prvi pucanj – reče
Dolohov i htede da pođe, ali se Peća uhvati za njega rukom.

– Ne tako! – uzviknu on. – Vi ste takav junak. O, kako je to lepo! kako
divno! Kako vas volim!

– Dobro, dobro – reče Dolohov, ali ga Peća ne htede pustiti i Dolohov
vide u pomrčini kako se Peća naginje k njemu. Hteo je da se poljubi s
njim. Dolohov ga poljubi, nasmeja se, okrete konja i nestade ga u mraku.

112 Gadna je stvar vući sobom te mrcine. Bslje bi bilo streljati to đubre.
113 Zbogom, gospodo.
114 Laku noć.

X

Kad se Peća vratio stražari zatekao je Denisova u tremu. Denisov je
čekao Peću uzbuđen, nespokojan i ljut na samog sebe što ga je pustio.

– Hvala bogu! – uzviknu on. – E, hvala bogu! – ponovi slušajući
oduševljeno pričanje Peđino. – I da te vrag nosi, zbog tebe nisam spavao!
dodade zatim. – Ali, hvala bogu, sad lezi pa spavaj. Do jutra možemo još
dremnuti.

– Da... Ne, ne – reče Peća. – Meni se još ne spava. A ja znam sebe, ako
zaspim, gotovo. Pa onda navikao sam da ne spavam pred bitku.

Peća posede neko vreme u kući, sećajući se radosno sitnica sa svoga
izviđanja i zamišljajući živo u pameti ono što će biti sutra. Potom, kad
vide da je Denisov zaspao, ustade i iziđe napolje.

Napolju beše još sasvim mračno. Kišica je prestala, ali su još padale
kapljice s drveća. Blizu stražare videle su se crne figure kozačkih
šatorčića i konja vezanih zajedno. Iza kućice crnela su se dvoja kola kod
kojih su stajali konji, a u jaruzi svetlela se vatra koja je već dogorevala.
Kozaci i husari nisu spavali svi: gdešto se čuo, zajedno s kapanjem
kapljica i konjskim žvakanjem u blizini, tih razgovor, gotovo šapat.

Peća iziđe iz trema, osvrte se po pomrčini i približi se kolima. Pod
kolima je neko hrkao, a oko kola stajali su osedlani konji i jeli ovas. Peća
poznade u mraku svog konja koga je zvao Karabah, iako je to bio
maloruski konj, i priđe mu.

– Pa, Karabah, ujutru da me poslužiš – reče on milujući konja i ljubeći
ga.

– Šta, zar ne spavate, gospodine? – reče kozak koji je sedeo pod
kolima.

– Ne; a... tebi je, kanda, ime Ljihačov? Vidiš, ja sam tek sad stigao.
Išli smo Francuzima. – I Peća ispriča opširno kozaku ne samo kako je
išao, nego i zašto je išao, i zašto smatra da je bolje rizikovati svoj život,
nego raditi nasumce.

– Pa trebalo bi da spavate malo – reče mu kozak.

– Ne, navikao sam – odgovori Peća. – A da vam se nije kremenje u
pištoljima obilo? Ja sam poneo. Treba li ti? Uzmi.

Kozak se pomoli ispod kola da razgleda Peću izbliže.

– Navikao sam ja da mi je sve spremno – reče Peća. – Neki to rade
onako, kao od bede, ne spreme se, pa posle žale. A ja to ne volim.

– Pravo velite – reče kozak.

– I još ovo, molim te, golube, naoštri mi sablju; istupil... (ali Peća ne
smede da slaže) nije ni oštrena nikad. Možeš li mi to učiniti?

– Zašto ne, mogu.

Ljihačov ustade, potraži u svežnjevima i Peća ubrzo ču ratnički zvek
čelika i brusa. On se pope na kola i sede nakraj. Kozak je pod kolima
oštrio sablju.

– A ti junaci valjda spavaju? – upita Peća.

– Neko spava, a neko ovako.

– A šta radi dečko?

– Je li Vesenji? Izvalio se tamo u tremu. Spava mu se od straha. Već
jedva dočekao.

Peća je posle toga dugo ćutao i slušao oštrenje. U pomrčini se čuše
koraci i ukaza se crna figura.

– Šta to oštriš? – upita neki čovek, prilazeći kolima.

– Pa eto, hoću da naoštrim gospodinu sablju.

– Lep posao – reče čovek koji se učini Peći kao husar. – Je li kod vas
ostala šolja?

– Eno je onde kod točka. Husar uze šolju.

– Kanda će skoro da svane – reče zevajući i ode nekud.

Trebalo bi da Peća zna da je u šumi, u odredu Denisovljevom, na
vrstu od puta, da sedi na kolima otetim od Francuza za koja su privezani
konji, da ispod njega sedi kozak Ljihačov i oštri mu sablju, da je ona
velika, crna pega desno – stražara, a ona crvena, svetla pega dole levo –
vatra koja dogoreva, da je taj čovek što je dolazio po šolju – husar koji je
hteo da se napije; ali on nije ništa od toga znao, niti je hteo da zna. On je
bio u čarobnom carstvu, u kome nema ničeg nalik na stvarnost. Ona
velika crna pega možda je odista stražara, a možda je i peštera što vodi
čak u dubinu zemlje. Ona crvena pega možda je i vatra, a možda i oko
kakvog ogromnog čudovišta. Može biti on sad sedi odista na kolima, a vrlo
je mogućno da i ne sedi na kolima, nego na strašno visokoj kuli, s koje kad
bi pao, leteo bi do zemlje čitav dan, čitav mesec – jednako bi leteo i ne bi
nikad doleteo. Može biti da pod kolima sedi zbilja kozak Ljihačov, a može
vrlo lako biti da je to – najbolji, najhrabriji, najdivniji, najodličniji čovek
na svetu, koga niko ne zna. Može biti, to je odista prolazio husar po vodu i
otišao u dolinu, a može biti da je, čim ga je nestalo iz vida, sasvim iščezao
i da ga nije ni bilo.

Ma šta da je Peća sad video, ništa ga ne bi začudilo. On je bio u
čarobnom carstvu, u kome je sve bilo mogućno.