Ispovesti (Confess) - Colleen Hoover

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Oven

Trebao sam znati da neće biti tu kada se probudim. Osetio
sam kako joj se srce lomi sinoć kada je samo pomišljala da
treba da kaže zbogom, tako da me uopšte ne iznenađuje
činjenica da je otišla pre nego što je to trebala uraditi.

Ono što me iznenađuje je ispovest koja leži na jastuku
pored mene. Podignem je i pročitam, ali ne pre nego što se
premestim na njenu stranu kreveta. Još uvek je mogu namirisati
odavde. Otvorim presavijeno parče papira i pročitam njene reči.

Misliću na prošlu noć zauvek, Ovene. Čak i kada to ne
bih trebala.

Moja ruka padne na moje grudi i ja stisnem svoju pesnicu.
Već mi dovoljno nedostaje da bi me bolelo, a nje verovatno

nema tek sat vremena. Pročitam njenu ispovest još nekoliko
puta. Vrlo lako je to sada moja omiljena ispovest, ali takođe
najbolnija.

Odem u svoju radnu sobu, izvučem platno sa njenim
nezavršenim portretom na sredinu poda i postavim ga. Skupim
sve zalihe koje su mi potrebne i stanem ispred njene slike. Zurim
dole u ispovest, zamišljajući kako je izgledala kada ju je
napisala i ja konačno imam potrebnu inspiraciju da završim
portret.

Uzmem četkicu i slikam nju.



***

Nisam siguran koliko je vremena prošlo. Jedan dan. Dva dana.
Mislim da sam se zaustavio tri puta da jedem, najmanje. Napolju
je mračno, toliko znam.

Ali sam napokon završio.
Retko kad osećam da je bilo koja od mojih slika došla do
završne tačke. Uvek postoji još nešto što bih želeo da dodam na
njih, kao još nekoliko poteza četkicom ili drugu boju. Ali onda
dođe momenat sa svakom slikom kada jednostavno moram da
prekinem i prihvatim da je takva kakva je.
Došao sam do te tačke sa ovom slikom. Verovatno je
najrealističnija slika koju sam ikad preneo na platno.
Njen izraz lica je baš onakav kako želim da je se sećam. To
nije srećan izraz. U stvari, ona izgleda pomalo tužno. Želim da
mislim da je to isti izgled koji će imati na licu svaki put kad
pomisli na mene. Izgled koji otkriva koliko joj nedostajem. Čak
i kada ne bi trebala.
Odvučem sliku na mesto uza zid. Nađem ispovest koju je
ostavila na mom jastuku ovog jutra i prikačim je na zid pored
njenog lica. Izvučem kutiju ispovesti koje mi je ostavljala
proteklih nekoliko nedelja i zakačim ih svuda oko njene slike.
Zakoračim unazad i zurim u jedini deo koji mi je preostao
od nje.

***

„Šta se dogodilo između tebe i Auburn?” Pita Harison.
Ja slegnem ramenima.

„Uobičajeno?”

Odmahnem glavom. „Ni približno.”

On podigne jednu obrvu. „Vau”, kaže on. „To je prvi put.
Poprilično sam siguran da želim čuti ostatak ove priče.” Uzme
još jedno pivo i gurne ga preko šanka prema meni. Nagne se
napred i otvori čep. „Ali daj mi skraćenu verziju. Zatvaram za
par sati.”

Ja se nasmejem. „To je lako. Ona je razlog za sve,
Harisone.”

On me gleda sa zbunjenim izrazom lica.

„Rekao si skraćena”, kažem mu. „To je skraćena verzija.”

Harison odmahuje glavom. „Onda u tom slučaju,
predomislio sam se. Želim detaljnu verziju.”

Nasmejem se i pogledam dole u svoj telefon. Već je prošlo
deset sati. „Možda sledeći put. Ovde sam već dva sata.” Stavim
pare na šank i uzmem još jedan gutljaj piva. On mi mahne dok
se okrećem i zaputim se nazad ka studiju. Slika nje koju sam
ranije naslikao bi trebala biti skoro suva. Mislim da bi ovo
mogla biti prva slika koju sam ikada okačio u području spavaće
sobe u mom stanu.

Izvučem svoj ključ iz džepa i ubacim ga u vrata, ali vrata
nisu zaključana.

Znam da sam ih zaključao. Nikada ne odem odavde, a da ih
ne zaključam.

Odgurnem vrata i iste sekunde kada to uradim moj čitav
svet se zaustavi. Pogledam na levo. Na desno. Uđem dalje u moj
studio i krenem da se okrećem u krug, zureći u štetu koja je
načinjena svemu što posedujem. Sve za šta sam radio.

Crvena farba se nalazi po zidovima, podu, prekriva svaku
sliku na čitavom području donjeg sprata. Prva stvar koju učinim
je da pojurim prema jednoj od slika koja mi je najbliža.
Dodirnem farbu koja je razmrljana preko platna i već mogu
videti da se suši. Sigurno se suši već dva sata. Ko god da je ovo
uradio čekao je da izađem iz studija večeras.

Čim mi Trej dospe u misli to je trenutak kada počinje prava
panika. Istog momenta se penjem uz stepenice i odmah zaputim
ka mojoj radnoj sobi. Čim odgurnem vrata, presavijem se i
stavim ruke na svoje butine. Ispustim ogroman izdah olakšanja.

Nisu je dodirnuli.

Ko god da je bio ovde nije taknuo sliku na kojoj sam je
naslikao. Nakon što dopustim sebi par minuta da dođem sebi,
uspravim se i odem do njene slike. Iako slika nije dirana, nešto
je drugačije.

Nešto ne štima.

I onda primetim ispovest koju je ona ostavila na mom
jastuku.

Nema je.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Auburn

Očekuješ li društvo?” pitam Emori. Neko kuca na naša
vrata, pa ja pogledam u svoj telefon. Prošlo je deset.
Ona odmahne glavom. „Nije za mene. Ljudska bića me ne
vole.”

Ja se nasmejem i zaputim ka vratima. Kada pogledam kroz
špijunku i ugledam Treja, glasno uzdahnem.

„Ko god da je, izgledaš razočarana.” Emori kaže hladno.
„Mora da je tvoj momak.” Ona ustane i zaputi se ka svojoj
spavaćoj sobi i zahvalna sam što je bar naučila značenje
privatnosti.

Otvorim vrata kako bih ga pustila unutra. Malo sam
zbunjena što je uopšte ovde. Prošlo je deset sati naveče, a on je
rekao da je van grada do sutra.

Čim se vrata otvore on jurne unutra. Na kratko me poljubi u
obraz i kaže: „Moram da koristim tvoje kupatilo.”

Njegovo užurbano pojavljivanje me zbuni na sekundu dok
ga gledam kako uklanja svoje stvari sa kaiša. Pištolj, lisice,
ključeve od auta. Sve to ostavi na šank i ne mogu, a da ne
primerim kako mu znoj curi niz slepoočnicu. Izgleda nervozno.
„Samo napred”, kažem ja pokazujući mu ka kupatilu. „Ponašaj
se kao kod kuće.”

On se zaputi pravo prema kupatilu i čim otvori vrata ja

doživim kratak momenat panike.
„Čekaj!”, kažem žureći iza njega. On se odmakne od vrata i

ja prođem pored njega. Odem do lavaboa i pokupim sve sapune
u obliku školjki. Izađem iz kupatila, a on radoznalo gleda u moje
ruke.

„Sa čime bih sad trebao oprati ruke?”, pita on.
Klimnem glavom prema ormariću. „Tu ima tečni sapun”,
kažem mu. Pogledam dole u sapune u mojim rukama. „Ovi nisu
za goste.”
On mi zatvori vrata pred nosom, a ja odnesem sapune u
moju sobu osećajući se pomalo blesavo.
Ja imam ozbiljne probleme.
Stavim sapune na moj noćni stolić i uzmem svoj telefon.
Imam nekoliko nepročitanih poruka i samo jedna od njih je od
moje majke. Pročešljam kroz njih i sve su od Ovena. Počnem
odozdo idući ka gore.

Pozovi me.
Da li si dobro?
Važno je.
Haljina od mesa.
Molim te, pozovi me.
Ako mi ne odgovoriš na poruku u roku od pet minuta,
dolazim.

Ja mu odmah odgovorim.

Nemoj dolaziti, Trej je ovde. Dobro sam.

Pritisnem pošalji i onda mu otkucam još jednu poruku.

Jesi li ti dobro?

Istog momenta mi odgovori.

Neko je noćas provalio u moj studio. Sve su uništili.

Moja ruka poleti ka mojim ustima i ja uzdahnem.

Uzeo je tvoju ispovest, Auburn.

Moje srce je u grkljanu i ja brzo bacim pogled da se uverim
da Trej ne stoji na mojim vratima. Ne želim da sada vidi moju
reakciju, jer će hteti da zna s kim se dopisujem. Brzo pošaljem
Ovenu još jednu poruku.

Da li si zvao policiju?

Njegov odgovor stigne baš kada čujem da se vrata od
kupatila otvaraju.

I šta da im kažem, Auburn? Da dođu i počiste svoj
nered?

Dva puta pročitam poruku.
Njihov nered?
Odmah pritisnem briši na sve poruke. Spustim telefon i
pokušam izgledati opušteno, ali Ovenova poslednja poruka mi
se stalno premotava u glavi. On misli da je Trej ovo uradio?
Želim reći da Oven nije u pravu. Želim da kažem da Trej

ne bi bio sposoban da uradi tako nešto što je urađeno Ovenu, ali
ne znam čemu ili kome više da verujem.

Trej se pojavi na vratima, a ja proučavam njegove oči
pokušavajući da dobijem dokaz u njima, ali on mi ne pruža ništa
osim zida.

Nasmejem mu se. „Vratio si se ranije.”

On mi ne uzvrati osmeh. Moje srce pokušava da se popne
kroz zidove mojih grudi i to ne na pozitivan način.

On ušeta u moju sobu i sedne na moj krevet. Skine svoje
cipele i frkne ih na pod. „Šta li se desilo sa onom mačkom?” pita
on. „Kako si rekla da se ono zove? Sparkls?”

Ja progutam. Zašto pita za Ovenovu mačku?

„Pobegla je”, kažem smireno. „Emori je bila žalosna
nedeljama.”

On klimne, pomerajući vilicu napred-nazad. On podigne
ruku i zgrabi moju. Pogledam dole u nju baš kad me povuče ka
sebi. Padnem mu na grudi, čvrste kao daska. Omota svoje ruke
oko mene i poljubi me u vrh glave. „Nedostajala si mi, pa sam
se vratio ranije.”

On se ponaša fino. Previše fino. Moj štit ostane podignut.

„Pogodi šta?”, kaže on.

„Šta?”

Njegova ruka se pomeri do moje kose i prođe prstima kroz
nju. „Pronašao sam kuću danas.”

Odmaknem se od njegovih grudi i pogledam u njega, baš
kada zatakne pramen kose iza mog uveta. „Nisam ni znala da si
tražio drugu kuću.”

On se nasmeje. „Mislio sam da možda nabavim nešto malo

veće. Sada kada se mama preselila nazad, mislio sam da joj
prepustim tu kuću pošto je od početka njena. Verovatno je bolje
ako bismo imali više privatnosti u svakom slučaju. Kuća koju
sam gledao ima ograđeno dvorište. Na Bišopu je, blizu parka.
Stvarno je dobar komšiluk.”

Ne kažem ništa, jer zvuči kao da misli da je danas pronašao
kuću nama. Pomisao na to me užasava.

„Mama je išla sa mnom da je pogleda. Njoj se stvarno
sviđa. Kaže da bi se Ejdžeju baš svidelo tamo.”

Ne mogu zamisliti da bi Lidija rekla da bi Ejdžej voleo bilo
šta što nije njeno. „Stvarno je to rekla?”

Trej klimne i ja zateknem sebe kako zamišljam kako bi to
bilo. Biti stvarno u mogućnosti da živim u istoj kući sa
Ejdžejem, u dobrom komšiluku sa dvorištem. I opet pomisao
pronađe svoj put u moju glavu da bi to bilo vredno toga. Nikada
neću voleti Treja kao što sam volela Adama i nikada neću osetiti
istu povezanost sa njim kao što je imam sa Ovenom, ali Adam i
Oven mi ne mogu pružiti jednu stvar koja mi je potrebna u
životu. Samo Trej to može uraditi.

Nasmeje mi se i ja shvatim u tom momentu da možda Oven
nije bio u pravu. Ako je Trej odgovoran za uništavanje
Ovenovog studija, on ne bi sad bio ovde i govorio stvari koje
govori. Bio bi besan, jer bi znao da je ta ispovest moja.

„Govorim to da ovo nije igra za mene, Auburn, Volim
Ejdžeja i potrebno mi je da znam da si zajedno sa mnom u
ovome. Da smo zajedno u ovome.”

Pomera se sve dok nije na meni, a onda se nagne napred i
poljubi me. Zabavljamo se duže od dva meseca i nikada mu
nisam dopustila ništa osim da me poljubi. Još uvek nisam

spremna da idem dalje od ovoga, ali znam da on jeste. I znam da
mu je strpljenje pri kraju.

On zastenje i njegov jezik uroni dublje u moja usta. Ja
stisnem svoje oči i mrzim što se primoravam da se pretvaram da
sam okej sa ovim. Ali iznutra, samo odugovlačim, dajući sebi
momenat da razmislim koji sledeći potez da napravim, jer su
Ovenove poruke još uvek u pozadini mog uma. Da ne
spominjem činjenicu da je Oven možda na putu ka ovamo.

Trejeve ruke postanu pohlepnije dok me pipaju i povlače.
Njegova usta se grubo pomeraju nad mojim i on počne da me
ljubi svuda dok jedna od njegovih ruku otkopčava dugmad na
mojoj košulji.

Želim mu reći da prestane, ali sve se dešava tako brzo da ne
mogu pronaći momenat da ga odguram dalje. Njegova ruka
otkopčava moje farmerke i on krene da gura svoje prste u moj
veš kada više ne mogu podneti ni sekundu ovoga. Zabijem svoje
pete u dušek i odgurnem ga, dok pokušavam se podignem gore
na krevetu.

On se odmakne na nekoliko sekundi i pogleda me, ali reči
ne uspevaju da izađu iz mojih usta. Kada ne kažem ništa,
njegova usta su istog trena opet na mojim sa još više sile. Nije
dobio verbalno ne, pa pretpostavljam da to njemu znači da.

Odgurujem se o njegove grudi. „Trej, prestani.”

On odmah prestane da me ljubi i zabije svoje lice u jastuk.
On zastenje, isfrustriran, i ne znam šta da kažem sledeće.
Upravo sam ga razljutila.

Njegova ruka je još uvek u mojim farmerkama i iako ga ne
ljubim, on nastavlja da gura svoju ruku dalje sve dok ne moram
fizički da odgurnem njegovu ruku dalje. On pritisne svoj dlan na

krevet pored mene i podigne se sve dok mu lice nije na nekoliko
centimetara od mog. Njegove oči su pune besa, ali nije bes ono
što me plaši.

Nego gađenje.

„Mogla si se jebati sa mojim mlađim bratom kada ti je bilo
petnaest, ali ne možeš se jebati sa mnom kao odrasla osoba?”

Njegove reči bole. Toliko jako bole da moram da zatvorim
oči i okrenem se od njega.

„Nisam se jebala sa Adamom”, kažem. Polako pogledam
ponovo u njegovom pravcu i gledam ga direktno u oči. „Vodila
sam ljubav sa Adamom.”

On spusti svoje lice sve dok njegove usne nisu direktno
naspram mog uveta. Vrelina od njegovog daha tera me da mi se
koža naježi. „Šta je bilo kada te je Oven jebao u njegovom
krevetu? Je li to bila ljubav?”

Naglo udahnem vazduh.

Moje celo telo se napne i znam da će me zaustaviti ako
pokušam pobeći. Takođe znam da ako ne pokušam da
pobegnem, da će me vrlo verovatno povrediti.

Nikada u životu se nisam više bojala.

On ostane na meni, njegove usne postavljene pored mog
uveta. Ne progovara ponovo, ali ne mora. Njegova ruka čini
njegove namere veoma jasne dok ponovo pravi svoj put ka
unutrašnjosti mojih farmerki.

Na sekundu se zapitam da li da mu dozvolim da ovo uradi.
Ako samo ćutim i dopustim mu da uzme šta hoće, možda će mu
to biti dovoljno da oprosti šta se desilo sa Ovenom. Ne mogu
dopustiti da se ovo prepreči između mene i mog sina.

Ali te misli samo potraju na sekundu, jer ne postoji šansa ni
u paklu da ću dopustiti da Ejdžej odraste sa majkom kukavicom.

„Silazi sa mene.”

On to ne radi. Umesto toga on podigne svoju glavu i
pogleda me sa tako hladnim smeškom da se sva naježim. Ne
znam ko je on sada. Nikada nisam videla ovu njegovu stranu
pre. „Trej, molim te.”

Njegova ruka je gruba, a ja stiskam svoje noge zajedno, ali
to ga ne sprečava da na silu razdvoji moje butine. Ja ga
odgurujem, ali moja slabost je smešna u poređenju sa njegovom
snagom. Njegova usta su nazad na mojim i kada pokušam da se
okrenem od njega on me ugrize za usnu, sileći me na svoj
poljubac.

Mogu osetiti krv.

Krenem da jecam čim krene da otkopčava svoje farmerke.

Ovo se ne dešava.

„Rekla je da prestaneš.”

To nije moj glas i nije Trejev, ali ga reči nateraju da stane.
Pogledam gore i vidim Emori kako stoji na vratima, upirući
pištolj u našem pravcu. Trej se polako okrene prema vratima.
Kada je vidi, on se pažljivo otkotrlja na leđa sa svojim
dlanovima ka gore.

„Ti shvataš da upireš pištolj na policajca”, kaže Trej
smireno.

Emori se nasmeje. „Ti shvataš da ja zaustavljam napad, zar
ne?”

On se uspravi u sedeći položaj, polako, a ona podigne
pištolj još više držeći ga usmerenim na njega.

„Ne znam šta ti misliš da se ovde događa, ali ako mi ne
predaš taj pištolj bićeš u veoma velikoj nevolji.”

Emori pogleda u mene, ali drži pištolj nanišanjen na Treja.
„Šta misliš ko će biti u nevolji, Auburn? Policajac koji te je
prisiljavao ili cimerka koja je pucala u njegov kurac?”

Srećom njeno pitanje je bilo retoričko, jer ja toliko jako
plačem da je teško da odgovorim. Trej pređe dlanom preko
svojih usta i onda stigne vilicu, pokušavajući da shvati kako da
se izvuče iz nereda u koji je sebe stavio.

Emori usmeri svoju pažnju nazad na njega. „Izaći ćeš iz
ovog stana i ići ćeš sve do kraja hodnika. Staviću tvoj pištolj i
tvoje ključeve na pod u hodniku kada budeš izvan dosega.”

Mogu osetiti kako me Trej gleda, ali ja ne gledam u njega.
Ne mogu. Nežno pređe rukom po mojoj ruci. „Auburn, znaš da
te nikada ne bih povredio. Reci joj da se zabunila.” Mogu osetiti
kako poseže gore do mog lica, ali ga Emorin glas zaustavi.

„Gubi se. Jebeno. Napolje!” ona viče.

Još jednom Trej podiže svoje dlanove u vazduh. On ustane,
polako, i zakopča svoje farmerke. Sagne se da uzme svoje
cipele.

„Ostavi ih. Izlazi napolje”, Emori čvrsto kaže.

Ona se polako povuče sa vrata dok on ide prema njoj.
Gledam pozadinu njegove glave dok se on okreće prema
ulaznim vratima, a Emori ga prati.

„Sve do kraja hodnika”, kaže ona.

Još nekoliko sekundi prođe pre nego što ona kaže: „Baci mi
njegove cipele, Auburn.”

Posegnem preko kreveta i uzmem njegove cipele sa poda.

Odnesem ih do nje i gledam kako ona stavlja njegove cipele
ispred naših ulaznih vrata. Pažljivo posmatra Treja na kraju
hodnika dok stavlja pištolj pored cipela. Čim ga je spustila ona
zalupi vrata i navuče lanac i zaključa ih. Ja sada stojim na
vratima svoje spavaće sobe, gledajući da se osiguram da je
otišao. Ona se okrene prema meni, širom otvorenih očiju.

„Rekla sam ti da mi se drugi tip više sviđa.”

Ja se nekako nasmejem između svih mojih suza. Emori
zakorači napred i zagrli me i koliko god ona bila čudna, više
sam joj zahvalna nego bilo kome u svom životu.

„Hvala ti puno što si prisluškivala.”

Ona se nasmeje. „Moje zadovoljstvo.” Ona se odmakne i
pogleda me u oči.

„Jesi li dobro? Da li te je povredio?”

Odmahnem glavom i podignem ruku do svoje usne da
vidim da li i dalje krvari. Krvari, ali pre nego što uspem da se
okrenem ka kuhinji, Emori već kida papirni ubrus sa držača.
Uključi slavinu taman kada se čuje kucanje na vratima.

Obe se okrenemo i pogledamo prema vratima.

„Auburn.” To je Trejev glas. „Auburn, žao mi je. Tako mi
je žao.”

On plače. Ili to, ili je stvarno dobar glumac.

„Moramo razgovarati o ovome. Molim te.”

Znam da je Oven sada verovatno na putu ovamo nakon svih
njegovih uznemirenih poruka, pa samo želim da se otarasim
Treja pre nego što se sretnu licem u lice. To je poslednja stvar
koja mi je večeras potrebna. Odem do vrata, ali ih ne otključam.

„Pričaćemo o ovome sutra”, kažemo kroz vrata. „Potreban

mi je prostor večeras, Trej.”
Nekoliko sekundi prođe i on kaže: „Okej. Sutra.”

DVADESETO POGLAVLJE

Oven

Zaustavim se na parkingu u garaži s preke strane ulice od
njenog stana, tako da Trej ne vidi moj auto.
Kada sam van svog auta i preko puta ulice, nastavim trčati
sve dok ne lupam na njena ulazna vrata. „Auburn!” Nastavljam
da kucam. „Auburn, pusti me unutra!”

Mogu čuti kako se brave otključavaju jedna po jedna i sa
svakom bravom koja se otvori ja nekako postajem sve više i više
nervozan. Kad ona konačno otvori vrata i ja je vidim kako stoji
ispred mene, svaki deo mene izdahne, čak i moje srce.

Tragovi suza joj označavaju obraze i dve sekunde za koje
mi je potrebno da uđem u njen stan u privučem je sebi, čine se
kao sat predugo. „Jesi li dobro?”

Njene ruke se omotaju oko mene i ja posegnem nazad da
zatvorim vrata. Zaključam ih i onda je privučem sebi dok ona
klima glavom.

„U redu sam.”
Njen glas je sve osim u redu. Ona zvuči prestravljeno.
Odgurnem je od sebe sve dok nije na razdaljini od dužine ruku i
onda je osmotrim.
Njena kosa je nered.
Njena košulja je pocepana.
Njena usna krvari.

Njena glava se pomera levo-desno i ona mi govori ne.

Ona može videti bes u mojim očima, taman kad se okrenem
i počnem otključavati vrata. Može se zajebavati sa mnom koliko
god hoće. Povlačim liniju kada je u pitanju ona.

Njene ruke su na mojim rukama, odvlačeći me od vrata.
„Ovene stani.” Otvorim vrata i zakoračim u hodnik, ali ona se
postavi ispred mene i stavi svoje ruke na moje grudi. „Ljut si.
Prvo se smiri. Molim te.”

Udahnem i izdahnem, pokušavajući da se smirim. Ali samo
zato što je rekla molim te. Nadam se da nikada neće saznati da
čuti te dve reči kako ih izgovora bi me moglo ubediti da uradim
bilo šta što ona želi. Ikada.

Ona me tera nazad u svoj stan. Ja odem do kuhinjskog
elementa i naslonim ruke na njega, stavljajući svoje čelo na njih.

Zatvorim oči i razmišljam.

Razmišljam o tome šta bi on mogao uraditi sledeće.
Razmišljam o tome gde bi on mogao otići. Razmišljam o tome
gde ona mora biti da bi bila sigurna od njega.

Nemam odgovore ni na jedno od tih misli, osim na
poslednju. Ona mora biti sa mnom. Neću je ispustiti iz vida
večeras.

Uspravim se i okrenem se prema njoj. „Uzmi svoje stvari.
Odlazimo.”

***

Odlučim da je odvedem u hotel za večeras jer nemam poverenja
da bude sa mnom u studiju. Nisam još uvek ni siguran šta se
desilo između njih dvoje i nisam siguran na šta je on sve

sposoban u ovom momentu.

Ona gleda preko svog ramena čitavim putem do naše sobe,
pa joj uzmem ruku u svoju i pokušam je uveriti da je ona sigurna
za večeras.

Kada smo u hotelskoj sobi ja zatvorim vrata, ali osećaj je
kao da je vazduh ovde drugačiji. Kao da ga ima više, jer ona
konačno može da odahne. Mrzim što je bila toliko zabrinuta i
znajući da je Trej ogroman deo njenog života me čini još
zabrinutijim za nju.

Ona skine svoje cipele i sedne na krevet. Ja sednem pored
nje i uzmem joj ponovo ruku u svoju.

„Hoćeš li mi reći šta se desilo?”

Ona polako udahne sa još jednim klimanjem glave.
„Pojavio se baš pre nego što sam videla tvoje poruke. Na
početku nisam mislila da je on sposoban da uradi nešto kao što
si ti sugerisao, ali kada je ušao u moju sobu videla sam to. Bilo
je nešto u načinu na koji me je gledao. Prva stvar koju je učinio
je bilo da je pitao za Sparkls.”

Ne želim da je prekidam, ali nemam pojma šta Sparkls
znači.

„Sparkls?”

Ona mi dobaci brz, sramežljiv smešak. „Rekla sam mu da
je Oven-mačka Emorina i da se zove Sparkls.”

Odmahujem zbunjeno glavom. „Zašto bi on pitao za moju
mačku?” Čim pitanje izađe iz mojih usta, odgovor postane jasan.
„On je bio u mom studiju”, kažem ja. „Mora da ju je video i
sabrao dva i dva.”

Ona klimne, ali prestane da priča. Čekam da nastavi priču,
ali ona to ne radi.

„Šta se sledeće desilo?”

Ona slegne ramenima. „On je samo...”

Ona počne da plače, tiho, pa joj dam minut da nastavi
svojim tempom.

„Počeo je da priča o Ejdžeju i kupovini kuće i...onda je
počeo da me ljubi. Kada sam mu rekla da prekine...” Ona se
ponovo zaustavi i udahne brzo vazduh. „Rekao je nešto o meni i
tebi kako smo bili zajedno u tvom krevetu i tada sam znala da je
pročitao moju ispovest. Pokušala sam da pobegnem, ali me je
držao dole. Tada je Emori ušla unutra.”

Trebao sam brže stići tamo, ali hvala Bogu za Emori.

„To je sve što se desilo, Ovene. On je prestao i onda je
otišao.”

Podignem ruku do njene usne i dodirnem mesto pored toga
gde krvari. „A ovde? Je li on ovo uradio?”

Ona baci pogled dole i klimne. Mrzim videti sram na
njenom izrazu lica. To bi trebala biti poslednja stvar koju sada
treba da oseća.

„Da li si zvala policiju? Želiš li ih zvati sada?” Krenem da
se dižem sa kreveta da bih joj doneo telefon, ali se njene oči
rašire i ona počne odmahivati glavom levo-desno.

„Ne”, kaže ona. „Ovene, ne mogu ovo prijaviti.”

Zaustavim se na momenat, samo kako bih se uverio da sam
je dobro čuo. Pustim je i sednem uspravnije, okrećući se
direktno ka njoj. Moja glava se nakrivi u zbunjenosti.

„Trej te napadne u tvom stanu i ti ga nećeš prijaviti?”

Ona skrene pogled sa još više srama u njenoj ekspresiji.
„Da li znaš šta bi se desilo ako bih ga prijavila? Lidija bi krivila

mene. Ne bi mi nikad dopustila da vidim Ejdžeja.”

„Pogledaj me, Auburn.”

Ona okrene svoju glavu, a ja joj uzmem lice u svoje ruke.
„On te je napao. Lidija je možda kučka, ali niko te ne bi krivio
što bi prijavila nešto kao što je ovo.”

Ona se odmakne od mojih ruku i blago odmahne glavom.
„On zna da sam spavala sa tobom, Ovene. Naravno da će biti
ljut nakon što je saznao da sam ga prevarila.”

Zatvorim oči. Moje srce lupa tako jako, mislim da mu
potrebno da izađe iz ove sobe. „Ti njega braniš?” Tišina koja
usledi me zdrobi. Ja ustanem i odem od kreveta prema prozoru.

Pokušam da to razumem. Pokušam da mu nađem smisao,
ali nema nikakvog jebenog smisla.

„Ti ga nisi prijavio što je provalio u tvoj studio. To je ista
stvar.”

Istog trena se okrenem prema njoj. „To je samo zato što
sam ja uništio svoj kredibilitet, Auburn. Izgledalo bi kao
očajnički pokušaj osvete kada bih krivio Treja za to. On bi se
izvukao, a to bi samo pogoršalo stvari za mene. Ti sa druge
strane - on te je fizički napao. Ne postoji apsolutno nijedan
razlog na svetu zašto to ne bi trebalo da se prijavi. Ne prijaviti
ga će za njega biti kao pozivnica da to uradi ponovo.”

Pre nego da se raspravlja sa mnom, ona polako ustane i
hoda prema meni. Ona omota svoje ruke oko mog struka i
zagnjuri svoje lice na moje grudi. Ja zauzvrat omotam svoje
ruke čvrsto oko nje. Odjednom sam mnogo smireniji nego što
sam bio pre par sekundi.

„Ovene”, kaže ona, njene reči malko prigušene mojom
majicom. „Ti nisi otac, tako da ne mogu očekivati od tebe da

razumeš moje odluke. Ako ga prijavim stvari će se samo
pogoršati. Moram uraditi sve što mogu da održim vezu sa
svojim sinom netaknutu. Ako to uključuje opraštanje Treju i da
moram da mu se izvinem za ono što se desilo između tebe i
mene... onda je to ono što trebam da uradim. Ne mogu očekivati
da ti to razumeš, ali mi je potrebna tvoja podrška. Ti ne znaš
kako je odustati od svog čitavog života zbog nekoga.”

Ne samo da me njene reči fizički bole, nego me takođe i
užasavaju. Čak i nakon ovoga ona još uvek ne vidi koliko je taj
čovek opasan.

„Ako voliš svog sina, Auburn... držaćeš ga što dalje
moguće od Treja. Oprostiti mu je najgori izbor koji možeš
doneti.”

Ona se odmakne od mojih grudi i pogleda gore u mene.
„To nije izbor, Ovene. Da je u pitanju izbor to bi značilo da
imam druge opcije. Nemam ih. To je jednostavno ono što
moram da uradim.”

Zatvorim oči i uzmem joj lice u svoje dlanove. Naslonim
svoje čelo na njeno i samo stojim tako sa njom. Slušam je kako
diše i pokušam naći smisao u njenim rečima. Ona govori sebi da
je ne razumem jer nikada nisam bio u njenoj poziciji. Ona misli
da sve greške koje sam napravio u prošlosti su načinjene iz
sebičnosti, pre nego iz totalne nesebičnosti.

Više smo slični nego što to ona misli.

„Auburn”, kažem tiho. „Ja totalno razumem da ti želiš da
budeš sa svojim sinom, ali ponekad da bi sačuvala vezu sa
nekim, moraš je prvo žrtvovati.”

Ona se izvuče iz mog stiska. Napravi nekoliko koraka od
mene pre nego što se okrene. „Koju si ti vezu ikada morao da

žrtvuješ?”

Podignem polako glavu, gledajući je sa svim što
posedujem. „Nas, Auburn. Morao sam da žrtvujem nas.”

DVADEST PRVO POGLAVLJE

Auburn

Sedim na krevetu sa njim, pokušavajući da upijem sve što
govori, ali je teško. „Ja samo...” Odmahujem glavom.
„Zašto mi jednostavno nisi rekao sve ovo od početka? Zašto mi
nisi rekao da je Trej znao da to nije bila tvoja droga?”

Oven uzdahne i stisne mi ruku. „Želeo sam, Auburn. Ali
sam te jedva poznavao. Reći bilo kome istinu bi moglo ugroziti
karijeru mog oca. Da ne pominjem činjenicu da je Trej pretio da
izazove nevolju i poslednja stvar koju sam želeo za tebe je da
imaš probleme kao rezultat mog odnosa sa ocem.”

Ako sam pomislila da sam završila sa Trejem ranije
večeras, sada sam definitivno završila sa njim. Ne mogu da
verujem da je stavio Ovena u takvu poziciju samo zato što se
osećao ugroženim zbog njega. Celo ovo vreme sam pokušavala
da vidim dobro u Treju, ali počinjem da preispitujem da li on
uopšte ima išta dobro u sebi.

„Osećam se kao idiot.”
Oven odlučno odmahuje glavom. „Ne možeš biti toliko
stroga prema sebi. Trebao sam ti reći ranije. Hteo sam, ali nakon
što sam saznao da imaš sina shvatio sam koliko puno imaš na
ulogu. To je zakomplikovalo stvari, jer je bilo prekasno za mene
da se vratim nazad i kažem da pilule nisu moje i nema šanse da
bi ti Lidija i Trej dopustili da budeš sa nekim kao što sam ja. Bili
smo zaglavljeni.”

Padnem na krevet i prekrstim svoje ruke preko stomaka.
Zurim u plafon, još više u zabuni šta da uradim nego kada sam
ušla ovde.

„Ne verujem mu. Ne nakon ovoga. Ne želim ga u blizini
Ejdžeja više, ali ako bih pokušala da ih izvedem na sud Lidija bi
se razbesnela. Ona bi iskoristila moje posete Ejdžeju protiv
mene i možda ga nikada više neću moći videti.”

Realnost ove situacije počinje da dolazi u svest i ja
podignem svoje ruke i pritisnem svoje dlanove na oči. Ne želim
da plačem. Želim da ostanem smirena i pronađem način da
zaobiđem ovo.

Oven se spusti pored mene na krevet. On stavi ruku na moj
obraz i natera me da ga pogledam.

„Auburn, slušaj me”, kaže on, gledajući me sa potpunom
iskrenošću. „Ako moram izneti na videlo sve o mom ocu i
odvedem Treja na sud, uradiću to. Ti zaslužuješ da budeš u
Ejdžejevom životu i ako nastavimo da dopuštamo da Trejeve
pretnje utiču na naše odluke, on nikada neće prestati. Nikada
nam neće dopustiti da budemo zajedno i uradiće bilo šta da drži
dalje od Ejdžeja osim ako si sa njim. Sa ljudima kao što je on
sve je u moći, ali moramo da prestanemo da mu dopuštamo da je
ima.”

On obriše jednu od mojih suza sa svojim palcem. „Šta god
je potrebno da se uradi, uradićemo to zajedno. Ne idem nikuda.
A ti nećeš pričati sa Trejem ponovo ako ja nisam tu, okej?”

Njegove reči me ispunjavaju sa mešavinom olakšanja i
strepnje. Tako je dobar osećaj znati da je on na mojoj strani, ali
pomisao na suočavanje sa Trejem me užasava. Ali to je jedini
izbor koji imamo u ovom trenu. Ili to moramo rešiti kao odrasle
osobe ili ću se boriti s njim na sudu.

I neću se zaustaviti dok ne pobedim. Oven me privuče uza
sebe i drži me u tišini tako dugo da zaspim.

Zvuk tuširanja me probudi i ja odmah krenem da razgledam
po hotelskoj sobi u pokušaju da dođem sebi.

Kada se magla razbistri i događaji iz celog, prethodnog
dana se odigraju u mom umu, ja iznenađujući imam osećaj kako
me obasipa osećaj smirenosti. Neverovatno je kako ne shvataš
koliko si sâm i uplašen bio dok nemaš nekoga pored sebe da te
podrži. Oven je toliko toga žrtvovao za svog oca, a sada to isto
radi za mene. On je upravo tip muškarca kojeg Ejdžej treba da
ima kao uzor u životu.

Proverim svoj telefon i pronađem nekoliko propuštenih
poziva od Treja. Ne želim da je sumnjičav ili da se pojavi nazad
u mom stanu večeras, pa mu pošaljem poruku.

Potrebno mi je neko vreme da budem sama, Treje.
Možemo pričati sutra, obećavam.

Ne želim da misli da sam ljuta na njega koliko stvarno
jesam. Želim da ga zasad umirim dok Oven i ja ne budemo
mogli da se suočimo s njim zajedno.

Okej.

Izdahnem u olakšanju sa njegovim odgovorom i spustim
svoj telefon. Ustanem i hodam prema kupatilu, ali se zaustavim
kada spazim Ovenov lik na ogledalu u hodniku. Vrata kupatila
su malkice otvorena, kao i tuš zavesa. Vidim ga na trenutke dok
pere kosu, ali dovoljno da bih znala da bih radije bila tamo sa
njim nego ovde sama.

Odjednom sam nervozna i ne znam zašto sam nervozna.
Uradili smo to već pre.

Skinem svoju majicu i stavim je na vitrinu, prate je i moje
farmerke. Bacim pogled na ogledalo i sramota me što vidim
tragove maskare ispod mojih očiju. Obrišem ih i onda napravim
korak nazad. Vide se blage modrice na nekoliko mesta na mom
telu od borbe sa Trejem i to me zamalo natera da se predomislim
u vezi onoga što ću uraditi.

Ali to ne uradim. Trej je držao dovoljno razdvojene Ovena
i mene, pa oteram misao o njemu totalno iz moje glave. Ne
želim da ponovo mislim na njega dok ne budemo sedeli sutra
ispred njega.

Hodam prema kupatilu i zastanem ispred vrata. Skinem
grudnjak i onda svoje gaćice. Razmišljam da li da isključim
svetlo ili ne. Jedan put kada sam bila sa Ovenom bilo je mračno,
pa su moje nesigurnosti bile gotovo nepostojeće. Međutim,
nikada pre me nije video ovakvu. Ja nikada nisam videla njega.

Ta poslednja misao mi u stvari daje hrabrost koja mi je
potrebna da uđem u kupatilo.

„Auburn?”, kaže on ispod tuša. Pita se da li to ja ulazim
upravo sada tamo, pa pretpostavljam da to samo dokazuje kako
smo oboje još uvek malo na oprezu večeras.

„Samo sam ja”, kažem i zatvorim vrata.

Njegova glava se pojavi iza zavese za tuširanje i osmeh koji
obično nalepljen na njegovom licu nestane kada vidi celu mene.
Moji obrazi se odmah zacrvene i ja posegnem pored sebe i
isključim svetlo. Mislila sam da to mogu uraditi, ali ne mogu.
Nijedan momak, čak ni Adam, me nikada nije video golu sa
upaljenim svetlom. Nisam shvatila koliko mi puno nedostaje

samopouzdanja.

Čujem ga kako se smeje, ali mu ne mogu videti lice u
mraku.

„Dve stvari”, kaže on čvrstim glasom. „Upali to nazad.
Dolazi ovamo.”

Odmahujem glavom iako on to ne može videti. „Ući ću
tamo, ali neću ponovo upaliti svetlo.”

Čujem kako se zavesa za tuširanje otvara, a onda mokra
stopala kako prskaju o pločice na podu. Pre nego što skontam,
ruka je već omotana oko mog golog struka i svetlo je ponovo
upaljeno. Njegovo lice je direktno ispred mog i on se kezi.
Ostavi upaljeno svetlo i podigne me, noseći me pod tuš sa
sobom. Postavi me na noge unutar tuš kabine i ja odmah
pokrijem rukama ono što uspem.

On napravi korak unazad sve dok nismo razdvojeni
nekoliko koraka, a ja ne mogu, a da ne primetim, koliko je
samouveren, stojeći totalno nag ispred mene. Ima pravo da bude
samouveren. Ja... ne baš toliko.

On nagne svoju glavu unazad dovoljno da sapere sapunicu
iz svoje kose, ali ne toliko daleko da me ne može celu videti.
Njegove oči lutaju po meni dok on ispira kosu sa zadovoljnim
osmehom.

„Znaš li šta volim?” pita on.

Ja držim moje ruke ispred sebe, zaklanjajući se i slegnem
ramenima.

„Volim kada mi ti pereš kosu”, kaže on. „Ne znam zašto.
Jednostavno je bolje kada ti to radiš.”

Nasmejem se. „Da li želiš da ti ja operem kosu?”

On odmahne glavom i okrene se da ispere sapunicu sa lica.
„Već sam je oprao”, kaže on sav važan.

Ne mogu odoleti da ne gledam u njegovu pozadinu sada.

Bez mane.

Još više se unervozim, znajući koliko ja nisam bez mana. I
ne osećam se ovako zato što imam slučaj niskog samopouzdanja
i ne pretvaram se da sam samosvesna samo da bi mi on udelio
kompliment. To je zato što sam ja devojka koja je imala bebu, a
tela ne izgledaju isto nakon što imate bebe. Moj stomak je
prekriven blagim belim linijama i ožiljak od mog carskog reza je
ispred i na sredini, baš iznad područja koje bi trebalo biti
najprivlačnije muškarcu.

Neću uopšte pričati šta trudnoća uradi grudima. Zatvorim
oči na samu pomisao o tome.

„To je kao kada ti neko napravi sendvič”, kaže Oven.

Moje oči se otvore. On može videti zbunjenost na mom
licu, pa se nasmeje.

„Kada mi ti pereš kosu.” On kaže kao da je to objašnjenje.
„Isto je sa sendvičima. Mogao bih koristiti iste namirnice i
napraviti sendvič na isti način kao što ga neko drugi napravi, ali
zbog nekog razloga mnogo je ukusniji kada ja nisam taj koji ga
pravi. Baš kao kada ti pereš moju kosu. Bolji je osećaj kada ti to
radiš. Takođe se i bolje stilizuje.”

Evo mene, gotovo se tresem koliko sam nervozna, a on
opušteno priča o sendvičima i šamponima. On napravi korak
napred i stavi svoje ruke na moje laktove, okrećući me dok
nisam ispod vode. „Želim da ja operem tvoju”, kaže on
uzimajući putnu verziju bočice šampona koja je sada na pola
prazna. Nagne mi glavu nazad i prođe rukama kroz moju kosu

dok je voda kvasi. Ja nisam kao on, ne mogu držati svoje oči
otvorene dok su njegove ruke u mojoj kosi, pa ih pustim da se
zatvore. Našamponira mi kosu i nisam sigurna koji je osećaj
bolji, njegovi prsti kako mi masiraju skalp ili deo njega koji je
pritisnut na moj stomak.

„Opusti se”, kaže on dok počinje da mi ispira kosu.

Ja se ne opustim. Ne znam kako.

On kao da to zna, pa se pomeri bliže. Njegova blizina me
više smiri. Kada je na nekoliko koraka od mene i ja sam na
udaru njegovog pogleda tada sam najviše nervozna.

On počne da stavlja regenerator na moju kosu ovog puta i
on je apsolutno u pravu. Pre su mi drugi ljudi prali kosu, rezultat
toga što sam bila u kozmetičkoj školi. I osećaj jeste dobar, kao
masaža. Ali ovo je više. Njegove ruke su tako mnogo više.

Njegove usne se nežno naslone na moje i on me poljubi.
Njegove ruke se pomere iz moje kose do mojih ruku i on ih
povuče od mog tela, stavljajući ih oko svog struka sve dok
nismo naslonjeni jedno uz drugo. Ja napokon otvorim svoje oči i
pogledam u njegove dok on počinje da ispira regenerator iz moje
kose.

„Dobar je osećaj, zar ne?” kaže on sa pomalo zlobnim
osmehom.

Ja se nasmejem. „Ne želim nikada više da perem svoju
kosu.”

On me poljubi u čelo. „Samo čekaj dok probaš moje
sendviče.”

Smejem se, a nežnost koja ulazi u njegove oči na zvuk mog
smeha me tera da uvidim da je ovo ono što ja želim.
Nesebičnost. To treba da bude osnova svake veze. Ako je osobi

stvarno stalo do tebe, ona će dobiti više zadovoljstva zbog
načina na koji se ti zbog njih osećaš, nego zbog načina kako se
oni osećaju zbog tebe.

„Želim da nešto znaš”, kaže on, ljubeći me niz vrat. „I ne
govorim ovo samo da bi se ti bolje osećala.” Jedna od njegovih
ruku klizi uz moj struk sve dok se ne sretne sa mojom dojkom i
on je tu zadrži. „Govorim ti ovo jer želim da veruješ u to.” On se
odmakne od mog vrata da bi me direktno pogledao, „Ti si toliko
lepa, Auburn. Svuda. Svaki deo tebe. Spolja, iznutra, kada si
ispod mene, na meni, naslikana na platnu.”

Njegove oči probadaju moje i ja ih zatvorim, jer postoji
previše istine u njegovim. „Tako prelepa”, on šapuće.

On počne da me ljubi niz vrat dok vrelina njegovog daha ne
zadirkuje moju dojku. On me uzme u svoja usta, a ja blago
zastenjem. Podignem ruke do poleđine njegove glave i držim oči
zatvorene, nadajući se da ćemo završiti u krevetu pre nego što se
srušim od vrtoglavice.

Njegove ruke klize dole niz moj struk, niz moje butine, dok
njegova usta ne počnu da prate njihov pravac. Kada njegov jezik
dotakne moj pupak ja uzdahnem. Delimično zbog senzacije i
delimično jer želim da prekine svoju putanju u koju se zaputio.
Ne želim ga blizu delova mene zbog kojih sam najviše
samosvesna.

On promeni svoj položaj sve dok se ne nađe na kolenima
ispred mene. Više me ne ljubi, a njegove ruke su omotane oko
zadnjeg dela mojih butina. Mogu osetiti njegov dah na mom
stomaku i činjenica da ne radi ništa me čini dovoljno
radoznalom da otvorim svoje oči i pogledam dole u njega.

On pogleda gore u mene. Nežno se nasmeje i podigne ruku
ispred sebe, prelazeći preko ožiljka koji se nalazi na mom

abdomenu. „Ovo”, kaže on gledajući u njega. „Ovo je najlepša
stvar koju sam video na ženi.”

Suze mi peku oči i ja odbijam da plačem u ovakvoj prilici,
ali mislim da sam zvanično „pala” na ovog muškarca.

Njegove usne dodirnu moj stomak i on spušta nežne
poljupce niz moj ožiljak. Počne se kretati nazad ka gore uz moje
telo sve dok ne stoji uspravno, gledajući ponovo dole u mene.
„Koliko smo zapravo dana videli jedno drugo od kada smo se
upoznali?”, pita on.

Želim da se smejem na njegovu nasumičnost, jer mislim da
mi je to omiljeno u vezi njega. Slegnem ramenima. „Ne znam.
Četiri? Pet?”

On polako odmahne svojom glavom. „Ako ubrajaš danas,
onda je sedam”, kaže on, provlačeći ruku kroz moju kosu. „Pa
reci mi Auburn. Kako je moguće da se već zaljubljujem u tebe?”

On uhvati moj uzdah sa svojim usnama i podigne me,
iznoseći me iz tuš kabine i pravo u krevet.

I ovoga puta se ne izgubim u njegovom dodiru. Ne izgubim
se u njegovom poljupcu. Ne izgubim se u osećaju kako je dobro
kada uđe u mene.

Uopšte se ne izgubim u njemu, jer je ovo prvi put da se
ikada osećam da me je neko istinski pronašao.

***

„Parkiraću se u parking garaži”, kaže on. „Uzmi moj ključ i uđi
na zadnja vrata.”

Zaustavi auto, a ja otvorim vrata da izađem. Pre nego što to
uradim, on me uzme za ruku i povuče prema sebi. Njegove usne

dotaknu moje i njegov poljubac je kao obećanje.

„Eto me gore za sekundu”, kaže on.

Požurim prema zadnjim vratima njegovog studija. Ubacim
ključ u bravu i isto tako brzo zatvorim, onda požurim uz
stepenice. Kad se nađem u njegovom stanu konačno mogu
udahnuti sa olakšanjem. Ne znam zašto bih pomislila da bi Trej
čekao tamo napolju. Samo je zabrinjavajuće jer mi nije poslao
poruku od sinoć, kada sam mu rekla da ću pričati danas sa njim.
Ili mi daje prostor koji mi je potreban ili zna da sam nešto
naumila.

Oven-mačka se pojavi oko mojih nogu, a ja je podignem i
odnesem je sa sobom u kuhinju. Stavim je na šank dok posežem
za flašom vina. Nakon toga kako sam provela nekoliko dana,
definitivno mi je potrebno piće. Sigurna sam i Ovenu, pa sipam i
njemu jednu baš kada ga čujem da dođe iza mene.

Omota svoje ruke oko mene od pozadi i privuče me sebi.
Naslonim svoju glavu nazad na njegovo rame i naslonim svoje
ruke na njegove.

Čim ga dotaknem, moje oči se otvore i moja usta pokušaju
da formiraju vrisak, ali sam odsečena rečima koje mi šapuće na
uvo.

„Ne možeš čak ni da prepoznaš koji muškarac ima svoje
ruke oko tebe?”

Trejev glas ukruti celo moje telo. Njegov stisak oko mog
struka se stegne i tada osetim razliku. Razliku u visini. Razliku u
njihovim rukama. Razliku u načinu na koji me drže.

„Trej”, šapućem drhtavim glasom.

„Poštedi me, Auburn”, on sikće na moje uvo. Okrene me i
gurne me na frižider, gurajući moje ruke na njega. „Gde je on?”

Ja progutam sa olakšanjem jer ne zna gde je Oven. Možda
će ga Oven čuti i biti u mogućnosti da uradi nešto kako bi se
zaštitio.

Odmahnem glavom. „Ne znam.”

Njegove oči ključaju od besa i on pojača stisak na mojim
rukama. „Nisam siguran da mogu podneti još jednu laž od tebe.
Gde se on jebeno nalazi?”

Stiskom zatvorim oči i odbijem da odgovorim. Njegova
usta se sretnu sa mojim u iznenadnom sudaru i ja pokušam da ga
odguram sa sebe. On se odvoji i udari mi šamar.

Moje noge istog trena klecnu, ali on me drži uspravnom
kada pokušam pasti. Njegova usta se vrate do mog uveta.

„Dozivaj njegovo ime.”

Ja to ne uradim.

On omota ruku oko poleđine mog vrata i stisne je. „Dozivaj
njegovo ime”, kaže on ponovo. Ja otvorim svoja usta da mu
kažem da odjebe, kada začujem Ovenov glas.

„Pusti je.”

Otvorim pažljivo svoje oči. Osmeh na Trejevom licu kada
čuje Ovenov glas me plaši više nego ono što se upravo desilo
između nas. Privuče me sebi, okrećući me, i pritisne svoje grudi
o moja leđa. Sada smo oboje okrenuti prema Ovenu.

Oven stoji samo na nekoliko koraka dalje, držeći samo
mobilni i ključeve od auta. Njegove oči su sluđene dok prelaze
od moje glave do pete, tražeći povrede. „Jesi li povređena?”

Odmahnem glavom, ali Trej još uvek ima čvrst stisak oko
mene. Oven je čvrst i miran, blisko posmatrajući Treja, „Šta
hoćeš, Trej?”

Duboko kikotanje se uzdigne iz Trejevog grla i on okrene
svoju glavu ka mojoj. On polako prelazi svojim zglavcima uz
moju vilicu. „Već si uprljao ono što želim, Ovene.”

Mogu videti kako bes preplavi Ovena i moje oči se odmah
rašire od straha. Odmahujem glavom pokušavajući da ga
smirim. Poslednje što mu je potreno je još nešto zbog čega bi
bio uhapšen. Na uslovnoj je, a napasti policajca je verovatno
jedna od stvari za koju se Trej nada da će on uraditi. „Ovene,
nemoj. On želi da ga udariš. Nemoj to uraditi.”

Trej pritisne svoj obraz o moj i ja gledam kako Ovenove
oči prate putanju Trejeve ruke. Povlači je niz moje grlo, između
mojih grudi i preko mog stomaka. Kada se njegova ruka
zaustavi između mojih nogu, ja mogu osetiti gorčinu u svom
grlu. Stisnem svoje oči, jer pogled u Ovenovim očima dokazuje
da ne postoji šansa da će on stajati tu i dopustiti Treju da ovo
radi.

Čujem kako se zaleti napred pre nego što budem bačena u
stranu. Padnem na pod i dok se okrenem, Oven je već udario
Treja. Trej se hvata za kuhinjski element za stabilnost sa jednom
rukom, a poseže za svojim pištoljem sa drugom.

Oven sada stoji ispred mene, okrenut prema meni, uverava
se da sam dobro. Moje reči ne izađu napolje, ali želim mu reći
da se okrene, da trči, da se sagne, ali ništa neće da izađe. Oven
uzme moje lice među svoje ruke i kaže: „Auburn. Idi dole i zovi
policiju.”

Trej se smeje i Oven može videti početak nove vrste straha
u mojim očima. On se okrene i blokira me sa svojim telom,
gurajući me dalje od Treja.

„Zovi policiju?” Trej kaže, nastavljajući sa smehom. „I
kome će oni verovati? Zavisniku i kurvi koja je zatrudnela sa

petnaest godina? Ili policajcu?”

Ni ja ni Oven ne progovaramo dok oboje dozvoljavamo da
upijemo reči koje su upravo izašle iz Trejevih usta.

„Oh, hajde da ne zaboravimo krijumčarenje koje imaš
sakriveno po celom svom studiju. Postoji takođe i to.” Mogu
osetiti kako se svaki mišić u Ovenovom telu napne.

Trej mu je podmetnuo.

Provalio je u njegov studio ne da bi ukrao stvari, već da
ostavio stvari.

Skupim ruku u šaku na pozadini Ovenove majice, bojeći se
onog najgoreg. „Šta hoćeš Trej?” Oven pita. Njegov glas zvuči
poraženo. Dostigao je tačku pucanja sa Trejem, a to nije dobra
stvar.

„Samo te želim izvan jebene slike”, kaže Trej. „Bio si mi
trn u oku od dana kada smo se upoznali i samo nastavljaš da
ponovo isplivavaš.” Napravi nekoliko koraka bliže, a Oven me
odgurne unazad još uvek me štiteći svojim telom. „Auburn mora
da bude majka tom dečaku i potreban sam mu ja da mu budem
otac. Sve dok joj ti ispiraš mozak to se nikad neće dogoditi.”
Trej pogleda preko Ovenovog ramena direktno u mene. „Jednog
dana ćeš mi se zahvaliti za ovo, Auburn.”

Trej podigne radio prijemnik do svojih usta. „Vožnja do
policijske stanice 6”, Trej kaže. „Osoba u pritvoru zbog napada
na policajca.”

„Šta?”, ja vičem. „Trej, ne možeš to uraditi! On je na
uslovnoj!”

Trej me ignoriše i počne govori adresu u radio prijemnik.
Oven se okrene prema meni. „Auburn.” Njegove oči su ozbiljne.
Fokusirane. „Reci im šta god on želi da kažeš. Ako govori istinu

i ako je stvarno podmetnuo stvari po mom studiju, otići ću u
zatvor na dugo vremena. Dopusti da me uhapse za napad; biće
mnogo manja optužba. Pričaću sa svojim ocem ujutru i
skontaćemo kako dalje.”

Odbijam da se složim sa onim što govori. Nije uradio ništa
pogrešno. „Ako im jednostavno kažem istinu, nećeš biti u
nevolji Ovene.”

On zatvori svoje oči i izdahne, vežbajući strpljenje u
situacijama koje ga ne garantuju. Kada ponovo otvori oči one su
nekako još više fokusirane. „On je ljut. Trej zna šta se desilo
među nama i želi osvetu. I u pravu je. Nikada nam neće
poverovati naspram njemu. Ne sa mojom prošlošću.”

Moje oči počnu da peku i pokušam da ostanem pribrana
kao što je on sada, ali ne pali. Naročito sada kada ga Trej
odvlači od mene. Oven stavi svoje ruke iza leđa i Trej stavi
lisice na njih. Oven se čak i ne opire, a ja plačem toliko jako da
je teško da pokušam prestati.

Pratim ih niz stepenice, preko studija i ispred ulaznih vrata
do Trejevog policijskog auta. On gurne Ovena na zadnje sedište
i onda se okrene prema meni. On otvori suvozačeva vrata.
„Ulazi unutra, Auburn. Odvešću te kući.”

Uđem unutra, ali samo zato što ne postoji šansa u paklu da
ću dopustiti da Oven provede još jedan dan u zatvoru koji nije
zaslužio.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Oven

Tih sam. I ona je.
Znam da nijedno od nas dvoje sada ne govori zato što
pokušavamo da pronađemo način kako da se izvučemo iz ovoga.
Mora postojati način da ona dobije svog sina, a da ne mora ići
preko Treja da bi to uradila. I mora postojati način da ja izađem
iz ove situacije u koju me je Trej stavio, a da ne ugrozi Auburn i
njenu vezu sa Ejdžejem.

Posmatram je sa zadnjeg sedišta kako ona usmerava pažnju
na Treja.

„Šta misliš da će se sada desiti?”, pita ga ona. „Misliš da ću
jednostavno zaboraviti na činjenicu da si me napao? Da si
uništio Ovenov studio? Da si mu smestio?”

Nemoj, Auburn. Nemoj ga još više ljutiti.
On se okrene licem prema njoj, a ona ne popušta čak i kroz
njegovu tišinu.
„Nikada te neću voleti kao što sam volela Adama.”
Čim reći izađu iz njenih usta, on naglo zaustavi auto pored
puta. Zaleti se preko sedišta i stisne joj vilicu, prinoseći svoje
lice na nekoliko centimetara od njenog.
„Ja nisam Adam. Ja sam Trej. I predlažem ti ako želiš da
nastaviš da budeš polovična majka koja si mom bratiću, reći ćeš
šta god ti ja jebeno budem rekao da kažeš.”

Suza se spusti niz njen obrat. Moje pesnice su stisnute i
želim lupati po pregradi kako bi je on pustio, ali ne mogu. Moje
ruke su zaključane lisicama iza mojih leđa i ne mogu uraditi
nijednu prokletu stvar sa ovog zadnjeg sedišta da ga zaustavim.
Podignem svoja stopala i krenem šutirati sedište.

„Skini svoje ruke s nje!”

Trej se ne pomera. On nastavlja da je drži za vilicu sve dok
ona ne popusti i klimne glavom. On je pusti i vrati se nazad na
svoju stranu sedišta.

Ona baci pogled na mene sa svog mesta na suvozačevom
sedištu, a ja se nikada nisam osećao više bespomoćnim. Vidim
prevrtanje u njenom grlu dok guta.

Ona privuče kolena na grudi i njene suze krenu da padaju
još više. Njena glava je naslonjena na sedište dok su njena leđa
naslonjena na vrata suvozača. Mogu videti koliko pati. Koliko je
uplašena. Privučem se bliže njoj i naslonim svoje čelo na staklo,
pokušavajući da joj se približim što više mogu. Gledam je sa
uverenjem, želeći da zna da bilo šta da se desi u ovome smo
zajedno. Ona drži svoj pogled fiksiran sa mojim sve dok se ne
zaustavimo ispred policijske stanice.

Trej ugasi motor. „Ovo je šta se dogodilo. Zvala si me da te
pokupim iz njegovog stana zato što ste se vas dvoje posvađali”,
kaže Trej. „I kada sam ja stigao, on me je napao. Tada sam ga
uhapsio. Razumeš?” posegne preko sedišta i uzme njenu ruku.
„Oven mora biti iza rešetaka gde i pripada, a ako se ja ne
osiguram da će se to desiti, nikada sebi neću oprostiti ako ti ili
Ejdžej budete povređeni. On je jedini razlog zašto ovo radim,
Auburn. Želiš da tvoj sin bude siguran, zar ne?”

Ona klimne glavom, ali ima nešto u njenim očima. Nešto za
šta znam da nije pristanak i to me plaši. Ne želim uđe tamo

unutra i brani me.

„Uradi ono što kaže, Auburn.”

Moja vrata se otvore i ja sam izvučen iz auta. Pre nego što
skrenem pogled sa nje, ona napravi pesnicu i drži je na grudima.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Auburn

Nisam uradila ono što je Trej tražio od mene da uradim.
Nisam uradila ništa. Nisam ništa rekla. Nisam odgovorila
ni na jedno pitanje.

Čvrsto sam stisnula usne zajedno, sve čvršće i čvršće, na
svako pitanje koje je bilo ispaljeno prema meni.

Oven možda ne želi da im kažem istinu, ali ako Trej
pomišlja i na sekundu da ću lagati za njega onda je još u većoj
zabludi nego što sam zamišljala.

Kada su mi rekli da sam slobodna da idem, Trej je rekao da
će me odvesti kući. Rekla sam mu ne hvala i samo samo prošla
pored njega. Sada stojim ispred policijske stanice, čekajući da
dođe taksi koji sam upravo pozvala. Trej prođe pored mene i
stane pokraj mene. Samo njegovo prisustvo izaziva da trljam
svoje ruke gore-dole da me prođe jeza.

„Daću ti par dana da se ohladiš”, kaže on. „Ali onda
dolazim. Moramo pričati o ovome.”

Ne odgovaram mu. Ne znam kako on misli da ću ikada biti
voljna da mu oprostim nakon večeras.

„Znam da si uznemirena, ali moraš videti stvari iz moje
perspektive. Oven ima kriminalni dosije. Ne znam čime te drži
za sebe, ali ne možeš me kriviti zato što mislim na sigurnost
tvog sina, Auburn. Ne možeš biti ljuta što pokušavam da uradim
što je najbolje tako što ću ga izbaciti iz tvog života, da bi se

mogla fokusirati na Ejdžeja.”

Potrebna mi je sva snaga da ne odgovorim. Nastavim da
gledam ispred sebe dok on glasno ne uzdahne i vrati se nazad u
policijsku stanicu.

Kada se taksi zaustavi ja uđem unutra. Vozač me pita za
adresu baš kada ja izvlačim svoj telefon iz džepa. Ukucam
„Kalahan Gentri kućna adresa” u pretraživač i čekam da se
pojavi rezultat.

***

Ne znam šta očekujem da ću pronaći kada sam se sinoć pojavila
ispred ulaznih vrata Kalahana Genrija, ali čovek koji je stajao
ispred mene sigurno nije bio to. Izgledao je toliko slično Ovenu.
Njegove oči su bile blage kao Ovenove, ali su izgledale umorne.
To bi vrlo verovatno moglo biti zato što je bilo u pola noći, ali
sam osetila kao da je bilo više od toga. Podsetilo me na to kada
je Oven rekao kako je gledao da život curi iz očiju njegovog oca
i stvarno sam shvatila šta je mislio kada sam to videla iz prve
ruke.

„Mogu li vam pomoći?”, kaže njegov otac.

Mrdam glavom. „Ne. Ali možete pomoći svom sinu.”

Na prvu, izgledao je nekako odbrambeno nakon mog
komentara. Ali onda kao da je nešto kliknulo i on je rekao: „Ti si
devojka o kojoj je pričao. Ona koja ima isto srednje ime?”

Ja sam klimnula, a on me je pozvao u kuću. Kada sam sela
na kauč preko puta njega i počela da mu pričam šta se dogodilo,
postajala sam sve nervoznija i nervoznija misleći da moj plan
možda neće upaliti. Ali iste sekunde kada je pristao da mi
pomogne ja sam se odmah opustila. Znam da se nisam mogla

sama boriti sa ovim.

Moje ruke se sada tresu, uprkos činjenici da Ovenov otac
sedi pored mene. Mislim da me u ovom momentu ne bi moglo
ništa smiriti, jer ako ovo se ovo ne završi u moju i Ovenovu
korist onda sam samo pogoršala stvari. Moje srce je u grlu dok
je čekamo da stigne.

***

Budna sam duže od 24 sata, ali adrenalin struji kroz mene držeći
me na oprezu. Nisam čak bila sigurna da će je njegov poziv
ubediti da se pojavi danas, ali njegova sekretarica ga je upravo
kroz spikerfon obavestila da je ona ovde.

Za nekoliko sekund biću licem u lice sa Lidijom.

Očekujem da će biti ljuta. Očekujem da će se svađati. Ono
što ne očekujem da vidim kada ona napokon uđe kroz vrata je
čovek koji stoji iza nje. Kada se Trejeve oči sretnu sa mojim
mogu videti radoznalost na njegovom licu. Nema nikakve
radoznalosti na Lidijinom licu. Samo čitav svet dosađivanja
kada me vidi da sedim ovde.

Ona odmahne glavom dok se zaustavlja s preke strane stola
od nas u konferenciskoj sali. „Ovo je bio hitan slučaj?”, pita ona
mašući rukom u mom pravcu. Veoma upečatljivo prevrne očima
i okrene se i pogleda u Treja. „Izvini što sam te uvukla u ovo”,
kaže ona njemu. „Nisam shvatila da to ima veze sa Auburn.”

Trejev izraz lica je napet i on baca pogled od mene do
Ovenovog oca. „O čemu se ovde radi?”, kaže on.

Ovenov otac, koji je insistirao da ga zovem Kal iste
sekunde kada je saznao kako poznajem Ovena, ustane i pokaže
im da sednu na dve stolice preko puta nas. Trej izabere da ostane

da stoji, ali Lidija sedne direktno ispred mene. Mogu je videti
kako gleda u posekotinu na mojoj usni, ali ne pita za to. Prebaci
pogled na Kala dok prekršta ruke preko stola. „Moram ići za
pola sata da pokupim svog unuka iz predškolskog. Zašto sam
ovde?”

Kal na kratko prebaci pogled na mene. Upozorila sam ga na
nju, ali mislim da je možda pomislio da preterujem. On ispravi
papire koji su ispred njega i onda se nasloni nazad u njegovu
stolicu.

„Ovo su papiri o starateljstvu”, kaže on, pokazujući na
papire postavljene ispred njega. „Auburn zahteva starateljstvo
nad svojim sinom.”

Lidija se smeje. Ona se bukvalno smeje i gleda me kao da
sam izgubila razum. Ona krene da ustaje. „Pa to je bilo brzo”,
kaže ona. „Mislim da smo završili ovde.”

Mrzim što tako brzo odbacuje tu ideju. Ona se okrene da
izađe kroz vrata, a ja pogledam Treja koji me još uvek
odmerava. Zna da sam nešto naumila i moje samopouzdanje ga
plaši.

„Trej”, kažem mu, baš kada Lidija dođe do vrata. „Reci
svojoj majci da još nismo završili.”

Trejeva vilica se stisne, a njegov pogled se suzi u mom
pravcu. Ne kaže ništa Lidiji, ali ni ne mora. Lidija se okrene
prema meni i onda preusmeri svoju pažnju na Treja. Trej neće
da je pogleda zato što je suviše zauzet pokušavajući da mi preti
sa svojim streljanjem očima, pa ona vrati pogled na mene. „Šta
se događa, Auburn? Zašto ovo radiš?”

Odlučim da joj ne odgovorim. Umesto toga stavim svoj
telefon na sto. Otvorim fajl i pritisnem plej.

„Misliš da ću jednostavno zaboraviti na činjenicu da si me
napao? Da si uništio Ovenov studio? Da si mu smestio?”

Pauziram snimak i gledam kako boja nestaje sa Trejevog
lica. Gotovo mu mogu čuti misli, napisane su tako čitko preko
njegovog lica. Pokušava da se seti prošle noći i šta je možda
rekao Ovenu ili meni na putu do policijske stanice. Zato što zna
da šta god je rečeno u tom vozilu sada ja to imam na svom
telefonu kao dokaz.

Ne pomera nijedan mišić, osim što napinje svoje ruke i
ramena. „Hoću li pustiti ostatak našeg razgovora od sinoć,
Trej?”

On zatvori oči i pogleda dole u pod. Podigne svoj nogu i
šutne stolicu ispred njega. „Jebi ga!”, dere se.

Lidija se trgne. Gleda napred-nazad između Treja i mene,
ali on ne gleda ni u šta osim u pod. Užurbano se kreće napred-
nazad.

Zna da je sada njegova čitava karijera u mojim rukama.

I činjenica da Lidija ponovo sedi dokazuje da ona to isto
shvata. Ona zuri u moj telefon sa poraženim izgledom i koliko
kod želela da kažem da sam zadovoljna njenim izrazom lica,
nisam. Nikada nisam želela da dođe do ovoga.

„Ostaću u Dalasu”, kažem joj. „Neću se vratiti nazad u
Portland. Moći ćeš ga još uvek viđati. Dok god ne živiš u istoj
kući sa Trejem, daću ti čak i posete vikendom. Ali on je moj sin,
Lidija. On treba da bude sa mnom. I ako treba da koristim tvog
sina protiv tebe da bih dobila nazad svog sina, onda neka mi je
Bog u pomoći, uradiću to.”

Kal odgura papire prema njoj. Nagnem se napred preko
stola i po prvi put u svom životu ne plašim se žene koja sedi

preko puta mene.

„Ako potpišete papire za starateljstvo i Trej odustane od
optužbi protiv Ovena, neću proslediti mejl koji sadrži ovaj
razgovor svakom policajcu u Trejevoj policijskoj jedinici.”

Pre nego što Lidija podigne hemijsku, ona se okrene i
pogleda Treja. „Ako se to desi i neko dospe do bilo čega što ona
ima na tom snimku... da li će to uticati na tvoju karijeru? Da li
ona govori istinu, Trej?”

Trej zaustavi svoje užurbano koračanje i pogleda direktno u
mene. Polako klimne glavom, ali ne može čak ni da verbalizuje
odgovor njoj. Lidijine oči se zatvore i ona izdahne.

Izbor je u njenim rukama. Ili mi može dozvoliti da budem
majka svom sinu ili ću se postarati da njen sin plati za sve što je
uradio Ovenu. Za ono što je zamalo uradio meni.

„Shvataš da je ovo ucena?”, kaže Trej.

Pogledam u njega u mirno klimnem. „Naučila sam od
najboljih.”

U sobi nastane tišina i gotovo ga mogu čuti kako pokušava
da pronađe način da se izvuče iz ovoga. Kada Trej ne ponudi
alternativu i Lidija shvati da nema izbora, podigne hemijsku.
Potpiše svaki formular i onda ih gurne preko stola ka meni.

Pokušam ostati smirena, ali moje ruke se tresu dok
predajem papirologiju Kalu. Lidija ustane i ode do vrata. Pre
nego što izađe iz prostorije, pogleda nazad u mene. Mogu videti
da je na ivici plača, ali njene suze nisu ništa u poređenju sa
suzama koje sam prolila zbog nje. „Pokupiću ga iz predškolskog
na putu do kuće. Možeš navratiti za nekoliko sati. To će mi dati
vremena da pokupim neke od njegovih stvari.”

Klimnem, u nemogućnosti da govorim zbog jecaja kojeg

držim zaglavljenog u mom grlu. Čim se vrata zatvore za Lidijom
i Trejem, ja jurnem u plač.

Kal stavi ruku oko mene i privuče me sebi. „Hvala ti”,
kažem.

„O moj Bože, hvala ti toliko puno.”

Osećam kako odmahuje glavom. „Ne, Auburn. Ja sam taj
koji bi se trebao tebi zahvaliti.”

On ne obrazloži zašto se on meni zahvaljuje, ali ne mogu
da se ne nadam da će mu nekako, videvši žrtve koje je njegov
sin napravio za nas oboje, to dati snagu da uradi ono što je
potrebno.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Oven

Kada uđem u prostoriju i vidim lice svog oca umesto
Auburn, moje srce potone. Nisam je video ili pričao sa
njom duže od 24 sata. Nemam pojma šta se desilo ili da li je ona
čak okej.

Sednem ispred svog oca, nimalo zabrinut o tome šta želi da
razgovara sa mnom. „Znaš li gde je Auburn? Da li je ona
dobro?”

On klima glavom. „Ona je dobro”, kaže on i te me reči
odmah smire. „Sve optužbe protiv tebe su povučene. Slobodan
si da ideš.”

Ne pomeram se, jer nisam siguran da sam ga dobro čuo.
Vrata se otvore i neko uđe u prostoriju. Policajac mi pokazuje da
ustanem i kada to uradim on ukloni lisice sa mojih zglobova.
„Da li imaš ikakvu svojinu koju moraš uzeti nazad pre nego što
odeš?”

„Moj novčanik”, kažem ja, masirajući svoje zglobove.
„Kada završiš ovde, javi mi pa ću te odjaviti.”
Pogledam ponovo u oca i on još uvek može videti šok na
mom licu. On se zapravo smeje. „Ona je stvarno nešto posebno,
zar ne?”
Nasmejem se zauzvrat, jer kako si to uradila, Auburn?
Svetlost se nalazi ponovo u očevim očima. Svetlost koju

nisam video od noći našeg udesa. Ne znam kako, ali znam da je
ona imala nekakve veze sa ovim. Ona je kao svetlo, nenamerno
osvetljava najmračnije ćoškove ljudske duše.

Imam toliko pitanja, ali sačuvaću ih nakon što se odjavim i
kad budemo napolju.

„Kako?” izbrbljam pre nego što se vrata zatvore za nama.
„Gde je ona? Zašto je on odustao od optužbi?”

Moj otac se ponovo nasmeje i nisam bio svestan koliko mi
je to nedostajalo. Nedostajao mi je njegov osmeh gotovo koliko
i majčin.

On dozove taksi koji skreće za ćošak. Kada stane on otvori
vrata i kaže taksisti njenu adresu. Zakorači unazad. „Mislim da
bi trebao da postaviš ova pitanja Auburn.”

Pažljivo ga posmatram, razmišljajući da li da uđem u taksi i
zaputim se ka Auburn ili da proverim da li on ima temperaturu.
Privuče me u zagrljaj i ne pušta me. „Toliko mi je žao, Ovene.
Za toliko puno stvari”, kaže on. Njegov stisak oko mene se
pojača i mogu osetiti njegovo izvinjenje kroz njegov zagrljaj.
Kad se povuče nazad, protrlja mi kosu kao da sam dete.

Kao da sam njegov sin.

Kao da je on moj tata.

„Neću te videti nekoliko meseci”, kaže on. „Odlazim na
neko vreme.”

Čujem nešto u njegovom glasu što nikada pre nisam čuo.
Snagu. Kada bih ga sada naslikao, naslikao bih ga istom
nijansom zelene boje kao Auburnine oči.

On napravi nekoliko koraka nazad i gleda me kako ulazim
u taksi. Gledam u njega s prozora i smejem se.