Lav-Nikolajevič-Tolstoj-Rat-i-mir-4-deo

XIII

U baraci u koju je došao Pjer i u kojoj je on probavio četiri nedelje bilo
je dvadeset tri zarobljena vojnika, tri oficira i dva činovnika.

Pjer se poznije sećao sviju njih kao kroz san, ali je Platon Karatajev
ostao zauvek u Pjerovoj duši kao najjača i najdraža uspomena i oličenje
svega što je rusko, što je dobro i zaokrugljeno. Kad je Pjer sutradan, u
svanuće, video svoga suseda, potpuno se potvrdio prvi utisak nečeg
zaokrugljenog: cela Platonova figura u njegovom francuskom šinjelu preko
koga se opasao uzicom, u kačketu i opancima, beše okrugla. Glava mu
beše sasvim okrugla, leđa, grudi, ramena, pa čak i ruke, koje je uvek
držao tako kao da se sprema da nešto zagrli, behu okrugle; prijatan osmeh
i krupne, kestenjave, blage oči behu okrugli.

Platonu Karatajevu moralo je biti preko pedeset godina, sudeći po
njegovim pričama o pohodima u kojima je učestvovao kao davnašnji
vojnik. On sam nije znao i nikako nije mogao da odredi koliko mu je
godina; ali njegovi veoma beli i jaki zubi, koji su se uvek videli kao dva
polukruga, kad god se nasmeje (što je on često činio), behu svi dobri i
čitavi; nijedne sede vlasi ne beše u njegovoj bradi i kosi i celo njegovo telo
izgledalo je gipko i osobito čvrsto i izdržljivo.

Na njegovom licu, i pored sitnih okruglih bora, ogledala se
bezazlenost i mladost; glas mu je bio prijatan i kao da peva. Ali glavna
osobina njegovog govora beše neposrednost i sažetost. On, očevidno, nije
nikad razmišljao o onome što je rekao ni što će reći; i zato je njegova brza i
tačna intonacija imala neku osobitu, neodoljivu ubedljivost.

Njegova fizička snaga i okretnost bile su u prvo vreme njegovog
ropstva takve da je izgledalo da on ne zna šta je to umor i bolest. Svaki
dan kad bi uveče legao govorio je: „Daj, bože, mirno omrknuti, zdravo
osvanuti“; a ujutru kad bi ustajao uvek je na isti način slegao ramenima i
govorio: „Legoh sanan, ustah lagan“. I doista, trebalo je samo da legne pa
da začas zaspi kao zaklan, a trebalo je samo da se prene, pa da se odmah,
ne oklevajući ni sekunde, lati kakvog bilo posla, kao što se dete, kad
ustane, lati igračke. On je umeo sve da radi, ne baš tako dobro, ali ne ni
rđavo. Pekao je, kuvao, šio, deljao, krpio čizme. Uvek je bio u poslu i samo
se noću upuštao u razgovore, koje je voleo, i u pesme. On je pevao pesme,
ali ne onako kao što ih pevaju pevači koji znaju da ih neko sluša, nego je
pevao kao što pevaju ptice, očevidno zato što mu je bilo preko potrebno da
pusti iz sebe te glasove, kao što je čoveku potrebno da se protegli ili da se
prođe; i ti su glasovi bili uvek fini, nežni, gotovo ženski, tužni, lice mu je
pri tom uvek izgledalo vrlo ozbiljno.

Kad je dopao ropstva i pustio bradu, on je, kao što se videlo, odbacio
od sebe sve što mu je bilo nametnuto tuđe, vojničko, pa se i nehotice vratio
pređašnjem, seljačkom, narodnom držanju. „Vojnik na odsustvu – ptica na
grani“ – govorio je on.

Nerado je pričao o tome kako je provodio svoje vreme kao vojnik,
mada nije žalio i često je ponavljao kako on za sve vreme svoje službe nije
nijednom bio bijen. Kad je pričao, najčešće je pričao nešto iz svojih starih
uspomena iz seljačkog života, koje su mu, kao što se videlo, bile drage.
Poslovice, kojih je bilo puno u njegovom govoru, nisu bile one, većinom
nepristojne i grube poslovice što ih govore vojnici, nego behu one narodne
izreke što se čine tako bez smisla kad se uzmu odvojeno, a odjedanput
dobiju značenje duboke mudrosti kad se kažu gde treba.

On je često govorio sasvim suprotno onom što je ranije rekao, ali je i
jedno i drugo bilo istinito. On je voleo da govori, a govorio je lepo,
ukrašavajući svoj govor ljubaznim rečima i poslovicama, koje je, kako se
Pjeru činilo, sam izmišljao; ali glavna lepota u njegovom pričanju beše to
što su najprostiji događaji, ponekad upravo oni koje je Pjer video a nije
zapazio, dobijali karakter svečane lepote kad ih on priča. Voleo je da sluša
priče koje je jedan vojnik pričao uveče (sve jedne iste), ali je najviše voleo
da sluša priče o istinskom životu. On se radosno osmehivao kad sluša
takve priče, upletao se i stavljao pitanja da bi mu bila jasnija lepota onoga
što mu pričaju. Karatajev nije imao onakvih veza, ni prijateljstva, ni
ljubavi, kako ih je Pjer shvatao; ali je voleo i živeo u ljubavi sa svačim sa
čim ga je život zbližio, a naročito s čovekom – i to ne s nekim izvesnim
čovekom, nego sa onim ljudima koji su mu pred očima. Voleo je svoje
psetance, voleo drugove, Francuze, voleo Pjera koji mu je bio sused; ali je
Pjer osećao da se Karatajev, pored sve svoje ljubazne nežnosti prema
njemu (kojom je on i nehotice odavao poštovanje duhovnom životu
Pjerovom), ne bi ni za časak ožalostio kad bi se rastao s njim. I Pjer je
počeo da gaji takvo isto osećanje prema Karatajevu.

Platon Karatajev bio je za sve ostale zarobljenike najobičniji vojnik;
njega su zvali sokolić ili Platoša, dobroćudno ga zadirkivali i slali ga da ih
što posluša. Ali je Pjeru ostao zauvek onakav kakav mu se učinio prve
noći, kao nedostižno, zaokrugljeno i večito oličenje duha prostote i istine.

Platon Karatajev nije znao ništa napamet sem svoje molitve. Kad bi
što govorio, izgledalo je, kad počne govoriti, da ne zna čime će završiti.

Kad bi se Pjer ponekad iznenadio smislom njegovog govora, pa ga
umolio da ponovi što je rekao, Platon se nije mogao setiti onoga što je
kazao trenutak ranije, kao što nije mogao nikako da kaže Pjeru reči svoje
omiljene pesme. U pesmi je bilo: „rođena, brezica i jad me mori,“ ali kad

počne reči da kazuje, to nije imalo nikakvog smisla. On nije shvatao niti je
mogao shvatati smisao reči uzetih odvojeno iz govora. Svaka njegova reč i
svaki postupak bili su manifestacije nepoznate mu aktivnosti koja je bila
njegov život. Ali njegov život, kao što ga je on smatrao, nije imao smisla
kao odvojen život. Imao je smisla samo kao jedan delić celine, koju je on
neprestano osećao. Njegove reči i postupci tekli su iz njega kao što se
miris odvaja od cveta. On nije mogao da shvati ni vrednost, ni značenje
odvojeno uzetog postupka ili reči.

XIV

Kad je kneginjica Marija dobila od Nikolaja vest da se njen brat
nalazi s Rostovima u Jaroslavu, ona se, pored sveg odvraćanja tetkinog,
odmah spremila da ide, i to ne sama, nego s bratićem. Je li to teško, nije li
teško, je li mogućno ili nemogućno, ona to nije pitala, niti je htela da zna:
njena je dužnost bila ne samo da se ona nađe pored brata koji je, možda,
na umoru, nego i da učini sve što je mogućno da mu dovede sina, i ona se
spremila da ode. Što je sam knez Andreja nije izvestio, to je kneginjica
Marija objašnjavala ili time da je on bio suviše slab i nije mogao da piše,
ili da je smatrao da je taj dugi put za nju i za njegovog sina suviše težak i
opasan.

Za nekoliko dana kneginjica Marija beše se spremila za put. Njeni
ekipaži behu ogromne kneževske kočije u kojima je došla u Voronjež,
bričke i kola. S njom su putovali m-lle Bourienne, Nikoluška s
guvernerom, stara dadilja, tri sluškinje, Tihon, jedan mlad lakej i jedan
sluga koga je tetka poslala s njom.

Da se ide običnim putem na Moskvu nije se moglo ni pomisliti i zato je
okolišni put, koji je kneginjica Marija morala da učini preko Lipecka,
Rjazanja, Vladimira i Šuje, bio vrlo dug, veoma težak, jer nije bilo svuda
poštanskih konja, a oko Rjazanja, gde su se (kao što se govorilo) viđali
Francuzi, čak i opasan.

Za vreme tog mučnog putovanja m-lle Bourienne, Desal i posluga
kneginjice Marije divili su se njenoj duševnoj snazi i izdržljivosti. Ona je
od sviju docnije legala a ranije ustajala, i nikakve tegobe nisu je mogle
zaustaviti. Zahvaljujući njenoj izdržljivosti i energiji, koje su podsticale i
njene saputnike, oni su se pri kraju druge nedelje već primicali Jaroslavu.

Za poslednje vreme svog bavljenja u Voronježu kneginjica Marija je
osetila najlepšu sreću u svom životu. Njena ljubav prema Rostovu nije je
više mučila, niti uzbuđivala. Ta ljubav ispunila je svu njenu dušu, postala
nerazdeljiv deo nje same i ona se nije više otimala od nje. U poslednje
vreme kneginjica Marija se uverila – mada to nije nikad rekla sebi jasno i
određeno – da je voljena i da voli. Ona se o tome uverila na poslednjem
svom sastanku s Nikolajem, kad je došao da joj javi kako je njen brat s
Rostovima. Nikolaj nije nijednom reči nagovestio da se sad (ako knez
Andreja ozdravi) mogu obnoviti raniji odnosi između njega i Nataše; ali je
kneginjica Marija videla po njegovom licu da je on to znao i mislio. I,
pored svega toga, njegovo ponašanje prema njoj – pažljivo, nežno i
ljubavno, ne samo što se nije izmenilo, nego se on, rekao bi čovek, radovao
što mu sad srodstvo između njega i kneginjice Marije dopušta da joj

slobodnije ukazuje svu svoju prijateljsku ljubav, kao što je ponekad
pomišljala kneginjica Marija. Kneginjica Marija je znala da voli prvi i
poslednji put u životu i osećala je da je voljena, i bila srećna i spokojna s
te strane.

Ali ta sreća jedino duševne strane ne samo što joj nije smetala da u
svoj snazi oseti tugu za bratom, nego, naprotiv, to duševno spokojstvo, s
jedne strane, davalo joj je veliku mogućnost da se potpuno preda svom
osećanju prema bratu. To je osećanje, kad je izišla iz Voronježa, bilo u prvi
mah tako jako da su oni koji su putovali s njom, gledajući njeno izmučeno,
očajničko lice, bili uvereni da će se ona neminovno razboleti usput; ali
upravo tegobe i staranja u putu, kojih se kneginjica Marija tako živo
latila, spasli su je za neko vreme od njenog jada i dali joj snage.

Kao što to uvek biva kad se putuje, kneginjica Marija je mislila samo
o putovanju, a zaboravljala šta mu je cilj. Ali kad se počela primicati
Jaroslavu i kad joj se opet stvorilo pred očima ono što je čeka, i to ne posle
mnogo dana nego večeras, uzbuđenje kneginjice Marije dođe do krajnosti.

Kad je sluga, koji beše poslan napred u Jaroslav da raspita gde su
Rostovi i u kakvom se stanju nalazi knez Andreja, sreo kod đerma velike
kočije, on se užasnuo ugledavši strašno i bledo lice kneginjičino, koje izviri
prema njemu kroz prozor.

– Sve sam doznao, vaša svetlosti. Rostovi su na trgu, u kući trgovca
Bronjikova. Tu blizu, baš pored same Volge – reče sluga.

Kneginjica Marija je gledala u njega uplašeno i upitno, ne znajući
zašto on ne odgovara na glavno pitanje: kako je bratu? M-lle Bourienne
upita ga to mesto kneginjice.

– Kako je knezu? – upita ona.

– Njegova svetlost boravi s njima u istoj kući.

„Dakle, živ je,“ pomisli kneginjica i upita tiho:

– Kako mu je?

– Sluge vele: jednako u istom stanju.

Šta je značilo to „jednako u istom stanju“ kneginjica nije pitala, samo
je brzo, neopaženo pogledala sedmogodišnjeg Nikolušku koji je sedeo pred
njom i radovao se gradu, pa obori glavu i nije je digla dok se teške kočije,
tutnjeći, treskajući se i ljuljajući, ne zaustaviše negde.

Lupnuše spuštene stopice na kočijama. Otvoriše se vratanca. S leve
strane beše voda – velika reka, s desne – ulaz u kuću; pred ulazom behu
ljudi, posluga i neka devojka, rumena, s gustom crnom kosom, koja se,
kako se učini kneginjici Mariji, osmehivala neprijatno pretvorno (to je bila
Sonja). Kneginjica ustrča uz stepenice, ona devojka što se pretvorno

osmehivala reče: „Ovuda, ovuda!“ i kneginjica se nađe u predsoblju pred
nekom starom ženom istočnjačkog tipa koja joj iđaše brzo u susret i
izgledaše ganuta. To beše stara grofica. Ona zagrli kneginjicu Mariju i
poče je ljubiti.

– Mon enfant – progovori ona – je vous aime et vous connais depuis
longtemps.56

Pored sveg svog nemira, kneginjica Marija razumede da je to grofica i
da joj treba reći nešto. Ni sama ne znajući, izgovori ona nekakve učtive
francuske reči u istom onom tonu u kome su njoj govorili i upita kako je
njemu.

– Doktor veli da nema opasnosti – odgovori grofica, ali kad to reče,
ona sa uzdahom podiže oči gore i taj pokret govoraše suprotno njenim
rečima.

– Gde je on? Mogu li da ga vidim, mogu li? – upita kneginjica.

– Odmah, kneginjice, odmah, dete moje. Je li to njegov sin? – upita,
okrenuvši se Nikoluški, koji uđe s Desalom. – Svi ćemo se smestiti, kuća
je prostrana. O, kako divan dečko!

Grofica uvede kneginjicu u salon. Sonja je razgovarala s m-lle
Bourienne. Grofica je milovala dečka. U sobu uđe stari grof i pozdravi
kneginjicu. Stari grof beše se veoma promenio otkako ga je poslednji put
videla kneginjica. Onda je bio živ, veseo, samouveren starčić, a sad je
izgledao jadan, izgubljen čovek. Dok je govorio s kneginjicom, neprestano
se osvrtao, kao da pita sve da li radi onako kako treba. Pošto je
opustošena Moskva i njegovo imanje, on je, kao čovek izbačen iz
naviknutog koloseka, očevidno izgubio svest o svojoj vrednosti i osećao da
već nije više za život.

Iako je kneginjica želela samo to da što pre vidi brata, iako se ljutila
što je u trenutku kad hoće samo njega da vidi zabavljaju i pretvorno hvale
njenog bratića, kneginja je opažala sve što se oko nje čini i osećala potrebu
da se privremeno pokori tom novom redu u koji je ušla. Ona je znala da je
to sve potrebno, pa, iako joj je bilo teško, nije se ljutila na njih.

– Ovo je moja rođaka – reče grof predstavljajući Sonju – vi je ne
poznajete, kneginjice?

Kneginjica se okrete Sonji i, trudeći se da uguši neprijateljstvo prema
toj devojci što se beše začelo u njenoj duši, poljubi je. Ali joj bi teško što
raspoloženje sviju koji behu oko nje beše tako daleko od onog što je bilo u
njenoj duši.

– Gde je on? – upita ona još jednom, obraćajući se svima.

56 Čedo moje, ja vas volim i odavno vas poznajem.

– On je dole. Nataša je s njim – odgovori Sonja i porumene. – Otišla je
da vidi. Vi ste, mislim, umorni, kneginjice?

Kneginjici zavrcaše suze od ljutnje. Ona se okrete i htede da upita
groficu kuda može proći k njemu, kad se na vratima čuše laki, brzi, skoro
veseli koraci. Kneginjica se osvrte i vide kako gotovo utrča Nataša, ona
Nataša koja joj se na onom davnašnjem sastanku u Moskvi nije svidela.

Ali kneginjica ne beše još dobro ni pogledala u oči toj Nataši i odmah
shvati da je to njena iskrena drugarica u jadu i da joj je zato prijateljica.
Ona joj polete u susret, zagrli je i zaplaka na njenom ramenu.

Čim je Nataša, koja je sedela kraj uzglavlja knez Andreje, doznala da
je došla kneginjica Marija, ona je tiho izišla iz njegove sobe i potrčala njoj
onim brzim, kao što se učinilo kneginjici Mariji, skoro veselim koracima.

Kad je Nataša utrčala u sobu, na njenom uzbuđenom licu bio je samo
jedan izraz – izraz ljubavi, bezgranične ljubavi prema njemu, prema njoj,
prema svemu što je blisko tom voljenom čoveku, izraz žalosti i patnje za
drugoga i izraz žive želje da pruži sve od sebe da im pomogne. Videlo se da
u tom trenutku nije bilo u Natašinoj duši nijedne pomisli o sebi, niti o
svojim odnosima prema njemu.

Čim je osetljiva kneginjica Marija pogledala u lice Natašino, razumela
je sve to i s tužnom nasladom plakala na njenom ramenu.

– Hajdemo, hajdemo k njemu, Marie – progovori Nataša i povede je u
drugu sobu.

Kneginjica Marija podiže glavu, obrisa oči i obrati se Nataši. Ona je
osećala da će od nje sve doznati i razabrati.

– Kako... – zausti da je upita, pa odjedanput stade. Ona je osetila da
se rečima ne može pitati ni odgovarati. Natašino lice i oči morali su joj
zacelo sve jasnije i bolje reći.

Nataša je gledala u nju, ali je, izgleda, strahovala i dvoumila se – da li
da joj kaže ili da ne kaže sve ono što je znala; kao da je osetila da pred tim
zračnim očima koje prodiru do samog njenog srca ne treba govoriti celu,
celu istinu kako je ona videla. Nataši odjedanput zaigra usna, oko njenih
usta napraviše se ružne bore i ona briznu u plač i pokri oči rukama.

Kneginjica Marija razumede sve.

Ali se ona pri svem tom nadala i upita rečima u koje nije verovala:

– A kako mu je rana? Kako mu je uopšte?

– Vi... vi... videćete – jedva joj toliko reče Nataša.

One su posedele neko vreme do njegove sobe da prestanu plakati i da
uđu k njemu spokojna izgleda. „Kako je tekla cela bolest? Je li mu odavno
pošlo nagore? Kad se to dogodilo?“ – pitala je kneginjica Marija.

Nataša je pričala kako je u prvi mah bila opasnost od vatruštine i
bolova, ali je to u Trojici prošlo i doktor se bojao samo gangrene. Pa je i ta
opasnost minula. Kad su došli u Jaroslav, rana se počela gnojiti (Nataša je
znala sve što se tiče gnojenja rana i tome slično) i doktor je rekao da će
gnojenje ići pravilno. Nastala je groznica. Doktor je rekao kako ta groznica
nije tako opasna.

– Ali pre dva dana – poče Nataša – odjedanput se to s njim dogodi.

Ona uzdrža plač.

– Ja ne znam zbog čega, ali videćete kakav je došao.

– Je li oslabio? omršaveo?... – upita kneginjica.

– O, nije to, nego još gore. Videćete. Ah, Marie, on je suviše dobar, on
ne može, ne može da ostane živ, jer...

XV

Kad je Nataša običnim pokretom otvorila njegova vrata, da propusti
napred kneginjicu, kneginjica Marija je već osećala kako je u grlu guše
suze. Ma koliko da se spremala, ma kako se trudila da bude mirna, ona je
znala da neće biti kadra da ga vidi a da ne zaplače.

Kneginjica Marija je razumela šta je Nataša mislila kad je rekla: to se
s njim dogodilo pre dva dana. Ona je znala kako to znači da se on
odjedanput raznežio i da su ta razneženost i blagost bili predznaci smrti.
Prilazeći vratima, ona je već u mašti videla ono Andrjušino lice koje je
poznavala u detinjstvu, lice nežno, krotko, blago, koje se tako retko viđalo
kod njega i koje je zbog toga uvek tako jako na nju uticalo. Ona je znala da
će joj on reći tihe, nežne reči, kao što su one koje joj je rekao otac pred
smrt i da ona to neće izdržati, nego će se rasplakati nad njim. Ali je to
moralo biti, pre ili posle, i ona je ušla u sobu. Nju je sve jače i jače stezalo
u grlu, dok je svojim kratkovidnim očima sve jasnije i jasnije raspoznavala
njegov oblik i tražila njegove crte, i eto ugleda njegovo lice i srete se s
njegovim pogledom.

On je ležao na divanu, u jastucima, u halatu postavljenom veveričjom
kožom. Bio je mršav i bled. Jednom mršavom, providno-belom rukom
držao je maramu, a drugom, mičući polako prstima, čupkao tanko izrasle
brkove. Gledao je u one koji su ulazili.

Kad kneginjica Marija ugleda njegovo lice i kad im se sretoše pogledi,
ona odjedanput umeri brzinu svog hoda i oseti kako joj suze odjedanput
presahnuše i plač zastade. Kad uhvati izraz njegovog lica i njegovog
pogleda, ona se odjedanput zbuni i oseti se kao kriva.

– „A zašto sam ja kriva?“ – upita se ona. – „Zato što živiš i misliš o
živome, dok ja!...“ – odgovori joj njegov hladan, strog pogled.

U njegovom dubokom pogledu, kojim nije gledao iz sebe nego u sebe,
videla se gotovo mržnja kad lagano pogleda sestru i Natašu.

On se poljubi sa sestrom, držeći se s njom za ruku, po njihovom
običaju.

– Zdravo, Marie, kako ti to stiže? – reče on, a glas mu beše onako isto
ravan i tuđ kao i njegov pogled.

Da je vrisnuo očajničkim vriskom, taj bi vrisak manje uplašio
kneginjicu Mariju nego taj njegov glas.

– I Nikolušku si dovela? – reče on onako isto ravno i lagano i videlo se
kako se trudi da pribere pamćenje.

– Kako si sad sa zdravljem? – upita ga kneginjica Marija, čudeći se i
sama šta govori.

– To treba pitati doktora, draga moja – reče on i, usiljavajući se,
očevidno, da bude ljubazan, reče tek onako što mu dođe na jezik (videlo se
da nimalo nije mislio šta govori): – Merci, chère amie, d’être venue.57

Kneginjica Marija stište mu ruku. On se jedva osetno namršti kad mu
ona stište ruku.

On je ćutao, a ona nije znala šta će da govori. Shvatila je šta se s njim
dogodilo pre dva dana. U njegovim rečima, u tonu, a naročito u tom
pogledu – hladnom, gotovo kivnom pogledu – osećala se ona živom čoveku
strašna otuđenost od svega što je zemaljsko. Kao što se videlo, on je teško
shvatao sve što je živo; ali se u isti mah osećalo kako on ne shvata ono što
je živo ne zato što je izgubio moć shvatanja, nego zato što je shvatao nešto
drugo, nešto što nisu shvataln niti su mogli shvatiti živi ljudi, a što je
njega sveg obuzelo.

– Da, eto kako nas je sudbina čudnovato sastavila! – reče on
prekidajući ćutanje i pokazujući na Natašu. – Ona me jednako neguje.

Kneginjica Marija je slušala, ali nije razumela šta on govori. Kako je
mogao, on, osetljivi, nežni knez Andreja, govoriti to pred onom koju je
voleo i koja je njega volela! Kad bi on mislio da će ostati živ, ne bi to rekao
takvim hladnim i uvredljivim tonom. Kad ne bi znao da će umreti, kako
mu onda ne bi bilo žao nje, i kako bi mogao govoriti to pred njom! To se
moglo protumačiti jedino time što je njemu bilo svejedno, a bilo mu je
svejedno zato što mu je bilo otkriveno nešto drugo, važnije nego sve ostalo.

Razgovor je bio hladan, bez veze i prekidao se svaki čas.

– Marie je prošla preko Rjazanja – reče Nataša.

Knez Andreja ne opazi da ona njegovu sestru zove samo Marie.

A i Nataša je opazila to prvi put sad kad je pred njim tako nazva.

– Pa šta je? – upita on.

– Pričali su joj da je cela Moskva izgorela, kao da je...

Nataša zastade: nije trebalo govoriti. On se, očevidno, upinjao da
sluša, ali ipak nije mogao.

– Da, izgorela, kažu – reče on. – To je vrlo žalosno.

I poče da gleda nekud napred, raspravljajući rasejano prstima brkove.

– A ti si se, Marie, srela s grofom Nikolajem? – reče odjedanput knez
Andreja, želeći, očevidno, da im kaže nešto prijatno. – Pisao je ovamo kako
si mu se veoma svidela – nastavi on prosto, mirno, jer, kao što se videlo,

57 Hvala, draga moja, što si došla.

ne beše kadar da razume sav onaj složeni smisao koji su imale njegove
reči za žive ljude. – Kad bi i ti njega zavolela, onda bi bilo vrlo dobro... da
se uzmete – dodade on malo brže, kao obradovan što je našao reči koje je
dugo tražio.

Kneginjica Marija je slušala njegove reči, ali one za nju nisu imale
nikakvog drugog značenja sem što su pokazivale kako je on sad strahovito
daleko od svega što je živo.

– Što da govorimo o meni! – reče ona mirno i pogleda u Natašu.
Nataša, osećajući na sebi njen pogled, nije gledala u nju. Opet svi
zaćutaše.
– André, hoć... – reče odjedanput kneginjica Marija, a glas joj zadrhta
– hoćeš da vidiš Nikolušku? On te je neprestano pominjao.
Knez Andreja se prvi put jedva osetno osmehnu, ali kneginjica
Marija, koja je tako dobro poznavala njegovo lice, sa užasom shvati da to
nije osmeh radosti niti nežnosti prema sinu, nego tih, krotak podsmeh što
kneginjica Marija upotrebljava, po njenom mišljenju, poslednji način da
ga povrati k sebi.
– Da, veoma se radujem Nikoluški. Je li zdrav?
Kad dovedoše knezu Andreji Nikolušku, koji je uplašeno gledao u oca
ali nije plakao, zato što niko nije plakao, knez Andreja ga poljubi i, kao što
se videlo, nije znao šta da mu kaže.
Kad Nikolušku odvedoše, kneginjica Marija priđe još jedanput bratu,
poljubi ga i, ne mogavši se više uzdržati, zaplaka.
On se zagleda u nju.
– Zbog Nikoluške? – upita on. Kneginjica Marija plačući klimnu
glavom.
– Marie, ti znaš jevanđ... – poče on, na odjedanput ućuta.
– Šta kažeš?
– Ništa. Ne treba plakati ovde – reče on, gledajući u nju onim hladnim
pogledom.

Kad je kneginjica Marija zaplakala, on je razumeo da ona plače zato
što će Nikoluška ostati bez oca. On se, s velikim naporom, postarao da se
vrati natrag u život i preneo se na njihovo gledište.

„Da, to njima mora izgledati žalosno!“ – pomislio je. „A kako je to
obično!“

„Ptice nebesne niti seju, niti žnju, nego ih hrani Otac vaš“, rekao je u
sebi i hteo to da kaže i kneginjici. „Ali ne, oni će to razumeti na svoj način,
neće razumeti! Oni ne mogu razumeti kako sva ta osećanja koja su im
tako draga, sve naše misli, sve one misli koje nam se čine tako važne,
kako sve to nije potrebno. Mi se ne možemo razumeti!“

I on je ućutao.

Malom sinu kneza Andreje bilo je sedam godina. On je jedva umeo da
čita, on ništa nije znao. Posle toga dana on je mnogo štošta preživeo,
tekući znanja, posmatranja, iskustva; ali da je sad imao sve te poznije
stečene sposobnosti, ne bi mogao bolje ni duble da razume sav značaj
scene koju je video među ocem, kneginjicom Marijom i Natašom, nego što
ju je razumeo sad. On je sve razumeo i izišao iz sobe ne plačući, prišao
ćuteći Nataši koja je izišla za njim, stidljivo pogledao u nju svojim
zamišljenim lepim očima, malo izdignuta rumena gornja usna njegova
zadrhtala je, prislonio je glavu uz Natašu i zaplakao.

Od toga dana klonio se Desala, klonio se grofice koja ga je milovala,
pa je ili sedeo sam ili bojažljivo prilazio kneginjici Mariji i Nataši, koju je,
izgleda, zavoleo još više od svoje tetke, pa se tiho i stidljivo umiljavao oko
njih.

Kad je kneginjica Marija izišla od kneza Andreje, ona je potpuno
razumela sve što joj je kazalo lice Natašino. Nije više govorila s Natašom o
nadi da će se spasti njegov život. Sedela je naizmence s njom kod njegovog
divana i nije više plakala, nego se neprestano molila, obraćajući se iz duše
onom Večnom Nedostižnom, Čije se prisustvo sad tako osećalo nad
samrtnikom.

XVI

Knez Andreja je ne samo znao da će umreti, nego je osećao kako
umire, kako je već upola umro. On je svesno opažao kako je otuđen od
svega što je zemaljsko i osećao radosnu i neobičnu lakoću. Bez žurbe i bez
uzbuđenja očekivao je ono što ga čeka. Ono strašno, večito, neznano i
udaljeno, čije je prisustvo opažao celog svog života, bilo mu je sad blisko i,
zbog one neobične lakoće koju je osećao, gotovo razumljivo i opipljivo…

Ranije se plašio kraja. Dvaput je osećao taj strahovito mučan strah od
smrti, od kraja, a sad ga već nije shvatao.

Prvi put osetio je taj strah onda kad se ona granata vrtela pred njim
kao čigra, a on gledao strnjiku, žbunove, nebo i znao da je pred njim smrt.
Kad se posle rane osvestio i kad se u njegovoj duši, trenutno, kao
oslobođen od stege života koja ga je zadržavala, razvio taj cvet ljubavi
večne, slobodne, koja ne zavisi od ovog života, on se već nije plašio smrti,
niti je mislio o njoj.

Što je on, u onim časovima patničke samoće i polubunila provedenim
posle svoje rane, više mislio o novom, otkrivenom načelu večite ljubavi,
time se više, ne osećajući to ni sam, odricao zemaljskog života. Voleti sve i
svakog, žrtvovati se uvek radi ljubavi, značilo je ne voleti nikog, značilo je
ne živeti ovim zemaljskim životom. I što se više zapajao tim načelom
ljubavi, time se više odricao života i time je potpunije uništavao onu
strašnu pregradu koja bez ljubavi stoji između života i smrti. Kad je on, u
to prvo vreme, pomišljao da mu valja umreti, govorio je u sebi: „Pa ako,
tim bolje.“

Ali posle one noći u Mitiščima, kad se u njegovom polubunilu javila
pred njim ona koju je želeo i kad je, pritisnuvši na svoje usne njenu ruku,
zaplakao tiho i radosno, u njegovo srce se neosetno potkrala ljubav prema
jednoj ženi i opet ga privezala za život. Počele su mu dolaziti i radosne i
nemirne misli. Sećajući se onog trenutka na previjalištu kad je video
Kuragina, on se sad nije mogao da vrati onom sećanju: njega je mučilo
pitanje da li je on živ. A nije smeo to da upita.

Njegova je bolest tekla svojim fizičkim tokom, ali ono za što je Nataša
rekla: to se dogodilo s njim, dogodilo se s njim dva dana pred dolazak
kneginjice Marije. To je bila ona poslednja, duševna borba između života i
smrti, u kojoj je smrt održala pobedu. To je bilo iznenadno saznanje da mu
je još drag život, koji mu se javljao u ljubavi prema Nataši, i poslednji
nastup užasa pred nečim neznanim.

To je bilo uveče. On je bio, kao obično posle ručka, u lakom
grozničavom stanju, i misli su mu bile neobično jasne. Sonja je sedela kod
stola. On je zadremao. Odjedanput ga je obuzelo osećanje blaženstva.

„A, to je ona ušla!“ – pomislio je.

I doista, mesto Sonje sedela je Nataša, koja je tek bila ušla nečujnim
koracima.

Otkako ga je ona počela negovati, on je stalno fizički osećao njenu
blizinu. Ona je sedela u naslonjači, okrenuta bočno, da ga zakloni sobom
od sveće, i plela čarapu. (Naučila je da plete čarape onda kad joj je knez
Andreja jedanput rekao kako niko ne ume tako da neguje bolesnike kao
stare dadilje koje pletu čarape, i kako u pletenju čarapa ima nešto što
umiruje bolesnika.) Njeni tanki prsti brzo su micali iglama koje bi
ponekad zvecnule jedna o drugu i on je jasno video profil njenog nagnutog
lica. Ona se pomakla – beše joj se skotrljalo klupče s krila. Trgla se,
pogledala u njega, pa, zaklanjajući sveću rukom, sagla se oprezno, gipko i
odmereno, podigla klupče i sela opet onako kako je sedela.

On je ne mičući se gledao u nju i video kako joj je posle tog njenog
pokreta bilo potrebno da duboko uzdahne, a kako se ona nije usudila da to
učini, nego je oprezno disala.

U Trojičnoj Lavri razgovarali su o prošlosti i on joj je rekao kako bi,
kad bi ostao živ, večito zahvaljivao Bogu za svoju ranu, koja ga je opet
sastavila s njom; ali otada nisu nikad više razgovarali o budućnosti.

„Da li je to moglo ili nije moglo biti?“ – mislio je on sad, gledajući u nju
i slušajući tiho čelično zveckanje igala. „Zar je mene sudbina sastavila
tako neobično s njom samo zato da umrem?... Da li se nije otkrila meni
istina života samo zato da živim u laži? Ja nju volim više od svega na
svetu. Pa šta da činim kad je volim?“ – rekao je i odjedanput nehotice
zaječao po navici koju beše dobio u svojim mukama.

Kad je Nataša čula to ječanje, ona je ostavila čarapu, okrenula se
prema njemu, pa, opazivši kako mu se svetle oči, prišla lakim korakom k
njemu i nagla se.

– Vi ne spavate?

– Ne; ja odavno vas gledam; osetio sam kad ste ušli. Niko mi ne daje
kao vi tu blagu tišinu... tu svetlost. Čisto bih plakao od radosti.

Nataša mu se primače bliže. Njeno je lice blistalo od ushićenja i
radosti.

– Nataša, ja vas i suviše volim. Više od svega na svetu.

– A ja?

Ona je za trenutak okrenula glavu od njega.

– A zašto i suviše?... – upita.

– Zašto i suviše?... E, pa kako vi mislite, kako osećate u srcu, svim
srcem, hoću li ostati živ? Kako vam se čini?

– Ja sam uverena, uverena! – gotovo je uzviknula Nataša i strasno ga
uzela za obe ruke.

On je poćutao.

– Kako bi to bilo lepo! – rekao je, pa uzeo njenu ruku i poljubio.

Nataša je bila srećna i uzbuđena; ali se odmah setila da to ne sme
biti, da njemu treba mira.

– Ali vi niste spavali – rekla mu je, savlađujući svoju radost. – Hajde
spavajte... molim vas.

On je stezao njenu ruku i pustio je, i ona je opet otišla sveći i sela
onako kako je malopre sedela. Dvaput se osvrtala na njega, njegove oči
svetlele su i gledale u nju. Ona je zadala sebi zadatak na čarapi i zarekla
se da se neće osvrnuti dok ga ne ispuni.

I doista, ubrzo posle toga on je sklopio oči i zaspao. Nije dugo spavao i
odjedanput se prenuo uznemiren i sav u hladnom znoju.

Kad je počeo san da ga hvata, on je neprestano mislio o onom o čemu
je mislio za sve to vreme – o životu i o smrti. Ali više o smrti. Osećao je da
je bliže njoj. „Ljubav? Šta je ljubav?“ – mislio je on. „Ljubav smeta smrti.
Ljubav je život. Sve, što razumem, razumem zato što volim. Sve biva, sve
postoji samo zato što volim. Sve je vezano jedinom ljubavlju. Ljubav je Bog
i umreti – to je ono, kad se ja, jedan delić ljubavi, vratim opštem i večitom
izvoru.“ Te misli učinile su mu se utešne. Ali to su bile samo misli. Nešto
je nedostajalo u njima, bilo je nešto jednostrano lično, umno – nije bilo
očevidnosti. I bilo je ono isto nespokojstvo i nejasnost. On je zaspao.

U snu je video kako leži u toj istoj sobi u kojoj je odista ležao, ali kako
nije ranjen nego zdrav. Pred njim se javlja mnogo raznih lica, ništavnih i
ravnodušnih. On razgovara s njima, prepire se o nečem nepotrebnom. Oni
se spremaju da idu nekud. Knez Andreja se nejasno seća kako je to sve
ništavno i kako on ima drugih važnnjih briga, ali govori dalje nekakve
prazne, oštroumne reči, zadivljujući ih. Malopomalo, sva ta lica počinju
neosetno da iščezavaju i sve se zamenjuje jednim pitanjem o zatvorenim
vratima. On ustaje i ide vratima da metne prevornicu i da ih zatvori. Da li
će stići ili neće stići da zatvori vrata, od toga zavisi sve. On ide, hita, noge
mu se ne miču i on zna da neće stići da zatvori vrata, ali ipak bolno
napreže svu svoju snagu. I spopada ga mučan strah. I taj je strah – strah
od smrti: pred vratima je ono. Ali u isti mah, kad on malaksalo i nevešto
dopuzi do vrata, to nešto užasno već navaljuje sa one strane na vrata i
upire u njih. Nešto što nije ljudsko – smrt – nadire na vrata i treba je

zadržati. On se hvata za vrata, napreže poslednju snagu da ih bar održi –
zatvoriti ih već ne može; ali je njegova snaga slaba, nevešta i vrata, na
koja nadire ono nešto užasno, već se otvaraju i pritvaraju.

Još jedanput navali ono odonud. Poslednji, natprirodni napori biše
uzaludni i oba krila otvoriše se nečujno. Uđe ono, a to ono je smrt. I knez
Andreja kao umre.

Ali u onom istom trenutku kad je umro, knez Andreja se kao setio da
spava, i u onom istom trenutku kad je umro, on se napregao i probudio se.

„Da, to je bila smrt. Umro sam – probudio sam se. Da, smrt je
buđenje“ – blesnulo je odjedanput u njegovoj duši i pred njegovim
duševnim pogledom digla se zavesa koja je dosad krila ono što mu je bilo
neznano. On je osetio kako se čisto odrešila snaga koja beše ranije
svezana u njemu i osetio je onu čudnu lakoću koja ga otada nije ostavljala.

Kad se, trgnuvši se sav u hladnom znoju, pomakao na divanu, Nataša
mu je prišla i upitala kako mu je. On joj nije odgovorio i pogledao je u nju
neobičnim pogledom, jer je nije razumeo.

To je bilo ono što se dogodilo s njim dva dana pred dolazak kneginjice
Marije. A od toga je dana, kao što je rekao doktor, teška groznica krenula
nagore, ali Nataša se nije interesovala onim što govori doktor: ona je
videla strašne, za nju pouzdanije, duševne predznake.

Od toga dana počelo je za kneza Andreju ujedno s buđenjem iz sna –
buđenje iz života. I što se tiče trajanja života ono mu se nije činilo sporije
nego trajanje onog sna.

Ništa nije bilo strašno ni oštro u tom relativno laganom buđenju.

Poslednji njegovi dani i sati prošli su obično i prosto.

To su osećale i kneginjica Marija i Nataša, koje nisu odmicale od
njega. One nisu plakale, nisu se prepadale u poslednje vreme, osećajući to
i same, već nisu negovale njega (njega već nije bilo, on je otišao od njih),
nego najbližu uspomenu na njega – njegovo telo. Kod obeju je bilo tako
jako osećanje da na njih nije uticala spoljašnja, strašna strana smrti, i one
nisu nalazile za potrebno da draže svoju tugu. One nisu plakale ni pred
njim, ni bez njega, ali nisu nikad govorile među sobom o njemu. One su
osećale da ne mogu rečima da iskažu ono što su razumevale.

One su obe videle kako on sve dublje i dublje, lagano i spokojno, tone
od njih nekud dole i obe su znale da to mora tako biti, i da je to dobro.

Ispovediše ga, pričestiše ga; svak priđe k njemu te se oprosti. Kad mu
privedoše sina, on ga poljubi, pa se okrete od njega ne zato što mu je bilo
teško i žao (kneginjica Marija i Nataša znale su to), nego samo zato što je
mislio da je to sve što od njega traže; ali kad mu rekoše da blagoslovi sina,

on uradi što se od njega tražilo, pa se osvrte, kao da ih pita da li treba još
što učiniti.

Kad nastade poslednji drhtaj tela, koje je ostavljala duša, kneginjica
Marija i Nataša behu tu.

– Svršeno je?! – reče kneginjica Marija, pošto je njegovo telo ležalo
pred njima, već nekoliko minuta, nepomično, hladno.

Nataša priđe, pogleda u mrtve oči i pohita da ih sklopi. Ona ih sklopi
a ne poljubi ih, nego celiva ono što beše najbliža uspomena na njega.

„Kuda je otišao? Gde li je sad?...“

Kad je njegovo telo, obučeno i okupano, ležalo na stolu u mrtvačkom
sanduku, svak je prišao k njemu da se oprosti i svak je plakao.

Nikoluška je plakao zbog mučne nedoumice koja mu je srce parala.
Grofica i Sonja plakale su što im beše žao Nataše i što njega nema više.
Stari grof je plakao što će i on skoro, on je to osećao, morati da učini taj
isti strašan korak.

Nataša i kneginjica Marija plakale su sad takođe, ali one nisu plakale
zbog svog ličnog jada, one su plakale zbog pobožne ganutosti koja beše
obuzela njihove duše kad su videle prostu i svečanu tajnu smrti izvršenu
pred njima.

DEO DRUGI

I

Ljudskom umu nije dostižna ukupnost uzroka pojavama. Ali je u dušu
čovekovu usađena potreba da istražuje uzroke. I kad čovečji um ne sazna
nebrojene i složene uslove pojava, od kojih svaki zasebno može izgledati
kao uzrok, on se onda hvata za prvu, najrazumljiviju približnost i kaže:
evo uzroka! U istorijskim događajima (gde su ljudske radnje predmet
posmatranja) javlja se kao najprvobitnija približnost volja bogova, potom
volja ljudi koji stoje na najvidnijem istorijskom mestu – istorijskih junaka.
Ali treba samo saznati suštinu svakog istorijskog događaja, to jest,
saznati aktivnost čitave mase ljudi koji su imali učešća u događaju, pa da
se čovek uveri kako postupcima masa ne samo što ne upravlja volja
istorijskog junaka, nego se uvek njome upravlja. Moglo bi izgledati da je
svejedno ako se istorijski događaj shvati ovako ili drukčije. Ali između
čoveka koji kaže da su narodi sa Zapada pošli na Istok zato što se to
prohtelo Napoleonu i čoveka koji kaže da se to dogodilo zato što se moralo
dogoditi, postoji ona ista razlika koja je postojala među ljudima koji su
tvrdili da Zemla stoji nepomično a da se planete okreću oko nje i onima
koji su govorili kako oni ne znaju na čemu se drži Zemlja, ali znaju da ima
zakona po kojima se upravlja i njeno i ostalih planeta kretanje. Istorijski
događaj nema niti može imati uzroka, izuzimajući jedinstveni uzrok svih
uzroka. Ali ima zakona koji upravljaju događajima, od kojih su nam neki
nepoznati, a neke možemo da napipamo. Te zakone možemo otkriti tek
onda kad se potpuno otresemo traženja uzroka u volji jednog čoveka, isto
onako kao što su se zakoni po kojima se kreću planete mogli otkriti tek
onda kad su se ljudi otresli zamišljanja da je Zemlja nepomična.

Istoričari smatraju da je, posle borodinske bitke, i pošto je neprijatelj
zauzeo Moskvu i ona bila spaljena, najvažnija epizoda u ratu 1812. godine
kretanje ruske vojske s rjazanskog na kaluški drum i do tarutinskog
logora – takozvani krilni marš iza Crvene Pahre. Istoričari pripisuju
raznim ličnostima slavu za to genijalno delo i prepiru se o tome kome
upravo ona pripada. Čak inostrani, štaviše francuski istoričari, kad
govore o tom krilnom maršu, priznaju ruskim vojskovođama genijalnost.
Ali zašto vojni pisci, a posle njih i svi drugi, misle da je taj krilni marš
veoma mudar pronalazak jedne ličnosti koji je spasao Rusiju i upropastio
Napoleona – to je veoma teško razumeti. Prvo, teško je razumeti u čemu je
mudrost i genijalnost tog kretanja; jer da čovek pogodi da je vojsci (kad je
ne napadaju) najbolji položaj onde gde ima više provijanta, nije potrebno

veliko umno naprezanje. I svak, pa čak i nezrelo dete od trinaest godina,
mogao se bez muke setiti da je za vojsku u 1812. godini, posle odstupanja
iz Moskve, najzgodniji položaj bio na kaluškom drumu. I tako, prvo, ne
može se razumeti kakvim umovanjem dolaze istoričari do toga da nalaze
nešto mudro u tom manevru. Drugo, još je teže razumeti u čemu upravo
istoričari vide spasonosnost tog manevra po Ruse, a štetnost po Francuze;
jer je taj krilni marš, u ostalim prilikama koje su mu prethodile, pratile ga
i posle njega nastale, mogao biti štetan po rusku a spasonosan po
francusku vojsku. Što se položaj ruske vojske počeo kretati nabolje otkako
je izvršeno to kretanje, nikako iz toga ne izlazi da je tome uzrok to
kretanje.

Taj krilni marš ne samo što ne bi mogao doneti kakve koristi, nego bi
mogao upropastiti rusku armiju, da se uz to nisu stekli drugi uslovi. Šta
bi bilo da nije izgorela Moskva? Šta bi bilo da nije Mira izgubio iz vida
Ruse? Šta bi bilo da Napoleon nije ostao neaktivan? Šta bi bilo da je ruska
armija, po savetu Benigsenovom i Barklajevom, zametnula bitku kod
Crvene Pahre? Šta bi bilo da su Francuzi napali Ruse dok su oni odstupali
iza Pahre? Šta bi bilo da je Napoleon, docnije, kad se primakao Tarutinu,
napao Ruse makar s desetim delom energije s kojom ih je napao u
Smolensku? Šta bi bilo da su Francuzi pošli na Petrograd?... Kod sviju
ovih pretpostavki mogla je spasonosnost krilnog marša da se okrene u
propast.

Treće, i najnerazumljivije, to je što ljudi koji proučavaju istoriju
navalice neće da vide kako se krilni marš ne može nikako pripisivati
jednom čoveku, kako njega nije niko nikad predviđao, kako se taj
manevar, isto onako kao i odstupanje u Filima, nije u pravom smislu
nikad nikom predstavljao u njegovoj celini, nego je korak po korak,
događaj po događaj, trenutak po trenutak poticao iz nebrojene množine
najrazličnijih uslova i samo se onda predstavio u svoj celini kad je bio
svršen i postao prošlost.

Na veću u Filima kod ruske komande osvajala je misao da se odstupa,
po sebi se razume, pravo nazad, to jest, nižnjegorodskim drumom. A da je
bilo tako dokazuje to što je većina glasova u veću data u tom smislu i, što
je glavno, dokazuje onaj poznati razgovor koji se posle veća vodio između
glavnokomandujućeg i Lanskog, koji je upravljao provijantskim odsekom.
Lanski je javio glavnokomandujućem da je provijant za vojsku prikupljen
poglavito pored reke Oke, u tulskoj i kazanskoj guberniji, i da će
provijant, ako se bude odstupilo k Nižnjemu, biti odvojen od vojske
velikom rekom Okom, preko koje je prevoz u prvo zimsko doba
nemogućan. To je bio prvi znak da je potrebno odustati od odstupanja
pravo na Nižnji koje je pre toga izgledalo kao najprirodnije. Vojska se
zadržala neko vreme malo južnije, pored rjazanskog druma i bliže komori.

Posle toga neaktivnost Francuza, koji su čak izgubili iz vida rusku vojsku,
briga o zaštiti tulske fabrike i poglavito to što je bilo korisnije biti bliže
svom provijantu, prinudilo je vojsku da se pomakne još južnije, na tulski
drum. Kad su komandanti ruske vojske prešli drskim kretanjem iza
Pahre na tulski drum, oni su mislili da se zaustave kod Podoljska, a nisu
ni pomišljali na tarutinsku poziciju. Ali nebrojena množina prilika i nova
pojava francuskih trupa, koje su ranije bile izgubile iz vida Ruse, i
projekti za bitku i, što je glavno, obilje provijanta u Kalugi prinudili su
našu vojsku da se još više pomakne na jug i da pređe u sredinu puteva
svog provijanta, s tulskog na kaluški drum, do Tarutina. Isto onako kao
što se ne može da odgovori na pitanje kada je napuštena Moskva, ne može
da se odgovori kad je upravo i ko rešio da se pređe do Tarutina. Tek onda
kad je vojska već došla do Tarutina usled nebrojenih, diferencijalnih sila,
tek onda su ljudi počeli uveravati sebe da su oni to hteli i davno
predvideli.

II

Znameniti krilni marš bio je samo u tome što je ruska vojska,
odstupajući sve pravo nazad povratnim pravcem, skrenula, pošto je
nastupanje Francusko bilo već prestalo, s pravog pravca koji je isprva bio
uzet, pa, ne videći za sobom potere, prirodno okrenula na onu stranu kuda
ju je vuklo obilje hrane.

Kad bi čovek zamislio ne genijalne vojskovođe na čelu ruske vojske,
nego prosto samu vojsku bez starešina, ni ta vojska ne bi mogla učiniti
ništa drugo, sem povratnog kretanja ka Moskvi, opisujući luk sa one
strane na kojoj je bilo više provijanta i gde je bio bogatiji kraj.

Taj prelazak s nižnjegorodskog druma na rjazanski, tulski i kaluški
drum bio je toliko prirodan da su baš u tom pravcu jurili pljačkaši ruske
armije i da se iz Petrograda zahtevalo da Kutuzov baš u tom pravcu
prevede svoju vojsku. Kutuzov je u Tarutinu dobio od cara gotovo prekor
što je pomakao vojsku na rjazanski drum, a upućivan je na onaj isti
položaj prema Kalugi na kome se već nalazio kad je dobio pismo od
gospodara.

Lopta ruske vojske, koja se kotrljala pravcem koji joj je dao udar za
vreme cele kampanje i u borodinskoj bici, zauzela je, kad je nestalo snage
tog udara a nije dobila nove udare, položaj koji joj je bio prirodan.

Zasluga Kutuzovljeva nije bila u nekom genijalnom, kao što to
nazivaju, strategijskom manevru, nego u tom što je jedini on razumevao
značaj svršenog događaja.

Jedino on razumeo je već tad šta znači neaktivnost francuske vojske,
jedini on tvrdio je i dalje da je borodinska bitka bila pobeda; jedini on –
onaj koji je, moglo bi izgledati, po svom položaju kao glavnokomandujući
bio dužan da nastupa – on jedini upotrebio je svu svoju snagu da zadrži
rusku vojsku od nekorisnih bitaka.

Pod Borodinom ranjeni zver ležao je negde onamo gde ga je ostavio
odbegli lovac; ali je li živ, je li jak, ili se samo pritajio, to lovac nije znao.
Odjedanput se začulo ječanje tog zvera.

Ječanje tog ranjenog zvera, francuske vojske, dokaz njene propasti,
beše odašiljanje Loristona u Kutuzovljev logor s molbom za mir.

Napoleon je sa svojim uverenjem da nije dobro ono što je dobro nego
ono što njemu padne na um, napisao Kutuzovu ono što mu je prvo došlo
na um, a što nije imalo nikakvog smisla.

„Monsieur le prince Koutouzow,“ – pisao je on – „j’envoie
près de vous un de mes aides de camp généraux pour vous
entretenir de plusieurs objets intéressants. Je désire que votre
Altesse ajoute foi à ce qu’il lui dira, surtout lorsqu’il exprimera
les sentiments d’estime et de particulière considération que
j’ai depuis longtemps pour sa personne. Cette lettre n’étant à
autre fin, je prie Dieu, Monsieur le prince Koutouzow, qu’il
vous ait en Sa sainte et digne garde.

Moscou, ce 30 octobre 1812.

Signé: Napoléon.“58

„Je serais maudit par la postérité si l’on me regardait comme le
premier moteur d’un accommodement quelconque. Tel est l’esprit actuel
de ma nation”59, odgovorio je Kutuzov i nastavio da upotrebljava svu svoju
snagu da zadrži vojsku od nastupanja.

Za mesec dana dok je francuska vojska pljačkala po Moskvi i dok je
ruska vojska spokojno bivakovala pod Tarutinom, dogodila se promena u
odnosu snaga obeju armija (duha i broja), posle koje se preimućstvo snage
pokazalo na strani Rusa. Pri svem tom što je položaj francuske vojske i
njen broj bio nepoznat Rusima, čim se promenio odnos, odmah se u
nebrojenoj količini znakova pokazala potreba da se nastupa. Ti su znaci
bili: i odašiljanje Loristopa, i izobilje provijanta u Tarutinu, i izveštaji o
francuskoj neaktivnosti i neredu koji su dolazili sa svih strana, i
kompletovanje naših pukova regrutima, i lepo vreme, i duži odmor ruskih
vojnika, i nestrpljenje da se izvrši posao za koji su svi iskupljeni, što se
obično pojavljuje u vojskama posle odmora, i želja da se dozna šta se radi

58 Gospodine kneže Kutuzove, šaljem vam jednog od mojih glavnih ađutanata da razgovara s
vama o više važnih predmeta. Želim da vaša svetlost pokloni vere onome što joj bude kazao,
osobito kad bude izražavao osećanja uvaženja i naročitog poštovanja koje odavno imam
prema vašoj ličnosti. Kako je ovo pismo samo zato pisano, molim Boga, gospodine kneže
Kutuzove, da vas čuva pod svojom svetom i dostojnom zaštitom.
Moskva, 30. oktobra, 1812.
Potpisan: Napoleon.

59 Klelo bi me potomstvo kad bi me smatralo kao prvog pokretača ma kakve pogodbe. Takav je
sad duh moga naroda.

u francuskoj vojsci, tako davno izgubljenoj iz vida, i smelost s kojom su
sad krstarile ruske izvidnice oko Francuza koji su stajali u Tarutinu, i
glasovi o lakim pobedama koje su održali nad Francuzima mužici i
partizani, i zavist podstaknuta time, i osećanje osvete koje je bilo u duši
svakog čoveka dokle su god Francuzi bili u Moskvi, i što je glavno –
nejasno saznanje, poniklo u duši svakog vojnika, da je sad izmenjen odnos
snaga i da je preimućstvo na našoj strani. Bitni odnos snage izmenio se i
nastupanje je postalo neophodno. I odmah onako isto tačno kao što počinju
izbijati na časovniku sati kad skazaljka potpuno obiđe krug, izrazilo se u
višim sferama, prema bitnoj promeni snage, jače kretanje, šištanje i
izbijanje sati.

III

Ruskom vojskom upravljali su Kutuzov sa svojim štabom i car iz
Petrograda. Još pre nego što je dobiven izveštaj da je Moskva napuštena,
sastavljen je u Petrogradu opširan plan celog rata i poslan Kutuzovu da se
upravlja po njemu. Iako je taj plan bio sastavljen s pretpostavkom da je
Moskva još u našim rukama, štab ga je odobrio i uzet je na izvršenje.
Kutuzov je pisao samo to da je uvek teško izvršiti daleke diverzije. I, da bi
se otklonile teškoće na koje se nailazi, slata su nova uputstva i novi ljudi,
koji su morali da prate njegove radove i da izveštavaju o njima.

Sem toga, sad se u ruskoj vojsci menjao sav štab. Popunjavana su
mesta poginulog Bagrationa i uvređenog Barklaja koji se uklonio. Veoma
su ozbiljno razmišljali šta će biti bolje: da li namestiti A. mesto B., a B.
mesto D., ili, naprotiv, D. mesto A. itd., kao da je nešto drugo, sem
zadovoljstva A. i B., moglo zavisiti od toga.

Zbog mržnje između Kutuzova i njegovog načelnika štaba Benigsena i
zbog prisustva poverljivih carevih ljudi i tih premeštaja, u štabu se više
nego obično razvila borba partija: A. je kopao jamu B., D. je kopao jamu C.
itd., u svim mogućim premeštajima i kombinacijama. Kod svakog od tih
podrivanja predmet spletke bilo je, većinom, ratovanje, kojim su svi ti
ljudi mislili da upravljaju; ali je to ratovanje teklo nezavisno od njih,
upravo onako kako je moralo teći, to jest, da se nikad ne slaže sa onim što
su smišljali ljudi, nego da potiče iz suštine odnosa masa. Sva ta
smišljanja, koja su se ukrštala i zamrsivala, bila su u višim sferama samo
veran refleks onoga što se moralo dogoditi.

„Kneže Mihailo Ilarionoviču!“ – pisao je car 2. oktobra u
pismu koje je dobiveno posle tarutinske bitke.

„Od 2. septembra Moskva je u rukama neprijateljskim.
Poslednji vaši raporti su od 20; i za sve to vreme ne samo što
nije ništa preduzeto za akciju protiv neprijatelja i za
oslobođenje prvoprestonog grada, nego ste, prema poslednjim
vašim raportima, još odstupili nazad. Serpuhov je već zauzelo
neprijateljsko odeljenje i Tula, sa svojom čuvenom i vojsci toliko
potrebnom fabrikom, nalazi se u opasnosti. Iz raporta generala
Vincengeroda vidim da se jedan neprijateljski korpus od 10.000
ljudi primiče petrogradskom drumu. Drugi, od nekoliko hiljada,
kreće se k Dmitrovu. Treći se pomakao napred vladimirskim
drumom. Četvrti, dosta jak, stoji između Ruzoje i Možajska. A
sam Napoleon nalazi se od 25. septembra u Moskvi.

Prema svima ovim izveštajima, kad je neprijatelj rasparčao
svoju vojsku na jaka odeljenja, kad je Napoleon još u Moskvi
sam sa svojom gardom, je li mogućno da je vojska neprijateljska
koja se nalazi pred vama velika i da vam ne dopušta da
nastupate? Naprotiv, može se pouzdano misliti da vas on goni
odeljenjima ili, bar, korpusom mnogo slabijim od vojske vama
poverene. Izgledalo je da biste vi, koristeći se ovim prilikama,
mogli povoljno napasti neprijatelja slabijeg od vas i satrti ga,
ili, u najmanju ruku, nagoneći ga da odstupi, sačuvati u našim
rukama veliki deo gubernija koje neprijatelj sad zauzima i tim
samim otkloniti opasnost od Tule i ostalih naših gradova u
unutrašnjosti. Na vas će pasti odgovornost ako neprijatelj bude
u stanju da opremi veliki korpus na Petrograd da ugrožava ovu
prestonicu u kojoj nije moglo ostati mnogo vojske, jer vi, s
poverenom vam armijom, ako radite odlučno i ustalački, imate
sva sredstva da otklonite ovu novu nesreću. Imajte na umu da
ste vi još dužni odgovora uvređenoj otadžbini za gubitak
Moskve. Vi ste videli moju gotovost da vas nagradim. Ta
gotovost neće oslabiti u meni, ali ja i Rusija imamo prava
očekivati od vaše strane svu usrdnost, stalnost i uspehe, koje
nam obećavaju vaš um, vaše ratničke sposobnosti i hrabrost
vojske koju predvodite.“

Ali dok je to pismo, koje je dokazivalo da se bitni odnos snaga već vidi
i u Petrogradu, bilo na putu, Kutuzov već nije mogao zadržati vojsku od
nastupanja i bitka je već bila data.

Kozak Šapovalov, koji se 2. oktobra desio u patroli, ubio je iz puške
jednog zeca i ranio drugog. Jureći za ranjenim zecom, Šapovalov je zašao
daleko u šumu i nabasao na levo krilo vojske Miratove, koje je stajalo bez
ikakve opreznosti. Kozak je, smejući se, ispričao svojim drugovima kako
umalo nije pao Francuzima u šake. Zastavnik, kad je čuo tu priču,
saopštio je komandiru.

Kozaka prizovu i ispitaju; kozački komandiri hteli su da se koriste
tom prilikom te da otmu konjâ, ali jedan od starešina, poznat s višim
oficirima u vojsci, javi taj fakt štabnom generalu. U štabu je u poslednje
vreme bilo zapeto stanje. Nekoliko dana pre toga Jermolov je došao
Benigsenu i molio ga da upotrebi svoj uticaj na glavnokomandujućeg da se
udari na neprijatelja.

– Kad vas ne bih poznavao, pomislio bih da ne želite to za što molite.
Treba samo da savetujem jedno, pa će presvetli izvesno učiniti drugo –
odgovorio je Benigsen.

Izveštaj kozački, potvrđen izaslanim izvidnicama, pokazao je da je
događaj sasvim zreo. Zategnuta žica odapela se, zašištao je časovnik i
počeo da izbija. Pored sve svoje prividne vlasti, svoga uma, iskustva,
poznavanja ljudi, Kutuzov, pošto je uzeo u obzir pisamce Benigsenovo, koji
je poslao svoj izveštaj caru, pošto je uzeo u obzir jednu i istu želju koju
izjavljuju svi generali, želju carevu i izveštaj kozački, već nije mogao
zadržati neminovan pokret i izdao je zapovest da se učini ono što je
smatrao kao uzaludno i štetno – odobrio je svršen fakt.

IV

Pisamce koje je dao Benigsen o neophodnosti nastupanja i izveštaji
kozački o nezaštićenom levom krilu francuskom bili su samo poslednji
znaci da je potrebno izdati zapovest za nastupanje i ono je zakazano za 5.
oktobar.

Kutuzov je potpisao dispozicije 4. oktobra izjutra. Tol je pročitao
dispoziciju Jermolovu i ponudio ga da izda dalje naredbe.

– Dobro, dobro, sad nemam kad – rekao je Jermolov i izišao iz sobe.
Dispozicija koju je sastavio Tol bila je vrlo lepa. Onako isto kao i u
onoj austerličkoj dispoziciji, bilo je napisano, iako ne nemački:
„Die erste Colonne marschirt tuda i tuda, die zweite Colonne
marschirt60 tuda i tuda“ itd. I sve te kolone stizale su, na hartiji, u
određeno vreme na svoje mesto i uništavale neprijatelja. Sve je bilo, kao i
u svim dispozicijama, divno smišljeno i, kao u svim dispozicijama, nijedna
kolona nije stigla ni u svoje vreme ni na svoje mesto.
Kad je dispozicija bila spremljena u potrebnom broju primeraka,
dozvan je jedan oficir i poslan Jermolovu da mu preda hartije na
izvršenje. Mladi oficir konjičke garde, ordonans Kutuzovljev, zadovoljan
važnošću date mu misije, otišao je u stan Jermolovljev.
– Otišao je – reče mu posilni Jermolovljev. Oficir konjičke garde ode
generalu kome je Jermolov često odlazio.
– Nema ga, ni generala nema.
Oficir konjičke garde uzjaha konja, pa ode drugome.
– Nema ga, otišao.
„Da ne odgovaram ja što se dangubi! Ovo je baš nezgoda!“ – pomisli
oficir. Obigrao je sav logor. Neki mu rekoše da su videli kako je Jermolov
sa ostalim generalima odjahao nekud; neki su govorili da je, po svoj prilici,
opet kod kuće. Oficir nije ni ručao, tražio ga je do šest sati uveče.
Jermolova ne beše nigde i niko nije znao gde je. Oficir se na brzu ruku
malo založi kod jednog druga, pa ode opet u prethodnicu, Miloradoviču. Ni
Miloradoviča ne beše kod kuće; ali tu mu rekoše da je Miloradovič na balu
kod generala Kikina i da je tamo, svakako, i Jermolov.
– A gde je to?
– Eno onde u Ječkinu – reče jedan kozački oficir i pokaza na spahijsku
kuću u daljini.

60 Prva kolona maršovaće. Druga kolona maršovaće.

– Kako će tamo, izvan lanca?

– Poslali su u lanac dva naša puka, sad ti je tamo pijanka, prođi se!
Dve muzike, tri hora pevača.

Oficir ode izvan lanca Ječkinu. Primičući se kući, ču još izdaleka
složno veselo pevanje vojničke poskočice:

„Na livadi... livadi!...“ dopirali su glasovi, uz podvriskivanje i
čampareta, koje je ponekad zaglušivala vika. Oficiru se razveseli srce od
tih glasova, ali istovremeno oseti strah da ne bude kriv što tako dugo nije
predao važnu, poverenu mu zapovest. Beše već devet sati. On sjaha s
konja i uđe u jednu veliku spahijsku kuću, koja beše ostala čitava i koja se
nalazila između Rusa i Francuza. U bifeu i u predsoblju behu se
ustumarali lakeji s vinom i jestivom. Pod prozorima su stajali pevači.
Oficira uvedoše na vrata i on ugleda, odjedanput, sve najglavnije generale
zajedno, a među njima i krupnu, uočljivu figuru Jermolovljevu. Svi
generali behu u raskopčanim sjurtucima, crveni u licu, veseli i grohotom
se smejahu, stojeći u polukrugu. Jedan omalen, lep general, crven u licu,
igrao je brzo i vešto trepak nasred sale.

– Ha, ha, ha! Bravo, Nikolaje Ivanoviču! Ha, ha, ha!...

Oficir je osećao da će, kad u tom trenutku uđe s važnom zapovešću,
dvostruko pogrešiti, pa je hteo da pričeka; ali ga ugleda jedan od generala
i kad doznade zašto je došao, javi Jermolovu. Jermolov se namršti, naiđe
pred oficira, sasluša ga, uze od njega hartiju i ništa mu ne reče.

– Ti misliš da je on to iznenadno otišao? – rekao je to veče jedan
štabni drug oficiru konjičke garde za Jermolova. – Koješta, otišao je on
navalice. Da Konovnjicinu podrije. Pazi samo kakva će zbrka biti sutra!

V

Sutradan, rano izjutra, ustao je stari Kutuzov, pomolio se bogu,
obukao se i s nemilom svešću da mora upravljati bitkom koju nije
odobravao, seo u kola i izišao iz Ljetašovke, pet vrsta iza Tarutina, do
onog mesta gde je trebalo da budu iskupljene kolone koje će nastupati.

Kutuzov se vozio i pri tome bi čas zadremao, čas se probudio i
osluškivao da li se ne čuje s desna puškaranje, da nije počeo boj. Ali svud
još beše tišina. Samo je počeo da sviće vlažan i tmuran jesenji dan. Blizu
Tarutina Kutuzov opazi neke konjanike gde vode konje na vodu preko
druma kojim su išla kola. Kutuzov ih pogleda bolje, zaustavi kola i upita
iz kog su puka. Konjanici behu iz one kolone koja je trebalo da je već
daleko napred u zasedi.

„Može biti greška“ – pomisli stari glavnokomandujući. Ali kad ode još
dalje, Kutuzov ugleda pešadijske pukove, složene puške, vojnike kako
vare kašu i donose drva, još u gaćama. Kutuzov dozva oficira. Oficir reče
kako nije bilo nikakve naredbe o nastupanju.

– Kako da nije... – poče Kutuzov, ali odmah ućuta i naredi da mu
zovnu najstarijeg oficira. Sišavši s kola, on obori glavu i poče da hoda
tamo-amo, dišući teško, ćuteći i čekajući. Kad dođe pozvani oficir iz
glavnog štaba, Ajhen, Kutuzov pocrvene ne zato što je taj oficir bio uzrok
pogreške, nego zato što je bio zgodan predmet da se na njemu iskali gnev.
I stari ratnik, tresući se i gušeći se, dođe u ono besnilo u koje je samo on
bio kadar doći i u kome bi se valjao po zemlji od gneva, pa napade na
Ajhena, preteći mu rukama, vičući i sokački psujući. Jedan drugi oficir,
kapetan Brozin, koji se slučajno našao tu, izvuče isto tako, bez ikakve
krivice.

– Kakav je, opet, ovo nitkov? Treba to streljati! Gadovi! – vikao je
Kutuzov promuklo, mašući rukama i posrćući. On je osećao fizički bol. On,
glavnokomandujući, presvetli, koga svak uverava kako nije niko u Rusiji
nikad imao takvu vlast kao on, pa sad doveden u takav položaj – izložen
podsmehu cele vojske!

„Uzalud sam se tako požurio da se pomolim Bogu za današnji dan,
uzalud nisam noćas spavao nego o svemu mislio!“ – pomislio je on o
samom sebi. „Dok sam bio momčić oficir niko mi se ne bi smeo tako
podsmehnuti... A sad!“

On je osećao fizički bol kao od telesne kazne i nije mogao da taj bol ne
izrazi gnevnom i mučeničkom vikom; ali ga brzo izdade snaga i on pogleda
oko sebe i oseti da je izgovorio mnogo ružnih reči, pa sede u kola i ćuteći
ode natrag.

Jednom iskaljen gnev nije se više vraćao i Kutuzov je, žmirkajući
malaksalo očima, slušao pravdanje, odbranu (Jermolov mu nije došao do
sutradan) i navaljivanje Benigsenovo, Konovnjicinovo i Tolovo da se to
promašeno kretanje izvrši sutradan.

I Kutuzov je morao opet da pristane.

VI

Sutradan s večera iskupile su se trupe na određenim mestima i
krenule noću. Bila je jesenja noć s tamnoljubičastim oblacima, ali bez kiše.
Zemlja je bila vlažna, ali ne beše blata i trupe su išle bez šuma, samo se
ponekad slabo čulo kloparanje artiljerije. Zabranili su da se razgovara
glasno, da se puši, da se kreše vatra; konje su zadržavali da ne ržu. Ta
tajanstvenost preduzeća davala mu je više privlačnosti. Ljudi su
maršovali veselo. Neke se kolone zaustaviše, složiše puške u kupe, pa
polegaše po hladnoj zemlji, misleći da su došle gde je trebalo; neke
(većina) kolone išle su svu noć i svakako nisu otišle onamo kuda je
trebalo.

Grof Orlov-Denisov s kozacima (najmanji odred od svih ostalih) stigao
je jedini na svoje mesto i u svoje vreme. Taj odred se zaustavio na krajnjoj
ivici šume na putanji iza sela Stromilove u Dmitrovsko.

Pred zoru razbudiše grofa Orlova, koji beše pridremao. Behu doveli
jednog begunca iz francuskog logora. To beše poljski podoficir iz korpusa
Ponjatovskog. Podoficir objasni na poljskom kako je prebegao zato što je
uvređen u službi, kako bi trebalo da je odavno oficir, kako je od svih
hrabriji i kako ih je zbog toga ostavio i hoće time da ih kazni. On reče da
je Mira zanoćio na jednu vrstu od njih i da će ga on, ako mu dadu sto ljudi
pratnje, živog uhvatiti. Grof Orlov-Denisov posavetova se sa svojim
drugovima. Ponuda je bila suviše primamljiva da je odbije. Svi su se
nudili da idu, svi su savetovali da se pokuša. Posle mnogo prepiranja i
mudrovanja, general-major Grekov reši da ide s dva kozačka puka s
podoficirom.

– Ali upamti – reče grof Orlov-Denisov podoficiru na polasku: – ako si
slagao, narediću da te obese kao psa, a ako bude istina – imaš sto dukata.

Podoficir, držeći se odlučno, ne odgovori na te reči, nego uzjaha konja i
krenu s Grekovom, koji se beše brzo spremio. Izgubiše se u šumi. Grof
Orlov, ježeći se od jutarnje hladnoće i uzbuđen onim što je započeo na
svoju odgovornost, pošto isprati Grekova, iziđe iz šume i poče da razgleda
neprijateljski logor, koji se nesigurno video prema jutarnjoj svetlosti i
vatrama koje su dogorevale. Trebalo je da se naše kolone pojave desno od
grofa Orlova-Denisova, na otvorenoj nizbrdici. Grof Orlov je gledao tamo;
ali, iako bi se izdaleka mogle opaziti, te kolone nisu se videle. Kao što se
učini grofu Orlovu-Denisovu, a naročito po rečima njegovog ađutanta, koji
je imao vrlo oštar vid, u francuskom logoru počinjali su da se kreću.

– Ah, zaista je dockan! – reče grof Orlov, kad pogleda logor. I, kao što
često biva kad nam čovek kome smo poverovali više nije pred očima,

njemu odjedanput bi sasvim jasno i očevidno da je onaj podoficir varalica,
da je lagao i da će samo pokvariti sav napad odvođenjem ta dva puka koja
će zavesti bogzna kud. Pa, zar je mogućno iz tolike mase trupa iščupati
glavnog komandanta!

– Doista, laže ta hulja – reče grof.

– Mogu se vratiti – reći će jedan iz svite koji je, kao i grof Orlov, video
da ne treba verovati u počet posao kad je pogledao logor.

– A? Zbilja?... Kako vi mislite, da li da ih ostavimo, ili ne?

– Ako zapovedate da ih vratimo?

– Da se vrate, da se vrate! – reče odjedanput odlučno grof, gledajući u
časovnik. – Dockan će biti, sasvim se razdanilo.

I ađutant otrča preko šume za Grekovom. Kad se Grekov vratio, grof
Orlov-Denisov, uzbuđen i tim obustavljenim pokušajem i uzaludnim
očekivanjem pešadijskih kolona koje se još nikako ne pojavljuju, i
blizinom neprijatelja (svi ljudi njegovog odreda behu tako isto uzbuđeni),
odluči da se nastupa.

On šapatom komandova: „Jaši!“ Rasporediše se, prekrstiše se... – U
ime boga!

„Uraaaaa!“ zagrme po šumi i kozaci, sve stotina za stotinom, kao da
sipaju iz torbe, poleteše veselo sa svojim položenim kopljima preko
potočića logoru.

Jedan Francuz, koji prvi ugleda kozake, dreknu očajno i uplašeno, i
sve što se desi u logoru neobučeno, još bunovno, ostavi topove, puške,
konje i pobeže kud koje.

Da su kozaci terali dalje Francuze, ne obraćajući pažnju na ono što je
iza njih i oko njih, oni bi uhvatili i Mirata, i sve što je tu bilo. Starešine su
to i htele. Ali kad su se kozaci dokopali pljačke i zarobljenika, nisi ih
mogao krenuti s mesta. Niko nije slušao komandu. Tu je zarobljeno 1500
ljudi, zadobiveno 38 topova, zastave, i, što je najvažnije za kozake, konji,
sedla, ćebad i razne stvari. Sa svim tim valjalo je posvršavati, prikupiti
zarobljenike, topove, podeliti pljačku, posvađati se, pa se čak i pobiti među
sobom: i kozaci su se time zanimali.

Kad Francuzi videše da ih više ne gone, oni počeše dolaziti k sebi,
iskupiše se pod svoje komande i uzeše da pucaju. Orlov-Denisov čekao je
neprestano kolone i nije dalje nastupao.

Međutim, pešačke trupe zadocnelih kolona kojima je komandovao
Benigsen i upravljao Tol, po dispoziciji: die erste Colonne marschirt61 itd.,
krenule su kako treba i, kao što uvek biva, otišle nekud, ali ne onamo gde

61 Prva kolona maršovaće.

im je bilo određeno. Kao što uvek biva, ljudi koji su veselo pošli stali su se
zaustavljati; čulo se nezadovoljstvo, uvidela se zabuna, krenuli su nekud
nazad. Protrčavali su ađutanti i generali, vikali, ljutili se, svađali se,
govorili kako nikako ne treba ići tuda i kako su zadocnili, nekog su grdili
itd., i najzad su svi odmahnuli rukom i pošli samo da bi se išlo nekud.
„Nekud ćemo doći!“

I doista su došli, ali ne onamo, a neki su došli i onamo, ali su tako
zadocnili da su došli bez ikakve koristi, već samo zato da u njih gađaju.
Tol, koji je u toj bici igrao ulogu Vajrotera u austerličkom boju, brižljivo je
jurio od mesta do mesta i svuda nalazio sve naopako. Tako je nabasao na
korpus Bagovutov u šumi kad je već bilo sasvim svanulo, a trebalo je da
taj korpus bude već odavno onamo s grofom Orlovom-Denisovom.
Razdražen i ogorčen zbog neuspeha i misleći da neko mora biti za to kriv,
Tol je dojurio do korpusnog komandanta i počeo ga oštro prekorevati i
govoriti kako ga treba streljati za to. Bagovut, stari, oproban u ratu,
miran general, takođe namučen mnogim zastajkivanjem, zabunom,
suprotnim naredbama, na čuđenje sviju i sasvim protivno svojoj naravi,
raspomami se i izgovori Tolu dosta neprijatnih stvari.

– Ja neću ni od koga da primam lekcije, a umem da ginem sa svojim
vojnicima isto tako dobro kao i drugi – reče on i pođe s jednom divizijom
napred.

Kad je izišao u polje pod francuske kuršume, razljućeni i hrabri
Bagovut, ne misleći je li korisno ili štetno njegovo stupanje u boj sada, i to
s jednom divizijom, pošao je pravo i poveo svoje trupe pod vatru.
Opasnost, đulad i kuršumi behu upravo ono što je njemu bilo potrebno u
njegovom gnevu. Jedan od prvih kuršuma ubi ga, ostali kuršumi pobiše
mnogo vojnika. I njegova je divizija stajala neko vreme pod vatrom bez
koristi.

VII

Međutim je trebalo da druga kolona napadne Francuze s fronta, ali je
kod te kolone bio Kutuzov. On je dobro znao da od te bitke, počete protiv
njegove volje, neće biti ništa sem zbrka i uzdržavao je vojsku, koliko je to
bilo u njegovoj vlasti. On se nije kretao.

Kutuzov je ćutke jahao na svom malom zelenku i leno odgovarao na
predloge da se napadne.

– Vama je sve na jeziku da napadate, a ne vidite da ne umemo
izvoditi složene manevre – rekao je Miloradoviču koji ga je zamolio da ide
napred.

– Niste umeli jutros da uhvatite Mirata živog ni da dođete na vreme
na mesto: sad ništa ne vredi! – odgovorio je drugome.

Kad su Kutuzovu javili kako sad ima dva bataljona Poljaka
Francuzima iza leđa, gde po kozačkim izveštajima nije ranije nikog bilo,
on se okrenuo i pogledao popreko Jermolova (s njim nije govorio još od
juče).

– Eto, traže da se nastupa, iznose razne projekte, a čim pristupiš
poslu, nije ništa gotovo, a unapred izvešteni neprijatelj sprema se.

Jermolov učkilji očima i lako se osmehnu kad to ču. On je video da ga
je minula oluja i da će se Kutuzov ograničiti na tu aluziju.

– To se mene tiče – reče polako Jermolov i gurnu kolenom Rajevskog
koji je stajao pored njega.

Ubrzo posle toga Jermolov stupi napred pred Kutuzova i ponizno
raportova:

– Nije izgubljeno vreme, vaše svetlosti, neprijatelj nije otišao. Ako
zapovedate da nastupamo? Inače, garda neće ni dima omirisati.

Kutuzov ništa ne odgovori, ali kad mu javiše da trupe Miratove
odstupaju, on naredi da se nastupa; ali posle svakih sto koraka
zastajkivao je po tri četvrti sata.

Čitava bitka svela se samo na ono što su učinili kozaci Orlova-
Denisova; ostale trupe samo su izgubile uzalud nekoliko stotina ljudi.

Za ovu bitku dobio je Kutuzov orden u dijamantima, Benigsen takođe
dijamante i sto hiljada rubalja, ostali su dobili prema svom činu takođe
mnogo lepih nagrada, i posle te bitke učinjene su opet nove promene u
štabu.

„Tako ti se to kod nas uvek radi, sve naopako!“ – govorili su posle
tarutinske bitke ruski oficiri i generali, isto onako kao što i sad govore,

dajući time na znanje kako nekakav ludak tamo radi tako sve naopako, a
mi ne bismo tako radili. Ali ljudi koji tako govore ili ne znaju stvar o kojoj
govore, ili namerno varaju sebe. Nijedna bitka – ni tarutinska, ni
borodinska ni austerlička, ne svršava se onako kako su mislili njeni
rukovodioci. To je glavno.

Nebrojena količina slobodnih snaga (jer čovek ne biva nigde slobodniji
nego za vreme bitke, gde se tiče života i smrti) utiče na pravac bitke i taj
se pravac ne može nikad znati unapred i nikad se ne poklapa s pravcem
nijedne snage.

Kad mnoge snage utiču odjedanput u raznim pravcima na kakvo telo,
onda se pravac kretanja toga tela ne može da poklapa ni s jednom od tih
snaga; nego će biti uvek srednji, najkraći pravac, biće ono što se u
mehanici zove dijagonala paralelograma snaga.

Kad u opisima istoričara, naročito francuskih, nađemo kako se kod
njih vode ratovi i biju bojevi po unapred određenom planu, onda je jedini
zaključak koji možemo iz toga izvesti da ti opisi nisu tačni.

Tarutinska bitka nije, očevidno, postigla cilj koji je imao u vidu Tol:
da trupe uvede u boj uredno po dispoziciji, niti cilj koji je imao grof Orlov,
da zarobi Mirata, niti cilj da se za trenutak satre čitav korpus, koji su
mogli imati Benigsen i ostale ličnosti, niti cilj kakvog oficira koji je želeo
da upadne u boj i da se odlikuje, niti cilj kakvog kozaka koji je želeo da
dobije više plena nego što je dobio, itd. Ali, ako je cilj bio ono što se doista i
dogodilo, i ono što je tada bila zajednička želja svih Rusa (da se isteraju
Francuzi iz Rusije i da se satre njihova vojska), onda je sasvim jasno da je
tarutinska bitka, upravo zbog njenih nepravilnosti, bila ono što je trebalo
u tom periodu rata. Teško je i nemogućno smisliti ma kakav ishod te bitke
koji bi više odgovarao cilju nego ovaj ishod koji je ona imala. S najmanjim
naporom u najvećoj zbrci i s najništavnijim gubitkom dobiveni su najveći
rezultati u celom ratu: prešlo se iz odstupanja u nastupanje, pokazala se
slabost Francuza i dat je onaj povod koji je samo očekivala Napoleonova
vojska pa da nagne u bekstvo.

VIII

Napoleon ulazi u Moskvu posle sjajne pobede de la Moskowa;
sumnjati u pobedu se ne može, jer bojno polje ostaje na Francuzima. Rusi
uzmiču i predaju prestonicu. Moskva, puna provijanta, oružja, municije i
nebrojenog bogatstva – u rukama je Napoleonovim.

Ruska vojska, dvostruko slabija od francuske, ne pokušava za čitav
mesec dana nijedanput da napada. Položaj Napoleonov je najsjajniji. Za to
da dvostrukom snagom navali na ostatke ruske vojske i da je uništi, za to
da iznudi povoljan mir ili, u slučaju nepristanka, da popreti polaskom na
Petrograd, za to da se čak, u slučaju neuspeha, vrati u Smolensk ili u
Vilnu, ili da ostane u Moskvi, jednom reči, za to da održi sjajan položaj u
kome se tada nalazila francuska vojska nije, izgleda, bila potrebna
nikakva osobita genijalnost. Za to je trebalo učiniti nešto najprostije i
najlakše: ne dopustiti vojsci da pljačka, spremiti zimsko odelo koje bi se
nabavilo u Moskvi za svu vojsku i pravilno skupiti provijant koga je (po
kazivanju francuskih istoričara) bilo u Moskvi više nego što bi trebalo za
pola godine čitavoj vojsci. Napoleon, taj najgenijalniji genije, koji je kao
što uveravaju istornčari, imao vlast da upravlja vojskom, nije ništa od
svega toga učinio.

On ne samo što nije ništa od toga učinio, nego je, naprotiv, upotrebio
svoju vlast na to da od sviju puteva aktivnosti koji su bili pred njim
izabere ono što je bilo najluđe i najštetnije. Od svega što je Napoleon
mogao učiniti: da zimuje u Moskvi, da ide na Petrograd, da ide na Nižnji
Novgorod, da se vrati natrag, severnije ili južnije, onim putem kojim je
posle pošao Kutuzov, ma koliko čovek da izmišlja, ne bi izmislio gluplje i
štetnije od onog što je Napoleon učinio, to jest, da ostane do oktobra u
Moskvi, ostavljajući trupama na volju da pljačkaju grad, potom kolebajući
se da ostavi garnizon, da iziđe iz Moskve, da se približi Kutuzovu, da ne
zametne bitku, da udari desno, da dođe do Malog Jaroslavca, da opet ne
izvidi može li se probiti, da ne pođe onim putem kojim je pošao Kutuzov,
nego da pođe nazad na Možajsk razorenim smolenskim drumom – gluplje
od toga ni štetnije po vojsku nije se moglo ništa izmisliti, kao što su to već
i posledice pokazale. Neka najveštiji stratezi zamisle da je Napoleonova
namera bila da upropasti svoju vojsku, pa nek izmisle drugi niz operacija
koji bi tako pouzdano i nezavisno od svega što bi preduzimale ruske trupe
upropastio tako potpuno svu francusku vojsku, kao što je to učinio
Napoleon.

To je učinio genijalni Napoleon. Ali reći da je Napoleon upropastio
svoju vojsku zato što je to hteo ili zato što je bio vrlo glup, bilo bi isto tako

neistinito kao reći da je Napoleon doveo svoje trupe do Moskve zato što je
on to hteo i zato što je bio vrlo mudar i genijalan.

I u jednom i u drugom slučaju njegova se lična aktivnost, koja nije
imala više snage nego lična aktivnost svakog vojnika, samo podudarala sa
onim zakonima po kojima se događaj odigravao.

Nama istoričari sasvim lažno (samo zato što posledice nisu opravdale
aktivnost Napoleonovu) opisuju da je Napoleonova snaga oslabila u
Moskvi. On je isto onako kao i ranije, kao i posle u 1813. godini,
upotrebljavao sve svoje umenje i snagu da uradi onako kako je najbolje i
za njega i za njegovu vojsku. Aktivnost Napoleonova u to vreme neobična
je isto onako kao što je bila u Egiptu, u Italiji, u Austriji i u Pruskoj. Mi ne
znamo pouzdano u kolikoj je meri Napoleonova genijalnost imala uticaja u
Egiptu, gde je četrdeset vekova gledalo na njegovu veličinu, jer su nam
sva ta velika junačka dela opisali samo Francuzi. Mi ne možemo pouzdano
suditi o njegovoj genijalnosti u Austriji i Pruskoj, jer izveštaje o njegovoj
aktivnosti tamo moramo crpsti iz francuskih i nemačkih izvora; a
nerazumljive predaje čitavih korpusa bez boja i tvrđava bez opsade
moraju navesti Nemce da priznadu genijalnost kojom se jedino može
objasniti rat što je vođen u Nemačkoj. Ali mi, hvala bogu, nemamo razloga
da priznajemo njegovu genijalnost da bismo sakrili svoju sramotu. Mi smo
platili za to da imamo pravo da prosto i otvoreno gledamo na stvar, i mi to
pravo ne upuštamo.

Aktivnost Napoleonova u Moskvi tako je isto neobična i genijalna kao
i svuda. Otkako je stupio u Moskvu, pa sve dok nije izišao iz nje, naredba
za naredbom i plan za planom potiču od njega. Njega ne zbunjuje što
nema stanovnika ni deputacija, pa čak ne zbunjuje ga ni požar Moskve.
On ne gubi iz vida ni dobro svoje vojske, ni operacije neprijateljeve, ni
dobro narodâ ruskih, ni upravljanje pariskim poslovima, ni diplomatske
kombinacije o skorim uslovima za mir.

IX

U vojnom pogledu, Napoleon, odmah pošto je ušao u Moskvu, strogo
naređuje generalu Sebastijanu da pazi na kretanje ruske vojske, šalje
korpuse na razne drumove i naređuje Miratu da nađe Kutuzova. Potom se
brižljivo stara o utvrđenju Kremlja; zatim pravi genijalni plan potonje
kampanje po celoj karti Rusije.

U diplomatskom pogledu, Napoleon doziva k sebi opljačkanog i
odrpanog kapetana Jakovljeva, koji ne zna kako će da izmakne iz Moskve,
opširno mu razlaže svu svoju politiku i svoju velikodušnost i, napisavši
imperatoru Aleksandru pismo u kome smatra za svoju dužnost da javi
svome prijatelju i bratu kako je Rastopčin rđavo upravljao u Moskvi, šalje
Jakovljeva u Petrograd. Pošto je isto tako podrobno izložio i pred
Tutolminim svoje namere i velikodušnost, on šalje i tog starčića u
Petrograd da pregovara.

U pravnom pogledu, odmah posle požara naređeno je da se nađu
krivci i da se kazne. I zločinac Rastopčin kažnjen je time što je naređeno
da se spale njegove kuće.

U administrativnom pogledu, Moskvi je data konstitucija, uređen je
municipalitet i objavljeno je ovo:

„Stanovnici moskovski!

Teške su vaše nevolje, ali njegovo veličanstvo imperator i
kralj hoće da prekrati trajanje istih. Vas su naučili strašni
primeri kako on kažnjava neposlušnost i zločin. Preduzete su
oštre mere da se prekrati nered i vrati opšta sigurnost. Očinska
administracija, izabrana između vas samih, biće vaš
municipalitet ili gradska uprava. Ona će se starati o vama, o
vašim potrebama, o vašoj koristi. Članovi iste poznaju se po
carevoj lenti koju će nositi preko ramena, a gradski starešina
imaće preko iste beo pojas. Ali, u vreme kad nisu na dužnosti,
imaće oni samo crvenu traku oko leve ruke.

Gradska policija uređena je po ranijoj odredbi i njenim
radom postignuto je da već postoji bolji red. Vlada je postavila
dva glavna komesara ili upravnika policije i dvadeset komesara
ili članova policije, postavljenih po svima delovima grada. Vi
ćete ih poznati po beloj traci koju će nositi oko leve ruke.
Nekoliko crkava raznih veroispovesti otvoreno je i u njima se
služi bez smetnje služba božja. Vaši sugrađani vraćaju se svaki

dan u svoje stanove i izdate su zapovesti da oni nađu u njima
pomoći i zaštite koju im treba dati posle nevolje. To su načini
koje je vlada upotrebila da povrati red i olakša vaše stanje; ali
da bi to postigla treba da i vi udružite s njom vaša staranja, da
zaboravite, ako je mogućno, vaše nevolje koje ste pretrpeli, da
se ne nadate toliko zloj sudbini, da budete uvereni da
neminovna i sramna smrt čeka one koji se usude dirnuti u vaše
osobe i u imovinu koja vam je ostala i, naposletku, da ne
sumnjate da će ista biti sačuvana, jer je takva volja najvećeg i
najpravednijeg među svima monarsima.

Vojnici i stanovnici, kakve god nacije da ste! Uspostavite
javno poverenje, izvor sreće u državi, živite kao braća,
potpomažite se uzajamno i zaštićujte, udružite se da biste
oborili namere onih što zlo misle, pokoravajte se vojnim i
građanskim vlastima, i vaše će suze brzo prestati da teku.“

U pogledu provijanta za vojsku Napoleon je naredio svima trupama
da po redu odlaze u Moskvu à la maraude62 i spremaju sebi provijant,
tako da bi se na taj način osigurala vojska za potonje vreme.

U religioznom pogledu, Napoleon je zapovedio ramener les popes63 i
da se obnovi služenje po crkvama. .

U pogledu trgovine i snabdevanja vojske bila je izlepljena svuda
ovakva:

PROKLAMACIJA

„Vi, mirni moskovski stanovnici, zanatlije i radnici, što su
vas nevolje udaljile iz grada, i vi, rastureni ratari, što vas
bezrazložan strah još zadržava po poljima, slušajte! Tišina se
vraća u ovu prestonicu i red se u njoj uspostavlja. Vaši zemljaci
izlaze slobodno iz svojih skloništa, jer vide da ih poštuju. Svako
nasilje učinjeno protiv njih i njihove svojine kažnjava se bez
oklevanja. Njegovo veličanstvo imperator i kralj zaštićava ih i
nikog među vama ne smatra za svog neprijatelja, sem onih koji
se ogluše o njegove zapovesti. On hoće da prekrati vaše nevolje i
da vas vrati vašim kućama i vašim porodicama. Pa odazovite se
njegovim plemenitim namerama i dođite nam bez ikakve
opasnosti.

62 U pljačku.
63 Da se vrate popovi.

Stanovnici! Vraćajte se s poverenjem u vaše stanove: vi ćete
brzo naći načina da podmirite vaše potrebe! Zanatlije i vredni
majstori! vratite se vašim rukotvorinama: čekaju vas kuće,
dućani, straža da vas čuva, a za vaš rad dobićete platu kako
treba! I naposletku vi, seljaci, izlazite iz šuma, gde ste se od
straha sakrili, vraćajte se slobodno u vaše kuće, u istinskom
uverenju da ćete naći zaštite. U gradu su uređene žitnice, gde
seljaci mogu dovoziti suvišnu svoju hranu i povrće. Vlada je
preduzela ove mere da im osigura slobodnu prodaju:

1. Počinjući od prvog ovog meseca, seljaci, ratari i oni što žive
u okolini Moskve mogu bez ikakve opasnosti donositi u grad
svoje namirnice, pa ma kakve vrste one bile, u dve određene
žitnice, to jest, na Mohovu poljanu i na Lovački trg.

2. Iste namirnice kupovaće se od njih po onoj ceni na koju
kupac i prodavac pristanu međ sobom; a ako prodavac ne dobije
cenu koju traži i koliko je pravo, ostaje mu na volju da nosi
namirnice natrag u svoje selo, u čemu ga niko ni pod kakvim
izgovorom ne može omesti.

3. Svaka nedelja i sreda određena je u svakoj sedmici za
velike pijačne dane: toga radi biće utornikom i subotom
postavljen dovoljan broj vojske po svima velikim drumovima, u
takvoj udaljenosti od grada da zaštiti dovoz.

4. A preduzeće se iste takve mere da se seljacima s njihovim
kolima i konjima, kad se budu vraćali, ne čine smetnje.

5. Upotrebiće se bez oklevanja načini da se uspostave
redovni trgovi. Stanovnici gradski i seoski, i vi, radnici i
zanatlije, ma koje nacije da ste! Pozivate se da izvršite očinske
namere njegovog veličanstva imperatora i kralja i da s njim
zajedno pripomognete opštoj sreći. Donesite njegovim stopama
poštovanje i poverenje i ne oklevajte da se združite s nama!“

Za podizanje duha u vojsci i u narodu neprestano su držane smotre i
razdavane nagrade. Imperator je jahao po ulicama i tešio stanovnike; i,
pored sve brige oko državnih poslova, posećivao je pozorišne predstave
priređene po njegovoj naredbi.

U pogledu dobročinstva, najlepšeg dela krunisanih glava, Napoleon je
takođe činio sve što je od njega zavisilo. Naredio je da se na dobrotvornim
zavodima napiše: Maison de ma mère,64 i tim aktom združio nežnu
sinovlju ljubav s veličanstvenošću vladalačke vrline. Posetio je dom za

64 Dom moje majke.

nahočad i, pošto je dao da mu iscmaču bele ruke sirotani koje je spasao,
razgovarao je milostivo s Tutolminom. Potom je, kao što kitnjasto opisuje
Tjer, naredio da se izda plata njegovim trupama u ruskom lažnom novcu
koji je on pravio.

„Relevant l’emploi de ces moyens par un acte digne de lui et de
l’armée française, il fait distribuer des secours aux incendiés. Mais, les
vivres étant trop précieux pour être donnés à des étrangers la plupart
ennemis, Napoléon aime mieux leur fournir de l’argent, afin qu’ils
s’approvisionnent au dehors, et il leur fait distribuer, à eux aussi, des
roubles-papier.“65

U pogledu discipline u vojsci, neprestano su izdavane naredbe da se
strogo kazni ko ne vrši dužnost u službi i da se stane na put pljačkanju.

65 Pojačavajući upotrebu tih mera činom dostojnim njega i francuske vojske, on je naredio da
se razdeli pomoć pogorelcima. Ali pošto su namirnice bile suviše skupe i nisu se mogle
davati strancima, većinom neprijateljima, Napoleon je više voleo da im dâ novac, pa da
nabave sebi hrane izvan grada i naredio je da im se razdele papirne rublje.

X

Ali čudna je stvar kako sve te naredbe, brige i planovi, nimalo gori od
ostalih koji su izdavani u sličnim prilikama, nisu dodirivali suštinu stvari,
nego su se, kao skazaljke na kardanu odvojenom od mehanizma, okretali
proizvoljno i bez cilja, ne zahvatajući točkove.

U vojnom pogledu genijalni plan kampanje za koji Tjer kaže: que son
génie n’avait jamais rien imaginé de plus profond, de plus habile et de
plus admirable66, i o kome Tjer, upuštajući se u polemiku s gospodinom
Fenom, dokazuje kako sastavljanje toga genijalnog plana treba uzeti da je
bilo ne 4. nego 15. oktobra – nije nikad bio niti je mogao biti izvršen, zato
što u njemu nije bilo ničeg zajedničkog sa stvarnošću. Utvrđivanje
Kremlja, zbog koga je trebalo srušiti la Mosquée67 (tako je Napoleon
nazvao crkvu Vasilija Blaženog) pokazalo se kao sasvim nekorisno.
Potkopavanje mina ispod Kremlja samo je pripomoglo da se ispuni želja
imperatorova da Kremlj bude razrušen, to jest, da bude izbijen onaj pod o
koji se dete udarilo. Gonjenje ruske vojske, koje je toliko brige zadavalo
Napoleonu, bilo je nešto nečuveno. Francuski vojskovođi izgubili su rusku
vojsku od šezdeset hiljada ljudi i, po kazivanju Tjerovom, samo je veština
i, kako izgleda, genijalnost Miratova uspela da nađe tu rusku vojsku od
šezdeset hiljada kao kakvu čiodu.

U diplomatskom pogledu, svi navodi Napoleonovi o svojoj
velikodušnosti i pravičnosti, i pred Tutolminom i pred Jakovljevom, koji
se najviše brinuo kako će dobiti šinjel i kola, pokazali su se nekorisni:
Aleksandar nije primio te poslanike i nije odgovorio na njihovo poslanstvo.

U pravnom pogledu, posle kažnjavanja tobožnjih palikuća, izgorela je
druga polovina Moskve.

U administrativnom pogledu, ustanova municipaliteta nije zaustavila
pljačkanje i donela je koristi samo nekim ljudima koji su bili u tom
municipalitetu i koji su, pod izgovorom da održavaju red, pljačkali
Moskvu ili čuvali svoje od pljačkanja.

U religioznom pogledu, onako lako uređena stvar u Egiptu
posećivanjem džamija ovde nije donela nikakvih rezultata. Dva ili tri
sveštenika koja su nađena u Moskvi pokušala su da ispune volju
Napoleonovu, ali je jednog od njih išamarao jedan francuski vojnik za
vreme službe, a za drugog je francuski činovnik javio ovo:

66 Kako njegov genije nije nikad zamislio ništa mudrije, veštije ni divnije.
67 Džamiju.

„Le prêtre que j’avais découvert et invité à recommencer à dire la
messe a nettoyé et fermé l’église. Cette nuit on est venu de nouveau
enfoncer les portes, casser les cadenas, déchirer les livres et commettre
d’autres désordres.“68

U pogledu trgovine, na proklamaciju vrednim zanatlijama i svim
seljacima nije bilo nikakvog odziva. Vrednih zanatlija ne beše, a seljaci su
hvatali one komesare koji su suviše daleko zalazili s tom proklamacijom i
ubijali ih.

U pogledu uveseljavanja naroda i vojske pozorišnim predstavama, ni
taj posao nije takođe ispao za rukom. Osnovana pozorišta u Kremlju i u
kući Poznjakova odmah su zatvorena zato što su opljačkali i glumice i
glumce.

Ni dobročinstva nisu donela željenih rezultata. I lažnih i pravih
novčanica bilo je puno u Moskvi, ali nisu imale vrednosti. Francuzima,
koji su prikupljali plen, trebalo je samo zlato. Ne samo što lažne
novčanice, koje je Napoleon tako milostivo razdavao nevoljnima, nisu
imale vrednosti, nego se i srebro davalo ispod svoje vrednosti za zlato.

A najporaznija pojava, koja je pokazala koliko više naredbe nisu u to
vreme mogle da učine ništa, beše staranje Napoleonovo da stane na put
pljačci i da uspostavi disciplinu.

Evo šta su javljale vojne starešine:

„Pored sve zapovesti da pljačkanje prestane, ono još traje po gradu.
Red još nije uspostavljen i nema nijednog trgovca da trguje na uredan
način. Samo se kantineri usuđuju da prodaju, pa i to napljačkane stvari.“

„La partie de mon arrondissement continue à être en proie au pillage
des soldats du 3ème corps, qui, non contents d’arracher aux malheureux,
réfugiés dans des souterrains, le peu qui leur reste, ont même la férocité
de les blesser à coups de sabre, comme j’en ai vu plusieurs exemples.“69

„Rien de nouveau, sinon que les soldats se permettent de voler et de
piller. Le 9 octobre.“70

„Le vol et le pillage continuent. Il y a une bande de voleurs dans notre
district qu’il faudra faire arrêter par de fortes gardes. Le 11 octobre.“71

68 Sveštenik kog sam našao i pozvao da počne služiti službu, počistio je i zatvorio crkvu. Ove
noći dolazili su opet da provaljuju vrata, obijaju katance, cepaju knjige i da prave ostali
nered.

69 Deo moga okruga neprestano je izložen pljačci vojnika trećeg korpusa, kojima nije dosta što
otimaju nesrećnima koji su se sklonili po suterenima ono malo što im je ostalo, nego su čak
bezdušni da ih biju sabljama, kao što sam video više primera.

70 Nema ništa novo, sem što se vojnici usuđuju da kradu i da pljačkaju. 9. oktobra.
71 Krađa i pljačka traju jednako. Ima jedna četa kradljivaca u našem okrugu koju će biti

potrebno sprečavati jakim merama. 11. oktobra.

„Imperator je veoma nezadovoljan što se, i pored oštrih zapovesti da
se obustavi pljačka, svaki čas viđaju odredi gardijskih pljačkaša kako se
vraćaju u Kremlj. Neredi i pljačka obnovili su se juče, noćas i danas u
staroj gardi jače nego ikad. Imperator sa žalenjem gleda kako odabrani
vojnici, koji su određeni da čuvaju njegovu sobu i koji treba da daju
primer poslušnosti, šire neposlušnost u tolikoj meri da provaljuju
podrume i magazine spremljene za vojsku. Drugi su se toliko ponizili da
nisu slušali oficire koji su bili na straži i u patroli, nego ih psovali i tukli.

„Le grand maréchal du palais se plaint vivement“ – pisao je
gubernator – „que, malgré les défenses réitérées, les soldats continuent à
faire leurs besoins dans toutes les cours, et même jusque sous les fenêtres
de l’Empereur.“72

Ta vojska, kao raspušteno stado, gazeći nogama onu hranu koja bi je
mogla spasti da ne umre od gladi, raspadala se i propadala svakog dana
što se duže bavila u Moskvi.

Ali se nije kretala.

Ona je potrčala tek onda kad ju je odjedanput obuzeo paničan strah
zbog pohvatane komore na smolenskom drumu i zbog bitke kod Tarutina.
I upravo taj glas o tarutinskom boju, koji je Napoleon dobio iznenada na
smotri, podstakao je, kako kaže Tjer, u njemu želju da kazni Ruse i on je
izdao zapovest da se polazi, što je zahtevala sva vojska.

Bežeći iz Moskve, vojnici te vojske poneli su sobom sve što su
napljačkali. I Napoleon je odneo sobom svoj trésor.73 Kad je video komoru
koja je zakrčila put vojsci, Napoleon se zaprepastio (kao što kaže Tjer).
Ali, i pored svog ratničkog iskustva, nije naredio da se spale sva suvišna
kola, kao što je to učinio s kolima jednog maršala kad se približavao
Moskvi; pogledao je kola i kočije na kojima su se vozili vojnici, pa je rekao
da je to vrlo dobro i da će se ti ekipaži upotrebiti za provijant, bolesnike i
ranjenike.

Stanje čitave vojske bilo je slično stanju ranjene životinje, koja oseća
svoju pogibiju a ne zna šta će da radi. Izučavati vešte manevre i namere
Napoleonove i njegove vojske, otkako je ta vojska ušla u Moskvu pa do
njenog uništenja, to je isto što i izučavati predsmrtne skokove i grčenje
smrtno ranjene životinje. Ranjena životinja, veoma često, kad čuje šušanj,
jurne na pucanj lovčev, trči napred, nazad i sama ubrza svoju smrt. To je
isto činio i Napoleon pod pritiskom čitave svoje vojske. Šušanj tarutinske
bitke uplašio je zver i ona je jurnula napred na pucanj, dotrčala do lovca,

72 Glavni dvorski maršal žali se jako da vojnici, pored svih zabrana, vrše jednako nuždu po
svim dvorištima, pa čak i pod prozorima imperatorovim.

73 Blago.

vratila se opet nazad, i naposletku, kao i svaka zver, pobegla natrag,
najnezgodnijim i najopasnijim putem, ali poznatim, starim tragom.

Napoleon, koji nam se predstavljao kao rukovodilac celog tog kretanja
(kao što se ona figura izrezana na kljunu lađe predstavlja divljacima kao
sila koja upravlja lađom), Napoleon je za sve to vreme svoje aktivnosti
ličio na dete koje drži uzice privezane unutra u kočijama, pa misli da ono
njima upravlja.

XI

Šestog oktobra, rano izjutra, izišao je Pjer iz barake, pa, kad se vratio
natrag, stao kod vrata i igrao se s dugačkim, ljubičastim psetancetom
kratkih, krivih nogu, koje je obigravalo oko njega. To je psetance živelo
kod njih u baraci; noćivalo je kod Karatajeva, a ponekad je odlazilo nekud
grad na se opet vraćalo. Ono, svakako, nije nikad nikom ni pripadalo, pa
ni sad nije bilo ničije i nije imalo nikakvog imena. Francuzi su ga zvali
Azor, onaj vojnik pričalica zvao ga je Femgalkom, Karatajev i ostali zvali
su ga Sivac, ponekad i Obeško. To što nije bilo ničija svojina i što nije
imalo vremena, ni soja, pa čak ni određene boje, nije, izgleda, nimalo
zbunjivalo ljubičasto psetance. Njegov rundav rep stajao je kao perjanica
čvrsto i okruglo zakovrčen, krive noge služile su ga tako dobro da je često,
kao da prenebregne upotrebu sve četiri noge, podizalo graciozno jednu
stražnju, pa vrlo vešto i brzo trčalo na tri noge. Ono je u svačem uživalo.
Čas se valjalo naleđuške, cičeći od radosti, čas se sunčalo i izgledalo
zamišljeno i ozbiljno, čas se ludilo, igrajući se kakvom iverkom ili
slamkom.

Odelo Pjerovo beše sad prljava iscepana košulja, jedini ostatak od
njegovog pređašnjeg ruha, vojničke pantalone vezane, po savetu
Karatajeva, uzicama iznad članaka da bude toplo, kaftan i mužička kapa.
Pjer se beše sad fizički jako promenio. On već nije izgledao debeo, mada je
još jednako imao onaj isti izgled krupnoće i snage, koja je nasledna u
njegovoj porodici. Donji deo lica beše mu zarastao u bradu i brkove; velika,
zamršena kosa na glavi, puna vašiju, beše mu se sad naklobučila kao
kapa. Pogled mu je bio čvrst, miran i na sve spreman, onakav kakav Pjer
ranije nikad nije imao. Ona njegova pređašnja raskalašnost, koja mu se
ogledala i u pogledu, beše se sad zamenila energičnom pribranošću,
gotovom na rad i na otpor. Noge su mu bile bose.

Pjer je pogledao čas dole niz polje, po kome su se tog jutra razmilela
kola i konjanici, čas Daleko preko reke, čas na psetance koje se pretvara
kako tobož hoće odista da ga ujede, čas u svoje bose noge koje je sa
zadovoljstvom nameštao na razne načine, mičući pri tom kaljavim,
debelim, krupnim prstima. I svaki put kad pogleda u svoje bose noge na
licu mu zaigra osmeh veselog zadovoljstva. Izgled tih bosih nogu podsećao
ga je na sve ono što je preživeo i zapamtio za to vreme, i ta mu je
uspomena bila prijatna.

Već nekoliko dana beše veoma tiho, vedro, s malim mrazevima izjutra
– takozvano babje leto.

Napolju, na suncu, bilo je toplo, i ta toplina, zajedno sa onom
hladnoćom jutarnjega mraza što se još osećala u vazduhu, beše veoma
prijatna.

Na svačem, i na dalekim i na bliskim predmetima, ležao je onaj
čarobno-kristalni blesak, kojega ima samo u to doba jeseni. U daljini su se
videla Vrapčja Brda, selo, crkva i velika bela kuća. I ogolela drveta, i
pesak, i kamenje, i krovovi na kućama, i zeleni crkveni vrh, i uglovi belog
doma u daljini, sve se to neobično razgovetno ocrtavalo u najtanjim
linijama u prozračnom vazduhu. Blizu su se videle poznate razvaline
poluizgorelog plemićkog doma koji su zauzeli Francuzi i još ugasito zeleno
žbunje jorgovana koji je izrastao po ogradi. Pa čak i taj raskopani i
uprljani dom, koji je na oblačnom vremenu bio odvratan zbog svoje
nagrđenosti, izgledao je sad u jasnom, nepomičnom blesku kao nešto
utešno i divno.

Jedan francuski kaplar, raskomoćen kao da je kod kuće, u spavaćoj
kapi, s kratkom lulicom u zubima, iziđe iza kolibe, pa, namignuvši
prijateljski, približi se Pjeru.

– Quel soleil, hein? Monsieur Kiril. (Tako su zvali Pjera svi
Francuzi). On dirait le printemps!...74 – I kaplar se prisloni uz vrata, na
ponudi Pjeru lulu iako je uvek nudio Pjera lulom a Pjer uvek odbijao. – Si
l’on marchait par un temps comme celui-là...75 – poče on.

Pjer ga upita šta se čuje o polasku i kaplar ispriča kako gotovo sve
trupe odlaze i kako se danas mora izdati naredba i za zarobljenike.

U baraci u kojoj je bio Pjer beše jedan vojnik, neki Sokolov, bolestan,
već na samrti, i Pjer reče kaplaru kako bi trebalo narediti što i za tog
vojnika. Kaplar reče kako Pjer može biti bez brige, kako za to ima
pokretna i stalna bolnica, kako će se i za bolesnike izdati naredba i kako
je, jednom reči, sve što se može dogoditi vlast predvidela.

– Et puis, monsieur Kiril, vous n’avez qu’à dire un mot au capitaine,
vous savez. Oh, c’est un... qui n’ouble jamais rien. Dites au capitaine
quand il fera sa tournée, il fera tout pour vous...76

Taj kapetan, o kome je govorio kaplar, često je i dugo razgovarao s
Pjerom i pokazivao mu se u svemu naklonjen.

– „Vois-tu, saint Thomas,“ qu’il me disait l’autre jour: „Kiril, c’est un
homme qui a de l’instruction, qui parle français; c’est un seigneur russe
qui a eu des malheurs, mais c’est un homme.... Et il s’y entend, le.... S’il

74 Kakvo sunce, a, gospodine Kirile? Rekao bi čovek, proleće.
75 Kad bi se maršovalo po ovakvom vremenu...
76 Pa onda, gospodine Kirile, treba da kažete samo jednu reč kapetanu, znate. Oh, to je takav...

koji nikad ništa ne zaboravlja. Kažite kapetanu kad vas bude obilazio, on će sve učiniti za
vas...

demande quelque chose, qu’il me dit, il n’y a pas de refus.“ Quand on a fait
ses études, voyez-vous, on aime l’instruction et les gens comme il faut.
C’est pour vous que je dis cela, monsieur Kiril. Dans l’affaire de l’autre
jour, sans vous, ça aurait fini mal...77

I pošto je još malo brbljao, kaplar ode. (Događaj koji se pre neki dan
odigrao i koji kaplar spomenu bila je tuča između zarobljenika i Francuza,
u kojoj je Pjer uspeo da umiri svoje drugove.) Nekoliko zarobljenika
slušali su razgovor Pjerov sa kaplarom i odmah počeli pitati šta je kaplar
kazao. Upravo kad je Pjer pričao svojim drugovima šta je kaplar rekao o
polasku, dođe na vrata barake jedan suvonjav, žut i dronjav francuski
vojnik. Brzo i zbunjeno on podiže dva prsta k čelu u znak pozdrava, pa se
okrete Pjeru i upita ga je li u toj kolibi vojnik Platoche, kome je dao da mu
sašije košulju.

Pre nedelju dana dobili su Francuzi kože i platna i razdali
zarobljenim vojnicima da im šiju čizme i košulje.

– Gotova je, gotova, sokoliću! – reče Karatajev i iziđe s košuljom lepo
savijenom.

Jedno što je bilo toplo i drugo da bi mu zgodnije bilo da radi,
Karatajev beše samo u pantalonama i u crnoj kao zemlja, pocepanoj
košulji. Kosu beše povezao nekom krpom, kao što to rade majstori, pa mu
je okruglo lice izgledalo još okruglije i lepše.

– Kako pogođeno tako ugođeno. Rekao sam do petka, pa tako sam i
uradio – govorio je Platon, smešeći se i razvijajući košulju koju je sašio.

Francuz se uznemireno osvrte pa, kao da savlada dvoumicu, skide
brzo mundir i obuče košulju. Na Francuzu ne beše ispod mundira košulje,
nego na golo, žuto, mršavo telo beše obukao dug, mastan, svilen šaren
prsnik. Očevidno, Francuz se bojao da mu se zarobljenici, koji su ga
gledali, ne smeju, pa je brzo gurnuo glavu u košulju. Niko od zarobljenika
nije reči kazao.

– Gle, baš taman! – reče Platon potežući košulju naniže. Kad Francuz
pomoli glavu i ruke, on oborenih očiju poče da gleda kako mu stoji košulja
i da razgleda šav.

– Šta ćeš, sokoliću, ovo nije šivara, pa nema ni alata, kao što treba; a
davno je rečeno: Bez alata nema zanata – govorio je Platon smešeći se
okruglo i, kao što se videlo, radujući se svom poslu.

77 „Vidiš Sen-Tomo“, rekao mi je pre neki dan: „Kiril je čovek obrazovan, govori Francuski; to
je ruski plemić koji je imao nedaća ali je čovek. On zna šta je red… Ako mu što zatreba,
neka mi kaže, neće mu se odreći.“ Kad čovek nauči što, on, vidite, voli obrazovane i ljude na
svom mestu. To ja kažem za vas, gospodine Kirile. U onom događaju pre neki dan da ne
beše vas, zlo bi se svršilo.

– C’est bien, c’est bien, merci! Mais vous devez avoir de la toile de
reste?78 – reče Francuz.

– Još će ti bolje stajati kad i ovo na sebe obučeš – nastavi Karatajev
da hvali svoj rad. – Biće ti i dobro i ugodno...

– Merci, merci, mon vieux, le reste?... – ponovi Francuz smešeći se, pa
izvadi novčanicu i pruži Karatajevu – mais le reste...79

Pjer vide da Platon neće da razume šta mu kaže Francuz, pa ih je
gledao ne mešajući se. Karatajev zahvali na novcu i nastavi da sa
uživanjem gleda svoj rad. Francuz je stalno tražio da mu se dâ ostatak
platna i umoli Pjera da prevede Karatajevu to što mu govori.

– A što će mu ostatak? – reče Karatajev. – Meni bi izišli krasni obojci.
Ali nek ide s milim bogom! – I Karatajev se odjedanput promeni u licu,
izvadi neveselo iz nedara smotuljak strizica i pruži Francuzu, ne gledajući
u njega. – Eto na! – reče i pođe nazad.

Francuz pogleda u platno, zamisli se, pogleda upitno u Pjera i, kao da
mu Pjerov pogled nešto reče, odjedanput pocrvene i viknu piskavim
glasom:

– Platoche, dites donc, Platoche! Gardez pour vous80 – reče on, dodade
mu strizice, pa se okrete i ode.

– E, gle ti sad! – reče Karatajev, mašući glavom. – Kažu, nekrst, a i
ono ti ima duše. Pravo su rekli stari: znojna ruka daje, suva ruka ne dâ. I
on go, a eto dade.

Karatajev poćuta malo, osmehujući se zamišljeno i gledajući u one
strizice.

– Izići će, priko, krasni obojčići – reče i vrati se u baraku.

78 Dobro je, dobro je. Hvala! Nego mora da vam je ostalo platna.
79 Hvala, hvala, starče! Ali ostatak... ostatak...
80 Platoša, čujete, Platoša! Zadržite za vas.