Ispovesti (Confess) - Colleen Hoover

Colleen Hoover

ISPOVESTI

Naslov originala
CONFESS

Prevod: Naš svet knjiga

Ispovesti koje pročitate u ovom romanu su istinite ispovesti, koje
su anonimno predali čitaoci. Ova knjiga je posvećena svima
vama koji ste pronašli hrabrosti da ih podelite.

PROLOG

Auburn

Prolazim kroz bolnička vrata znajući da će to biti poslednji
put. U liftu pritiskam broj tri, gledajući kako svetli poslednji
put. Vrata se otvaraju na trećem spratu i ja se smeškam dežurnoj
medicinskoj sestri, posmatrajući njen izraz dok me sažaljeva
poslednji put.

Prolazim pored sobe sa opremom, kapele i sobe u kojoj
radnici imaju pauzu, sve to poslednji put. Nastavljam dalje
hodnikom i držim svoj pogled uspravno i hrabrog srca dok
lagano kucam na njegova vrata, čekajući da me Adam pozove
unutra poslednji put.

„Uđi.” Njegov glas je nekako još uvek ispunjen nadom i ne
znam samo kako.

On je na svom krevetu, leži na leđima. Kada me ugleda,
teši me svojim osmehom i podiže ćebe pozivajući me da mu se
pridružim. Ograda na krevetu je već spuštena pa se penjem
pored njega, obmotam mu grudi svojom rukom i isprepletem
naše noge. Zagnjurim lice u njegov vrat tražeći njegovu toplotu,
ali je ne mogu pronaći.

Danas je hladan.
On se namešta sve dok se ne smestimo u naš uobičajeni
položaj, sa njegovom levom rukom ispod mene i njegovom
desnom rukom preko mene dok me povlači ka sebi. Potrebno
mu je malo duže vremena da se udobno namesti nego inače i

primećujem kako mu se disanje ubrzava sa svakim malim
pokretom koji napravi.

Pokušavam da ne primećujem te stvari, ali je jako teško.
Svesna sam njegove povećane slabosti, njegove malo bleđe
kože, krhkosti u njegovom glasu. Svakog dana tokom mog
dodeljenog vremena sa njim vidim kako sve više klizi dalje od
mene i ne postoji ništa što bih mogla učiniti povodom toga. Niko
ništa ne može učiniti osim da gleda kako se to dešava.

Znali smo već šest meseci da će se ovako završiti. Naravno
da smo se svi molili za čudo, ali ovo nije takvo čudo koje se desi
u stvarnom životu.

Moje oči se sklope kada se Adamove hladne usne spoje sa
mojim čelom. Rekla sam sebi da neću plakati. Znam da je to
nemoguće, ali mogu bar učiniti sve u mojoj moći da sprečim ove
suze.

„Toliko sam tužan”, šapuće.

Njegove reči toliko ne liče na njegovu uobičajenu
pozitivnost, ali me teše. Naravno da ne želim da je tužan, ali mi
je potrebno da bude tužan zajedno sa mnom sada. „I ja isto.”

Naše posete tokom poslednjih par nedelja su uglavnom bile
ispunjene sa puno smeha i razgovora, bez obzira koliko bili
forsirani. Ne želim da ova poseta bude išta drugačija, ali znajući
da je ovo naša poslednja čini se nemogućim da pronađemo išta
čemu bi se smejali. Ili pričali. Samo želim da plačem zajedno s
njim i da vrištim o tome koliko ovo nije fer prema nama, ali to
bi samo zaprljalo ovo sećanje.

Kada su doktori u Portlandu rekli da ne postoji više ništa
što bi mogli uraditi za njega, njegovi roditelji su odlučili da ga
premeste u bolnicu u Dalasu. Ne zato što su se nadali čudu, nego

zato što njihova cela porodica živi u Teksasu i mislili su da bi
bilo bolje ako bi on bio bliže svom bratu i svima ostalima koji
ga vole. Adam se preselio u Portland sa svojim roditeljima samo
dva meseca pre nego što smo se počeli zabavljati pre godinu
dana.

Jedini način na koji bi Adam pristao da se vrati u Teksas je
bio da dopuste da i ja takođe pođem. Bila je borba dok na kraju
nismo uspeli postići da se obe strane roditelja slože, ali Adam se
raspravljao da je on upravo taj koji umire i da bi njemu trebalo
biti dopušteno da izabere sa kim će biti i šta će se desiti kada
dođe vreme.

Prošlo je pet nedelja od kako sam u Dalasu i oboma nam je
ponestalo saosećajnosti od obe strane roditelja. Rečeno mi je da
se moram odmah vratiti u Portland ili će moji roditelji dobiti
kaznu zbog mog izostajanja u školi. Da nije bilo toga, njegovi
roditelji bi mi možda dopustili da ostanem, ali poslednja stvar
koja je sada potrebna mojim roditeljima su problemi sa
zakonom.

Moj let je danas i iscrpili smo sve moguće ideje o tome
kako ih mogu ubediti da ja ne trebam biti na tom letu. Nisam
rekla ovo Adamu niti ću, ali sinoć nakon još mojih molbi,
njegova majka Lidija je konačno iskazala svoje pravo mišljenje
o svemu.

„Tebi je petnaest godina, Auburn. Ti misliš da ono što
osećaš prema njemu je stvarno, ali prebolećeš ga za mesec dana.
Mi koji ga volimo od dana kada se rodio ćemo morati da patimo
zbog gubitka njega do kraja naših života. To su ljudi sa kojima
treba sada da bude.”

Čudan je osećaj kada sa samo petnaest godina znaš da si
upravo doživeo najgrublje reči koje ćeš ikada čuti. Nisam čak ni

znala šta da joj kažem. Kako petnaestogodišnja devojka može
braniti svoju ljubav kada je ta ljubav otpisana od svih?
Nemoguće je odbraniti sebe zbog neiskustva i godina. Možda su
i u pravu. Možda ne poznajemo ljubav kao što je odrasli znaju,
ali je mi sigurno dođavola osećamo. I upravo sada se oseća kao
neposredno slamanje srca.

„Koliko još ima do tvog leta?” Pita me Adam dok njegovi
prsti nežno opisuju spore krugove niz moju ruku poslednji put.

„Dva sata. Tvoja mama i Trej su dole, čekaju me. Kaže da
moramo da krenemo za deset minuta da bi stigli na vreme.”

„Deset minuta”, on ponovi nežno. „To nije dovoljno
vremena da podelim sa tobom svu dubokoumnost koju sam
stekao na svojoj smrtnoj postelji. Trebaće mi bar petnaest.
Dvadeset, najviše.”

Nasmejem se, a to je sigurno najpatetičniji, tužni osmeh
koji je ikad napustio moja usta. Oboje čujemo očaj u njemu i on
me stisne jače, ali ne puno jače. Ima mnogo manje snage,
upoređujući čak i sa jučerašnjim danom.

Njegova ruka mi miluje glavu i pritisne svoje usne na moju
kosu. „Želim da ti se zahvalim Aubrun”, kaže tiho. „Za toliko
puno stvari. Ali kao prvo, želim da ti se zahvalim što si bila
besna kao što sam i ja.”

Ponovo se smejem. Uvek se šali, čak i kada zna da su mu to
poslednje šale.

„Moraš biti više određen Adame, jer sam jebeno besna
zbog mnogo stvari sada.”

Otpusti svoj stisak oko mene i silno se potrudi da se okrene
prema meni kako bi bili okrenuti jedno prema drugom. Mnogi bi
rekli da su njegove oči svetlo smeđe, ali nisu. One su slojevi

zelenih i braon boja koje se dodiruju, ali se ne mešaju, stvarajući
najintenzivniji, definisani par očiju koje su ikada gledale u mom
pravcu. Oči koje su nekad bile najsjajniji deo njega, ali su sada
poražene prevremenom sudbinom koja polako crpi boju iz njih.

„Mislim naročito na to kako smo oboje besni na Smrt zato
što je tako pohlepno đubre. Ali takođe mislim na naše roditelje,
zato što ne razumeju ovo. Zato što mi ne dopuštaju da imam
jednu jedinu stvar koju želim pored sebe.”

On je u pravu. Definitivno sam besna zbog te obe stvari.
Ali prošli smo preko toga dovoljno puta poslednjih par dana da
znamo da smo mi izgubili, a oni pobedili. Upravo sada želim da
se fokusiram na njega i da upijem svaku poslednju kap njegovog
prisustva dok ga još imam.

„Rekao si da ima toliko puno stvari na kojima si mi
zahvalan. Koja je sledeća?”

Nasmeje se i prinese ruku do mog lica. Njegov palac pređe
preko mojih usana i osećam kao da moje srce juriša prema
njemu u očajničkom pokušaju da ostane ovde dok je moja
prazna ljuštura primorana da leti nazad u Portland.

„Želim da ti se zahvalim što si mi dopustila da ti ja budem
prvi”, kaže on. „I zato što si moja.”

Njegov osmeh ga polako transformiše iz
šesnaestogodišnjaka na svojoj smrtnoj postelji u zgodnog,
živopisnog, tinejdžera punog života koji razmišlja o prvom putu
kada je imao seks.

Njegove reči i njegova reakcija na njih čine da sramotni
osmeh pređe preko mog lica dok se sećam te noći. To se desilo
pre nego što smo znali da će se preseliti nazad u Teksas. Znali
smo njegovu prognozu u tom momentu i još uvek smo

pokušavali da je prihvatimo. Proveli smo čitavo veče pričajući o
starima koje smo mogli zajedno iskusiti kada bi imali šansu da
budemo zauvek zajedno. Putovanja, brak, deca (uključujući i
kako bi ih nazvali), sva mesta na kojima bismo živeli i naravno,
seks.

Predvideli smo da bismo imali fenomenalan seksualni
život, kada bi nam bila pružena šansa. Svi naši prijatelji bi nam
zavideli na našem seksualnom životu. Svako jutro bismo vodili
ljubav pre nego što bi otišli na posao i svako veče pre nego što
bi otišli na spavanje, a ponekad čak i između toga.

Smejali smo se tome, ali se razgovor ubrzo nakon toga
utišao dok smo oboje shvatili da je ovo jedini aspekt naše veze
nad kojim smo imali kontrolu. Za sve ostalo u vezi budućnosti
nismo imali pravo glasa, ali bi verovatno mogli imati ovu jedinu
privatnu stvar koju nam smrt nikada ne bi mogla oduzeti.

Nismo čak ni pričali o tome. Nismo trebali. Čim me je
pogledao i ja sam videla odraz svojih misli u njegovim očima,
počeli smo da se ljubimo i nismo prestajali. Ljubili smo se dok
smo se skidali, ljubili smo se dok smo se dodirivali, ljubili smo
se dok smo plakali. Ljubili smo se dok nismo završili, a čak i
tada smo nastavili da se ljubimo kako bi proslavili činjenicu da
smo izvojevali ovu malu pobedu protiv života i smrti i vremena.
I još uvek smo se ljubili dok me je držao nakon toga i rekao mi
da me voli.

Baš kao što me sada drži i ljubi.

Njegova ruka mi dodiruje vrat, a njegove usne razdvajaju
moje u nešto nalik tmurnom otvaranju oproštajnog pisma.

„Auburn”, njegove usne šapuću naspram mojih. „Toliko te
volim.”

Mogu osetiti svoje suze u našem poljupcu i mrzim što nam
upropaštavam naš oproštaj sa mojom slabošću. Odvoji se od
mojih usta i nasloni svoje čelo na moje. Borim se za više
vazduha nego što mi je potrebno, ali moja panika počinje,
zakopavajući se u mojoj duši i otežava mi da mislim. Tuga
nalikuje toploti koja se prikrada mojim grudima dok stvara
nesavladiv pritisak što se više približava mom srcu.

„Reci mi nešto o sebi što niko drugi ne zna.” Njegov glas je
protkan sa njegovim suzama dok gleda dole u mene. „Nešto što
mogu zadržati samo za sebe.”

Traži ovo od mene svakog dana i svakog dana mu kažem
nešto što nikada pre nisam rekla naglas. Mislim da ga to teši, da
zna stvari o meni koje niko drugi neće nikada znati. Zatvorim
oči i razmišljam dok njegove ruke nastavljaju da prelaze preko
svakog dela kože koje može dohvatiti.

„Nikada nisam nikome rekla šta mi prolazi kroz glavu kada
noću legnem da spavam.”

Njegova ruka zastane na mom ramenu. „Šta prolazi kroz
tvoju glavu?”

Otvorim oči i ponovo pogledam u njegove. „Mislim na sve
ljude za koje bih volela da mogu umreti umesto tebe.”

Ne odgovara odmah, ali eventualno njegova ruka nastavi da
se kreće, putujući niz moju ruku dok ne stigne do mojih prstiju.
Uvuče svoju ruku u moju. „Kladim se da ne odeš baš daleko.”

Nateram se na blag osmeh i odmahnem glavom. „Ali odem.
Odem poprilično daleko. Ponekad kažem svako ime koje znam,
tako da počnem izgovarati imena ljudi koje nikada pre nisam
upoznala. Nekad čak i izmislim imena.”

Adam zna da ne mislim ono što govorim, ali se oseća dobro

kada to čuje. Njegov palac obriše suze sa mog obraza i čini me
ljutom to što nisam mogla sačekati čitavih deset minuta pre nego
što zaplačem.

„Žao mi je Adame. Stvarno sam se trudila da ne plačem.”

Njegove oči postaju nežnije sa njegovim odgovorom. „Da
si danas išetala iz ove sobe, a da nisi zaplakala, to bi me
uništilo.”

I sa tim rečima prestanem da se borim protiv njih. Šakom
zgrabim njegovu majicu i počnem da jecam na njegovim
grudima dok me on drži. Kroz moje suze pokušavam da čujem
njegovo srce, želeći da proklinjem ovo celo telo zato što nije
heroično.

„Toliko te jako volim.” Njegov glas je bez daha i ispunjen
strahom. „Voleću te zauvek. Čak i kada to ne budem mogao.”

Moje suze jače padaju nakon njegovih reči. „I ja ću tebe
voleti zauvek. Čak i kada ne bih trebala.”

Zalepljeni smo jedno za drugo dok proživljavamo tako
bolnu tugu da se čini teškim želeti živeti nakon nje. Kažem mu
da ga volim zato što mi je potrebno da to zna. Kažem mu
ponovo da ga volim. Stalno to ponavljam, više puta nego što
sam to ikada izgovorila naglas. Svaki put kada mu kažem, on mi
uzvrati. Toliko puta kažemo da više ne znam ko za kim
ponavlja, ali i dalje to govorimo, iznova i iznova, sve dok njegov
brat Trej ne dodirne moju ruku i kaže da je vreme da krenem.

I dalje to izgovaramo dok se ljubimo poslednji put.

I dalje to izgovaramo dok držimo jedno drugo.

I dalje to izgovaramo dok se opet ljubimo poslednji put.

Ja još uvek izgovaram...

PRVO POGLAVLJE

Auburn

Vrpoljim se u svojoj stolici čim mi kaže koliko naplaćuje po
satu. Nema šanse da to mogu priuštiti sa svojim prihodom.
„Da li radite na osnovi povećanja rate u odnosu na prihod?”
Bore oko njegovih usta postanu upečatljivije dok on
pokušava da se ne namršti. Stavlja ruke na sto od mahagonija i
sklapa ih, pritiskajući palčeve jedan o drugi.

„Auburn, ovo što tražiš od mene će te koštati.”
Ma ne seri.
Nasloni se nazad u svoju stolicu dok povlači ruke na svoje
grudi oslanjajući ih na stomak. „Advokati su kao venčanja.
Koliko platiš toliko i dobiješ.”
Ne uspevam da mu kažem koliko je to užasna analogija.
Umesto toga bacim pogled na vizitku u mojoj ruci. Ima jako
dobre preporuke i znala sam da će biti skupo, ali nisam znala da
će biti ovoliko skupo. Biće mi potreban još jedan posao. Možda
čak i treći. U stvari, mislim da ću morati opljačkati prokletu
banku.
„I ne postoji nikakva garancija da će sudija presuditi u
moju korist?”
„Jedino obećanje koje mogu napraviti je da ću uraditi sve u
mojoj moći da sudija presudi u tvoju korist. Zaključujući prema
papirologiji koja je predata u Portlandu, stavila si sebe u tešku

poziciju. Za ovo će biti potrebno vremena.”

„Sve što mi je preostalo je vreme”, promrmljam. „Vratiću
se čim dobijem svoju prvu platu.”

Zakaže mi sledeći termin preko njegove sekretarice i
pošalje me svojim putem, nazad na vrućinu Teksasa.

Živim ovde već tri nedelje i dosad je sve ono čemu sam se i
nadala: vruće, vlažno i usamljeno.

Odrasla sam u Portlandu, Oregon, i pretpostavila sam da ću
tamo provesti ostatak života. Posetila sam Teksas jednom kada
sam imala petnaest godina i iako to putovanje nije bilo prijatno,
ne bih menjala ni jednu sekundu njega. Za razliku od sada, kada
bih uradila sve da se vratim nazad u Portland.

Spustim svoje sunčane naočare preko očiju i zaputim se u
pravcu mog stana. Živeti u centru Dalasa nije nimalo nalik
životu u centru Portlanda. Barem u Portlandu imam pristup
skoro svemu što grad nudi, sve u okviru kraće šetnje. Dalas je
raširen i prostran i da li sam već spomenula vrućinu? Toliko je
vruće. I morala sam prodati svoj auto kako bih se preselila, tako
da imam izbor između gradske vožnje i svojih nogu, uzimajući u
obzir da štedim svaku paru kako bih mogla da priuštim advokata
kojeg sam upravo upoznala.

Ne mogu da verujem da je došlo do ovoga. Nisam čak ni
stekla mušterije u salonu u kom radim, tako da ću definitivno
morati tražiti još jedan posao. Samo ne znam kako ću pronaći
dovoljno vremena da sve uglavim, zahvaljujući ludom Lidijinom
rasporedu.

Spominjući Lidiju.

Istipkam njen broj i pritisnem pozovi i čekam da se javi na
drugom kraju linije. Nakon što se poziv prosledi na govornu

poštu, dvoumim se da li da ostavim poruku ili da samo pozovem
opet večeras. Sigurna sam da svakako obriše sve poruke tako da
prekinem poziv i vratim telefon nazad u torbu. Mogu da osetim
kako mi se vrućina podiže u vrat i obraze i već poznato peckanje
u mojim očima. Ovo je trinaesti put kako pešačim nazad kući u
mojoj novoj državi, u gradu nastanjenom jedino strancima, ali
sam odlučna da ovaj put učinim prvim u kom neću uplakana
doći do svojih ulaznih vrata. Moj komšiluk sigurno misli da sam
psihotična.

Ali to je tako dugačka šetnja od posla do kuće, a duge
šetnje me teraju da razmišljam o svom životu, a moj život me
tera na plač.

Zaustavim se i pogledam u izlog jedne od građevina da
proverim da li mi se zamrljala maskara. Pogledam svoj odraz i
ne sviđa mi se ono što vidim.

Devojku koja mrzi odluke koje je donela u svom životu.

Devojku koja mrzi svoju karijeru.

Devojku kojoj nedostaje Portland.

Devojku kojoj je očajnički potreban još jedan posao, a sada
devojku koja čita oglas na kojem piše POTREBNA POMOĆ koji
je upravo primetila na izlogu.

Potrebna pomoć
Kucaj da se prijaviš

Zakoračim unazad i pogledam zgradu ispred koje stojim.
Prođem svaki dan pored nje na svom putu i nikad je nisam
primetila. Verovatno zato što svoja jutra provodim na telefonu, a
moje poslepodnevne šetnje sa previše suza u očima da bih
primetila svoje okruženje.

ISPOVESTI

To je sve što piše na znaku. Natpis me natera da pomislim na to
da je možda neka crkva, ali ta misao me brzo napusti kad bliže
pogledam izlog koji obuhvata prednji deo građevine. Prekriven
je malim papirićima različitih oblika i veličina, zaklanjajući
pogled u zgradu i otklanjajući svaku nadu da zavirim unutra. Na
papirićima su označene reči i fraze, napisane različitim
rukopisom. Zakoračim bliže i pročitam ih nekoliko.

Zahvalna sam svakog dana što moj muž i njegov brat
izgledaju potpuno isto. To znači da postoji manja šansa
da će moj muž otkriti da naš sin nije njegov.

Stisnem svoju ruku na mesto gde mi se nalazi srce. Šta je ovo
dođavola? Pročitam još jednu.

Ne pričam sa decom već četiri meseca. Oni me nazovu za
vreme praznika i za moj rođendan, ali nikada između. Ne
krivim ih. Bio sam užasan otac.

Pročitam još jednu.

Lagao sam u svom rezimeu. Nemam diplomu. U pet
godina u kojima radim za svog poslodavca niko nikad
nije tražio da je vidi.

Moja usta su razjapljena, a moje oči razrogačene dok stojim i
čitam sve ispovesti koje mi oči mogu dosegnuti. Još uvek
nemam pojma šta predstavlja ova zgrada ili šta ja mislim o svim
ovim stvarima izloženim da ih svet vidi, ali dok ih čitam to mi
daje neki osećaj normalnosti. Ako je ovo sve istinito, onda moj

život možda i nije tako loš koliko mislim.

Nakon nešto manje od petnaest minuta, stigla sam do
drugog izloga i pročitala većinu ispovesti sa desne strane vrata,
kada ona počnu da se otvaraju. Zakoračim unazad kako bih
izbegla da me udare dok se istovremeno borim sa intenzivnom
potrebom da obiđem vrata i zavirim u unutrašnjost zgrade.

Ruka se pojavi napolju i povuče oglas sa natpisom
POTREBNA POMOĆ. Mogu čuti kako se marker povlači preko
plastične površine oglasa dok još uvek stojim iza vrata. Sa
željom da što bolje pogledam u bilo koga ili šta god ovo mesto
bilo, počinjem da zaobilazim vrata baš u momentu kada ruka
zalepi ponovo oglas sa natpisom POTREBNA POMOĆ nazad
na izlog.

Potrebna pomoć
Kucaj da se prijaviš
OČAJNIČKI POTREBNA!!!
LUPAJ NA PROKLETA VRATA!!!

Smejem se kada vidim izmene dodate oglasu. Možda je ovo
sudbina. Ja očajnički trebam još jedan posao i ko god ovo bio,
očajnički mu je potrebna pomoć.

Vrata se onda još više otvore i ja se odjednom nalazim pred
ispitivačkim očima za koje garantujem da imaju više nijansi
zelene boje nego njegova majica isprskana bojama. Njegova
kosa je crna i gusta i on koristi obe ruke da bi je sklonio sa čela,
otkrivajući tako još više svoje lice. Njegove oči su širom
otvorene i na prvi mah pune anksioznosti, ali nakon što me
osmotri ispusti dah. To nalikuje kao da on prihvata činjenicu da
se ja nalazim gde treba da budem i da mu je laknulo što sam
napokon ovde.

Zuri u mene sa skoncentrisanim izrazom nekoliko sekundi.
Ja se premeštam s noge na nogu i okrenem pogled u stranu. Ne
zato što mi je neprijatno, već zbog načina na koji me gleda i koji
deluje utešno na neki čudan način. Ovo je sigurno prvi put da se
osećam dobrodošlom od kako sam se vratila u Teksas.

„Da li si ti ovde da me spasiš?” on me pita odvlačeći mi
pažnju nazad na njegove oči. Smeje se, držeći vrata otvorenim
sa svojim laktom. Odmeri me od glave do pete i ne mogu da se
ne zapitam o čemu razmišlja.

Bacim pogled na POTREBNA POMOĆ oglas i kroz glavu
mi prođe milion scenarija o tome šta bi se moglo desiti ako
odgovorim potvrdno na njegovo pitanje i uđem za njim u ovu
zgradu.

Najgori scenario koji smislim je onaj koji se završava
mojim ubistvom. Nažalost, to i nije toliko zastrašujuće
uzimajući u obzir kakav sam mesec imala.

„Da li si ti taj koji zapošljava?” pitam ga.

„Ako si ti ta koja se prijavljuje za posao.”

Njegov glas je otvoreno prijateljski. Nisam navikla na
otvorenu prijatnost i ne znam kako da se ponašam zbog toga.

„Imam nekoliko pitanja pre nego što pristanem da ti
pomognem”, kažem mu, ponosna na sebe što nisam tako voljna
da budem ubijena.

On zgrabi oglas sa natpisom POTREBNA POMOĆ i
povuče ga iz izloga. Baci ga u unutrašnjost zgrade i nasloni se
leđima na vrata otvarajući ih što je najviše moguće pokazujući
mi da uđem unutra. „Nemamo baš puno vremena za postavljanje
pitanja, ali obećavam da te neću mučiti, silovati ili ubiti ako ti to
nešto pomaže.”

Njegov glas je i dalje ugodan bez obzira na njegov izbor
reči. Takođe je i njegov osmeh koji pokazuje dva reda skoro
savršenih zuba i malo zakrivljen sekutić na gornjoj, levoj strani.
Ali ta mala mana u njegovom osmehu je u stvari moj omiljeni
deo njega. To i njegovo totalno ignorisanje mojih pitanja. Mrzim
pitanja. Ovo možda i neće biti toliko loše.

Uzdahnem i prođem pored njega dok idem ka unutrašnjosti
zgrade. „U šta sam se uvalila?” promrmljam.

„Nešto iz čega nećeš želeti da izađeš”, kaže on.

Vrata se zatvaraju za nama blokirajući prirodno svetlo u
prostoriji. To ne bi bila tako loša stvar kada bi bar bila upaljena
svetla, ali nisu. Samo blagi sjaj koji dolazi iz nečeg nalik
hodniku na drugoj strani prostorije.

Čim otkucaji mog srca počnu da me obaveštavaju o tome
koliko sam glupa što sam ušetala u zgradu sa potpunim
strancem, svetla počinju da zuje i vraćaju se u život.

„Izvini.” Njegov glas je blizu pa se okrećem taman kada
prvo od fluorescentnih svetla dostigne pun sjaj. „Obično ne
radim u ovom delu studija pa držim svetla ugašena kako bih
uštedeo struju.”

Sada kada je čitav prostor osvetljen, polako osmatram
prostoriju. Zidovi su čisto beli, ukrašeni sa različitim slikama.
Ne mogu da ih dobro vidim zato što su raspoređene na nekoliko
metara od mene. „Jeli ovo umetnička galerija?”

On se smeje, što mi je neobično, pa se okrenem prema
njemu da ga pogledam.

Posmatra me suženim, radoznalim pogledom. „Ne bih baš
tako preterivao i nazvao je umetničkom galerijom.” Okrene se i
zaključa ulazna vrata i onda prođe pored mene. „Koju veličinu

nosiš?”

Zaputi se kroz prostranu sobu prema hodniku. Još uvek ne
znam zašto sam ovde, ali činjenica da me pita koju veličinu
nosim me čini malo zabrinutijom nego što sam bila pre dva
minuta. Da li se pita u koju veličinu sanduka bih stala? Kako da
odredi veličinu lisica?

Okej, sada sam puno zabrinuta.

„Kako to misliš? Kao, koju veličinu garderobe nosim?”

Okrene se prema meni i ide unazad, još uvek se krećući u
pravcu hodnika. „Da, veličina tvoje garderobe. Ne možeš to
nositi večeras”, kaže on dok upire prstom na moje farmerke i
majicu. Pokazuje mi da ga pratim dok se okreće da bi se popeo
na stepenice koje vode u sobu iznad ove u kojoj smo. Možda
nasedam na slatki, iskrivljeni sekutić, ali pratiti strance u
nepoznatu teritoriju je verovatno momenat gde bih trebala da
povučem granicu.

„Čekaj,”, kažem dok zastajem u podnožju stepenica. On
zastane i okrene se. „Možeš li mi bar ukratko reći šta se upravo
dešava? Jer počinjem da preispitujem svoju idiotsku odluku da
predam svoje poverenje potpunom neznancu.”

Baci pogled preko ramena prema stepenicama i gde god to
one vode, a onda nazad na mene. Ispusti ogorčeni izdah pre
nego što se spusti niz par stepenica. Sedne i sada su nam oči u
istom nivou. Njegovi laktovi se susretnu sa njegovim kolenima i
on se nagne napred, osmehujući se umirujuće. „Moje ime je
Oven Gentri. Ja sam umetnik i ovo je moj studio. Imam izložbu
za manje od sat vremena, potreban mi je neko da se pozabavi sa
svim transakcijama, a moja devojka je raskinula sa mnom prošle
nedelje.”

Umetnik.

Izložba.

Manje od sat vremena?

I devojka? U to se ne uplićem.

Prebacujem težinu s noge na nogu, pogledam još jednom
prema studiju i nazad u njega. „Da li ću dobiti ikakvu obuku?”

„Da li znaš da koristiš obični digitron?”

Prevrnem očima. „Da.”

„Smatraj sebe obučenom. Potrebna si mi najviše na dva
sata, a onda ću ti dati tvojih dvesta dolara i onda možeš ići
svojim putem.”

Dva sata.

Dvesta dolara.

Nešto se tu ne uklapa.

„U čemu je caka?”

„Nema nikakve cake.”

„Zašto ti je potrebna pomoć ako plaćaš sto dolara po satu?
Mora biti neka caka. Trebao bi biti okružen gomilom
potencijalnih radnika.”

Oven pređe rukom preko svoje tek kratke brade na vilici,
pomerajući je napred-nazad kao da pokušava da istisne napetost.
„Moja devojka je zaboravila da napomene da takođe napušta
svoj posao na dan kada je raskinula sa mnom. Pozvao sam je
kada se nije pojavila da mi pomogne da sve postavim pre dva
sata. U pitanju je prilika za zaposlenje u zadnjem trenutku.
Možda si se našla na pravom mestu u pravo vreme.” Ustane i
okrene se.

Ja ostanem na svom mestu u podnožju stepenica.

„Zaposlio si svoju devojku? To nikad nije dobra ideja.”

„Učinio sam zaposlenicu svojom devojkom. Još gora
ideja.” Zaustavi se na vrhu stepenica i okrene se, posmatrajući
me. „Kako se zoveš?”

„Auburn.”

Njegov pogled pada na moju kosu što je donekle i
shvatljivo. Svako pretpostavlja da sam dobila ime Auburn zbog
boje moje kose, ali ona je najsličnija strawberry blond boji1.
Nazvati je crvenom je preterivanje.

„Koji je ostatak tvoj imena, Auburn?”

„Mejson Rid.”

Oven polako nakrivljuje glavu u pravcu plafona i izduva
vazduh iz usta. Pratim njegov pogled i gledam sa njim u plafon,
ali ništa se ne nalazi gore osim belih zidnih ploča. Podigne svoju
desnu ruku i dotakne svoje čelo, zatim svoja prsa, onda nastavlja
pokret s jednog ramena na drugo, sve dok ne napravi znak krsta
preko sebe.

Kog đavola on to radi? Moli se?

Pogleda dole u mene, smejući se sada. „Da li je Mejson
stvarno tvoje srednje ime?”

Klimam glavom. Koliko ja znam, Mejson nije čudno
srednje ime tako da nemam pojma zašto izvodi verske rituale.

„Imamo isto srednje ime”, kaže on.

Tiho ga posmatram, dozvoljavajući sebi da upijem
verovatnoću njegovog odgovora. „Da li si ozbiljan?”

Klima opušteno glavom i posegne u zadnji džep vadeći
novčanik. Još jednom siđe niz stepenice i da mi svoju vozačku

dozvolu. Pogledam je i baš piše da mu je srednje ime Mejson.

Stisnem usne i vratim mu vozačku dozvolu.

OMG.2

Pokušam da suzbijem smeh, ali je teško, pa zato prekrijem
usta nadajući se da sam neupadljiva u vezi s tim.

Vraća svoj novčanik nazad u džep. Podiže obrvu i pogleda
me sumnjivo. „Jesi li toliko brza?”

Moja ramena se sada tresu od suzdržanog smeha. Tako mi
je žao. Baš, baš žao zbog njega.

Prevrne očima i izgleda malo postiđeno dok pokušava da
sakrije sopstveni smeh. Krene da se penje ponovo uz stepenice
sa manje samopouzdanja nego ranije. „To je razlog zašto nikom
ne govorim svoje srednje ime”, mrmlja.

Osećam krivicu što mi je to toliko smešno, ali njegova
poniznost mi konačno daje hrabrost da se popnem na ostatak
stepenica. „Tvoji inicijali su stvarno OMG?” Zagrizem
unutrašnjost obraza, sileći se da ne vidi kako se smejem.

Dođem do vrha stepenica, a on me ignoriše, dok se kreće
pravo prema vitrini. Otvori ladicu i počne da pretura po njoj, pa
iskoristim priliku da razgledam po masivnoj prostoriji.

Tu je ogroman krevet, verovatno king-size3, u dalekom
uglu. Na suprotnom uglu je velika kuhinja okružena sa dvoje
vrata koja vode u druge sobe.

Ja se nalazim u njegovom stanu.

On se okrene i baci mi nešto crno. Uhvatim ga i raširim,
otkrivajući suknju. „To bi trebalo da odgovara. Ti i izdajica ste
otprilike iste veličine.” Odšeta do ormara i skine belu košulju sa
ofingera. „Vidi da li ovo može. Cipele koje nosiš su u redu.”

Uzmem košulju od njega i pogledam prema dvoje vrata.
„Kupatilo?”

Pokaže prstom na vrata na levoj strani.

„Šta ako mi ne odgovaraju?”, upitam zabrinuta da neće
moći da iskoristi moju pomoć ako nisam obučena profesionalno.
Ne dolazi se tako lako do dvesta dolara.

„Ako ne odgovaraju spalićemo ih sa svim ostalim stvarima
koje je ostavila iza sebe.”

Nasmejem se i zaputim u kupatilo. Kada uđem unutra
uopšte ne obraćam pažnju na stvarni izgled kupatila dok
počinjem da se presvlačim u odeću koju mi je dao. Srećom,
odgovaraju savršeno. Pogledam se u velikom ogledalu i trgnem
se na užas na koji moja kosa nalikuje. Trebalo bi da me je
sramota da sebe nazivam kozmetičarkom. Nisam je dotakla od
kada sam napustila jutros stan, pa je brzo popravim i upotrebim
jedan od Ovenovih češljeva da je začešljam u punđu. Savijem
odeću koju sam upravo skinula i stavim ih na površinu ormarića.

Kada izađem iz kupatila Oven je u kuhinji, toči dve čaše
vina. Razmišljam da li da mu kažem ili ne, da me samo nekoliko
nedelja deli od toga da imam dovoljno godina da pijem, ali moji
živci upravo sada vape z a čašom vina.

„Odgovara”, kažem mu dok koračam prema njemu.

Podigne oči i zuri u moju košulju mnogo duže nego što je
potrebno da se ustanovi da li mi odgovara ili ne. Pročisti grlo i
pogleda dole nazad u vino koje toči. „Izgleda bolje na tebi”,
kaže on.

Popnem se na stolicu, boreći se da sakrijem svoj osmeh.
Prošlo je dosta vremena od kada mi je neko udelio kompliment i
zaboravila sam kako je dobar osećaj. „Ne misliš tako. Samo si

ogorčen svojim raskidom.”

Odgura čašu vina preko šanka. „Nisam ogorčen, već mi je
laknulo. I to stvarno mislim.” On podigne svoju čašu vina, pa i
ja podignem svoju. „Za bivše devojke i nove zaposlenike.”

Smejem se dok se naše čaše kucnu jedna o drugu. „Bolje
nego za bivše zaposlenike i nove devojke.”

Zastane sa čašom ispred usana i gleda me kako ja pijem iz
svoje. Kada završim, on se nakezi i konačno uzme gutljaj.

Čim spustim čašu na površinu šanka, nešto mekano mi
okrzne nogu. Moja prva reakcija je da počnem da vrištim, što je
upravo ono što se desi. Ili možda buka koja izađe iz mojih usta
zvuči više kao kevtanje. U svakom slučaju, podignem obe noge
gore i dole ugledam crnu, dugodlaku mačku kako se trlja o
stolicu na kojoj sedim. Odmah spustim noge nazad na pod i
savijem se da je uzmem u naručje. Ne znam zašto, ali saznanje
da ovaj tip ima mačku mi još više umanji neprijatnost. Ne
izgleda da bi neko mogao biti opasan ako poseduje kućnog
ljubimca. Znam da to nije najbolji način da opravdam to što sam
u stanu jednog stranca, ali se zbog toga osećam bolje.

„Kako se zove tvoja mačka?”

Oven posegne preko i prođe prstima preko čupavih mačijih
dlaka.

„Oven.”

Ja se istog momenta počnem smejati njegovoj šali, ali
njegov izraz ostaje smiren. Pauziram na sekundu, čekajući da se
on smeje, ali on to ne radi.

„Dao si ime mački po sebi? Ozbiljno?”

Pogleda u mene i mogu videti naznaku osmeha na
krajevima njegovih usana. Slegne ramenima gotovo stidljivo.

„Podsetila me na mene.”

Ponovo se smejem. „Ona? Nazvao si mačku ženskog pola
Oven?”

On pogleda dole u Oven-mačku i nastavlja da je mazi dok
je držim. „Ššš..”, kaže tiho. „Ona može da te razume. Nemoj da
joj nabijaš kompleks.”

Kao da je on u pravu i ona zapravo razume moje ismevanje
njenog imena, Oven-mačka iskoči iz mog naručja i završi na
podu. Nestane iza šanka i nateram se da obrišem osmeh sa svog
lica. Obožavam što je nazvao mačku po sebi. Ko to još radi?

Naslonim ruku na površinu šanka i podbočim bradu rukom.
„Pa šta ti je potrebno da uradim večeras, OMG?”

Oven odmahuje glavom i uzme flašu sa vinom, vraćajući je
u frižider. „Možeš početi tako što mi se više nikad nećeš
obraćati sa mojim inicijalima. Nakon što pristaneš na to,
ispričaću ti ukratko kako će se šta odvijati.”

Trebalo bi da se osećam loše, ali on izgleda zabavljeno.
„Dogovoreno.”

„Prvo,”, kaže naginjući se preko šanka, „koliko imaš
godina?”

„Nedovoljno za piti vino.” Uzmem još jedan gutljaj.

„Ups”, suvo odgovori. „Čime se baviš? Studiraš?” Nasloni
bradu na ruku i čeka na moj odgovor na njegovo pitanje.

„Kako me ova pitanja pripremaju za večeras?”

On se nasmeje. Njegov osmeh je izuzetno lep kada je
propraćen sa nekoliko gutljaja vina. On klimne jednom i uspravi
se. Uzme čašu vina iz moje ruke i vrati je nazad na šank. „Prati
me, Auburn Mejson Rid.”

Radim ono što traži, jer za sto dolara na sat bi uradila
gotovo sve.

Gotovo sve.

Kada dođe do prizemlja, odšeta do sredine prostorije i
podigne ruke uvis, praveći pun krug.

Pratim njegov pogled po sobi, upijajući njeno prostranstvo.
Redosled osvetljenja je prvo što mi obuzme pažnju. Svako
svetlo je fokusirano na sliku koja krasi čisto bele zidove studija,
odvlačeći pažnju samo na umetnost i ništa drugo. Pa zapravo i
nema ničega drugog. Samo beli zidovi od poda do plafona,
uglačan betonski pod i umetnost. U isto vreme je i jednostavno i
očaravajuće.

„Ovo je moj studio.” Zaustavi se i pokaže na sliku. „To je
umetnost.” Pokaže prstom na kasu na drugoj strani sobe. „Tamo
ćeš ti biti većinu vremena. Ja ću raditi u prostoriji, a ti ćeš se
baviti prodajom. To je uglavnom sve.” Objašnjava to tako
opušteno, kao da je svako savršeno sposoban da stvori nešto
ovakve vrednosti. Stavi ruke na svoje bokove i čeka da ja to sve
obradim.

„Koliko ti imaš godina?”, pitam ga.

Njegov pogled se suzi i spusti malo glavu pre nego što
skrene pogled. „Dvadeset i jednu.” Kaže tako kao da ga je
sramota zbog svojih godina. Kao da ne voli što je toliko mlad i
ima nešto što nalikuje uspešnoj karijeri.

Ja bih pretpostavila da je mnogo stariji. Njegove oči ne
nalikuju očima dvadeset jednogodišnjaka. One su mračne i
duboke i osećam preku potrebu da uronim u njihove dubine
kako bih mogla videti sve što je on video.

Pogledam u drugom pravcu i usmerim svoju pažnju na

umetnost. Odšetam do slike koja mi je najbliža, dok svakim
korakom postajem sve više svesna talenta iza četkice. Kada
dođem do nje, udahnem vazduh.

Ponekad se pitam da li bi bilo lakše da sam mrtva, nego
da budem njegova mama.
Oven Gentri
Nekako je u isto vreme i tužno i oduzima dah i prelepo je. To je
slika žene koja izgleda obuhvata i ljubav i sramotu i sve emocije
između.
„Šta još radiš osim akrila?” Pitam ga, dok prilazim još
jedan korak bliže. Pređem prstima preko platna i čujem kako se

njegovi koraci približavaju meni. Zaustavi se pored mene, ali ne
mogu skrenuti pogled sa slike dovoljno dugo da bih ga
pogledala.

„Koristim dosta različitih materijala, od akrila do boje u
spreju. Sve zavisi od slike.”

Moj pogled odluta do komada papira pored slike,
zalepljenog na zid. Pročitam reči koje se nalaze na njemu.

Ponekad se pitam da li bi bilo lakše da sam mrtva, nego
da budem njegova mama.

Dodirnem papir i pogledam nazad na sliku. „Ispovest?” Kada se
okrenem prema njemu, njegov zaigrani smešak je nestao.
Njegove ruke su čvrsto prekrštene preko njegovih grudi, a
njegova brada je nagnuta na dole. Gleda me kao da je nervozan
zbog moje reakcije.

„Da”, kaže jednostavno.

Pogledam prema izlogu, ka svim papirićima koji su na
staklu. Moj pogled šeta prostorijom preko svih slika i primetim
papiriće nalepljene na zid pored svake od njih.

„To su sve ispovesti”, kažem zadivljeno. „Jesu li one od
stvarnih osoba? Ljudi koje poznaješ?”

Odmahuje glavom i pokazuje na ulazna vrata. „Sve su
anonimne. Ljudi ostavljaju svoje ispovesti u onom tamo odeljku,
a neke od njih koristim kao inspiraciju za svoju umetnost.”

Odem do sledeće slike i pogledam i pogledam u ispovest
pre nego što interpretiram delo.

Nikad ne dopuštam ikom da me vidi bez šminke. Moj
najveći strah je kako ću izgledati na svojoj sahrani.

Gotovo sam sigurna da ću biti kremirana, zato što su
moje nesigurnosti tako velike, da će me pratiti i u
zagrobnom životu. Hvala ti na tome, majko.
Odmah prebacim svoju pažnju na sliku.

„Neverovatno je”, šapućem dok se okrećem da upijem više
onoga što je stvorio. Odem do izloga sa ispovestima i pronađem
jednu napisanu crvenim mastilom i podvučenih slova.

Bojim se da nikada neću prestati porediti svoj život bez
njega i kakav je moj život bio kada sam bila s njim.
Nisam sigurna da li sam više očarana ispovestima, umetnošću ili

činjenicom da se mogu poistovetiti sa svim ovde. Ja sam veoma
zatvorena osoba. Retko kad delim svoje iskrene misli bilo s kim,
bez obzira kako bi mi to moglo biti od pomoći. Videti sve ove
tajne i znajući da ovi ljudi nisu sigurno ovo podelili ni sa kim i
nikada neće, čini da se osećam povezano sa njima na neki način.
Osećaj pripadnosti.

Na neki način, studio i ispovesti me podsećaju na Adama.

„Reci mi nešto o sebi što niko drugi ne zna. Nešto što
mogu zadržati samo za sebe.”

Mrzim kako uvek povežem Adama sa svim što vidim i radim i
pitam se kada i da li će to ikada prestati. Prošlo je pet godina od
kada sam ga poslednji put videla. Pet godina od kako je umro.
Pet godina, a ja se pitam, kao i ova ispovest ispred mene, da li
ću uvek porediti svoj život s njim sa svojim životom bez njega.

I pitam se da li će se ikad desiti da se ne razočaram.

DRUGO POGLAVLJE

Oven

Ona je ovde. Upravo ovde, stoji u mom studiju, gleda u
moju umetnost. Nikada nisam pomislio da ću je opet
videti. Bio sam toliko ubeđen da postoji minimalna verovatnoća
da će nam se putevi ukrstiti, ne mogu čak da se setim poslednjeg
puta kada sam pomislio na nju.

Ali evo je ovde, stoji ispred mene. Želim da je pitam da li
me se seća, ali znam da se ne seća. Kako bi se i mogla sećati
kada nismo razmenili nijednu reč?

Ali ja se nje sećam. Sećam se zvuka njenog smeha, njenog
glasa, njene kose, iako joj je kosa bila mnogo kraća. I iako sam
mislio da sam je onda poznavao, nikada nisam dobro osmotrio
njeno lice. Sada kada je vidim izbliza moram da se nateram da
ne buljim previše. Ne zbog njene nenametljive lepote, nego zato
što izgleda upravo onako kako sam zamišljao. Pokušao sam da
je naslikam jednom, ali se nisam sećao dovoljno detalja o njoj da
bih mogao završiti. Imam osećaj da bih mogao ponovo pokušati
nakon večeras. I već znam da ću nazvati sliku.

Više Nego Jedna.

Ona usmeri svoju pažnju na drugu sliku, a ja skrenem pogled pre
nego što me uhvati da buljim u nju. Ne želim da izgledam
previše očigledno u pokušaju da smislim koje boje da stopim
zajedno da bih stvorio njenu jedinstvenu nijansu tena ili da li ću

je naslikati sa podignutom ili spuštenom kosom.

Postoji toliko stvari koje bih sada trebao da radim, a ne da
zurim u nju. Šta bih trebao da radim? Tuširanje. Presvlačenje.
Pripremiti se za sve ljude koji će se još malo pojaviti u sledećih
dva sata.

„Moram se brzo istuširati”, kažem joj.

Okrene se brzo, kao da sam je preplašio.

„Osećaj se slobodnom da razgledaš. Ja ću uraditi sve ostalo
kad završim. Neću dugo.”

Ona klimne glavom i nasmeje se i po prvi put pomislim, ko
je Hana?

Hana, poslednja devojka koju sam zaposlio. Hana, devojka
koja nije mogla podneti da zauzima drugo mesto u mom životu.
Hana, devojka koja je raskinula sa mnom prošle nedelje.

Nadam se da Auburn nije kao Hana.

Postoji toliko stvari koje mi se nisu sviđale kod nje, a to ne
treba da bude tako. Hana bi me razočarala kada bi govorila, što
je razlog zašto smo provodili najviše našeg vremena ne
razgovarajući. I ona je uvek, uvek isticala da je njeno ime, kada
se izgovara unazad, i dalje Hana4.

„Palindrom5”, rekao sam joj kada mi je prvi put to rekla.
Pogledala me je zbunjeno i to je bio momenat kada sam znao da
je nikada neću moći voleti. Koja uzaludna upotreba palindroma
je ona bila, ta Hana.

Ali već mogu reći da Auburn nije kao Hana. Mogu videti
slojeve dubine u njenim očima. Mogu videti kako je moja
umetnost dotiče po načinu kako se fokusira na nju, ignorišući
sve ostalo oko sebe. Nadam se da nije uopšte kao Hana. Već

izgleda bolje u Haninoj garderobi nego što je izgledala Hana.

Izgledala6. Još jedan palindrom.

Uđem u kupatilo i pogledam njenu odeću i želim da joj je
odnesem dole. Želim da joj kažem da nema veze i da želim da
ona nosi svoju odeću večeras, a ne Haninu. Želim da bude svoja,
da se oseća prijatno, ali moje mušterije su bogataši i elita, a oni
očekuju crne suknje i bele košulje. Ne teksas farmerke i ovu
rozu ( da li je roza ili crvena?) majicu koja me podseća na
gospođu Denis, moju profesoricu likovnog u srednjoj.

Gospođa Denis je volela umetnost. Gospođa Denis je
takođe volela umetnike. I jednog dana, nakon što je videla kako
sam veoma talentovan sa četkicom kao što je mislila, gospođa
Denis je volela mene. Njena majica je bila roza ili crvena, ili
možda obe boje tog dana i to je ono čega se sećam kada
pogledam u Auburninu majicu, jer ko je gospođa Denis?

Ona nije bila palindrom, ali njeno ime izgovoreno unazad
je i dalje bilo odgovarajuće, jer Denis-Grešna7, a to je upravo
ono što samo mi uradili.

Grešili smo čitavih sat vremena. Ona više nego ja.

I nemojte misliti da to nije bila ispovest koja je pretvorena
u sliku. To je bila jedna od prvih koju sam prodao. Nazvao sam
je Ona je zgrešila sa mnom. Aleluja.

Elem, ne želim da mislim na srednju školu ili gospođu
Denis ili na Palindrom Hanu zato što su one u prošlosti, a ovo je
sadašnjost, a Auburn je... nekako i jedno i drugo. Bila bi
šokirana kada bi znala koliko je njena prošlost uticala na moju
sadašnjost, što je razlog tome zašto joj neću reći istinu. Neke
tajne nikada ne bi trebale postati ispovesti. Ja to znam bolje nego
iko.

Nisam siguran šta da radim sa činjenicom da se samo
pojavila na mom pragu, tiha i širom otvorenih očiju, jer ne znam
više u šta da verujem. Pre pola sata sam verovao u slučajnosti.
Sada? Pomisao da je ona ovde pukom slučajnošću je smešna.

Kada ponovo siđem dole, ona stoji mirno kao kip, zuri u
sliku koju zovem Ti ne postojiš Bože. I ako postojiš. Trebalo bi
da te je sramota.

Nisam bio ja taj koji ju je tako nazvao, naravno. Ja nikada
nisam taj koji daje imena slikama. Sve su nazvane po
anonimnim ispovestima koja ih inspirišu. Ne znam zašto, ali ova
ispovest me je inspirisala da naslikam svoju mamu. Ne onako
kako je se sećam, nego kako sam zamišljao da je izgledala kada
je bila mojih godina. A ispovest me nije podsetila na nju zbog
njenih religioznih načela. Reči su me jednostavno podsetile na to
kako sam se ja osećao mesecima nakon njene smrti.

Nisam siguran da li Auburn veruje u Boga, ali nešto ju je u vezi
sa ovom slikom pogodilo. Suza joj se kotrlja niz obraz i klizi
lagano prema vilici.

Čuje me ili me možda vidi kako stojim iza nje, jer obriše
svoj obraz sa pozadinom svoje ruke i udahne. Izgleda postiđeno
što se povezala sa ovim delom. Ili je možda sramota što sam ja
video kako se povezala s njim.

Umesto da je pitam šta misli o slici ili zašto plače, ja samo
zurim u sliku zajedno s njom. Imam ovu sliku više od godinu
dana i upravo juče sam odlučio da je izložim. Obično ih ne
držim ovoliko dugo, ali zbog nekih nerazumljivih razloga, od

ove mi se teže rastati nego od ostalih. Teško je rastati se od svih,
ali od nekih malo teže nego od ostalih.

Možda se bojim da kada jednom napuste moje ruke, slike
neće biti pravilno shvaćene. Nedovoljno cenjene.

„To je bilo brzo tuširanje”, kaže ona. Pokušava da promeni
temu iako nismo pričali naglas. Oboje znamo da iako smo bili
tihi, tema poslednjih par minuta su bile njene suze i šta ih je
izazvalo i zašto toliko voliš ovo delo, Auburn?

„Brzo se tuširam”, kažem i shvatim da moj odgovor nije
impresivan i zašto uopšte pokušavam da budem impresivan?
Okrenem se prema njoj i ona uradi isto, ali ne pre nego što
pogleda dole u svoja stopala, zato što je još uvek sramota što
sam je video kako se povezala sa mojom umetnošću. Volim što
je prvo pogledala u svoja stopala, jer volim što ju je sramota.

Da bi se osećala osramoćeno, osobi mora biti važno šta
drugi misle. To znači da joj je stalo do mog mišljenja, pa možda
čak i samo malom delu njega. I to mi se sviđa, jer mi je
očigledno stalo da njenog mišljenja o meni, inače se ne bih
potajno nadao da neće uraditi ništa ili reći nešto što će me
podsetiti na Palindrom Hanu.

Okrene se polako, a ja pokušavam da smislim nešto više
impresivno da joj kažem. Ali nemam dovoljno vremena, jer njen
pogled je opet na mom i izgleda kao da se ona nada da sam ja
onaj samouvereni i da ću ja biti taj koji će prvi progovoriti.

Ja ću prvi progovoriti, iako samopouzdanje nema nikakve
veze sa tim. Pogledam dole u svoj ručni zglob da proverim
vreme - čak i ne nosim sat - i brzo se počešem na mestu
nepostojećeg svraba tako da ne izgleda da nisam samopouzdan.
„Otvaramo za petnaest minuta, tako da bih ti trebao objasniti
kako stvari funkcionišu.”

Ona izdahne, izgledajući da joj je laknulo i da je opuštenija
nego što je bila, pre nego što je ta rečenica napustila moja usta.
„Zvuči dobro”, kaže ona.

Otkoračam do Ti ne postojiš Bože i pokažem na ispovest
zalepljenu na zidu. „Ispovesti su takođe nazivi dela. Cene su
napisane na poleđini. Sve što treba je da obaviš kupoprodaju,
daš im da ispune svoje informacije za dostavu slike i prikačiš
ispovest na karticu za isporuku, tako da znam gde treba da je
pošaljem.”

Klima glavom i gleda u ispovest. Želi da je vidi, pa je
skinem sa zida i dam joj. Gledam kako je ponovo čita pre nego
što okrene papir.

„Da li misliš da ljudi ikad kupe svoje sopstvene ispovesti?”

Znam da to rade. Znao sam ljude koji su mi priznali da su
oni ti koji su napisali ispovesti. „Da, ali više volim da to ne
znam.”

Gleda me kao da nisam normalan, ali takođe fascinirano,
tako da to prihvatam.

„Zašto ne bi želeo da znaš”, pita me.

Slegnem ramenima, a njen pogled se spusti na njih i možda
malo zastane na mom vratu. Pitam se o čemu razmišlja kada me
ovako gleda.

„Znaš kada čuješ bend na radiju i imaš neku viziju o njima
u svojoj glavi?”, pitam je. „Ali onda vidiš sliku ili njihov spot i
to ne nalikuje uopšte onome kako si ih zamišljao? Ne uvek bolje
ili lošije nego što si zamišljao, već jednostavno drugačije?”

Klima sa razumevanjem.

„Takav je osećaj kada završim slikati nekoga i onda mi
neko kaže da je baš njihova ispovest to inspirisala. Kada slikam,

ja stvaram svoju priču u glavi o tome šta je inspirisalo ispovest i
od koga je došla. Ali onda kada saznam da slika koju sam imao
dok sam slikao ne odgovara stvarnoj slici koja stoji ispred mene,
nekako obezvređuje umetnost za mene.”

Nasmeje se i pogleda ponovo u svoja stopala. „Postoji
pesma koja se zove „Hold on” od benda Alabama Shakes”, kaže
mi ona, što objašnjava razlog njenih crvenih obraza. „Slušala
sam tu pesmu duže od mesec dana pre nego što sam videla spot i
shvatila da je u stvari peva žensko. Reci mi nešto o sjebanosti
uma.”

Smejem se. Ona shvata o čemu zapravo govorim i ne mogu
prestati da se smejem, jer znam taj bend i smatram da bi bilo
kome bilo teško poverovati da je peva muško. „Ona čak kaže
svoje ime u pesmi, zar ne?”

Ona slegne ramenima i sada sam ja taj koji zuri u njena
ramena. „Mislila sam da on misli na nekog drugog”, kaže ona
još uvek nazivajući pevačicu u muškom rodu i iako sada zna da
je u pitanju žensko.

Njen pogled odluta i krene da korača oko mene prema kasi.
Još uvek drži ispovest u ruci i ja joj to dopuštam. „Da li si ikad
dozvolio ljudima da kupuju anonimno?”

Odem do suprotne strane kase i nagnem se napred, bliže
njoj. „Ne mogu reći da jesam.”

Pređe prstima preko radne površine, digitrona,
informacijskih kartica, mojih vizitki. Podigne jednu. Okrene je.
„Trebao si staviti ispovesti na poleđini ovih.”

Čim joj reči napuste usta, usne joj se stisnu u ravnu liniju.
Misli da sam uvređen njenim predlogom, ali nisam.

„Kako bi to doprinelo meni ako bi kupovina bila

anonimna?”

„Pa,”, kaže ona obazrivo, „ako bih ja bila jedna od ljudi
koja je napisala jednu od ovih” - podigne ispovest u svojoj ruci -
„bilo bi me previše sramota da je kupim. Bojala bih se da ćeš
znati da sam ja bila ta koja ju je napisala.”

„Mislim da je retkost da se ljudi koji stvarno napišu
ispovest pojave na izložbi.”

Preda mi ispovest, konačno, a onda ukrsti ruke na radnoj
površini. „Čak i da ja nisam napisala ispovest, bilo bi me previše
sramota da kupim sliku u strahu da ćeš ti pretpostaviti da sam je
ja napisala.”

U pravu je.

„Mislim da ispovesti dodaju element realnosti tvojim
slikama koji se ne može naći u umetničkom radu drugih. Ako
osoba uđe u galeriju i vidi sliku ili ispovest sa kojom se povežu,
onda će je možda kupiti. Ali ako osoba uđe u tvoju galeriju i vidi
sliku ili ispovest sa kojom se povežu, možda neće želeti da se
povežu sa njom. Ali ipak to urade. I njih je sramota što su se
povezali sa slikom o majci koja priznaje da možda ne voli svoje
sopstveno dete. I ako predaju karticu sa ispovešću nekom ko će
obaviti njihovu kupovinu, oni u stvari govore toj osobi: ja se
povezujem sa ovim užasnim priznanjem krivice.”

Čini mi se da sam zadivljen njom i pokušavam da je ne
gledam sa toliko očiglednom fasciniranošću. Uspravim se, ali ne
mogu da otresem naglu potrebu da se nastanim u njenoj glavi.
Da fermentiram u njenim mislima. „Dobro se raspravljaš.”

Smeje mi se. „Ko se uopšte raspravlja?”

Ne mi. Definitivno ne mi.

„Pa ajmo onda to da uradimo”, kažem joj. „Okačićemo broj

ispod svake slike i ljudi ti mogu doneti broj umesto papira sa
ispovestima. To će im dati osećaj anonimnosti.”

Primetim svaki sićušni detalj njene reakcije dok koračam
iza kase prema njoj. Poraste centimetar više i udahne kratko.
Posegnem oko nje rukom i dohvatim parče papira, a onda opet
posegnem pored nje da uzmem makaze. Ne ostvarujem kontakt
očima sa njom kada radim te stvari tako blizu nje, ali ona zuri u
mene kao da me tera da je pogledam.

Pogledam po sobi i počnem da brojim slike, kada me ona
prekine i kaže, „Ima ih dvadeset dve.” Izgleda kao da ju je
gotovo sramota što zna koliko ima slika, jer pogleda u stranu i
pročisti grlo. „Ranije sam ih prebrojala... dok si se tuširao.”
Uzme makaze iz mojih ruku i počne seći papir. „Da li imaš crni
marker?”

Uzmem jedan i stavim na radnu površinu. „Zašto misliš da
su mi ispovesti potrebne na mojim vizitkama?”

Nastavlja dalje da pažljivo seče kocke papira dok mi
odgovara. „Ispovesti su fascinantne. Po tome se tvoj studio
razlikuje od drugih. Ako bi imao ispovesti na vizitkama to bi
zagolicalo nečije interesovanje.”

Opet je u pravu. Ne mogu da verujem da se ja toga do sada
nisam setio. Ona mora da studira menadžment. „Čime se baviš
Auburn?”

„Šišam kosu u salonu udaljenom nekoliko blokova
odavde.” Njenom odgovoru nedostaje ponosa i to me čini
tužnim zbog nje.

„Trebala bi studirati menadžment.”

Ništa mi ne odgovara i bojim se da sam uvredio njenu
profesiju. „Ne mislim da je šišanje nešto zbog čega ne treba da

se ponosiš”, kažem joj. „Samo mislim da imaš mozak stvoren za
biznis.” Uzmem crni marker i počnem pisati brojeve na
papirićima od 1 do 22, jer ona je rekla da toliko ima okačenih
slika i dovoljno joj verujem da ih ne brojim ponovo.

„Koliko si često otvoren?” Totalno ignoriše moju
uvredu/kompliment u vezi njene profesije.

„Prvog četvrtka, svakog meseca.”

Gleda me začuđeno. „Samo jednom mesečno?”

Klimam glavom. „Rekao sam ti već da ovo nije baš prava
umetnička galerija. Ne izlažem druge umetnike i retko sam
otvoren. To je nešto što sam počeo da radim par zadnjih godina i
uspelo je, naročito nakon što sam dobio naslovnu stranu prošle
godine u Dallas Morning News. Dovoljno zaradim za jednu noć
kada budem otvoren da bih mogao živeti.”

„Super za tebe”, kaže iskreno impresionirana. Nikada pre
nisam pokušavao da budem impresivan, ali zbog nje se osećam
malo ponosnim na sebe.

„Da li uvek imaš određeni broj slika koje su slobodne za
prodaju?”

Obožavam što je toliko zainteresovana.

„Ne. Jednom, pre otprilike tri meseca, otvorio sam sa samo
jednom slikom.”

Okrene se prema meni. „Zašto samo jedna?”

Slegnem ramenima, izgledajući opušteno. „Nisam baš bio
inspirisan za slikanje tog meseca.”

Ovo nije u potpunosti istina. To je bilo kada sam počeo da
se viđam sa Palindrom Hanom i većina mog vremena je bila
potrošena unutar nje tog meseca, pokušavajući da se fokusiram

na njeno telo i ignorišući činjenicu da se nisam toliko povezao
mentalno sa njom. Ali Auburn to ne mora znati.

„Koja je bila ispovest?”

Pogledam je upitno, jer nisam siguran na šta misli.

„Ta jedna slika koju si uradio tog meseca”, pojasni mi.
„Koja ju je ispovest inspirisala?”

Prisećam se tog meseca i nazad na jedinu ispovest koju sam
želeo da naslikam. Iako nije bila moja ispovest, nekako imam
osećaj kao da sada jeste kada me pita da joj kažem šta je jedino
bila moja inspiracija tog čitavog meseca.

„Slika se zvala Kada sam sa tobom, mislim na sve odlične
stvari koje bih mogao raditi kada ne bih bio sa tobom.”

Još uvek je fokusirana na mene i obrve su joj skupljene na
vrhu nosa kao da pokušava da otkrije moju priču kroz ovu
ispovest.

Njen izraz se opusti i počne da pada sve dok ne izgleda
uzrujano. „To je veoma žalosno”, kaže ona.

Pogleda u stranu, ili da sakrije činjenicu da ju je ova
ispovest pogodila ili da sakrije to da još uvek pokušava da me
dešifruje kroz ispovest. Baci pogled na neke od nama najbližih
slika tako da ne gleda više direktno u mene. Igramo se žmurke, a
slike su očigledno startna baza.

„Mora da si bio izuzetno inspirisan ovaj mesec, jer 22 je
velik broj. To je skoro jedna slika dnevno.”

Želim da joj kažem „Samo čekaj da vidiš sledeći mesec”,
ali to ne radim.

„Neke od ovih su starije slike. Nisu sve naslikane ovog
meseca.” Posegnem ponovo iza nje, za selotejpom ovog puta, ali

je drugačije. Drugačije je jer joj dotaknem ruku sa svojom, a
zapravo je nisam dotakao sve do sad. Ali smo definitivno sada
napravili kontakt i ona je apsolutno stvarna i ja jako čvrsto
stiskam selotejp, jer želim više ovoga što je ona upravo
nenamerno pružila.

Želim da joj kažem „Da li si i ti to osetila?”, ali ne moram
jer vidim kako joj se trnci pojavljuju niz kožu. Želim da spustim
selotejp i dotaknem jednu od tih sitnih tačkica koje sam ja
stvorio na njenoj koži.

Ona pročisti grlo i brzo zakorači unazad u prostranstvo
sobe i dalje od naše blizine.

Dišem, sa olakšanjem jer je napravila prostora između nas.
Izgleda da joj je neprijatno, i iskreno, i meni je postalo
neprijatno jer još uvek pokušavam da shvatim da je ona stvarno
ovde.

Kada bih morao da pogađam, rekao bih da je ona
introvertna. Neko ko nije navikao na prisutnost drugih ljudi, a
još manje ljudi koji su potpuni stranci. Dosta mi je slična.
Samotnjak, mislilac i umetnik svog života.

I izgleda kao da se boji da ću joj prepraviti njeno platno ako
mi dozvoli da priđem suviše blizu.

Ne treba da brine. Osećaj je uzajaman.

***

Sledećih petnaest minuta smo proveli kačeći brojeve ispod svake
slike. Gledam kako zapisuje ime svake ispovesti na komadu
papira i poveže je sa brojem. Ponaša se kao da je to radila već
milion puta. Mislim da je ona jedna od onih ljudi koji su odlični
u svemu što rade. Ima talenat za život.

„Da li se ljudi uvek pojave na ovakvim izložbama?”, pita
me dok se vraćamo kasi. Volim činjenicu što ona nema pojma o
mom studiju ili mojoj umetnosti.

„Dođi ovamo.” Idem prema ulaznim vratima, smešeći se
njenoj nevinosti i radoznalosti. To mi daje osećaj nostalgičnosti,
sećajući se prve noći kada sam otvorio pre tri godine. Ona mi
vraća malo tog uzbuđenja i poželim da uvek može biti tako.

Kada dođemo do ulaznih vrata skinem jednu od ispovesti
da bi ona mogla proviriti napolje. Vidim kako joj se oči šire dok
vidi red ljudi koji stoji ispred vrata. Nije uvek bilo tako. Od
glavnog članka u novinama prošle godine, sa brojem glasina se
povećao i promet koji imam i bio sam baš srećne ruke.

„Ekskluzivnost”, ona šapuće, koračajući jedan korak
unazad.

Vratim ispovest nazad na izlog. „Na šta misliš?”

„To je razlog zašto ti tako dobro ide. Zato što ograničiš broj
dana kada si otvoren, a možeš napraviti samo određen broj slika
mesečno. To čini tvoju umetnost još vrednijom ljudima.”

„Želiš da kažeš da mi ne ide toliko dobro zbog mog
talenta?” Smejem se kada joj ovo kažem kako bi znala da je
samo zezam.

Odgurne mi rame, zaigrano. „Znaš na šta mislim.”

Želim da mi ponovo odgurne rame, jer volim način na koji
se nasmejala kada je to uradila, ali umesto toga ona se okrene
prema otvorenom prostoru studija. Polako udahne. Pitam se da li
je čini nervoznom to što je videla sve te ljude napolju.

„Jesi spremna?”

Ona klimne i nasmeje se na silu. „Spremna.”

Otvorim vrata i ljudi počnu da naviru unutra. Velika je
gužva večeras i prvih nekoliko minuta se plašim da će je ovo
zaplašiti. Ali uprkos tome koliko izgledala tiha i pomalo stidljiva
kada se prvi put pojavila ovde, sada je sušta suprotnost.
Procvetala je, kao da je u svom elementu, a ovo sigurno nije
situacija u kojoj se ikada pre našla.

Ali to nikada ne bih rekao dok je posmatram.

Prvih pola sata ćaska sa gostima i diskutuje o umetnosti i o
nekoliko ispovesti. Prepoznam par faca, ali većinu ljudi ne
poznajem. Ona se ponaša kao da ih sve poznaje. Kasnije se vrati
za pult kada vidi da je neko skinuo broj pet. Broj pet je povezan
sa slikom koja se zove Otišao sam u Kinu na dve nedelje, a da
nisam nikom rekao. Kada sam se vratio, niko nije ni primetio da
sam bio odsutan.

Smeje mi se sa suprotne strane prostorije dok obavlja svoju
prvu transakciju. Ja nastavljam da radim sa gužvom, družeći se,
dok je celo vreme posmatram krajem oka. Večeras je svima
fokus moja umetnost, ali moj fokus je na njoj. Ona je
najzanimljivije delo u celoj prostoriji.

„Hoće li tvoj otac biti ovde večeras Ovene?”

Odvratim pogled od nje dovoljno dugo da odgovorim na
pitanje sudije Korlija sa odmahivanjem glave. „Nije mogao doći
večeras”, lažem. Da sam mu ja prioritet u životu, uspeo bi doći.

„Baš šteta”, kaže sudija Korli. „Preuređujem svoju
kancelariju, pa mi je predložio da svratim i pogledam tvoj rad.”

Sudija Korli je čovek koji je visok 168cm, ali je njegov ego
duplo veći. Moj otac je advokat i provodi dosta vremena u
sudnici u centru grada, gde je kancelarija sudije Korlija. Ovo
znam jer moj otac nije ljubitelj sudije Korlija i uprkos

interesovanju sudije Korlija, poprilično sam siguran da ni on nije
ljubitelj mog oca.

Površni prijatelji - ja to tako zovem. Kada je prijateljstvo
samo fasada, a iznutra ste neprijatelji. Moj otac ima dosta
površnih prijatelja. Mislim da je to propratno dejstvo kada si
advokat.

Ja ih uopšte nemam. Niti ih želim.

„Imaš izuzetan talenat, iako nisam baš siguran da je to moj
ukus”, kaže sudija Korli dok me obilazi kako bi pogledao još
jednu sliku.

Sat vremena brzo prođe. Većinu vremena je bila zauzeta, a
čak i kad nije ona nađe nešto da radi. Ne sedi samo iza kase i
izgleda kao da joj je dosadno kao što je Palindrom Hana radila.
Hana je usavršila umetnost dosađivanja, grickajući toliko svoje
nokte tokom dve izložbe za koje je radila za mene, da sam se
čudio da joj je išta od njih ostalo na kraju.

Auburn ne izgleda kao da joj je dosadno. Ona izgleda kao
da se zabavlja. Kada nema nikog za kasom, ona je na nogama,
druži se i smeje šalama za koje znam da misli da su loše.

Vidi sudiju Korlija kako se pribižava stolu sa brojem.
Nasmeje mu se i kaže nešto, ali on samo zastenje. Kada ona
pogleda dole u broj vidim kako joj se usne namršte, ali ona to
brzo odbaci sa lažnim smeškom. Njen pogled se na kratko
susretne sa slikom koja se zove Ti ne postojiš Bože..., i ja istog
momenta shvatim izraz na njenom licu. Sudija Korli kupuje
sliku i ona zna dovoljno dobro kao i ja da je on ne zaslužuje.
Brzo se uputim prema kasi.

„Nastao je nesporazum.”

Sudija Korli me pogleda, iznerviran, a Auburn iznenađeno

baci pogled na mene. Uzmem broj iz njene ruke. „Ova slika nije
na prodaju.”

Sudija Korli puhne i pokaže na broj u mojoj ruci. „Pa broj
je još uvek bio na zidu. Mislio sam da to znači da je na prodaju.”

Strpam broj u svoj džep. „Prodao sam je pre nego što smo
otvorili”, kažem, „pretpostavljam da sam zaboravio da skinem
broj.” Pokazujem rukom na sliku iza njega. Jednu od nekoliko
preostalih. „Da li bi vam odgovaralo ovako nešto?”

Sudija Korli prevrne očima i vrati svoj novčanik nazad u
džep. „Ne, ne bi”, kaže on. „Sviđala mi se narandžasta boja na
drugoj slici. Slaže se sa kožom mog kauča u kancelariji.”

Sviđa mu se zbog narandžaste. Hvala Bogu pa sam je
spasio od nega.

Rukom pokazuje na ženu koja stoji dalje na nekoliko
koraka i počne da ide prema njoj. „Rut,”, kaže, „hajde da
svratimo u Pottery Barn8 sutra. Ovde nema ništa da mi se
sviđa.”

Gledam kako odlaze, pa se onda okrenem i pogledam u
Auburn. Ona se kezi. „Nisi mogao dopustiti da odnese tvoju
bebicu, zar ne?”

Ispustim vazduh sa olakšanjem. „Nikada to sebi ne bih
oprostio.”

Baci pogleda na nekog ko se približava iza mene pa se
sklonim i pustim je da odradi magiju. Prođe još pola sata i skoro
sve slike su prodate kada poslednja osoba ode za ovo veče.
Zaključam vrata posle njihovog odlaska.

Okrenem se, a ona i dalje stoji iza kase, organizuje prodaju.
Njen osmeh je ogroman i ne pokušava da ga sakrije. Sa kakvim
god stresom da je danas ušetala u ovaj studio, sada ga više nema.

Upravo sada je srećna i to opija.

„Prodao si devetnaest!”, kaže gotovo kroz ciku. „OMG,
Ovene. Da li si svestan koliko si para zaradio? I da li si svestan
da sam upotrebila tvoje inicijale u rečenici?”

Smejem se, jer znam koliko sam para zaradio i da, svestan
sam da je upotrebila moje inicijale u rečenici. Ali je to okej,
pošto je bila preslatka kada je to uradila. Ona mora da ima
prirodnu sposobnost da vodi biznis, jer iskreno mogu reći da
nikada nisam prodao devetnaest slika za jedno veče.

„Pa?”, pitam je, sa nadom da ovo neće biti poslednji put da
mi pomaže. „Jesi li zauzeta sledeći mesec?”

Ona se već smeje, ali moja ponuda za posao čini da njen
osmeh bude još veći. Odmahuje glavom i pogleda gore u mene.
„Nikada nisam zauzeta kada je u pitanju 100 dolara po satu.”

Broji novac, odvaja novčanice u hrpe. Uzme dve novčanice
od 100 dolara i podigne ih, smejući se. „Ove su moje.” Presavije
ih i stavi u prednji džep njene (ili Palindrom Hanine) košulje.

Moje uzbuđenje od ove večeri počinje da bledi istog
momenta kad shvatim da je završila i ne znam kako da produžim
naše zajedničko vreme. Nisam još uvek spreman da ona ode, ali
ona ostavlja novac u fioku i slaže narudžbe na hrpu kod kase.

„Prošlo je devet”, kažem. „Verovatno umireš od gladi.”

Koristim ovo kao priliku da vidim da li želi nešto da
pojede, ali njene oči se odmah rašire i njen osmeh iščezne. „Već
je prošlo devet?” Njen glas je pun panike i ona se brzo okrene i
otrči ka stepenicama. Preskače po dve stepenice odjednom.
Nisam imao pojma da je sposobna da iskaže ovakvu hitnost.

Očekujem da će pojuriti nazad sa istom užurbanošću, ali se
ne pojavljuje, pa se ja uputim prema stepenicama. Kada dođem

do poslednjeg stepenika mogu joj čuti glas.

„Tako mi je žao,”, kaže ona. „Znam, znam.”

Tiha je nekoliko sekundi, a onda uzdahne. „Okej. To je
okej, pričaćemo sutra.”

Kada se poziv završi, popnem se skroz uz stepenice,
radoznao da znam kakav bi to mogao biti poziv koji bi mogao
uzrokovati takvu paniku. Vidim je kako mirno sedi za šankom,
zureći u svoj telefon koji joj je u rukama. Gledam je kako briše
drugu suzu ove večeri i odmah mi se ne sviđa ko god bio na
drugom kraju linije. Ne sviđa mi se osoba zbog koje se oseća
ovako, kada pre samo par sekundi pre nije mogla prestati da se
smeje.

Spusti svoj telefon sa ekranom na dole kada me primeti
kako stojim na vrhu stepeništa. Nije sasvim sigurna da li sam
video suzu upravo sada-jesam-pa se natera na osmeh. „Izvini
zbog ovoga,”, kaže ona.

Stvarno je dobra u skrivanju svojih pravih emocija. Tako
dobra, da je to zastrašujuće.

„U redu je”, kažem.

Ona ustane i pogleda prema kupatilu. Sada će predložiti da
je vreme da se presvuče i da krene kući. Bojim se ako to uradi
da je više nikada neću videti.

Imamo isto srednje ime. To bi mogla biti sudbina, znaš.

„Imam jednu tradiciju”, kažem joj. Lažem, ali ona liči na tip
devojke koja ne bi želela da prekrši tradiciju jednog momka.
„Moj najbolji prijatelj je šanker preko puta ulice. Uvek idem na
piće kod njega kada se moje izložbe završe. Želim da pođeš sa
mnom.”